ALEKSEJ PANŠIN: OBRED PRELASKA

A – Z BIBLIOTEKA3

UrednikMilorad Predojević

Likovno-grafička opremaVladimir Nikolić

Aleksej Panšin

OBRED PRELASKA

Prevod s engleskogTOMISLAV KETIG

DNEVNIK * NOVI SAD1991

Naslov originala

Alexei PanshinRITE OF PASSAGE

Copyright © 1986 by Alexei Panshin

RecenzentiBoban KneževićTomislav Ketig.

Prvi deo

KRETANJE S MRTVE TAČKE

1

Da budem iskrena; ne mogu jasno da se setim svega što mi se dogodilo pre i za vreme Ispita, pa sam to, gde je bilo neophodno, popunila onim što se moglo dogoditi – lažima, ako baš hoćete.

Nema nikakve sumnje da nikada ranije nisam ni upola tako glatko ispričala sve ovo što sam stavila ovde na papir, kao što verovatno i niko drugi nije. Neki događaji su potpuno izmišljeni. Ali to ipak nije važno. Sve je ovde dovoljno slično onome što se dogodilo, a najvažniji deo priče nisu toliko sami događaji, koliko promene koje su se počele događati u meni pre sedam godina. Promene su ono na šta treba da obratite pažnju. Bez njih ja ne bih mogla da studiram ordinologiju, ne bih se udala za istog čoveka, čak ne bih bila živa. Te promene sam opisala tačno – na časnu reč.

Sećam se da je to bilo davno pre nego što sam počela da rastem, što je važno da naglasim. Kada sam imala dvanaest godina bila sam mala crnokosa i crnooka devojčica niskog rasta na kojoj se čak nisu ni naslućivali obrisi budućih oblina tela. Moje prijateljice su počele da

se menjaju dok sam ja i dalje bila ista kao i ranije i počela sam polako da gubim svaku nadu. Jer, sudeći po očevim rečima, ja sam se zaustavila tu gde jesam. Kada sam imala deset godina on je jednoga dana, kada je bio raspoložen za zadirkivanje, načeo tu temu.

— Mia – rekao je – sviđaš mi se baš ovakva kakva si sada. Bilo bi stvarno šteta kad bi porasla i promenila se.

— Ali ja hoću da porastem – odgovorila sam.— Ne – rekao je otac zamišljeno. – Mislim da ću te

zamrznuti ovakvu kakva si sada. – Načinio je tobože magični pokret rukom. – Zamisli da si zamrznuta.

Bilo je očigledno da sam očajna zbog toga i otac je nastavio šalu da mi otera misli. Dok nisam napunila dvanaest i sama sam se trudila da tome ne pridajem pažnju, ali ponekad je to bilo teško jer nisam porasla ni centimetar. Bila sam isto tako niska, isto tako sićušna i isto tako ravna. U početku, kada je otac od toga zbijao šalu jedino što sam mogla reći bilo je da to jednostavno nije istina. Posle izvesnog vremena više nisam govorila ništa.

Nekako baš uoči našeg odlaska iz Alfa rejona vratila sam se s modricom na oku. Otac me je pogledao i rekao samo:

— Pa, jesi li pobedila ili izgubila?— Pobedila.— U tom slučaju – zaključio je – pretpostavljam da ne

treba da te odmrznem. Bar ne dotle dok možeš sama da se braniš.

Nisam odgovorila jer nisam imala šta da kažem. Uzgred, bila sam zbog toga i jako ljuta na njega.

To što ne rastem bila je samo polovina mog najvećeg problema. Druga polovina je bila što sam stajala na mrtvoj tački. Nisam želela da krenem napred jer mi se nije sviđalo ono što sam tamo videla. Ali nisam mogla ni da se vratim, iako sam to pokušala, ali nije uspelo. A ne možete provesti vaš život na mrtvoj tački. I zato nisam znala šta da radim.

Ovde na Brodu bila su tri glavna praznika i nekoliko manjih. Četrnaestog avgusta proslavljali smo lansiranje Broda – prošlog avgusta napunilo se sto šezdeset četiri godine od tog dana. Od tridesetog decembra proslavljali smo kraj godine. Pet dana nismo išli u školu, nije bilo tutorisanja ni rada. Večerinke, sve je bilo dekorisano, išli smo u posete prijateljima, na prijeme. Svake četvrte godine dodavali smo po jedan dan. To su bili veseli praznici.

Deveti mart je bio sasvim drukčiji. Toga dana bila je razorena Zemlja, a to nije bilo za slavlje. To je bio događaj za sećanje.

Po onome što sam učila u školi, populacioni pritisak je bio uzrok svakog rada. Dvehiljadečetrdesetprve godine bilo je osam milijardi stanovnika samo na Zemlji i niko nije imao dovoljno prostora ni da kihne. Nije bilo dovoljno kuća, ni dovoljno škola i učitelja, putevi su bili loši a saobraćaj nemoguć. Prirodni izvori su bili gotovo ili sasvim iscrpljeni i Svako je bio sve vreme pomalo gladan iako niko nije baš gladovao. Niko se nije usuđivao da podigne glas jer bi mogao da uznemiri stotinu drugih, a postojali su propisi i službenici zaduženi da dovedu stvari u red. Moralo je to biti kao da si svih dvadeset

četiri časa dnevno u čitaonici u kojoj vlada potpuna tišina.

A stanovništvo je nastavilo da raste. Postojala je granica do koje je to moglo da ide, a ona je dostignuta pre sto šezdeset četiri godine.

Znala sam da sam srećna što sam uopšte živa. Moji čukundede i čukunbake bili su među onima koji su videli šta dolazi i to je jedini razlog što sam ovde.

Nije bilo razloga za seobu bilo kuda po Sunčevom sistemu. Ne dok je Zemlja bila jedina stvarno dobra naseobina u susedstvu. Ali kada je ona razorena, svaka kolonija je postala dobra. Prvi od Velikih Brodova bio je završen dvehiljadedvadesetpete godine. Jedan od osam koji su bili u službi kao i dva nekompletna poleteli su do dvehiljadečetrdesetprve. U međuvremenu pomoću brodova osnovali smo sto dvanaest kolonija po planetama u mnogim zvezdanim sistemima. Tako je bilo u početku. Sada im se tačan broj jednostavno ne zna, ali ih se najmanje sedam pretvorilo u prava legla lošeg ponašanja, pa su prema njima morale biti preduzete disciplinske mere, tako da ih je ostalo najverovatnije oko devedeset.

Mi u Brodu učimo naše lekcije, pa iako naš Brod ima malu i zatvorenu populaciju, mi se nećemo degenerisati. Nećemo postati ni prenaseljeni. Mi imamo sigurnosni ventil. U toku tri meseca od dana kada uđete u četrnaestu godinu izvedu vas iz Broda i spuste na jednu od kolonizovanih planeta da preživite kako znate i umete u toku trideset dana. Nema izuzetaka a i procenat smrtnih slučajeva je razumno velik. Ako ste glupi, luckasti, nedozreli ili prosto nemate sreće, nećete preživeti tih

mesec dana. Ako uspete da se vratite kući – vi ste odrasli. Moj, problem je bio što se u dvanaestoj godini nisam bojala da umrem, ali sam se bojala da napustim Brod. Nisam se čak mogla suočiti ni s tim da napustim rejon u kome smo živelL

Taj mesec preživljavanja zvali smo „Ispit“ i ne verujem da je bilo dana otkako sam napunila jedanaest da nisam bar jednom pomislila na to. Nekako u to vreme čovek po imenu Četerdži imao je sina koji je trebalo da ide na Ispit i on je ozbiljno sumnjao da će dečak proći kroz to. Zato je prošao kroz velike nevolje pokušavajući da sinu olakša ono što mu je predstojalo. Otkrio je gde će da spuste njegovog sina i onda ga je upozoravao na opasnost za koju je znao da mu preti na toj planeti. I onda, pre nego što je dečak krenuo, dao mu je pun ranac oružja koje nije bilo dozvoljeno nositi na Ispit i savetovao mu čim se spusti da pronađe neko zaštićeno mesto i tu ostane uvučen ceo mesec, misleći da će dečak tako imati više šansi da preživi.

Dečak ga nije poslušao. Nije bio baš mnogo bistar. Ne znam kako je umro – možda nije bio u stanju da se uhvati u koštac sa nekom od opasnosti za koje je znao da ga čekaju. Možda je natrčao na nešto neočekivano. Možda je slučajno sam sebi razneo glavu nekim oružjem koje nije smeo da ima. Ili se prosto sapleo i slomio vrat – tek živ se nije vratio.

A i mister Četerdži je izbačen sa Broda. Možda je i on umro.

To možda zvuči surovo – ne mogu to da ocenim. Ali, u stvari, nije ni važno da li je surovo ili ne, jer je to bilo neophodno a da je tako znala sam i davno pre nego što

sam napunila jedanaest godina. U to vreme, međutim, to je načinilo veliki utisak na mene i da sam bila u stanju da prisilim sebe da se suočim sa stvarima izvan granica rejona na Brodu u kojem sam živela, ja bih se s tim mnogo lakše pomirila.

Možda je bilo i drugih razloga, ali ja sam sumnjala da je uzrok svemu bio to što je otac, postavši predsednik Saveta Broda, odlučio da moramo da se preselimo.

Dečaci i devojčice, svi mi koji smo rasli u Brodu igrali smo jednu igru sličnu fudbalu. Uverena sam da sam znala pravila te igre već kad sam imala četiri-pet godina, a naučila sam da šutiram loptu još ranije. Koristili smo svaku priliku da igramo, pa nije bilo čudno što sam i poruku da dođem kući primila na terenu našeg rejona Alfa na četvrtom nivou. Teren se prostirao dvesta metara u svakom pravcu, omeđen, zelen i lepo održavan, ali su se na njegovom središnjem delu „naselili“ stariji klinci, koji su se upravo vratili s Ispita i, osećajući se zbog toga jako važni, uzurpirali teren za sebe. Mi smo se zato povukli na manji teren u uglu i tamo igrali.

Igra se zvala „sokser“. Petoro iz ekipe činili su napadački red, troje su bili halfovi koji su predstavljali pravu liniju odbrane i prebacivali loptu prednjem redu za protivnapad, iza njih su bila dva potpuno defanzivna beka i najzad golman koji je čuvao mrežu. Bili smo stalno u pokretu i igra bi prestala samo kad bi bio dosuđen penal, kad bi lopta izašla izvan igrališta ili kad bi bio postignut pogodak.

Igrala sam levu polutku jer sam imala jak šut levom nogom. Sa sredine terena, hvatajući vazduh posle snažnog sprinta, gledala sam kako naš golman hvata jak

udarac prema našoj mreži. Odmah je ustao, lupio loptom jednom o tle, a onda je degažirao visoko i daleko. Golman je jedini smeo da dodiruje loptu rukama, a ostali igrači samo glavom, ramenima, kolenima i stopalima, To je igru činilo zanimljivom. Naš desni half štopovao je loptu i dodao je centarhalfu Meri Karpentije i naša napadačka linija je jurnula prema protivničkom golu. Lopta je iza nas išla u cik-cak među halfovima kao da je živa. Neko iz protivničke odbrane uspeo je da je dokači i vrati ka centru, ali ju je Džej Vidner loše prihvatila, pa smo ponovo počeli da jurišamo. Najzad mi je Meri Karpentije dodala glavom. Bila sam na trenutak nepokrivena i krenula sam ka Veni Morlok iz protivničke odbrane. Ona je bila snažna ali spora. Čak i koncentrišući se na loptu koju sam vodila bila sam brža od nje. Imala sam dobru poziciju za Šut kad je Veni shvatila da ne može da dohvati loptu. Bacila se u mene i ja sam klizajući pala na lice. Bila sam u punom trku, poletela sam i jako tresnula, a lopta je odletela pored gola.

Podigla sam pogled i prasnula:— Sokser nije rvanje!To je ličilo na Veni da tako nešto uradi kad vidi da će

izgubiti, a posebno kad sam ja bila u pitanju. Mi smo bile osvedočeni stari neprijatelji, iako sam ja mislila da je to, više zbog nje nego zbog mene. Upravo kad sam se dizala s poda, upozoravao nas je dvostruki zvižduk iz zvučnika na zidu. Česta su bila takva obaveštenja. Ovaj put poziv je bio upućen meni: – Miu Hevero traže kod kuće...

Tata obično nije gnjavio i puštao me je da dođem kući kad ja želim. Jedna žena – misis Farmer, imala je običaj da mu govori kako sam nedisciplinovana, ali to nije bilo

istina. Kada me je tata zvao, dovoljno je bilo samo jedanput.

— Vreme ti je da ideš kući – reče Veni. – Beži.Još sam bila ljuta zbog pada, ali sam se uzdržavala.— Ne mogu još – rekla sam. – Treba da izvedem

udarac.— Zašto? – upita Veni. – Nije moja krivica što si

natrčala na mene.Meri Karpentije, moja najbolja prijateljica, uze reč:— Ma hajde, Veni, sve smo videle šta se dogodilo!

Pusti Miu da izvede penal, pa da pođe kući.Veni se još opirala ali uzalud.Na golu je bio Piter, sin misis Farmer, mlađi od mene i

prilično spor. Stajao je nagnut, ruku oslonjenih o kolena i čekao. Gol je bio visok dva i po metra i širok sedam, pa je golman imao dosta velik prostor da brani, ali je u dva koraka mogao da stigne svaku loptu upućenu u mrežu. Trebalo je dobro šutirati da bi se pogodilo pored njega.

Obe ekipe su stajale i gledale. Povukla sam se dva koraka, potrčala, napravila fintu kao da ću snažno šutirati levom nogom a onda sam mekano, desnom, plasirala loptu mimo Piterovih ispruženih prstiju.

Zatim sam otišla. Pobegla sam u spoljni hodnik i uputila se pravo ka svojoj prečici. Otkačila sam rešetku na zidu koja je obezbeđivala otvor široke cevi za dovod vazduha, podigla je i uvukla se kroz rupu u mrak, a onda sa unutrašnje strane povukla rešetku nazad u njen prvobitni položaj. Najteže je bilo ponovo pričvrstiti zavrtanj na rešetki sa unutrašnje strane. Morala sam da povučem prste, zatim da jako izdignem lakat, dohvatim

zavrtanj i okrenem ga dok čvrsto ne uhvati. Prsti mi nisu bili dovoljno dugački, pa obično nisam uspevala otprve.

Kada sam i to uradila, okrenula sam se i pošla kroz tamu, osećajući kako mi blago strujanje vazduha miluje obraze. Koncentrisala sam se na brojanje odvojaka dok sam prolazila pored njih.

Pretvaranje Broda iz transportera za kolonizaciju u svemirski grad bio je veliki posao koji je od moje majke zahtevao da bude pravi umetnik, koliko se njenog projekta uopšte još mogu setiti. Ali i prethodni i sadašnji raspored imali su nešto zajedničko – nijedan, koliko ja znam, nije bio sasvim uspešan. U oba slučaja ostalo je mnogo praznih prostora koji su zvrjali, umesto da su povezani u celinu rejona. Na primer, tačka na kojoj je prestajao naš rejon i počinjao drugi bila je samo administrativno određena, a nisu postojali nikakvi zidovi. A i rejon, sam po sebi, isto kao i svi drugi, bio je lavirint pun belih zidova, ćorsokaka, beskrajnih hodnika i stepeništa koja su vodila u neobičnim pravcima. To je moglo imati samo jednu svrhu – da odvrati ljude od dosađivanja i lenstvovanja, što je na Brodu kao što je bio naš, imalo značaja.

U svakom slučaju bilo je vrlo malo smerova kojima se moglo ići pravo, pa si, ako si želeo da skratiš put, morao znati kojim putem da kreneš. U tuđem rejonu bilo je sasvim moguće da se izgubiš ukoliko nemaš vodiča i malo-malo, pa bi preko razglasa upućivali apel da se krene u potragu za nekim zalutalim malim detetom.

Kada sam napustila igralište žurila sam da nadoknadim izgubljeno vreme, zato sam se uputila pravo ka mojoj prečici. Kad bi Brod bio živo biće, cevi za dovod

vazduha bili bi njegov krvotok. Vaša krv putuje iz srca u pluća, gde odbacuje ugljen-dioksid i uzima kiseonik, zatim natrag u srce, pa u telo gde predaje kiseonik a skuplja ugljen-dioksid. I onda ponovo u srce. Vazduh u Brodu ide kroz cevi na Treći nivo gde uzima kiseonik. Onda ponovo kroz cevi pa širom Broda gde se on udiše i izdiše. Onda opet u cevi pa u strojarnicu u kojoj se iz njega uklanjaju vlaga, prašina, ugljen-dioksid i klice, a dodaje malo čiste vodene pare, pa se ponovo upućuje na Treći nivo po kiseonik.

Cevi su išle postavljene pravo i hodajući kroz njih mogli ste da prolazite kroz zidove i stignete skoro svugde brže nego kroz hodnike. Ali svako viši od mene bio bi prevelik da se provuče kroz rešetkama pokrivene otvore (veći otvori za ulazak ljudi koji su opravljali sistem bili su zaključani). Sva ostala deca koju sam poznavala suviše su se plašila da me prate i tako je prečica postala moj privatni put. Svi su oni mislili da sam šašavo hrabra što idem tuda i ja sam se zbog svog prestiža pravila kao da su u pravu, iako nisu bili. Morate samo izbegavati džinovske ventilatore i sve je u redu. Ljudi su bili ti a ne stvari, koji su me plašili.

Kad sam stigla do našeg hodnika, skinula sam rešetku i izvukla se. Ponovo sam je postavila i namestila kosu. Kosu, oči, prav nos i ten nasledila sam od svojih španskih i indijanskih predaka s očeve strane. Iako sam imala kratku kosu, nije me slušala.

—Zdravo tata – rekla sam, ušavši u naš stan. – Jesam li zakasnila?

U dnevnom boravku vladao je pravi haos. Knjige i papiri ležali su u naslaganim štosovima na podu, a

nameštaj je bio sklonjen u jednu stranu. Naš dom je i inače pokazivao da se u njemu intenzivno živi, ali ovo je izgledalo daleko gore.

Otac je sedeo na jednoj stolici i sređivao knjige. Njegovo ime je bilo Majls Hevero. Bio je mali rastom, u sredini životne dobi, sa licem koje je bilo teško pročitati i veoma oštrouman. Bio je po struci matematičar. Godinama je već bio u Savetu Broda. On i ja živeli smo u ovom stanu otkako sam napustila dečji vrtić kad mi je bilo devet godina.

Pogledao me je ispitivački.— Šta se to dogodilo s tobom?— Nisam želela da zakasnim – počela sam.—Nisam mislio na to. Govorim o tvojoj odeći. Pogledala sam se. Imala sam belu košulju i žuti šorts.

Svugde su se videle pruge prljavštine.Na Brodu je bilo skoro nemoguće da se isprljate. Tle

na igralištu nije bilo zemlja i trava. Celulozu su postavljali na podlogu mlevenih vlakana i plastike. Kada bi se pocepao, jednostavno bi ga podigli i postavili nov, kao i u dnevnoj sobi. Jedino mesto gde je bilo zemlje u većoj količini bio je Treći nivo, gde ničega drugog nije ni bilo. Izvesna količina prljavštine izlazila je odatle i raspršivala se po Brodu. Tamo je usisana u kolektore i sprovedena u strojarnicu na Prvom nivou, gde se u pretvaračima proizvodila toplota, svetlo i energija. Ali jasno vam je da obično nije bilo mnogo šanse da se isprljate.

Jednom sam upitala oca zašto ne izrade sistem koji će zadržati prljavštinu tamo gde se i skuplja – na Trećem

nivou – umesto što imaju problema da očiste Brod kada se isprlja. To ne bi bilo teško učiniti.

— Ti znaš za koju svrhu je Brod bio izgrađen, zar ne? – odgovorio je.

— Znam – potvrdila sam. Svako je to znao. Bio je sagrađen da nosi Blatožderce do spoljnih kolonija u svemiru. Nisam ih, uzgred rečeno, tako nazivala u tatinom prisustvu, jer on, ma kako to čudno izgledalo, nije voleo tu reč.

Tata mi je to objasnio. Blatožderci – zapravo kolonisti – bili su smešteni u potpuno zatvorene delove Broda. Oni nisu bili čistunci i ljudi koji su stanovali blizu njihovih odeljenja osećali su zadah znoja i smrad posvuda. Uglavnom zbog toga u Brodu je bio izgrađen vrlo efikasan sistem za čišćenje i provetravanje. Sada je Brod služio za sasvim drugu svrhu i zato nam taj sistem više nije bio potreban.

Otac je rekao da moj predlog nije sasvim nelogičan.— Zašto onda Savet ne učini nešto u vezi s tim?

upitala sam.— Otkrij to sama, Mia – odgovorio je. Uvek me je

terao da pokušam sama da izvedem zaključak pre nego što ga pogledam i zatražim od njega odgovor.

I uspela sam da dođem do zaključka. Jednostavno, to bi zahtevalo suviše napora za postizanje malog rezultata: postojeći komplikovani sistem koji je dobro funkcionisao i nije ništa koštao zamenjivati sistemom čija bi jedina vrlina bila jednostavnost.

Očetkala sam košulju i prljavština je gotovo spala.— Koristila sam prečicu – rekla sam ocu.

Tata je samo odsutno klimnuo glavom i ništa nije odgovorio. Njega je bilo nemoguće prozreti. Znam da su me jednom neki ne baš naročito dobri ljudi namamili u stranu i pokušali od mene da saznaju kako je tata glasao prilikom donošenja jedne odluke Saveta. Umesto da im učtivo kažem kako nemam pojma, ja sam slagala. Nisam umela da pogađam šta misli i uvek je morao to da mi kaže.

Odložio je knjigu koju je razgledao i rekao:— Mia, imam dobre vesti za tebe. Preselićemo se u

nov stan.Uzviknula sam „ura“ i obgrlila mu ruke oko vrata.To sam i želela da čujem. Pored toliko praznog

prostora na Brodu mi smo se stisli u našem stančiću. Nekako odmah pošto sam napustila vrtić i uselila se ovamo s tatom, pomišljali smo da ga zamenimo za veći, ali nikako nismo stigli, jer smo bili zauzeti svako svojim obavezama. Ipak je to bio napredak u odnosu na dečji vrtić jer sam tamo stalno imala osećaj da me uvek neko drži na oku. Ova selidba sada značila je da ću imati veću sopstvenu sobu. Tata je to bio obećao.

— A u koji stan se selimo? – upitala sam.Sada je na Brodu bilo oko trideset hiljada stanovnika,

ali nekad smo transportovali i trideset puta toliko i još uz to i tovar. Zaista nisam shvatila gde su ih sve bili smestili. Ali sada, ako bismo se i raspršili još uvek bi na Brodu ostalo praznog prostora. Ako bismo želeli, mogli smo se preseliti već u susedstvo.

Onda je tata odgovorio kao da je to savršeno svejedno:

— To je veliki stan u rejonu Geo.Moje oduševljenje je palo na nulu. Naglo sam se

okrenula od njega, osetila vrtoglavicu i sela. Tata nije želeo samo da napusti svoj dom. On je tražio i da napusti slabu sigurnost koju sam izgradila za sebe. Do svoje devete godine nisam imala ništa, a sad je tata tražio od mene da ostavim sve što sam odonda stekla.

Čak i sada mi nije lako da pričam o tome. Da mi to nije bilo važno, prešla bih preko toga i nikad ne bih rekla ni reči. Bila sam vrlo usamljena kad sam imala devet godina. Živela sam u vrtiću sa četrnaestoro druge dece, na mene su pazili i govorili mi šta da radim. Posmatrala sam procesiju vaspitačica kako dolaze i odlaze i osećala sam se napuštenom. Konačno je došlo do toga da nisam više tamo mogla izdržati ni trenutak i pobegla sam. Dokopala sam se šatla i otišla da vidim oca, iako ni danas ne znam kako sam pogodila put.

Uz put sam stalno razmišljala o tome šta ću mu reći i šta će mi on odgovoriti i kada sam konačno stigla do njega počela sam da plačem i da jecam i nisam mogla da se zaustavim.

— Šta se desilo? – zapitkivao me je otac, ali nisam mogla da mu odgovorim.

Izvadio je maramicu i obrisao mi lice i najzad je uspeo da me dovoljno smiri i otkrije šta to pokušavam da mu kažem. To je istina potrajalo, ali sam konačno prestala da plačem i samo bih ponekad zajecala.

— Iskreno mi je žao, Mia – rekao je brižno. – Zaista nisam znao kako stoje stvari. Mislio sam da sam učinio što je za tebe najbolje. Verovao sam da će ti biti bolje u

vrtiću, s drugom decom, nego da živiš ovde sama sa mnom.

— Nije – rekla sam. – Ja želim da živim s tobom, tata.Dugo me je zamišljeno gledao, a onda je klimnuo

glavom.— U redu. Pozvaću vrtić i obavestiću ih o svemu, tako

da ne misle da si se izgubila.Tako je rejon Alfa postao jedno od dva uporišta u

mom životu. Ne možete računati na vrtić ili vaspitačicu, ali rejon i otac su bili pouzdani. A sada je tata tražio da napustim jedan od dva svoja oslonca. Taj rejon Geo nije čak bio ni na istom – Četvrtom nivou, nego na Petom.

Brod je bio podeljen na pet izdvojenih nivoa. Prvi nivo je bio uglavnom tehnički – strojarnica, pogonski deo, skladišta, radionice, odeljenje za pretvaranje materije i energije. Na drugom je uglavnom bila administracija. Na trećem je bila zemlja. Brdašca, pravo drveće i trava, pesak, životinje i biljke – tamo su obučavali nas decu pre nego što bi nas spustili na planetu na Ispit, da preživimo ili umremo. Četvrti i Peti su bili stambeni i tu smo svi živeli. Svi mi, deca, znali smo ako živiš na Petom nivou nisi mnogo bolji od Blatožderaca i izgubio si jednu od oznaka svoje ljudskosti.

Sedela sam u stolici i dugo razmišljala, pokušavajući da dođem sebi. – Sigurno ne misliš ozbiljno to o selidbi na Peti nivo? – upitala sam sa slabašnom nadom da se tata šali, ali više zato da bi što više odložila trenutak suočavanja sa situacijom.

—Naravno da mislim – rekao je kao da to nije ništa. – Morao sam dugo da tragam dok nisam našao taj stan. Već

sam počeo da nas pripremam za selidbu. Mislim da će ti se tamo dopasti. Saznao sam da u tamošnjoj školi ima dečak tvojih godina koji je po znanju malo ispred tebe. To će ti dati šanse da malo zapneš umesto da sve uzimaš olako kao ovde gde nemaš konkurencije.

Bojala sam se i zato očajnički počela da se raspravljam, navodeći sve stanove u koje bismo se mogli preseliti ovde unutar rejona Alfa. Čak sam i zaplakala što inače ne činim često – ali tata je bio nepokolebljiv. Najzad sam prevukla rukavom preko lica da obrišem oči, prekrstila ruke i rekla: – Ja ne nameravam da idem.

To nije bio pravi način razgovora s tatom. Moje ponašanje ga je samo ubedilo da sam postala tvrdoglava, iako to nije bila tvrdoglavost. Bila sam istinski uplašena. Bila sam sigurna da ništa više neće biti isto ako se preselimo. Neće moći biti.

Ali nisam mogla to reći ocu. Nisam mogla priznati da se bojim.

Prišao je mojoj stolici gde sam se sklupčala a suze su mi svetlucale u uglovima očiju i položio mi ruke na ramena.

—Mia – rekao je – ja uviđam da to nije lako za tebe, ali za manje od dve godine ti ćeš biti sopstveni gazda i onda ćeš moći da živiš gde hoćeš i da radiš šta te je volja. Ako ne možeš da prihvatiš jednu neprijatnu odluku sada kakav ćeš to odrastao čovek postati? A sad – bez raspravljanja – ja se selim. Ti možeš da biraš: da se preseliš sa mnom ili da se preseliš u dečji vrtić ovde u rejonu Alfa.

Živela sam u vrtiću i nisam imala želju da se tamo vratim. Želela sam da ostanem s tatom, ali to je za mene ipak bila teška odluka. Bilo je to pitanje kojeg od moja dva oslonca želim da se odreknem. Na kraju sam odlučila.

Pošto sam ponovo obrisala oči krajem košulje, vratila sam se polako dole na igralište. Kada sam stigla, igra je bila prekinuta, a igralište se šarenilo od šortseva i majica. U gomili dece nigde nisam videla Veni Morlok, pa sam upitala jednog dečaka kojeg sam poznavala da li ju je on video.

Pokazao mi je: – Eno je tamo.— Hvala ti.Oborila sam je. Natrljala sam joj nos o teren. Onda

sam je naterala da me moli da je pustim. Usput sam zaradila masnicu na oku, ali vredelo je jer sam je naterala da zapamti ko je ko, čak i ako ću od sada živeti na Petom nivou.

Posle toga tata i ja smo se preselili.

2

Ljudi koji su vodili naše škole bili su vrlo konzervativni – i to je verovatno tako bilo posvuda a ne samo na našem Brodu. U svakom slučaju jednom kada ste dodeljeni određenom staratelju niste ga godinama mogli zameniti drugim. Poznavala sam dečaka u rejonu Alfa koji je mrzeo svog staratelja i tako se loše slagao s njim da je dolazilo i do fizičkog obračuna, a trebalo mu je tri godine da dobije drugog.

U poređenju s tim sve manje od toga izgledalo je beznačajno.

U ponedeljak ujutru, dva dana pošto smo se preselili, javila sam se mom novom školskom upravitelju u rejonu Geo. Bio je mršav, zvaničan, ukočen i precizan a zvao se mister Kvins. Stajao je ispred svog stola, gledao me podigavši obrve kad je ugledao moje plavo oko, onda je prestao da ispituje moju ličnost i rekao:

— Sedi.Upravitelj je zadužen za sve administrativne poslove

u školi. On određuje staratelje, premešta iz razreda u razred, stara se o programima mašina za učenje, prekida svađe ako, dođe do njih i tako dalje. To je bio posao koji većinu ljudi nije privlačio, pa nikoga nisu mogli naterati da to radi duže od tri godine.

Pošto je napućenih usana pregledao sve moje papire i brižljivo ih stavio u dosije, mister Kvins reče:

— Mister Vikershem.— Oprostite? – upitala sam zbunjeno.

— Mister Vikershem će biti tvoj staratelj. On stanuje u rejonu Geo C/15/37. Upoznaćeš ga u njegovom domu u sredu u dva popodne i od onda tri puta sedmično ćete se sastajati prema obostranom dogovoru. I molim te, nemoj zakasniti u sredu. A sada dodi da ti pokažem tvoju učionicu za prvi čas.

U školi su bila deca između četiri i petnaest godina. Posle četrnaeste, ukoliko preživiš Ispit, puštaju te da, radeći sa starateljem ili odgovarajućim stručnjakom, sam usmeriš svoje interesovanje prema određenom cilju.

Trebalo je da odluku o tome doneseni za dve godine. Problem je bio da sam sem matematike i čitanja starih romana, potpuno promenila interesovanje. Nisam zapravo bila naročito talentovana za matematiku a i čitanje starih romana nije baš jako korisno. Morala sam da nađem nešto određeno. U stvari, nisam želela da se specijaliziram. Želela sam da budem sintetičar, da znam pomalo o svemu i da vidim dovoljno da mogu da sastavim parčiće. Taj posao me je privlačio, ali nikada nisam pričala o toj svojoj želji jer sam mislila da nisam dovoljno inteligentna da to postignem i želela sam da sebi sačuvam prostor za odstupnicu ako budem morala.

U trenucima depresije pomišljala sam da bih mogla da postanem vaspitačica ili nešto slično.

U jednom trenutku između četrnaeste i dvadesete godine svako završi svoju normalnu obuku. Onda uzmete nešto što vam se sviđa i počnete da radite na tome. Docnije, posle dvadesete, ako se već niste počeli baviti istraživanjem, možete da stičete dopunsko obrazovanje i da radite na nekom od projekata. To je ono čime se bavila moja majka.

Pošla sam za mister Kvinsom u učionicu. Bila sam upola uplašena a upola nakostrešena i nisam mogla znati šta će u meni preovladati u određenom trenutku. Kada smo stigli tamo, nasta iznenadna strka. Još dok se svi nisu našli na svojim mestima videla sam da su u prostoriji dva dečaka i dve devojčice.

— Šta se ovde događa? – upita mister Kvins.Niko ništa ne odgovori. Ne bi se usudio ni da je

mogao.— Ti, Detrmont! – obrati se upravitelj jednom od

dečaka. – Šta to radiš?Dečak je bio crvenokos, manji i od mene i sa velikim

ušima. Izgledao je vrlo mlad, iako nije mogao biti jer je u istom razredu sa mnom.

— Ništa, ser – odgovori.Pošto je oštrim pogledom prešao preko prostorije,

mister Kvins prihvati takav odgovor i predstavi me. Nije predstavio druge meni jer je očigledno pretpostavljao da ću ubrzo i sama doznati sva imena. Oglasila se zujalica za prvi čas i on reče: – U redu. Sedi i radi.

Kada je izašao, crvenokosi dečak zađe iza jedne mašine za učenje, trudeći se da ponovo pričvrsti zadnju oplatu.

— Jednog dana – javi se devojčica koja je sedela blizu mene – mister Kvinsi će te uhvatiti, Džimi, a onda će nastati nevolja.

— Baš bi me zanimalo da to vidim – odvrati dečak.Svi su me manje-više ignorisali, verovatno ne znajući

kako da me prihvate, kao što ni ja nisam znala kako da prihvatim njih. Posmatrali su me i nimalo nisam sumnjala

u to da će iskoristiti pravu priliku da svima kažu kakva je po njihovom mišljenju nova devojčica sa Četvrtog nivoa. Ubrzo mi je postalo jasno da oni nas gledaju sumnjičavo kao što smo i mi sa Četvrtog nivoa gledali sumnjičavo njih. Nije mi bilo prijatno posmatranje tih devojčica, a onda njihovo sašaptavanje i kikotanje. Da sam bila malo sigurnija u sebe već bi im zapretila. Ovako sam se samo udubila u svoj posao i pravila se da ih ne primećujem.

Posle prvog časa troje dece odoše. Džimi Detrmont ostao je na svom mestu, a ni ja se nisam micala. Onda mi je putem ekrana saopšteno da ostanem ovde i na drugom času. Gledao me je intimnije nego što se to meni sviđalo. Nisam znala šta da kažem.

Ali izgleda da je ovde na Petom nivou uopšte bilo tako. Od trenutka kad smo stigli u rejon Geo ljudi su zurili u nas, gledali vrebajući, čak se i muvali posvuda.

Deo našeg nameštaja koji smo želeli zadržati bio je preseljen u subotu ujutru, a po podne sam donela i sve ostalo što smo imali. Ja sam imala četiri sanduka puna kutija, odeće i mojih ličnih stvari. Imala sam i sviralu, koju sam sačuvala. Bila je dugačka dvadesetak centimetara, na oba kraja imala je otvore i rupe za prste. Bila je u nekoj staroj očevoj kutiji i on ju je stavio na gomilu stvari određenih za bacanje, pa sam je u poslednjem trenutku spasla. Ponekad uopšte nisam shvatala svog oca.

Sanduci su doneti u moju novu sobu koja je bila prostranija od stare. Imala je i mnogo polica za knjige, što mi se dopalo, jer sam ih tako uvek imala pri ruci. Stajala sam i zurila u sanduke ne usuđujući se da odmah navalim na njih. Počela sam da proveravam kakve zvuke mogu

izvući iz svirale. Ali imali smo samo tri minuta mira, a onda je zazvonilo na vratima.

Prvo su došli naši susedi. Okupili su se i govorili: – Oh, mister Hevero, tako je uzbudljivo imati vas ovde u našem hodniku, nadamo se da vam se dopada ovde koliko i nama i mi, muškarci, treba da se jednom skupimo, znate, na malu večerinku, mislite na to i, oh, to je, dakle vaša kći, slatka je, božanstvena je, mister Hevero, stvarno tako mislimo;.. – Drugi sused se nadovezao: – Znate, Hevero, ima nekih stvari o kojima sam nameravao da popričam s našim predstavnikom u Savetu, ali sad, kada ste vi ovde, mogu to i direktno da vam kažem, pa, govoreći o tome...

Posle toga stigli su oni koji su hteli samo da razgledaju i oni koji su imali hitne molbe. Oni su pokušavali da obrađuju i mene, dok su susedi samo obrađivali oca.

Ne znam zašto je to tako, ali u ovakvim slučajevima, ljudi s kojima volite da se družite su oni koji imaju dovoljno dobrog ukusa da ostanu kod kuće i da vam ne dosađuju. Mislim da je to nerešiv problem.

Posle nekoliko minuta tata se povukao u svoju kancelariju a ljudi su preplavili našu dnevnu sobu, čekajući da razgovaraju s njim. Naš novi stan imao je dva krila sa dnevnom sobom između njih kao šunkom usred sendviča. Na jednom krilu bile su tri spavaće sobe, kupatilo i kuhinja sa trpezarijom. Na drugom je bila tatina radna soba i kancelarija, na čijem drugom kraju je bila još jedna manja, prazna prostorija. To je verovatno bilo predviđeno za čekaonicu, ali još nije bilo uređeno, pa su ljudi bukvalno kampovali u našoj kući.

Posmatrala sam ih neko vreme, a onda sam se progurala kroz gomilu i otišla u krilo sa spavaćim sobama. Odande sam pozvala Meri Karpentije.

— Halo, Mia – javila se. – Vidim te na ekranu kao da si još kod kuće.

— Jesam, ali u novoj.Popričale smo malo. Ispričala sam joj o ljudima što su

se „nastanili“ u našem dnevnom boravku i kikotale smo se kao lude, a onda smo se ponovo zaklele da ćemo biti iskrene prijateljice zauvek.

Zatim sam izašla u hol tačno na vreme i videla krupnog muškarca kako izlazi iz moje spavaće sobe. Znala sam da ga nikada ranije nisam videla.

— Šta vi ovde radite? – upitala sam ga.Pre nego što je odgovorio zavirio je u sledeću sobu i

sve dobro razgledao. Onda je rekao: – Ja samo virkam okolo kao i ti.

— Ja ne virkam okolo – odvratila sam mirno. – Ja ovde stanujem.

Tada je shvatio da je napravio grešku. Nije ništa rekao. Samo se, sav crven u licu, okrenuo i žurno izašao. I tako su se sve stvari odvijale.

A sad, u učionici, taj Džimi Detrmont. Buljio je u moje lice, pa upitao:

— Šta ti se dogodilo s okom?Nisam pre svega videla razlog da odgovaram na

pitanja, a, sem toga, nisam imala nameru da bilo kome pričam o svom oku.

— Koliko imaš godina? – upitala sam ga.—Zašto?

— Ako si toliko mlad, koliko mislim da jesi, nemaš prava ništa da me pitaš.

— Dobro. Ja sam stariji od tebe – odgovorio je. – Rođen sam 8. novembra 2185.

Ako je govorio istinu, bio je zaista stariji tri sedmice.— Odkud znaš koliko sam stara?— Raspitao sam se kad sam video da se muvaš ovuda

– rekao je iskreno.Eto tako je to s ovima na Petom nivou. Zure u vas i

iščačkavaju sve o vama.Zujalica je označila početak drugog časa.— Je li ovo prvi razred? — upitala sam.— Ne znam – odvrati Džimi Detrmont. – Takve stvari

ti ne kažu.To sam i sama znala. Ne žele da se iko oseća inferiorno

ili superiorno u odnosu na ostale.Nisam znala šta da mislim o dečaku i da li ćemo se

uopšte slagati.Posle ručka, mister Kvins me je ponovo pozvao, još

jednom podigao obrve gledajući u moje modro oko – činilo mi se sa neodobravanjem – i obavestio me da ima izmena u mom rasporedu.

— Mister Mbel – rekao je, pružajući mi adresu.— Oprostite... – promucala sam.— Mister Mbel je sada tvoj staratelj. Ne mister

Vikershem kao što sam ti jutros rekao. Sve ostalo važi. Pojavi se kod njega u dva sata u sredu i nemoj da zakasniš. Ne volim da učenici koji su u mojoj nadležnosti

kasne. Loša reputacija je bumerang i ja sam taj koji bi morao da iznađe objašnjenje.

— Možete li mi reći zašto sam prebačena?Mister Kvins ponovo podiže obrve i oporo odgovori:— To nije moj posao. Ja sam obavešten o izmeni i ja

obaveštavam tebe. Veruj mi da to nije moja ideja. Upravo treba da napravim još dve izmene i ja ništa ne činim na svoju ruku. Zato ne očekuj od mene nikakav odgovor. Ja ga prosto nemam.

To mi je izgledalo čudno – prebaciti me od jednog staratelja drugom a prethodnog nisam ni upoznala.

Obradovala sam se što sam u sredu po podne srela Džimija Detrmonta. Imala sam problema da nađem stan mister Mbela i on mi je u tome pomogao.

— U stvari, i ja idem tamo – rekao je. Stojeći u hodniku sa adresom na papiriću u ruci izgledao je sasvim prijateljski, možda zato što nije bilo druge dece oko nas.

Do tada nisam stekla nijednog prijatelja u rejonu Geo, ali pošto sam bila brza na jeziku, jednog do dva neprijatelja jesam. Zato mi i nije bilo krivo što je neko ljubazan prema meni.

—Je li mister Mbel i tvoj staratelj?— Pa, tek od juče. Zvao sam mister Vikershema da

saznam zašto sam prebačen, ali i njemu je to saopštio mister Kvins.

— Ti nisi tražio da te prebace?— Nisam.To je baš smešno.Pozvonili smo i mister Mbel je otvorio vrata.

— Zdravo – nasmešio se. – Mislio sam da ćete se vas dvoje sada pojaviti.

Bio je sedokos i star – sigurno je imao dosta preko sto godina — ali je bio visok i prav za svoje godine. Lice mu je bilo potamnelo i naborano, nos širok, a bele obrve guste.

— Kako ste, ser – pozdravi ga Džimi.Ja nisam rekla ništa jer sam ga prepoznala.Nijedno prezime na Brodu nije izuzetno retko i ja sam

znala bar toliko Mbelovih koliko i Heverovih. Ali nisam očekivala da će moj staratelj biti Džozef Mbel.

Kada je on bio u Savetu Broda, on i moj otac se uopšte nisu slagali. Tata je vodio opoziciju protiv njegovog omiljenog plana da se po svim kolonijama postave minijaturizovane biblioteke. Kada je i po treći put taj predlog odbijen, mister Mbel je podneo ostavku.

Kada sam bila u vrtiću počupala sam se jednom sa nekom devojčicom. Rekla je, ako mister Mbel želi da nešto prođe, treba samo podneti predlog da se to odbije i onda da mirno sedi. Moj otac bi odmah zapeo da podrži ono protiv čega je mister Mbel.

Verovala sam da devojčica ne zna šta ta šala znači, ali nisam znala ni ja, ali ona je htela da me izazove, pa sam počela da se tučem. Tih dana još nisam dobro poznavala svog oca, ali sam imala snažno osećanje porodične solidarnosti.

To što sam dodeljena na staranje mister Mbelu izgledalo mi je kao još jedna bedna šala i pitala sam se ko ju je smislio. Mister Kvins sigurno ne, jer mu je to značilo

dodatni posao a njegovo vreme je bilo tačno raspoređeno.

— Uđite – pozva nas mister Mbel. Džimi me propusti, pa uđe za mnom. Mister Mbel pritisnu dugme i vrata za nama se zatvoriše.

Odveo nas je u dnevnu sobu i rekao:— Mislio sam da se danas prosto upoznamo, da za

naše susrete dogovorimo vreme koje svima odgovara a onda da nešto pojedemo. Rad možemo ostaviti i za drugi put.

Seli smo, pa iako, bar po mom mišljenju, nije moglo biti dileme ko je među nama ko, upoznali smo se međusobno.

— Da, mislim da sam upoznao oba tvoja roditelja, Džimi – reče mister Mbel. – A, naravno, poznavao sam i tvog dedu. Ono što me interesuje jeste šta ti misliš da bi eventualno mogao da specijaliziraš?

Džimi skrenu pogled. – Još nisam siguran – odgovori.— A kakve su mogućnosti?Džimi je dugo ćutao, a onda je tiho i nepoverljivo

rekao: – Mislim da bih voleo da budem ordinologist.Ako biste o tome razmišljali kao o velikom broju

prostorija nastanjenih ogromnim brojem neverovatno zaposlenih, neverovatno uzmuvanih i kratkovidih ljudi, koji su uz to ekscentrični individualci, onda je ordinologist onaj koji svaki čas dolazi da sredi stvari. On skuplja knjige razbacane po prostoriji i stavlja ih tamo gde im je mesto. Sve dovodi u red. Izbacuje starudije koje ti individualci drže i vole ali od kojih više nema nikakve

koristi. A onda napušta tu prostoriju dovedenu u stanje da je i ljudi spolja mogu posetiti i odlazi da sredi sledeću.

Sintezist, što sam ja želela da postanem, osoba je koja dolazi i divi se uređenoj prostoriji, odmah shvata kako bi identičan primerak nekog komada nameštaja odavde dobro izgledao u susednoj prostoriji i koliko bi bio funkcionalan tamo i iz toga izvlači upotrebljiv zaključak. Ali bez ordinologista sintezist ne bi bio u stanju da započne svoj posao. Naravno, bez sintezista ne bi imalo mnogo smisla ni da ordinologist radi svoje zato što niko iz njegovog posla ne bi izvukao nikakvu korist.

Nikada nije bilo mnogo ljudi koji su uspešno radili bilo jedan bilo drugi posao. Rukovati informacijama i skupljati njihove ponekad neobične delove i sastavljati ih tražilo je vijuge, memoriju, instinkt i sreću. Malo ljudi poseduje sve to.

— Koliko znaš o ordinologiji? – upita mister Mbel Džimija.

— Pa, ne mnogo iz prve ruke – odvrati dečak, a onda doda ponosno: – Moj deda je bio ordinologist.

— Bio je, dabome. I to jedan od najboljih. Ne treba da se osećaš nelagodno zbog toga što pokušavaš da ga slediš, sem ako nisi potpuni nesposobnjaković, a to nećeš biti. Ja ne volim uobičajenu praksu u radu, ne volim otaljavanje. Ako o tome umeš da ćutiš pred drugima videćemo da ti nekako omogućimo detaljniji uvid u ordinologiju i da ti damo osnove da odlučiš da li to želiš ili ne. U redu?

Bilo je jasno da mister Mbel namerava da bude nesvakidašnji staratelj. Ono što je on predlagao bilo je

nešto za šta obično nisi imao šanse dok ne navršiš četrnaest godina i ne vratiš se sa Ispita.

— Jeste – Džimiju se lice razvuče u osmeh. – Hvala vam.

Onda se mister Mbel okrenu meni.— Pa, kako ti se dopada život u rejonu Geo?— Mislim da mi se neće dopasti – odgovorila sam. Džimi Detrmont baci brz pogled ka meni. Kao da nije

očekivao da to kažem.— U čemu je problem? – upita mister Mbel.— Otkako smo stigli u ovaj rejon – objasnila sam –

nije bilo nijednog trenutka da nismo imali strance posvuda po kući. Nisu nam ostavili nimalo privatnosti. U rejonu Alfa nikada nije bilo tako, verujte mi.

Mister Mbel se slatko nasmeja. – Nije rejon Geo taj koga treba kriviti za to. To se uvek događa kad neko postane predsednik. Za nekoliko sedmica izgubiće se čar novine i sve će se opet vratiti u normalne tokove. Sačekaj i videćeš.

Razgovarali smo još nekoliko minuta a onda nam je gospođa Mbel donela jelo. Bila je nešto mlađa od muža, ali ne i mlada. Bila je krupna, imala je okruglo lice i svetlosmeđu kosu. I bila je jako ljubazna.

Dok smo jeli, dogovorili smo se da ćemo se sastajati ponedeljkom i četvrtkom po podne i u petak naveče, s mogućnošću da u toku sedmice promenimo vreme ukoliko iskrsne nešto što može poremetiti naš program.

Mister Mbel zaključi naš susret rečima:— Želim da pre nego što počnemo raščistimo jedno:

vaše je da učite, a moje da vam pomognem da učite ili da

vas naučim kako se uči, mada sumnjam da vi to ne znate. Mene vrlo malo zanima da pišem izveštaje o vašem napredovanju, da insistiram na formalnostima ili bilo čemu drugom što bi se ispreplitalo sa našim osnovnim zadatkom. Ako bude nečeg što želite da naučite a zahteva neophodno predznanje da bi se u tome uspelo, spreman sam da vam pomognem, nezavisno od toga da li to formalno spada u ono što je programirano da vas učim. Ako nemate to predznanje, pomoći ću vam da ga steknete. Zauzvrat, želim da učinite nešto za mene. Prošlo je mnogo godina otkako sam poslednji put bio staratelj, zato očekujem da mi skrenete pažnju, ako propustim nešto u proceduri što mister Kvins smatra bitnim. Dogovoreno?

Uprkos moje porodične lojalnosti i nasuprot njoj otkrila sam da mi se mister Mbel dopada i da sam vrlo zadovoljna što sam imala toliko sreće da budem poverena njemu, čak i ako to javno još nisam bila spremna da priznam.

Kada smo se ponovo našli u hodniku i krenuli kući, Džimi iznenada reče: – Čekaj! Stali smo.

Zagledao mi se u lice.— Želim da mi obećaš nešto – rekao je. – Da mi obećaš

da nećeš nikom pričati o tome ko je bio moj deda i o tome da želim da budem ordinologist.

— To su dve stvari – primetila sam.— Nemoj se zavitlavati! – molio me je. – Druga deca bi

mi pojela dušu kad bi znala da želim da budem nešto tako neobično.

— Ja želim da budem sintezist – rekla sam. – Ja neću reći ništa o tebi, ako ti ne kažeš ništa o meni.

Postigli smo prećutne sporazume i posle toga sve što je ikada izgovoreno u stanu mister Mbela bilo je ono što ostaje između nas i nikada se neće čuti nigde. Bila je to, ako hoćete, oaza u velikoj pustinji ignorancije i dece i odraslih, prostor u kome smo bezbedno mogli da iznosimo svoje misli, a da ih niko ne može kuditi, smejati im se, gaziti po.njima, čak i kad bi one to zavređivale. Takav prostor je dragocen.

— Znaš – primeti Džimi – drago mi je što sam premešten. Mislim da ću uživati u učenju pod vodstvom mister Mbela.

— Pa, mogu da priznam da je sasvim drukčiji od drugih – rekla sam oprezno.

I to je bilo otprilike sve što smo ikada rekli ikome ko nas je zapitkivao o našem staratelju.

Videla sam se s ocem tek kad je tog dana zatvorio kancelariju. Zapravo, dnevni boravak je u pet zatvorio za nove stranke, ali je bilo skoro jedanaest kad je imao poslednjeg posetioca.

— Tata – rekla sam uzbuđeno – znaš, moj novi staratelj je mister Mbel!

— Mm-da. Znam – odgovorio je, skupivši papire na svom stolu i proteglivši se.

— Znaš? – iznenadila sam se. Sela sam na stolicu kraj njega.

— Da. U stvari, pristao je da te uzme kao vid lične usluge meni. Jasam ga molio za to.

— Ali ja sam mislila da ste vas dvojica protivnici – promucala sam. Eto, rekla sam vam već da često ne shvatam svog oca. Jer ja nisam milosrdna osoba. Ako odlučim da sam protiv nekoga, onda protiv njega i jesam. A tata, kad je protiv nekog, on ga moli da bude moj staratelj.

— Pa, mi se ne slažemo u nekim stvarima – odgovorio je. – Ja, na primer, mislim da je njegov stav prema planetarnim kolonijama vrlo pogrešan. Ali samo zato što se čovek ne slaže sa mnom, ne znači da je on neki veštac ili budala. Ja iskreno sumnjam da ti neko od njegovih gledišta može bilo kako naškoditi. Ona nisu škodila ni meni kad sam kod njega pre šezdeset godina studirao društvenu filozofiju.

— Društvenu filozofiju? – upitala sam.— Da. To je glavno područje interesovanja mister

Mbela. – Nasmešio se. – Ja ne bih voleo da učiš pod vodstvom čoveka koji nema čemu da te nauči. Mislim da možeš podneti vrlo zdravu dozu društvene filozofije

— Oh – rekla sam samo.U krajnjem slučaju, nešto za mister Mbela mogu reći:

on nije podigao obrve ugledavši moje modro oko. Niti njegova supruga. A to sam cenila.

Ipak, volela bih da me je tata prethodno upozorio. I pored toga što mi se mister Mbel dopao, to bi mi uštedelo nekoliko ružnih misli na početku susreta.

3

Dve sedmice nakon što smo se preselili, ušla sam u tatinu radnu sobu i rekla mu da sam pripremila večeru. Razgovarao je videotelefonom sa mister Pirsonom, drugim članom Saveta.

Mister Pirsonova slika je uzdahnula i rekla: – Znam, znam. Ali ne volim da činim izuzetke. Ako je tako jako želela drugo dete, zašto nije mogla da postane negovateljica? ,

— Malo je kasno ubeđivati je u to kad je beba već na putu – primetio je tata suvo.

— Pretpostavljam. Ali još uvek možemo da sklonimo bebu i da je upozorimo. O tome možemo detaljnije da raspravimo sutra – reče mister Pirson i iščeze sa ekrana.

— Večera je gotova – saopštila sam. – O čemu je to reč?

— O, o ženi – Mek Ridi. Imala je četvoro dece i nijedno od njih nije prošlo kroz Ispit. Želela je još jednom da pokuša, ali joj je brodski eugeničar zabranio. Ona je to ipak učinila.

Osetila sam loš ukus u ustima.— Ona mora da je luda – primetila sam. – Samo bi

luda žena tako nešto učinila. Zašto je ne ispitate? Šta uopšte nameravaš da učiniš s njom?

— Nisam siguran kakoće Savet glasati, ali pretpostavljam da će joj biti dozvoljeno da izabere planetarnu koloniju i biće spuštena tamo.

U dva slučaja nismo mogli praviti nikakve kompromise. Jedno je bila populacija a drugo Ispit. Ako bismo ih pravili, Brod ne bi mogao da preživi. Zamislite šta bi se dogodilo ako bismo dozvolili ljudima da prave decu uvek kad im to padne na pamet! Postoji gornja granica količine hrane do koje imamo prostora da se umnožavamo. Postoji i ograničen broj prostorija u kojima ljudi mogu da žive. Možda izgleda da sada još nismo tako blizu'tih granica, ali nam rezerva ne bi dozvolila ni pedeset godina nekontrolisanog rasta populacije. Ova žena je imala četvoro dece i nijedno nije bilo dovoljno dobro da preživi. Četiri šanse je dovoljno.

Ono što je tata predlagao za tu ženu zvučalo mi je suviše velikodušno i to sam mu i rekla.

— Nije to velikodušno – odgovorio je. – Radi se , prosto o tome da mi u Brodu moramo da se držimo pravila da bismo preživeli. Ponašaj se prema njima ili idi nekuda drugde.

—Još uvek mislim da si bio suviše popustljiv – rekla sam, iako to uopšte nije trebalo da me se tiče.

Otac naglo promeni temu: – Ostavimo to. Kako je tvoje oko danas? Izgleda mi mnogo bolje. Zaista.

Tata, kad se ne slaže sa mnom i ne želi da se raspravlja, odmah počne da se začikava.

Okrenula sam glavu. – Moje je oko u redu. – I, zaista tragovi povrede su skoro sasvim iščezli.

Za večerom tata upita:— Onda, kako ti se posle dve sedmice dopada rejon

Geo? Je li zaista tako loše kao što si mislila?

Slegnula sam ramenima i koncentrisala se na jelo. – Izgleda da je u redu – promrmljala sam.

To je bilo sve što sam mogla da kažem. Prosto nisam bila u stanju da priznam da sam i nesrećna i neomiljena, a oboje je bilo istina. Postojala su dva razloga zbog kojih sam loše započela u rejonu Geo: jedan veliki i jedan mali.

Mali je bila škola. Kao što sam rekla, jedina deca koja su mogla da znaju na kojoj ste etapi u školovanju bila su ona na istom stepenu u svakom predmetu, dakle ista kao vi. U praksi, svako je izvlačio svoje zaključke o tome ko je gore a ko je dole i prema tom svom ubeđenju su očekivali da se i vi ponašate. A ja nisam navikla da slušam komande onih koji nisu bili ovlašćeni da komanduju. Ali nije dobro odmah od početka izigravati solistu.

Veliki razlog je, međutim, bio samo moja greška. Kada smo se preselili, znala sam da neću zavoleti rejon Geo i uopšte mi nije bilo važno šta ko misli o meni. Vremenom, postala sam svesna toga da sam istinski zaglavila u tom rejonu i da bi bilo bolje da spustim durbin.

Ispostavilo se da mi moj položaj i moje ponašanje vezani jedno s drugim i donose nevolje. Na taj način sve kreće nizbrdo. A ovo je samo primer:

Početkom sedmice cela škola sišla je na Treći nivo na čas u prirodi. Popodne je više ličilo na raspust jer smo mi stariji već ranije videli drvorede biljaka širokog lišća koje su gajene zbog razmene ugljen-dioksida i kiseonika. Na kraju dana vraćali smo se šatlom kući u rejon Geo i, da bismo prekratili vreme, nas nekoliko devojčica započelo je igru šakama. Uključile su me jer, što nas je više, igra je bolja.

A igra se sastojala u ovome: svako je morao da zapamti tri broja. Na dati znak svaka je udarila šakama o kolena, pljesnula rukama i onda je prva rekla jedan broj. Zatim je ona, koja je taj broj izabrala, učinila to istim redosledom i izgovorila broj neke druge. Igra se odvijala sve brže, dok neka devojčica ne bi zaboravila da se odazove ili pogrešila redosled. Tada bi sledila kazna: sa dva ispružena prsta svaka od nas bi je udarila po nadlanici.

Najviše od svih grešila je debeljuškasta jedanaestogodišnja Zena Andrus. Stalno je grešila i stalno ispaštala zbog toga. Šake su joj na kraju bile crvene a bila je čvrsto uverena da je mi proganjamo.

— Suviše često prozivate moj broj! – žalila se. – To nije fer!

Toliko je cmizdrila da smo stvarno prestali da je prozivamo sem ponekad da ne misli da smo je izbacili iz igre. I ja sam prihvatila to iako se nisam s tim slagala. Možda grešim, ali ne vidim nikakvog smisla igrati s nekim ko nije spreman da se suoči s porazom isto kao i s pobedom. Nema igre ako u njoj nema rizika.

Trenutak kasnije, kada je neka druga devojčica pogrešila, primetila sam da joj Zena odmah priskače i da je sva srećna što je dobila šansu da je kazni.

Nas sedam koje smo se igrale nismo, naravno, bile ceo razred. Neki su pričali međusobno, drugi čitali, Džimi Detrmont je igrao šah s jednim dečakom, neki su sedeli mirno a četvorica su se jurcali po šatlu. Mister Marberi, koji nas je vodio opominjao ih je da sednu i da se smire, ali on je bio od onih ljudi koji govore i govore a nikad

ništa ne sprovode, zato dečaci na njega nisu obraćali previše pažnje.

Kada smo stigli do poslednje stanice pred rejonom Geo neka od nas je predložila da odigramo još jednu rundu. Pošto smo bili blizu kuće dečaci su poustajali sa svojih sedišta i krenuli pored nas, gurajući se, da budu prvi na izlazu. Kada su primetili šta igramo, počeli su da nas zbunjuju da bismo pogrešile, ali smo se trudile da ih ne primećujemo.

Jedan od dečaka – Torin Luomela – pratio je naše brojeve tako da bi zbunio tačno onu čiji je broj prozvan. Slučajno je, prvi broj koji je ponovljen i on ga zapamtio, bio moj.

— Četrnaest! – čula sam uzvik.Torin me u pogodnom trenutku pljesnu dlanom s

leđa. Učinio je to iz sve snage.— Petnaest – rekla sam i uzvratila mu udarac tako

jako da se zaljuljao na nogama. Za trenutak sam pomislila da će mi uzvratiti, ali u njemu utrnu želja za revanšom.

— Zašto si to uradila? – upitao je. – Ja sam se samo šalio.

Koncentrisala sam se na igru. Petnaest je bio broj Zene Endrus i ona je kao i obično pogrešila, pa smo počele da je udaramo po ruci.

Kad sam ja stigla na red Zena me je gledala kao da sam ja kriva što je ona pogrešila i što joj je ruka crvena. Uopšte nisam nameravala da je jako udarim jer je bila tako bespomoćna, ali me je njen pogled razljutio, toliko je u njemu bilo zlobe. Udarila sam je tako jako da su i meni zabrideli prsti.

Šatl se upravo zaustavio. Okrenula sam se od Zene i rekla: – Evo, stigli smo – ne obraćajući pažnju na njeno samosažaljivo cviljenje dok je duvanjem hladila šaku.

Pošto smo po dolasku dobili voljno, ja sam krenula kući, ali me Zena stigla pre nego što sam odmakla.

— To što je tvoj otac predsednik Saveta Broda – počela je da govori – meni ne znači ništa. Ma šta ti mislila, ti nisi bolja ni od koga drugog.

Pogledala sam je i odvratila:— Ja ne tvrdim da sam bolja i od koga drugog, ali ja ne

idem okolo da bih prenosila to što ti pričaš.Odmah sam uvidela da sam pogrešila. Malo-malo, pa

naiđem na nekog s kim ne mogu da komuniciram. Ponekad su to i odrasli. Češće je to, međutim, neko kao Zena, ko čak neće ni da čuje šta mu govorim.

Meni se to što sam rekla činilo jasnim, ali Zena je shvatila potpuno pogrešno. Bilo je mnogo prilika kad nisam mislila najbolje o sebi, ali čak i kada sam sebi u bradu šaputala da sam kriva, ne bih sebi dozvolila da ispadnem inferiorna prema drugima. Znala sam da sam inteligentnija od većine njih, manja rastom od većine, nespretnija od drugih, manje talentovana za umetnost, manje lepa od većine i umem dobro da izvodim melodije na svirali, najzad imala sam jednu, a većina ljudi to ne ume. Bila sam ono što sam bila. Zašto bih puzala, jadikovala ili bila ponizna zbog toga. To stvarno nisam shvatala.

Zena ili nije shvatila ono što sam rekla na način kako sam rekla ili prosto nije bila sposobna da shvati nešto tako složeno.

— Tako sam i mislila – odvratila je. – Ti misliš da si bolja od drugih! Nisam mislila da ćeš to priznati. Ti si uobražena.

Zaustila sam da protestujem, ali se ona već okrenula, zadovoljna jer mi je rekla što mi spada. Znala sam da sam pogrešila. Ne zbog onog što sam rekla već, pre svega što sam izgubila živce i bila neljubazna. Ne možete napasti ljude a da vam ovi ne uzvrate.

I tu nije bio kraj. Zena je razglasila to što je ona mislila da sam rekla, dodajući još podosta, plus njen slobodni komentar koji je trebalo da pokaže koliko je uprkos tome ona plemenita i koliko objektivna. Ispričala je to po celom rejonu i uvek je bilo dece voljne da to saslušaju i u to poveruju. Zašto da ne? Ona me nisu poznavala. A mene nije bilo briga. Rejon Geo nije mi značio ništa.

Do trenutka kad sam shvatila da mi, naprotiv, znači, bila sam već saterana u ugao. Imala sam nekoliko neprijatelja – možda i više od nekoliko – i dobar broj neutralnih poznanika. Prijatelja nisam imala.

Glavni razlog zbog kojeg mi je bilo teško da mislim o napuštanju Broda bio je što su Blatožderci, odnosno kolonisti tako različiti od nas. Oni su seljaci, većinom farmeri, a ta vrsta ljudi najbolje osposobljena da preživi na kolonizovanoj planeti. Na nekim planetama bilo je jako surovo. A mi, ljudi iz Broda većinom smo se bavili tehnikom.

Verovatno smo im se mogli pridružiti kad je Zemlja bila razorena, što je, u stvari, bilo i planirano, ali da smo to uradili bacili bismo u vetar pet hiljada godina naše prednosti. Znate, za nauku morate imati vremena, a raditi od jutra do mraka samo da bi preživeo, kako bi bio u

stanju da to isto radiš i sutra, ne ostavlja nimalo slobodnog vremena. Zato nikada nismo napustili Brod, a ni drugi brodovi nisu napušteni.

I sada, kada nam je nešto iz neke od kolonija potrebno, mi prodajemo nešto od našeg znanja koje smo prikupili svih ovih godina, ili neki od proizvoda izrađenih našim znanjem, a u zamenu dobijamo sirovine, dakle ono što mi imamo za nešto što oni imaju. To je fer trgovina.

Ja sam zapravo smatrala da je lakše suočiti se sa stvarima nego s ljudima. Kada sam došla u rejon Alfa uspela sam sve da upoznam. Smatrala sam da sam se dobro smestila i pustila sam korenje. Ili, moglo bi se reći, ukopala sam se noktima i držala za taj voljeni život. Ali onda smo došli u rejon Geo i morala sam da se suočim sa svim tim novim svetom. Možda to nisam učinila na najbolji način, ali imala sam šansu zato što su to bili ljudi s Broda. Oni na planetama nisu, međutim, bili kao mi.

Zaista sam mislila da bih se mogla suočiti sa Zemljom. Mislim da bih mogla razumeti onog ko je uzeo asteroid promera trideset sa dvadeset sa deset milja i pretvorio ga u Brod. Oni su ga podelili na dva dela, iskopali i izbacili iz njih četrdeset do pedeset posto stena, ostavivši osnovne konture, onda ga opet sastavili i uredili unutrašnjost, opremivši je svime što je potrebno da to bude Brod. Sve za godinu dana.

Za mene su ti ljudi bili fantastični i divni i još uvek mi je bilo teško da pomislim da su sve to nadmašili time što su sami sebe razneli u komade. Ali to je bila Zemlja. Ne Blatožderci.

U drugu nedelju nakon što smo okončali selidbu u rejon Geo, čitala sam knjigu u svojoj sobi kad je otac

pokucao na moja vrata. Sklonila sam knjigu u stranu kada je ušao.

— Imaš li nekih planova za sledeći vikend, Mia? upitao je.

— Ne – rekla sam. – Zašto?— Imam ideju za koju mislim da će ti se dopasti.— O?— Upravo sam završio razgovor sa glavnim

dobavljačem namirnica. Planiramo da se zaustavimo radi trampe. Zbog toga ćemo ovog vikenda stajati kraj planete Grejnau. Savet me je ovlastio da obavim posao s njima. Mislio sam da bi volela da pođeš sa mnom.

Zavrtela sam glavom i rekla:— Ne želim da vidim Blatožderce.— Ne upotrebljavaj tu reč – opomenu me otac. – Oni

možda jesu primitivni, ali su još uvek ljudi. Mogla bi se iznenaditi onim što bi mogla naučiti od njih. Svet se ne završava našim rejonom. A ne završava se ni Brodom.

Srce mi je jako udaralo. – Hvala, ali ne bih rekla da me to interesuje – odgovorila sam i ponovo uzela knjigu u ruke.

— Mogla bi razmisliti o tome – predložio je otac. – Za dvadeset meseci naći ćeš se sama na planeti s takvim ljudima, truditi se da živiš s njima i da ostaneš na životu. Ako sada ne možeš da im se pridružiš, šta ćeš učiniti tada? Mislim da bi morala da budeš zainteresovana.

Zavrtela sam glavom, ali onda iznenada više nisam mogla da se pravim da sam ravnodušna. Sa suzama u očima rekla sam:

— Radoznala sam, ali se plašim.

— Je li to sve?— Šta misliš time: „Je li to sve“?— Oprosti. Nisam mislio tako kako je zvučalo. Vidim

da te ta pomisao plaši. Većina kolonizovanih planeta su prilično neprijatna mesta po civilizovanim standardima. Ono što sam mislio bilo je: je li to tvoj jedini razlog zašto ne želiš da pođeš sa mnom?

— Da. Ali nije planeta ta koja me plaši, nego ljudi.— Oh – uzdahnuo je otac. – Znaš i ja sam se takvog

nečeg bojao. Jedan od razloga za našu selidbu bio je i taj što sam mislio da si postala vrlo zavisna od rejona Alfa. Živela si u suviše malom svetu. Problem je u tome što ti ne znaš da postoji išta stvarno sem onoga što ti je poznato i nadohvat ruke. Ako bi sišla sa mnom na Grejnau, ja bih mogao da te upoznam s nečim novim i da ti pokažem da tamo nije sve tako loše. Mislim da bi tako mogla da savladaš svoj strah.

Stomak mi se grčio od panike. – Ne nameravaš da me nateraš da idem, je li? – upitala sam očajno.

— Ne. Neću te terati. Neću te prisiljavati da bilo šta činiš, Mia. Nešto ću ti ipak reći – nastavio je, naglo promenivši ponašanje. – Ako pođeš ovog vikenda sa mnom dole na Grejnau, obećavam da ću te odmrznuti. Kako ti se to čini?

Morala sam da se nasmejem, ali sam zavrtela glavom.— Razmisli – insistirao je. – Možda ćeš se

predomisliti.Kada je izašao imala sam osećaj da je razočaran i

iznenada sam se osetila potištenom i još nesrećnijom. Izgledalo mi je kao da sam zarila prste i grčevito se držala

za svoju sigurnost, a tata je izvlačio moje prste – jedan po jedan.

I tako, ne znajući ni sama zašto, otišla sam u rejon Alfa. Možda zato što je to bilo jedino mesto gde sam znala da su zadovoljni sa mnom onakvom kakva sam. Ušla sam u šatl za Četvrti nivo, a onda u poprečni za rejon Alfa.

Prvo sam otišla u naš stari stan i ušla pomoću ključa, koji je trebalo da vratim, a nisam. U njemu nije bilo ni komadića nameštaja. Nije bilo ni knjiga ni polica. Lutala sam po sobama i sve su mi izgledale iste. To više uopšte nije ličilo na dom zato što su sve stvari koje su stan činile domom, nestale. Bio je to samo još jedan prazan kutak mog života i vrlo brzo sam izašla.

Gospođa Farmer je stajala u hodniku, gledala me i bez sumnje primetila da imam ključ a nije trebalo da ga imam. Ona i ja nismo baš mnogo marile jedna za drugu. Uvek je smatrala pitanjem časti da me tuži mom ocu kad god bih učinila nešto što ona nije dozvoljavala svom Piteru, a neki put je to bilo nešto što mi je otac dozvoljavao da činim. Otac bi je uvek ljubazno saslušao, a onda zatvorio vrata za njom i sve zaboravio. Sada me je samo gledala i ništa nije rekla.

Otišla sam na igralište, ali tamo nije bilo nikoga, pa sam ušla u društvenu prostoriju. Čudno, ali osećala sam se kao stranac u tim poznatim prostorijama, kao da treba da hodam na prstima i da se krijem iza ćoškova da ne bih srela nekoga ko bi me prepoznao. Osećala sam se kao uljez. To nije osećaj koji imate kad se vraćate kući. Alfa rejon je postao neugodno mesto za mene.

U društvenim prostorijama začula sam dečju galamu pre nego što sam i stigla tamo i zastala sam da skupim

hrabrost pre nego uđem. To je, u stvari, bio kompleks prostorija: prostorija za odmor, biblioteka, dve prostorije za igru, prostorija za učenje, prostorija za muziciranje, zatim za slušanje muzike, malo pozorište i prostorija gde se moglo prezalogajiti. Očekivala sam da ću tamo videti moje društvo.

Izgleda da je to bio dan za sretanje s Farmerovima, jer je Piter Farmer izišao dok sam se ja predomišljala. Nije baš bio jedan od mojih najomiljenijih drugara, a i njegova mati ga je držala na vrlo kratkoj uzici, ali nisam videla razloga da mu se prijateljski ne obratim. – Zdravo – oslovila sam ga.

Piter se zabuljio u mene i upitao:— Šta ti radiš ponovo ovde? Moja majka je rekla da joj

je drago što si otišla jer si bila loš primer za sve.Gledala sam ga ravno u oči i lagala:— Kako možeš tako nešto da kažeš Pitere Farmeru?

Upravo sam se videla s tvojom majkom i ona je bila veoma ljubazna. Rekla je, ako naiđem na tebe, da ti kažem da je vreme da požuriš kući.

— O, nisi ti srela moju majku.— Naravno da jesam – odvratila sam i ušla u

društvene prostorije.Tamo je između dece starije od četrnaest godina i one

mlađe bila povučena jasna društvena crta. Stariji su, kao odrasli, imali prava koja mlađi nisu i oni nisu oklevali da im to stave do znanja. U društvenim prostorijama gde su dolazili i jedni i drugi, stariji su imali svoj rejon, a mlađi svoj. Iako nije bilo neke stvarne razlike između njih, kod starijih je bilo više atrakcija i mističnosti, dok je prostor

za mlađe bio skromnije opremljen. Otišla sam do ugla gde su se okupili moji drugovi.

Meri Karpentije je sedela za stolom sa Veni Morlok i još dvoje-troje druge dece i ja se uputih ka njima. Kada me je ugledala, Meri reče:

— Hej, zdravo, Mia! Dođi i sedi. Šta radiš ovde?— Palo mi je prosto na pamet da vas posetim i vidim

kako ste. – Sela sam za sto. – Zdravo svima rekla sam.— Zdravo, Mia – otpozdravili su.Nisam želela da kažem koliko sam nesrećna što više

nisam ovde nego u rejonu Geo – ne zbog Veni koja je sedela slušajući svaku reč, spremna da likuje.

— Znaš, Mia – reče Meri – nisam očekivala da ćeš se vratiti ovamo. Zašto nisi pozvala i rekla mi da ćeš doći?

— To je bilo trenutno osećanje i odluka – objasnila sam.

— Pa, lepo je da te vidim. A kako ti se sviđa tamo gde si sada?

— Pretpostavljam da je dobro – odgovorila sam. – Ja se još navikavam. Nisam još sve upoznala niti sam svugde bila.

— Hej, da li još uvek radiš onako šašavo – šetaš okolo kolektorima? – upita neko od ostalih.

— Ne. Još nisam stigla da to uradim, ali mislim da hoću.

— U koji si se rejon sada preselila?— U Geo – odgovori Meri umesto mene.— To je na Petom nivou, zar ne? – zapitkivalo je jedno

od dece.

— Da.— O, jeste – upade Veni. – Sećam se da sam slušala o

rejonu Geo! To je tamo gde žive svi loši igrači loptom.— Znaš da nije tako, Veni – rekla sam ljubazno. – Ti

nisi morala da se seliš tamo, ali, najzad, zašto i ne bi? Imam upražnjeno mesto u našoj trećoj rezervnoj ekipi, koje čeka na tebe.

— Ja možda nisam najbolja – odbrusi Veni uvređeno – ali bih te nadigrala u svako doba i to zatvorenih očiju.

— Meri – skrenula sam razgovor – kako je tvoja porodica?

— Pa, verujem da je sve u redu – odgovorila je nesrećnim glasom.

— Moji roditelji nisu me strpali u dečji vrtić da bi me se otarasili dok su još bili venčani – primeti Veni.

Ne okrećući pogled ka njoj, rekla sam:— Veni, ako želiš opet da dobiješ po nosu, samo

nastavi tako dalje. Meri, zašto ne bismo otišle preko, u tvoj stan? Tamo nas niko neće prekidati.

— O, nemojte odlaziti zbog mene – opet upade Veni. – Ja idem i sama. Vazduh mi je ovde postao malo zagušljiv. A vi, deco, – obrati se ostalima – idete li sa mnom?

Odgurnula je stolicu unazad, a onda i tri ostale devojčice skočiše i krenuše za njom dok je ona krčila sebi put između crveno, žuto, zeleno i plavo postavljenih stolova.

— Hoćemo li u tvoj stan, Meri? – upitala sam.— Čuj, Mia – odgovorila je nelagodno – ne mogu.

Upravo smo se spremale da odemo i igramo sokser.— Fino – rekla sam, ustajući. – Hajde da igramo.

—Mislim da se to Veni ne bi dopalo – primeti Meri.— Šta je to s tobom? – upitala sam je. – Otkada ceniš

to što Veni misli?Meri je stajala i gledala me, a onda, konačno reče:—Mia, volim..te, draga moja, ali ti više ne živiš ovde. A

ja živim. Možeš li to da razumeš? Sada moram da idem. Hoćeš li me pozvati koji put?

— Hoću – obećala sam. Gledala sam je kako žuri da stigne Veni Morlok. – Hoću – ponovila sam tiho, ali znala sam da neću. Znala sam i da se još jedan od prstiju kojima sam se držala za prošlost otkačio.

4

Nisam više imala razloga da ostajem, pa sam napustila društvene prostorije i krenula nazad u rejon Geo. Možda sam spolja izgledala mirna – verovala sam da jesam – ali sam u duši bila izbezumljena. Jednom, kada sam imala deset godina, bila sam na izletu u Trećem nivou i ugazila sam u busenje kopriva. Nisam otkrila kakve su dok nisam duboko ušla u njih i više nisam imala drugog izlaza nego da se probijam. Kada sam izašla na drugoj strani noge i ruke su me užasno pekle i skakala sam, dovedena skoro do ludila užasnim peckanjem tražeći bilo šta što bi moglo da ga zaustavi. Ono što sam sada psihički osećala bilo je veoma blizu tome. Osećala sam svrab koji nisam mogla ni da zaustavim ni da odredim odakle dolazi. Skakala sam, nesrećna i deprimirana.

Želela sam da pobegnem. Tražila sam neko mračno mesto da se sakrijem. Pokušavala sam da nečim zaposlim svoj mozak. Kada sam se vratila u naš stan, namešten i opremljen, ali koji još nisam osećala kao svoj dom – pronašla sam komad krede i jednu od onih malih svetiljki koje vaspitačice u dečjem vrtiću upotrebljavaju da izbroje glave kad se svetla pogase. Onda sam ponovo izašla. Bilo je oko dva po podne i mislila sam da ionako neću moći jesti još satima, jer mi je sama pomisao na hranu bila nepodnošljiva.

Nisam se ustremila na rešetku najbližu našem stanu i uvukla se u prolaz. Tragala sam malo dok nisam našla nedaleko mirno razvođe hodnika. Nisam uopšte bila

raspoložena da se objašnjavam s nekim odraslim koji za to ne bi imao razumevanja, zato sam se prvo obazrela oko sebe pre nego što sam se odlučila da tamošnju rešetku iskoristim kao moj ulaz u sabirne cevi Petog nivoa.

Klekla sam kraj rešetke i počela da je odvrćem. Bila je pričvršćena zavrtnjima na obe strane, koji dugo nisu bili dirani, pa su bili zaribali. Jednom kad ih budem redovno počela odvrtati neće više predstavljati problem, ali sada se jednostavno nisu mogli pomaći pod mojim zgrčenim prstima. Cimala sam ih polako i pažljivo ali je prošlo čitavih pet minuta pre nego što se zavrtanj pod mojom levom rukom razmrdao. Taman sam počela da radim na drugom kad me jedan glas upita:

— Šta to radiš?Skočila sam kao krivac na taj iznenadni glas. Sabrala

sam se što sam bolje mogla pre nego što sam se okrenula. Kraj mene je stajala Zena Endrus.

— A šta ti radiš ovde? – odvratila sam protivpitanjem.— Ja stanujem ovde – objasnila je, pokazujući na

jedna obližnja vrata u hodniku. – Stvarno, šta to radiš?Pokazala sam na rešetku na ulazu u sabirnu cev. — Hoću da uđem unutra.— Misliš unutra u cevovod?— Da. Zašto ne? Da li te ta ideja plaši? Naduvala se. – Ja se ne plašim. Ja mogu da uradim sve

što hoću.— U tom slučaju pođi sa mnom – pozvala sam je sa

smišljenom zlobom.

Počela je da guta knedle a onda je klekla kraj mene i pogledala kroz rešetku, osećajući promaju i postajući svesna dalekog zvuka ventilatora. – Užasno je mračno tamo – rekla je.

— Imam svetiljku – odvratila sam. – Ali nam neće biti mnogo potrebna. Mnogo je zabavnije trčati po mraku.

— Trčati?.— Pa dobro, hodati. Ona nesigurno ponovo pogleda rešetku. Kaže se da

jad traži društvo i ja sam rešila da uz sebe vežem još nekog ko je jadan.

— No, dobro – nastavila sam. – Ako se bojiš da pođeš sa mnom...

Zena ustade. . – Ne bojim se.— U redu. Ako ideš, skloni se u stranu i pusti me da

skinem rešetku.Za jedan minut odvrnula sam i drugi zavrtanj Položila

sam rešetku na pod i pokazala crnu rupu.— Posle tebe.— Ne nameravaš valjda da me zatvoriš tamo?— Ne. Krećem odmah za tobom. Kreni nogama

napred.Bila je sva okruglasta i bilo je malo tesno za nj ali

pošto se malo izvila, uspela je da se uvuče. Pružila sam joj kredu i svetiljku a onda i sama ušla. Kad sam se uspravila u hodniku, uzela sam kredu i svetiljku nazad.

— Vrati rešetku na mesto – rekla sam joj i dok je ona to radila, ja sam kredom na zidu napisala znak X i oivičila ga krugom da bude vidljiviji. – To je oznaka za povratak kući – rekla sam. Hodnici su bili u vezi sa ostalim

delovima „krvotoka“ Broda: arterijama koje su imale ventilatore za ubacivanje vazduha i venama čiji su ventilatori služili za isisavanje vazduha. Između oznaka kredom koje sam napisala po pravcu vazdušne struje i njene jačine uvek sam imala dovoljno dobru predstavu gde se nalazimo, čak i na tako nepoznatom mestu kao što je bilo ovo, pa sam tako mogla da se vratim. Verovatno je bilo i jednostavnijih prečica, kao i u rejonu Alfa i verovala sam da mi neće biti potrebno mnogo vremena da ih otkrijem.

Kad je Zena postavila rešetku na mesto, krenule smo.Pošla sam prva metalnim koridorom. Zena je

nesigurno hodala za mnom, zapevši jednom i kližući se, iako tu nije bilo ničega, pa se moglo zapeti samo za sopstvenu nogu. Cevovod, dva metra širok i isto toliko visok bio je načinjen od glatkog metala. Mrak je bio potpun sem povremenog treperenja svetla blizu otvora sa rešetkama i moje svetiljke. Dok smo prolazili pored njih, brojala sam rešetke i poprečne hodnike da bih imala predstavu o tome koliko sam daleko od kuće.

Dok smo prolazile pored rešetki do nas je ponekad dopirala buka iz spoljnjeg sveta, ali to je bio sasvim drugi svet od ovog u kojem smo se nalazile. Zvuci ovog našeg bili su metalni odjeci našeg šapata, tup zvuk naših sandala i stalno zujanje ventilatora.

U mnogo romana čitala sam o američkom Zapadu dvesta godina pre nego što je Zemlja bila razorena, gde su životni uslovi bili skoro tako primitivni kao oni na koloniziranim planetama. Sećam se da sam čitala o izviđačima koji su i na nepoznatoj teritoriji imali osećaj za prostor, a sada sam se i sama tako osećala. Strujanje

vazduha, zvuci, sve je to za mene imalo određeno značenje. Zeni to nije značilo ništa jer je bila uplašena. Uopšte nije volela pomrčinu.

Tamo gde su se koridori spajali bilo je ponekad ventilatora ispod kojih smo se morale provlačiti. Hodnici su se na raskrsnicama takođe i uzdizali ili spuštali, tako da nije bilo pravih uglova i to je delovalo zbunjujuće kad je hodnik na koji ste naišli vodio gore-dole, čak i kad je bio uzan, pa ste ga mogli preći jednim dobrim skokom.

Zena se uplašila već pred prvim na koji smo naišle, pa sam je morala ubeđivati pre nego što ga je prešla.

— Ja neću – govorila je. – Ne mogu da skočim tako daleko.

— U redu – odvratila sam – ali ako ne pođeš za mnom, ja ću te prosto ostaviti samu u mraku.

To ju je nateralo da se predomisli, a onda je otkrila da može da preskoči sa vrlo malo napora.

Ali moram da priznam da nisam bila pripravna na ono što nas je zatim očekivalo. Odjednom nad nama nije bilo stropa, a u tami pred nama nije bilo poda. Svetiljka mi je pokazivala da se naš hodnik nastavlja na drugoj strani jaza, na puna dva metra razmaka. Pod se spuštao oštro nadole a vazduh je snažno strujao. Nisam uopšte računala na tako širok vertikalni hodnik.

— Šta je to? – upita Zena.Sa strane su bili držači za ruke, pomoću kojih se

mogao preći zjap i, držeći se za jedan od njih, nagnula sam se i ispustila odlomljeni komadić krede, trudeći se da po zvuku odredim dubinu poprečnog hodnika. Osluškivala sam ali uopšte nisam čula zvuk.

— Mora da ovo spaja naš nivo sa sledećim – rekla sam. – To je glavni vod. Mogu da se kladim da vodi ravno dole do Prvog nivoa.

— Šta? Ti ne znaš?— Ne – priznala sam. – Nisam nikada ranije bila ovde.Nisam mogla da preskočim toliku razdaljinu, pa sam

pažljivo ispitivala držače za noge i ruke. Ako biste se okliznuli i pali i ako je dubina bila tolika koliko sam sumnjala da jeste, od vas bi ostala samo palačinka. Uperila sam svetiljku gore, pa dole, ali je ona proizvela samo kružić u tami. Držači su vodili i gore i dole – bile su to stepenice koje su dopirale mnogo dalje nego što sam mogla da sagledam.

— Možda nas one spajaju dole sa Četvrtim nivoom — primeti Zena – ali kuda vode gore? – pokazala je pravo uz hodnik.

Nisam to znala. Peti nivo je spolja bio poslednji, ali ovaj koridor je vodio iznad njega. Cevi za vazduh nisu vodile u ćorsokake, a vazduh nije mogao dolaziti niotkuda.

— Pojma nemam – rekla sam. – Ali kad smo već ovde, zašto ne bismo pogledali kuda vode?

Stavila sam nogu u udubljenje u zidu. Zatim sam zgrabila prvi držač koji sam mogla da dohvatim i vinula se. Držači su bili dobri i čvrsti, pa iako me je dubina dole pomalo brinula, sve dotle dok nisam mogla da je sagledam, ja se nisam plašila. Imala sam iskustvo s jednim hodanjem po gredi koja je bila deset centimetara široka i verovatno sam mogla hodati kilometar po njoj a da ne padnem s nje, naravno, dok je bila na tlu. Onda je

greda bila podignuta u vazduh i suočila sam se sa izazovom da pokušam ponovo. Nisam se usudila zato što sam znala da ne mogu to da uradim. Ovo je bila slična situacija: sve dok nisam videla – nisam se brinula.

Zgrabila sam sledeći držač i počela da se penjem. Pre nego što sam mogla da se maknem dalje, Zena se izdigla i uhvatila me za nogu.

— Hej, čekaj! – povikala je i povukla me.— Pazi! – opomenula sam je oštro. – Srušićeš me! –

Pokušala sam da oslobodim nogu, ali me ona nije puštala.— Siđi – molila je. Oklevajući, spustila sam se.— Šta je? – upitala sam.— Ne možeš samo tako otići i ostaviti me.— Neću te ostaviti. Prati me i nećeš biti ostavljena.— Ali ja se bojim!Bilo je zaista već vreme da to prizna. Obe smo to znale

od početka, ali je ona to uporno negirala sve dok vrag nije odneo šalu.

— Nećeš se povrediti – govorila sam joj. — Sve što treba da činimo jeste da se penjemo dok ne otkrijemo šta je tamo gore.

Mogla sam da vidim kako se koleba, priklještena između straha da se pentra merdevinama i straha da bude ostavljena tu dole. – Hajde – rekla sam joj – penji se prva. – To mi je odgovaralo, jer tako nije mogla da me ponovo zgrabi i povuče.

Pošto sam je ivicom otvora dovela do prvog držača, uspela sam da je nagovorim da krene, a onda sam pošla za njom. Za pojas sam zakačila svetiljku, usmerenu prema

gore, tako da smo obe videle za šta i gde da se hvatamo, penjući se dalje.

Mogla sam da čujem Zenu kako cvili dok se penjala, a iz grla su joj se čuli mukli signali straha. Da joj skrenem pažnju, upitala sam je:

— Vidiš li šta gore?Dok smo se penjale, držala se priljubljeno uz

merdevine. Sada se zaustavila, podigla glavu nakratko i brzo je spustila.

— Ne – rekla je. – Ništa.Trebalo je to da znam, govorila sam sebi dok smo

nastavile s penjanjem. Ne možeš povesti nekoga ko se šokira u situacijama kao što je ova.

Iznenada, bez ikakvog upozorenja, Zena se zaustavila. Pre nego što sam mogla išta da učinim, udarila sam snažno ramenom u njenu nogu i oštar bol mi je sevnuo vratom. Da sam držala podignutu glavu, videla bih da se ona zaustavila, ali ne možete se beskonačno penjati zabačene glave a da ne iščašite vrat. Odmah sam se i ja zaustavila i sišla stepenicu niže.

— Šta je? – upitala sam.— Ne mogu dalje. Ne mogu.Podigla sam glavu i zurila. Nisam mogla da vidim ništa

iznad Zene što bi je zaustavilo. Držala se za merdevine, lica priljubljenog uz metal. Čula sam je kako teško diše.

— Jesi li naletela na nešto?— Nisam. Prosto ne mogu dalje – rekla je suznim

glasom. – Bojim se.Podigla sam ruku i stavila je na njenu nogu. Bila je

ukočena i drhtala je. – Kreni, Zena – rekla sam odlučnim

ali nežnim tonom, jer nisam želela da je još više uplašim i gurnula sam joj potkolenicu, ali se ona nije pomakla.

Videla sam da grešim ako sam ispod nje pri penjanju. Ako bi se Zena pustila, i pala, bila bih i ja zbrisana, bez obzira koliko bih se čvrsto držala za merdevine. To bi me spaslo objašnjavanja šta se dogodilo. A bilo bi i teško objasniti, ako bih se vratila bez Zene, da je ona pala niz jedan cevovod. Zbog toga, naravno, nisam bila nimalo srećna. Naprotiv. Bila sam iskreno uplašena. Moje srce počelo je sve brže da kuca i osetila sam kako mi znoj curi niz leđa.

— Ne puštaj se, Zena – rekoh pažljivo.— Neću – promucala je. – Neću da se maknem. Otkačila sam svetiljku s pojasa, a onda se nagla

unazad koliko god sam mogla, sve dok nisam mogla da vidim prostor iznad nje. Trebalo bi nam dvadeset minuta da se spustimo, a u njenom stanju verovatno i više, a i ako bih uspela da je pokrenem, sumnjam da bi ona izdržala toliko. Držala sam svetiljku iznad glave. Petnaestak metara iznad nas mogla sam da vidim nešto tamno sa strane hodnika. Poprečni hodnik, možda, ali nisam bila sigurna. Mogla sam samo da se nadam da je tako.

— Hoću da siđem – javi se Zena.Nismo mogle da siđemo. A sigurno nismo mogle ni da

ostanemo gde smo. Nisam znala šta je ispred nas, ali to je bio jedini smer kojim smo mogle poći.

— Treba da se popneš još malo – rekla sam.— Ali ja se bojim. Ja ću pasti.Osetila sam graške znoja na čelu. Klizile su mi u obrve.

— Nećeš pasti – govorila sam joj, ulivajući joj poverenje. – Upravo sam pogledala gore Zena i tamo je poprečni hodnik samo desetak metara iznad tvoje glave. Toliko još treba da se popneš. Ti to možeš.

Zena još jače pritisnu lice uz metal. – Ne mogu.—Naravno da možeš. Ja ću ti pomoći. Drži oči

zatvorene. Tako. Sada podigni nogu za jedan korak. Samo jedan. – Gurnula sam je opet u potkolenicu. – Tako. Jedan korak. U redu je. Sada podigni ruku... ne! Drži oči zatvorene. A sada pomakni i drugu nogu.

Noga, pa ruka, pa noga, pa ruka... i tako sam je naterala da krene. Prvi put mi je sada pomrčina izgledala nesnosna, mesto gde se svašta moglo dogoditi. Tako je Zeni moralo izgledati sve vreme.

Kroz jedan minut opet sam se javila: – Sad nema više od šest-sedam metara. – Zena mi je blokirala vidik, pa sam mogla samo da se nadam da sam u pravu. – Fino napreduješ – nastavila sam. – Samo tako produži.

Nastavila sam da je bodrim i ona se polako penjala, zastajući povremeno. Bilo je više od šest metara, ali ne mnogo, a onda Zena lako uzviknu i iznenada više nije bila nada mnom. Podigla sam glavu. Pod svetlošću moje lampe videla sam poprečni hodnik tik iznad svoje glave.

Uvukla sam se u njega, sela na pod i borila se da dođem do vazduha i da smirim otkucaje srca, koje je dobovalo. Znoj je nastavio da mi curi s čela i sada, kada sam bila na sigurnom, počela sam da mislim o svemu što se moglo dogoditi, do najsitnijih detalja. Kraj mene je Zena bezglasno jecala.

Posle nekog vremena, glasom ispunjenim čuđenjem, rekla je:

— Uspela sam.Dahtala sam, otvorenih usta. Onda sam joj odgovorila:— Rekla sam ti da možeš, zar ne? Sada sve što treba

da uradimo jeste da siđemo ponovo.Odlučnim glasom, koji me je iznenadio, Zena reče:— Mogu da se ponovo spustim.— Fino. Ali kad smo već ovde, mogle bismo da malo

procunjamo okoloOdahnuvši još malo, krenule smo hodnikom sve dok

nismo stigle do prvog rešetkastog otvora. Otvor je bio tu, ali ne i rešetka, a iz spoljnjeg hodnika u cevovod nije dopirala nikakva svetlost, kao što je bilo u rejonu Geo ili Alfa. Provukla sam se kroz otvor i dala ruku Zeni. Stajale smo u hodniku na Šestom nivou, nivou koji nije trebalo da postoji.

Osvetlila sam okolo. Sve je bilo tiho, mračno i pusto. Hodnik je bio ogoljen. Sve je bilo skinuto, sve je odneseno i ostale su samo rupe. U svetlosnom krugu pojavio se jedan ulaz.

— Hajde da pogledamo to – predložila sam.Nije bilo vrata – i ona su bila odnesena. Ali ništa nije

bilo razbijeno ili oštećeno. Samo je pažljivo skinuto.Vrata su vodila u prostoriju koja je takođe bila gola.

Bila je to vrlo dugačka prostorija, duža od svake koju sam videla u bilo kom rejonu, jedva nešto kraća od igrališta. Jako je podsećala na dečji vrtić, ali kao da je neko izvadio sve zidove i od više manjih prostorija napravio jednu

veliku. U preostalim zidovima na jednakim razmacima videle su se rupe.

— Šta je to? – upita Zena.— Ne znam tačno.Vratile smo se u hodnik. Bio je dugačak i prav, bez

ijednog mrtvog ugla, stepeništa ili iznenadnih skretanja, koje biste obično očekivali u svakom normalnom hodniku. To je takođe bilo čudno.

Primetila sam broj 442 napisan pravilno na zidu kraj ulaza u prostoriju. Od vrata je počinjala crvena linija koja je vodila do središta hodnika a onda skretala naglo desno, vodeći pored zelene, žute, plave, narančaste i purpurne crte.

— Hajde da vidimo kuda linije vode – rekla sam i pošla niz hodnik.

Bilo je već kasno, prošlo je i vreme za večeru, kad smo se vratile u rejon Geo. Izašle smo iz cevovoda tamo gde smo bile i ušle, nedaleko od Zeninog stana. Moj stomak je počeo da mi ukazuje da je prošlo dosta vremena otkako sam poslednji put jela, i u njemu se probudio zdrav apetit.

Zena je zastala na trenutak pred svojim vratima, a onda rekla:

— Mnogo si bolja nego što sam pri prvom susretu pomislila. – Onda je naglo, kao da hoće da zabašuri sopstvene reči, dodala: – Laku noć – i brzo ušla u stan.

Kada sam stigla kući tata se upravo spremao za večernji izlazak. On i nekoliko njegovih prijatelja redovno su se nalazili i pravili razne modele i razgovarali. Pravili su modele mašina, životinja, skoro svega zamislivog.

Njihova grupa sastajala se nedeljom uveče otkako sam živela s tatom i on je imao čitavu kolekciju modela koje je napravio, a koji još nisu bili raspakovani otkako smo se doselili u rejon Geo.

Tata je imao običaj da kaže kako svako treba da ima bar jedan hobi za razbibrigu. Mene njegovi modeli nisu zanimali, jer sam i sama imala nekoliko hobija.

— Gde si bila? – upitao me je.— Gore, na Šestom nivou. Šta imamo za jelo?— Ima šunke tip IV u kuhinji, ako hoćeš.— Zvuči dobro – rekla sam. Jako sam volela šunku tip

IV. Stizala je iz jednog od najboljih skladišta mesa na Brodu, a neki ljudi su govorili da je suviše jaka za njihov ukus. Govorili su da je od divljači. Ali to je bila jedna od najboljih mesnih kultura proizvedenih na Brodu.

Krenula sam u kuhinju, a tata za mnom.— Zar nije Šesti nivo potpuno zatvoren? – pitao je. –

Nisam znao da još uvek možeš da stigneš tamo.— Nije tako teško – odgovorila sam, vadeći hranu. –

Ali zašto su sve odvukli odande?— Niko ti nikada nije rekao zašto su ga zatvorili?— Do danas nisam čak ni znala da Šesti nivo postoji.— O – iznenadi se otac. – Pa, to je dosta prosto. U

vreme kad smo pretvarali Brod u ovakav kakav je danas, ovde se živelo prilično spartanski. Kada su svi kolonisti otišli, odjednom smo imali više prostora nego što nam je bilo potrebno, ali nedovoljno onog ostalog. Ogoleli su Treći i Šesti nivo i upotrebili materijal da ostali prostor u Brodu učine što komfornijim. Treći nivo su izmenili

koliko god su mogli da bude kopija Zemlje, a Šesti su zatvorili kao nepotreban.

— O – rekla sam samo. Izgledalo mi je da to ima smisla.

— Izgleda da sam zaboravio kako je ogoljen Šesti nivo. Ako želiš da saznaš više o tome, mogu ti reći gde da to potražiš. A sada moram da idem inače ću zakasniti.

Pre nego što je izašao iz kuhinje zovnula sam ga:— Tata!Osvrnuo se.— Danas sam promenila mišljenje. Mislim da bih

sledećeg vikenda želela da pođem s tobom.Otac se nasmešio.— Nadao sam se da ćeš se predomisliti ako ti ostavim

malo vremena. Ti umeš da načiniš pogrešan izbor, ali pretežno imaš dobar osećaj za pravo. Mislim da si tako uradila i ovaj put.

Tata je bio pažljiv i zato nije rekao ono uobičajeno roditeljsko „govorio sam ti ja“. Ali bila sam sigurna da je pomislio da je to što sam videla Šesti nivo i nisam se nasmrt uplašila promenilo moju odluku. A nije. Ja sam se predomislila na lestvama. Ima trenutaka kad morate da idete napred, hteli vi to ili ne, a ako je to, onako uplašena, kakva je bila, mogla Zena Endrus, mogu i ja. I to je sve.

Nasmešila sam se i upitala:— Hoćeš li me „odmrznuti“?Pitala sam to i pomalo ozbiljno. Iz nekih razloga bilo

mi je važno da nateram tatu da to kaže.— Pretpostavljam da hoću – klimnuo je glavom.

Još uvek sam se smešila kad sam sela da jedem. Bilo je to baš u vreme kad sam počela malo da rastem. A onda sam se uplašila – ako budem rasla, neće proći mnogo vremena i više neću moći da se uvučem u cevovode.

Ali ne možete imati sve.

5

Kada mislim o tome, želim da se izvinim unapred. S vremena na vreme ja umem da kažem užasno beznačajne stvari. Kada, na primer hoću nešto ukratko da kažem o čamcima onda onaj ko je ikada plovio ima razloga da se smeje i da se hvata za glavu zbog mog opisa. Molim da mi oprostite. Ja ne dajem tehnički opis, ja prosto pokušavam da ispričam šta sam videla i činila. Kada osetim potrebu da se zakačim za nešto ja se ne hvatam za površinu nego za suštinu.

U svakom slučaju, celu sedmicu pre nego što smo pošli na Grejnau moje duhovno stanje je bilo na najnižoj tački. Da smo krenuli odmah ne bih se uopšte loše osećala, ali, na nesreću, imala sam celu sedmicu vremena da vrtim to kroz glavu, da se brinem i fantaziram. U petak uveče, noć pre našeg polaska, ležala sam satima budna, nesposobna da zaspim. Pokušavala sam da spavam na stomaku, ali su mi crne misli dolazile u glavu jedna za drugom. Prevrnula sam se na stranu – ista stvar. Najzad sam zaspala, ali sam spavala loše.

Za doručkom otac me je savetovao da jedem, ali nisam mogla. Želudac mi je bio nervozan. Zatim smo ušli u šatl i odvezli se do prvog nivoa, a onda u bazu u kojoj su izviđački brodovi čekali da proklete budale, koje rađe ne bi išle, zauzmu svoja mesta.

Stigli smo u bazu petnaest minuta pre polaska na Grejnau. – Sačekaj ovde, Mia – rekao mi je otac. Odmah ću

se vratiti. – Otišao je do grupice ljudi koji su stajali kraj najbližeg izviđačkog broda.

Stajala sam u velikom ulazu, usečenom u steni, osećajući se pomalo napuštenom. Otac me je doveo ovamo i sad je otišao i ostavio me. Bila sam nervozna i uplašena. Kada bih mogla, a da pri tom ne izgubim obraz, da se vratim kući – odmah bih to učinila, zavukla se u krevet i ne bih ustajala bar dva dana. Na nesreću, sada je bilo teže vratiti se nego nastaviti i zato sam nastavila, obavezana mojom iznenadnom odlukom, koju sam u nedelju naveče bila donela.

Sada sam prvi put bila u izviđačkoj bazi. Neodlučno sam se osvrnula. Kameni svod nadvijao se nad drugim redom brodova, parkiranih iznad lansirnih otvora, koji su samo čekali da metalni prstenovi oko njihovih oboda budu popušteni pa da jurnu i nestanu s vidika. Izviđački brodovi bili su korišćeni za spuštanje na površinu planeta na koji naš brod nije mogao da se spusti zbog svoje veličine. U njihove zadatke spadalo je i slanje i donošenje robe u razmeni, prevoženje diplomatskih misija kao što je bila naša i spuštanje dece na Ispit. Izviđački brodovi su bili golubovi koji su imali gnezda i u bazama među zvezdama i neki su bili izvan Broda sve vreme. Da odvratim pažnju od grčeva u želucu brojala sam brodove koji su bili ovde, kod kuće i nabrojala sam dvanaest. Brodovi su bili u obliku diska, sa ispupčenim vrhom i dnom u središtu. Svaki je imao spušten bar jedan od svoja četiri ulaza.

Otac se vratio sa jednim od ljudi s kojima je bio razgovarao – jednim mladim džinom, bar trideset centimetara višim od oca. Bio je vrlo ružan, neprijatnog

izgleda, jednom rečju grozan. Nisam mislila da ću se s njim ikada sresti.

— Ovo je Džordž Fuhonin – reče otac. – On će biti naš pilot.

Nisam ništa odgovorila. Samo sam ga gledala. Otac me munu.

— Zdravo – rekla sam tiho i odbojno.— Zdravo – odgovori mi grmeći bas. – Tvoj otac mi

kaže da je ovo tvoje prvo putovanje van Broda.Krajičkom oka pogledala sam oca i onda podigla

pogled ka velikom, ružnom čoveku. Klimnula sam ratoborno glavom. Plašila sam se njega.

— Da li bi želela da razgledaš izviđački brod pre nego što krenemo? – upitao je. – Kao vaš vodič i stalni vozač tvog oca garantujem ti da ništa neću propustiti.

Poželela sam da odbijem, kad me otac gurnu napred i reče:

— Idi i zabavi se, Mia. – Okrenuo se ka džinu. – Moram još nešto da sredim pre nego što krenemo.

I tako smo se taj čovek, to čudovište, Džordž Već-kako-se-zvaše i ja popeli u izviđački brod. Osećala sam se izdanom. Ponekad mislim da roditelji uživaju u dovođenju dece u neugodne situacije. Možda je to način da ih ponovo privuku a da to ne priznaju. Ne kažem da je to tata radio, ali sam tada sigurno tako mislila.

Moje teme je dopiralo do donje ivice Džordžovog grudnog koša. Bio je toliko velik da je jedan njegov korak bio— kao dva i po moja. Hodao je polako, ali ja nikako nisam hvatala ritam pa sam čas bila ispred ili iza njega. Da sam bila bolje volje, izgledalo bi mi to kao da

skakućem oko dinosaurusa. Ali ovako, želela sam samo da pronađem rupu u koju bih se sakrila. Crnu, duboku i tajnu.

Nivo u koji smo ušli bio je glavni deo izviđačkog broda. U središtu, okruženom posebnim, metar i dvadeset visokim odeljcima, bili su kreveti za odmaranje, udobne naslonjače, magnetizovane stolice koje su se mogle pokretati i dva stola. Tačno u centru spiralno stepenište je vodilo nagore i nadole. Uz ivicu broda bili su raspoređeni magacini, police za prtljag, kuhinja, toalet i nekoliko štala za konje sa podom pokrivenim slamom. Upravo dok smo se penjali u brod bila su tamo uvedena i dva konja.

— Predviđeni su za tvog oca i njegovog pomoćnika kad se prizemljimo – objasni čudovište.

Nisam ništa rekla. Samo sam se ukočeno osvrtala.Kada su kolonije bile naseljene, kolonisti su doveli

konje za rad i jahanje, jer se traktori nisu mogli sami razmnožavati. Nije bilo šansi da se tamo podigne industrija, jer je bilo samo toliko vremena da se spuste ljudi i dovoljno hrane i opreme da im se omogući da prežive, a onda bi se Brod vraćao na Zemlju po nov transport za drugo odredište. Spuštena oprema je uključivala vrlo malo mašina jer bi mašinama istekao radni vek za nekoliko godina. Umesto njih transportovani su konji. I danas, kada se spustimo na planetu, na kojoj nije učinjen nikakav napredak za poslednjih 170 godina, mi takođe jašimo konje.

Do tog trenutka, naravno, ja još nisam učila da jašem i malo sam se plašila konja. Kada su jednog proveli pored

mene, a on razvukao gubicu i zarzao odskočila sam unazad.

Onda sam opazila toalet, na metar od mene. Pogledala sam u džina i rekla: – Moram u kupatilo.

Pre nego što je mogao išta da odgovori, već sam ušla i zaključala vrata. Spašena za trenutak, uopšte nisam imala potrebu da uđem. Samo sam želela da budem sama.

Obazrela sam se, gledajući gole zidove. Pustila sam vodu i oprala ruke. Izdržala sam da ostanem unutra čitavih pet minuta, pre nego što mi je dojadilo da budem u maloj, praznoj prostoriji sama sa svojom nervozom. Zamišljala sam da se tata sada već ukrcao i čak sam mislila da sam čula njegov glas. Konačno sam izašla da proverim.

Kada sam otvorila vrata, džin je stajao tačno tamo gde sam ga ostavila, očigledno me čekajući. Ljudi su unosili stvari na brod, konji su bili zatvoreni u svojoj štali i toptali su po njoj, a otac je još bio negde napolju.

Kao da nisam bila odsutna, džin reče dubokim glasom: – Hajdemo gore. Pokazaću ti svoju dugmad za upravljanje. Imam tamo čitavu zbirku.

Popustivši, krenula sam uz metalne stepenice koje su zavijale kao navoj oko šrafa. Bilo je jasno da mu je naređeno da se stara o meni i nisam želela da se prepirem čak i kad bih se usudila. Popevši se do vrha ušli smo u okruglu kupolu u kojoj su bila dva sedišta, pričvršćena za pokretnu osovinu i koso postavljena komandna ploča pred njima, sa ugrađenim ekranima, brojčanicima i meračima. Ploča je bila dovoljno nisko

postavljena da ne zaklanja pogled napolje, a bilo je i dovoljno prostora da se okrećeš u sedištu.

Džin pokaza prema konzoli u dnu ploče. – Moja kolekcija dugmadi – reče i nasmeši se. – Kladim se da nisi verovala da imam ijedno.

Zaista su bila tamo. Bilo ih je dovoljno da se s njima dvogodišnje dete ili naš vodič zabavlja satima. Očigledno je Džordž na neki svoj način želeo da bude ljubazan, ali ja nisam bila raspoložena da sklapam prijateljstvo sa nekim ogromnim, ružnim starcem. Bacivši kratak pogled na komandnu ploču i konzolu, okrenula sam se i zagledala u spoljni svet.

Videla sam strop svuda iznad nas. Obod broda sprečavao je pogled nadole, pa nisam mogla da vidim oca i ljude koji su bili s njim. Nije baš zabavno biti napušten. To je jadno osećanje.

— Tvoj otac će se još malo zadržati – primeti Džordž. Pročitana, prestala sam da zurim napolje i obazrela se oko sebe.

— Sedi – reče džin i ja ga poslušam. Sedište je odskočilo na amortizeru. Gledala sam u Džordža.

Naslonio se bezbrižno na ploču pred sobom i poćutavši malo, nastavio:

— Pošto ti, izgleda, ne želiš da pričaš, a mi moramo da još izvesno vreme budemo zajedno, dozvoli mi da ti ispričam jednu priču. To mi je pričala moja majka noć uoči mog odlaska na Ispit.

I, zanevši se potpuno, prenebregavajući činjenicu da sam prerasla za tako nešto, počeo je:

„Nekada davno živeo je jedan kralj, koji je imao dva sina. Bili su blizanci, prvi ikada rođeni u kraljevstvu. Jedan se zvao Enegan a drugi Britoval, pa iako je jedan bio malčice stariji od drugog, ne sećam se koji je to bio, a sumnjam da je to iko i znao. Dva dečaka bila su toliko slična da ih ni majčinsko srce nije moglo razlikovati i pre nego što su napunili mesec dana tako su ih pobrkali da više niko nije bio siguran kojeg da zove Britoval a kojeg Enegan. Konačno su digli ruke od svega, razmislili, obesili dečacima medaljone s oznakom i prozvali ih Ned i Sem.

Porasli su visoki i jaki i potpuno jednaki. Ako bi jedan početkom meseca bio centimetar viši ili pola kilograma teži, do isteka meseca bi se opet izravnali. Bili su jednaki u svemu: rvanju, plivanju, jahanju. Vremenom su postali odrasli mladi ljudi i postojao je samo jedan način koji ih je razdvajao. Bilo je opšte uverenje da je Sem bio bistar a Ned dražestan i ljudi u kraljevstvu su ih tako i zvali: bistri Sem i dražesni Ned.

— Hej – govorili bi kad bi konjanik išao putem – to prolazi princ dražesni Ned. – Ili bi rekli: – Vidi bistrog Sema kako razmišlja pod krošnjom hrasta.

Momci su zaista zaslužili svoje nadimke. Pitaj Sema da nešto zbroji, smisli izreku, reši slagaljku i on će to dok dlanom o dlan, dok Ned nije bio spretan u tome.

Ali ako tražiš šarm i srdačnost, ljubaznost i duhovitost, Ned je bio prava osoba za to koja je usrećavala svoju majku i činila da sunce toplije sija, dok bi Sem i kad bi se najviše trudio, ostao pomalo kiseo.

A onda, jednog dana, stari kralj, njihov otac umre i nastane problem koji bi sin trebalo da ga nasledi, jer je

kraljevstvo bilo malo a blagajna prazna i nije bilo dovoljno za obojicu.

Sastao se veliki savet kraljevstva da reši problem. Razgovarali, su glasali i podelili se. Prvo su rekli da je jasno da treba da ga nasledi stariji sin, ali niko nije mogao da kaže koji je to. Onda je jedna iznemogla duša predložila da ga nasledi mlađi i svi su se složili da je to odlično a onda su shvatili da je to jednako nemoguće odrediti. Tada su odlučili da glasaju, ali je i glasanje bilo nerešeno, jer je polovina rekla: – Kralj treba da bude oštrouman i sposoban da inteligentno upravlja i postupa mudro s prijateljima i neprijateljima kraljevstva, a niko ne mora da ga zaista voli – a druga polovina je rekla: – Kralj treba da bude voljen od svojih podanika i da o njemu dobro misle njegovi rođaci i plemići. Savet može uvek da obezbedi pamet potrebnu za rukovođenje, ukoliko je za to pamet uopšte potrebna.

Konačno je jednoglasno odlučeno da postoji samo jedan način da se stvar reši. Dražesni Ned i bistri Sem moraće da se podvrgnu Ispitivanju i koji od njih bude uspešniji postaće kralj i zauzeće očevo mesto. Ako nijedan ne položi Ispit, uvek mogu dovesti nekog sirotog rođaka koji čeka u vratima sa šeširom u ruci. Kraljevstva uvek imaju takve rođake spremne da popune mesto na kome su potrebni.

Ispitni zadatak je bio sledeći: do podanika kraljevstva doprla je priča da negde daleko postoji mala pećina u kojoj živi jedan divljak koji ima veliku riznicu, dovoljnu da reši budžetske probleme kraljevstva u godinama koje dolaze. Onaj od dvojice prinčeva koji donese blago biće od svih priznat za kralja.“

Na tom mestu priča je bila prekinuta. Jedan od trojice članova posade promolio je glavu kroz stepenište i saopštio:

— Mi smo spremni, Džordže. Majls kaže da možemo da krenemo.

— Veži se – reče mi Džordž i pritisnu dugme koje ga je vezalo za sedište. Onda okrenu prekidač i promumla: – Deset sekundi do lansiranja. Pazite na vaše stomake.

Kroz deset sekundi metalni prstenovi koji su držali brod bili su povučeni i mi kliznusmo polako u naš otvor a onda izvan Broda. Kupola postade neprozirna i svetla se upališe. Nije bilo nikakvih stomačnih tegoba pri prelasku iz veštačke gravitacije glavnog broda u veštačku gravitaciju izviđačkog broda, na koje nas je Džordž upozoravao da bi se mogle pojaviti. To je značilo da je Džordž, šta god inače bio, prilično dobar pilot.

Još nisam znala kako da ga prihvatim. Uvek sam imala taj problem pri prvom susretu s ljudima – morala sam polako da im se prilagođavam. U ovom trenutku, bilo to detinjasto za mene ili ne, bila sam raspoložena da zatražim od njega da nastavi priču, zato što mi je više prijalo da mislim na to nego na Grajnau i ono što tamo mogu naći.

Još minut vremena pritiskao je dugmad, a onda rekao:— E, pa to nas je malo zadržalo. Gde sam ono stao?— Kod ljudoždera i blaga.— A, da! – reče i nastavi priču:„Dva mladića, dakle, krenuše već sledećeg jutra, kad je

sunce izašlo i vazduh postao topao. Sem, inteligentan kao i uvek, natovario je hranu i opremu u ranac, stavio ga na

leđa i opasao veliki mač. Ned nije uzeo ništa – sve mu je to bilo suviše teško – stavio je svoju crvenu kapu na glavu i zviždućući krenuo putem. Svi u kraljevstvu sišli su na put da im mašu i isprate ih pogledom. Mahali su dok momci nisu skrenuli za prvi zavoj na putu, a onda, kao svi osećajni ljudi, vratili se kući na doručak.

Sem je bio toliko natovaren da nije mogao da drži korak sa svojim dragim bratom i Ned mu se uskoro izgubio sa vidika. To nije ozbiljno zabrinulo bistrog Sema zato što je bio siguran da dobra priprema i predviđanje moraju uskoro da ponište Nedovu početnu prednost. Kad ovaj bude ogladnio a neće imati hrane, i sam će usporiti.

Ali Sem je hodao dugo, celi dan i celu noć i nije ugledao brata. Onda je naišao na najmršavijeg čoveka kojeg je ikada video. Ovaj je sedeo na velikoj gomili životinjskih kostiju.

— Zdravo – oslovi ga Sem. – Tražim jednog divljaka koji živi u pećini i poseduje blago. Znaš li gde bih ga mogao naći?

Na ove reči čovek poče da plače. Sem ga upita u čemu je problem jer nije voleo kad ljudi plaču. Čovek mu odgovori: – Pre dan-dva zaustavio se jedan mladić i postavio mi tačno isto pitanje. I on je samo navukao nevolje na mene. Imao sam stado ovaca, baš lepih i pekao sam na ražnju jednu za večeru kad je on stigao. Bio je tako drag i ljubazan momak da sam ga pozvao da večera sa mnom. Kada smo pojeli prvu ovcu bio je još gladan, pa sam zaklao drugu, a onda još jednu i još jednu. Bio je tako ljubazan i tako drag i tako zahvalan, da ja nisam primetio, sve dok nije otišao, da je pojeo sve moje ovce. Sada nemam ništa. I moraću da gladujem.

Sem reče: – Ako mi kažeš gde živi divljak, ja ću ti dati malo svoje hrane.

Čovek odgovori: – Daj mi malo tvoje hrane i ja ću ti reći ono što sam rekao i tom mladiću.

I tako mu Sem dade, a kad se gladan čovek najeo, reče mu: – Odgovor je – ne znam. Nikada nisam sreo divljaka. Ja gledam samo svoja posla.

Sem krene dalje, a njegov ranac postade lakši. Hodao je dugo, ceo dan i celu noć, i nije ugledao svog brata. Onda je stigao do malog zamka gde je živela princeza – pa, možda ne baš takva, kakvom je većina ljudi zamišlja, ali pošto je živela sama nije bilo nikoga ko bi to mogao da porekne. Tako to biva s kraljevskim porodicama.

Zamak je bio opseo grub i zao džin. Da bi mogao da prođe, Sem izvuče mač i odseče džinu njegovu veliku, kosmatu glavu. Princeza izađe iz zamka i zahvali mu.

— To je vrlo lepo od tebe – reče mu – ali ovaj džin – pri tom šutnu vrhom cipelice odsečenu glavu – ima sedmoro braće i svi će doći ovamo da opsednu moj zamak. Nema sumnje da će biti jako ljuti. Ja od takvih stvorenja štitim svoju zemlju samo svojim čarima, ali se bojim da više neću moći. Pre nedelju dana prošao je ovuda, zviždućući, mladić sa crvenom kapom i raspitivao se za jednog divljaka, a bio je tako sladak i drag da sam ga svojim čarima štitila od tih džinova.

— Zašto se ne preseliš? – upita Sem. – Tamo gde ja živim nema džinova, možda imamo jednog ili dva zmaja, ali ima i jako lepih zamaka koji se mogu kupiti.

Princeza reče da to fino zvuči i da će možda poslušati njegov savet.

— Uzgred – nastavi Sem – znaš li slučajno gde bih mogao da nađem tog divljaka o kome smo malopre pričali?

— O, naravno. To uopšte nije daleko. Samo idi za svojim nosem tri dana i tri noći i stići ćeš.

Sem joj se zahvali, pogubi drugog džina koji je upravo došao da vidi šta je s njegovim bratom i krene na put. Pratio je svoj nos i posle tri dana i noći nađe divljakovu pećinu. Pokuca ljubazno i divljak izađe. Bio je sav kosmat, imao je tri crvena oka i dva velika žuta očnjaka. Ali bez obzira na svoju pojavu izgledao je prijateljski raspoložen.

Sem izvuče mač i reče: – Izvini, ali došao sam po tvoje blago.

— Pa, ako možeš da mi zadaš zagonetku koju ne mogu da rešim – reče divljak – daću ti sve što imam. Ali ako odgovorim, hoću tvoj novac i sve što ti imaš.

Sem pristade. Svi su znali da divljaci obično nisu mnogo pametni, a i Sem je znao neke vrlo teške zagonetke.

Mislio je, mislio i najzad upitao: – Šta je to što nije i nikad neće biti?

Divljak poče da misli. Onda sede i jako se zamisli. Tri dana i tri noći je tako sedeo, tuce puta je smislio odgovor, ali je Sem uvek rekao: – Žao mi je, ali nisi pogodio.

Konačno divljak reče: – Ne mogu da smislim više nijedan odgovor. Pobedio si. Ali nemoj mi reći odgonetku. Napiši je na komadu papira. Razmišljaću i dalje, kada ti odeš.

I tako Sem napisa odgovor na parčetu papira i dade ga divljaku. Onda reče: – A sada, mogu li da te zamolim za tvoje blago? i

— Pobedio si i ja ću poštovati pogodbu. Sačekaj trenutak – reče divljak, uđe u pećinu i ubrzo se vrati sa jednim bakarnim novčićem. – Žao mi je – reče, ali to je sve što je ostalo. Bilo je mnogo više ali sam sve dao jednom dragom mladiću koji je bio ovde pre sedmicu dana. Kada je on otišao, morao sam da krenem iz početka, ali ovo je sve što sam dosad skupio.

Pošto je dobro poznavao svog brata, Sem ga upita s nevericom: – Nije valjda i taj mladić pitao neku zagonetku na koju nisi mogao da odgovoriš?

Divljak se ispravi i reče uvređeno: – Naravno da nije. Ali bio je tako drag da nisam mogao da ga pustim da ode praznih ruku.

To je Sema stavilo pred problem. Pobedio je divljaka i uzeo mu njegovo blago, ali ko bi kao dokaz za to prihvatio običan bakarni novčić? Razmišljao je još malo a onda upitao: – I kako si našao pećinu po meri, prijatelju?

— Kopajući – odgovori divljak. – Ali dobre pećine se teško nalaze.

— A imaš li mnogo drugara ovde?— Nemam. Mislim na zagonetke da mi prođe vreme.— A kako bi bilo da pođeš sa mnom mojoj kući? Kada

kod kuće postanem kralj ja ću ti obezbediti finu, veliku pećinu i ljubazne susede i slaću ljude sa zagonetkama k tebi s vremena na vreme. Šta misliš o tome?

Divljak je teško mogao odbiti takvu ponudu i oni krenuše zajedno. Kada su stigli blizu njegovog doma Sem primeti slavlje u njegovom kraljevstvu.

— Da li bi voleo da ideš na proslavu? – upita divljaka.— Bih, nego šta. Siguran sam da će mi se proslava

dopasti, iako dosad nisam bio ni na jednoj.— U redu. Ja ću ući prvi, a onda ću ubrzo doći po tebe.Kada je ušao, Sem vide da je to dvostruka proslava.

Njegov brat Ned bio je krunisan za kralja a i venčavao se sa slatkom princezom koju je Sem poslao svojoj kući. Sem zaključi da to nije u redu.

— Zaustavite venčanje – povika. Svi stadoše i pogledaše u njega. – Ja sam položio Ispit – nastavio je i imam prava da budem kralj.

Svi mu se nasmejaše. Rekli su: – Dražesni Ned doneo je kući divljakovo blago. Šta si ti doneo?

Semi pokaza bakarni novčić. – Doneo sam ovo reče i zvanice se još više nasmejaše. – I još nešto – dodao je, otvorivši kapiju. Unutra uđe divljak, tražeći proslavu koja mu je obećana.

Sem mu objasni da će proslava početi kad on postane kralj. Divljak je stajao u vratima, ali Sem nije postao kralj.

Kasnije je Sem smestio divljaka u vlastitu pećinu i pošto su našli susede ovaj se uopšte nije loše osećao. Divljak je postao prava turistička atrakcija, jedna od najvećih u kraljevstvu i donosio je lep prihod. Sem je zajedno sa svojim bratom Nedom otvorio školu šarma i to im je donelo još više novca. Sem se oženio drugom princezom i odonda su svi živeli srećno. Ako se nisu

odselili odande, a ne vidim zašto bi, onda su još uvek tamo.

O, da! Divljaku je bilo potrebno punih deset godina da zaključi kako ne može da odgonetne Semovu zagonetku. Konačno reši da odvije papir koji mu je Sem dao i pogleda šta je to što nije i nikada neće biti. „Mišje gnezdo u mačkovom uhu“.

— O, do vraga – reče divljak. – Upravo sam pomislio da je to!

— Ima i pouka – reče Džordž. – Moja majka mi ju je rekla: „Ako si bistar i koristiš se svojom glavom, nikada nećeš suviše pogrešiti. Misli na to i uspećeš.“

Baš kada je Džordž završio priču stigli su do atmosfere Grejnaua. Sada je on bio zauzet svojim dugmadima. Mislila sam o tome kako je on dovoljno pametan i osetila sam malčice više prijateljstva prema njemu. Verovala sam da ulaženje u atmosferu planete zahteva veliku veštinu, ali Džordž nije izgledao posebno zabrinut. Glavni problem bio je isti kao i pri napuštanju Broda: uspostaviti ravnotežu između dva gravitaciona polja da posada broda ne bi bila iznenada prilepljena za zidove ili počela da lebdi bez težine. Sem toga, Džordž nas je morao odvesti do one tačke na planeti prema kojoj smo se uputili, a kako je to radio, ne umem da kažem. Očigledno se oslanjao na svoje instrumente. Brojčanici i merači su meni bili nerazumljivi, ali on ih je sa čudnim darom za njihov govor potpuno razumevao. Uključio je spoljni ekran, ali na njemu se nije pokazivalo ništa sem talasaste sive praznine pod nama. Bez ikakve Džordžove intervencije kupola nad našim glavama počela je prvo da

svetluca, a onda je postajala sve prozirnija. Svetlo u brodu je slabilo uporedo sa jačanjem svetlosti spolja.

Dok smo se spuštali gledala sam kroz kupolu svuda okolo. Još uvek sam osećala bojaznost, ali ju je radoznalost nadvladala. Izdigla sam se sa sedišta da što više vidim, ali u svim pravcima panorama je bila ista: sivkastobeli uvojci koji su izgledali meki i bili ravnomerno osvetljeni crvenonarančastim suncem, koje je lebdelo nisko na nebu pred nama i postepeno se uzdizalo. Nije mi se dopao njegov blesak. Automatski polarizator u kupoli smanjio je jačinu svetlosti do nivoa na kome se mogao posmatrati svetli disk ali mi se to svetlo i dalje nije činilo prijatnim. Ekran je i dalje pokazivao to bezoblično belilo neposredno ispod nas.

— Planeta valjda ne izgleda tako, zar ne? – upitah.Džordž se nasmeja: – To su oblaci. Planeta je ispod

njih. To je kao kolač sa šlagom.Uhvatio je isti prekidač kao i malopre i isključio ga.

Zatim je preko mikrofona javio posadi dole: – Spustićemo se za desetak minuta.

— Idem dole – rekoh.— U redu – odvrati Džordž. – Videćemo se kasnije. Usmerio je pažnju na svoj posao. Iznenada smo

utonuli u sivobele oblake i bili okruženi gustom, glatkom masom. Svetla u brodu se opet upališe i mi izronismo iz sivila. Zamišljala sam kako bi bilo strašno izgubiti se u njemu. Sišla sam spiralnim stepenicama i u donjoj prostoriji pogledom potražila oca. Sedeo je sam u stolici u centralnom delu. Mister Tabmen, tatin pomoćnik nadgledao je osedlavanje konja. Ljudi su se muvali okolo

radeći ono što se obično radi u poslednjem trenutku, a shvati se pet minuta pre nego što bude prekasno. Tata je mirno čitao knjigu, što sam mogla i očekivati. On je prezirao zbrku.

Sela sam u udobnu smeđu naslonjaču kraj njega i čekala da podigne pogled.

— O, zdravo, Mia – rekao je. – Skoro smo stigli. Kako si?

— Dobro, pretpostavljam – što je značilo da sam nervozna.

— Lepo. A kako se slažeš sa Džordžom?Slegnula sam ramenima. – Mislim dobro.— Molio sam ga da pazi na tebe danas dok budem na

konferenciji. On će te provesti i pokazati grad. On je bio ovde ranije.

— Hoćeš li biti zauzet celog dana?— Mislim da hoću. Ako obavim sve pre mraka,

potražiću vas.Morala sam time da se zadovoljim. Nekoliko

trenutaka kasnije glatko smo dotakli tle. Grejnau je imao jaču gravitaciju nego Brod na kome sam živela. To je bilo prvo što sam ustanovila kad smo se zaustavili. Osećala sam dodatnu težinu dok sam istezala mišiće i tetive, ustajući. To bi se moglo na neki način i iskoristiti.

Džordž je sišao i prišao nam. Tata ustade i upita ga:— Je li sve u redu za preuzimanje? – misleći pri tom

na mene.Džordž klimnu glavom.Otac se osmehnu i reče: – Bila je to jako lepa priča,

Džordže. Nikad nisam slutio da imaš takve talente.

— Kakva priča? =— upitala sam.— Priča koju ti je Džordž upravo ispričao – objasni

Otac. – Zvučnik je ostao uključen otkako smo poleteli s Broda.

Džordž se cerio: – Nisam to primetio do pre jednog minuta.

— Stvarno je bila lepa priča – reče tata.Pocrvenela sam i zbunila se. – O, ne – izustila sam.Slušati takvu priču je jedno, ali da to svi znaju, nešto je

drugo što me je uznemirilo.Uputila sam Džordžu optužujući pogled a onda sam

otrčala ponovo u toalet da se sakrijem. Nisam želela niko da me gleda.

Otac pođe za mnom i uhvati me pre nego što sam stigla u svoje „sklonište“. Uhvatio me je za ruku i zaustavio.

— Sredi se, Mia – reče.— Pusti me – trzala sam se da se oslobodim.— Ne pravi scenu, Mia.— Pusti me! Ne želim da ostanem ovde.— Mir! – naredi oštro. – Žao mi je što sam pogrešio i

rekao da sam čuo, ali Džordž to nije uradio namerno. Sem toga, uživao sam u njegovoj priči a ja sam više nego šest puta stariji od tebe.

— To je drugo – rekla sam.— Možda si u pravu, ali i ako jesi i ako nisi to sada ne

čini nikakvu razliku. Vreme je da izađemo. Želim da se sabereš i pođeš napolje sa mnom. Kada se suočim s tim

kolonistima želim da mogu da se ponosim tobom. Ti ne želiš da se pokažeš loše pred tim ljudima, zar ne?

Zavrtela sam glavom.— U redu – rekao je i pustio me. – A sad se sredi. Držeći okrenutu glavu, trudila sam se da ovladam

sobom. Zagladila sam bluzu, zategla šorc i kad sam osetila da sam spremna, okrenula sam se.

Rampa je bila spuštena na suprotnoj strani broda i čula sam buku spolja. Ljudi su vikali.

— Dođi – reče otac i mi pređosmo na drugu stranu broda. Uputila sam Džordžu neprijateljski pogled dok smo prolazili pored njega, ali on ga izgleda nije primetio. Pošao je za nama.

Zastali smo za trenutak na kraj stepeništa i to kao da je bio signal da orkestar počne da svira i da ljudi kliču još glasnije.

6

Konji su već bili izvedeni napolje i tamo ih je držao mister Tabmen. Kraj njega je stajao jedan čovek zvaničnog izgleda u šeširu sa visokim tuljkom, u koji je bilo zadenuto veliko belo pero. U nekoj drugoj situaciji to bi moglo izgledati smešno. S njim je bilo dvoje dece – dečak i devojčica, oboje nekako mojih godina. Sišli smo na glavni gradski trg. – Tako je izgledalo. Tu su redovi ljudi klicali i pozdravljali nas obema rukama. Izgledalo mi je kao da sam na izložbi. Nebo nad nama bilo je nisko i sivo, žute kocke na skveru bile su mokre i sijale su a duvao je topao, vlažan povetarac. Orkestar je bio direktno ispred nas, a svi njegovi članovi bili su obučeni u tamnozelene uniforme. Svirali su sa oduševljenjem, glasno, ali loše.

Osvrtala sam se, ali me otac uze za ruku i reče:— Dođi. Možeš da se ludiraš posle.Krenuli smo niz stepenice i ljudi na trgu zagalamili su

još jače. To mi se nije sviđalo i činilo me je jako nervoznom. Nije mi se uopšte dopalo da mi kliče tolika gomila ljudi, a još me je više zabrinjavalo to što nisam mogla da zaključim da lije ta galama prijateljska ili ne. Orkestar koji je svirao postao je sve manje čujan i utapao se u opštu buku.

Otac i čovek službenog izgleda se rukovaše. Otac reče:— Mister Đenaro, drago mi je što vas ponovo vidim.— Dobro ste odredili trenutak dolaska, mister Hevero

– odgovori mu ovaj. – Kiša je prestala pre manje od

jednog sata, a niko ne može garantovati da neće ponovo početi.

Otac me gurnu napred.— Ovo je moja kći Mia. A verujem da ste već upoznali

mister Tabmena i Džordža Fuhonina, mog pilota.Pošto sam se rukovala, dobro sam ga osmotrila. Jako

se trudio da bude ljubazan, pa nisam mogla da ga procenim, a i iz tatinog izraza lica i tona glasa nisam mogla ništa da zaključim.

Đenaro pokaza dečaka i devojčicu pored njega. – Ovo su moja deca: Ralf i Helga. Kada ste rekli da ćete dovesti vašu kćer pomislio sam da bi joj se možda dopalo da se upozna sa decom njenog doba. – Na licu mu se na tren pokaza osmejak, koji se ponovo ugasi.

Dečak je imao prljavoplavu kosu. Bio je za nijansu viši od mene, ali mnogo snažnije građen. Devojčica je isto bila jaka, ali moje visine. Oboje me pozdraviše ali ne preterano prijateljski.

I ja njih oprezno pozdravih.— To je bilo vrlo pametno – reče otac mister Đenaru.— Drago mi je! Drago mi je! – odvrati ovaj. – Sve

činimo da pokažemo dobru volju. Ha, ha.Ljudi i orkestar i dalje su stvarali buku.— Hoćemo li da krenemo? – upita otac.— O, da! – odvrati domaćin. – Deco, pazite na svoje

ponašanje!Otac meni ništa nije rekao, samo mi je uputio oštar

pogled. Mister Đenaro uzjaha svog konja a otac i mister Tabman svoje. Orkestar je još svirao, povukavši se dovoljno da se kraj njega moglo proći i oni se udaljiše sa

trga. Orkestar krenu za njima i dalje glasno svirajući a dobar deo gomile takođe ih je pratio.

— Zašto svi idu za ocem? – upitala sam.— Tvoj otac je slavna ličnost— reče Džordž Fuhonin

pomalo ironičnim tonom, stojeći tik iza mene.Nisam govorila njemu, nego sam samo glasno mislila,

ali me je to podsetilo na odluku da više nikad s njim ne progovorim. Zato sam se malo odmakla.

Deo preostale gomile gurao se napred prema brodu da bi mogli izbliza da nas vide. Džordž ih baš nije ljubazno gledao, kao da bi najviše voleo da ih rastera.

— Ostani ovde – rekao je. – Odmah ću se vratiti. Popeo se uz stepenice do mesta gde su stajala tri člana

posade. Naslonili su se na brodski ulaz i gestikulirali. Kad se Džordž popeo rekli su nešto što je zvučalo kao šala i nasmejali se. Džordž se nije smejao. Zavrteo je ljutito glavom i pokazao im da uđu unutra.

— Šta ćemo sada da radimo? – upita dečak, Ralf, svoju sestru. Okrenula sam se i pogledala ih.

Na Brodu je život bio tako dug i natalitet tako nizak da nikada niste mogli videti braću i sestre među kojima je bila razlika manja od dvadeset godina. Nikada tako mala kao kod ovih dvoje. Sva deca koju sam poznavala bila su jedinci. Nisam znala šta sam očekivala da vidim, ali sem građe, ovi brat i sestra nisu baš bili mnogo slični. A mislila sam da bi trebalo da budu. U knjigama uvek jesu. Helga je imala tamnu kosu, mada ne kao ja, bila joj je duga i padala joj preko ramena, a uredno je pričvršćena češljevima. Nosila je seosku pregaču preko haljine. Njen brat je imao dugačke pantalone slične onima koje je tata

danas obukao i široku košulju. Sigurno su bili pripremljeni za ovu malu svečanost i zato su izgledali ukočeni kao i njihovo ponašanje.

Pretpostavljala sam da i ja njima izgledam neobično, kao i oni meni. Bila sam nisko, tamnoputo stvorenjce sa kratko ošišanom crnom kosom a nosila sam kao i obično – belu bluzu širokih rukava, plavi šorc i sandale sa visokim lubom. U takvoj odeći sam se osećala udobno u skoro svakoj situaciji na Brodu. Kada sam igrala sokser obukla bih, istina, nešto još jednostavnije i čvršće cipele. Odeća mi je bila čista i uredna. Ipak, posle sve ove parade se tamnozelenim uniformama činilo mi se da ta deca u mojoj odeći vide nedostatak elegancije.

Gledali smo se dugo i netremice. Onda dečak malo saže glavu i upita:

— Koliko ti je godina?— Dvanaest – odgovorila sam.— I njoj je dvanaest – pokaza na sestru. – A ja sam

četrnaest.— Otac nam je rekao da te provedemo okolo – javi se

Helga. Rekla je to s oklevanjem.Duboko sam udahnula. – U redu.— A šta ćemo s njim? – upitala je, pokazujući prema

stepenicama. Džordž je stajao leđima okrenut. On ti je rekao da ostaneš ovde.

— On treba da pazi na mene, ali ja ne moram da obraćam pažnju na njega – odgovorila sam. – Hajde da odemo pre nego što se vrati.

— U redu – složi se Ralf. – Krenimo.

Potrčao je ispod visokog oboda izviđačkog broda tačno u suprotnom smeru od onog kojim su otišli moj otac i njegov. Helga i ja krenule smo za njim. Džordž me je opazio kad sam krenula i povikao nešto, ali sam ja nastavila da trčim. Briga me za njega!

Ralf skrenu ka sredini broda, da bi se provukao ispod donjeg ispupčenja na njemu – možda da bi izgledao hrabar i imao posle o čemu da priča, a možda tek da to učini – a onda pojuri. Nas dve smo stalno trčale ispod oboda i izašle na drugoj strani. I tamo je bilo ljudi ali je gomila bila mnogo manja, verovatno što tu nije bilo brodske posade da zure u njih. Probili smo se kroz gužvu i primetila sam da su i odrasli snažno i četvrtasto građeni. Gledali su za nama sve dok nismo skrenuli za prvi ugao. Mislila sam o sebi da sam vrlo hrabra, kao da sam se upustila u veliku avanturu.

Još nekoliko puta smo naglo skrenuli iz jedne ulice u drugu i ako nas je Džordž pratio, sigurno nas je brzo izgubio. Do tog trenutka nisam imala pojma gde smo. Sve su ulice ličile jedna na drugu. Sve su bile popločane oblim kamenjem i činile su širok prolaz, oivičen kućama od kamena i drveta i nekoliko od cigala s obe strane.

— Stanite – rekoh. – Ne mogu više da trčim.Noge su me bolele i bila sam bez daha. Ta jurnjava

zahtevala je ovde mnogo više napora nego kod kuće, u Brodu. Nisam sumnjala da bih se ovde i jače povredila kad bih pala. Grejnau je bila planeta, kako se to u klasifikaciji zvalo, „sa devetim stepenom sličnosti Zemlji“, kakve su bile i druge kolonizovane planete, ali taj jedan stepen razlike obuhvatao je mnogo neobičnog i

neprijatnog, uključujući i malo jaču gravitaciju. To „malo jače“ bilo je dovoljno da se brzo umorim.

— Šta je? – upita Ralf.— Umorila sam se. Hajde da prosto hodamo.Izmenjali su poglede, a onda Ralf reče: – Dobro.— Je li vazduh uvek ovakav? – upitala sam.— Kakav? – U Helginom glasu osećalo se kao da se

povlači u sebe.— Pa... gust. – Htela sam da dodam ,,i sa zadahom“, jer

je imao neki čudan miris koji nisam mogla da identifikujem, ali sam odustala. Uvek hvale planetarni svež vazduh, ali ako je ovo „to“, onda mi se ne sviđa.

— Samo je malo vlažno danas – objasni Ralf. – Ovaj vetrić koji se diže treba da ga pročisti.

Počeli smo ovo popodne malo se plašeći jedno drugog. Ali ubrzo su Ralf i Helga otkrili da je njihov strah smešan i čim više nisu obraćali pažnju na svoje ponašanje iz njih je iskočilo ono što je zamenilo taj strah. Trebalo mi je vremena da shvatim šta je to. Činili su mnogo toga što je meni izgledalo luckasto, a stalno su izmenjivali znakove i poglede.

Otkrila sam da ne znam ništa. Nisam čak znala ni koje je doba dana. Govorila sam nešto o prepodnevu i oni me oboje pogledaše. Ovde je bilo popodne.

Pokazala sam na jednu zgradu i upitala šta je to.— Pa to je trgovina, zaboga! Zar nikad nisi videla

trgovinu?E, pa, nisam. Čitala sam o njima i to je sve. Na Brodu

smo imali toliko malu zajednicu da kupovanje i prodavanje uopšte nije bilo praktikovano. Ako si želeo

nešto, postavio bi zahtev i malo kasnije to bi stiglo. Mogao si da živiš jednostavno ili raskošno, kako si hteo. Postojale su samo granice – koliko možeš da natrpaš u jedan stan, mada su neki ljudi ipak živeli iznad te granice. U društvu u kome svako može da ima skoro sve što želi nije nikakav prestiž posedovati stvari ako ih ne koristiš i ako ti one ne pružaju neko estetsko zadovoljstvo. Zbog toga je u Brodu postojala tendencija da se živi jednostavno.

Znala sam samo jedan propis iz te oblasti na Brodu. Deca ispod četrnaest godina dobijali su samo jednom sedmično dozvolu da jedu i piju koliko hoće u snekbaru u društvenim prostorijama. Tako nijedno od njih nije moglo da naruši svoje zdravlje. Posle četrnaeste pretpostavljalo se da znate šta radite i niko vas nije kontrolisao.

— Mogu da pogledam? – upitala sam.Ralf slegnu ramenima. – Zašto da ne?Bila je to prodavnica odeće i većina modela izgledala

mi je vrlo čudna. Bilo je čak i nekih komada za koje nisam mogla da otkrijem čemu služe.

Ubrzo se pojavio poslovođa, prišao Ralfu i glasno mu šapnuo: – U šta je on to obučen?

— „On“ je devojčica – reče Helga. – I ne zna za bolje.Uši su mi pocrvenele, ali sam se pravila da nisam čula,

prebirajući po izloženim modelima.— Ona je došla onim brodom – objašnjavao je Ralf

isto tako glasnim šapatom. – Oni tamo gore ne nose odela. Ona verovatno misli da i mi nosimo takve krpe kao oni.

Čovek se podrugljivo nasmeja i namerno mi okrenu leđa. Nisam znala zašto i bila sam zbunjena. Zaustavio se samo nakratko da bi pljunuo na pod pred moje noge. Ako se ponašao tako samo zato što nisam osećala potrebu da se oblačim u te grozne stvari koje je on morao da prodaje, onda je to u svakom slučaju bilo preterano.

Dok smo izlazili, prodavač je mrmljao nešto o „grabljivima“, što nisam shvatila. Ralf i Helga izgleda to nisu zapazili ili su se pravili da nisu, pa nisam rekla ništa.

Upravo smo napustili prodavnicu i zašli za ugao, počinjući da se spuštamo dugačkom nizbrdicom, kad sam se zaustavila i upitala: – Šta je to?

— Šta?Pokazala sam sivu masu prošaranu belim koja se

pružala popreko na dnu ulice, nekoliko blokova niže.— Je li to voda?Zgledali su se i tonom koji je govorio da svaka tikva

zna toliko, Ralf reče:— To je okean.Uvek sam želela da vidim okean. – Mogu li da ga

vidim? – upitala sam.— Naravno – reče Ralf. – Zašto ne?Izbili smo na kameni kej, a magacini su se protezali i

nalevo i nadesno. U luci su dve velike ispružene ruke zatvarale široku površinu vode. Sa strane su bili drveni dokovi, na stubovima, ispruženi kao prsti u luku. Uz njih su stajali brodovi svih veličina. Najbliži su bili pravi džinovi sa nekoliko jarbola, dovoljno veliki da na palubu prime manje brodove. Oko njih je bilo i srednjih i malih brodova.

Čak i u luci na vodi su se videle bele kreste koje su šumno zapljuskivale kamene i drvene ivice. Iznad luke su kružile i kričale bele, sive, smeđe, crne i šarene ptice, a neke su se strmoglavljivale u vodu. Vazduh je jako zaudarao – na ribu, pretpostavljala sam. Izvan luke voda se izdizala visoko i protezala se dalje nego što sam mogla jasno da vidim, spajajući se u daljini sa sivim nebom.

Mogla sam da komentarišem sve to što sam videla, mirise, ljude koji su radili, ali nisam znala šta da kažem a da to Ralfu i Helgi ne izgleda smešno, pa sam postala opreznija u svojim izjavama. Sada mi više nisu izgledali kao saveznici s kojima sam pobegla od Džordža. Hodali smo duž obale, a onda duž drvenog doka. Ralf nas je doveo do malog grebena i tu smo stali.

Pokazao je dole malo plovilo. Bilo je oko četiri metra dugačko sa jarbolom koji se uzdizao iznad nivoa doka. Imao je i jedro, vezano uz njega. Brod je bio obojen belo, sa crnom ivicom i na njemu je bilo napisano neobično ime: „Gvakamol“.

— Šta misliš o njemu? – pitao me je.— To je vrlo lep brod.— To nije brod nego čamac. Jedrilica. Naša – Helgina i

moja. Mi stalno jedrimo. Želiš li i ti?Helga ga pogleda, očigledno obradovana. – Oh,

možemo li?— Ako pođe i ona. Zavisi od nje. Inače ćemo uraditi

kako je tata rekao i ostati s njom.— O, hajde – nagovarala me Helga.Pogledala sam u vodu i razmišljala. Voda mi je

izgledala preteći, a čamac mali. Nije mi se uopšte išlo.

— Ostaćemo u granicama luke – nagovarala me Helga i dalje.

— To nije opasno – dodao je Ralf.Nisam želela da on pomisli da se bojim, zato sam

posle kraćeg vremena slegnula ramenima i počela da se spuštam niz drvene letve koje su dosezale do zadnjeg dela čamca.

Brod se ljuljao i punio vodom kad su se talasi razbijali o dok. Spustivši se na čamac, skoro sam kliznula, ali sam se održala na nogama i onda se pomicala oprezno napred i čvrsto se održala za šta sam god mogla. Kada sam stigla do jarbola sela sam na poprečnu dasku. Helga se spustila u brod tik do mene, a Ralf iza nje.

Žmirnula sam kad mi je voda prsnula na obraze.— Hoćemo li se smočiti? – upitala sam, pa pošto me

nisu čuli, ponovila sam svoje pitanje glasnije.— To je samo pena sa talasa – objasni Helga. – To je

uvek tako. Inače se nećemo suviše smočiti.— A sem toga voda će te oprati – dodao je Ralf. –

Znam da ne viđaš mnogo vode u tvom Brodu.I to me je nerviralo kod Ralfa i Helge. Imali su čitav niz

pogrešnih predstava o Brodu i uporno su ih iskazivali. Ralf je bio gori od nje i nametao je svoje mišljenje. U početku sam pomišljala da je zlonameran sve dok nisam shvatila da on stvarno veruje u ono što kaže, kao sa onom svojom primedbom da mi hodamo goli – što nije bilo potpuno pogrešno. Neki ljudi su zaista, u privatnosti svog stana, hodali bez odeće, ali volela bih da vidim nekog ko bi pokušao, potpuno nag, da igra sokser. Ono što je govorio nije bilo sasvim tačno, ali on nije želeo nikog da

sasluša. Samo bi rekao to što pogrešno misli i očekivao da se složiš s njim.

Već u početku rekao je nešto o tome kako je jako loše što mi moramo da živimo u prenaseljenim kasarnama – otprilike tako – i zar se meni ne sviđa sva ova širina ovde? Pokušala sam da objasnim da se od početka jedino tako moglo živeti na Brodu, ali onda sam želeći da budem iskrena napravila grešku, pričajući o dečjim vrtićima koji su pomalo ličili na takvu njegovu predstavu. Ralf je tada rekao da to svi znaju i da ne moram da se trudim u objašnjenju.

Helga je bila podnošljivija jer je samo postavljala pitanja.

— Je li istina da na vašem Brodu ne jedete hranu?— Kako to misliš?— Pa; govori se da vi ne uzgajate hranu kao mi i da

jedete prašinu ili tako nešto.— Nije tačno – odgovorila sam.— A je li istina – pitala je dalje – da ubijate bebe koje

su rođene s manama?— A vi?— Mi ne. Ali svi kažu da vi to radite.Ono što me je stvarno nerviralo u vezi s Ralfovom

primedbom „da će me voda oprati“ bilo je to što smo se mi na Brodu vrlo živo sećali koliko su kolonisti bili prljavi. Ralf očevidno nije čak bio u stanju da primeti kako je užasan taj zadah koji se širio po celoj luci, što je pokazivalo kako je nerazvijen bio njegov osećaj za mirise, ali zato ja nisam mogla na njega da se naviknem.

Ralf i Helga su razvili jedro, dajući jedno drugom kratka uputstva, a ja sam sedela i posmatrala. Najzad Helga sede kraj mene i krenusmo. Ralf je držao kratku palicu kojom je upravljao i držao jedro u pravcu vetra. Jedro se nadimalo i glasno su se čuli udarci vetra.

Krenuli smo iz desne krivine luke, vetar je udarao u leđa, jedrili smo popreko preko cele širine ograđenog mora. Ljuljanje na talasima i prskanje pene bili su neprijatni, a i sivilo dana nije bilo ugodno, ali mogla sam da zamislim da je pri lepšem vremenu jedrenje moglo biti zabavno.

Nisam ipak mogla a da ne mislim o tome kako mi na Trećem nivou daleko bolje upravljamo vremenom nego oni ovde. Kad poželimo kišu zna se da će ona stići tačno na vreme. Okrenuli bismo prekidač i kiša bi padala dok ne odlučimo da je zaustavimo i onda bi stala. Nije bilo ovog gustog vazduha i njegove vlage.

Dok smo jedrili Helga započe razgovor, trudeći se, kako sam mislila, da bude ljubazna. Pitala je:

— Imaš li ti braću i sestre?— Ne – rekla sam. – Mislim da nemam. Bar nisam čula

za njih.— Kako to da ne znaš? Mislim i na polubraću i

polusestre.— Nisam sigurna, ali mi nikada nije o njima govoreno.

Moji roditelji su toliko dugo u braku da i ako sam imala brata, on je već davno odrastao ili čak i umro. – To je moglo da izgleda čudno, ali s takvom idejom se nikada ranije nisam pozabavila. Čak nisam ni razmišljala o

pojmovima „braća“ i „sestre“. Ti su pojmovi bili zanimljivi, ali ih ni sada nisam uzimala ozbiljno.

Helga mi uputi malo začuđen pogled.— U braku? Ja sam mislila da se vi ne venčavate kao

obični ljudi. Mislila sam da prosto živite svako sa svakim, kako vam se hoće.

— Moji roditelji su venčani više od pedeset godina – objasnila sam. – Zemaljskih godina, mislim.

— Pedeset godina? O, znaš da to ne može biti. Ja sam upravo videla tvog oca i on nije star ni koliko moj otac.

— Pa koliko godina ima tvoj otac? – upitala sam.— Čekaj da vidimo – očigledno je morala da razmisli.

– Oko pedeset.— E, pa moj – odgovorila sam – ima osamdeset jednu.

Na zemaljske mislim.Pogledala me je s potpunom nevericom.— To je laž!— A moja majka je sedamdeset četiri. Ili sedamdeset

pet. Nisam sasvim sigurna.Helga me prezrivo pogleda i okrete se.Ali to je bilo istina i ukoliko ona nije želela da u to

poveruje, žao mi je. Ne bih mogla da kažem da je to bilo uobičajeno da ljudi žive u braku pedeset godina. Imala sam utisak da se zasite jedno drugog posle dvadeset ili trideset godina i da se razdvoje, a bilo je i onih koji nisu želeli ništa tako trajno kao što je brak, ali su prosto živeli zajedno. Bilo je i onih koji čak nisu poznavali jedno drugo, a imali su decu, zato što je tako savetovao eugeničar Broda. Što god da je Helga čula, to je morala biti iskrivljena slika takvih slučajeva.

Moji roditelji si bili čudan par. Bili su venčani pedeset godina, što nije bilo uobičajeno, a nisu živeli zajedno već osam godina. Kada je meni bilo četiri, mojoj majci se ukazala prilika koju je već dugo tražila da studira umetnost kod Lemjuela Karpentijea i ona se odselila. Pretpostavljam, međutim – ako si venčan toliko dugo – pedeset godina – i očigledno očekuješ da nastaviš i sledećih pedeset, onda izlet od osam godina jedva da se može i primetiti.

Da kažem istinu, nisam znala šta moji roditelji vide jedno u drugom. Volela sam i poštovala svog oca ali uopšte nisam volela svoju majku. Imala sam običaj da kažem da je to prosto zbog toga što nismo razumele jedna drugu, a to je delimično bila i istina. Mislila sam da je njena „umetnost“ veoma loša. Jednom u onih nekoliko poseta njenom stanu posmatrala sam skulpturu koju je napravila i pitala je šta predstavlja.

— Zove se „Ptica“ – odgovorila je.Naravno da sam znala da je ptica. Majka ju je kopirala

direktno sa slike i izgledala je isto. Ali bila je tako ukočena i zvanična da u njoj uopšte nije bilo života. Rekla sam nešto u tom smislu i moja primedba nije joj se dopala. Izbila je svađa i ona me je konačno oterala.

Dakle, deo naše netrpeljivosti bilo je nerazumevanje, ali to nije bilo sve. Jer ona mi je jasno stavila do znanja da me je rodila iz dužnosti a ne što je to posebno želela. Čvrsto sam bila ubeđena da ona samo čeka da ja odem na Ispit, pa da se onda vrati mom ocu. Kao što rekoh, nisam je volela.

Kada smo stigli do suprotnog kraja luke, umesto da se direktno vratimo, kao što sam mislila da ćemo uraditi,

Ralf okrenu jedrilicu tako da smo sad jedrili pod uglom prema izlazu iz luke. Jedreći na taj način, okrenuli smo se i prema talasima pod kosim uglom pa su i udarci u bok postali mnogo jači. Odskočili bismo u vazduh i onda iznenada naglo padali. Posle nekoliko minuta takve plovidbe počela sam da osećam mučninu. Bila je to drukčija vrsta nelagodnosti od one koju sam osećala na početku svog boravka ovde. Bio je to nagon za povraćanje, praćen vrtoglavicom.

— Zar ne možemo da se vratimo u pravoj liniji upitala sam Helgu. – Počinje da mi biva zlo.

— Ovo je najbrži način povratka – objasnila mi je. – Ne možemo da jedrimo direktno protiv vetra. Moramo da uhvatimo vetar pod uglom.

— Ali krećemo se tako polako. – Talasi su nas izdizali i bacali, pa je moj želudac sasvim podivljao,

Ralf poseže za konopcem, koji je držao jedro i poteže ga s jedne strane čamca na drugu, pa se okrenusmo ponovo i uputismo polako prema mestu odakle smo krenuli. Ali već sam se osećala jadno.

— Nemoj se predavati – rekla je Helga prijazno. Uskoro ćemo stići. – Onda je podigla glas. – Mogao si i lepše da okreneš, Ralfe. Prepusti to meni.

— Dobro, dobro – odvrati Ralf preko volje. Helga se saže prema jarbolu i uze kormilo i uže od brata. Pokazala je glavom na mene. – Loše se oseća – objasni.

— O – bilo je sve Što je Ralf izustio, a onda je došao napred i seo kraj mene. Pogledao me je i rekao: – Treba vremena da postaneš mornar. Kada duže vreme jedriš, navikneš na to.

Nije više izustio ništa dok smo nastavljali plovidbu. Samo je gledao Helgu pomalo zavidljivo. Počela sam da mislim da je to jedrenje – pod uslovom da se osećaš dovoljno dobro da u tome uživaš – mnogo zabavnije onome ko upravlja čamcem nego njegovim saputnicima. I Helga i Ralf, oboje su izgledali kao da se mnogo više zabavljaju držeći kormilo nego kad sede tu gde i ja. Možda je to bilo i zato što su mislili da moraju razgovarati sa mnom, što je za njih predstavljalo napor.

— Šta misliš – upita odjednom Ralf – kako se naši očevi slažu?

Progutala sam knedlu, pokušavajući da kontrolišem svoj želudac.

— Ne znam – rekla sam. – Čak ne znam ni čime trguju.Pogledao me je iznenađeno.— Zar ni to ne znaš? Mi upravljamo rudnicima koji

proizvode volframovu rudu za vas i sve to dovozimo ovamo, a ti čak i ne znaš za to!

— Zašto ne... – zaćutala sam i čvrsto se uhvatila za ivicu čamca, boreći se da se zadržim na svom mestu jer smo naglo pali između dva talasa. – Zašto ne kopate to, što god ona bila, samo za sebe i svoje potrebe?

Odgovorio mi je pomalo s gorčinom.— Ne znamo kako da iz nje dobijamo čist metal. A vi,

ljudi iz Broda, nećete da nam kažete kako. Kada trgujete s nama, sve što nam dajete su parčići informacija.

Skrenuli smo ponovo i sad smo se sasvim približili doku.

— A zašto bismo? – odgovorila sam. – Mi smo sva znanja sačuvali u toku svih ovih godina otkako je Zemlja

razorena. Ako bismo sve to dali vama, što bi nam onda ostalo za razmenu?

— Moj tata kaže da ste vi paraziti – reče Ralf. – Vi živite od našeg teškog rada. Vi ste „Grabljivci“ i tu nema greške.

— Mi nismo paraziti – odvratila sam.— Ako bismo sve postavili kako treba, mi bismo živeli

kao kraljevi a ne vi.— Ako mi živimo kao kraljevi, zašto si ranije rekao da

živimo nagurani i zbijeni u kasarnama?Za trenutak me je smeteno gledao, a onda zaključio:— Zato što vi volite da živite kao svinje, eto zašto. Ja

tu ne mogu ništa što vi volite svinjski život.— Ako igde ima ikakvih svinja onda ste to vi,

Blatožderci!— Šta?— Blatožderci!— Grabljivci! Zašto se ne kupate? – Uperio mi je ruku

u grudi i snažno me gurnuo. Iako smo se džapali, uhvatio me je nepripremljenu i ja se prevrnuh preko ivice čamca.

Dodir s vodom bio je šokantan. Bila je hladnija od vazduha, ali kada je prošao prvi neprijatni trenutak nije mi se učinila suviše hladna. Usta su mi se napunila vodom kad sam zaronila a okus joj je bio vrlo loš: bila je prljava i gorka. Izronila sam, kašljući i pljujući a brod prominu kraj mene. Opazila sam Helginu siluetu. Okrenula je glavu prema meni i gledala me iznenađeno. Iskašljala sam vodu koja mi je sišla u dušnik, ali mi je i u nos ušlo vode. Potrajalo je nekoliko sekundi dok sam počela normalno da dišem. Od tog šoka odjednom me je prošla mučnina u

želucu. To me je iznenadilo, ali sigurno ne bih odabrala svesno taj način lečenja, da sam imala izbora.

Helga popusti jedro i okrete kormilo. „Gvakamol“ je sada plutao na vodi i klizio po inerciji. Ustala je i gledala u mene.

— Treba li ti pomoći? – povikala je.Nismo bili daleko od doka, pa sam odgovorila:— Ne, mogu da doplivam.Imala sam laku odeću na sebi. Mokri, široki rukavi

bluze predstavljali su mali problem, ali sam s njima izlazila na kraj. Nikada ranije nisam plivala nigde sem u bazenu, ali sam otkrila da uopšte nije problem održavati se na vrhu talasa, jedino sam morala biti pažljiva da ne progutam još te gorke vode. Nisam bila brz plivač, ali sam znala da plutam i nije bilo problema da se uputim kuda želim.

Dok su oni vezivali „Gvakamol“ stigla sam do doka i uhvatila se za lestve koje su mi bile najbliže. Popela sam se, a onda sam klonula dok je sa mene curila voda. Gledala sam kako desetak metara odatle Ralf i Helga spuštaju jedro.

Kada su završili, ustala sam i uputila se dokom ka njihovim lestvama. Gravitacija je izvukla veći deo energije iz mene. Ralf se uhvatio za kraj lestava i počeo da se penje. Imao je izvinjavajući pogled na licu dok me je gledao kako ga čekam. Kad je stigao do vrha lestava i trebalo je samo da korakne na dok, zgrabila sam lestve obema rukama da bih imala oslonca, a onda mu naslonila nogu u sandali na stomak i gurnula ga što sam jače mogla.

Držao se čvrsto; ali sam ga izbacila iz ravnoteže. Ispustio je lestve, mašući rukama i pokušavajući da se održi ali je onda uvideo da ne može. Upao je u vodu tik iza čamca. Sagnula sam se i čekala dok nije izronio. Onda sam pogledala Helgu.

— Ja nisam ništa uradila – vrtela je glavom uplašeno.Ralf se uhvatio za jarbol „Gvakamola“ i držao se

grčevito. Zurio je besno u mene.— Bilo je zaista uzbudljivo – rekla sam. – Dođite

jednom oboje na Brod i ja ću vas provesti okolo.Onda sam se udaljila, ostavljajući vlažan trag. Sklonila

sam mokru kosu s čela, iscedila malo vode iz svojih rukava. Otišla sam s keja. Nisam se ni osvrnula. Ostavila sam ih da sami rešavaju svoje probleme.

Uputila sam se ulicom kojom smo se spustili ovamo. Neki ljudi su čudno gledali u mene dok sam prolazila. Pretpostavljala sam da čudno izgledam, neobična devojčica u smešnoj odeći i potpuno mokra. Nisam bila sigurna gde se nalazim i gde ću naći izviđački brod, ali nisam bila zabrinuta zbog toga.

Nekako, dok su proticali sati mog boravka ovde, Grejnau je izgubio svoju moć da me plaši.

Ispostavilo se da i nije važno što nisam znala put nazad. Pre nego što sam stigla do vrha brega, natrčala sam pravo na čudovište, dinosaurusa, Džordža Fuhonina. On se uputio da me traži i, na moje iznenađenje, bilo mi je skoro drago kad sam ga ugledala.

— Šta ti se dogodilo? – upitao me je.

Do tog trenutka sa mene je prestalo da curi, ali sam još bila mokra. Verovatno sam ličila na napola udavljeno mače, izvučeno iz vode. Potpuno namočena.

— Išli smo da plivamo – rekla sam.— O? Onda hajdemo u brod, pa ćemo te osušiti. Hvatala sam korak s njim koliko sam god mogla.

Hodali smo ćuteći nekoliko minuta a onda on reče:— Znaš, ja stvarno nisam nameravao da te postidim.

Ne bih to nikada učinio namerno.— Nije važno – rekla sam. – Samo proveri sledeći put,

molim te, da li je dugme isključeno.— Dobro – obećao je.Kada smo se vratili na brod, otišla sam u toalet i

uključila vreo vazduh u osveživač prostorije. Za nekoliko minuta bila sam suva.

Onda sam ustanovila da sam, uprkos mojim raznim stomačnim tegobama, gladna. Jela sam s apetitom i osetila sam se mnogo bolje. Ništa se ne može meriti s osećanjem prijatne sitosti.

Skoro je pala noć kada se otac vratio, iako je po brodskom vremenu još bila sredina popodneva. Kada je napolju počelo jače da se smrkava, ljudi koji su bili okupljeni i zurili u brod počeli su da se razilaze, verovatno kući na večeru. Dok se tata vraćao nije ga pratio orkestar sa svirkom.

Čula sam konje i izašla. Jedan od članova posada išao je kraj mene i sišao stepeništem. Mister Tabmen i otac predali su mu njihove konje a onda su usmerili svoju pažnju mister Đenaru koji je stajao kraj svog konja. Nisu me videli kako stojim na vrhu stepeništa.

Mister Đenaro je rekao vrlo uzrujanim glasom:— Jeste li sigurni da ta nesrećna epizoda neće uticati

nimalo na naš sporazum?— Potpuno sam siguran – odgovori otac, smešeći se. –

Vi ste se izvinili, a ja sam siguran da je moja kći dobila potpunu zadovoljštinu gurnuvši vašeg dečaka u vodu. A sad pustimo sve to. Naš brod će doći sledeće sedmice po rudu koju ćete pripremiti...

Nisam sačekala da čujem završetak rečenice. Okrenula sam se i ušla sa osećanjem koje me je grejalo. On nije bio ljut na mene.

— Zašto se cerekaš? – upita Džordž.— Oh, tek tako – odgovorila sam.

Drugi deo

UNUTAR MOG SVETA

7

Tata se popeo na brod i ubrzo smo uzleteli. On, ja i mister Tabmen sedeli smo u centru donjeg nivoa u udobnim naslonjačama. Tri člana posade igrali su karte, a Džordž Fuhonin je bio gore u kupoli i pilotirao.

Osećala sam se sasvim zadovoljna sobom. Gledano iz jednog ugla, vreme koje sam provela na Grejnau bilo je samo dugi niz grešaka. Ali ja nisam htela da gledam iz tog ugla, iako sam nejasno slutila da sam sa stanovišta ponašanja i dobrog ukusa nekoliko puta kiksnula. To mi nije bilo važno, a i sad bih mogla, upoređujući stvari, da kažem da je tako.

Mislim da sam se dostojno pokazala. Bila sam sva obuzeta otkrićem da sam uspela da se suočim sa Blatoždercima na njihovom terenu i ako nije bilo najbolje, nije bilo ni loše.

Kao i stvorenje koje je prvi put otkrilo kako da zapali vatru, kao stvorenje koje je pronašlo princip poluge, kao stvorenje koje je prvi put smoglo hrabrosti da jede buđavi kozji sir i tako pronašlo rokfor, i ja sam otkrila nešto potpuno novo u svetu. Možda samouverenost.

Moje greške su bile očite. Moja samouverenost je još bila u procesu nastajanja. Ako tata bude insistirao na greškama, one neće moći biti ispravljene, ali samouverenost može da ispadne mrtvorođenče. Ali tata je samo pušio i smeškao se.

Bila sam jako radoznala šta je Ralf Đenaro rekao, pa sam ponovila svoj komentar ocu i pitala ga o tome.

— Ne brini se zbog toga – rekao mi je.— Nema mnogo smisla čak ni slušati Blatožderce –

javi se mister Tabmen. – Oni nemaju perspektive. Oni žive u tako ograničenim malim svetovima da ne mogu ni da vide šta se događa.

— Voleo bih da ne koristiš tu reč, Henri – opomenu ga otac. – To je isto tako besmisleno kao i ona smešna reč koju je Mia pokupila tamo. Šta je taj dečak rekao?

— Grabljivac?— M, da. Tu. Nema razloga da se razmenjuju uvrede.

Mi imamo naš način života, a oni njihov. Ja ne bih živeo kao oni, ali netolerancija mi se čini besciljna. Siguran sam da među njima ima dobrih ljudi.

— To je taj njihov nedostatak perspektive – primeti mister Tabmen. – Mogu da se kladim da se Đenaro upravo sad žali da ste ga prevarili.

— Može biti – reče otac.— Ti ga nisi prevario, zar ne, tata? Izgledao je srećan

što si voljan da posluješ s njim.— Kad si to čula?— Kad ste pojahali.— Nedostatak perspektive – ponovi mister Tabmen. –

On se nije dobro pogađao i bojao se da će se tvoj tata

naljutiti zbog tvoje avanture. Popustio je mnogo lakše nego što je morao. U tom trenutku bio je srećan, ali se dosad već verovatno pokajao.

Otac klimnu glavom i ponovo napuni lulu.— Ne vidim nikakvog razloga – reče – da umesto

njega vodim računa o njegovim interesima. Koliko ja znam, što manje budemo činili kolonistima to će brže oni naučiti da se brinu sami za sebe. I kada to budu činili, biće im bolje, To je ono gde se mister Mbel i ja ne slažemo. On veruje u izuzetke od pravila, u bolji odnos prema kolonistima nego što se odnosimo sami prema sebi. Ja ne mogu to da prihvatim.

— Moram da priznam – javi se opet mister Tabmen – da sam puno naučio o pogađanju posmatrajući vas, Majls.

— Nadam se. Bićete loš trgovac ako potcenjujete ljude s kojima poslujete. A ti, Mia, napravićeš grešku ako potceniš čoveka kao što je mister Mbel. Njegovi principi su sjajni, iako ponekad on vidi samo jedan put ka cilju.

Posle nekoliko minuta mister Tabmen se priključi kao četvrti partiji karata. Ja odlučih da se popnem na kupolu.

Otac podiže pogled. Izvadio je lulu iz usta. Ništa nije moglo da mu promakne. – Ideš da čuješ još jednu priču? – upitao je.

— Ne znam – odgovorila sam. – Možda.Popela sam se i provela ostatak putovanja sa

Džordžom.I tako sam stigla kući, u rejon Geo. Ostavši sama,

razmišljala sam o svemu i otkrila bar nekoliko svojih grešaka. To otkriće me nije uznemiravalo iako je moglo.

Ponekad je veština najfinije vrste ne biti osetljiv. Prosto sedeti i pričati s drugim ljudima. Kad sam se vratila s Broda još uvek sam se osećala dobro. I to raspoloženje se zadržalo sve dok nisam zaspala.

Nelagodno sam sedela u prostranoj, udobnoj naslonjači i čekala Džimija Detrmonta. Nisam se vrpoljila. Jedino sam osećala nekakav nemir. To je bila soba u vrtiću rejona Geo, vrlo sličnom onom u kome sam nekad ja živela. Ta sličnost mi nije mnogo smetala, ali bila sam stranac ovde i zbog toga sam ovde bila malo nesigurna. Ako vam to nije dovoljno jasno, onda ću reći da sam uvek volela osećaj da upravljam situacijom.

Prostorija je bila sasvim lepo uređena ali nekako bezlična. Individualnost se u ovakvim prostorijama stiče ličnim dodirima, ličnom pažnjom, ličnim interesima i što je više sveta u njoj, sve su manje šanse za to. Moja soba u našem domu imala je više ličnog i individualnog pečata od naše dnevne sobe, a naša dnevna soba više od spavaonica u vrtićima, a spavaonice u vrtićima više od ove prostorije u kojoj sam sada sedela. Biti stranac u bezličnoj prostoriji u kojoj se nalaze drugi, koji nisu stranci jedan drugom, stvara osećaj potpune otuđenosti.

Vrtić je imao dnevnu sobu u kojoj sam sedela, kuhinju i učionicu, a iznad njih prostorije u kojima se stanovalo. Kada sam bila ušla bacila sam pogled unaokolo i onda zaustavila malo dete, koje je očigledno ovde pripadalo, devojčicu od oko osam godina.

— Je li Džimi Detrmont tu? – pitala sam je.— Mislim da je gore.

Blizu vrata bila je ploča sa zvonima za one koji nisu živeli ovde. Potražila sam Džimijevo ime, a onda zazvonila dvaput dugo i jedanput kratko. Džimi bi obično kada bi išao kod mister Mbela, došao po mene radije nego da ja dolazim po njega, ali danas sam imala nešto s njim da pričam.

Pojavio se na ekranu kraj zvonca i rekao.— O, zdravo, Mia. Haj.— Šta radiš ovde?— Došla sam da pričam s tobom o nečemu. Obuci se i

siđi.— U redu. Sići ću čim se obučem.I tako sam sedela i čekala ga. On nije živeo dugo u

vrtiću, možda godinu dana. Njegovo rođenje je bilo rezultat sugestije eugeničara Broda. Njegovi roditelji su se jedva poznavali, ali njegova majka ga je želela i podigla ga je. Kada je imao jedanaest godina, ona je ipak odlučila da se uda i na Džimijevu ličnu sugestiju on se preselio u vrtić.

— Nisam želeo da im budem na smetnji – rekao mi je. – Ponekad odem tamo naveče. A i mog oca viđam s vremena na vreme.

Možda je to bilo tako zato što je mogao da se vrati svojoj majci da je želeo, a njemu stanovanje u vrtiću nije bilo tako bolno. Izgleda da je na to gledao kao na privremeno stanje dok se ne vrati sa Ispita i ne stekne sopstveni stan. U svakom slučaju u razgovorima s njim nisam suviše ulazila u temu života u vrtiću, ne zato što nisam želela da stavljam na probu njegova nežna

osećanja, nego zato što bih tako iskušavala sopstvena. To se zove takt i smatra se vrlinom.

Oko mene su neki klinci igrali neku društvenu igru za stolom. Posmatrala sam igru i one koji su takođe posmatrali igru i one koji su prolazili, ali niko nije obraćao pažnju na mene. Džimi je sišao za nekoliko minuta i ja ustadoh sa stolice, spremna da krenem.

Umesto pozdrava rekla sam mu:— Ono što želim da znam jeste da li želiš sa mnom da

ideš u petak;— Kuda?— Kako to misliš: „Kuda“?— Mia, znaš da ću ići svuda gde kažeš. Prosto imenuj

mesto i vodi.— Srećan si što nisam viša od tebe. Da jesam, udarila

bih te. Nemoj se praviti suviše pametan.— Dobro, gde je to kuda ideš?— Zar ne znaš o čemu govorim? Zavrteo je glavom. – Ne.Izvukla sam cedulju koja mi je stigla juče i otvorila je.

Pisalo je da u sredu imam lekarski pregled, a u petak treba da se nađem sa ostalima iz moje klase za preživljavanje kod kapije broj pet, na Trećem nivou, to je naš prvi sastanak. Pružila sam cedulju Džimiju i on ju je pročitao.

Taj prvi susret moje klase za preživljavanje bio je u petak 3. juna 2198. godine. Moja fizička provera bila bi tačno godinu i po pre dana na koji ćemo biti spušteni na neku od kolonizovanih planeta da se podvrgnemo Ispitu. Nije bilo pravila koja bi govorila da dete treba da

posećuje školu preživljavanja, ali u praksi svako je koristio prednost treninga koji mu je ponuđen. Oni nas nisu spuštali tek tako da umremo. Trenirali su nas godinu i po i onda nas spuštali i tako ustanovljavali koliko nam je taj trening pomogao.

Novi školski kursevi počinjali su svaka tri-četiri meseca, a poslednji je bio u martu, tako da ovo obaveštenje nije bilo neočekivano. Pošto je Džimi takođe bio rođen u novembru, što sam saznala još pri našem prvom susretu, on je morao biti u istoj grupi sa mnom. Iskreno, želela sam društvo u petak.

— Nisam znao za to – rekao je. – Trebalo je da i ja dobijem obaveštenje. Kada ti je to stiglo?

— Juče. Mislila sam da ćeš me pozvati istog jutra zbog toga, ali nisi.

— Bolje bi bilo da to proverim. Sačekaj me ovde. Otišao je da nađe vaspitačicu i vratio se kroz nekoliko

minuta sa ceduljom kao što je bila moja. – Stigla je. Ja je nisam tražio a i ona se nije setila da mi je pomene.

Bilo je nešto što me je uznemiravalo kod Džimija, ali sam u tome nalazila i nešto simpatično. Bar u dve prilike zvala sam ga i ostavljala mu poruku, jednom da on mene pozove, a drugi put da ne mogu doći na naš sastanak sa mister Mbelom. On nikad nije proveravao da li ima poruku, pa je nijednom nije primio. To me je uzrujavalo. Džimi je prosto rekao da je tako zaposlen da se nikada ne brine o takvim stvarima.

Dopala mu se ideja da na prvi susret u petak odemo zajedno. Do tada nismo bili bliski prijatelji – bilo je među nama neke surevnjivosti – ali sad smo se upoznali i imali

smo nešto zajedničko: mister Mbela. Izgledalo nam je da nam je u obostranom interesu da se sa novom situacijom suočimo zajedno.

Dok smo išli ka mister Mbelu, upitala sam ga:— Sećaš li se kada sam tebi i mister Mbelu po

povratku s Grejnaua pričala o onom dečaku i njegovoj sestri?

— O onom s neobičnim idejama o tome kakvi smo mi?— Da. Jedno su mi rekli – da mi sve vreme hodamo

okolo goli. Osporavala sam sve ove primedbe koje su izrekli. Pitam se šta bih rekla da su bili ovde i videli te na ekranu bez ičega sem čarapa.

— Verovatno bi pomislili da su i u svemu ostalom u pravu – odgovori Džimi razložno.

— Da. Ali nisu.— Ne znam. Bio sam go, zar ne?— Jesi, ali u svojoj sopstvenoj sobi. I ja hodam gola po

kući. Ali oni su mislili da mi nikad ne nosimo odeću.— Pa, – reče Džimi bistro – nema pravog razloga zašto

bismo morali, zar ne? – Poče da svlači košulju preko glave. – Mogli bismo biti baš onakvi kakvi oni misle da jesmo i zbog toga ne bismo bili rđaviji, zar ne?

— Nemoj biti izopačen.— Šta je izopačeno u tome ako hodaš go?— Govorim o tvom kontriranju. Hoćeš li da se hraniš

prašinom samo zato što oni misle da to činimo? – Pre svega, nije trebalo da s njima raspravljam o toj temi. Ali su me njihove primedbe pogađale jer su bile netačne. Tako je to kad razgovaraš s pogrešnim ljudima o pogrešnim stvarima. A sad i Džimi filozofira. Igledalo mi

je da će biti najbolje ako potpuno izostavim Grejnau iz mojih razgovora. Prvu sam grešku napravila kad sam po povratku kući ispred Džimija i mister Mbela rekla šta stvarno mislim o Blatoždercima.

— Da li oni stvarno zaudaraju? – upitao me mister Mbel.

Džimi i ja sedeli smo na kauču u njegovom stanu. – Imala sam beležnicu sa beleškama o onome što sam pročitala, temama o kojima želim da razgovaramo i nekoliko naslova knjiga koje mi je mister Mbel preporučio. Shvatila sam da sam upravo rekla nešto što ne mogu odbraniti, pa sam se povukla.

— Ne znam da li zaudaraju. Svi kažu „da“. Ono što mislim je da mi se nije dopalo to što sam videla.

— Zašto? – upita Džimi.— Je li to ozbiljno pitanje ili me samo bockaš?— I mene to interesuje, Mia – reče mister Mbel.Mogla sam verovati da je on ozbiljno postavio to

pitanje. On nikada nije podstrekavao jedno od nas protiv drugog.

— Ne bih mogla reći. Prosto, nismo se slagali. Treba li bolji razlog za to?

— Naravno – potvrdi Džimi.— Ako tako misliš – rekla sam – navedi mi jedan

dobar razlog zašto mi toliko oponiraš.Slegnuo je ramenima, osećajući se nelagodno.— Nemaš nijedan – nastavila sam. – Prosto sam rekla

nešto što ti nisi prihvatio. E, pa ja nisam isto tako prihvatila ono što su govorili Blatožderci. Ja mogu isto tako tvrdoglavo da tvrdim da oni smrde, ako to želim.

— Verovatno – složi se Džimi.— Hmm – umeša se Mister Mbel. – Šta ako se

ispostavi da to nije istina? Šta ako to što kažeš nanosi štetu drugoj osobi? Ili ako uzdižeš sebe time što unižavaš drugu osobu?

— Ne znam – priznala sam.— Bi li se složila da to nije dobro postupanje?— Pretpostavljam.— Znaš, moje lično mišljenje je da pričanje o tome

kako kolonisti zaudaraju predstavlja samo mit izmišljen da bismo se osećali moralno superiorni i apsolutno u pravu. U tvom iskazu nisam čuo nijedan valjan argument o tome da si stvarno u pravu. To te ne vodi ničem dobrom.

Džimi je nastavio s raspravom: – U redu je ako ti se zbog sitnih razloga neki ljudi ne sviđaju, ali im nemoj izdevati imena. Ti ne moraš da se pravdaš zbog svoje antipatije, ali moraš da opravdaš svoja stanovišta.

— To je suviše uprošćeno – umeša se mister Mbel.Za trenutak mi je bilo lakše i čim mi je sinula prva

nova misao, izrekla sam je: – Šta je sa ljudima koje morate da volite ali ih ne volite? Ili sa onima koje ne treba da volite a ipak ih volite?

— I šta sve to znači? – upita Džimi.— Pa, recimo ti i ja se slažemo u svemu, ja poštujem

tebe, a i ti me nikad ničim nisi povredio i ja ne mogu da te podnesem. Ili obrnuto: da ima neko koga moraš da prezireš, neko ko će učiniti sve ako iz toga može da izvuče neku korist za sebe, a ja ga volim. Možeš li da odvojiš osećanja od ljudskih postupaka?

Mister Mbel se smešio kao da ga ovaj smer razgovora zabavlja.

— A ti,? – upitao je. – Možeš li ti?— Verujem da mogu? — Džimi?Džimi je neko vreme ćutao, pokušavajući da donese,

sopstveni zaključak. Već sam znala odgovor jer sam o tome ranije imala iskustva. Svako to može, inače ne bi bilo šarmantnih, od društva prihvaćenih, nitkova na svetu.

— Pretpostavljam da i ja mogu – u tom trenutku se javi i Džimi.

— Ono što mene kopka – rekla sam – jeste da li treba to odvajati?

— Zar nije preciznije pitati da li čini neku razliku ako to odvajaš ili ne?

— Važno je u ovom slučaju – umeša se mister Mbel – da li tvoja osećanja utiču na tvoje procenjivanje ljudi po tome da li ti se sviđaju ili ne.

Džimi se seti primera: – Alisija Mek Ridi? Kažu da je svi vole. Hoće li to uticati na odluku Skupštine?

Alisija Mek Ridi je, sećate se, bila žena koja je mimo propisa nosila bebu. Pitanje je bilo šta uraditi ako slučaj dođe pred Savet, ali nije stigao tamo. Ona je očigledno mislila da bi mnogo blaže prošla ako bi Skupština Broda presuđivala i zato je, pre nego što je Savet mogao da odluči, uspela da iščupa predmet iz njegovih ruku. Savet se složio jer mu je to u teškim ili važnim slučajevima i te kako odgovaralo.

Skupštinu Broda sačinjavali su svi odrasli stanovnici, koji bi se sastajali u amfiteatru na Drugom nivou i glasali. Pošto je bila popularna osoba – mada za nju pre tog slučaja nisam čula niti sam je upoznala – ta Mek Ridijeva želela je da se suoči sa Skupštinom, nadajući se da će tu njena prijateljstva više uticati nego što bi mogla na Savetu.

— To je dobar primer – složio se Mister Mbel. – Ja ne znam da li će to uticati. Predlažem vam da, pošto ne možete učestvovati, pratite to na videu. Pa ćemo sledeći put, možda, diskutovati o donetoj odluci. Ovo je ipak samo deo većeg problema: kako se donosi ispravna odluka? To je etika. To je nešto s čim bi jedan ordinologist – on klimnu glavom prema Džimiju – i jedan sintezist – sada prema meni – trebalo da bude sasvim upoznat. Daću vam naslove od kojih da počnete. Odvojite vreme za to i kada budete spremni za odgovor, recite mi.

I tako smo počeli da čitamo knjige iz etike. On je otišao do svoje biblioteke i govorio nam naslove i autore da ih zapišemo: epikurejce i pragmatičare, stoike, pripadnike filozofije moći, humaniste nekoliko pravaca. A da i ne pominjem različite religiozne filozofske sisteme. Da sam znala da će sve to proizaći iz jednog mog prostog i iskreno iznesenog zapažanja, nikada ne bih otvorila usta. Možda mi je to bila lekcija, ali ako je i bila, ja je nikada nisam naučila. Još uvek imam nezadrživ nagon da zinem i tako sebe uvalim u nevolju.

Posetila sam doktora Džeroma u sredu, prvog juna. Viđala sam ga jednom ili dvaput godišnje. Bio je srednje visine, sklon gojenju i kao većina lekara nosio je bradu. Bila mu je crna. Pitala sam ga za nju dok sam bila mnogo

mlađa. Rekao mi je: – Nosimo je ili da ulijemo našim pacijentima poverenje ili da budemo sigurni sami u sebe. Šta je od toga tačno – ne znam.

Dok me je pregledao, pričao je kao i uvek, a bujica njegovih komentara bila je upućena pola meni a pola njemu samom. Govorio je nekako naglašeno blago, možda s namerom da postigne svoj cilj, da ulije samopouzdanje na isti način na koji jahač umiruje divljeg konja. Bio je to profesionalni manir doktora Džeroma.

— Sasvim dobro. Da, da... Dobra razvijenost. Udahni. Sad izdahni. Fino. Hmm – hmmm. Da. Eto tako.

Uvek je lebdelo pitanje koliko možeš verovati onome što lekar kaže, jer i njega je mučio etički problem koliko sme da ti kaže, ali ja nisam imala razloga da ne verujem doktoru Džeromu, kad mi je rekao da sam savršeno dobro razvijena. Nisam morala ići na kakav poseban tretman pre polaska u školu preživljavanja. Bila sam u prvoklasnoj kondiciji.

— Uvek mi je drago da te vidim, Mia – rekao mi je. – Voleo bih da je svako tako dobrog zdravlja. Imao bih i ja malo više slobodnog vremena.

Rekao je još nešto. Kada je izmerio moju visinu i težinu, konstatovao je: – Istegla si se osam centimetara otkako si poslednji put bila ovde. To je jako dobro.

Osam centimetara. Nisam bila sigurna da li je za to zaslužan tata ili priroda, ali mi nije bilo neprijatno da to čujem.

8

Džimi i ja smo izašli iz šatla kod ulazne kapije broj pet na Trećem nivou. Tu je trebalo da se sastane naša grupa u dva po podne. Poranili smo desetak minuta. Čim nas je izbacio, šatl je pojurio na poziv sa sledećeg nivoa, kao lift. Na poprečnom smeru još nekoliko vozila je čekalo da ih neko pozove.

Vrata koja su vodila iz ove prostorije s vozilima bila su dvostruka i stajala su otvorena. Nad njima je bila oznaka: „Ulaz broj pet, Treći nivo: park.“ Kroz otvorena vrata videla sam svetlo, travu, zemlju i dosta dece mojih godina.

— Tamo su – reče Džimi.Treći nivo bio je podeljen na tri različita i odvojena

tipa područja. Prvi je bio kultivisan, proizvodio je hranu, kiseonik i hranu za stoku koju smo gajili. Govedina je bila jedino meso koje smo dobijali od žive stoke, a sve ostale vrste proizvodili smo veštački u velikim kacama, takođe na Trećem nivou. Drugi tip područja bio je park. Tu je bilo drveće, jezero, cveće, travnjak, mesta za piknik, staze za šetnju i staze za jahanje. Poslednji tip područja bila je divljina, koja je dosta ličila na park, ali je bila opasna. Kako su mape pokazivale, tu je bilo divljih životinja. Teren je bio pun iznenađenja, a vegetacija je rasla kako je sama htela. Bio je pripremljen za lov, za avanture i za treniranje ne sasvim odraslih. Nikada dosad nisam bila u divljini, samo u poljoprivrednom rejonu i u parku.

— Onda hajdemo – rekoh Džimiju.

Prošli smo kroz vrata, zatim kroz nekakav kratki tunel tri metra dugačak. Prozirna dvokrilna vrata se otvoriše i mi prođosmo kroz njih. S druge strane bilo je drveće i staje, kao i koral među stablima i zgrada.

Samo ovde, na Trećem nivou, mogli ste da ocenite veličinu Broda. Svugde drugde oko vas su stalno bili zidovi, ali ovde vam se pogled protezao unedogled. Bilo je puno kilometara do najbliže tačke na kojoj su se krov nad vama i zemlje pod vama spajali u ivicu Broda. Krov je bio visok sto metara i trebalo vam je oštro oko da biste zapazili orošivače i slične detalje.

Još nije bilo dva, pa su deca koja su stigla stajala pod drvećem kraj korala i gledala konje. Prepoznala sam Veni Morlok među njima. Nisam bila iznenađena što je vidim, jer je bila samo mesec dana starija od mene i očekivala sam da ćemo se naći u istoj grupi za Ispit.

Za nama su stizali i drugi, ulazeći iz stanice za šatl. Džimi i ja krenuli smo da se pridružimo onima što su gledali konje. Verovatno sam mogla da naučim da jašem dok sam bila manja, kao što sam naučila da plivam, ali nisam imala zato nikakav dobar razlog. Nisam se bojala konja, ali sam se čuvala njih. Bila je tu jedna devojčica koja se nije plašila. Pružila je ruku kroz ogradu i češkala jednu riđu kobilu.

Visok, snažno građen dečak kraj nas pogledao ju je i rekao:

— Ne podnosim decu, a ova Debi je pravi klinac.Trenutak kasnije začu se metalni zvuk kao da je neko

dunuo u zviždaljku. Pogledala sam na svoj sat i videla da je tačno dva. Dva muškarca stajala su blizu nas. Jedan je

imao zviždaljku. Bio je mlad, tako – četrdeset pet godina i glatke kože. Bio je i nestrpljiv.

— Dođite – zvao nas je, mašući uzrujano. – Skupite se ovde.

Bio je srednje visine i tamnokos i držao je spisak u ruci. Ličio je na osobu koja ceo život provodi sa nekakvim spiskovima. Ima ljudi, znate, koji nisu zadovoljni životom ako ne mogu da ga isplaniraju unapred i otkače jednu po jednu stvar, kako dolazi.

Okružili smo ga i on zašuška papirom. Drugi muškarac stajao je i ćutao. I on je bio srednjeg rasta, ali vitkiji, stariji, više naboran i mnogo neobaveznije obučen.

— Odgovori kad ti pročitam ime – reče mlađi i poče da čita naša imena. Počeo je sa Alen, Anderson i Brini – Robert, onaj što nije voleo decu, a završio sa Vilson, Ju i Jang. Bilo nas je oko trideset.

— Dvoje nedostaju – konstatovao je. – Pošaljite im drugi poziv – reče svom kolegi, a onda se okrenu nama: – Zovem se Fosnajt. Ja sam koordinator svih Ispitnih i predispitnih programa, a to uključuje i školu preživljavanja. Trenutno se na treningu nalazi šest klasa koje ćemo sretati u različitim područjima Trećeg nivoa. Ova klasa će se od sada sastajati tu, kod kapije broj pet ponedeljkom, sredom i petkom u dvanaest i trideset. Ako vam se vreme sastanka poklapa sa nastavom, sastancima sa starateljima ili nečim drugim, moraćete da nađete rešenje: prebacivanje u drugu grupu ili pomeranje drugih obaveza. Zavisi takođe od vas da li ćete učestvovati, ali vam garantujem da će skoro svako steći šansu da se vrati živ sa Ispita ako redovno posećuje školu preživljavanja. Vaša grupa je nešto manja nego obično, zato bi trebalo i

dobro da radite. Srećni ste takođe što je vaš vođa mister Maršal, jer je on jedan od šest naših najboljih viših instruktora.

Okrenuo se muškarcu do sebe i pružio mu zviždaljku. – Zviždaljka – rekao je. Onda mu je dao spisak i to glasno istakao. Najzad se ponovo okrenuo ka nama. – Ima li pitanja?

Obavio je sve to tako grubo i brzo da smo samo belo zurili u njega. Niko ništa nije rekao.

— Dobro – zaključio je. – Zbogom. – Udaljio se. Mister Maršal pogleda u zviždaljku u svojoj ruci, a onda za Fosnajtom koji je koračao prema stanici šatla. Nije izgledalo da voli zviždaljke. Stavio ju je u džep. Savio je spisak i sklonio i njega. Kada je završio s tim, podigao je glavu i prelazio polako pogledom po nama kao da nas odmerava. I mi smo gledali u njega, zagledajući pažljivo čoveka koji je trebalo da nas vodi godinu i po. Ne da smo ga procenjivali, jer dečji kriterijumi u odnosima odrasli-deca su prilično jednostavni i podrazumevaju da je odrasla osoba svesna, zrela. Ako nije, a deca to otkriju, sve je propalo. Priznajem da se na prvi pogled nisam baš oduševila mister Maršalom.

— E, pa, mister Fosnajt je zaboravio nešto što obično kaže – obrati nam se mister Maršal – pa ću vam ja to reći umesto njega. Postoji antropološki naziv za Ispit. Zovu ga Obred prelaska. Vi na taj način prelazite iz jednog doba vašeg života u drugi. Njega imaju sva društva. Važno je zapamtiti da vas to čini odraslima u punom smislu te reči, jer vas tako smatraju kad se vratite sa Ispita. To Ispit čini vrednim da se koncentrišete na njega.

Zaćutao je i pogledao nadesno. Svi smo se okrenuli. Mister Fosnajt se vraćao k nama. Mister Maršal ga pogleda i upita: – Obred prelaska?

— Da.— U redu je. Upravo sam im to objasnio umesto vas.— Oh – zbuni se mister Fosnajt. – Hvala, onda. –

Ponovo se okrenuo i vratio do stanice za šatle.Toliko se bio uznemirio zbog tog detalja da smo se u

trenutku kad nam se izgubio iz vida svi nasmejali. Mister Maršal nas je pustio na trenutak, a onda rekao:

— Dosta je bilo. Hoću samo da ukažem par stvari u lično ime. O meni i o ljudima koji će doći da vam pokažu šta treba da uradite na najbolji način da biste prošli kroz Ispit. Ako budete pažljivi, neće biti nikakvih problema. U redu? Prvo što ću uraditi biće da vam podelim konje i pokažem vam osnovne stvari u vezi s jahanjem.

Mister Maršal je bio od ljudi koji polako govore i nije baš uvek mario za gramatička pravila, ali je imao onu vrstu ličnog autoriteta koja tera ljude da ga slušaju. Ne gledajući spisak u džepu, on je prozivao naša imena i imena konja. Moj konj se zvao Ninkompup, što je izazvalo smeh. Džimijev konj zvao se Pet. Konj Veni Morlok zvao se Slets. Kada je i Rejčel Jang dobila svog konja, krenuli smo prema koralu, gde se mister Maršal popeo na gornju prečagu.

— Ovi konji su vaši od sada pa do odlaska – rekao je. – Nemojte se odnositi sentimentalno prema njima. Oni samo služe da stignete s jednog mesta na drugo, isto kao i helicikl, a vi ćete vežbati i s jednima i s drugima. Ali ćete i o jednima i o drugima morati da vodite brigu, što se

posebno odnosi na vaše konje. Konj je životinja i može lakše da otkaže nego mašina, ako ne vodite brigu o njemu. Moraćete jako paziti na njih.

Jedan od dečaka diže ruku.— Da, Heršković?Heršković se malo iznenadio što mu je instruktor tako

brzo zapamtio ime. – Ako su konji tako bedni upita – zašto moramo da se gnjavimo kad učimo da ih jašemo? To bih želeo da znam.

Mister Maršal odgovori još sporije nego obično:— Mogao bih da ti iznesem razloge, ali najhitnije je da

moraš da prođeš test. Test se odvija po određenim pravilima, a po jednom pravilu moraš biti sposoban za jahanje konja. Ali nemoj se zbog toga mnogo uzrujavati, sine. Možda ćeš ubrzo otkriti da voliš konje.

Vinuo se preko ograde i uskočio unutra. – Sad ću vam pokazati prvo što je u vezi sa jahanjem. Prvo je staviti sedlo na vašu životinju.

Jedan od dečaka upita: – Izvinite, ali ja već znam da jašem. Moram li da se petljam s tim?

— Ne, ne moraš, Farmer – odgovori mister Maršal. – Možeš da izostaviš što god želiš. Samo jedno da ti kažem! Pre nego što iskočiš iz bilo kod dela programa moraš biti siguran da znaš svaki detalj koji ću pokazati, jer neka sam proklet ako ga budem ponovo pokazivao samo zbog tebe! Ako pogrešiš ne svojom krivicom mogu biti velikodušan, ako budem dobro raspoložen. Ali ako padneš sopstvenom krivicom, onda se sam i snalazi.

Farmer reče na to da će danas prisustvovati samo da vidi kako to ide.

Mister Maršal uhvati jednog od tri konja u koralu – riđu kobilu, i stavi joj uzde, pokazujući nam šta pri tom radi. Onda stavi ćebe, a preko njega sedlo sa dvostrukim kolanom. Zatim je rasedla i pokaza nam sve ponovo. Onda reče: – Tako. Sada ćete vi pokušati. Idite, pokupite vašu opremu i izvedite vaše konje.

Nastala je gužva, a onda nalaženje konja i upoznavanje s njima, traženje opreme i nameštanje po redosledu stavljanja. Ninkompup je bio smeđ – ono što su zvali bojom kestena – i ne strašno velik. Više je bio poni nego veliki konj, niži od metar i četrdeset u plećima. Njegova veličina mi je odgovarala, jer bi me veća životinja verovatno uplašila više od ove. Ali ja nisam imala vremena da se uplašim, jer sam morala da se postrojim sa ostalima i njihovim životinjama u red, sa opremom s leve strane. Mister Maršal stajao je okrenut licem prema nama i govorio nam šta da radimo.

Prvi put je išlo loše. Stavila sam sve kako sam mislila da treba, ali kad sam se odmakla sedlo nije stajalo na mestu. U prvi mah mi se učinilo da je u redu i osećala sam se zadovoljnom, ali kad sam ponovo pogledala, već je kliznuo, iako mi je izgledalo zategnuto.

Zaključila sam da je bolje da pokušam ponovo. Otkopčala sam kolan, remen ispod trbuha životinje, vezujući sedlo, onda sam ispravila sedlo i ponovo zategla.

Mister Maršal je hodao duž našeg stroja, kontrolišući i dajući savete. Stigao je do mene dok sam zatezala kolan.

— Pusti me da ti nešto pokažem – reče. Prišao je Ninkompupu, podigao koleno i zabio mu ga snažno u trbuh. Životinja zvučno ispusti vazduh i on steže kolan čvrsto. Životinja ga je prekorno pogledala.

— Ovaj će pokušati da te izigra svaki put ako ga pustiš – objasnio mi je. – Moraš mu staviti do znanja da si jača od njega.

Proveli smo još sat vremena u sedlanju i rasedlavanju, a onda smo završili za taj dan. Na povratku kući, u šatlu u kome smo bili sa još šestoro iz grupe, upitala sam Džimija šta on misli.

— Dopada mi se Maršal – reče. – Mislim da će biti u redu.

— Izgleda da ne može mirno da otrpi svaku besmislicu – reče jedna od devojčica. – To mi se dopada. Znači da nećemo uzalud gubiti vreme.

Sin Farmerovih bio je takođe na našem šatlu. On je bio jedini koji je već znao da jaše. – Ja gubim vreme — rekao je. – On danas nije pokazivao ništa što ja već nisam znao. To ja zovem besmislicom.

— To može biti besmislica za tebe – primeti Džimi — ali većina nas je naučila nešto. Ako već sve znaš, nemoj dolaziti. Kao što je on i rekao.

Dečak slegnu ramenima. – Možda i neću.Kada smo prešli u drugi šatl za rejon Geo rekla sam

Džimiju:– I ja sam malo razočarana.— Maršalom?– Ne. Celim popodnevom. Očekivala sam nešto više.— Šta zapravo?Pogledala sam ga: – Ti uvek voliš da me bocneš, je li?Slegnuo je ramenima. – Samo želim da znam šta misliš

i da li uopšte nešto misliš.

— Gospodine pametnjakoviću, mislim da sve ovo izgleda jako poslovno i obično. Ili da upotrebim bolju reč: nedramatično.

— Pa, čuo sam da misle da je šesta klasa prilično glupa. Za tri meseca, kad savladamo osnovne stvari, verovatno će biti uzbudljivije.

Vozili smo se ćuteći minut-dva. Razmišljala sam a onda rekla:

— Ja ne mislim tako. Mogla bih da se kladim da su stvari iste, bila u pitanju šesta, četvrta ili bilo koja druga klasa. Biće sve isto: strogo poslovno.

— Šta je to s tobom? – pogleda me Džimi.— Ništa. Ja prosto više ne verujem u avanture.— Kad si to zaključila?— Upravo sada.— Zato što danas nije bilo uzbudljivo, odnosno

„dramatično“? Zar nije silazak na Grenau bila avantura? Šta je s tim?

— Misliš da je biti gurnut u veliki bazen pun vode odvratnog okusa avantura? – upitala sam prezrivo. – Jesi li ikada doživeo neku avanturu?

— Pretpostavljam da nisam. Ali to još ne znači da one ne postoje.

— Je li?Džimi zavrte glavom.— Ja stvarno ne znam šta je s tobom. Mora da si loše

raspoložena. Kad već govoriš o klađenju... kladim se – ako pokušam mogu da napravim stvarnu avanturu.

— Kako? – izazivala sam ga.

Zavrteo je svojom crvenokosom glavom. – Priznajem da ne znam kako. Sve u šta mogu da se kladim da ću pronaći jednu.

— U redu. Sklopili smo opkladu.Postoje izvesne teškoće sa organizovanjem Skupštine

Broda. U pitanju je veliki broj prisutnih, što zahteva osoblje koje će se brinuti da sve bude u redu: stolovi, stolice, mikrofoni i sve to. Istina, to je mogao svako da obavi. Ono najvažnije, dolaženje do konačne odluke, ležalo je na čoveku koji će rukovoditi skupštinom, dakle na mom ocu. Verovala sam da je i on bio zainteresovan da sve teče glatko na prvoj skupštini od kako je on predsednik Saveta Broda.

Te večeri kada je skupština trebalo da se sastane i odluči o slučaju Alisije Mek Ridi, tata je večerao rano i otišao na Drugi nivo. Zena Andrus je došla .da te večeri bude sa mnom. Otkrila sam da u određenim uslovima može da mi bude simpatična. Imala je običaj da povremeno cmizdri, ali to nije bila najgora mana na svetu. A imala je i petlju.

Kada smo bili pri kraju sa večerom, ali pre dezerta, začu se zvono na vratima. Bio je to mister Tabmen.

— Rekli ste da dođem u šest i trideset – izvinjavao se, videvši da još nismo večerali.

— Sve je u redu, Henri – uteši ga otac. – Mislim da smo gotovi. Ti znaš gde je dezert, Mia. Pospremi sve i skloni tanjire.

— Ne moraš to da mi kažeš – rekla sam.— Znam. Prosto nije bilo tako davno kada sam to

morao da uradim sam, pa mi je još ostala ta navika.

Imali smo za dezert parfe. Dok smo se, po tatinom odlasku, sladile Zena upita: – O čemu će se uopšte raspravljati na toj skupštini? Mama i tata idu, ali nisu pričali o tome.

— Svi su pričali o tome – odgovorila sam. – Mislila sam da i ti znaš.

— Pa, ne znam. Ne obraćam pažnju na takve stvari, a mogu da se kladim da ni ti nisi dok ti tata nije postao predsednik Saveta Broda.

Bila je u pravu. Nisam. Ali ipak nisam bila ni potpuno nesvesna toga. Objasnila sam joj ono što sam znala.

— Ne sviđa mi se baš mnogo – rekla je. – Uvek se može otarasiti bebe. U svakom slučaju, ona nije morala da dogura tako daleko. Izgleda mi to kao velika buka ni oko čega.

— U pitanju je princip – primetila sam. Slegnula je ramenima i koncentrisala se na parfe. Bila joj je to već druga porcija. Čini mi se da su njoj stvari izgledale mnogo jednostavnije nego meni.

— Moraš li da praviš tu buku? – upitala me Zena pošto smo se odmakle od stola. Sedela je na podu u mojoj spavaćoj sobi, sistematično rastavljajući jednu od mojih lutaka. Ona je i bila namenjena za rasklapanje, pažljivo, naravno, jer je bila stara i istrošena. Lutka je poticala iz Rusije i bila je u našoj porodici još pre nego što je napustila Zemlju. Bila je od drveta i mogla se rasklopiti. Unutra je bila manja lutka, koja se takođe mogla rasklopiti. Ukupno je bilo dvanaest lutaka usađenih jedna u drugu. To je stvarčica s kojom ste se mogli dugo zabavljati.

Sedela sam prekrštenih nogu na krevetu i svirala u svoju frulu koju sam otkrila pre par meseci. Svirala sam vrlo jednostavnu melodiju prosto zato što nisam umela dovoljno dobro da mičem prstima za nešto komplikovanije. Ali ipak mi to nije loše zvučalo. Odgovorila sam Zeni:

— Čovek koji ne oseća nikakvu muziku, niti ga pokrene harmonija lepih zvukova, gotov je na... – zažmurila sam pokušavajući da se setim – ... na verolomstvo, lukavstvo ili i jedno i drugo.

— Šta to treba da znači?— To je citat. Iz Šekspira.— Ako govoriš o meni – usprotivi se Zena – ja jako

volim muziku.Podigla sam frulu. – E, pa, ovo je muzika.— Moraćeš da vežbaš nasamo dok ne naučiš bolje da

sviraš.Skočila sam, ostavila frulu na stranu i preskočila Zenu

da bih stigla do videa. – Vreme je za skupštinu rekla sam i uključila glavni kanal.

Zena me mrzovoljno pogleda: – Moramo li to da gledamo?

— Džimi i ja moramo.— Džimi Detromont?— Da.— Provodiš mnogo vremena s njim, je li?— Imamo istog staratelja i u istoj smo klasi škole za

preživljavanje.

— O – Zena poče da sastavlja lutku – sviđa li ti se? Meni nekako izgleda pun sebe.

— Ne znam – priznala sam. – Pametan je.Spustila sam se na pod i naslonila se na krevet. Na

videu smo gledali i Skupština samo što nije započela s radom.

— Ako Skupština nije zanimljiva – rekoh – uvek možemo ovo da isključimo.

Ali posmatrali smo je puna sledeća dva sata. Izgledalo je da je skoro svako došao sa čvrstim preduverenjem. Ostalo je zastupnicima obe strane da izlože svoja gledišta, zatim da svako ko želi postavi pitanje, onda su pozvani svedoci, pa je postavljeno još dosta pitanja i konačno, glasanje. Otac, kao predsedavajući, nije se uključivao u raspravu.

Mister Tabmen je izlagao sa stanovišta pravila Broda. Drugi član Saveta, mister Person, apelovao je za suprotno gledište. Zatim su se redali svedoci, uključujući eugeničara Broda, pravnika koji je izložio slučaj u svetlu postojećih propisa, Alisiju Mek Ridi koja je govorila u svoje ime i brojne druge svedoke koji su je podržavali.

Savet i svedoci sedeli su za stolom u podnožju amfiteatra. Svaki prisutni odrasli stanovnik Broda imao je obeleženo sedište u amfiteatru i mogao je da uzme reč ako želi. Zbog toga je skupština mogla da traje satima, ali nije. To je bio očev posao. On je vodio skupštinu, usmeravao svedoke na problem, presecao prazne priče, dajući obema stranama jednako raspoloživo vreme. Njegova je dužnost, kao predsednika Saveta, bila da bude fer i neutralan i koliko sam ja mogla da vidim, nisam

mogla da dokučim šta on stvarno misli. Mister Tabmen je govorio za njega.

Istinu govoreći, strana koja je podržavala Mek Ridijevu nije imala prave argumente. Sve što su mogli da učine bilo je da apeluju na blagost. Alisija Mek Ridi je zaplakala kad je došao na nju red da govori, ali ju je tata konačno umirio.

Mister Person reče:— U jednom smo se svi složili, da je počinjena

glupost. Šta još ima da se kaže? Alisija Mek Ridi je stanovnik Broda. Ona je preživela Ispit. Ona ima isto toliko prava da živi ovde kao i svako drugi. Ako se . saglasimo da je učinila glupost, vrlo je jednostavno ukloniti dete. Ali svi vidite koliko se ona grčevito bori za njega. Nema, međutim, ni govora da bi se ovako nešto moglo ponoviti. Bila je to greška, načinjena u trenutku slabosti, zbog koje se od srca pokajala. Zar ne možemo da kažemo da je ovo javno poniženje dovoljna kazna i da ostavimo sve to na miru?

Kada je mister Tabmen dobio priliku da iznese svoj stav, učinio je to mnogo uvijenije nego što sam ga obično čula da govori:

— Ako ništa drugo, želim da načinim nekoliko ispravki. Ako je ono, što mister Person naziva „javnim poniženjem“ kazna, ona je samo nametnuta i ne možemo je računati. Slučaj gospođe Mek Ridi mogao je biti iznesen pred Savet. Stavljanje pred skupštinu bio je njen izbor. Drugo: o takozvanom kajanju. Kajanje kada ste otkriveni je suviše lako. Greška napravljena u trenutku slabosti? Teško je u to poverovati. Pre nego što je ustanovljeno da je trudna, mesec dana je izbegavala antibebi kontrolu. Ali

ispravke na stranu. Nešto drugo je u pitanju. Radi se o osnovnim principima. Mi smo sićušno i nesigurno ostrvo koje plovi po neprijateljskom moru. Morali smo načiniti život tako da tačno predviđa sve što nam omogućava da preživimo i da nastavimo život dalje. Da to nismo u tančine predvideli, ne bismo preživeli. Alisija Mek Ridi je napravila izbor. Izabrala je peto dete iako joj eugeničar nije za to dao dozvolu. To je izbor između Broda i bebe. Izbor je načinjen i neopozive su posledice kojih je Alisija Mek Ridi bila svesna kad je odabirala. Da li je bilo fer i prema njoj i prema nama da nismo pogledali stvarima u lice i pomogli njoj da se suoči sa problemima? Mi nismo varvari. Mi ne predlažemo da se ubije ni gospođa Mek Ridi ni njena nerođena beba. Ono što predlažemo je da joj pružimo ono što je izabrala: dete a ne Brod. Mislim da treba da je spustimo na najbližu kolonizovanu planetu i da joj poželimo sreću.

Bio je to lep način da se objavi verovatna smrtna presuda. Ali mister Tabmen nije grešio – ona je to tražila.

Ubrzo zatim obavljeno je glasanje. 7.923 stanovnika Broda glasalo je da ostane a 18.401 da je proteraju.

Alisija Mek Ridi je reagovala histerično a zatim pala u nesvest. Mister Person i neki njeni prijatelji okupili su se oko nje. Ostali su počeli da izlaze iz amfiteatra jer je sastanak bio završen.

Ustala sam i isključila video. – Kako bi ti glasala? – upitala sam Zenu.

— Ne znam dovoljno o tim stvarima – odgovorila je, pogledavši me. Ona je samo napola obraćala pažnju na tok događaja. – Zar joj neće dati ništa: konja ili oružje ili helicikl kad je budu spustili na kolonizovanu planetu?

— Mislim da neće.— Pa, nije li to dosta surovo?— Onako je kako je mister Tabmen rekao: mi imamo

pravila koja moramo poštovati. Ako ljudi ne poštuju pravila, ne mogu ostati ovde. Oni su joj učinili uslugu i već i time što su dozvolili da skupština glasa o tome.

Zena me mrzovoljno pogleda. – Šta će tvoj otac reći ako se vrati i ustanovi da nisi raspremila sto nakon večere?

— O, nebesa – uzviknula sam. – Sasvim sam zaboravila na to!

Dok sam skupljala tanjire i stavljala ih u peć za spaljivanje, Zena me, stojeći kraj mene, upita:

— Zašto si tako stroga kad je reč o pravilima?— Kako to misliš?— Pa, toliko ih se držiš da ne dozvoljavaš nikakvu

grešku. A ta žena, Mek Ridijeva, sada će umreti.Prestala sam da sklanjam tanjire i pogledala je. Ja

nisam glasala. Ja nemam ništa s njihovom odlukom.— To nije odgovor – rekla je, ali nije kazala šta

odgovor jeste.Otac se vratio kući desetak minuta kasnije. – Pitala

sam ga da li se sve odvijalo prema njegovom očekivanju i on je potvrdio.

— Raspremila sam sudove – rekla sam.— Nisam u to ni sumnjao – nasmešio se.Pri našem sledećem susretu upitala sam mister Mbela

da li je i on očekivao takvu odluku.

— Nisam mnogo iznenađen – odgovorio je. – Onako kako tvoj otac gleda na stvari, gledaju mnogi. Zbog toga on i jeste predsednik Saveta.

9

Govoriti o godišnjim dobima na Brodu možda zvuči kao anahronizam, ali mi smo to uvek činili. Jul, avgust i septembar bili su, na primer, „leto“. To mi se nikada nije činilo neobičnim sve dok nisam imala petnaest-šesnaest godina i upoznala se sa činiocima odgovornim za planetarnu klimu. Onda sam jednog dana stvarno razmislila o značenju, izraza koje tako netačno koristim. Bilo je jasno da su ti izrazi vremenom izgubili svoja klimatska značenja i sada su prosto upućivali na četvrt godišta. Uostalom, to što smo koristili Staru Zemaljsku Godinu bilo je takođe anahronizam, ali smo ipak to radili.

Kada sam počela da lupam glavu tim, pomenula – sam to mom prijatelju (čije ime neću ovde da spominjem). – Shvataš li – rekla sam mu – da te naše podele znače da većina ljudi na ovom Brodu potiče iz severnog klimatskog pojasa na Zemlji?

— Pa, ako to hoćeš da saznaš – odgovorio je jednostavno – traži iz biblioteke izvorne spiskove imena prvih stanovnika Broda.

— Zar ti ne misliš da je to interesantno? – upitala sam ga. .

— Ne.Možda nija bila glupa sama reč. Možda je bio njen

sadržaj.U svakom slučaju, kad sada mislim na to, leto kada

sam imala dvanaest godina bilo je puno događaja i sada nisam sigurna kojim su se redosledom zbivali. Mogla bih

da utvrdim redosled, ali pošto ništa od toga nije bilo bitnije od ostalog, neću. Na primer, u toku leta dobila sam svoju prvu menstruaciju – to je bilo važno utoliko što sam je prihvatila kao znak da sam odrasla, ali ništa više o tome nema da se kaže. Onda su tu bili i časovi igranja. Možete se začuditi što smo postizali s tim časovima, ali su oni bili stvarno deo našeg treninga u školi preživljavanja:

Mister Maršal je rekao: – Nemojte to shvatiti kao zabavu, jer ovi časovi to nisu. Oni su strašno ozbiljna stvar. Saplićete se o sopstvene noge. Ne znate šta da radite s rukama. U situaciji kada u trenu morate da učinite pravu stvar, vešto kretanje je najvažniji element. Vaše telo mora da radi za vas, a ne protiv vas. Kunem vam se da vam neću samo davati časove igranja, već nameravam da vas postavim na vrh igle.

Nismo imali samo lekciju iz igranja, treninge boračkih veština i obuku u rukovanju oružjem. Mister Maršal je bio naš učitelj u svemu. Prikazivao nam je filmove u kojima ljudi izvlače pištolje i bacaju ih, onda o ljudima koji padaju s konja (i sama sam pala par puta), pa o ljudima koji drhte od straha. Filmovi su bili prikazivani uz kurseve u savlađivanju teškoća, u kojima, na primer, ako niste pazili, zemlja može iznenada da vam se odroni pod nogama. Tada vam je mogao biti pri ruci konopac da se za njega uhvatite ili ste mogli da se prizemljite a da ne slomite zglob. Na kraju leta, kada smo prešli u viši kurs, savlađivanje teškoća proveravali smo u praksi. Primarni cilj nije bio da naučimo neke pojedinačne veštine, već kako da reagujemo efikasno i inteligentno u teškim situacijama. Pokazivali su nam pojedine veštine ali to nije bio prvenstveni cilj obuke.

Sve me je to dovodilo do saznanja da sam grešila misleći kako će to biti suvoparno od početka do kraja. Škola preživljavanja je bila ozbiljna, ponekad shematska, ali takođe i oštroumna i interesantna. To nije bila nikakva avantura, ali je i mene želja za avanturama držala vrlo kratko i više mi nije smetalo što u školi preživljavanja nema avantura.

Tu sam stekla dosta novih prijatelja i oni su mi oduzimali mnogo vremena tako da sam manje viđala decu kao što je Zena Endrus. Još jednom sam videla Meri Karpentije, ali smo shvatile da nemamo baš mnogo toga da kažemo jedna drugoj i više nikada nismo pozvale jedna drugu.

Najvažnije je ipak bilo to da se od trideset i jednog deteta koliko je bilo u klasi, nas šestoro okupilo u čvrstu grupu. To se baš ne bi moglo nazvati čistim drugarstvom, jer neke od mojih najboljih drugarica nisu bile u grupi, a Veni Morlok je bila. Bila je to prosto... grupa. Na Džimijevo navaljivanje odvela sam grupu na Šesti nivo i tamo smo ceo dan proveli u istraživanju. Tu šestorku su činili Veni i Džimi, Helen Pak, Irgi Alen i Atila Sabadi. Atila, Helena i Džimi bili su moji dobri drugovi, Rigi je bio Atilin dobar prijatelj, a Helen i Rigi su nešto pronašli u Veni. Tako je sastavljena grupa za izlet na Šesti nivo, koji je verovatno za neke od njih bio prava avantura, iako je za mene bio samo zabava, učvrstilo međusobne veze. Obično smo se viđali na sat-dva posle škole preživljavanja a ponekad i vikendima. Bilo je još nekoliko dece koja bi nam se priključivala s vremena na vreme, ali oni su bili samo društvo za jedanput.

Jednog dana posle časova petoro nas sedelo je u restoranu društvenih prostorija rejona Lev na Petom nivou. To je šatlom bilo sasvim blizu ulaza broj pet pa je predstavljalo najpogodniju tačku okupljanja za sve nas. Par presedanja iz šatla u šatl i već smo kod kuće. Nismo poznavali nikoga u rejonu Lev i nismo se u njemu baš dobro snalazili, ali ovde smo imali svoje mesto – svoj uobičajeni ćošak i posle izvesnog vremena više se nismo osećali kao uljezi.

Nedostajao je samo Džimi. On je cele protekle sedmice posle časova jurio tamo-amo, mrmljajući i cerekajući se, kao da ima neki poslić o kome za živu glavu nije hteo ništa da kaže, a kao da je u toj tajanstvenosti uživao.

Ja sam crtala na komadu papira, izvodeći nešto što mi je bilo na umu. Sedeli smo u ćošku, u odeljku za mlađe od četrnaest godina, za stolom sa crvenom pločom, a na stolu je bilo malo hrane i pića.

Pričali smo o predstojećoj utakmici sekrota, koja je trebalo da se dogodi u subotu pre podne na igralištu Atilinog rejona Rot, na Četvrtom nivou, ukoliko uspemo da okupimo dovoljan broj igrača. Mislila sam na to koliko je vremena proteklo otkako sam učestvovala u igri na utakmici na Četvrtom nivou kada je običan poziv iz zvučnika označio novu stranicu u mom životu.

— Hoće li Džimi da igra? – upita Atila. Najviši među nama, bio je miran dečak. Uopšte nije govorio mnogo, ali sedeći u društvu, s vremena na vreme bi komentarisao i to bi nas sve iznenadilo, a posebno zbog toga jer nije izgledao kao stvorenje koje može da kaže nešto pametno, oštroumno ili sa poznavanjem stvari.

— Može Mia da ga pita – reče Helen.

— U redu – pristala sam. – Reći ću mu da ti se javi. Sem ako nije suviše zauzet s oni njegovim ,,šta-je-da-je“, mogao bi pristati. On je dobar half. – Onda sam se ponovo posvetila svom škrabanju.

— Šta ti to radiš? – upita Rigi i ote mi papir. Rigija bih mogla opisati kao loptu mesa. On mi baš nije bio najomiljenija osoba na svetu. Bio je od onih koji nemaju upravljač u rukama, koji će učiniti prvo što im padne na pamet, pa imalo to smisla ili ne, a onda se, ako su pogrešili, od srca kajati. Nije bio glup, nespretan ili nesposoban – prosto nije imao osećaj za meru.

— I šta bi to trebalo da bude? – upitao je, pokazujući na papir. Veni i Helen koje su sedele kraj njega, takođe se zagledaše u moju rukotvorinu.

A šta je bilo? Jako se trudeći uspela sam da nacrtam dovoljno prepoznatljivo šaku okrenutu dlanom nadole, koja je držala dugačku, vitku strelu. Nisam umetnik, pa sam morala pri crtanju, radi tačnosti, da zagledam sopstvenu šaku. Strelu sam uspela da nacrtam bez preslikavanja modela.

Posegnula sam za crtežom, ali ga je Rigi držao izvan domašaja moje ruke, a onda ga dodao Veni koja je bila malo dalje za stolom. Gledala ga je mršteći se, uverivši se u međuvremenu da ne mogu da joj ga otmem.

Slegnula sam ramenima. – Ako baš morate da znate, to je slika koja ima određeno značenje.

— Rebus? – upita Atila.— Tako nešto.— Daj da vidim – rekao je Veni i uzeo moj crtež.

— Ne shvatam ga – konstatova Veni. – Ruka koja drži strelu.

— Pesnica – konstatova Rigi. – Šaka je zatvorena. Umorna, rekla sam: – To je moje prezime. Hev – imati,

ero – strela – Hevero.— O, ne – uzviknu Veni. – To je suviše prosto.— Mislim da nije loše – zaključi Helen. – Moglo bi se

čak reći da je oštroumno.— Kakvo je – takvo je – moje je – rekla sam kiselo. Veni me prezrivo pogleda. – Praviš se važna, je li?

Kakva ti je to izreka?— Mia čita Šekspira po nalogu svog staratelja –

objasni Helen. – Ona pamti citate.Rigi ponovo uze crtež i još jednom ga pogleda.— Znaš, to je dobra ideja – reče. – Pitam se da li bi se i

moje ime moglo napisati u obliku rebusa.Probali smo, ali nije išlo. Isto je bilo i sa drugim

imenima. Onda sam se setila, uzela papir i pisaljku i ponovo počela da crtam. Malo-pomalo, nacrtan je pravi pećinski čovek.

— Šta je to? – upita Atila.— Morlok.— Kako? – upita Veni čije je to bilo prezime.— To je iz jednog starog romana koji se zove

„Vremenska mašina“. U njemu postoji grupa pećinskih ljudi-čudovišta zvanih Morloci.

— To si ti izmislila!

— Nisam. Možeš sama pročitati knjigu. Ja sam je čitala dok sam živela u rejonu Alfa. Zatraži primerak iz biblioteke.

Veni se ponovo zagledala u crtež. – U redu. Pogledaću. Možda ću čak i koristiti taj crtež.

Trenutno mi se svidelo što je to rekla. Da je moje prezime bilo Morlok možda bih i ja tako učinila, ali da Veni svari tu ideju... to nisam očekivala. Za to nije bila potrebna samo objektivnost već i manje samoljubivosti nego što sam mislila da ga ona ima.

— Evo, dolazi Džimi – reče Atila.Džimi Detrmont se provukao između stolova, zgrabio

slobodnu stolicu sa susednog stola i spustio se kraj mene.— Haj – pozdravio je.— Gde si bio? – upita Helen u ime svih nas. Ona je bila

vrlo naočita devojčica. Imala je plavu kosu i orijentalne oči sa božanstvenim trepavicama.

Džimi samo slegnu ramenima i uperi prst u naše crteže.

— Šta je sve ovo?Objasnili smo mu.— O – reče – to je lako.Uze pisaljku i nacrta dve planine i malog čoveka među

njima.Gledali smo ga belo.— Moje prezime znači „Među planinama“ – objasnio

je.— Kako? – začudi se Rigi.— Na francuskom.

— Nisam znala da znaš francuski – rekla sam.— I ne znam. Samo sam istraživao, znao sam da je

moje prezime poreklom francusko.— Vidiš – zamisli se Atila. – Pitam se da li moje

prezime znači nešto na mađarskom.Džimi pročisti grlo, pređe pogledom po nama a onda

se obrati meni:— Mia, sećaš li se naše opklade da ću naći avanturu?— Sećam se.— Pa, našao sam jednu. Na tome sam radio proteklih

nekoliko dana.Helen odmah zatraži da joj objasnimo o čemu to

pričamo i Džimi joj ispriča. Rigi upita:— Ako je to opklada, u šta ste se kladili?Džimi me upitno pogleda, a onda odgovori: – Mislim

da to nismo utvrdili. Shvatio sam – ako pronađem neku avanturu, Mia će poći sa mnom.

Sada su svi pogledali mene.— U redu – rekla sam. – Pristajem.— Dobro, evo šta je: ići ćemo izvan Broda. Na spoljnu

stranu Broda.— Je li to opasno? – upita Helen.— To je avantura – objasni Džimi. – Avanturama su

svojstvene opasnosti, pune su neizvesnosti i tako to.— Je li rizično izvan Broda? – upitala sam.— Ne znam – priznao je Džimi. – Ne znam uopšte

kako je. To nisam uspeo da otkrijem iako sam pokušavao. Naći se napolju moglo bi biti zabavno, ali čak i da je tako, postoje izvesne teškoće. Moramo da nabavimo odela za

izlazak napolje, a moramo i da se izvučemo. To neće biti lako.

— I ja želim da idem – javi se Rigi.Džimi zavrte glavom. – To je samo između Mie i mene.

Ali nama će biti potrebna pomoć i ako želite da nam pomognete, dobro ste došli.

Deca oko stola se zgledaše, a onda svi klimnuše glavom. Ipak smo mi bili grupa, a to je zvučalo suviše dobro da bi se raspalo.

Nas šestoro hodali smo u grupi kroz hodnik na Prvom nivou. Džimi je išao korak-dva ispred nas, pokazujući nam put. U svemu tome osećali smo nešto zajedničko, nešto svoje, nešto uzbuđujuće. Čak iako je izgledalo melodramatično ja sam uživala, a i ostali. S mukom sam se uzdržavala a da kradimice ne pogledam iza nas, jer je i to bilo deo naše igre pune tajanstvenosti.

Džimi načini poluokret i pokaza pravo i levo:— To je negde ovde.Pred nama je bio mali foaje, ni metar dubok, a iza

njega crna vrata bez ikakvih oznaka na njima. U našem svetu to je bilo neobično. Ljudi su obično pridavali značaj tom da onome što ih okružuje daju živ izgled i lični pečat. Zbog toga je Brod bio živopisan bojama. Ovakva crna vrata, bez ikakvih oznaka, očigledno su bila upozorenje: „Ne prilazite“.

— Izlaz u spoljni svet je sigurno iza ovih vrata – reče Džimi.

Na vratima nije bilo ničega: ni dugmadi ni brava, ni proreza, ni kvake. Bila je samo rupa za elektronski ključ –

taj ključ kada ga ubacite, emituje poseban signal na utvrđenoj frekvenciji vrata se otvaraju.

Atila i Džimi među nama su znali nešto o elektronici i pažljivo su zagledali vrata.

— To je samo opominjuća brava – reče Atila posle izvesnog vremena.

— Šta to znači? – upitala sam. Stajali smo u polukrugu oko dvojice dečaka.

— Ova brava – objasni on – samo zatvara vrata i opominje ljude da moraju biti zatvorena. To bi uglavnom bilo sve. Poradiću malo na tome i uspeću da ih otvorim.

— Hoćeš li uspeti da pronađeš način za osam dana – do sledeće subote?

— Naravno.— Hajde onda da sačinimo plan. Helen, ti ćeš raditi s

Atilom. Ti ćeš biti njegova straža i paziti da ga neko ne otkrije dok bude radio i tako pokvari sve.

Onda se okrenu prema nama troma. – A mi ćemo da krenemo i vidimo kako da se dočepamo odela.

— Ja ne idem? – upita Helen. – Ne želim to da propustim.

Bilo je to zanimljivo: Džimi je od nas šestoro bio po visini pretposlednji a ipak je dominirao grupom kad je to želeo. Ima nešto u tvrdnji da postoji urođena sposobnost za vođu.

— Mi moramo imati nekog ko će biti straža – objasni on. – Osim toga, ti ćeš biti ovde kad mi budemo izlazili napolje. Jedino što ćeš propustiti je mažnjavanje odela.

Da bismo stigli do brodskog skladišta, našeg sledećeg odredišta, morali smo proći kroz strojarnicu. To nam je

uštedelo dugačak zaobilazni put. Mora da smo nas četvoro pravili priličnu buku prolazeći kroz glavni hol, jer se odjednom iz jedne od službenih prostorija iza nas, pojavila jedna postarija žena.

— Stanite! – povikala je.Okrenuli smo se. Bila je niska rastom, snažne građe,

zdepasta, sedokosa i očigledno je dobro pregurala sto godina. Možda je čak bila stara kao mister Mbel. Gledala nas je namršteno.

— Šta vi ovde radite, pravite toliku buku? Možda vi to ne znate, ali ovde se rade ozbiljni poslovi.

Uzvrpoljivši se, Džimi odgovori da mi samo prolazimo, uputili smo se prema skladištu i nismo mislili nikoga da uznemiravamo.

— Ovo nije javno šetalište – rekla je. – Ako nemate posla u strojarnici ne treba ni da budete ovde. Vi, deca, nemate osećaj za meru. Zašto idete u skladišta?

Džimi i ja smo stajali iza Veni i Rigija i pitanje je bilo upućeno Džimiju.

— To je školski zadatak – odgovori Džimi.— Tako je – potvrdila sam.Ona usmeri pogled prema Rigiju i Veni. – A vi?— Mi smo sa njima – reče Rigi.— U redu – odseče stara dama. – Vas dvoje, koji imate

zadatak, nastavite, ali se ne vraćajte ovuda. A ostalo dvoje – kući!

Veni i Rigi su nas bespomoćno pogledali, a onda se okrenuše i pođoše neodlučno nazad. Stara žena u stvari nije imala prava da ih otera, ali ona je bila toliko narogušena i nedokazana, da prosto nismo mogli ništa da

kažemo. Džimi i ja zbrisasmo napred pre nego što je uspela išta da doda, a ona nas je pratila pogledom da bi bila sigurna da smo je poslušali. Neki ljudi iskazuju svoju moć time što postaju neljubazni.

Skladišta su, pre svega, imala interesantan miris. Skladišta i Odeljenje za opravke bile su u stvari male enklave okružene mnogo većim strojarnicama, u kojima su bili veliki strojevi i brojne kancelarije. Skladište je bilo natrpano, puno polica i klupa i stolova u blaženom stanju nereda. Izgledalo je kao mesto po kome možete njuškati sedmicama, čak i mesecima i uvek otkriti nešto novo i zanimljivo. A nad svim tim lebdeo je najintrigantniji i potpuno neodrediv miris, koji vas je privlačio da svoje slobodno vreme provodite ovde.

Provirili smo oprezno unutra. Samo dva tehničara su nešto radila i kretala se okolo.

— Hajdemo – reče Džimi. – Znam da negde ovde imaju, odela. Verovatno su zaključana negde. Moramo da prošvrljamo.

Osvrtali smo se najneupadljivije što smo mogli. Džimi je pretraživao jedno krilo a ja drugo. Upravo sam zaronila u hrpu slomljenih igračaka, kad me Džimi sčepa za lakat. Uplašeno sam odskočila.

— Izvini – reče. – Pronašao sam ih. Ima ih dva reda i nisu pod ključem. Samo stoje na policama.

— Otkud znaš da su ispravna za upotrebu? – upitala sam. Odgurnula sam nogom slomljenu lutku. – Ako je kao ovo, onda bolje da zaboravimo na njih.

— Nisu donesene na opravku – objasnio je. – To su ona koja oni koriste kad izlaze. Na njima je pečat overen

kad su poslednji put bila korišćena. Sada je najvažnije kako da ih iznesemo. Oho! Pazi!

Skrenula sam pogled. Duž tog krila prostorije približavao se tehničar ljubaznog izgleda. Bio je onizak, mlađi muškarac mišjesive kose.

— Šta mogu da učinim za vas, deco? – upitao je.— Ja sam Mia Hevero – predstavila sam se. – A ovo je

Džimi Detrmont.— Zdravo – otpozdravio je. – Ja se zovem Mičel. –

Podigao je upitno obrve.Posegnula sam u džep i izvadila nekoliko presavijenih

papira. Rekla sam nesigurno:— Ne znam da li možete da mi pomognete. Možda ovo

nije pravo mesto.Džimi je ćutao i posmatrao šta izvodim.— Pa, videćemo – reč Mičel. – Šta to imaš?Pokazala sam mu crteže, Džimijev i moj, koje sam

ponela iz rejona Lev i objasnila mu smisao crteža. – To je dosta grubo – rekla sam. – Ono što želimo je da to nacrtamo bolje i da onda od toga načinimo dezene i nakit.

— Hmmm – promrmlja Mičel. – Da. Zašto da ne? To ne spada baš striktno u našu nadležnost, ali mi se ideja čini vrednom. Mislim da vam mogu pomoći. Šta mislite o keramičkom nakitu?

— Sjajno – reče Džimi. – Možemo li doći u subotu ujutru?

— U subotu je obično samo jedan tehničar na dužnosti – reče Mičel, – ali pretpostavljam...

— Možemo li to da uradimo kroz sedam dana? – upitala sam. – Sutra imamo veliku utakmicu soksera i moramo svakako da budemo tamo.

— O, naravno – potvrdi Mičel. – Čak ću urediti da ja tada budem na dužnosti i da vam pomognem.

Pošto smo mu se zahvalili i udaljili, Džimi me upita:— Ti stvarno umeš da lažeš. Kako si ovo izmislila?— Koje?— To sa utakmicom soksera.— Nisam izmislila. Već sam nameravala da ti kažem.

Deca žele da igraju sutra.— O – iznenadi se Džimi. – Onda možda i nisi tako

dobar lažov.

10

Rezultat utakmice soksera na igralištu Rot bio je pet prema tri. Atila, Veni i ja smo u ekipi koja je izgubila.

U toku sledeće sedmice radili smo na našim planovima. Sa malo vežbe Atila je uspeo tako da istrenira otvaranje tih vrata da bi se ona otvorila maltene na njegov glas, bar sudeći po onome što nam je ispričala Helen. Atila je izgledao zadovoljan i nije to poricao. Ostalo je da se isto tako uspešno domognemo odela. Džimi je Veni i Rigiju skicirao mesto gde se nalaze odela.

— To će biti samo tehničko pitanje u subotu – rekao je. – Biće jedan dežurni a on će biti zauzet pomaganjem Mii i meni. Sve što vas dvoje treba da uradite jeste da mirno pokupite odela. A mi ćemo vam se što je pre moguće pridružiti u prostorijama sa komprimiranim vazduhom.

Imala sam malo slobodnog vremena, a Džimi nije, pa sam odvela Veni i Rigija u skladište na brz obilazak. Mičel je bio negde pozadi, ali ja sam prvo proverila da nismo privukli njegovu pažnju, a onda smo ušli, pokazala sam im gde stoje odela i odmah smo izašli. Sve zajedno nije potrajalo više od dvadeset sekundi. Ali na povratku ona stara žena nas je opet zaustavila u strojarnici i očitala nam bukvicu. Postavila je svoj sto tako da je mogla da vidi svakog ko je prolazio holom i, pretpostavljam, da izjuri svakoga ko, po njenom mišljenju, tu nije imao posla. Na njenom stolu videla sam na pločici njeno prezime: Kitli.

Ona ne samo da me je plašila – užasavala sam se od nje. Sačekali smo da se osvrne i zbrisali.

— Bolje da ne idete ovim putem s odelima – rekla sam Veni i Rigiju. – Šta mislite kad bi vas uhvatila s tim?

Rigi je pobledeo i zavrteo glavom.— Ne bi trebalo da nas tada zaustavi – odvrati Veni. –

Mi bismo se tada tiho kretali. – Ipak se složila da pođu zaobilaznim putem. Za svaki slučaj.

U stvari, ta stara žena nije bila jedino što me je plašilo. Nije mi se, zapravo, uopšte sviđala ideja o izlasku iz Broda i što sam više mislila o tome, sve sam manje bila njom oduševljena. Brod se kretao brže od svetlosti (stara Ajnštajnova barijera), postižući diskontinuitet (Kaufman-Čembersova jednačina diskontinuiteta). Znala sam da boravak van Broda i gledanje u prazninu oko njega uzbuđuje Džimija, ali nije uzbuđivalo mene. Izgleda da je deo moje prirode da ne mislim samo u jednom pravcu već da mi se rađaju i suprotne misli. Ipak, dok nije postalo prekasno da se povučem a da ne postanem smešna, nisam o tome ništa govorila drugima, ali sam počela da se kajem što sam uopšte pominjala reč „avantura“.

Možda je odgovor u tome – ako nameravate da nešto impulsivno uradite, treba to da učinite kao Rigi: delujte odmah, dok je impuls jasan i snažan i nemate vremena za druge misli.

— Ko je pobedio u utakmici soksera? – upita Mičel, vodeći nas kroz gomilu neopravljene, polupopravljene i popravljene svaštarije u skladištu.

— Džimijeva ekipa – rekla sam. – Moja je izgubila. Zaista cenimo vašu pomoć.

— Oh, sitnica – odgovorio je. – Evo, ovde sam. Ovde je peć u kojoj pečemo gotove predmete. Osnovica je bakar. Zatim emajl i površinsko bojenje preko njega. Pokušavamo više puta, sve dok ne bude kako treba.

Pokazao nam je svaki primerak i bio je više nego raspoložen da nam pomogne. Delimično zato da pomogne dečjim željama, delimično zato što sam mu se kao zgodna devojčica dopala, a delimično i zato što je sam nalazio zadovoljstvo u rukovanju peći za pečenje nakita. Iako je sve to bilo izgovor za mene, ipak mi se pravljenje nakita činilo zanimljivim. Mada ja nisam improvizator. Mičel i Džimi obojica jesu. Oni pripadaju školi „hajde-sastavljajmo-to-pa-da-vidimo-šta-će-ispasti“ i jako se dobro slažu.

Počeli smo biranjem bakarne podloge, prečišćavanjem naših crteža i biranjem boja koje ćemo upotrebljavati. Postepeno bila sam svedena na položaj posmatrača, dok je Džimi preuzeo i planiranje i proizvodnju nakita i Mičel mu je služio kao savetnik koji je došaptavao preko ramena. To se dogodilo zato što je prvi pokušaj, uglavnom moj, ispao vrlo loše.

Još prvi put kada sam ugledala Džimija Detrmonta on je improvizovao, ili mi se bar tako činilo. Bio je zaista dobar u tome i to, kombinovano sa oduševljenjem, blagom duhovnom kratkovidošću i željom za dominiranjem, ponekad bi ga zaista ponelo. Ovo nije bilo prvi put da me je on odgurnuo u stranu. Ali to me nije posebno brinulo. Ostavim li po strani naše neophodno

druženje, to je bio jedan od razloga što se pitam da li sam stvarno volela Džimija.

To nije bilo toliko važno da bi me sada uzrujalo, kad smo imali na umu veće namere, ali sam se ipak osećala malo povređenom što moram da se naprežem da bih preko drugog Džimijevog ramena mogla da vidim šta se dešava. Ali na taj način sam videla više i od Džimija i od Mičela.

Kada je naša druga tura stavljena u peć, munula sam Džimija i rekla:

— Mister Mičel, vreme je za ručak.— Hmmm? – Džimi svoju pažnju skrenu s peći na

mene. Bilo je u stvari prerano za ručak, ali, da li je Džimi toga bio svestan? U njegovoj trenutnoj koncentraciji na ovaj posao, kao da je zaboravio zašto smo zapravo ovde. Munula sam ga još jednom da mu povratim pamćenje.

— Možemo da odemo da jedemo – nastavila sam – a onda da se vratimo i vidimo kako je napravljen naš nakit.

Džimi konačno shvati i klimnu glavom.Mičel kao da se malo ljutio, uglavnom zato, verovala

sam, što su on i Džimi bili tako usklađeni, radeći sve ovo i sad, odjednom, Džimi prosto ostavlja sve i odlazi. Ali se uzdržao i rekao: – Pa, naravno.

Kad smo se našli u holu, Džimi se obrati meni:— Ono što sam rekao prošle nedelje u vezi s

laganjem... e, pa, prevario sam se. Kako si to samo rekla! „Moramo na ručak.“

— Pa, nisam baš primetila da smišljaš nešto bolje – rekla sam pomalo zajedljivo. Hodala sam odlučno i pre

nego što je on to primetio prilično sam odmakla, pa je morao da se napregne da bi me stigao.

— Šta je s tobom? – upitao je. – Nisam ništa loše mislio.

— Nije to – govorila sam.— Šta je onda?— Ništa. Veni i Rigi su uzeli odela pre više od sata.

Veni mi je mahnula. Vas dvojica ste se zadubili u taj posao.

— Nadam se da su uzeli najmanja.Iznenada sam ga uhvatila za lakat i stala. – Čekaj. Bolje

da se vratimo i idemo okolo. – Pokazala sam napred duž hodnika. – Neću da me ponovo izbacuje ta stara veštica.

Džimi me je podrugljivo gledao. Taj izraz na licu, natkriljen crvenom kosom i nasađen između klempavih ušiju najbolje mu je pristajao.

— Hajde da probamo šansu – rekao je. – Da pretrčimo celo rastojanje i ako izađe nećemo se uopšte zaustavljati.

Možda je na mene došao red da budem impulsivna. Hodnik pred nama predstavljao je pravi izazov. Vrata kancelarije stare gospođe Kitli bila su otvorena i mi smo bili dovoljno daleko od njene vizure da bismo mogli trčeći da startujemo. Morali bismo da trčimo zatim još tridesetak metara, a onda da zavijemo levo za ugao i da joj praktično izmaknemo. – U redu – rekoh i krenuh. Džimi je trčao uz mene sa leve strane. Kada smo prolazili pored kancelarije stare dame, bacila sam pogled udesno, ali je nisam videla. Džimi me je pogledao i kad smo zašli za ugao bio je korak-dva ispred mene.

— Hej, uspori – rekoh. – Ona čak i nije ovde.

Osvrnuo se da pogleda i u punoj brzini naleteo na nekoga. Odskočio je, udario u zid, ali nije pao. Klizila sam kočeći i pogledala na pod. Gospođa Kitli sedela je sa izrazom povređenog dostojanstva na licu. Zagledala se u mene.

— Halo – pozdravih – lep dan, zar ne? – preskočila sam je i produžila mirnim korakom niz hodnik.v

Džimi se na trenutak ukočio, ali je onda učinio ono najbolje. – Drago mi je što vas ponovo vidim – rekao je ljubazno staroj dami i pošao za mnom. Bacila sam brz pogled ka njoj. U to me je Džimi stigao, a onda ponovo potrčasmo, ostavljajući je da bez reči zuri u nas.

Kad smo već bili izvan pogleda, ali i bez daha, usporili smo, a onda se spustismo stepenicama. Onda smo prasnuli u smeh. Kada sam došla do daha i prestala se smejati, pogledala sam ozbiljno Džimija i rekla:

— Ne znam kako ti, ali ja ću od sada koristiti zaobilazni put.

— To je očigledno – složi se Džimi.— Ja nisam suviše hrabra osoba, znaš.— Ne prebacujem ti. I ja ću ubuduće biti pažljiv.Kada smo stigli do zaključane prostorije Helen nas je

čekala u udubljenju. Pogledali smo oprezno u oba smera, a onda ona priđe crnim vratima i pokuca to su bili signali a ne slučajno lupkanje. Vrata se odmah otvoriše i mi se uvukosmo unutra. Atila, koji je stajao iza vrata, dade nam samo toliko vremena da se svi uvučemo a onda zatvori vrata za nama.

Prostorija je bila obojena zeleno, mala i prazna. Druga vrata bila su tačno naspram onih na koja smo ušli. Odela

su okačena na kukama koje su očigledno bile predviđene za to.

Džimi se zadovoljno obazre oko sebe. – Vrlo, vrlo dobro – reče. – Oblači odelo, Mia.

I ja se osvrnuti, pogledah Veni, Helen i Atilu i upitah:— Gde je Rigi?— Nisam mogao da ga odgovorim od toga – saopšti

Atila. – On je poneo još jedno odelo. Znaš koliko je želeo da i on izađe. E, pa, izašao je.

— Zar nisi ti mogla da ga zaustaviš.Veni? – upita Džimi nezadovoljno. – Trebalo je da ga sprečiš da uzme još jedno odelo.

Veni se branila: – Rekao je da ima isto toliko prava da izađe kao i vas dvoje.

— Znaš koliko ume da bude lud – pridruži se i Atila. – Govorili smo mu da to nije dobra ideja, ali on nije hteo da popusti.

— Oh, manimo to – rekla sam.— On namerava da vas „iznenadi“ – primeti Helen.— Verovatno – složi se Džimi kiseleo. – Pa, hajdemo s

onim što je ostalo od ove avanture.Bio je očigledno razočaran, ali nije hteo da to pokaže.Navukli smo odela. Bila su slična starim odelima za

ronjenje, kao u romanima koje sam volela da čitam, iz vremena kada je „brod“ bila oznaka za one smešne plovilice u kojima čoveka spopada muka. Prilika je da napomenem da mi se ranije činilo čudnim što ovde, na Brodu, niko ne piše romane. Nije ih odavno ni pisao. Ni danas nisam sigurna zašto sam volela da ih čitam. Većina

njih, po objektivnim merilima, nije bila bogzna kako dobra. Želja za bekstvom od stvarnosti možda...

U svakom slučaju naša odela su bila adaptacija osnovnog principa diskontinuiteta, koji je korišćen na Brodu. Radi lakšeg shvatanja (ne po tačnosti usporedba već po analogiji) bilo bi to kao da bi provukli mački ruku kroz usta, uhvatili je iznutra za rep i prevrnuli na naličje. Što se tiče Broda, efekat diskontinuiteta bio bi – zgrabiti svemir za rep i izvrnuti ga na naličje što bolje možeš. To je čisto lokalni efekat, ali u prelasku iz jedne tačke u drugu je jednostavniji od klasičnog leta. U odelima efekat diskontinuiteta ne funkcioniše na isti način. Ona su više samodovoljni svet u malom. Čitajući saznala sam da su ona pronađena za bitke u neprekidnim nastojanjima da se izbegne ranjavanje. Bila su laka, imala su sopstvenu zalihu vazduha, unutrašnju toplotu, klimatizaciju, svetlo i drugo a bila su gotovo neprobojna – od koncentrisanih laserskih udara do otrovnih gasova. Naravno, odela su bila mnogo korisnija za konstruktivne stvari (izgradnja Brodova), nego što su bila u ratovima. U vojnom smislu to je bila zaštita, ali niko sa stare Zemlje, koji se borio u poslednjem od njih, nije bio više među živima. I tako su odela još u mirnodopskoj upotrebi.

Bilo je jednostavno otvoriti vrata ka spoljnom prostranstvu. Pritisnete dugme za traženje prioriteta sve dok niste sigurni da vas neće ometati neko ko pokušava da uđe s druge strane. Ako izlazite, upumpavate vazduh u hermetičku komoru, ulazite u nju, ispumpavate vazduh i onda izlazite. Kada se vraćate, ispuštate vazduh iz komore, ulazite u nju, punite je vazduhom i onda prolazite u Brod. Pošto je Rigi ispumpao vazduh da bi

mogao da izađe, blokirali smo kontrolu koja osigurava da su i spoljna vrata potpuno zatvorena i napunili komoru vazduhom. Dok smo ulazili Atila nam reče:

— Nemojte biti grubi sa Rigijem, ili bar sačekajte dok svi budete ovde sigurni.

Džimi klimnu glavom, svi nam poželeše „srećno“ i uđosmo u komoru. Iskreno govoreći, moji živci su bili u takvom stanju da im je bila potrebna sva sreća koju su nam zaželeli. To je bio glavni razlog što, protivno mom običaju, nisam ništa rekla. Vrata se zatvoriše a s njim i pogled na prijatnu praznu prostorijicu i naše drugove.

Dok je vazduh, na Džimijevo pritiskivanje odgovarajućeg dugmeta, počeo tiho da izlazi iz komore, Džimi me opomenu:

— Kad se Rigi pojavi i napravi „Buu!“ ili nešto drugo tako glupo što mu padne na pamet, pravi se da ga uopšte nisi videla. Potpuno ga ignoriši.

Nisam volela Rigijeve burgije, pa sam potvrdno klimnula glavom.

Vazduh je isisan i Džimi otvori vrata pod našim nogama. Do sada smo bili na Prvom nivou što je bilo onoliko „dole“ koliko se moglo ići po internoj orijentaciji na Brodu. Ali sada smo morali ići „dole“ da bismo izašli iz Broda. Džimi pokaza lestve, koje su me podsećale na nešto iako nisam bila sigurna na šta.

— Kreni napred – reče.Uhvatila sam se za lestve i počela da se spuštam. Onda

sam se setila da postoje dvoje druge lestve – one što su vodile na Šesti nivo i one kojima sam se na Grejnau spuštala u čamac. To je bilo to! Proklete lestve. Na pola

puta iz cevi koja je bila svega dva i po metra dugačka, iznenada sam počela osećati vrtoglavicu, u mom želucu poče da se prevrće a zatim osetih da sam mnogo lakša i da dubim na glavi. Bila je to tačka na kojoj je prestajala unutrašnja gravitacija Broda, a počinjala slaba gravitacija asteroida u čijoj je ljusci Brod bio izgrađen. „Dole“ u Brodu i „odole“ izvan njega bila su dva suprotna pojma i ja sam pošla iz jednog u drugi. Sada sam bila usmerena glavom nadole, ali noge su mi bile izvan cevi i sa malim naporom i uz pomoć slabe gravitacije uspela sam da se izvučem. Okrenula sam se jednim pokretom, uspravila se i pogledala okolo. Iznad glave bila mi je snažna, zaslepljujuća srebrnosiva svetlost, oivičena crnim linijama i tačkicama koje su se prelivale u purpurno. I to mi je smetalo očima. Ličilo je na fotografski negativ, mada je imalo nijanse koje taj negativ nema. To vas je teralo da stisnete oči i pogledate u stranu, ali nije bilo drugog prostora za gledanje. Stenovita površina Broda imala je takođe užasan, isprani sivi izgled. Stene su izgledale sterilne i potpuno mrtve kao da niko ovde nije bio niti će ponovo biti. Igralište ništavila samo koji metar od živog, dišućeg, toplog, stvarnog sveta na koji sam navikla, ali u drugoj dimenziji.

Kao da potvrđuju tu drugodimenzionalnost, Džimijeve noge iznenada se promoliše iz cevi kraj mene. Pomogla sam mu da iziđe. Seo je kraj ivice cevi kao da hoće da sredi osećanja a onda se osvrnuo kao i ja.

Kraj nas, očigledno da bi označio položaj komore, nalazio se tri metra visok stub. Na njemu su bili kontrolni uređaji, broj lokacije i grub natpis – šala nekog već odavno mrtvog – „Ne gazi travu!“ Zadrhtala sam,

pročitavši to. Ne znam da li je to bilo od toga što sam pročitala, tajanstvenosti okoline, vrtoglavice ili kombinacije svega toga.

Osvrtali smo se i dalje ćutke, a onda Džimi upita:— Šta je ono?Iza stuba, na priličnom rastojanju, bio je dugi red

džinovskih cevi koje su stršale iznad stenovite površine kao veliki topovi upereni u univerzum. Nisu mogli biti suviše daleko, jer uprkos neravninama površine Broda, razmak do ivice horizonta nije bio velik.

— Cevi za izviđačke brodove, čini mi se. Nisam znala da smo tako blizu lansirnog odeljenja.

— Da, izgleda da je tako – složi se Džimi. Sve oko nas izgledalo je deformisano i to je delovalo i na njega.

— Ne izgledaš dobro – rekla sam zureći u ono na njemu što sam mogla da vidim kroz odelo.

— Imam mučninu u stomaku. Ali ni ti ne izgledaš najbolje.

— To je samo zbog osvetljenja – rekla sam, ali nije bilo istina. Vrtoglavica je i kod mene izazivala mučninu. Već sam se pobojala da ću povraćati, a napolju ovde, u odelu bilo bi najgore mesto za to. Zato sam upitala: – Gde je Rigi? Zar ne bi već do sada morao da nas „iznenadi“?

Džimi se i dalje polako osvrtao. – Šta ako se krije? Možda je to iznenađenje koje je smislio.

Bilo je toliko isturenih stena oko nas, da, ako se Rigi sakrio, neće ga biti lako naći. Mogao je biti iza svakog od njih.

Onda smo na naše pitanje dobili neočekivani odgovor.— Šta je to? – upita Džimi.

— Šta? – Ponovo se začu buka u slušalicama. Čak iako sam smanjila zvuk u prijemniku ništa nije pomagalo. Čulo se riganje, moj stomak ponovo je proradio i borila sam se da i sama ne povraćam. Javila mi se vrtoglavica.

— Gde si Rigi? – upita Džimi.— Ne vidim ga – rekla sam.Rigi nije odgovorio, samo je ponovio taj zvuk

povraćanja. Džimi se saže i odskoči pravo u „vazduh“. U slaboj gravitaciji prešao je veliku razdaljinu, možda i svih petnaestak metara, a onda se prizemljio. Javio se:

— Ne vidim ga uopšte. Ne vidim ništa. Mia, kreni četrdeset do pedeset metara prema onim velikim lansirnim cevima i potraži Rigija. Ja ću ići u suprotnom smeru. Oboje ćemo praviti polukrug u smeru kazaljke na satu.

Tumbala sam se preko stena prema lansirnim cevima, kliznuvši sa puta i stalno slušajući zvuke Rigijevog povraćanja. Poželela sam da isključim prijemnik, ali nisam mogla jer onda ne bi mogla čuti Džimija. Kada sam se našla na dogovorenoj udaljenosti počela sam da pravim polukrug.

Onda sam začula Džimija:— Jesi li spremna, Mia?— Već sam krenula.— Rigi – pozva ga Džimi – ako nećeš da te ostavimo

ovde napolju bolje se uspravi na noge i potrudi se da te nađemo.

Oči su počele da me bole i uši da mi zuje. Sve što sam želela bilo je da zatvorim oči pred srebrnim bljeskom, da prosto sednem i pokušam da smirim vrtoglavicu i osećaj

mučnine. Sve me je ovo podsećalo na ono jedrenje na Grejnau, samo je bilo mnogo gore. Sve što sam, međutim, mogla bilo je da nastavim da hodam, ali moje noge nisu išle kuda sam ja želela. Nisam išla ni tačno u polukrug. Pokušavala sam da proverim svoj položaj, da tragam za Rigijem i da se krećem, ali ništa od toga nije najbolje uspevalo. Bila sam sasvim uverena da je najstrašnije oružje ono koje, držeći ga u ruci, usmeriš u protivnika i potpuno mu narušiš ravnotežu. Sve što tada može da se učini, to je da ležiš u sopstvenoj nečisti i da povraćaš. To bi verovatno razorilo ideal junaštva za sva vremena.

U slaboj gravitaciji, kakva je bila ovde, imala sam problema s kretanjem. Dok sam skakala od stene do stene noge bi mi klizile, stopala odskakivala, a stena često ne bi bila tamo gde sam je očekivala, pa bih udarila glavačke. Pri normalnoj gravitaciji i bez zaštite koju mi je pružalo odelo verovatno bi se gadno povredila. Bez prethodnog vežbanja i savlađivanja te neprijatne vrtoglavice sumnjam da bi u ovim spoljnim uslovima mogao da se obavlja bilo kakav posao. Ležala sam, pružena uz stenu nalik na skulpturu koju je moja majka jednom napravila – na deformisanu bistu starog Lemjuela Karpentijea lično. Na toj bisti u normalnoj proporciji bio je jedino njegov nos a to je bilo najružnije na njegovom licu. Ležala sam tako mirno, ali mi se glava nije razbistrila, pa sam naterala sebe da ponovo ustanem.

Onda sam ugledala Rigija. Klečao je potpuno zaklonjen, konglomeratom stena koje su ličile na šator. Još uvek je povraćao. – Našla sam ga – javila sam Džimiju. Zatim, pošto više nije bilo važno da održavam vezu a i želeći da sačuvam stomak, isključila sam svoj prijemnik.

Nisam mogla da gledam Rigija. Nisam ni želela. Uspravila sam ga na noge, a onda ustanovila da mogu da ga nosim ako budem pazila gde stajem dok hodam. Koncentrisaia sam se na to da stignem do stuba, a tada je već i Džimi pristigao i pomogao mi.

Postavili smo Rigija kraj ulazne cevi i onda je Džimi pritisnuo kontrolno dugme na stubu tako da nam je oslobođen put unutra.

— Prođi – rekla sam mu. – Ja ću ga gurnuti odozdo prema tebi.

Džimi krenu. Prvo se okrenuo glavačke prema otvoru i onda nestao u njemu. Sačekala sam minut a onda gurnula Rigija kroz otvor. Držala sam ga za članke nogu. Za trenutak osetila sam neki nevidljivi otpor kao kad gurate dva ista pola magneta jedan prema drugom i Rigi nije bio ni tamo ni ovamo, ali onda ga je Džimi uhvatio i povukao ga. Ja sam ušla za njim.

Kad smo se našli u komori, Džimi pusti vazduh u nju. Posle izvesnog vremena sav vazduh je ušao i vrata komore su se otvorila. Dotle sam ja već skinula svoj poklopac za glavu. Tačno na vreme. Načinila sam dva koraka i onda sam povratila. Bilo je to neopisivo olakšanje.

Džimi i ja bili smo napolju dvadeset minuta. Rigi četrdeset. Za par minuta osetili smo ravnotežu, ali Rigi nije mogao ništa da učini. Samo je sedeo, gledao jadno i držao se za glavu.

Kad sam povratila, Veni pogleda na pod, pa u mene. – Imaš to da očistiš – rekla je. – Ja neću. – Očigledno joj je bilo dosta prljavih poslova u toj maloj avanturi. Nisam

mogla da je krivim. Nisam imala snage. Sve što sam mogla bilo je da sednem, zatvorim oči i blagosiljam to što sam se vratila u stvarni svet, pa makar on uključivao i Veni.

Džimi, Rigi i ja smo sedeli a ostalo troje nas je ispitivalo. Džimi im je pričao kako je bilo.

Rigi reče iscrpljenim glasom.— Ako neko želi da ide, daću mu odelo.— Niko od nas ne bi mogao da ga obuče – primeti

Helen.— Bolje da očistimo ta odela i da ih vratimo – reče

Džimi.Izvukli smo Rigija iz odela i Veni je naloženo da ga

otprati kući. Helen i Atila su uzeli odelo da mu očiste, a Džimi i ja smo čistili komoru. Ne znam kako je Džimi uspeo da kontroliše svoj stomak od početka do kraja. U pitanju je sigurno bila njegova železna konstitucija.

Kada je sve bilo očišćeno, ostavili smo Atilu i Helen da zaključaju prostoriju i odu kući. Nikada ranije nisam mislila da avanture zahtevaju toliko „rada“, toliko pripreme i toliko čišćenja posle. To je nešto što ne možete naći u pričama. Ko kupuje hranu, ko kuva, ko pere zdele, čuva bebu, timari konje, čisti pištolje, sahranjuje leševe, krpi odeću, ko sve to radi da bi heroj mogao da odigra svoju ulogu, da ga pozdravljaju fanfare, da glanca medalje i veličanstveno umire, ko sve to radi da bi heroj mogao biti heroj? Ko ga finansira? Ne kažem da ne verujem u heroje, samo kažem da su oni ili gotovani ili provode većinu vremena u tome da svoje male avanture učine mogućima a ne da uživaju u njima.

Dok smo čistili, sve je izgubilo svoj sjaj. Džimi i ja prebacili smo odela preko ramena, pozdravili se sa Helen i Atilom i uputili se prema skladištu. Sve je krenulo tako grbavo da sam pretpostavljala da će se tako i nastaviti. Idući ka skladištu, natrčali smo na Džordža Fuhonina. Desilo se to opet na onom zavoju u hodniku, ali se preko njega nismo spotakli. Našli smo se prosto oči u oči s njim i nismo mogli ni da sakrijemo odela niti da prođemo nezapaženi.

— Haj, Mia – pozdravio me je.— Haj – uzvratila sam. – Šta radite ovde?Džimi je tako nesigurno pogledao džina da sam mu ja

rekla:— To je Džordž Fuhonin. On je pilot izviđačkog broda.

Povremeno vozi mog oca – dodala sam ispod glasa.— Oh – promuca Džimi.— Mislim da tragam za vama – reče Džordž. – Ja sam

danas na policijskoj dužnosti i meni se gospođa Kitli iz strojarnice žalila na dva mala nestaška, crvenokosog dečaka sa klempavim ušima, što pretpostavljam da si ti – pokaza na Džimija – i na crnokosu devojčicu sa lošim manirima. Nisam čak mogao ni da pretpostavim ko bi to mogao biti – dodao je, gledajući zamišljeno u mene. – Zato bi možda bolje bilo da odemo negde gde bismo mogli popričati i, kad smo već kod toga, možda biste mogli objasniti šta radite s tim odelima.

— Vraćamo ih – odgovorila sam.Džordž me je gledao ispitivački.

Mičel je izgledao iskreno povređen misleći da smo ga obmanuli, iako nam je dao naš nakit koji je izgledao vrlo lep.

Održan je sastanak u očevoj kancelariji kome su prisustvovali moj otac, Mičel, mis Brankuzik, Džimijeva vaspitačica i mister Mbel. Sedeli su sa jedne strane, a Džimi i ja s druge. Gospođa Kitli nije bila prisutna, hvala nebesima! Sastanak je i bez nje bio dovoljno neugodan.

S njom je ipak bio otvoren razgovor. Rečeno nam je da je od sada striktno izbegavamo. Videla sam da je Mičel uvređen ali nisam shvatila zašto. Posmatrala sam to s moje tačke gledišta po kojoj nam je on stajao na putu i mogao bi da nas spreči ako bismo samo pokušali da zatražimo odela. Uopšte nisam gledala na stvari iz njegovog ugla, da smo ga iskoristili na isti način kako se koristi maramica. Oduvek sam više razmišljala o stvarima nego o ljudima i ponekad mi je trebalo dosta vemena da uđem u tuđu kožu. A tada – bila sam nesrećna zbog onoga što sam učinila. Mislim da je to i ovaj put bila očeva namera.

Nisu nas pitali ko je koristio treće odelo, ali su nam oslikali koliko je za nas bilo glupo i opasno što smo izašli izvan Broda.

— Pretpostavljam da bih mogao biti zadovoljan zbog vaše inicijativnosti – rekao je moj otac – ali šta da mislim o trajnom oštećenju vašeg osećaja za ravnotežu da se vas dvoje niste na vreme vratili u Brod. Više ne biste bili u stanju da načinite nijedan pokret a da vas ne uhvati bolna vrtoglavica.

Od same pomisli na to bila mi je muka.

Otac je izrekao kaznu: mesec dana neće mi biti dozvoljeno nikuda da idem. Posle časa sa mister Mbelom i u školi preživljavanja moraću da idem pravo kući i tu da ostanem. Mis Brankuzik je zatim istu kaznu odmerila i Džimiju.

U izvesnom smislu to mi je bio najteži mesec dana – zatvorena u stanu kao u kavezu, bez mogućnosti da odem bilo kuda. Sedela sam kod kuće dok su drugi bili slobodni da odu i da se vrate kad hoće, da igraju sokser, da idu naveče na ples ili da se okupljaju u društvenim prostorijama. Gledano iz drugog ugla to ipak nije predstavljalo gubitak. Imala sam vremena da razmišljam o svom karakteru. Nisam razmišljala baš striktno na taj način, ali sam odlučila da više nikad ne budem gluplja nego što je neophodno. A pošto smo Džimi i ja dreždali kod svojih kuća, mogli smo mnogo više da razgovaramo putem videa i ja sam ga bolje upoznala.

Prvo što smo uradili po isteku kazne bilo je da odemo u skladište, zaobilaznim putem zbog gospođe Kitli, i da se izvinimo Mičelu. Bilo je to najteže što sam morala da učinim. Nikada ne bih mogla da nosim svoj nakit ako ne bih uspostavila dobre odnose s Mičelom. Posle toga opet je bilo sve u redu.

11

Unapređeni smo automatski iz šeste grupe u petu kada je prva grupa spuštena na Ispit a nova grupa mlađe dece počela s treningom. Završavajući prvih šest meseci treninga mi smo, jedno po jedno, ulazili u trinaestu godinu. Ne samo da sam bila najniža rastom u mojoj grupi – ne mislim na to, jer zgodnu malu crnokosu Miu Hevero nikad ništa nije vređalo – već je i moj rođendan bio poslednji. Padao je, kao i uvek, dvadeset devetog novembra. Jedna od prednosti stalnog kalendara je i to što ti omogućava da na nešto računaš.

Na moj rođendan majka nam je došla u specijalnu posetu, a provela je ceo dan s ocem. Poklonila mi je jednu od svojih skulptura i ja sam se ljubazno zahvalila. Nije joj se iz nekog razloga dopalo moje zahvaljivanje, iako sam stvarno bila učtiva, pa je izašla iz sobe.

Tata koji nikad nije mislio samo na jednu stvar, učinio je nešto što nikad za njega ne bih pomislila. Pozvao je biblioteku i oni su pronašli sve svoje snimke i poslali mu pet ploča sa kompozicijama za frulu. Zahvalila sam tati i poljubila ga u obraz. Nikada ranije nisam umela tako da izražavam svoja osećanja, ali otkako smo se preselili u rejon Geo nekako mi je to postalo lakše kao i mnoge druge stvari.

Najveće iznenađenje na moj rođendan bio je Džimi. Pozvao me je da idem s njim u pozorište. Mislim da je bio malo uplašen kad me je zamolio da pođem i to me je

iznenadilo. Uvek sam mislila da me, u najboljem slučaju, gleda kao bliskog druga a ne kao devojčicu.

Predstava je bila u amfiteatru gde je održana skupština Broda. Davali su „Školu ogovaranja“ Ričarda Šeridana. Znojili su mi se dlanovi, to mi se nikada nije dogodilo kod kuće, a to sam mogla da pripišem jedino svom uzbuđenju. Zaista sam uživala.

Bila sam uzbuđena cele večeri. Kada smo stigli kući, Džimi uze moju ruku i dotače mi dlan prstom.

— Ruka ti je znojava – reče.Pogledala sam ga i klimnula glavom.— I moja – rekao je i pokazao mi je.Onda me je poljubio. Uprkos onome što o tome svet

kaže, bila sam malo iznenađena. Nisam imala pojma da on to želi, iako sam se nadala tome. To pokazuje kakve skrivene strasti možete da pobudite. Bilo je to prvi put da me je neko na takav način poljubio. Srce mi je udaralo, a ruke mi se još više oznojile. Kad sve ostalo zaboravim pamtiću taj rođendan.

Kao da smo Džimi i ja stvorili nešto zajedničko, jer smo se posle toga razumevali bez reči. Umesto neprestanog međusobnog bockanja sada smo se raspravljali samo kad smo bili ljuti. Ne možete se javno svađati s nekim s kim se privatno povremeno ljubite, ili bar ja nisam mogla. Naravno, nisam o tome nikome ništa rekla jer nisam želela da misle kako sam se promenila.

Sada, kada sam imala trinaest godina Ispit se približio za manje od godinu dana. Ali pomisao na to nije me plašila kao ranije. Nije izgledalo ni tako preteći kao nekad, iako se svako sa njega nije vraćao. Škola

preživljavanja dala mi je ugodno poverenje u sebe. U onome s čim je trebalo da se suočimo bilo je sve više poznatog a sve manje nepoznatog. Čovek se, međutim više plaši onog što ne zna, onog neizvesnog što može da iskrsne. Ispit je sve više počeo da liči na trideset dana među Blatoždercima. Što brže počne – brže će se i završiti. U to kao da sam ponekad bila sigurnija od ostalih. Trenuci kada ipak nisam bila sigurna da će Ispit biti kao valcer nastajali bi posle popodneva koje bi proveli posmatrajući kako preko ekrana defiluju razne spodobe s velikim belim očnjacima, a čudovište triput veće od tebe razjapljuje čeljusti, spremne da te pojedu. Ali škola preživljavanja učila nas je i da se uhvatimo u koštac s potpuno nepoznatim stvarima. Činilo nam se da mnoge od njih nemaju mnogo veze sa Ispitom. Ples, dubljenje na glavi, skakanje s padobranom. Poenta je, međutim, bila u tome da kad otkrijete kako možete da učinite mnogo toga što vam je bilo i strano i teško, onda vam i susret s nepoznatim izgleda mnogo lakši. Kada zatraže od vas da podignete brvnaru, ne stavljate primedbu kako ne očekujete da će vam se za to ukazati prilika na Ispitu, nego je lepo podignete. Tako naučite da to možete. A uz put naučite i stvarčicu-dve koje vam mogu dobro doći.

U decembru je četrdeset i dvoje dece, koja su bila starija godinu dana od nas, raštrkano po zapadnoj polulopti planete Nova Dalmacija. Bila su spuštena zajedno s konjima i prtljagom bez jasne predstave gde su i na kojoj planeti. Samo su im mahnuli rukom i rekli „do viđenja“. Sedmicu dana kasnije nas trideset i jedno krenulo je na trodnevnu ekskurziju takođe na Novu

Dalmaciju sa mister Maršalom i njegovim pomoćnikom Pizarom. Razlika je, naravno, bila u tome što smo mi znali kuda idemo, šta ćemo tamo naći, koliko ćemo ostati i još nekoliko manje važnih detalja, ,

Povedena su i četiri konja – snažne životinje za vuču. Uputili smo se prema bazi izazivačkih brodova sa dobrim cipelama na nogama, toplom odećom i rancima. To nam je bilo podeljeno još kad smo krenuli u školu preživljavanja. Cipele su mi zato bile premale i morala sam ih zameniti, a pomišljala sam da tražim i veću odeću.

Mister Pizaro je bio naš pilot. Kada smo se svi ukrcali, podigli su rampu i krenuli smo. Svi iz grupe bili su tu, čak i Robert Brini, za kojeg sam znala da je ustao iz kreveta sa slomljenim rebrom od konjskog udarca samo da bi nam se pridružio. Nervozno smo zamorili i pričali viceve. Mister Maršal je bio uviđavan i nije nas terao da ćutimo.

Odabrala sam sedište sa strane. Nisam se najbolje osećala u ovakvim grupama. Tamo gde je bila— nekolicina koje sam dobro poznavala bila sam raspoložena za razgovor, ali u gomili uvek bih se uvukla u sebi i ćutala. Sem toga, želela sam nešto da uradim. Atila i Džimi su mi ipak prišli.

— Šta to pišeš? – upita Atila.Spustila sam beležnicu. – Beleške iz etike – odgovorila

sam. – Hoću da saberem svoje ideje za tekst koji Džimi i ja treba da napišemo za mister Mbela.

— Kako ćeš to uraditi? – zainteresova se Džimi.Uhvatila sam ga za ruku i povukla prstom po njegovoj

nadlanici. – Ja tebe to nisam pitala. Videćeš kad napišem.Atila sede kraj mene i nastavi da zapitkuje:

— Šta to, u stvari, treba da bude?Džimi me lako pogladi po kosi i objasni:— Ništa, posebno. Treba da bude na temu iz etike. Odmakla sam glavu od Džimijeve ruke i rekla:— Izgledaš mi nervozan, Atila.— Malo, čini mi se – priznao je. – Nikada nisam bio

dole na planeti. Ne znam kako možeš biti tako smirena i samo sedeti i pisati.

— Škrabati – podsmehnu se Džimi.— To nije novo za mene – objasnila sam. – Ja sam već

bila dole ranije.— Njen tata ju je vodio sa sobom – reče Džimi.Posle još nekoliko minuta Džimi i Atila izvadiše

džepnu šah-garnituru i počeše da igraju a ja se posvetih svojoj beležnici. Završila sam sa temom o pragmatizmu pre nego što smo se spustili.

Etika je grana filozofije koja se bavi ljudskim ponašanjem, pitanjima dobra i zla, ispravnog i pogrešnog. Bilo je veoma mnogo etičkih učenja zato što se čak ni ljudi za koje se smatralo da pripadaju istoj školi nisu slagali u mnogo čemu i morali su se posebno proučavati. Ali skoro svaki etički sistem mogao se posmatrati kao zbir opisa, definicija i uputstava. Da li ovo ljudi stvarno čine? Da li ovo ljudi treba da čine?

Ako se pogleda istorija i razvoj pragmatizma, najpopularniji oblik te doktrine bio je „najveće dobro za najveći broj ljudi“, što je zvučalo otprilike kao ekonomska filozofija komunizma, po kojoj smo, u suštini, mi živeli na Brodu. Sažeta definicija opšteg dobra bila je: „prisustvo zadovoljstva i odsustvo bola“.

Govoreći opisno, pragmatizam nije izražavao punu istinu, iako su se njegovi pobornici zaklinjali da je izražava. Ljudi se povremeno ponašaju samorazarajuće: oni poznaju zadovoljstvo a odabiru bol. Jedini način da se dovede u sklad ono što ljudi čine i ono što pragmatizam propisuje jeste da se izmeni uobičajeno značenje reči „zadovoljstvo“ i „bol“. Uzgred, poimanje toga što je „zadovoljavajuće“ je stvar vežbe i manipulacije.

Pragmatizam mi se nije svideo kao sistem pravila. Određivanje zadovoljstva i bola kao količina od čije je mešavine dobro sačinjeno činilo mi se sasvim mehaničkim, a ljudi su izgledali samo kao još jedan činilac dodat toj jednačini. S pragmatičnog gledišta imalo je smisla reći: „Ako će stotinu života biti sačuvano po cenu jednog – onda napred!“ Pragmatičari to uvek kažu. Ali ko im daje pravo na to? Šta ako pojedinac, u stvari, nema nikakvog izbora, nego je slepo žrtvovan za, recimo, sto Blatožderaca čijeg postojanja on nije ni svestan? Recimo da treba da biram između tate ili Džimija i stotinu Blatožderaca. Ja ne bih napravila pragmatičan izbor. Ne bi me lako uverili da se odluka može donositi na osnovu broja kilograma ljudskog mesa. Ljudi nisu predmeti.

Spustili smo se u velikom šumovitom predelu u jarko sunčano jutro. Atmosfera je bila prozračna. Bio je početak leta i sve je bilo u cveću. Gravitacija je bila dovoljno slabija od normalne da bi se to primetilo, ali ne toliko da bi bilo neugodno. Spustili smo se u dolinu kraj mirne reke. Naša obala bila je ravna, sa visokim drvećem koje se izdizalo iz cvetnog tepiha, ali je suprotna bila dvadesetak metara visoka, strmo odsečena, sa stenovitim izbočinama, terasama i mestimičnim zelenilom.

Zgrabila sam remene svog ranca, prebacila ga preko ramena i trupkajući krenula s ostalima niz rampu, napolje, na sunce i hladan vazduh. U rancu sam imala presvlaku, rezervne cipele, četkicu za zube, češalj i četku za kosu, vreću za spavanje i još ponešto. Imali smo šatore za naduvavanje ali nam je bilo rečeno da ih ne ponesemo. Obukla sam debelu košulju i tanku potkošulju, a pošto je džep na košulji bio mali, a košulja me stezala oko ramena i grudi, ubacila sam beležnicu ispod nje. Biće tamo sigurna dok budem zakopčana. Zažmurila sam kad sam izašla na sunce.

Drveće se uzdizalo pravo kao da nikada ništa neće omesti njegov rast, reka je tiho tekla pokraj nas a onda skretala za zavoj, a sunčevi zraci koji su prodirali kroz lišće pravili su mozaik svetlih i tamnih mrlja po tlu. Graktanje ptica bila je jedina konkurencija galami koju smo pravili. Većina dece nikada nije bila na planeti i to je bilo za njih novo, ugodno poznanstvo. Lak povetarac igrao mi se kosom i rukavima i opet nestajao. Iza nas izveli su konje sa svom opremom..

Mister Maršal nas je pozvao da se okupimo oko njega.— Prvih petnaest po abecednom redu biće sa mister

Pizarom — saopšti. — Od Morlokove nadalje bićete sa mnom. Danas ćemo da podižemo kolibe, a i sutra, ako ne završimo. Mister Pizaro misli da će ih njegova grupa podići brže nego moja. To ćemo još da vidimo.

Bio je to očigledno poziv sa svrhom da obodri one kojima je upućen, ali je zvučao smešno. Džimi, Rigi, Robert Brini, sin Farmerovih i Heršković bili su sa mnom. Veni, Helen i Atila bili su u grupi mister Maršala. Džimi me povuče za rukav i mi krenusmo za mister Pizarom,

udaljivši se od mister Maršala. Mister Pizaro sede na jedan kamen i pokaza nam da sednemo na prolećnu travu oko njega. Bio je mlad muškarac uskog lica i gustih crvenih brkova.

— Ovako — počeo je. — Mi moramo da sagradimo brvnaru pet sa sedam metara. Trebaće nam oko šezdeset stabala. Želim da se svi vi oprobate u sečenju stabla, ali će dečaci obaviti veći deo posla. A ovako brvnara treba da izgleda! — On štapom poče da crta po zemlji. — To treba da bude onoliko dobra kućica koliko se za kratko raspoloživo vreme može uraditi. Imaćemo podove, vrata i prozore. Ali kućica neće biti onoliko dobra koliko bi mogla biti. Da li neko pogađa zašto?

Neko od nas podiže ruku i mister Pizaro mu dade reč.— Kad posečemo stabla — reče ovaj — ona će biti

zelena i neće imati vremena da se osuše, pa će propuštati vazduh.

— Tačno — potvrdi mister Pizaro. — Mi ćemo zapušiti pukotine u zidovima što bolje možemo.

Pošto smo još nekoliko minuta razgovarali o kolibi, mister Pizaro nas povede nizbrdo do ravnog mesta blizu reke. Tamo je tlocrt kućice već bio označen i dve vidljive rupe bile su iskopane u zemlji. Grupa mister Maršala već je bila ovde.

— Mister Maršal i ja smo sišli ovamo prošle subote – objasni mister Pizaro – da obeležimo mesto, označimo stabla i iskopamo ove oznake. To će ubrzati rad. Dok budete sekli drvo, pokušajte da zaključite zašto smo odabrali baš to a ne neko pokraj njega.

Onda nam je podelio zadatke: sečenje stabala, upravljanje konjima i dovlačenje balvana, guljenje kore s balvana i tako dalje. Džek Fernandez Fragosco i ja smo bili zaduženi za ležište za pragove, a zatim da serviramo ručak. Mister Pizaro nam je kratko objasnio šta treba da radimo a onda odveo ostale na njihov posao. I mister Maršal je ostavio dvoje kod njihove kućice. Opazivši da su oni već počeli, i mi prionusmo na posao.

Balvani u osnovi, ivični i uzdužni, bili su najvažniji, jer je cela kuća počivala na njima. Morali su biti solidno učvršćeni. Najbolji način za to je bio da budu upola ukopani u zemlju.

Džek i ja uzesmo ašove i počesmo da kopamo jarak uzdužnim profilom brvnare. Imali smo kočiće i uzice zategnute duž zadate linije, kako bismo kopali ravno i jednako duboko. Fizički to nam nije išlo loše, jer smo koristili ručni alat mesecima na vežbama, pa nam dlanovi nisu bili puni plikova kao na početku. Kada smo to uradili, izravnali smo pod brvnare. Dok smo to radili čuli smo odzvanjanje sekire u šumi, glasove i s vremena na vreme tresak posečenog stabla.

Pre nego što smo završili s podom, pojavio se mister Pizaro s dva konja i dva balvana za osnovicu. Balvani su dovučeni duž obale reke. Odmah smo prišli da gulimo koru. Onda smo posmatrali kako su balvani tačno izmereni i s oba kraja skraćeni, a zatim odvučeni do njihovih ležišta koja smo iskopali.

Balvani su i dalje pristizali. Postavljene su poprečne osnovice. Džek i ja smo se sklonili u stranu i počeli da ručamo. Kada smo završili, već su sve četiri osnovice bile gotove. Bilo je već dovučeno i dosta novih balvana. Grupa

mister Maršala je slično napredovala s poslom ovde, ali nisam znala kako se odvija posao u šumi.

Pošto smo Džek i ja ručali ranije, sada smo servirali ostalima. Zatim sam sela sa Džimijem i Rigijem dok su oni jeli. Džimi je obarao stabla, Rigi je sekao grane, a i oni i ja bili smo zadovoljni što nam je mister Pizaro dao sat odmora posle ručka. Ništa vam kao fizički rad ne daje toliko povoda za razmišljanje, samo ako imate vremena. Počela sam da razmišljam o stoicizmu za moj tekst iz etike. Izvadila sam beležnicu i počela da zapisujem. Džimi i Rigi su se samo odmarali.

Problem sa stoicizmom, bar je meni tako izgledalo, deluje uspavljujuće. Afirmiše stanje kakvo jeste i time stavlja tačku na sve ambicije i sve promene. Propovedao je kao i hrišćanstvo pre hiljadu godina, da kraljevi treba da budu kraljevi a robovi – robovi, što mi se činilo filozofijom beskrajno privlačnijom za kraljeve nego za robove.

Isto je bilo i sa sistemom ograničenja i slobodne volje. Bile vaše akcije ograničene ili ne, vi morate da delujete pod pretpostavkom da posedujete slobodnu volju. Ako ste ograničeni, vaši pokušaji da delujete kao da imate slobodnu volju, ne pružaju vam ništa. Ako, međutim, niste ograničeni a ponašate se u uverenju da jeste, nikada ništa nećete ni pokušati. Bićete prosto pasivno stvorenje kome će se stvari same od sebe događati.

Ja nisam pasivno stvorenje. Moram da delujem i da se menjam, a to bar delimično zavisi od mene. Dokle god ima nade, nema šanse da postanem stoik.

Po podne sam sa Džimijem krenula za mister Pizarom da posečem svoje stablo. Išli smo duž traga koji su

ostavili već dovučeni balvani, obalom reke. Sunce je sijalo i vazduh je bio malo topliji. Nisam se mogla oteti mislima kako je sve ovo vrlo ugodno iako ništa nije kao sopstveni dom. Posle par stotina metara, odvojili smo se od reke i pošli uzbrdo. Žbunje je bilo vrlo retko, a rđavosmeđi ćilim suvog lišća pokrivao je zemlju.

Dečaci koji su sekli stabla pre podne vratili su se na posao. Nekoliko trupaca je već ležalo oboreno i bilo očišćeno od grana, čekajući da budu odvučeni. Mister Pizaro pokaza na sivo stablo sa belom oznakom na njemu.

— To je tvoje drvo – reče, dok je oko nas počeo da se razleže zvek sekira i cijukanje testera.

Obišla sam oko drveta i zagledala se u njega. Zatim sam nanišanila smer u kome sam želela da padne. Nisam želela ni na koga da se sruši već tamo gde će najlakše biti očišćeno od grana i odvučeno.

Onda sam ukopala noge, podigla sekiru i počela da ga podsecam. To je mali usek u stablo sa one strane na koju želiš da padne. Sekira udari u drvo i načini zarezotinu. Još jedan udarac i veliki iver odlete. Kada sam završila podsecanje, stala sam da se odmorim.

— Vrlo dobro – pohvali me mister Pizaro. – Kada završiš, pošalji Sonju ovamo gore. Ti znaš šta ćeš raditi danas popodne, zar ne?

— Znam – potvrdila sam.Klimnuo je glavom i udaljio se. On je nadgledao sve te

razne poslove koje smo radili, a deo najtežih poslova još je obavljao i sam. Neko povika: – Čuvaaaj! – I mi svi podigosmo pogled.

Jedno od stabala se spremalo da padne. Takmičili smo se u preciznosti. Ovo stablo je trebalo da padne desetak metara bliže reci od mojega. Mister Pizaro se pope uz breg, udaljivši se odatle. Dečak, proverivši da je sve čisto, gurnu stablo i odmače se unazad. Drvo nije bilo potpuno prerezano, ali podsek je bio tačno naspram i ispod glavnog zaseka, što je bilo dovoljno da jezgro drveta pukne, da se stablo zanjiše i sa veličanstvenom sporošću nagne napred. U tišini koja je nastala kad su sekire prestale udarati, čuo se samo zvuk lomljenja stabla, pucanja grana i onda je počelo sve da pršti okolo, kad je stablo palo na zemlju, podižući oblak prašine. Zatim su sekire počele ponovo da zvone..

Obišla sam oko mog stabla, stala sa više strane i počela glavni zasek. Zaustavljala sam se s vremena na veme da bih povratila dah i uklonila vlažno, mirisno iverje. Na kraju je stablo počelo da se ljulja i znala sam da je spremno da padne.

Viknula sam: – Čuvaaaj! – i proverila da li su me svi poslušali. Onda sam gurnula drvo i koraknula nazad. Noga mi je kliznula na iverak i ja tresnuh na zemlju, gledajući nagore u drvo. Isprva sam pomislila da sam pogrešila i da neće uopšte pasti, a onda se ono počelo polako udaljavati od mene. Palo je i kad je pogodilo zemlju, donji kraj odskoči visoko i onda tresnu ponovo jedva metar od mene. Vrh drveta koji je bio visoko iznad moje glave, sada je ležao preko petnaest metara daleko, u jaruzi. Umirivši se na tlu, stablo poče da klizi napred, pa stade.

Pogledala sam ga sa osećanjem velikog zadovoljstva. Onda sam ustala, očistila pantalone od prašine, uzela

sekiru i krenula nazad ka brvnari koja je rasla. Dok sam prolazila, mahnula sam Džimiju.

Od petnaestoro nas, sedam su bile devojčice. Njih pet su posekle stabla još u toku prepodneva i preostale smo samo ja i Sonja. Zatekla sam je kako pravi vrata za brvnaru sa Rigijem. Sastavljali su ih od kratkih ostataka balvana, koji su uzdužno pretesterisani tako da im je jedna strana bila ravna a druga obla. Bili su korišćeni i za prozorske žaluzine, krov i patos. Dala sam Sonji moju sekiru, poslala je da nađe mister Pizara, malo posmatrala one koji su testerisali, a onda krenula na moj popodnevni posao: da uzimam blato i mahovinu koje je donosila Huanita i da zapušavam pukotine između balvana.

Kada je Rigi završio vrata i žaluzine, mister Pizaro se pojavi, pa su i dečaci, koji su podizali zidove, zastali. Zidovi su bili već toliko visoki da sam morala da se penjem na panjeve da bih popunjavala pukotine. Mister Pizaro se pridruži Rigiju i oni počeše da prave prozorske okvire. Priskočila su im još dva dečaka, a i Huanita i ja smo nastavile svoj posao. Iznenada brvnara više nije ličila na usku kutijicu. Svi su se vraćali iz šume, a ja sam izašla iz kuće kroz rupu koja je predstavljala ragastov za vrata. Dok su dečaci podizali poslednji balvan, Huanita i ja smo zajedno otišle po blato i mahovinu, a onda smo završile i spoljno lepljenje. Na kraju je sve to postalo zabavno, pa smo počele da se gađamo blatom. Pogodila sam Džimija grudvom posred leđa, a on mi je uzvratio. Odjednom smo svih petnaestoro jurili okolo i gađali se blatom, dok je mister Pizaro stajao izvan domašaja i posmatrao nas.

Kada smo bili skroz od blata, progovorio je:— Šta to radite? Imate samo jednu presvlaku odeće.

Džimi pogleda u reku, uperi prst i povika:— Idemo tamo!Seo je, izuo cipele, a onda je potpuno obučen utrčao u

reku. I ja sam odmah pošla njegovim primerom, samo što sam još izvadila i beležnicu iz košulje, pre nego što sam skočila u vodu. Voda je bila bistra i hladna, ne suviše brza i pogodna za plivanje. Bilo je ovo mnogo bolje od mog prvog planetarnog plivačkog iskustva. Bacakali smo se, prskali i pravili užasnu galamu na kasnom popodnevnom suncu. Ubrzo nam se priključila i grupa mister Maršala koja nije bila pokrivena blatom, ali se i na njima tokom dana nakupilo dosta prašine, piljevine i ko zna čega još. Ostali smo u vodi dok nas nisu pozvali a onda smo izašli mokri kao miševi.

Naše vođe su bile voljne da nam učine civilizacijski ustupak, pa smo odneli našu odeću u izvidnički brod na brzo sušenje.

Posle večere, sveže presvučeni, siti, ugrejani i propisno umorni, Džimi i ja smo se uputili ka drugoj brvnari. Bila je približno završena koliko i naša, ali je izgledala neobično. Jedan od uzdužnih zidova bio je viši od drugog, što je davalo kući nakrivljen oblik.

Zatim smo kraj vatre odmotali naše vreće za spavanje i pokušali da provedemo noć pod otvorenim nebom. Bila sam među onima koji su bili određeni za stražu, ali srećom u drugoj smeni. Ostala sam budna, zamenila sam Stju Herškovića, koji nije primetio ništa hodajući čitav sat oko logora. Ni ja nisam videla ništa sem naših koji su se spremali na spavanje. Zevala sam ceo sat, a onda sam probudila Višva Matura i legla.

Ujutru je za vreme doručka bilo oblačno, sivo i hladno, ali onda su oblaci počeli da se razmiču i nebo je ponovo postalo vedro i svetlo.

Podigli smo sleme krova, a zatim završili vrata i prozore. Onda smo svi radili na podizanju krova. Kada smo završili, neko pogleda ka brvnari mister Maršalove grupe i vide da su oni postavili popreko grede od jednog uzdužnog zida do drugog, ravno, bez slemena.

— To nije fer – uzviknula sam. – Vaša građevina je šupa a ne kuća!

— Ho, ho, baš mi je žao! – odvraćala mi je Veni. Istovremeno s krovom postavljali smo i pod. Da smo

imali vremena, izblanjali bismo ga, ali ovako je bilo opasno hodati bos po njemu. Ipak, bio je čvrst i to je bilo važno.

Bili smo glatko potučeni od grupe mister Maršala, koja je završila posao sat ranije, prišla i komentarisala, ali sve je bilo gotovo pre podneva. Ponovo sam bacila pogled na njihovu brvnaru i – ruku na srce – naša je izgledala mnogo bolje.

Poslepodne smo se odmarali, švrljajući, a onda smo plivali, ovaj put u kostimima a ne u odelu. Zatim sam ponovo uzela svoju beležnicu i zapisala još nekoliko misli – sada o filozofiji moći.

Filozofija moći praktično naučava da treba da činiš sve što si u stanju. Ako nisi u stanju, greška je u tebi.

S tim gledištem prosto se ne možeš prepirati. To je logički sistem samoodržanja, okrenut sebi. On ne priziva spoljne moći, niti se spotiče o sopstvene definicije.

Ali, nije mi se sviđao. Prvo, on nije pravio razlike. Nije bilo nikakve razlike između „etički dobrog“ i „etički boljeg“. Važnije je, međutim, bilo to što je filozofija moći jednostavno govorila da rezultat delovanja nije važan. To je filozofija dvogodišnjeg deteta koje se bacaka od besa.

Spavali smo te noći u brvnari, sa zatvorenim vratima i bilo je izvesnog osećaja komfora i pouzdanosti – spavati u onome što si sam sagradio. Ali mogu da kažem i da je neravan pod bio mnogo tvrđi od zemlje. Ili možda nisam bila toliko umorna.

Sledeći dan bio je poslednji na našem izletu. To smo proslavili skačući sa strmine s druge strane reke. Onda smo počistili logor i krenuli na poslednji zadatak.

Jutro je bilo maglovito, a kada se magla digla, sivi niski oblaci visili su nam nad glavom. Tog jutra spojili smo se u jednu grupu sa mister Maršalom na čelu i mister Pizarom ne začelju koji je nosio konopac. Gledajući prema reci, naša brvnara je bila s leve strane a „šupa“ druge grupe sa druge strane. Krenuli smo nizvodno duž obale, zatim dugom blagom krivinom. Bio je sumoran dan, ali smo bili dobro raspoloženi i ćaskali smo u hodu. Naša šestorka sa Broda se spojila i koračali smo zajedno.

Išli smo tako skoro dva kilometra, ponekad napuštajući obalu reke i ulazeći u unutrašnjost, ali uvek nalazeći dobre staze. Najzad smo izašli na peščani sprud i gledali preko na nisku obalu i blagu strminu.

— Moraćemo da plivamo – reče mister Maršal. Ugazio je u reku dok mu voda nije došla do struka, što je bilo na

četvrtini širine reke. Zatim smo mi krenuli dok su naši predvodnici stajali, pazeći na nas. Voda je bila hladna i nije bilo ni upola tako zabavno smočiti se kao prvi put. Odelo nam je bilo prljavo i otporno na vodu, pa se brzo sušilo, ali, verujte mi, mnogo je lepše skinuti ga da se suši nego da se suši na vama. Izašavši na drugu obalu, skakutala sam i drhtala.

Okupili smo se preko na travi, a onda su i naši predvodnici zaplivali prema nama i pridružili nam se. Penjali smo se kroz žbunje, pod nogama nam se kotrljalo kamenje i najzad smo stigli do vrha grebena. Dotle, ako se nisam sasvim osušila, bar sam prestala da drhtim.

I greben je bio pokriven šumom, ali, stojeći na njegovoj ivici, šumovita obala na drugoj strani činila nam se kao tamnozeleni ćilim. Onda smo ušli u šumu i nismo izlazili sve dok se ponovo nismo našli na ivici grebena tačno nasuprot našeg logora.

Nije mi prijalo da stojim na samoj ivici, pa sam klekla i pogledala dole ka reci. Izgledalo je beskrajno duboko – dovoljno da se ubiješ ako padneš. U podnožju jedva da je bilo prostora da staneš. Bilo nam je objašnjeno da će dva konopca biti učvršćena tu na vrhu i svako od nas bi omotao konopac oko struka i spuštao se niz stenoviti odsek leđima okrenut reci... Gledajući dole nisam baš obožavala takvu ideju. Odmakla sam se od ivice i ustala.

— Pa – upita mister Maršal – ko će prvi da pokuša?— Mia i ja ćemo – javi se Džimi.Mister Maršal me pogleda i reče: – Dobro.Nije mi se sviđala pomisao na to, ali ako se to

očekivalo od svakog i ako sam to morala da uradim,

možda je i bolje da to uradim prva i preturim to preko glave.

Konopci su bili vezani za drveće. Predvodnici su nam pokazali kako se to radi. Krajevi konopca su konačno spušteni između naših nogu, preko ivice stene, sve do reke. Trebalo je kliziti niz konopac sve do dole.

Na signal stali smo leđima okrenuti reci. Konopci su bili zategnuti. Onda sam se odbacila, dočekala se nogama nazad o stenu, pa opet odbacila i kliznula još malo. Bila sam iznenađena kako je to funkcionisalo. Spuštala sam se u jednom skoku po otprilike dva metra. Nije bilo teško. Čak i zabavno. Pogledala sam u Džimija i nasmejala se. A onda, pre nego što sam toga postala svesna, našla sam se u podnožju. Ivica je bila šira nego što je izgledala odozgo. Džimi i ja spustili smo se skoro u istom trenutku.

Oslobodili smo konopce i mahnuli onima na vrhu.— Bilo je lako – uzviknu Džimi. — I zabavno – dodala sam.Dok smo gledali, konopci su bili povučeni gore.— Nema smisla da stojimo ovde – primeti Džimi. –

Hajdemo preko.Ponovo smo preplivali i onda posmatrali ostale kako

se spuštaju. Sedeli smo na poslednjem dovršenom delu brvnare – na pragu.

— Hvala ti što si se javio dobrovoljno i u moje ime – rekla sam Džimiju.

— Ti, neodlučna đavolice – odvrati Džimi. – Zar nisi ti ona osoba koja se pentrala po cevovodima na Brodu?

— To je drugo – rekla sam. – To je bila moja ideja.

12

Krajem decembra, tik pred Novu godinu, deca sa Ispita na Novoj Dalmaciji bila su vraćena kući. Od četrdeset dvoje dece koja su bila spuštena na planetu, sedmoro nije dalo signal za prihvat i nisu se vratili na Brod. Jedno od njih bio je Džek Brofi, kojeg sam pomalo poznavala iz rejona Alfa. Razmišljala sam o tome i pitala se da li ću se ja vratiti na Brod kroz godinu dana. Ipak me ta misao nije potpuno okupirala. Kraj godine je takav praznik kada potiskujete misli na neprijatne stvari, a sem toga otkrila sam još nešto što je obuzelo moje misli i zbog čega sam iz drukčije perspektive počela da gledam moju majku.

Kraj godine značio je pet ili šest dana proslavljanja – pet dana u 2198. godini, koja nije bila prestupna. U jednom od starih romana otkrila sam da pre nego što je izvršena reforma kalendara poseban dan u prestupnoj godini bio je pridodan februaru. U našem sistemu svi meseci su imali po trideset dana, a pet poslednjih (u prestupnoj godini šest) dodavani su na kraju.

Bila sam zadužena da za novogodišnju proslavu ukrasim naš stan. Džimi i ja smo otišli do velike radnje na Drugom nivou i pokupili sav šareniš koji nam je bio potreban. Uredila sam s tatom da Džimi slavi s nama. Okitili smo stan vrlo lepo i isplanirali sedeljku koju ćemo za našu šestorku i još nekoliko drugih prijatelja imati na drugi dan Nove godine i veliku proslavu novogodišnje noći, kada će dom biti manje-više otvoren za svakog ko

poželi da uđe. Sve obaveze do tog trenutka preuzeli smo na sebe i tata, koji nije imao strpljenja za takve stvari kao što su pripreme sedeljki, bio je zbog toga vrlo zadovoljan.

U rejonu Alfa imala sam svoje drugove, ali ih skoro nikad nisam dovodila kući. Sada je to, što su se deca, posebno Džimi, koji je takođe živeo u rejonu Geo, muvala po kući izgledalo kao normalno. Tata je imao sopstveni način života – u određenom smislu živeo je u svom ličnom svetu – i moglo bi se pomisliti da će prigovoriti što mu se stalno nepoznata deca upliću pod noge. Bila sam sigurna da mu je život poremećen ali se on nije žalio. Čak je, mimo svojih običaja, dao do znanja da mu se Džimi dopada.

— On je dobar dečak – rekao je. – Drago mi je da se i tebi sviđa.

To, naravno, za mene nije bilo suviše iznenađujuće otkako sam stekla pouzdan utisak da je Džimi jedan od razloga što stanujemo u rejonu Geo. Svakako nije bilo slučajno što smo bili dodeljeni mister Mbelu kao staratelju istovremeno. Čak sam imala utisak (delimično potvrđen) da bi razgovor sa brodskim eugeničarem pokazao kako ni to što smo se Džimi i ja sreli nije bilo slučajno, ali me za to nije bilo briga, jer je bilo trenutaka kad sam posebno volela Džimija, a i trenutaka kada bi me sam pogled na njega ispunjavao radošću.

Na delimičnu potvrdu toga, kao i na još jedno otkriće naišla sam dok sam njuškala kroz Arhiv Broda. Svaka društvena prostorija imala je biblioteku i bilo je posebno zadovoljstvo koristiti je. Doživeti svojim čulima veličinu, izgled i materijalnost stvarne knjige, bio je jedinstven osećaj. Bilo je pravo otkrovenje pratiti redove knjiga, a

onda izvući jednu zato što ti se čini onom „pravom“. Ali prosto zbog ograničenosti prostora pravljenje zbirke svih knjiga koje su postojale na Brodu, nije dolazilo u obzir. Zato je bilo uobičajeno da se putem videa pregledaju naslovi i sadržaji, a onda naruči kopija one koju želiš ili ti je potrebna. Postojali su i takvi materijali koje većina ljudi nije ni gledala bez nekog posebnog razloga, kao što je bio Brodski Arhiv. Ja nisam imala nikakav poseban razlog sem radoznalosti, ali sam bila rešena da ga pregledam i da čak koristim i očev položaj na Brodu da bih to sebi omogućila.

— Jesi li sigurna? – upitao me je bibliotekar. – Tu nema mnogo zanimljivog, znaš i nisam siguran da li bih stvarno mogao da ti dopustim...

Kunem se da nisam baš određeno rekla da mi je otac, Majls Hevero, komandant Broda, kazao da mogu, već da to raspravim sa bibliotekarom ako ovaj bude insistirao, ali mislim, dok sam mu to govorila da je stekao utisak da sam rekla baš ono pravo. U svakom slučaju, bacila sam pogled u Arhiv.

Tamo sam našla dvadeset četiri godine stare preporuke eugeničara na kojima sam se zaustavila, ali sam pre toga potražila podatke o sebi, bolje rečeno o mami i tati i otkrila nešto što me je prosto lupilo po glavi: imala sam brata!

To je bio šok. Isključila sam video, otišla do kreveta i ležala tako zgrčeno dugo, razmišljajući. Nisam znala zašto mi to nije bilo rečeno. Setila sam se da me je neko jednom nešto o tome pitao, ili mi pričao, ili me zadirkivao pitajući za braću i sestre, ali nisam to sećanje mogla nigde da smestim niti da bilo šta učinim s njim.

Najzad sam se ponovo vratila videu u potražila podatke o bratu. Zvao se Džo-Hoze. Bio je skoro četrdeset godina stariji od mene i umro je pre više od petnaest godina.

Kopala sam dalje i otkrila još. Očigledno je i on bio, kao i ja, naklonjen kreativnom pisanju. Pisao je romane, nešto što ja nikad ne bih radila, naročito pošto sam pročitala njegov. Ne da je bio loš – bio je užasan i to me je navelo na pomisao da možda Brod nije pogodno mesto za izmišljanje.

U drugim stvarima Džo je bio mnogo kompetentniji. Bio je cenjen kao istraživač u svojoj grani fizike. Njegova smrt je bila posledica grotesknog i potpuno nepotrebnog nesrećnog slučaja koji je sam prouzrokovao. Nije bio odmah otkriven, a kada jeste bilo je prekasno da ga ožive. Njegova smrt je očigledno predstavljala veliki udarac za majku.

Sada, kada sam to saznala, nisam znala šta da počnem s tim. Konačno, u jednom pogodnom trenutku, obratila sam se tati i onoliko načelno, koliko sam mogla, pitala ga o tome.

Pogledao me je zbunjeno. – Ti si znala sve o Džou – rekao je. – Dugo nisi pitala za njega, ali ja sam ti o tome pričao bar dvadeset puta.

— Ja nisam do pre sedmicu dana čak ni znala da on postoji – odgovorila sam.

— Mia – obratio mi se ozbiljno – kada si bila tri godine molila si da ti pričam priče o Džou.

— Ali sad se toga ne sećam. Hoćeš li da mi pričaš?

I tata mi je pričao o mom bratu. Čak mi je rekao da smo jako slični po izgledu i karakteru.

Nisam razgovarala o tome s majkom jer nisam znala šta bih o tome mogla da kažem. Nisam jednostavno mogla. Jedina osoba s kojom sam, sem oca, pričala o tome bio je Džimi i on je imao vrlo pronicljiv komentar, pa bio tačan ili ne. Rekao je da se ja možda zato ne sećam, jer to nisam želela, bar ne do sada i da to „nalaženje“ zapisa o mom bratu nije bilo baš tako slučajno kao što ja mislim. Pravo da kažem, u prvi mah to me je jako razljutilo, a kasnije, kad sam razmislila ustanovila sam da u tome može biti istine. U svakom slučaju, Džimi i ja nismo zbog toga dva dana govorili.

To psihologiziranje navelo me je i na razmišljanje o mojoj majci, o tome kako me je držala na odstojanju i kako je postajala nesrećna kada sam bila pažljiva prema njoj. Konačno sam došla do zaključka da možda to nisam ja, Mia, jedinka, koja je u nju unosila nemir, nego prosto ja kao fizička činjenica, pa sam to tako počela i da prihvatam. Ne mogu da kažem da sam je više zavolela, ali smo uspele posle toga da budemo mnogo ljubaznije jedna prema drugoj.

Još se nešto promenilo te zime – moje mišljenje o tome šta želim da budem u životu. To je došlo kao direktan rezultat beležaka o etici koje smo Džimi i ja napisali.

Sastali smo se u stanu mister Mbela i pričali o zaključcima do kojih smo došli, uz uobičajeno osveženje koje nam je pripremila gospođa Mbel. Ona je bila tako ugodna i draga osoba. Bio je to naš redovni sastanak petkom uveče.

Moje beleške bile su direktna rasprava i upoređivanje šest etičkih sistema, koncentrisani na ono što mi se činilo kao njihova suština. Završila sam kazavši da mi se čini kako su svi etički sistemi koje sam razmatrala, ocene već izvršenog čina. Odnosno, ljudi deluju kako su naumili, ali žele da posle toga osete da su bili u pravu i zato su pronašli sisteme koji su opravdavali njihove postupke. Primera radi, rekla sam, otkrila sam i to da uputa koja mi se činila principijelno najatraktivnijom: „Čini tako da postupaš humano bilo da si u pitanju ti ili neko drugi, i čini to u svakom slučaju baš tako a ne u nekom višem značenju“, ne može da se uklopi ni u jedan sistem na koji sam naišla.

Džimi je u svojoj raspravi uzeo sasvim drugi smer. Umesto da kritikuje etičke sisteme, pokušao je sam da formuliše jedan. Bio je u osnovi humanistički, ne sasvim različit od nekih drugih s kojima sam se slagala.

Počeo je s tvrdnjom da je istinska humanost nešto što se postiže a ne automatski nasleđuje. U onome što je govorio bilo je stvari za koje ste se mogli zakačiti, ali njegov sistem imao je jednu prednost a ona je bila u tome što je govorio u izrazima generalnog odnosa prema životu radije nego u okvirima tačnih pravila. Jer je jako lako naći izuzetke od pravila.

Dok sam ga slušala, postajala sam sve više zabrinuta, ne zbog onoga što je govorio, što je bilo sasvim u skladu sa njegovim sklonostima, već zbog karaktera njegovih beležaka. Ja sam bila ta koja je nameravala da bude sintezist, gradeći zamkove od opeke i maltera, ali ono što sam ja uradila nije bilo to. Onda mi je palo na pamet da to nikad neću ni činiti: graditi kuće, sastavljati mozaike,

ništa od toga mi u stvari nije ležalo i trebalo je da to uvidim daleko ranije.

„Ja nisam graditelj“, mislila sam. „Ja nisam sastavljač“. Bio je to trenutak čistog nenadanog otkrovenja.

Kada je Džimi završio, mister Mbel predloži:— Hajde da razmotrimo sve. Kako bi ti to

komentarisala Mia?— Pa – okrenula sam se Džimiju – zašto ti želiš da

budeš ordinologist?Slegnuo je ramenima:— A zašto ti želiš da budeš sintezist?Zapretila sam mu glavom:— Mislim ozbiljno. I želim odgovor.— Ne vidim kuda smeraš. Kakve to veze ima s etikom

ili sa onim o čemu smo upravo govorili?— Nema ništa s etikom – rekla sam. – Ali ima mnogo s

tvojim beleškama. Ti nisi slušao sebe.— Hoćeš li malo potpunije da se izjasniš? – zamoli me

mister Mbel. – Nisam siguran da mogu da te pratim.— Posle izvesnog vremena – objasnila sam – nisam

više slušala Džimijeve zaključke. Razmišljala sam o tome kakve sam beleške ja načinila. Bilo nam je prepušteno da sami odaberemo. Čini mi se, ako je Džimi želeo da bude ordinologist, trebalo je da napiše beleške kao što su moje, kritičke beleške. A ako sam ja stvarno odlučila da budem sintezist trebalo je da napišem beleške kao što su Džimijeve. Kreativne beleške. Ali ni on ni ja nismo to učinili.

— Shvatam – reče mister Mbel. – Mislim da si u pravu.

— Ali ja hoću da budem ordinologist – bunio se Džimi.— Samo zato što je to bio tvoj deda – rekla sam. Mister Mbel se odmah složio sa mnom, ali Džimi je

suviše dugo sanjao o ordinologiji da bi se tako lako predomislio. Trebalo mu je vremena pre nego što ga je proželo to saznanje, ali ni tada još nije uspostavio kritički odnos prema sebi, a u tome je bila stvar. Ja sam već bila načisto s tim da sada nameravam da budem ordinologist i mister Mbel je to prihvatio. Za mene je bilo lakše da se predomislim jer, kad sam ja mislila o budućnosti, mislila sam o sintezi, ali u zagradama, a posle toga bih stavila znak pitanja. Ta promena smera bila je ono pravo za mene i sada, kada sam mislila o ordinologiji nisam imala nikakvih dilema, naročito pošto mi je mister Mbel rekao da imam dobru osnovu da u tome postignem uspeh.

Najzad je i u Džimiju sve došlo na svoje mesto, pa je i on prihvatio novo usmerenje. Uostalom, on je ipak bio kreativac.

— Ti si uvek bio taj – rekla sam mu – koji je smišljao šašave stvari koje ćemo uraditi. A ja sam bila ona koja je trebalo da razmišlja o tome zašto to ne uspeva.

— U redu – složio se Džimi. – Ti ćeš biti ordinologist a ja ću biti sintezist.

Poljubila sam ga u obraz. – Fino! Onda smo i dalje partneri.

Moja promena usmerenja mogla je biti i rezultat mog sazrevanja. Kao što je bilo i sve ostalo, ili je u tom trenutku to tako izgledalo. Znaci promena su se i te kako zapažali na meni. Jedan se pokazao i kada smo Helen Pak i ja sišli u brodsku radnju po odeću.

U životu na Brodu postojao jae stalan problem životne stimulacije. Ako bi život bio suviše lak, svi bismo postali kao povrće. Odgovor je nalažen u tome da se neke stvari učine težima nego što bi mogle da budu. To je značilo i da kupovinu treba da obavljate lično a ne preko videa.

Helen i ja smo otišle u brodsku prodavnicu ne zato što nam je odeća bila iznošena već što smo iz nje izrasle. Ja sam poslednjih godinu dana stalno rasla, ali nisam dostigla nikoga zato što su rasli i oni. Sada sam morala da nosim prslučić, što je bilo nešto novo i neugodno, a moj ukus u oblačenju razvijao se iznad nivoa lakih bluza, šorceva i sandala. U tome je bilo i dosta Heleninog uticaja. Imala je dobro oko za odevanje i insistirala je da učinim više za svoj izgled nego do sada.

— Ti si stvarno zgodna – rekla je – ali ko će to opaziti ako nastaviš da se oblačiš kao do sada?

Što se mene tiče, nisam mnogo marila. Želela sam da živim prirodno i nisam imala velikih želja da zaluđujem svet. Ipak, bilo je nekoliko stvorenja kojima sam želela da izgledam privlačna i zato sam se prepustila u Helenine ruke i, tako mi boga, počela sam bolje da izgledam. Između ostalog, naterala me je da nosim ružičasto, što se dobro slagalo s mojom crnom kosom i što sama nikada ne bih izabrala. Sve je to bilo za mene ugodno iznenađenje.

— Stvar je u tome da istakneš ono što je na tebi najbolje – objasnila je Helen. Imala je razloga da bude ponosna na svoje delo. Čak je i tata to primetio, a pogotovo Džimi. Od njega, naravno, nisam dobila komplimente, ali od tate jesam.

I tako sam se muvala po brodskoj prodavnici, izvlačeći komade odeće, probajući ih, svlačeći ih zatim, kikoćući se, pozirajući pred ogledalom uz uzvike odobravanja ili neodobravanja. Ja sam čak našla nešto za Helen što joj je stajalo dobro – sa tom njenom plavom kosom i orijentalnim crtama lica. Ona je uglavnom znala šta joj pristaje i bilo je pravo zadovoljstvo naći nešto što će joj se dopasti.

Preturale smo po policama, kada sam ugledala nekog koga sam poznavala i rekla: – Samo trenutak! – Onda sam mahnula.

Bila je to Zena Endrus, koja više nije bila debeljuškasta kao nekad. Osvrtala se uzbuđeno i očigledno je pokušala nekog da nađe. Ugledala me je kako mašem i prišla mi.

— Haj, Mia – pozdravila me je. – Jesi li videla moju mamu?

— Nisam. Nešto se dogodilo?— O, ne. Ništa loše. Upravo sam primila poziv. Iduće

sedmice krećem u školu preživljavanja.— Baš se radujem – rekla sam.Kada je otišla dalje da traži majku, Helen i ja smo se

pogledale. Kako vreme prolazi. Kao da je bilo juče kad smo mi krenule.

13

Vrhunac škole preživljavanja bio je kad su nas unapredili u prvu grupu i kada smo krenuli u lov na tigra na Treći nivo. To je, kao i mnogo toga drugog, bilo predviđeno da nam ulije samopouzdanje. Ništa tako ne budi samopouzdanje kao kad skoro goloruk loviš tigra. Ukoliko uspeš da preživiš to iskustvo.

Okupili smo se s rancima na dogovorenom mestu na Trećem nivou. Džimi i ja smo sišli iz rejona Geo šatlom. Nisam baš bila u najboljem duševnom stanju, jer se do sada nikad nisam susrela s takvim nečim i mrzovoljno sam sviruckala na fruli.

— Valjda je ne nosiš sa sobom? – začudi se Džimi.— Zašto da ne?— Moram da priznam da sviraš sasvim dobro, ali ako

budeš svirala ovakve stvari, sve ćeš nas naterati u depresiju.

— Učestvovaću u noćašnjoj zabavi kraj logorske vatre – rekla sam.

— Valjda nećeš svirati na fruli?— Ne. Nameravala sam da ispričam jednu priču. Ali

skoro si me naterao da se predomislim.— Bojiš li se? – upitao me je, ne misleći dabome na

logorsku vatru.— Ne mogu da kažem da uživam u pomisli kako

bacam kamenje na tigra – odgovorila sam. – Ali verujem da ću to uraditi. A kako je s tobom?

— Ja se uvek bojim pre akcije – prizna Džimi. – Zato volim da pričam ili da igram šah.

Stigli smo do već poznate kapije broj pet i pridružili se ostalima, uzimajući naše helicikle. Tu je bio i mister Maršal sa dva psa, a pored njega i mister Pizaro, koji je imao brkove a pustio je i riđu bradu. Uneli su pse i hranu u transportno vozilo. Pre nego što smo krenuli, mister Maršal nas je postrojio i prešao pogledom po nama.

— Vi znate – rekao je – da niko nije obavezan da pođe.Klimnuli smo glavom, ali niko nije odustao.— Imate li noževe?— Da – potvrdili smo. Bilo je to jedino oružje kojim

smo raspolagali.— Želim da vam bude jasno da će bar jedno od vas

biti povređeno, a može i da pogine. Vi idete da savladate tigra, koji je isto toliko surova životinja kao i one koje možete sresti bilo gde kada budete spušteni na Ispit. Na Ispitu, nadam se, umećete na vreme da izbegnete tako nešto. Ovaj put, međutim, nameravamo da otkrijemo jednog, da ga pratimo po tragu i ubijemo ga rukama. Vi to možete da učinite jer ste jači i pametniji od njega – bar kao grupa. Mogu da vam garantujem da će bar neko od vas biti povređen, ali kada obavite posao, tigar će biti mrtav. Bićete iznenađeni kada otkrijete koliku zadovoljštinu ćete naći u tome. U redu?

Divlja područja Trećeg nivoa bila su isto tako negostoljubiva kao i ona s kojima ćemo se suočiti na planeti. Teren možda nije tako težak, ali život u divljini je neugodan a to je glavni činilac. Na ovaj poslednji izlet krenuli smo bez šatora na naduvavanje i soničnih

pištolja, koje ćemo poneti na Ispit, a tragaćemo za najopasnijom životinjom koja postoji na Brodu. To nije bila samo proba za Ispit, već i usađivanje osećanja kojim ste u stanju da razlikujete šta je stvarno a šta nije, a i potreba da vam se pokaže da je smrt stvarna. Možete to zvati i šamaranjem, ali, kao što sam rekla, važno je bilo da steknemo samopouzdanje.

Podigli smo se kao jato velikih ptica iz centra za trening gore prema nadsvođu, a onda poleteli dalje. Kretali smo se preko velikog parka, gledajući dole u drveće i uske putanje, a onda preko trnovite ograde koja je označavala granicu divljine. U početku nisam primećivala velike razlike, ali onda smo preleteli preko jednog životinjskog krda, a naša buka i senke uplašili su ih i naterali u beg preko travnjaka.

Mister Maršal nam je bio na čelu, a mister Pizaro na začelju s transportnim vozilom. Zujali smo jedno kraj drugog na otprilike istom rastojanju od svoda, a tle se uzdizalo i spuštalo pod nama. Kada smo proleteli travnjak, na signal mister Maršala spustili smo se na blago brežuljkasto tle, pokriveno grmljem i retkim drvećem.

Kada su psi izvedeni iz vozila lajali su i otimali se na svojim uzicama, ali ih je mister Pizaro odmah vezao. Postavili smo okolo straže i onda počeli da podižemo logor. Imali smo taman dovoljno vremena da skupimo drva i založimo vatru pre nego što su velika svetla na stropu počela da se gase, strujanje vazduha da se gubi i temperatura da pada. Nije pala mnogo, ali vatru i nismo založili zbog toga. Ona nam je služila za kuvanje i zaštitu.

Posle večere svi smo se okupili oko vatre, uključujući i mister Maršala i mister Pizara i ja sam bila počastvovana da izvedem svoj program. Džimiju za volju uzdržala sam se od sviranja na fruli i umesto toga počela s pričom koju sam pripremila i nameravala da ispričam. Bila je to jako, jako stara priča i zvala se „Dama iz Karlajla“.

Sačekala sam da se svi smire. Stajala sam ispred grupe koja je posedala u lelujavom osvetljenju vatre i počela:

„To se dogodilo pre mnogo, mnogo vremena u kraju zvanom Karlajl u kojem su živeli divlji lavovi. Tigrovi su, kao što znate, samci lutalice, ali lavovi žive zajedno u čoporima i terorišu na zemlji.

Tamo je živela dama bez ikog svog, kojoj je glavu napunila čudnim idejama njena već odavno pokojna mama. Bila je vrlo lepa i udvarali su joj se svi momci u okolini, koji su je smatrali glavniih zgoditkom zbog njenog izgleda i njenog novca. Ali njena mama ju je učila da biti lep znači biti poseban i zbog toga ne treba da se baci u naručje prvom ili drugom mladiću koji naiđe. Umesto toga, treba da čeka na muškarca iz dobre porodice, bogatog, časnog i hrabrog. – Iskušavaj ih – savetovala ju je mama. Jer njen otac se obogatio prodajući bajate mrve hleba...“

— Zaboga, Mia – primeti neko od dece – ko bi želeo da kupi stare mrve?

— Reći ću ti tačno ko – odvratila sam. – Kupovala su deca da bi ostavila trag za sobom kad idu u šumu, tako da bi mogla pri povratku da nađu put iz nje.

„Bilo kako bilo“, nastavila sam, „njen tata joj je ostavio dovoljno novca da je mogla sebi da dozvoli da čeka

godinama na uobičajena nedeljna popodneva kada bi dolazili njeni prosci. I uvek bi ih odbijala iz ovog ili onog razloga. Tako je provela dosta godina, sedeći u svojoj sobi, postajući sve čudnija i čudnija, čak nalazeći zabavu u tome da u nedeljna popodneva odbija prosce. Vremenom, nije više bilo nijednog pristalog muškarca u krugu od sedamdeset kilometara kome bar jednom nije rekla „ne“. Na kraju je došlo do toga da su momci u mestu, ako bi neki stranac banuo nedeljom po podne u grad, odmah ovog poslali k njoj da ga odbije. Grad je bio mali i to im je predstavljalo jedinu pravu zabavu.

Konačno se ipak dogodilo da su jedne nedelje u gradskoj gostionici pila dva mlada čoveka. Jedan je bio poručnik, koji je imao šešir sa perima i lep kaput sa nekoliko sjajnih medalja. Drugi je bio pomorski kapetan, koji je, iako mlad, već triput oplovio oko sveta. Obojica su bili iz sasvim običnih porodica, džepovi su im bili više nego puni, bili su časni ljudi, imali su medalje i druge potvrde svoje hrabrosti i obojica su bili neoženjeni. Bili su u stvari dva najzgodnija kandidata za ženidbu koja su se ikad pojavila u Karlajlu. Tamošnji momci nisu čak ni pokušali da se odluče za jednog od njih. Jednostavno su im izložili situaciju, a oba mlada čoveka su dovoljno popila da bi im se ideja učinila primamljivom kao najprikladniji način da se razreši pitanje davnog rivalstva između pešadije i mornarice. I tako su krenuli da okušaju sreću.

Našli su damu kod kuće, raspoloženu da ih primi. Ona se istinski uzbudila. A ispostavilo se da je i posle tolikih godina još uvek bila najlepša žena koju su ova dva svetska putnika videla. Što se nje tiče, ona je, pošto ih je

detaljno ispitala, utvrdila da su obojica od one vrste muškaraca za koje joj je njena mama govorila da treba da ih čeka. Ali pošto su se obojica pojavili u isti dan to joj je stvorilo problem koji je morala da reši, pa je konačno odlučila da se posluži metodom njene mame. – Obojicu ću vas podvrgnuti Ispitu – rekla je – i onaj od vas koji ga položi, biće čovek za koga ću se udati.

Upregla je dva konja u kočiju i svi se popeše u nju. Mladići iz Karlajla, koji su poslali ovamo onu dvojicu, čekali su u dvorištu a onda su krenuli za kočijom, kladeći se uz put. Kočija je prešla preko brda, nastavila drumom i kad je stigla do jazbine tih lavova koji su zastrašivali lokalno stanovništvo, lepa, mlada dama zaustavi konje. A onda, potpuno ukočena, pade na zemlju. Podigli su je, očistili s nje prašinu, ali ona nije izustila ni reči sledećih četvrt časa. Dva mlada momka raspitivali su se kod momaka iz okoline šta joj je, a ovi su im rekli da je to nešto što joj se događa s vremena na vreme.“

— I šta joj se to dogodilo? – upita neko kraj vatre.— Ovako glasi izvorna priča – objasnila sam. – Ne bi

me čudilo ako to znači da je bila histerična.— Ćutite – javi se drugi glas – i pustite je da priča! „Kada je dama ponovo došla sebi – nastavila sam –

bacila je lepezu u lavlju jazbinu. To ih je, kao što možete i zamisliti, razdražilo, pa počeše da reže i hodaju u krug. A onda, zadovoljna sobom, mlada dama reče: – Dakle, gospodo, koji od vas želi da zadobije moju ruku, vrativši mi lepezu? – To tek podstače momke iz okoline na dalje opklade. Dva mlada kandidata pogledaše dole u lavlje leglo, onda u nju, pa opet u leglo, pa opet u nju. Pokušavali su da dođu do dobre i razumne odluke.

Najzad poručnik, koji je zaista zaslužio sve medalje koje je nosio, ali koga je njegova mama naučila da oseti meru, zavrte glavom i reče da će se vratiti u grad i popiti još jedan vrč piva. Udaljio se drumom mrmljajući u bradu nešto o ženama i njihovim smešnim hirovima.

Tada svi pogledaše ka pomorskom kapetanu i svi su se pitali šta će on da uradi. On najzad skide kaput da ga ne isprlja, popravi okovratnik kako bi izgledao uredno uprkos tome što sada nije bio propisno odeven i reče: – Ja ću to učiniti. – Zatim poče da se spušta prema ulazu u lavlju jazbinu. Neki među prisutnim počeše da govore kako on ima više hrabrosti nego mozga, a bilo je i drugih koji su tvrdili da je previše popio. U svakom slučaju, on nestade u jazbini i nije bilo nikoga ko je pomišljao da će se ponovo pojaviti.

Teglili su vratove da vide, ali je unutra bilo mračno. Mogli su samo da čuju kako lavovi mumlaju. A onda se pomorski kapetan pojavi. Izgledao je malo izgužvan, ali držao je lepezu u ruci.

Kada ga je dama videla kako dolazi, uzviknula je: – Evo me, tu sam! – spremna da mu se baci u naručje.

Pomorski kapetan je samo pogleda u oči i odvrati:— Ako želite važu lepezu, morate je uzeti sami – i baci

lepezu nazad, među lavove.Onda se vrati u grad i nastavi da s poručnikom pije

pivo. Zatim su se rastali i svaki je otišao svojim putem. Ne znam da li je dama ikada dobila nazad svoju lepezu.“

Kada je ugrabio priliku da razgovara sa mnom nasamo, Džimi mi reče: – Zar nije sreća to što imamo dobar razlog da budemo ovde napolju sami?

Ujutru, kada se vatra ugasila, rasvetlilo se dovoljno i helicikli su bili smešteni u šator, krenusmo po tragu, za psima na uzici, uzdajući se u njihovu moć naslućivanja.

Dok smo koračali, uzimala sam kamenje veličine šake i vežbala bacanje. Atila i Džimi počeše da me kritikuju.

— Ne tako – reče Džimi. – Ovako! – On baci. Izgledalo je mnogo opuštenije i efektnije, ali ja nisam opažala kakva je razlika.

— Ne znam tačno šta pogrešno radiš – reče mi Atila – ali ti se trzaš celim telom dok bacaš.

— Mislim da znam – javi se Džimi. – Držiš podlakticu kruto i bacaš ramenom. Moraš više da koristiš šaku i podlakticu. Savij ih u laktu, olabavi i naglo izbaci kamen.

Veni nas pogleda iskosa. – Opet si slatka i bespomoćna, Mia?

Uzela sam još jedan kamen i bacila ga.— Tako je bolje – pohvali me Džimi.Okrenula sam se ka Veni, spremna da joj oštro

odgovorim, kad psi počeše da laju. Nije to bilo njihovo uobičajeno kevtanje. Bilo je mnogo melodičnije, kao da hoće nešto da saopšte.

— Dođite ovamo – reče nam mister Pizaro i mi se okupismo oko njega.

Mister Maršal je klečao kraj životinjskog traga koji je bio deset centimetara širok i u dužini još veći. Pokazao je na njega.

— Ovde smo – rekao je. – Pogledajte zrnca peska u tragu. Nije stariji od dva sata. Možda i manje, – dodao je, proveravajući njegovu svežinu.

Mister Pizaro pusti pse napred i otkači njihove uzice. Njuškali su i drhtali. Bio je to uzbudljiv trenutak kad su ispružili glave, a onda skočili napred, zavijajući dok su trčali. To im je, uostalom i bio posao. Galama koju su dizali bila je baš takva – zanatska. I mi pođosmo, kaskajući za njima, gore-dole po peščanim brežuljcima. Bila sam zadovoljna što sam na nogama imala sandale koje bi se odmah i ispraznile kad bi se napunile peskom.

Bilo je zadivljujuće kakve razlike u tlu i vegetaciji mogu da proizvedu blage varijacije u strujanju vazduha, temperaturi i iznad svega vlažnosti. Trčali smo kroz jaruge između peščanih uzvišica, kroz šiblje, zaobilazeći ga kad bismo mogli i napredovali sve dalje kroz pampu. Tigar je, najverovatnije, sišao u travnatu pampu da lovi, a onda da se vrati u žbunje, gde je moralo biti njegovo legalo.

Na trenutak izgubili bismo pse iz vida i ostajali smo na njihovom tragu jedino prateći njihove glasove. Jednom su psi izgubili tigrov miris, pa su morali da se vrate da ga nađu. Trčanje je postalo naporno. Najzad se glasanje pasa pojačalo i bilo je jasno da su opazili zver. Prešli smo preko jednog brega i ugledali purpurna bedra tigra koji je zamicao za veliku stenu i pse koji su se vrpoljili u njenom podnožju tražeći stazu prema gore.

Da se Treći nivo pravio tako što bi se prazna zapremina punila stenjem i zemljom, teško da bi to bio pokušaj vredan pažnje. Zamislite samo koliko bi tovara izviđački brodovi morali istresti ovde! Bilo bi smešno činiti takve napore. Ali polazeći od činjenice da je Brod zapravo samo velika, obrađena kosmička stena, Treći nivo je napravljen prosto odlamanjem stena i njihovim

usitnjavanjem do željene strukture. Velika grupa stena iza kojih je tigar iščezao nije bila ništa drugo nego džinovska kiša kamenja ostavljena tamo gde je pala.

Psi konačno nađoše načina da krenu u taj crvenkasti kameni haos za tigrom. I mi smo se penjali, zatim puzali, uzvikujući i prateći galamu koju su dizali psi. Postojala je staza u stenju, a onda se ona razdvajala na dva. Jedan krak je vodio gore i očigledno se udaljavao od buke pred nama, a drugi je vodio direktno prema toj buci.

Mister Maršal je zadihano mahao, pokazujući prema gornjoj stazi: – Neki neka pođu tim putem!

Ja sam pošla za njim pravo napred. Za čas smo došli do otvora u steni i tu, u udubljenju, režeći i kidišući na pse, stajao je tigar. Bio je crven, sa snažnim, izdignutim crnim plećima i pretećom, duguljastom glavom. Zubi su mu izgledali jako dugi prema uskoj njušci. Bilo je to u suštini beskorisno, ali je izgledalo dekorativno, elegantno i zanimljivo. Raspršili smo se okolo u krug. Psi su kevtali prema njemu, ali su uzmicali izvan domašaja kad bi ispružio šapu da ih dohvati. Pokušavao je da se domogne drugog kraja otvora na steni, ali mu psi nisu davali priliku. Dok smo ga opkoljavali, jedan od pasa je bio prespor u predviđanju tigrovih namera i bio je odbačen ka steni krvavog bedra.

Onda su se na steni iznad tigra pojavili mister Pizaro i četvoro dece. Zurili su dole u buku, krv i prašinu.

Među njima je bio i Dejvid Farmer, koji je bio skoro isto toliki praznoglavac kao i Rigi Alen. Postavio se na vrh stene i šepurio se i upravo se spremao da se prodere jer je hteo da ga primeti, kada se sapleo i počeo da klizi niz stenu. Tresnuo je pravo u bok nakostrešenog tigra. Ovaj

skoči napred, pravo na psa koji se previjao. Režao je i birao na koga će od nas koji smo ga okruživali da se ustremi. Na nesreću, izabrao je mene. Bez razmišljanja podigla sam kamen u ruci i, ne znajući da li sam ga bacila ispravno ili ne, pogodila sam ga pravo u njušku. To je bio signal da se ospe prava baražna vatra kamenja i jadan, podivljali tigar uzmače ponovo prema litici. Odozgo su takođe bacali kamenje na njega.

Krug se oko njega počeo stezati. Niko se nije usuđivao da izleti i suoči se sam s njim, oslanjajući se na hrabrost onih koji bi se kretali iza njega. A onda, postupajući skoro kao psi, Džimi zamahnu nožem prema tigrovoj njušci, ovaj zareža i ustremi se na njega. I tada, dok je tigru bila odvučena pažnja, Atila, za kojeg nikada nisam očekivala da tako nešto učini, skočio je tigru na leđa i zario mu nož među rebra.

Tigar zgrbi pleća i zbaci Atilu, kriknuvši ranjen. A onda se našao pod gomilom nas dece – mahali smo noževima i kričali. Za samo nekoliko sekundi bio je mrtav. Kada smo ustuknuli,, ležao je kao topla, mlitava gomila krzna čije su se crvene pruge mešale sa vijugavim prugama krvi.

Dejvid Farmer se izvukao sa opasnim prelomom noge. Bil Niman imao je tragove kandži i slomljeno rame. Tigar ga je zakačio neposredno pre nego što je poginuo. Ja sam imala tanku ogrebotinu i umereno ozbiljnu ranu od noža, ali ne od mog.

Bili su u pravu. Zaista ti daje osećaj moći saznanje da možeš da ubiješ nešto tako vitalno, tako divno i tako opasno kao što je tigar. Ali osećanje moći može da se stekne i pritiskanjem obarača sa daljine od pet stotina

metara. Mi smo ubili tigra po njegovim sopstvenim pravilima. Pratili smo ga u stopu, uhvatili ga i ubili. A to daje osećaj sposobnosti.

Tako naučite nešto o sebi. Naučite i o tome šta učiniti kad vam se kandže pojave pred licem. Naučite nešto i o krvi. I da vas od lova na tigra može zaboleti i grlo. Od urlanja.

Ma kakve pozitivne efekte na naše razmišljanje imao taj lov, ipak se nije moglo poricati da je novembar bio vreme kada su rasli nemir i napetost. Ni ja nisam baš bila naročito vesela. Iako je moj mozak govorio, kao i pre nekoliko meseci, da će Ispit biti najobičniji valcer, moje telo je odbijalo da prihvati i da u to veruje. Pokušavala sam da se pristojno ponašam prema ljudima, ali krajem meseca jedva da sam mogla sebe da nateram da bilo s kim razgovaram. Najlepša mi je bila samoća. Spavala sam loše. Jedne noći sam se probudila vrišteći, što mi se nije dogodilo godinama.

Najgore od svega bilo je čekanje. Da sam sredinom novembra imala mogućnost izbora, ja bih rado odabrala da pođem tada a ne kasnije, prosto da to već jednom počne. Umesto toga postajala sam sve više ćoškasta.

Čak sam uspela da se posvađam s Džimijem, što nije bilo lako, zato što je Džimi bio vrlo dobra priroda i zato što smo bili bliski. Iako ćemo biti spušteni na planetu odvojeno, jedno po jedno, posle prizemljenja možemo ujediniti snage. Nameravala sam da budem partner s

Džimijem i sigurna sam da je i on to imao na umu, ali naša svađa je to okončala.

Počelo je jednom mojom oštrom primedbom o Blatoždercima. Rekla sam što sam mislila, ali sam možda preterala samo da bih se istakla. U svakom slučaju mister Mbel je odmah reagovao:

— Mislim da si to preuveličala, Mia. Mislim i da je važno da ti to kažem. Ja ne volim te uprošćene kategorizacije. Neki od mojih predaka bili su progonjeni jedno vreme i držani u podređenom položaju samo zato što im je koža bila tamna.

To je bilo sasvim smešno, jer je moja koža bila tamnija od mister Mbelove a ja se nisam osećala inferiornom ni prema kome.

— Ali to nije suštinska razlika – rekla sam. – A ovo jeste. Oni prosto nisu tako dobri kao mi.

Dok smo išli kući Džimi je pokušao da to raspravi sa mnom.

— Sećaš li se onih beležaka iz etike koje smo pisali prošle zime? – upitao je.

— Sećam se.— Čini mi se da si tada odobravala Kantovu tezu da

treba prema svim ljudskim bićima da se odnosimo jednako.

— Nisam to kritikovala.— Onda kako možeš da govoriš na ovaj način o

kolonistima?— Čekaj, zapravo, šta te navodi da mislš da

Blatožderci jesu ljudi?— Oh, sada govoriš kao tvoj otac – reče Džimi.

I tu je počela naša svađa. Džimi nikada nije fizički napadao nikog, bar otkako sam ga ja poznavala, a i ja se nisam već više od godinu dana ni sa kim uhvatila u koštac. Ali bili smo jako blizu toga da se potučemo. I na kraju smo išli razdvojeno i nismo govorili jedno s drugim. I vratila sam Džimiju njegov nakit s rebusom. Bilo je to u petak naveče, veče pre mog rođendana.

Sutradan, Džimi se nije pojavio kod mene. Taj dan, kada sam ušla u četrnaestu godinu, bio je potpuno prazan. Tako je prošla i nedelja. U ponedeljak smo otišli na Ispit.

Treći deo

KOSMIČKA PODUKA

14

Bila su u osnovi dva načina suočavanja sa Ispitom: metod kornjače i metod tigra. Metod kornjače je značio da iskopate sebi rupu i ostanete u njoj mesec dana, ne tražeći nevolje, ne tražeći ništa, prosto sedeći tu. Metod tigra je značio da se krećete, istražujete, gledate šta ima da se vidi. Nema sumnje da je metod tigra mnogo opasniji. S druge strane, nema takođe sumnje ni da je on živahniji. Niko od naših instruktora nije čak ni pokušavao da nam preporučuje jedan ili drugi metod, čak nisu službeno ni žigosani oni koji bi se opredelili za metod kornjače, ali je metod tigra ipak imao prestiža. Nekoliko puta smo o tome međusobno razgovarali. Rigi se opredelio za metod kornjače.

— Želim da se vratim kući – rekao je – a imaću bolje šanse kao kornjača. – To samo pokazuje šta se dešava kad brzopleti dečak počne da razmišlja.

Atila nije govorio o svojim planovima, ali je Džimi rekao da će biti tigar. Dok sam mislila da idem sa Džimijem i ja sam se tako opredeljivala ali kada sam

odlučila da idem sama, moja odlučnost opala je za polovinu. Postala sam neodlučni tigar.

Ustala sam rano ujutru prvog decembra i krenula da spremim sebi doručak. Zatekla sam i tatu i doručak kako me čekaju.

Kada sam bila spremna da krenem, tata mi se obrati:— Do viđenja, Mia. Tvoja majka i ja ćemo ti mahati

kada se budeš vraćala kući.Poljubila sam ga i rekla:— Do viđenja, tata.Onda sam se odvezla šatlom do kapije broj pet na

Trećem nivou. Obukla sam debele pantalone, potkošulju i toplu košulju i jake, otporne cipele. Ponela sam i nož, pištolj, šator za naduvavanje, vreću za spavanje, neke lične stvari, presvlaku, žutozelenocrveni sukneni ogrtač, hranu i, što je najvažnije, signal za prihvatanje. Taj mali blok sedam sa pet centimetara bio je moj kontakt sa izviđačkim brodom. Bez njega, ako ne bih dala signal u pravo vreme, bila bih praktično mrtva, jer bi na Brodu bili ubeđeni da jesam. U svakom slučaju, nikada se ne bih vratila kući.

Pokupila sam Ninka, mog snažnog i glupog ponija i njegovu opremu i smestila u transportni šatl. Onda sam pomogla Rejčel Jang da učini isto, pa smo sišle zajedno na Prvi nivo u bazu za lansiranje, do izviđačkog broda, unele svoj prtljag i ponovo izašle da sačekamo.

Nije svirao nikakav orkestar. Samo je izviđački brod mirno stajao među ostalima, ljudi su se muvali u radnim odelima po kamenoj galeriji, a mi smo bili ignorisani – jer možda se i nećemo vratiti.

Deca su stizala, jedno po jedno, ostavljala svoj prtljag, ponovo izlazila i pridruživala nam se. Nismo mnogo galamili, sem Rigija, koji je pričao šale i onda se tome smejao, a njegov glas je odjekivao, jer se niko drugi nije smejao.

Trebalo je da krenemo u osam. U petnaest do osam stigao je mister Maršal, poželeo nam sreću i otišao svojim putem. Njegova nova grupa imala je prvi sastanak tog popodneva i pretpostavljam da je već zapamtio njihova imena.

Bilo nas je šesnaest devojčica i trinaest dečaka. Dejvid Farmer i Bil Niman su se još oporavljali od lova na tigra. Oni će dobiti sledeću šansu za tri meseca, ali im uopšte nisam zavidela na čekanju. Posebno što ćemo se mi u međuvremenu vratiti i dobiti status odraslih, a oni će još biti deca.

Neposredno pred osam sati stigoše Džordž Fuhonin i mister Pizaro. Uprkos ranom jutru Džordž je bio raspoložen i ljubazan. Stajala sam blizu rampe i on se zaustavi.

— Pa, došao je konačno veliki dan – reče. – Želim ti sreću, ako misliš da ti je potrebna, Mia, ali ne verujem da treba da se brinem zbog tebe.

Ne znam da li mi je laskalo njegovo poverenje ili ne.Mister Pizaro se popeo do pola rampe, pa se okrete i

dade znak rukom da ga slušam. – Spremni? – upita. – Svi gore!

Zauzeli smo naša sedišta u kupoli. Pre nego što sam ušla, zastala sam na vrhu rampe i bacila dug pogled na dom, koji je mogao lako biti i poslednji u mom životu.

Pošto smo se smestili, Džordž podiže rampe.— Evo, krećemo – objavi preko mikrofona. – Deset

sekundi do lansiranja.Prstenasta ograda se polako razmakla i onda smo

prosto... propali u prazno. Džordž nije morao to da uradi. Nikada se na to ne bi usudio da je tata na brodu. Moj stomak je malo odskočio a onda se primirio. Džordž je imao čudan smisao za humor i verujem da je mislio kako je zabavno biti sportski nastrojen pilot čim je tako stanovao.

Atila je sedeo kraj mene. Okrenuo se tek kad je skupio snage da kaže nešto važno.

— Mia – prozborio je – pitao sam se... da li bi možda želela da ideš s partnerom?

Malo sam poćutala i odgovorila:— Žao mi je, Atila, ali mislim da ne bih. — Džimi?— Ne. Mislim da ću ići sama.— Oh – rekao je samo. Posle nekoliko minuta je ustao

i udaljio se.Izgleda da je to bio dan moje popularnosti, zato što je

malo kasnije prišao i Džimi. Bila sam zauzeta svojim mislima i nisam ga primetila. Nakašljao se, pa sam podigla pogled.

Skoro izvinjavajući se, obrati mi se:— Mia, uvek sam mislio da ćemo se udružiti kad nas

spuste. Ako ti želiš, ja hoću.U mislima sam još uvek bila uverena da sam raskinula

s njim, zato što je ispao snob, pa sam jednostavno odgovorila: – Ne, – i on je otišao. To me je uznemirilo. Ako

mu je bilo stalo do mene, trebalo je da pokuša da se svađa, a da je počeo da se raspravlja, možda bih se i predomislila.

Sve to me je razočaravalo. Mogao je da upetlja i mog oca u to, ali ni tata me ne bi uverio. Ljudi koji žive na planetama ne mogu biti ljudi. Nemaju nikakve šanse da nauče kako da to postanu, pa zato odrastaju u onakve tipove kakve sam upoznala kada sam prvi put bila na jednoj od planeta. A čula sam kod kuće i mnogo drugih priča. Ako oboje – i ja i moj otac, dođemo do neizbežnih zaključaka, zasnovanih na činjenicama, to ne znači da me je on ubedio. Ja sam stvorila sopstveno mišljenje. I zar je to pogrešno: ne voleti ljude koji nisu ljudi!

Planeta na koju je trebalo da,nas spuste zvala se Tintera. Tata mi je to rekao za doručkom, dotakavši time samu ivicu pravila. Ali teško da je to moglo biti neko popuštanje s njegove strane, jer je on dobro znao da za tu planetu nisam ni čula. Naš poslednji kontakt s njom bio je pre skoro sto pedeset godina. Znali smo da naseljenici još postoje, ali to je bilo sve. Savet je uvek diskutovao o spuštanjima na Ispit pre nego što se ona obave, a ovo dugo nepostojanje kontakta dalo im je svakako povoda za razgovor. Ali planeta nam je bila tako reći na dohvat ruke, pa su na kraju odobrili spuštanje. Tata je, u stvari, imao izvesne primedbe, ali ih zbog mene nije mogao staviti.

Kada smo se približili Tinteri Džordž poče da nas spušta. Preleteli smo more sa strane izlaska sunca, a onda se polako spuštali preko sivozelenih šumovitih bregova. Džordž opazi čistinu i usmeri se ka njoj. Kada smo se zaustavili, on spusti rampu.

— U redu – rekao je kroz mikrofon. – Prvi neka izlazi.

Redosled je bio potpuno ličan. Važno je da neko krene, a svejedno je bilo ko. Džimi je već držao uzde svog konja, još pre nego što smo se spustili. Čim je rampa spuštena, signalizirao je mister Pizaru da kreće i poveo svog konja niz rampu. Tako nešto se od Džimija i moglo očekivati. Poleteli smo ponovo za minut.

Počela sam da izvlačim svoju opremu, proveravajući da li sam uzela sve, iako sam to već bezbroj puta proveravala i nije bilo načina da nešto zaboravim.

Pri sledećem sletanju rekla sam mister Pizaru: – Ja ću sada – pretekavši time Veni, koja ponovo sede. Zgrabila sam Ninka za uzde, povela ga i sišla niz rampu. Nije to imalo nikakve veze s Džimijem. Prosto sam želela da krenem. Nisam mogla više da čekam.

Mahnula sam Džordžu, pokazujući mu da je sve u redu i krenula. Otpozdravio mi je i podigao rampu. Brod se podiže, a ja sam čvrsto držala Ninka da ne uradi nešto šašavo. Nestali su za tren. Nada mnom je bilo samo sivoplavo nebo.

Ostavili su me tu, izgrađenu i obučenu mladu devojku, da se snađem kako znam i umem. Uspela sam da sagradim petnaestinu brvnare, da ubijem trideseti deo tigra, da ljubim, da dubim na glavi, da prođem kroz surovi trening i (teoretski) da ubijem bilo koga golim rukama. Zbog čega bi onda trebalo da se brinem?

Preživela sam taj prvi dan – prvi od trideset. Bilo je hladno i prvo što sam učinila bilo je da obučem svoj šareni ogrtač. Onda sam stavila na Ninka sedlo i bisage, pričvrstila na to moju vreću za spavanje i vinula se u sedlo. Nisam ništa forsirala. Jahala sam polako kroz šumu, praveći u mislima listu prioriteta, mislila na stvari

koje treba da uradim i na njihov redosled. Lista je izgledala ovako:

Prvo – treba da ostanem živa. Treba da nađem hranu, sem ove male rezerve koju sam imala. Svako sklonište je bolje od šatora na naduvavanje – pronaći ga, i ako treba, podići.

Drugo – pregledati područje. Videti kakva je okolina i kakvi su ljudi.

Treće – potražiti neko od ostale dece ako sve bude u redu. Najzad, nisam bila spuštena na velikoj razdaljini od Džimija, a ni Veni ili neko drugi ne može biti jako daleko u suprotnom smeru.

Gravitacija Tintere bila je slabija, što me uopšte nije brinulo. Za noge je to ipak bolje nego da je jača. Ili još gore – ako imate tromog konja. Zemljište pod šumom bilo je neravno. Bilo je trenutaka kada sam morala da sjašem i idem peške, tražeći put između drveća i obilazeći veće gomila stena.

Tog dana zaustavila sam se dosta rano. Osećanje usamljenosti bilo je malo neobično. Ovaj hladan, suvi šumski svet bio je velika promena u odnosu na topli i udobni rejon Geo. Zato sam bila spremna da naložim vatru, jedem i legnem u vreme koje bi mi se kod kuće činilo sasvim nerazumnim.

Otkrila sam mali usek sa potočićem i tamo postavila svoj šator. Pre smrkavanja večerala sam i uvukla se u šator, ali nisam palila svetlo. Čak i u zaklonu osećala sam neopisivu hladnoću. Sve me je bolelo. Da to nije bio krivi datum u kalendaru mislila bih da treba da dobijem mesečnicu. Da nisam bila tako mrzovoljna poverovala bih

da sam bolesna. Ali niti sam dobila mesečnicu, niti sam bila bolesna – bila sam samo jadna.

Prevrtala sam se i plakala, umotavši se u vreću za spavanje. Mrzela sam tu bednu planetu, bila sam ljuta na Džimija što me je ovako ostavio samu, a ni sama sa sobom nisam bila naročito zadovoljna. Nisam očekivala ovakav Ispit. Tako pust, tako tuđ. Dok sam tog popodneva jahala bojala sam se susreta sa nekim velikim životinjama. Ali viđala sam samo neka zaludna stvorenja čvornovatih kolena i četvrtastih glava. Kada su primetila Ninka i mene, ispružila su vratove i buljila u nas. Imala su neku vrstu roščića. Posle nekoliko trenutaka dala su se u paničan galop, uletala su u žbunje i sakrivala se od pogleda. Prepoznala su u meni došljaka kao što sam i ja znala da ne pripadam njima. Zbog toga nisam lako zaspala.

Ujutru se pojavilo sunce. Jutro je bilo hladno, ali je dan bio svetao. Dok sam se kretala okolo, a i sunce se uzdiglo na nebu, postalo je toplo i uspostavljena je ravnoteža između vreline sunčevih zraka i svežine povetarca.

Nisam se osećala mnogo bolje, ali sam se stalno nečim bavila kako ne bih mislila na probleme. Upoznala sam sve loše strane metoda kornjače na koje nisam ranije računala. Takvo ponašanje bi mi pružilo suviše mnogo vremena da razmišljam uopšteno o odvratnosti ove planete i posebnim manama mesta na kome se nalazim, a da i ne pominjem jadno osećanje kada si sam i napušten. Nisam mogla tako da dreždim. Morala sam da budem tigar, ako ni zbog čega drugog, ono da zaposlim svoj mozak.

Zato sam se rano ujutru spakovala i poterala Ninka u velikim, sve širim krugovima, što je bio najefikasniji oblik ispitivanja okoline. Zemljište je i dalje bilo neravno i kraj surov. Ako bih išla u pravoj liniji možda i ne bi bilo tako loše, ali putovanje u spirali bilo je teško. Bezbroj puta morala sam da sjašem i vodim Ninka.

U jednom takvom slučaju prešla mi je preskačući put neka zverčica. Videla sam i druge životinjice na tlu i jednom ili dvaput neke šunjalice na drveću, ali nikad iz takve blizine. Trgla sam pištolj čim sam je ugledala. Prvi pucanj soničnog pištolja promašio je i svetlosni zrak skrenuo je ulevo jer je Ninko baš tada izabrao trenutak da zatrese svojom komičnom smeđom glavom. Opalila sam ponovo i oborila je. Sonični pištolj je odlično oružje za kratka rastojanja.

Povela sam Ninka bliže i kad sam se sagla da pokupim životinjicu začu se glasna galama nečeg što se kretalo u žbunju. Okrenula sam se i pogledala. Stvorenje koje je istupilo i pokazalo se, samo što nije krenulo na mene. Stajalo je na dve noge i bilo pokriveno sivozelenim dlakama. Imalo je četvrtastu pljosnatu životinjsku masku preko lica. Imala sam utisak da sam upravo ubila njegovu planiranu večeru.

Gledali smo se. Ninko je zarzao i počeo da se povlači. Ispustila sam uzde, nadajući se da Ninko neće pobeći. Duboko sam udahnula da smirim srce koje mi je snažno udaralo, a onda pošla ravno prema tom stvorenju s pištoljem u ruci. Povikala sam: Iš! Gubi se odavde! – i mahala sam rukama. Ponovila sam uzvik i posle trenutka oklevanja stvorenje zatrese glavu i ponovo nestade u žbunju.

Okrenula sam se i uhvatila Ninka, osećajuči se iznenađujuće dobro. Razmišljala sam o svom ukupnom položaju i zaključila da bih i pored njegove pokazane efikasnosti, ako bih morala da biram, rađe bila bez pištolja nego bez imunizacije organizma. Mogu da se kladim da je i na staroj Zemlji više istraživača stradalo od raznih boleština nego što je poginulo od nesrećnih slučajeva, napada životinja i divljaka zajedno.

Hodala sam sve dok nije počelo da se smrkava. Životinjica koju sam ustrelila ispala je ukusna za jelo. To je sve stvar sreće. Na treninzima u školi preživljavanja imala sam priliku da jedem tako lošu hranu da sam se pitala kako neko može to uopšte da proguta. (Pouka tog pokusa bila je da pokaže kako te i najneverovatnije stvari mogu održati u životu). Ja sam uspela više nego samo da nađem nešto za preživljavanje i to uopšte nije bilo loše. Još dok sam jela osećala sam da me savladava umor, pa uopšte nisam imala problema da zaspim.

Sledećeg dana naišla sam na put. Jahala sam i pevala. Nisu mi se sviđali ljudi koji ne pevaju kada su sasvim sami. Oni su za mene suviše ozbiljni. I tako sam, jašući i pevajući, stigla na vrh brda. Pogledala sam dole i između drveća ugledala drum.

Povela sam Ninka nizbrdo, gubeći povremeno između stenja i drveća put iz vida, a onda, izbivši na smeđosivozelenu čistinu, ponovo sam ga ugledala. Zavijao je ispred i iza, prateći konfiguraciju tla, nije presecao rastojanje na praviji, kraći način. Bio je to uzak, prašnjav put sa tragovima kola i konja i nekim drugim tragovima koje nisam mogla da identifikujem. Bilo je i izmeta, koji je bio konjski.

Preleteli smo okean sa zapada i znala sam da nismo jako daleko odande. Nisam, naravno, nameravala da se uputim u tom smeru jer sam već videla jedan okean i smatrala sam to suvišnim. Moja kvota okeana bila je ispunjena. Bilo je nepogrešivo pravilo da put uvek nekud vodi, pa sam se uputila na istok – u unutrašnjost zemlje.

Na prve putnike naišla sam tri sata kasnije. Prošla sam zavoj oivičen drvoredom i naglo povukla Ninkove uzde i zaustavila se. Preda mnom na putu, idući u istom smeru kao i ja bila su petorica muškaraca na konjima koji su vodili skupinu najružnijih živih bića. Ispuštali su neartikulisane, neprijatne duboke glasove dok su koračali.

Gledajući ih, osetila sam odjednom kako mi srce treperi. Za trenutak sam poželela da se okrenem i uputim nazad putem kojim sam i došla. Ali znala sam da moram da se suočim sa ovdašnjim stanovnicima kad-tad, ako želim da budem tigar i najzad, to su Blatožderci. Samo Blatožderci.

Pbdbola sam Ninka i on krenu. Zagledala sam bolje te tipove i izgledali su mi kao braća onog stvorenja s kojim sam se juče srela u šumi. Izgledali su sasvim neljudski. Bili su zeleni i groteskni sa svojim zdepastim telima, čvornovatim zglobovima, dugim udovima i četvrtastim glavama. Ali išli su na zadnjim nogama i imali su šape – ili ruke – koje su im služile za hvatanje, a to je bilo dovoljno da stvori utisak o ljudskim bićima. Bili su karikature.

Svi ljudi na konjima imali su puške zadenute u futrole na sedlu i izgledali su nervozni kao mačke koje imaju mlade. Jedan od njih držao je uzice tovarnih konja. On me

je ugledao i pozvao drugog koji je, izgleda, bio vođa. Ovaj okrenu svog vranca i pojaha nazad prema meni.

Bio je sredovečan, ma šta ovde to značilo, krupan i imao je grubo lice, iako dosta obično. Povukao je uzde da stane kad smo se sastali, ali ja nisam. Nastavila sam da jašem i on je morao da okrene i da me prati.

Ja verujem u procenjivanje ljudi prema njihovom licu. Čovek ne može da izmeni lice ali može izraz na njemu. Ako čovek izgleda kao da nešto smišlja, onda ja verujem da je podmukao sve dok ne steknem razlog da promenim mišljenje. Ovaj je upravo izgledao tako i zato sam produžila da jašem. Pravio me je nervoznom.

— Šta radiš ovde, dečko? – upitao me je. – Jesi li sišao s uma? Ovde, u šumama, ima pobeglih Lozela.

Imala sam kratko ošišanu kosu i nosila sam šareni ogrtač, pa nije čudo što je mislio da sam muško. Ipak, nisam bila raspoložena da raspravljam s njim. A nisam želela ni da me zadržava. Zato nisam odgovorila ništa. Mislim da sam već jednom rekla da ne volim da pričam u stranom društvu ili u velikoj skupini ljudi.

— Odakle si? – zapitkivao je.Pokazala sam na put iza nas.— A kuda ideš?Pokazala sam napred. Nije ni bilo drugog puta sem

šumom. Izgleda da sam ga razbesnela. Ponekad izazivam takav efekat.

Pristigli smo ostale koji su vodili one životinje. Čovek koji je jahao uz mene reče: – Možda bi bilo bolje da odavde jašeš s nama. Zbog zaštite.

Govorio je nekako čudno, kao da su mu usta puna kaše. Ipak sam ga sasvim dobro razumela. Želeo je da učinim nešto što ja nisam želela.

Jedan od ostalih jahača se u međuvremenu približio. Pretpostavljam da su nas već izvesno vreme posmatrali. Obratio se mom grubom pratiocu:

— On je užasno mali, Horste. Sumnjam da su ga Lozeli uopšte i primetili. Možemo i da ga ostavimo.

Jahač me pogleda. Bila sam uplašena, ali nisam htela to da pokažem. Pošto me nije obuzela panika, kako je on očekivao, slegnuo je ramenima, a neko iz grupe se nasmeja.

Čovek koga su oslovili kao Horsta obratio se ostalima:— Ovaj dečak će jahati s nama u Midlend radi zaštite.

– Nasmešio se, a utisak da imam posla s lukavom mačkom, rastao je u meni.

Pogledala sam nesrećna stvorenja koja su se vukla za nama. Jedno od njih uzvratilo mi je pogled. Bile su to prazne, bezizražajne zlatne oči. Osetila sam nelagodnost.

Zavrtela sam glavom i odgovorila:— Mislim da neću.Ono što je Horst zatim uradio, iznenadilo me. Posegao

je za puškom i rekao: – Ali ja tako hoću.Izvukla sam tako brzo svoj sonični pištolj ispod

ogrtača da sam ga uhvatila sa poluizvađenom puškom. Zinuo je. Prepoznao je o kakvom se pištolju radi i nije želeo da bude spržen.

— Izvucite vaše puške – rekla sam – i spustite ih pažljivo na zemlju.

Poslušali su, posmatrajući me sve vreme ratoborno. Kad su sve puške bile na tlu, dodala sam: – U redu. A sada pokret!

Nisu hteli da se maknu. Nisu želeli da ostave puške. Videla sam to. Horst nije ništa rekao. Samo me je posmatrao suženih kapaka. Jedan od ostalih podigao je ruku i ulagujući se počeo: – Slušaj, dečko...

— Zaveži – odbrusila sam što sam oštrije mogla i on ućuta. To me je malo iznenadilo. Nisam verovala da moj glas i tako deluje. Možda prosto nije verovao da ga ovo ludo dete neće ustreliti, ako bude navaljivao.

Posle dvadesetak minuta polaganog jahanja i teškog hodanja uz ona zelena stvorenja rekla sam:

— Ako želite puške, vratite se i uzmite ih.Onda sam zabola pete Ninku u slabine i odjahala. Na

sledećoj krivini osvrnula sam se i ugledala četvoricu kako drže tovarne konje i ona stvorenja, dok je peti prašio natrag putem.

Stavila sam tu epizodu u „arhiv za pamćenje i analizu“ moga mozga i nastavila da jašem, osećajući se dobro. Mislim da sam se čak i smejuljila. Ponekad čak verujem za sebe da sam mačka sa sedam života.

15

Imala sam devet godina kad mi je tata dao porodičnu relikviju – obojenu drvenu lutku koju je moja praprababa ponela sa Zemlje, onu sa jedanaest manjih lutaka u sebi. Prvi put kad sam je otvorila bila sam prosto zadivljena a posle sam volela da posmatram druge kada je prvi put otvaraju. Izraz lica mora da im je bio takav kao sada dok sam jahala putem.

Prvo su se pojavila polja. Kako je dan odmicao brežuljkasto tle se spustilo i pretvorilo u široku dolinu a drveće je ustupilo mesto obrađenim poljima. Ne poljima su se pod stražom i nadzorom nalazila ista onakva zelena, dlakava bića i radila. To me je malo iznenadilo zato što su mi ona, koja sam ranije videla izgledala uplašena i nesrećna i nisu uopšte nagoveštavala da su sposobna da im se poveri bilo kakav posao, čak i kad bi ih neko vodio. Pomišljala sam i da su životinje koje gaje zbog mesa, ali su izgledala suviše čovekoliko da bi to bilo prihvatljivo.

Put se, ulazeći u dolinu, proširio i na dve raskrsnice bio je presečen užim poprečnim putevima. Prestigla sam mnoge ljude, a jednom me je obišla i kočija koju je vukao par brzih konja. Sretala sam i kola i konje, kao i pešake. Prošla sam i pored nečega što je ličilo na logor pored puta. Tamo su se nalazila kola s arnjevima i šator, a jedna žena je napolju kačila rublje da se suši. Bila je i jedna velika, prazna drvena konstrukcija bez krova. Dok sam putovala niko me ništa nije zapitkivao. Pretekla sam i jedna teška natovarena kola, sa balama pozadi, koja je

vozio najstariji čovek kojeg sam ikada videla. Imao je belu kosu i naborano, crveno lice. Kada sam projahala kraj njega na Ninku, podigao je suvu staru ruku u znak pozdrava.

— Zdravo – rekao je. — Zdravo – otpozdravila sam i mahnula mu.

Nasmešio se.Po podne sam stigla u grad. Sišla sam smeđim

prašnjavim putem i ujahala među zgrade od kamena, cigala i drveta. Do trenutka kada sam stigla na drugi kraj osećala sam se sva slomljena. Moji dlanovi nisu bili oznojeni od sreće. Bili su orošeni hladnim znojem a u glavi mi se vrtelo.

Na kraju grada bila je tabla s natpisom „Midlend“. Grad je izgledao primitivno građen, sklepan. Prastari. Zaostao za vremenom, jer se ništa sem zvuka najprostijih strojeva ovde nije čulo.

Prošla sam pored nekoliko dečaka koji su se igrali u prašini ulice i opazila da je jedna od zgrada sedište mesnih novina. U izlogu je stajao veliki komad papira sa rečju „Invazija“ ispisanom velikim slovima. Čovek u otrcanoj odeći stajao je pred izlogom i sricao tu reč.

Jašući kroz grad gledala sam u sve, ali najviše sam zagledala ljude. Dečaci su se igrali, ali sam videla samo dve male devojčice koje su poslušno hodale sa svojim roditeljima.

Bilo je mnogo stvari koje mi se nisu dopale. Jedna je u vezi sa pantalonama. Volela sam da ih nosim jer su mi štitile i grejale noge, ali ne bih ih nosila samo zbog potrebe. Ali žene i devojke nisu. One su nosile odeću koja

mi je privukla pogled kao neobična ali zanimljiva. Ali ona se plela oko nogu i mislim da ne bih prepešačila ni sto metara u njoj. A jahanje bi bilo potpuno nemoguće. Zaključila sam da je verovatno pogodnija za neke druge svrhe.

Videla sam veoma mnogo dece. Čitave gomile. Po ulicama su se igrali samo dečaci. Jedine devojčice koje sam opazila bile su jedan odred u uniformama. Kretale su se trapavo pod budnim okom brojnih čuvara. Verovatno učenice.

Daleko više od polovine žitelja bila su deca. Kada sam videla jednu porodicu na okupu – sinulo mi je. Sa ocem i majkom išla je čitava brigada dece – osmoro.

Ti ljudi su bili „pristalice slobodnog rađanja“! To me je ošamutilo. Prvo što naučite kao dete su posledice politike slobodnog rađanja. Mi ne bismo preživeli ni jednu generaciju da smo se razmnožavali kao životinje. Ova planeta je samo predimenzionirani kosmički brod, a ovi ljudi su, kao i mi, potomci planete koja je razorena slobodnim rađanjem. Trebalo je to da znaju.

Planeta se dovoljno razlikuje od Broda, pa nismo mogli očekivati da će rađanje biti tako strogo ograničeno kao kod nas, ali izvesno planiranje je bilo neophodno. Nije bilo opravdanja za osmoro dece u jednoj porodici – a ovo su bila samo ona prisutna. Ko zna koliko još starijih i mlađih ona broji? To je bilo bolesno i nemoralno.

To me je plašilo i izazivalo u meni otpor. Bila sam izvan sebe. Ovde je bilo tako mnogo toga što mi se nije dopadalo ili prosto nisam shvatila. Jahala sam Ninka polako do drugog kraja grada, ali kada sam stigla tamo, naterala sam ga u galop. Pustila sam ga da juri dobar

komad puta pre nego što sam ga ponovo poterala hodom. Jako sam poželela Džimija i razgovora s njim. Kako da otkrijete šta se događa u stranom kraju kao što je ovaj? Osluškivanjem? To je šugav metod, prvo zato što ljudi neće pričati samo o stvarima koje vi želite da čujete, a drugo, što možete biti uhvaćeni u prisluškivanju. Pitati nekog? Koga? Ni u tome ne smete biti previše nebrižljivi. Načinite li grešku i povežete se s čovekom kao što je Horst, možete ostati razbijene glave i praznog džepa. Najbolje što sam mogla da smislim bilo je da se poslužim bibliotekom, ali nisam baš bila jako uverena da oni ovde uopšte imaju takvu instituciju kulture. Nisam videla u Midlendu ništa što bi mi ličilo na biblioteku – samo građevine od kamena sa urezanim motom iznad kao na primer: „Jednaka prava u okviru zakona“, „Istina je naš štit a pravda naš mač“ ili nešto drugo jednako tako oštro i odsečno.

Bilo je i tabli duž puta na kojima je bilo naznačeno rastojanje do drugih naselja. Jedan od naziva – Forton – bio je ispisan krupnijim slovima od ostalih. Dugo sam oklevala, boreći se između iznenadne želje da postanem kornjača i misli da nastavim kao tigar. Znate, kornjače su na staroj Zemlji ponekad živele i preko sto godina, a tigrovi ni blizu toliko. Ali posle izvesnog vremena podbola sam Ninka i nastavila putem. Ono što sam želela bio je grad dovoljno velik da nađem odgovore na svoja pitanja a da to ne bude suviše upadljivo, mesto u kome se možeš lako sakriti ako to bude neophodno.

Kasno po podne, kada se sunce već sasvim spustilo ka horizontu i vazduh postajao hladniji dogodilo se nešto sasvim čudno. Dotle sam već ponovo bila u brdima, koja

ovaj put nisu izgledala tako krševita, a i doline su bile bar delimično iskrčene. Odjednom sam visoko na nebu videla izviđački brod. Zalazeće sunce bojilo ga je u jarko crveno. Jedino što sam mogla da pomislim bilo je da je nešto krenulo pogrešno i da su došli da nas pokupe.

Posegnula sam u bisage i izvadila svoj signal za uspostavljanje kontakta. Brod se vrteo na nebu na način od kojeg bj se svakom na njemu okrenuo stomak, To je kretanje koje možete očekivati ili od vrlo lošeg ili od vrlo dobrog pilota kao što je Džordž Fuhonin. Uključila sam signal ne osećajući uopšte da mi je zbog toga žao.

Brod se vrteo okolo sve dok se nije vratio na putanju negde iznad moje glave. Onda je toliko počeo poskakivati da sam postala sigurna kako to uopšte nije vrhunsko pilotiranje, nego neki potpuni idiot nasumce pritiska dugmad na kontrolnoj ploči. Kada mi je preleteo preko glave dobro sam pogledala u njega i shvatila da to nije jedan od naših. Nije bio ni mnogo različit, ali su njegove linije bile dovoljno drukčije da bih to utvrdila.

Srce je prestalo da mi udara i ponovo sam osetila kako me sve boli. Možda je ovde gravitacija bila jača. Nije trebalo ni da očekujem da je to Džordž. Znala sam dobro kao i svi da neće doći pre nego što istekne mesec dana.

Ali ostalo je još jedno pitanje. Odakle je brod došao? Sigurno ne odavde. Čak i ako posedujete izvesno znanje – a mi ga ne bismo dali nijednom Blatoždercu – izviđački brod zahteva naprednu tehnologiju da bi se izgradio.

Nekoliko minuta kasnije, još uvek obuzeta tim pitanjem, naišla sam na logor skoro identičan onome koji sam videla ranije toga dana. Nekoliko ljudi se već spremalo za noć. Nisam mogla da odolim svojoj

radoznalosti, pa sam skrenula s glavnog puta na jedan od brojnih puteljaka, koji su vodili nizbrdo prema logoru. Ali kada sam se približila jednom, ograđenom prostoru osetila sam takav smrad da sam se udaljila. Onda sam krenula ka drugom, podnošljivijem delu logora, tamo se ulogorila i večerala. Pre nego što sam bila gotova, kola koja je vozio onaj starac koji mi je mahnuo pre ulaza u Midlend, skrenuše u logor. Na desetak metara od mene bio je šator sa malom decom i njihovim roditeljima. Deca su zurila u mene i moj šator na naduvavanje i jedno od njih je izgleda htelo da dođe i priča sa mnom, ali je njegov otac izašao, bacio pogled na mene kako sedim i srčem svoju supu, a onda ga odvukao.

Posle večere prišla sam vatri koju je založio onaj starac i ljudi su se okupili oko nje. Bila sam privučena pesmom. Nisu pevali dobro, ali je zvučalo domaće. Svi iz logora su se okupili tu, pa sam pomislila da treba i ja da se pridružim. Deca iz susednog šatora su se poredala ispred svoje majke, koja je sedela na panju. Stajala sam pozadi i nisam privlačila pažnju na sebe.

Malo kasnije otac objavi da je vreme da ih majka odvede i stavi u krevet, ali deca nisu htela da idu. Sedokosi starac onda predloži da ispriča priču posle koje će deca sa svojom majkom otići da legnu. Dok sam sedela obasjana vatrom iza kruga ljudi, priča koju je starac izgovarao s neobičnim naglaskom, veoma mi se dopala.

— Ovu priču mi je ispričala moja baka – govorio je – a i njoj ju je ispričala njena. Sad ću vam je ispričati ja, pa ćete i vi, kada ostarite, moći da je pričate mlađima.

Bila je to priča o slatkoj maloj devojčici čija je maćeha imala gvozdene zube i rđave namere. Devojčica je imala

maramicu, ogrlicu i češalj koje je nasledila od svoje voljene pokojne majke. Na kraju, sve to bilo je dovoljno da nađe bolji dom i princa i svi su bili srećni sem maćehe kojoj je propao ručak.

Starac je taman završio i deca su nevoljko pristala da ih odvedu na spavanje, kad nastade komešanje na putu kraj ivice logora. Okrenula sam se da pogledam, ali oči su mi bile zasenjene vatrom i nisam ništa razabirala u tami. Onda začuh glas:

— Neka budem proklet ako provedem još jedan dan kao ovaj, Horste. Trebalo je da budem ovde još pre dva sata. To je tvoja greška, samo da znaš.

— Ti si najmljen da trpiš i dobro i loše – odvrati Horst – i ako Želiš da sačuvaš zube, prestani da besniš i zaveži!

Sad mi je sinulo čemu je služio ograđen smrdljivi prostor u logoru. Zaključila sam i da je vreme da se maknem od logorske vatre. Ustala sam i polako se udaljila dok su Horst i njegovi ljudi gonili zelene životinje pored vatre,ka ograđenom .prostoru. Pošla sam prečicom prema mestu gde sam ostavila Ninka da prenoći. Izvukla sam vreću za spavanje iz šatora i oborila ga

Trebalo je da učinim samo još nešto. Da se izgubim odavde što brže mogu. Ali nisam imala šanse.

Upravo sam stavljala sedlo na Ninka, kad sam osetila ruku na ramenu i okrenula se.

— Vidi, vidi, Horste, koga imamo ovde – oglasio se taj. Bio je to onaj što me je jutros na drumu zadirkivao kako me ni Lozeli neće primetiti. Bio je sam, ali njegov poziv će, znala sam, brzo okupiti ostalu bandu.

Zamahnula sam sedlom što sam jače mogla i on se sruši od udarca. Ustao je ponovo, pa sam bacila sedlo i posegla za soničnim pištoljem pod ogrtačem. Sedlo ga je ponovo pogodilo i on je opet pao, ali me je neko odostrag uhvatio i stegao mi ruke uz telo.

Otvorila sam usta da vrisnem – umela sam to dobro – ali gruba, smrdljiva šaka mi ih zapuši. Otimala: sam se ali on nije popuštao. Počela sam da se ritam, ali mi ni to nije pomoglo. Horst me povuče i noge mi popustiše.

Kada smo bili iza ograđenog prostora i dovoljno daleko od vatre da niko ne može da me čuje, on prestade da me vuče i baci me. – Samo probaj da galamiš – zapretio je – i ja ću ti pokazati svoje!

Time je rekao više nego da je direktno zapretio da će mi slomiti ruku ili vrat. To mu je ostavljalo mogućnosti da uradi što ga je volja. Bilo je dovoljno mesečine, pa je pogledao svoju ruku.

— Mogu uvek da te prebijem – rekao je – a da ne bude krvi.

Stigao je onaj na koga sam bacila sedlo, tresući glavom kao da hoće da je razbistri. Drugi udarac bio je jak i on je propisno tresnuo. Kada me je ugledao zamahnuo je nogom u čizmi da me udari. Horst me gurnu u stranu i zgrabi svoga kompanjona.

— Miči se – reče on. – Idi i pretraži dečakove stvari, vidi šta nam od toga može koristiti i donesi sve to ovamo, a dovedi i njegovog konja.

Ovaj se nije micao. Samo je stajao i zurio. Ostala trojica iz grupe odvela su konje u ograđeni prostor, pa je ovo sada postala lična stvar njih dvojice.

— Mrdni se, Džek – Horst je to rekao pretećim tonom i Džek se konačno okrete i udalji. Činilo mi se ipak da Horst nije imao mnogo protiv toga da budem udarena, samo je hteo da stavi do znanja ko je taj ko ovde ima pravo da udara.

Ali nije još sve bilo gotovo. Uprkos mojoj teoretskoj istreniranosti nisam uopšte bila sigurna da ću izaći na kraj sa Horstom, iako sam još imala sonični pištolj pod kaputom i Horst mi ga još nije bio uzeo.

Ponovo je obratio pažnju na mene i ja sam mu rekla:— Ne možete to da uradite. Ne možete mi odneti sve.Bilo je glupo što sam to rekla, priznajem. Ali morala

sam nešto da kažem.— Slušaj, dečko – odvratio je. – Ti možda nisi toga

svestan, ali si se uvalio u gadne nevolje. Zato me ne izazivaj.

Još uvek je mislio da sam dečak. Nije bio trenutak da ga ispravljam.

— Daću vas na sud – rekla sam.Nasmejao se. Bio je to iskren smeh, ne namešten,

smeh u bradu, tako da sam shvatila da nisam rekla pravu stvar.

— E, moj dečko, ne pričaj o sudu. Učiniću ti uslugu. Uzeću ono što mogu da iskoristim od tvoje opreme i onda ću te pustiti da ideš. Možeš da odeš na sud i oni će ti uzeti sve što imaš i još će te, uz to, zatvoriti. Ja ti ostavljam tvoju slobodu.

— Zašto? Zašto bi to uradili? – upitala sam. Polako sam zavukla ruku pod ogrtač. Osetila sam tvrdu dršku soničnog pištolja.

— Svaki put kad zineš, odaješ da si sa Broda objasnio je. – To je dovoljno. Oni već imaju jednog od tvoje sorte u zatvoru u Fortonu.

Već sam htela da izvučem pištolj, kad se pojavi Džek, vodeći Ninka. Zahvalila sam mu se u mislima.

— Dečko ima dobru opremu – rekao je. – Ali ne mogu da otkrijem čemu ovo služi. – On ispruži ruku sa mojim signalom za prihvat.

Horst ga pogleda, pa mu ga vrati. – Igračka – reče. – Baci je.

Uperila sam pištolj u njega i rekla:— Vrati mi to pažljivo.Pogledali su me, a onda Horst uzviknu prezrivo.— Ne pravi buku – opomenula sam ih. – A sad mi to

dajte.Džek mi spusti signal u ruku i ja ga sklonih. Zatim

zastadoh, a ruka mi je bila na vrhu sedla.— Kako se zove dečak u zatvoru u Fortunu?— Pričali su nam o tome u Midlendu – reče Horst— Nisam zapamtio ime.— Razmisli – rekoh.— Čekaj! Čini mi se da ću se setiti!Čekala sam. Onda iznenada udarac pogodi moju ruku

otpozadi i pištolj mi izlete iz ruke. Džek skoči za njim, a Horst pohvali onog iza mene: – Odlično, momče!

Osećala sam se kao budala.Horst mi priđe, zavuče ruku u moj džep, izvadi signal,

moj jedini kontakt s Brodom i moju jedinu nadu da me

odavde pokupe. Baci ga na zemlju i reče glasom ledenijim nego što sam mogla zamisliti: – Možeš pokupiti ostatke.

Stade jako na njega, ali ga ne slomi. Signal nije čak ni naprsnuo. Iznerviran, zgazi ponovo, još jače, pa još jednom i još jednom... Konačno ga slomi na parčiće. Moje parčiće. Zatim viknu:

— Dvaput si povukao pištolj na mene. Dvaput! – Ošamario me tako jako da su mi uši zazvonile. – Ti glupi, mali smrdljivče! .

Pogledala sam ga i odgovorila jasnim prodornim glasom:

— A ti si veliki nitkov.Bolje bi bilo da sam držala jezik za zubima. Sve čega

se sećam bilo je kako mi je sevnuo bol kroz glavu kada me je njegova pesnica pogodila postremice po licu. A onda mrak.

Moždane vijuge ne vrede ako ne umete da ih koristite.

16

Jasno sećanje mi se vratilo tek kada sam se probudila u krevetu u nepoznatoj kući. Imala sam nejasan osećaj da je dosta vremena proteklo, ali koliko, to nisam znala. Mučila me je jaka glavobolja, a kad bih prstima takla obraz trgla bi se od bola. Nisam znala gde sam, zašto sam tu i zašto me to tako boli.

Onda kao da su prsnuli neki mehurići, trenutak prekida u pamćenju je prošao i svega sam se setila. Horsta i kako me je izudarao. Pokušala sam da ustanem iz kreveta, kada je onaj starac koji je kraj vatre pričao priču, ušao u sobu.

— Kako se osećate jutros, mlada damo? – upitao je. Lice mu je bilo crveno, kosa seda, a duboko usađene oči sjajnoplave. Bilo je to dobro, snažno lice.

— Ne baš dobro – odgovorila sam, – Koliko je vremena prošlo?

— Dva dana. Lekar kaže da ćeš se brzo oporaviti. Ja sam Danijel Kucov. A ti?

— Ja sam Mia Hevero.— Našao sam te kako ležiš kraj logora gde te je Horst

Fenger ostavio.— Vi ga poznajete?— Znam za njega. Svi su čuli za njega. Vrlo neprijatan

čovek. On je povezan sa dovođenjem Lozela.— Ona zelena stvorenja su Lozeli? Zašto se plaše njih?

— Ti koje si videla bili su drogirani. Inače se ne bi pokoravali. Jednom nedavno nekoliko njih bili su izdržljiviji na drogu i pobegli su u šumu. Droga ne sme biti toliko jaka da ne mogu da rade. Tako su se najjači spasli. Oni su izvesna opasnost za većinu ljudi, ali velika opasnost za one, kao što je Horst Fenger, koji ih kupuju sa brodova što ih dovoze do obale. Vrlo često lovci moraju da ubiju sve koje nađu.

Bila sam umorna i misao mi je bila zamagljena. Glava mi je još uvek bila osetljiva i kad sam nehotice zevnula to mi je izazvalo bol. Sanjivo, još sam primetila:

— To mi liči na robovlasništvo, to što ih drogiraju i sve ostalo.

— Samo Bog može da odgovori na to pitanje – reče mister Kucov pažljivo. – Da li je robovlasništvo što koristim moje konje da rade za mene? Ne znam nikoga ko bi to rekao. Čovek je ipak nešto drugo. Pravo pitanje je da li su Lozeli slični konjima ili ljudima i, iskreno rečeno, ja ne mogu na to da odgovorim. A sada spavaj još malo, pa ću ti posle doneti nešto da jedeš.

Izašao je, ali uprkos bolnog umora nisam zaspala. Nije mi se sviđalo što sam ovde. Starac je bio Blatožderac i to me je činilo nervoznom. Bio je drag, ljubazan, ali kako sam to mogla da prihvatim? Pokušala sam da zaobiđem problem ali nisam uspela. Moj mozak se još nije dovoljno odmorio da bih stvari videla jasno. Najzad sam utonula u nemiran san.

Kasnije toga dana mister Kucov mi je doneo hranu i pomagao mi je pri jelu jer su mi ruke još uvek bile suviše nesigurne. Njegove ruke su bile naborane i iskrivljene.

Između zalogaja sam ga upitala:— Zašto činite sve ovo za mene?— Da li si ikada čula poučnu priču o Dobrom

Samarićaninu?— Jesam – potvrdila sam. Uvek sam mnogo čitala.— Poenta priče je bila da će vremenom dobro dolaziti

i od niskih i zlih ljudi. Ali ima knjiga koje kažu da je priča vremenom izmenjena. U istinitoj verziji, čovek kraj puta bio je Samarićanin, loš kao što je čovek uvek bio, a čovek koji ga je spasao, činio je dobra svakom. Ti si možda sa Broda, ali ja ne volim da gledam kako zlostavljaju decu. I zato sam postupio prema tebi kako je postupljeno prema Samarićaninu.

Nisam znala tačno šta da kažem. Ja nisam loša osoba. Mislila sam da je u stanju da to vidi. Nisam shvatala kako može tako loše da misli o nama.

Dodao je, možda opazivši da sam šokirana:— Oprosti. Ja ne mislim tako loše o Brodovima kao

većina. Bez Brodova mi uopšte ne bismo bili ovde. To je nešto što treba da se pamti u ovim lošim vremenima. Zato budi sigurna da neću nikome reći da si devojka, ili da si sa Broda i mirno se odmaraj. Moja kuća je i tvoja.

Sutradan mi je predložio da za moje sopstveno dobro naučim da govorim tako da ne budem primećena. To je stvarno bilo osetljivo. Moj mozak više nije bio zamagljen i počela sam da se brinem o tome kako ću naći način da uspostavim kontakt sa Brodom. Da bih u tome uspela, ja ću morati jako da se potrudim da prođem kao „domorodac“. A ako ne uspostavim kontakt, onda ću konačno „domorodac“ i ostati.

Nisam do kraja razumela mister Kucova. Imala sam osećaj da ima na umu više od onoga što je rekao. Da li je samo tako učinio dobro prezrenom Samarićaninu? Ne, tu je bilo još nečega. On je zbog nečega bio zainteresovan za mene.

Radili smo na mom izgovoru po dva sata svakog dana. Neke razlike u govoru bile su dosta obične kao zamena samoglasnika ili pretvaranje ,,b“ u ,,p“, ali neke druge činile su mi se bezrazložne i besmislene, iako se stručnjaci za jezik možda ne bi složili sa mnom. Mister Kucov je samo mogao da mi kaže: – Ja ne znam zašto je to tako. Mi prosto to tako ne govorimo.

Kada bi on izgovorio nešto na njihov način, ja bih probala da kažem kao on, a onda me je nagovarao da probam ponovo sve dok po njegovom mišljenju ne bi bilo dobro. Upravo zbog toga sam se i pitala šta to ima na umu. Zašto se toliko trudi?

Posle izvesnog vremena počela sam da hvatam njihov način govora. Ne bih mogla da kažem u čemu su sve bile razlike, mislim da je ritam govora bio najvažniji, ali ja sam imala dobar sluh. Čak sam nešto prihvatala više podsvesno nego razumom. Posle nekoliko dana rada krenulo mi je bolje.

Mister Kucov mi je jednom rekao: – Ne tako. Zvuči kao da govoriš s punim ustima kaše.

Nije me to iznenadilo, jer me je time i hranio, ali u svakom slučaju ja sam ponavljala ono što sam čula.

U toku tih časova mi smo razgovarali. Moraš imati nešto na čemu ćeš se ispravljati, a bez knjige u ruci jedino

ti je preostajao normalni govor. Dok smo razgovarali on je ispravljao moje greške.

U toku naših razgovora stekla sam potpuniju sliku o antipatiji tih kolonista (reč „Blatožderci“ nije mi i dalje padala na pamet), bar uglavnom ne prema ljudima s Broda.

— To je prosto – objašnjavao mi je starac. – Ovde se teško živi. Tu i tamo, kad odlučite da se zaustavite, mi smo viđali vas, ljude s Brodova. Vi niste bili siromašni i zaostali kao mi. Kada smo mi spušteni ovde, među nama nije bilo naučnika i tehničara. Mogu to da razumem. Zašto bi oni napuštali svoje boravište gde imaju mogućnosti da koriste i razvijaju svoje znanje zbog ovakvog mesta gde ne bi imali ni opremu ni uslove? Ali mi ovde smo osećali da su svi ljudi koji su preživeli kraj Zemlje ravnopravni naslednici ljudskog znanja i dostignuća. Samo, stvari se nisu tako odvijale. I kada su vremena bila dobra, mrzeli smo i ignorisali Brodove. A kada bi krenulo loše, ljudi s Brodova, ako bi bili prepoznati, prošli bi kao ti, ili još gore.

Mogla sam da razumem to što je rekao, ali zapravo nisam mogla da shvatim. – Pa niko nikoga ne povređuje – rekla sam. – Mi prosto živimo kao i svi drugi.

— Ja te ne krivim – odgovori mister Kucov polako – ali ne mogu da se otmem osećanju da ste načinili grešku i da će na kraju ona pogoditi vas.

Kada sam se oporavila počela sam da vodim domaćinstvo mister Kucova. Bila je to mala građevina blizu periferije Fortona, okružena drvećem i bašticom. Mister Kucov je živeo sam i kad nije padala kiša radio je u bašti. Kad je bilo loše vreme, vraćao se unutra svojim

knjigama. Koristio je svoja tovarna kola za uobičajeni put do obale i nazad svake dve sedmice. To nije bio baš posao na kome se mnogo zarađivalo, ali on je rekao da u njegovim godinama zarada više nije jako važna. Nisam znala da li tako i misli ili samo kaže.

Sklonio je moju odeću, rekavši da nije preporučljiva za devojku i umesto nje doneo mi odeću prikladniju za ovdašnje prilike. Bila je skoro moje veličine, ali vrlo široka oko mišica, kao da je bila namenjena nekom mnogo širem od mene.

— Evo – rekao je. – Tako će biti bolje. – Ali morala sam malo da je suzim.

Muvala sam se po kući, ali mi nije bilo dozvoljeno da izlazim. Na neki način to nije bilo ni tako loše jer je padala kiša čitava dva dana, a i trećeg je bila u izgledu. Mister Kucov je nastavio da vežba sa mnom sve dok na kraju nije ocenio da ću, ako budem pažljiva, moći da prođem u društvu.

Dok je bio napolju ja sam njuškala po kući. Imao je dosta knjiga u biblioteci i ja sam ih prelistavala nalazeći pri tom brojne zanimljive stvari. Iz istorije: domovina Lozela bila je na zapadnom kontinentu gde su bili otkriveni pre sto godina. Odonda ih dovode tovarnim brodovima i koriste za proste fizičke radove. Na ovom kontinentu Lozeli ranije nisu bili prirodno naseljeni. Sada, ne računajući ove, koje koriste za rad, postojao je već manji broj izbeglih Lozela u divljini u unutrašnjosti zemlje, koji je stalno rastao. Većina mišljenja koja sam pročitala nisu im pripisivala posebnu inteligenciju, navodili su njihovu nesposobnost, radili su samo najprostije poslove, zatim, ne znaju za vatru i nemaju svoj

jezik. Što se mene tiče, pamtila sam da mi je mister Kucov pomenuo njihovu sposobnost da prepoznaju svoje najveće neprijatelje i to mi uopšte nije izgledalo glupo. U stvari, ja sam sasvim dobro prošla pri svom susretu onog dana u šumi.

Geografija: orijentisala sam se po mapama mister Kucova i strpljivo ih kopirala.

A našla sam i knjigu koju je mister Kucov sam napisao. Bila je to stara knjiga, roman sa naslovom „Beli put“. Nije bila u svemu uspešna, jer je u njoj pokušao mnogo više od toga da ispriča priču, ali je bila mnogo bolja od knjige mog brata Džoa.

Kad sam je našla, pokazala sam je mister Kucovu i on je potvrdio da ju je napisao.

— Trebalo mi je četrdeset godina da je napišem, a četrdeset dve godine odonda trpim političke posledice. Bile su to interesantne četrdeset dve godine, ali nisam siguran da bih to pokušao ponovo. Pročitaj knjigu, ako te interesuje.

U knjizi je bilo mnogo politike, a zbog nečeg mister Kucov ju je pisao u prošlom vremenu. Imala sam utisak da je ovaj prosti fizički rad kojim se bavio, rezultat te napisane knjige. Političari su čudni.

Pronašla sam još dve stvari. Našla sam mesto gde je mister Kucov sakrio moje stvari, a u jednom od primeraka njegovih novina odgovor na pitanje koje mu nisam bila postavila. Poslednja rečenica tog članka glasila je: „Posle izricanja presude Detrmont je poslat u državni zatvor u Fortonu da odsluži tromesečnu kaznu.“

Optužba je bila: kršenje zakona. Pomislila sam da bi „Podsticanje na pobunu“ zvučalo bolje i začudila se da su uspeli ispravno da napišu njegovo ime. Verovala sam da je to Džimi.

Zato, kad mi se ukazala prilika, obukla sam svoju odeću, stavila ogrtač i išunjala se u grad. Pre nego što sam se vratila kući, pronašla sam gde je zatvor. Uz put sam prošla pored mesta gde je Horst Fenger vodio svoje poslove. Bila je tu kuća, tovari, šupa, štala i prostor gde je prodavao zelene na licitaciji – sve u najgoroj četvrti grada. Po onome što sam oslušnula, bio je to najgori deo grada upravo zato što su u njemu živeli Horst Fenger i ljudi slični njemu.

Kad sam se vratila mister Kucov je bio veoma ljut na mene. – To nije bilo dobro – rekao je – da ideš ulicama ovako obučena. To nije dobro za žene. – Nekoliko sledećih dana držao me je na oku sve dok ga nisam uverila da sam sve shvatila i prihvatila.

U toku ta dva dana kada sam se lepo ponašala, pronašla sam grupni portret. Na njemu su bili mister Kucov kao mlad čovek, žena i devojčica. Devojčica je bila moje visine, ali punija. Kosa joj je bila tamnosmeđa. Bila je to očito porodična slika i to sam ga pitala.

Gledao je jako ozbiljno i sve što je rekao bilo je: – One su mrtve. – Nisam mogla da se otresem pomisli da je ta slika imala neke veze s tim što me je zadržao, a posebno što me je držao čvrsto u ruci. Mister Kucov je bio zlatan i inteligentan starac, ali bilo je nešto neobjašnjivo i izvanrazumski u načinu na koji se odnosio prema meni. Očekivao je da ostanem u njegovoj kući iako je trebalo da zna da niti to hoću niti mogu. Kada sam prvi put pobegla,

bio je nesrećan, ali neverovatno koliko mi je malo ubeđivanja bilo potrebno da sve opet dovedem na svoje mesto. Mislim da je on lagao sebe. Morao je. Jer se već spremao na novo putovanje. Njegova starinska priroda nije mu dozvoljavala da me povede sa sobom, pa je sav srećan pravio planove za mene kada ostanem sama u kući dok se on ne vrati. Govorio mi je gde šta stoji i šta treba da radim. Klimala sam glavom i on je bio zadovoljan.

Kad je jednog popodneva izašao da pripremi svoj tovar, ja sam ponovo otišla u grad. Da bih stigla do zatvora morala sam da prođem kroz celo mesto. Iako je to bilo državno središte to, po meni, nije bio grad. Bio je loš, neprijatan dan, jedan od onih koji su me terali da mrzim planete i kiša je zapretila kad sam stigla do zatvora. Bila je to čvrsta dvospratna građevina od velikih kamenih blokova, oblikovana kao tvrđava i zaštićena šiljatom gvozdenom ogradom. Svi prozori od podruma do sprata na vrhu imali su dvostruke rešetke. Hodala sam oko zgrade kao i ranije i zagledala je. Između ograde i zgrade bila je staza kojom su patrolirala dva velika, kosmata psa opakog pogleda. Jedan me je pratio celim putem oko zgrade.

Taman kad sam htela ponovo da je obiđem počela je kiša. To mi je upravo bilo potrebno, potrčala sam prema ulaznim vratima i ušla unutra.

Stajala sam tamo, stresajući kapljice kiše, kada je čovek u zelenoj uniformi, vukući se, izašao iz jedne od kancelarija koje su oivičavale hol u prizemlju. Srce mi je za trenutak stalo, ali on jedva da me je i pogledao i popeo

se stepenicama na sprat. To mi je ulilo malo samopouzdanja, pa sam počela da njuškam okolo.

Gledala sam u službene table i kancelarije s jedne strane hola kada se i drugi čovek u zelenom pojavio i pošao pravo k meni, baš kao svojevremeno gospođa Kitli. Nisam čekala, nego sam i sama krenula prema njemu.

Široko otvorenih očiju i bezazleno koliko sam umela, upitala sam ga:

— Možete li mi pomoći, gospodine?— Pa, zavisi. Kakva ti je pomoć potrebna?Bio je krupan, trom muškarac sa jednom prugastom

oznakom na košulji iznad džepa i pločicom na kojoj je pisalo „Robards“, zakačenom iznad drugog džepa. Izgledao je dobroćudan i ni nalik na gospođu Kitli.

— Pa, Džimi je dobio zadatak da piše o prestonici, Džeri da intervjuiše gradonačelnika, a ja sam dobila vas.

— Stani malo. Prvo, kako se zoveš?— Bili Davidov – rekla sam. Prezime sam pozajmila iz

novinske priče. – Ne znam šta da pišem, gospodine, pa sam pomislila da zamolim nekog od vas da me provede okolo i ispriča mi sve. Naravno, ako biste hteli.

— Jesi li neki rođak Hobaru Davidovu? – upitao je.— Nisam, gospodine.— To je dobro. Znaš li ko je bio Hobar Davidov? Zavrtela sam glavom.— I pretpostavljao sam da ne znaš. To je bilo malo pre

nego što si se ti rodio. Izvršili smo smrtnu kaznu nad njim pre šest, ne... sedam godina. Umešao se u lošu politiku. – Onda je dodao: – Pa, žao mi je, sine. Prilično smo zauzeti

danas. Možeš li da dođeš neko drugo popodne ove sedmice ili uveče?

Rekla sam tiho: – Moram da predam članak ove sedmice. – Čekala sam.

Razmišljao je minut, a onda rekao:— U redu. Provešću te okolo. Ali ne mogu ti odvojiti

puno vremena. Biće to brz obilazak.Kancelarije su bile u prizemlju, a nekoliko ih je bilo i

na drugom spratu. Skladište oružja i streljana bili su u podrumu. Većina ćelija bile su na prvom, a vrlo opasni zatvorenici zatvoreni su bili na drugom spratu.

— Ako sudija traži maksimum obezbeđenja, onda odlaze osuđenici na drugi sprat – objašnjavao je Robards. – Svi ostali su na prvom, sem kad nismo prenatrpani. Sada imamo gore jednog dečaka.

Srce mi je klonulo.— Pravi zločinac. Već je ubio jednog čoveka.Kucanje srca mi se vratilo na normalu. To sigurno nije

bio Džimi sa osudom zbog kršenja zakona.Maksimalna bezbednost značila je troje vrata s

rešetkama pre nego što stigneš do ćelije a sve punktove su pokrivali naoružani stražari. Hodnici su bili osvetljeni uljanim svetiljkama, a svetlost je bila topla i žuta. Nismo ulazili iza prvih vrata. Narednik Robards samo mi ih je pokazao i rekao kako unutra izgleda.

— Do sledeće sedmice u ovaj dan ovde će biti puno – rekao je tužno. – Protivnici Krstaškog reda ponovo su se oteli iz ruke i dovešće ih ovamo da ih ohladimo. Uh, nemojte to zabeležiti.

— Neću sigurno – rekla sam i precrtala ono što sam napisala.

Obično ćelije na prvom spratu bile su mnogo jednostavnije čuvane i Robards me je proveo pored njih. Išla sam hodnikom između dva reda ćelija pored narednika i zagledala se u svakog zatvorenika. Onda sam se zagledala pravo u lice Džimija Detrmonta a on nije pokazao čak ni da me je primetio. Bio je pametan i drag dečko.

Narednik Robards, pokazujući rukom na ćelije, objasni: – Ovi će biti kratko vreme ovde. Možda koju sedmicu, mesec ili dva. – Pri tom je zazveckao ključevima. – Pustiću ih brzo.

— Da li vam prave neke probleme? – upitala sam ga.— Ovi? Ovi ne. Oni ne moraju dugo da služe. Oni se svi

dobro vladaju. Ili bar većina.Kada smo sve obišli, oduševljeno sam se zahvalila

naredniku Robardsu. – To ću svakako naglasiti – dodala sam.

Nasmešio se. – Sve je u redu, sine. Ja sam i sam uživao. Ako budeš imao vremena, skokni ponovo kad ja budem na dužnosti. Moja kancelarija je kraj službene table.

— Hvala vam, gospodine – rekla sam. – Možda i hoću.Otrčala sam kući kroz kišu i kad se mister Kucov

vratio sat kasnije bila sam suva, obučena u odgovarajuću odeću i čitala sam knjigu.

17

Pre nego što sam izvršila izviđanje zatvora imala sam samo nejasnu predstavu o tome šta moram da uradim da bih oslobodila Džimija. Utrošila sam, na primer, čitav čas zabavljena idejom da pod pretnjom pištolja nateram guvernera da oslobodi Džimija. Bilo je zabavno razmišljati o tome, ali sam tu ideju odbacila jer je bila glupa.

Konačno sam se odlučila na vrlo jednostavan pravac akcije. Izgledalo je sasvim moguće da i to krene loše, ali mi nije još mnogo dana ostalo na raspolaganju a morala sam to sama da učinim. Pre nego što sam izašla iz zgrade zatvora, pogledala sam vrlo pažljivo raspored dežurstva, kao što mi je narednik Robards i preporučio.

Mister Kucov je dva dana kasnije otišao po podne sa natovarenim kolima.

— Vratiću se za šest dana, Mia – rekao je. – Ti sada znaš tačno šta treba da radiš, zar ne?

Umirila sam ga i stajala sam na zadnjim vratima kuće sve dok se nije odvezao, obučena u ružičasto jer sam znala da on to voli i mahala mu za rastanak. Onda sam se vratila u kuću. Sela sam i napisala poruku, adresiranu na njega. Nisam mu rekla šta nameravam da uradim, zato što sam verovala da bi to moglo da ga potrese, ali zahvalila sam mu za sve što je učinio za mene. Ostavila sam poruku u biblioteku gde će je sigurno naći. Bilo mi je žao da mu to učinim, jer sam znala da će zbog toga biti nesrećan, ali nisam mogla da ostanem.

Onda sam otišla u kuhinju i.počela da spremam hranu. Izvadila sam i ono što sam mislila da će nam biti potrebno: Šibice, sveće, nož, sekiricu i spakovala se. Na kraju sam se presvukla u sopstvenu odeću.

Izašla sam čim se smrklo. Padala je blaga kiša i kapljice na licu su mi iznenađujuće prijale. Ponela sam i papir i pisaljku u džepu, kao i prošli put, kao izgovor koji me štitio. U drugom džepu ogrtača imala sam jednu čarapu i nekoliko čvrstih lanenih konopaca, kao i šibice. Sve je to služilo planu koji sam zamislila. Zatvor je bio jako zaštićen: rešetke, stražari, psi, puške i šiljata ograda. Sve je to prvenstveno služilo da drži u zatvoru one koji je trebalo da u njemu budu i da pre vremena iz njega ne iziđu.

U pričama o kaubojima sa Zapada, koje sam čitala u Brodu, ljudi su uvek provaljivali u zatvore da nekog oslobode. Tim osuđenicima obično je preostajao u tom trenutku još dan-dva života. Ali nisam mogla da zamislim da ljudi ovde imaju naviku da provaljuju u zatvore. To se nije ni očekivalo i to je bila jedna od mojih prednosti. Znala sam kome se suprotstavljam. Znala sam izlaz iz zatvora. I kada sam ušla u zatvorsku zgradu niko u meni nije gledao očajnika koji namerava da izvuče zatvorenika, nego malog, radoznalog učenika. Mislim da je to bila najveća prednost. Ljudi vide ono što očekuju da vide.

S druge strane, sve što sam imala bila sam ja sama, ne uvek uspešan okretni đavolčić. Ako ne budem učinila sve tačno kako treba, ako ne budem imala sreće, biću u zatvoru pored Džimija i to verovatno na drugom spratu.

Malo pre nego što sam došla do zatvorske zgrade, zaustavila sam se i klekla na mokro tle. Izvadila sam čarapu i dopola je napunila peskom.

Više nisam oklevala. Otišla sam pravo u zgradu. Žute svetiljke gorele su u samo dve kancelarije u prizemlju. Pogledala sam u prvu i ugledala unutra narednika.

— Halo, naredniče Robards – pozdravila sam ga, ulazeći. – Kako ste večeras?

— Halo, Bili! Prilično je mirno noćas ovde. Ali neće biti dugo.

— O?— Da. Noćas će pokupiti protivnike Krstaškog reda.

Momci su upravo otišli. Nećeš moći da ostaneš dugo.— Oh – pravila sam se da sam razočarana.— Kako napreduje tvoj članak?— Završio sam ga danas popodne. Sutra ću ga predati.— Jesi li saznao sve što si želeo?— O, jesam. Došao sam samo da vas posetim večeras.

Sećate li se kad ste mi pokazivali streljanu? To je bilo divno. Mislio sam, ako biste imali vremena, mogli biste mi pokazati kako pucate, kao što ste rekli.

Pogledao je na sat. Onda klimnu glavom. – Naravno. Ja sam, znaš, lokalni šampion.

— Ura – uzviknula sam, baš kao neki ludi dečaci koje sam poznavala.

Sišli smo do streljane. Narednik Robards je išao napred sa svetiljkom. Izvukao je ključ od streljane kad sam ja povukla čarapu iz ogrtača. Oklevala sam za trenutak jer nije lako odlučiti se da povrediš nekog, ali onda je on hteo da se okrene da kaže nešto. Zamahnula

sam iz sve snage i čarapa s mokrim peskom pogodila ga je u potiljak. Zateturao se. Bio je suviše težak da ga uhvatim, ali sam ga gurnula uz vrata i onda uspela da ga spustim na pod a da ne udari licem. Podigla sam svetiljku s poda na kome je sedeo.

Oružje je bilo na drugoj strani. Uzela sam ključeve iz Robardsove ruke i pokušala redom. Vrata su se otvorila na drugi pokušaj. Ostavila sam ih otvorena i vratila se do narednika koji je ležao na podu. Zgrabila sam ga za okovratnik i kaput i vukla ga onako teškog sve dok ga nisam uvukla u oružarnicu. Izvadila sam gajtane i vezala mu ruke i noge. Ispraznila sam čarapu i ugurala mu je usta. Srce mi je udaralo, ali dah mi se vratio kad sam otišla po svetiljku.

Onda sam se posvetila policama s oružjem. Žurno sam pregledala. Nije bilo ništa savremeno, naravno, samo ono sa slika iz starih knjiga. Nikad nisam pucala iz takvog oružja, ali sam znala da trza pri opaljivanju. Uzela sam nekoliko najmanjih revolvera koje sam našla, proverila municiju da bih konačno našla prave metke, i onda sve to strpala u džep.

Zaključala sam vrata, ostavljajući narednika Robardsa unutra. Zastala sam za trenutak u hodniku sa ključevima u rukama. Bilo ih je deset, ne dovoljno za svaku ćeliju, ali je Robards zveckao njima i govorio da može da ih otključa. Možda bih učinila bolje da sam priklještila guvernera.

Srce mi je udaralo. Ugasila sam svetlo i počela da se penjem. Stigla sam do prizemlja. Nije bilo nikog. Onda sam nastavila pažljivo drvenim stepenicama do prvog sprata. Tamo je bilo mračno, ali malo svetlo dopiralo je iz

prizemlja i sa drugog sprata. Na drugom spratu čuli su se glasovi i neko se smejao. Zadržala sam dah, krećući se tiho do Džimijeve ćelije.

Šapnula sam: – Džimi! – i on je odmah prišao vratima.— Radujem se što te vidim – šapnuo je.— Imam ključeve. Koji odgovara?— Ključ označen se ,,D“. On otvara četiri ćelije ovde u

uglu.Nisam mogla dobro da vidim, a nisam htela ni da

palim šibicu, pa sam se vratila do mesta gde je prodiralo svetlo i proverila svežanj sve dok nisam našla pravi ključ. Otvorila sam ćeliju što sam tiše mogla.

— Hajde – rekao je. – Moramo da se izgubimo odavde što pre.

Išunjao se i zatvorio vrata za sobom. Krenuli smo ka stepenicama. Bili smo već skoro tamo kad sam začula nekog da se penje. Džimi me zgrabio za ruku i povukao nazad. Priljubili smo se uza zid što smo bolje mogli.

Policajac se osvrtao po tami. – Jesi li gore, Robards? – pitao je. Onda nas je ugledao i zaustio: – Šta je to do đavola?

Iskočila sam i uperila jedan od pištolja u njega. Nisam ga napunila. Samo sam ga gurnula bila u džep.

— Samo mirno – rekla sam. – Ništa neću izgubiti ako te ustrelim. Ako hoćeš da živiš, digni ruke.

Poslušao je.— Dobro. Dođi ovamo.Džimi otvori vrata i policajac koraknu u ćeliju. Dok je

bio okrenut leđima udarila sam ga pištoljem. Verovatno sam ga pogodila jače nego narednika Robardsa – revolver

je mnogo tvrđi od čarape s peskom – ali se zbog toga nisam osećala tako loše jer ga nisam poznavala. Jeknuo je i pao, a ja sam zaključala vrata.

Onda sam začula tihe glasove u jednoj od susednih ćelija i jedan glas reče. – Zaveži, – očevidno upućen onom drugom.

Okranula sam se i rekla:— Želite li da budete ustreljeni?— Ne. Nećemo nevolje – odgovorili su složno.— Želite li da vas pustim?— Ne bih – glas je zvučao veselo. – Hvala vam ipak.

Treba da budem pušten sutra i mislim da ću sačekati.— Hajde – požurivao me je Džimi. – Krenimo. Na stepenicama sam ga upitala:— Gde je tvoj signal? Moramo doći do njega.— Nije ovde – rekao je. – Vojnici su mi uzeli svu

opremu kad su me uhapsili. Ovde je samo moja odeća.— Onda smo u nevolji – rekla sam. – Moj signal je

slomljen i izgubljen.— O, ne! – jeknu Džimi. – Ja sam računao na tebe.

Onda moramo pokušati da se dokopamo moga.To baš nije bilo lako. Uzeli smo Džimijev ogrtač i

odeću i uputili se u noć. Kad smo se udaljili tri bloka i skrenuli u pobočnu ulicu, zaustavili smo se na trenutak, zagrlili i poljubili, a onda sam dala Džimiju jedan od pištolja i pola municije. Odmah je napunio pištolj.

— Reci mi nešto, Mia – upitao je. – Da li bi ga stvarno ustrelila?

— Ne bih mogla – odgovorila sam. – Moj pištolj nije bio napunjen.

Nasmejao se a onda upitao ozbiljnim glasom:— Šta ćemo sada da učinimo?— Ukrašćemo konje. A znam i gde.— Moramo li?— Taj čovek je ukrao Ninka i sve što sam imala.

Smrskao je moj signal i prebio me.— Prebio te? – Džimi se zabrinu.— Sada sam dobro – umirila sam ga. – Ali izvesno

vreme me je bolelo.U tom kraju grada širio se teški smrad. Čak ni kiša nije

uspela da ga ukloni. Kao da se stvorilo vlažno isparenje koje je prodiralo svuda. Duž cele ulice bili su ograđeni torovi sa Lozelima. Kada smo stigli do Fengerove kuće, promakli smo pored takvog tora, a ako su nas Lozeli i čuli, nisu pravili buku. Opazila sam štalu, pa smo pošli pravo prema njoj i uvukli se unutra. Džimi zatvori vrata za nama.

— Ostani napolju i čuvaj stražu – rekla sam mu. – To su dvolični, neugodni tipovi. Ja ću izvesti konje.

— U redu – pristade Džimi i išunja se iz štale. Kada su se vrata ponovo zatvorila za njim, zapalila sam šibicu. Našla sam svetiljku i upalila je. Onda sam krenula duž boksova. Pronašla sam Ninka – starog dobrog Ninkompupa i moje sedlo i osedlala ga. Onda sam izdvojila oniskog belocrnog konja za Džimija, osedlala i njega i dodala bisage. Zatim sam bacila još jedan brz pogled oko sebe. Nisam našla svoj sonični pištolj, ali tu je bio šator za naduvavanje, bačen u ugao očigledno zato jer

nisu mogli da otkriju kako funkcioniše. Našla sam i svoju vreću za spavanje. Ostale stvari sam otpisala. Moraću da zatražim od Džimija da podeli svoju odeću sa mnom.

A tada, impulsivno, izvukla sam beležnicu i pisaljku, napisala na jednom listu: „Ja sam DEVOJKA, vi, Blatožderci!“ i okačila ga o klin. Onda sam ugasila svetiljku.

Izveli smo konje na ulicu i uzjahali. Nisam se pokajala zbog poruke, ali mije bilo žao što nisam izabrala bolje ime umesto „Blatožderci“. Uz put sam pitala Džimija kako je uhvaćen.

— Severno odavde je vojni logor – odgovorio je. – Tamo drže i izviđačku letelicu sa jednog od ostalih Brodova, kojeg su se dokopali.

— Videla sam je – rekla sam.— E, pa, uhvaćen sam dok sam pretraživao logor.

Tamo je ostala i moja oprema.— Nabavila sam mapu – rekla sam. Moje precrtavanje

nije ispalo naročito dobro, pa sam stavila u svoj prtljag i originalnu mapu mister Kucova. – Upravljaćemo se po njoj – dodala sam.

Ispričala sam Džimiju o mister Kucovu.— Otišao je danas popodne – rekla sam. – Nakon toga

sam skupila sve što će nam biti potrebno. Treba samo da ih pokupimo i produžimo put. Što pre izmaknemo iz ovog grada, tim bolje.

Približivši se kući, dojahali smo do njenog začelja.— Drži konje – rekla sam. – Vratiću se za tren oka. Sjahali smo i Džimi uze Ninkove uzde od mene.Popela sam se na tren i ušla.

— Zdravo, Mia – dočeka me mister Kucov. Pritvorila sam vrata. – Dobro veče — pozdravila sam ga.

— Vratio sam se. I pročitao tvoju poruku.— Zašto ste se vratili?— Nije mi izgledalo u redu da te ostavim ovde samu,

prepuštenu sebi – rekao je tužno. – Pokajao sam se. Ali mislim da sam te potcenio. Je li napolju i drugo dete s Broda.

— Ne ljutite se?Polako je zavrteo glavom.— Ne. Ne ljutim se. Mislim da razumem. Ne mogu da

te zadržim. Mislio sam da mogu, ali to je bila ideja luckastog starca.

Odjednom, zbog nečega sam počela da plačem i nisam mogla da se zaustavim. – Oprostite – govorila sam – oprostite.

— Vidiš – rekao je – ti si čak opet počela da govoriš kao ranije.

Na ulaznim vratima začulo se kucanje i mister Kucov ustade i ode da ih otvori. Na pragu je stajao policajac u zelenoj uniformi, a lice mu je imalo žut odsjaj od svece u prednjoj sobi.

— Danijel Kucov? – upitao je.Instinktivno sam ustuknula i pokrila lice rukavom.Policajac koraknu u kuću i reče ravnim glasom:— Imam nalog da vas uhapsim.Uplašeno sam posmatrala obojicu. Mister Kucov kao

da je zaboravio da sam ja ovde. Policajac je imao grubo, mlado lice i nije ličio na narednika Robardsa ni po čemu

sem po uniformi. Narednik Robards je bio ljubazan čovek, a u ovome nije bilo ni traga ljubaznosti.

— Ponovo u zatvor? Zbog moje knjige? – Mister Kucov zavrte glavom. – Ne.

— To nema veze ni sa kakvom knjigom, Kucov. Guverner Morej nam je naredio da pokupimo sve disidente. Poznato je da ste vi bili protivnik Krstaškog reda. Pođite sa mnom.

On uhvati mister Kucova za mišicu.Mister Kucov se otrže. – Ne, ja neću ponovo u zatvor.

Nije zločin biti protiv gluposti. Ne želim da idem.— Ići ćete, hteli to vi ili ne – odbrusi policajac. – Vi ste

uhapšeni.Znala sam da je mister Kucov star, iako je moj otac bio

nekoliko godina stariji od njega i sumnjala sam da njegov mozak ne radi više tako kao pre i da je postao popustljiv, ali u tom trenutku kao da mu se vratila nekadašnja snaga: – Napolje iz moje kuće! viknuo je.

Policajac načini još jedan korak. Stajala sam kao sleđena. Zašto, to tačno ne mogu da kažem, ali nisam mogla ni da progovorim ni da se maknem. Mogla sam samo da posmatram. Bilo je to jedini put u životu da mi se tako nešto dogodilo i odonda sam u potpunosti razumela šta se dogodilo Zeni Endrus kada smo se na Šestom nivou Broda penjali onim vertikalnim cevovodom. U mom slučaju, međutim, to nije bio samo strah. Događaji su se počeli odvijati nepredviđeno i potpuno su me paralisali.

Policajac trže revolver iz futrole.— Poći ćete, inače ću morati da pucam.

Mister Kucov udari policajca, a onda je policajac osvetnički pretukao mister Kucova do smrti. Udario ga je jednom i da je mister Kucov pao to bi bio kraj, ali nije, i policajac je nastavio da ga udara sve dok se nije srušio.

Mora da sam vrisnula, iako se toga ne sećam. Džimi kaže da jesam i to ga je nateralo da i on dođe. U svakom slučaju, policajac je podigao pogled sa mister Kucova i zabuljio se u mene. I danas pamtim taj pogled. Podigao je revolver, kojim je toliko puta udario starca i uperio ga u mene.

Onda sam osetila tri trzaja u laktu, jedan za drugim. Policajac je stajao trenutak, balansirajući, a onda je životna snaga koja ga je držala uspravnim nestala i on pade na pod. Nije uspeo da povuče obarač. U jednom trenu on je mogao meni da oduzme život, a u sledećem je sam bio mrtav.

Prošla sam kraj njega a da ga nisam ni pogledala i sagnula se nad mister Kucovim. U tom trenutku njegove oči se otvoriše i on se zagleda u mene.

Ponovo sam zajecala. Držala sam ga i plakala – Oprostite – mucala sam – oprostite.

Nasmešio se i izgovorio slabim ali jasnim glasom: – Biće sve u redu, Nataša. – Malo zatim ponovo je sklopio oči, kao da je bio užasno umoran. Onda je izdahnuo.

Prošao je još jedan minut i tada mi Džimi dotače ruku. Podigla sam pogled ka njemu. Lice mu je bilo bledo i izgledao je loše.

— Ništa više na možemo učiniti – rekao je. – Hajdemo sada, Mia, dok još možemo.

Ugasio je sveću. Dok smo uzjahivali ponovo je počela da pada kiša.

18

Satima smo kroz noć i kišu jahali prema severu. U početku smo se držali druma, ali kad je zemljište počelo da se uzdiže i kraj postajao divljiji, krenuli smo prečicom i ušli u brda i šume. Bilo je to zamorno, neprijatno putovanje. Kiša je uporno padala i na kraju smo bili potpuno promočeni uprkos našim ogrtačima. Pošto smo napustili drum mnogo puta smo morali da sjašemo i vodimo konje kroz mokro i grubo šiblje koje nas je greblo i šibalo. Hladan vetar je zavijao kroz drveće i odlamao grane. Jedina satisfakcija koju smo imali bilo je saznanje da je potera za nama sada bila skoro nemoguća, a ako se budemo držali ove rute biće i docnije teška.

Najzad smo odlučili da se zaustavimo, osećajući da nismo progonjeni i znajući da nam predstoji još ceo dan jahanja do vojnog logora u kome bi mogla biti Džimijeva oprema. Oboje smo bili umorni i potreseni onim što smo doživeli. Džimi nije imao prakse u ubijanju ljudi i nije imao stomak za to. A u knjigama koje sam ja čitala bilo je ubijanja kao nešto zabavno a leševi samo kao brojevi. Ali smrt nije ličila na to, bar nijednoj normalnoj osobi. Možda ostavlja utisak to što možeš da uperiš revolver i povučeš obarač, ali je rezultat nepopravljiv. Onaj policajac ne može da se vrati i odigra sledeću scenu, a ni mister Kucov. Obojica su mrtvi od sada pa zauvek. Ta činjenica je pritiskala oboje: i Džimija i mene.

Uvek sam se pitala kako je to – biti sporedno lice u priči nekog drugog. Sporedna ličnost je neko ko stoji u

hodniku dok Cezar prolazi, privuče njegovu pažnju i dobije batine. Sporedno lice je anonimni tip koga heroj uklanja s puta u nastojanju da spasi ugroženu heroinu. Sporedno lice je lik stavljen u priču da bi bio korišćen kao deo raspoloživog dekora. U priči sporedni lik nikad iznenada ne ističe sebe, odbacujući svoju sporednost i govoreći: „Odustajem. Ne dam se iskorištavati.“ Sporedna lica i postoje zato da budu korišćena ili za stvaranje atmosfere ili kao sitne prepreke na putu junaka. Problem je u tome što je svako od nas sopstveni junak u svetu sporednih lica. Niko od nas ne uživa u tome da bude iskorišćen, pa odbačen. Te vlažne, hladne i nesrećne noći otkrila sam da ni ja nisam uživala gledajući druge ljude, iskorištene, pa odbačene. Mister Kucov je bio sporedno lice za policajca, sporedno lice koje je pokušalo da istakne sebe u pogrešnom trenutku i bilo eliminisano. Onda se policajac našao iznenada preimenovan iz junaka u sporedno lice i njegova se priča završila. Nisam mogla uopšte da krivim Džimija. Ako sam bila sposobna da delujem, ja sam učinila šta sam učinila prosto iz potrebe da ostanem živa. A Džimi nije gledao policajca kao sporedno lice. Džimi je oduvekbio humanija, otvorenija i toplija osoba nego ja i strašno bi ga mnogo stajao napor da ustreli čoveka. Priznajem da je taj čovek bio i dalje sporedno lice za mene, ali uprkos tome smrt obojice me je potresla.

Konačno smo se ulogorili. Pobrinuli smo se za konje što smo bolje mogli, sakrili ih pod gušće krošnje drveća. Onda sam naduvala šator, postavila ga na ravnom mestu. Dok sam ja podigla šator, Džimi je doneo bisage, vreću za

spavanje i sedla. Poslagali smo stvari u ugao šatora, ostavili dovoljno mesta da ispružimo vreću za spavanje.

Bili smo mokri do gole kože. Kiša je dobovala o šator, a čuli smo i hujanje vetra. Ostavili smo svetlo dok nismo skinuli svu našu odeću. Teško smo se svlačili jer je prostor bio mali a i sedla su bila suviše hladna podloga da na nju onako nag sedneš. Džimi je bio mnogo maljaviji nego što sam mislila. Konačno smo rasprostrli odeću da se suši, ugasili svetlo i uvukli se u vreću.

Vreća je bila hladna, a i ja, pa sam obgrlila Džimija. I njegova koža je u početku bila ledena, ali mi je on pružao osećaj sigurnosti. Dodirnula sam mu dlanom obraz.

— Nisam više ljuta, znaš?— Znam – rekao je. – Mislim da nisi ni bila. U svakom

slučaju, izvini. Treba da te prihvatim onakvu kakva jesi, čak i kad govoriš gluposti. Ti misliš ono što misliš.

Nežno me je poljubio. Uzvratila sam mu poljubac.— Srećan sam što si došla po mene – nastavio je.

Obuhvatio mi je rukom ramena. Zadrhtala sam od toga. – Je li ti hladno? – upitao je.

— Ne – odgovorila sam. – Jesi li mislio da ću doći?— Nadao sam se. Pretpostavljao sam. I drago mi je.

Radujem se što si to bila ti, Mia.Pomakao je ruku i položio mi je na grudi. Stavila sam

svoju ruku preko njegove.— Divna si – rekao je.— Zašto to nikad ranije nisi rekao?Mi se jesmo ljubili i činili druge stvari i ja sam bila

uverena da me voli, bez obzira na razlike, ali nikad nije rekao da mu se sviđa moj izgled. Poljubila sam ga u obraz

pa u usta. Osećala sam se sigurnije, toplije i zaštićenije nego danima ranije. Tako je lepo što me grli.

Počeo je da luta rukom po mom telu. – Nikada se nisam usudio – odgovorio je. – Mogla bi to da iskoristiš protiv mene. Hej, ovo je baš zabavno! Kad ti dodirnem ovu dojku mogu da osetim kako ti srce kuca, a kad dodirnem drugu – ne mogu!

— I ja osećam tvoje srce. Tup, tup, tup, tup... – Dodirnula sam dlan usnama, a onda ga prislonila na njegovo lice. – Sviđa li ti se kako izgledam?

— Naravno. Ti si lepa. Volim tvoj glas jer nije kreštav. Volim kako izražavaš osećanja. Volim kako mirišeš. – Zagnjurio je glavu u moju kosu.

— To je neobično, je li? – upitala sam. – Ne verujem da bi mi se sve ovo dopalo da i ja ne volim tvoj miris. Nikada na to ranije nisam ni pomišljala. Šta si mislio pod tim da bih ja to mogla koristiti protiv tebe?

— Mogla bi mi se podsmevati. Nisam smeo da ti pružim za to priliku.

Nisam dosad znala da je toliko osetljiv da bi nešto što bih rekla moglo da ga povredi. – Ja sam umela svašta da kažem, ali nikada ne bih, kad bi mi to rekao.

Ljubio mi je grudi i to me je mimo moje volje uzbuđivalo. Mislila sam da će mi se srce raširiti jako, jako i onda pući. Priljubili smo se skroz jedno uz drugo. Privukla sam Džimija sebi, a kolena mi se razmaknuše.

Seks u Brodu je za odrasle. Odraslima nije posebno važno s kim spavaju. Niko ne proverava. Ali kao i svugde, ljudi teže da budu prilično postojani, dosta pažljivi u onome što čine, bar oni s kojima sam bila u prijateljskim

odnosima. Ne verujem da bih volela bliže da se upoznam sa osobama koje urezuju recke u ivicu svog kreveta, muškarce koji tragaju za seksom gde god mogu da ga nađu, ljude koji uzimaju seks olako. Ja to ne mogu. Ja sam za to previše ranjiva. Ja uživam u ljubavi, ali ne mogu to da činim bez poverenja, vere, ljubavi i poštovanja, samo na osnovu fizičke privlačnosti. Poznavala sam Džimija skoro dve godine i bio mi je skoro od početka privlačan, ali voditi ljubav s njim bilo je nešto što nisam mogla da uradim ranije nego što sam uradila.

U biti, Džimi i ja smo bili namenjeni jedno drugom. Upoznali se mi ili ne, zavoleli se ili ne, mi smo ipak mogli imati dete, a možda i više dece. Ali to je mehanički proces koji nema ništa sa zajedničkim životom i ljubavlju. Lepo je bilo što, poznavajući jedno drugo, možemo da se volimo. Strast u četrnaestoj godini nije najsnažnija, ali četrnaesta godina ne traje večno, a strast raste.

Seks u Brodu je za odrasle. Mi nismo bili službeno odrasli, ali smo bili potrebni jedno drugom i ja više nisam bila takav pobornik pravila kao nekad. Bili smo potrebni jedno drugom i ovo je bilo pravo vreme. Ako ne nastavimo to da radimo u Brodu koga će biti briga? A ako nastavimo, bićemo zvanično odrasli i svako pitanje bilo bi bespredmetno.

I tako, vodili smo ljubav u mraku, dok je napolju padala kiša, sigurni u zajedničkom zagrljaju. Nijedno od nas nije znalo šta radi, izuzev teoretski i bili smo trapavi kao mačići. Bilo je u tome neveštine i petljanja ali je bilo izuzetno prijatno. Na vrhuncu bio je to osećaj nečega što nismo mogli dohvatiti.

Ležali smo mirno i posle nekoliko minuta Džimi upita:

— Kako je bilo?— Mislim da će to zahtevati uvežbavanje – odgovorila

sam pomalo sanjivo. Pre nego što sam zaspala, dodala sam: – Ipak, bilo je prijatno.

Sledeće noći ostavili smo konje vezane među drvećem. Prešli smo kilometre i kilometre od mesta na kome smo prošle noći prespavali. Stigli smo na padinu brda u kasno popodne, a onda smo se šunjali kroz šumu da osmotrimo vojnu bazu. Ispod nas, u zlatnom svetlu zalazećeg sunca kupao se grad smešten u kotlini između bregova. Izvan njega, na strani bliže nama, prostirala se baza, čuvana kao i svi drugi objekti jakom stražom, a na prostoru koji je morao biti mesto za smotru stajao je izviđački brod.

— Bio sam radoznao – reče Džimi. – Izgledalo mi je čudno da oni imaju brod. Kada sam se približio da bolje pogledam, zaboravio sam na opreznost i bio uhvaćen.

Zgrade su oivičavale prostor za smotru s tri strane. Zagrađena kraća strana bila je najbliža tački sa koje smo osmatrali. Otvorena kraća strana bila je najudaljenija i veoma blizu grada. Između zgrada videlo se tu i tamo pokoje drvo. Ograda se sastojala od povezanih gvozdenih šipki, zašiljenih na vrhu i potpuno je okruživala logor. Od ograde do najbliže zgrade moglo je biti tridesetak metara.

Džimi upre prst kroz lišće:— Vidiš li jednospratnu zgradu odmah tu dole? To je

njihov štab. Tamo su me držali dok nije stigla policija iz grada. Tamo moramo da potražimo moju opremu.

Zgrada je podignuta od crvenih opeka, bila je pokrivena sivim crepom i dominirala je logorom jer su

ostale bile prizemne – barake, štale i slično, izuzev još jedne manje jednospratnice.

Merili smo vreme potrebno da stražar stigne od jednog do drugog kraja svoje rute, polaganim korakom vojnika rešenog da što jednostavnije ubije vreme. Trebalo mu je dvadeset minuta. Ponekad bi stigao do krajnje tačke istovremeno sa stražarom sa susedne rute i onda bi se zaustavili i razgovarali.

— Ne možemo računati na više od dvadeset minuta ako onesposobimo stražara – zaključila sam.

— Nećemo tako – reče Džimi. – Biće bolje ako se neprimećeno provučemo.

Pošto smo proverili sve, otpuzali smo na kolenima dok nismo bili izvan domašaja pogleda, a onda smo se vratili do mesta gde smo ostavili konje i večerali. Džimijeva greška, kada je prvi put bio ovde, bila je u tome što je ušao suviše rano u logor, dok su se po njemu još muvali vojnici a straža bila na oprezu.

Bili smo umorni od jahanja i legli smo da spavamo dok se ne smrači. Probudila sam se tek kada me je Džimi prodrmao.

— Hajde — rekao je. – Vreme je.Utrošili smo dosta vremena tražeći put niz tamnu

jarugu, trudeći se da budemo što tiši. Drago mi je bilo što sam sa Džimijem. Bili smo skladna ekipa, a sa Džimijem sam se osećala ne samo kao okretna đavolica, nego i mnogo više. Od ivice žbunja do gvozdene ograde bilo je sedam metara brisanog prostora. Čučali smo u žbunju. Videli smo ogradu, ali smo jedva nazirali zgradu štaba iza nje.

— Ššš – prošapta Džimi, držeći me za ruku. – Tamo je stražar.

Sačekali smo dok nije prošao, a onda pritrčali gvozdenoj ogradi. Džimi mi je držao lopovske merdevine i ja se uhvatih za šiljke, osećajući njihovu oštrinu pod palčevima. Gurnuo me je još malo, pa sam se uspuzala kolenima na gornju poprečnu šipku između šiljaka. Zastala sam za trenutak, a onda skočila na drugu stranu, zaderavši pantalone na jedan od šiljaka. Obazrela sam se da vidim da li je buka pri mom doskoku izazvala nečiju pažnju, a onda se vratila ka ogradi. Provukla sam ruke kroz rešetke i podmetnula šake Džimiju. Stao je na njih, pa sam ga gurnula nagore. Dokučio je drugom nogom gornju prečku i vinuo se na drugu stranu. Prizemljio se glasnije od mene, a onda smo bez oklevanja potrčali do najbližeg drveta, gde smo se za trenutak zaustavili, pre nego što smo pretrčali sledeću deonicu do senke zgrade štaba.

Nebo je bilo delimično prekriveno oblacima i svetlo je variralo od prigušenog do nikakvog, već kako su se oblaci kretali. Koračali smo do ugla zgrade, a Džimi je išao prvi. Onda smo stali i on je promolio glavu iza ugla. Kada smo zaobišli, ugledala sam tiho i prazno dvorište za smotru i jednu ili dve noćne svetiljke na krajevima zgrade. Jedva se nazirao i izviđački brod. Isto smo postupili i kod sledećeg ugla a onda smo se kao duhovi šunjali duž pročelja zgrade.

— Trebalo bi da je samo jedan čovek na noćnom dežurstvu – prošapta Džimi. – Kancelarija je odmah desno od ulaza.

Pokazao je na prozor iznad naših glava. Videla sam svetlo i senke na stropu. Popeli smo se stepenicama i priljubili se uz ulaz, izvadili pištolje i ušli. U holu je bilo mračno i tiho. Vrata kancelarije s desne strane bila su otvorena i svetlo je prodiralo napolje.

Džimi uđe s revolverom u ruci i reče:— Ruke gore!Za stolom je bio samo jedan muškarac, a glava mu je

klimala. Probudio se i zagledao u nas. – Opet ti – reče Džimiju.

Bio je to punačak onizak muškarac, čiji izgled nije odavao neku naročitu sposobnost. Odeven u zelenu uniformu, imao je crvene oznake i crvene epolete na ramenima. Prostorija je bila velika i u njoj se nalazio jedan sto kraj vrata i dva sa suprotne strane. Svetiljka uperena u sto dežurnog oficira bila je jedina.

— Govori tiho – naredi mu Džimi. – Ubiću te ako budem morao. A sada, gde je moja oprema?

— Ne znam – odvrati oficir, a glas mu je bio siguran. Bio je zatečen i još je napola spavao.

Džimi mi dade znak glavom da obiđem oko stola. Izvadila sam nož dok je oficir razrogačio oči. Pokušao je da se pomakne u stolici, ali sam ga pritisnula otpozadi tako da nije mogao da ustane.

— Pažljivo, momče – rekao je povišenim glasom. Pritisnula sam mu vrh noža kraj uha. – Gde je

oprema? – upitala sam.Zakašljao se. – Nigde ovde. Ne znam ja gde se sve

nalazi.— Gde su moje bisage? – upita Džimi.

Slegnuo je bespomoćno ramenima. – Verovatno u štalama.

— Šta je sa stvarima koje su bile u njima?— Neki od momaka zaluđivali su se njom u menzi.— Odvedi nas do menze.— Ne mogu – odvrati oficir. – Ne smem da napustim

svoje mesto.Dodirnula sam mu epoletu nožem. – Moraćeš rekla

sam.— Ne seci to! – uzrujao se.— Pokaži nam! – podigla sam nož.— Dobro – pristao je bespomoćno. – To je na spratu.Uzela sam svetiljku sa stola, a Džimi uspravi oficira na

noge. Izveo nas je u hodnik, a onda uz stepenice. Prošli smo kroz drugi hodnik na spratu a naši koraci su muklo odjekivali. Najzad smo došli do vrata koja je zdepasti oficirčić otključao i otvorio.

— Evo – rekao je.Na svetlosti lampe ukazala se prostorija sa dugačkim

stolom, pokrivenim belim čaršavom, oko kojeg su bile poredane stolice. Bila je tu i prostorija za odmor i veliko ognjište.

— Pokaži nam – naredi Džimi.Oficir nas odvede do prostorije za odmor. U njoj su se

nalazile ploče, novine i društvene igre, a na jednom od stolova i Džimijev šah. Prepoznala sam ga. Ne znam s kim je Džimi ovde nameravao da ga igra. Još neke njegove stvari bile su razbacane okolo.

— Džimi – rekla sam užasnim glasom – ne vidim ono.

I on se hitro obazre. – Ne – potvrdio je. Onda se obrati oficiru: – Mi tražimo mali predmet veličine beležnice. Jesi li ga video?

— Ne – odgovori oficir. – Ja se nisam igrao sa tvojim stvarima.

Bocnula sam ga nožem.— Jesi li siguran?Uzvratio je pomalo oštro: – Dabome da jesam! Uopšte

se ne sećam da sam video tako nešto.— Šta ćemo sada da radimo? – upitala sam Džimija— Ne znam. Mora biti negde, ali ne znam gde da ga

tražimo.Počela sam da se brinem više nego ikada ranije. Ne

možemo predugo da se muvamo ovuda a da ne budemi primećeni, a ako ne nađemo signal nikada se nećemo vratiti kući.

Sišli smo ponovo u kancelariju u prizemlju. Iznenada mi je sinula ideja:

— Napolju je izviđački brod! Možemo ga uzeti! Ako ovi ljudi umeju da lete njime, umećemo i mi.

Oficir se pobuni: – Ne, nećete! Vi, ljudi s Broda mislite da je sve vaše, ali mi ćemo vam pokazati! Mi sada imamo sopstveni brod i bićemo jači od vas. Nećete uzeti taj brod!

— I ne treba nam – odjednom reče Džimi. Uzeo je nešto lagano sa stola. Bio je to njegov nestali signal. Okrenuo se ka oficiru: – Mislio sam da to nisi video...

— Ah, to si ti tražio? Nisam to čak ni primetio.Oficir mi je bio okrenut leđima. Izvukla sam pištolj i

nekako kao dai mi je žao, udarila ga njime ispod uha.

— Hajdemo, Džimi – rekla sam. – Kad imaš signal sve je u redu.

Ponovo smo izašli u noć. Zašli smo iza ugla ka začelju zgrade, ali me iznenada Džimi povuče da stanem. Prislonio mi je usta uz uho.

— Tamo je stražar. Vidiš? – šapnu.Čučnuli smo, priljubljeni uz zgradu dok je stražar

polako koračao ka drugom kraju zgrade.— Straža! Straža!Uzvik je dopro s pročelja štaba. Stražar se okrenu na

uzvik, ali kao dobar vojnik nije napustio stražarsko mesto. Prosto nam je presekao odstupnicu.

— Hajde – reče Džimi. Šunjali smo se duž zgrade, uporedo s ogradom. Uzvici su se nastavili. Džimi se zaustavi kraj male zgrade u uglu dvorišta. Odatle smo mogli da osmotrimo ogradu u dva smera.

— Zar nisi mogla jače da udariš tog oficira? – prekori me Džimi.

— Ne volim da udaram ljude.Sada su se sa svih strana čuli povici. Nismo videli one

koji su vikali ali smo ih čuli.— Džimi – rekla sam odjednom – znaš li šta je ova

zgrada?— Ne.— To je barutana. Zar ne vidiš znak upozorenja? Hajde

da napravimo diverziju. Da dignemo u vazduh izviđački brod.

Džimi se nasmeši. Na trenutak je ispružio ruku i dodirnuo me je po kosi.

Pronašli smo vrata i Džimi slomi lokot drškom pištolja. Ma kakvu buku sada pravili nju su pokrivali uzvici. Uvukli smo se i Džimi zatvori vrata za nama. Na pročelju su bili mali prozori i kroz njih smo videli vojnike kako se okupljaju na zbornom mestu sa svetiljkama i bakljama. Stražari su trčali da pojačaju kontrolu ograde. Izgledalo je jako dobro Što smo ovde unutra. U svetlosti baklji opazili smo izviđački brod sa spuštenim rampama. Ljudi su se postrojavali na zbornom mestu. Čuo se opšti žamor.

— Verovatno će uskoro početi da pretražuju zgrade – primeti Džimi.

Pronašla sam malo burence baruta i stavila u njega fitilj, dugačak metar i po. Jedino nisam znala koliko mu dugo treba da izgori. To je bila šansa.

Džimi i ja smo razgovarali o tome šta treba da radimo dok su vojnicima na drugoma kraju dvorišta izdavane naredbe. Bilo je to kao u dečjoj igri u kojoj svaka strana skuje svoj plan, ne znajući za onaj drugi i obe krenu u isti mah. Mi smo načinili naš plan, oni njihov i sada ćemo videti ko će pobediti. Dala sam Džimiju moj pištolj i on ga je napunio. Onda smo se išunjali kroz zadnja vrata. Povlačila sam drugi fitilj za nama do ispred vrata.

— Počni da pucaš za četrdeset sekundi – rekla sam Džimiju.

— U redu – klimnuo je glavom i krenuo duž zida. Čučnula sam u mraku leđima okrenuta ogradi i

izvadila šibice. Pažljivo sam ih zaštitila rukama i kresnula jedno palidrvce. Nije upalilo, pa sam kresnula ponovo.

Ovaj put je planulo pa sam njime dotakla kraj fitilja. Fitilj je počeo da šišti. Uzela sam burence s barutom i izašla.

Malo dalje Džimi je zapucao iznad glava vojnika. Oni legoše na zemlju i uzvratiše vatrom. Verovala sam da će Džimi umeti da se čuva.

Nisam oklevala. Sagnuvši glavu, pojurila sam preko dvorišta. Burence je bilo teško, ali ja sam se koncentrisala na trčanje prema rampi izviđačkog broda. Nisam znala ni da li me je neko primetio niti da li je zapucao za mnom. Kada sam stigla do rampe barutana je eksplodirala uz ogroman bljesak i grmljavinu. Komadići zgrade leteli su po vazduhu. Pritisak vazduha srušio me je na kolena, ali sam odmah ponovo ustala i popela se uz rampu.

Ušavši u brod, nisam gubila vreme, već sam odmah pošla u komandnu prostoriju. Postavila sam burence na pilotsko sedište, tik do glave komandne ploče. Kroz kupolu videla sam ljude u opštoj zbrci. Sada niko nije pucao. Vatra sa barutane proširila se na jednu od susednih baraka i ljudi su potrčali po vodu.

Zapalila sam još jednu šibicu i dotakla fitilj. Onda sam strčala niz rampu što sam brže mogla. Obazrela sam se ka brodu. Odsjaji plamena reflektovali su se na metalnom oklopu.

Neko natrča na mene i reče – Pazi kud ideš! – a onda nastavi da trči. Zborno mesto je bilo puno ljudi koji su se mimoilazili i niko me nije ni primetio.

Već sam se pobojala da se fitilj ugasio i da ću morati da se vratim u brod, kad začuh potmuli zvuk. Ovi ljudi više nikada neće moći da koriste tu letelicu.

Šunjala sam se između zgrada, što dalje od dvorišta logora i što dalje od plamena i buke. Oko ograde nije bilo nikog. Trebalo mi je nekoliko minuta napora da se popnem, a onda sam puzala polako do prvog žbunja i drveća.

Popevši se uz padinu sasvim blizu mesta odakle smo Džimi i ja osmatrali logor, obazrela sam se. Vatra se proširila još na jednu zgradu i ljudi su jurili tamo-amo kao mravi. Gledala sam nekoliko minuta a onda sam krenula dalje.

Džimi me je čekao kod konja.— Jesi li dobro? – upitala sam ga.— Jesam. Ali sam negde ispustio signal.Jeknula sam.— Samo se šalim – umirio me je.Sela sam na kamen i ispružila nogu sa poderanom

nogavicom. Pažljivo sam dodirnula nogu.— Šta je? – upita Džimi zabrinuto.— Oh, posekla sam se na ogradu kad smo ulazili.— To mi se ne sviđa – sagnuo se i pažljivo pogledao. –

Nije tako loše. Hoćeš li da te lečim poljupcem?— Hoću.Malo kasnije Džimi ustade i zagleda se u užareno

nebo. Onda odmahnu rukom: – Vidiš, napravila si užasnu gomilu nevolja samo zato što nisi mogla ljudski da udariš jednog čoveka.

19

Poslednje jutro na Tinteri bilo je divno. Bili smo s konjima u stenama okruženom proplanku visoko na planinskoj kosi, blizu morske obale. Proplanak je bio pokriven travom iz koje je tu i tamo virilo kamenje. Ovaj, poslednji dan boravka bio je vedar, sa jedva pokojim visokim oblačkom i dovoljno topao da smo mogli da skinemo ogrtače. Doručkovali smo, konačno se spakovali i sada smo ćuteći sedeli na suncu.

Sa vrha stene pogled se pružao kilometrima daleko. S jedne strane planina se spuštala i iza nje se videla sivobela površina okeana, deo obale, smeđi klifovi, mokro stenje i uske plaže, kao i retke ptice koje su se puštale niz vazdušne struje. Okrenuvši pogled ka unutrašnjosti mogli ste videti pašnjake na visoravni a iza njih planine kao što je i ova. Još dalje bila su niža brda, vijugave doline pokrivene talasastim morem drveća čija je boja varirala između sive i zelene, pretapajući se u daljini u maslinastu.

A u toj beskrajnoj šumi bili su divlji Lozeli i ljudi koji su gonili nas. Mi smo videli Lozele i oni su videli nas. Oni su otišli svojim putem a mi svojim. U poslednja četiri dana nismo videli ni senku naših progonitelja, a i tada, oni nas nisu opazili. Tamo, pod tim sivozelenim morem lišća možda je bilo još dece s Broda, ali ih nismo sreli.

Rano ujutru dali smo znake signalom. Brod je stigao šest sati kasnije. Mirno smo provodili vreme, budni na sve oko nas, razgovarajući. Neke mršave životinjice

skakutale su i njuškale oko stena i mi smo im dobacili malo hrane.

Izviđač je došao po nas i popeli smo se na brod i poveli smo konje. Tamo nas je dočekao mister Pizaro. Nas dvoje smo bili šesti i sedmi.

— Idem gore da pričam sa Džordžom – rekla sam Džimiju.

— U redu. Ja ću mister Pizaru ispričati šta nam se desilo.

Smatrali smo da treba to da znaju. Izvesne stvari su se odvijale daleko uzbudljivije nego što smo mogli i da predvidimo, razmišljajući o Ispitu.

— Čestitam, Odrasla – rekao je Džordž kad me je video. – Znao sam da ćeš uspeti.

— Zdravo, Džordže – odgovorila sam. – Reci mi da li si do sada imao problema sa prihvatanjem naših?

— Nisam, ali se brinem. Pogledaj! – Pokazao je na koordinatnu mrežu, koju je koristio kao vodič za naš prihvat. Nije bilo ni izbliza dvadeset devet lampica. Izbrojala sam: javilo se svega dvanaest.

— Poslednji signal stigao je pre dva časa – reče Džordž. – Bojim se da mnoge nećemo pokupiti.

Ispričala sam mu malo od onoga što nam se desilo. Ostala sam tamo i dok smo se spuštali i pokupili Veni Morlok, a onda još dvoje. Onda sam sišla i sela kraj Džimija.

— Treba još samo šestoro da pokupimo. Vidi koliko nas je malo ovde.

— Zar je tako loše? – upita Džimi. – Pitam se šta će Savet reći.

Bilo nas je dosad samo deset na brodu. Džimi, ja i Veni iz naše šestorke bili smo bezbedni, ali Atila, Helen i Rigi još nisu pokupljeni.

Iznenada Džordž preko zvučnika zamoli za pažnju. – Deco, ćutite i slušajte! Jedan od naših je dole. Ne mogu dovoljno da se približim da vidim ko je, ali ko je da je, na njega se puca. Moramo da ga izvučemo. Dajem vam dva minuta da uzmete vaša oružja, a onda ću se spustiti i pokušati da ga izbavim. Želim da svi izađete, poležete i pokrivate ga vatrom.

Nekoliko dece imalo je oružje sa sobom. Džimi i ja otvorismo rančeve i izvukosmo naše pištolje. Pažljivo sain napunila svoj. Bilo nas je jedanaestoro, uključujući i mister Pizara i četiri rampe za izlazak. Džimi, Džek Fernandez Fragoso i ja stajali smo kraj jedne. Tada Džordž spusti brod, dotače tlo lagano kao pero i spusti sve četiri rampe.

Izjurili smo napolje: Džek ode levo, Džimi u centar a ja desno. Bili smo na vrhu šumovite padine i što od inercije, što od kosine tla, pala sam ravno potrbuške a onda se otkotrljala iza jednog stabla, opazivši da se Džimi već sakrio u žbunju..

Ovde, stotinama kilometara od mesta gde smo mi ušli u brod, pod sivim nebom, bilo je maglovito. S druge strane broda i ispod nas čula se paljba. Naš dečak je bio prikovan pedesetak metara ispod nas među stenama. Bio je to Rigi Alen, koji je uzvraćao vatrom. Videla sam svetlostni zrak iz njegovog soničnog pištolja. Desetak metara bliže nama bio je leš Rigijevog konja. Rigi okrete glavu i ugleda nas.

Napadači na njega sakrili su se iza drveća i stena i bili su delimično skriveni od njega kao i on od njih. Odavde, sa naše pozicije, videli su se mnogo jasnije.

Sve sam to procenila u trenutku, podigla pištolj i opalila, nišaneći u čoveka koji je pucao iz puške. Razdaljina je bila veća nego što sam ocenila i metak zapara zemlju tri-četiri metra bliže, ali napadač ustuknu.

Bilo je to prvi put da sam morala da pucam iz pištolja. Trzao mi je ruku i pravio priličnu buku. Bilo je i nekog zadovoljstva u tome. Sonični pištolj je tih i ako promašite, najviše što možete da očekujete je da ćete zaparati neki suv list. Ovaj revolver diže dovoljnu buku, a ako promaši, metak će još uvek podići prašinu, otkinuti iver od drveta, što je dovoljno da i najhrabriji čovek sagne glavu.

Nanišanila sam više i nastavila da pucam. Džimi je učinio isto i efekat je postignut – paljba prema Rigiju je prestala. Rigi shvati naš plan, ustade i poče da trči uzbrdo. Onda moj pištolj škljocnu uprazno, a i Džimi prestade s paljbom. Džek je nastavio da puca, ali napadači ubrzo promoliše ponovo glave i, shvativši situaciju, ponovo zapucaše. Rigi se premetnu preko glave i leže iza tela svog konja.

Napunila sam pištolj što sam brže mogla i ponovo otvorila vatru. Džimi takođe. Rigi ustade i potrča ponovo. Onda mi sinu ideja i prestadoh da pucam, štedeći municiju. Kad je Džimi ućutao, ja počeh s paljbom, ne mareći da li sam išta pogodila sve dok su napadači držali uvučene glave. Kad sam ispraznila šaržćr, Džimi produži, ali tada je Rigi već protrčao pored nas i popeo se uz rampu. Legao je na prag i sam otvorio vatru. Sad sam se i ja povukla uz rampu, a za mnom Džek i Džimi. Kad smo

svi bili unutra, viknula sam Džordžu da podigne rampu. Ili nas je posmatrao ili me je čuo, tek rampa se trenutno diže.

Paljba je još dolazila sa ostalih strana broda, zato doviknuh Džimiju da pođe levo. Ja pođoh poskakujući kroz sredinu i umalo ne slomih vrat o jedno od sedišta.

Na izlazu legoh potrbuške i potražih mete. Onda ponovo počeh da pucam. Troje koje sam pokrivala utrčali su jedno po jedno. Uto čuh Džimija kako viče Džordžu da podigne i njegovu rampu. Kraj mene u to potrča Veni Morlok i ja takođe povikah Džordžu da podigne rampu.

Trenutak kasnije ceo brod je bio zatvoren. Moj poslednji pogled na Tinteru pokazivao mi je kišom natopljenu padinu i ljude koji su i dalje pucali za nama.

Rigi se iz baražne vatre izvukao potpuno nepovređen, ali je imao raniju posekotinu na ruci, koja je tek sada počela da se gnoji. Toliko o metodu kornjače, bar na Tinteri. Rigi je rekao da je jednog dana išao zamišljen šumom i da je Lozel iskočio iz žbunja pred njega i ranio ga. To bi moglo da zvuči razložno vama koji ne poznajete Rigija. Po mom mišljenju dogodilo se drukčije: Lozel je išao kroz šumu jednog dana zamišljen kada je Rigi iskočio pred njega iz žbunja i uplašio ga. To liči na njega.

— Gde si nabavila taj pištolj? – upita me Rigi. – Mogu li da ga vidim?

Pružila sam mu ga. Pošto ga je malo pregledao, rekao je: – Ti se ne bi trampila za njega, je li?

— Možeš da ga zadržiš, Rigi – rekla sam. Nije mi više bio potreban. Znala sam da ga nikada više neću upotrebiti i zato me više nije privlačio.

Samo sedamnaestom nas vratilo se na brod. Dvanaestoro nisu preživeli ili nisu uključili svoj signal. Mislila sam o tome pri povratku kući. Brojala sam koliko sam puta bila u opasnosti da me ubiju i ustanovila da je tako bilo najmanje pet puta. Ako je svačije iskustvo bilo kao moje, onda nije čudno što se dvanaestoro nije vratilo. Uznemiravalo me to što je i Atila bio među njima.

Kada smo se vratili na Brod, osoblje je preuzelo brigu o našim konjima. Mi smo brzo prošli kroz dekontaminaciju a onda su nas odveli u prostoriju za prijem. Dekorisali su je za doček Nove godine. Bio je tu i orkestar i tata službeno odeven da izrazi dobrodošlicu novim Odraslima. Rukovao se i sa mnom.

Tu su bili i roditelji koji su čekali. Bili su tu i moja majka, Džimijeva majka i njen muž i Džimijev otac i njegova žena. Svi su mu mahali kad su ga ugledali. Onda sam opazila Atilinu majku.

— Videćemo se kasnije – rekoh Džimiju. Prišla sam joj i rekla: – Žao mi je, ali Atila nije s nama. – Nisam znala kako drukčije to da joj kažem. Želela sam da to kažem tako da je ne povredi, ali i meni je bilo teško saznanje da se on nije vratio, a i teško mi je bilo da joj to kažem. Čim ga nije videla među nama, morala je znati. Počela je da plače, klimnula je glavom, dotakla me po ramenu i okrenula se.

Prišla sam svojoj majci. Nasmešila se i pružila mi ruku. – Radujem se što si došla kući – rekla je, a onda je i ona zaplakala i okrenula glavu.

Vratio se i otac i zagrlio me. Onda je, kao mereći me, stavio ruku iznad moje glave i rekao:

— Mia, izgleda mi da si malo porasla.Klimnula sam glavom jer sam i sama tako mislila.Bilo je jako lepo biti kod kuće.

EPILOG

20

Uvek sam mrzela reč „odrastanje“, pre svega zato jer se prečesto upotrebljavalo kao toljaga. Ako učiniš nešto što se nekome ne sviđa, to povezuje s „odrastanjem“, ma kako tvoje delovanje bilo pohvalno. Izgledalo mi je takođe da ono što zovu „odrastanjem“ nije ništa drugo nego oslobođenost od životnih obaveza. Ako se suočite pošteno sa životom, bićete skloni da činite greške, da radite ono što ne biste želeli, da kažete ono što biste najrađe povukli ili našli srećniji izraz za to, ukratko krivudaćete svojim putem. Oni „zreli“ ljudi čiji su životi bez ijedne tamne crte, bez ijedne greške, koji nikad nisu lutali, uspeli su to po cenu da nemaju nijednu svoju misao i da ništa ne učine po svom nahođenju. Oni nemaju ni uspeha ni poraza. To me nikada nije privlačilo i to je još jedan razlog zašto nisam nikada prihvatila ustaljenu sliku odrastanja kakva mi je predočena.

Do sopstvenog mišljenja o „odrastanju“ došla sam odmah po povratku s Ispita. Odrastanje je sposobnost da izdvojiš delove istine iz prihvaćenih laži i samozavaravanja s kojima si rasla. Sada ti je lakše da vidiš beznačajnost verskih ratova u prošlosti, da shvatiš kako kapitalizam nije zao sam po sebi, da je čast najčešće smešan razlog da ubiju čoveka, da shvatiš da nacionalni

patriotizam nije trebalo da znači ništa u dvadeset prvom veku. Teže ti je da kritički prosuđuješ o ludostima sopstvenog vremena, posebno ako moraš da ih prihvatiš bez pitanja do kraja svog života. Ali ako nikad to ne pokušaš, onda nisi zreo.

Došla sam do tog zaključka posle održane Skupštine Broda na kojoj su razmatrali naš boravak na Tinteri. Naša iskustva šokirala su stanovnike Broda. Tinterani su, bez sumnje, bili pristalice slobodnog rađanja. (Ta mi se ideja ni danas ne sviđa). Moguće je i da su robovlasnici. Nekim podmuklim načinom oteli su izviđački brod i nameravali su da ga upotrebe protiv nas. Konačno, oni su ubili nepredvidljiv broj članova naše Ispitne grupe. Umreti na Ispitu je jedno, a to da vam deca budu poubijana od Blatožderača sasvim drugo.

Govorkanja su počela da se šire čim smo stigli kući. Dan posle našeg povratka održan je sastanak Saveta Broda, a posle toga je preko radija svima na Brodu saopšteno šta se stvarno dogodilo. Za većinu ljudi to je bilo još gore od govorkanja.

Sedela sam na Savetu Broda i svedočila. Mogla sam da vidim da je svaki član Saveta zabrinut zbog onoga što sam rekla. Savet je zaključio da mora biti donesena konačna odluka i to što je moguće pre, pa je posle dva dana sazvana Skupština Broda.

Jedini odrasli koji nisu bili u amfiteatru, bilo je par stotina ljudi neophodnih da održavaju sistem našeg sveta. Sedamnaestoro nas koji smo preživeli, mister Pizaro i Džordž Fuhonin sedeli smo sa Savetom na pozornici u podnožju amfiteatra.

Otac otvori skupštinu i poče sa izvinjenjem što prekida praznik zbog ozbiljnih poslova.

— Znam, međutim – nastavio je – da je većina vas pratila na videu diskusiju o Tinteri i shvata ozbiljnost tog problema. Pre mesec dana mi smo na tu planetu spustili Ispitnu grupu. Mi ćemo sada zatražiti od njih da vam ispričaju tačno onako kao i na Savetu šta su videli i doživeli. Kada završe možete postavljati pitanja i diskutovati.

Prisutni su već čuli neke činjenice. Sada su ih slušali direktno od nas. Ja sam svedočila o pristalicama slobodnog rađanja. Ispričala sam tačno šta sam videla. Džek Fernandez-Fragoso govorio je o Lozelima. Džimi je ispričao o zarobljenom brodu. Jedno po jedno, vođeni tatinim pitanjima, ispričali smo šta smo znali, a onda su i mister Pizaro i Džordž dodali svoja svedočenja našima. Kako smo završili, sledila su pitanja. Mister Tabmen uočio je signal jednog oniskog čoveka koji je sedeo visoko na levom krilu. Prebacio ga je na ekran da ga svi vide i čuju.

— Jesam li to shvatio da koriste ta bića, Lozele, kao robove? Je li tako?

Mister Person iskreno odgovori: Mi to ne znamo. Sigurno je da ih koriste kao nedobrovoljne radnike. Pitanje je, međutim, da li su oni dovoljno inteligentni da bismo ih nazvali robovima. Kao što ste čuli od Fernandez-Fragosa ima činjenica koje ukazuju da jesu, ali ima i koji ukazuju na suprotno. Ipak, mislim da tu mogućnost treba da imamo na umu.

Čovek klimnu glavom i mister Tabmen pređe na drugog koji se javio za reč.

— Jesam li u pravu, ako mislim da su oni stvarno nameravali da krenu silom na naš Brod?

— To nije sigurno – odvrati mister Person. – Postoji i druga mogućnost, ali to je otklonjeno onesposobljavanjem izviđačkog broda.

— Barbari – reče čovek upola sebi u bradu, a onda glasno: – Mislim da bi trebalo da glasamo o izražavanju zahvalnosti ovim mladim ljudima što su rešili problem umesto nas.

I sledeći govornik založio se za to. Pocrvenela sam u licu i pogledala u Džimija, opazivši da je i njemu neugodno. Želela sam da pređu preko toga. Nisam želela da mi ta zahvalnost visi kao kamen oko vrata.

— Mislim da je to lepa ideja – složio se mister Person. – Pozivam na glasanje ustajanjem.

Jedan član Saveta podiže ruku i stavi primedbu:— Mislim da se udaljujemo od teme zbog koje je

skupština sazvana. Neka se drugi put to stavi na dnevni red i mi ćemo to sprovesti.

Bilo je to za mene veliko olakšanje. Kad su svi seli, tata nastavi sa vođenjem skupštine. Znajući šta tata misli da učini na ovoj skupštini bilo mi je drago što mi nije izražena zahvalnost.

Sledeći govornik je rekao: – Mislim da smo izgubili iz vida glavnu stvar. Ti ljudi su pristalice slobodnog rađanja. Mi svi znamo kuda to vodi. Oni to dokazuju i sa otmicom izviđačkog broda. Koga su ubili da bi ga se dokopali? Naše mlade bacili su u zatvor. I sve ostalo. Oni nama prete.

Mister Person pokuša da odgovori:

— To je njihova planeta, mister Findlej. Ne bih želeo da im negiram pravo da imaju svoje zakone. A što se tiče...

Moj otac ga prekide:— Ja se ne slažem. Mislim da je mister Findlej potegao

važnu stvar. Ona treba da bude ozbiljno razmotrena.Nastala je velika galama oko toga, ali pošto svi članovi

Saveta nisu bili uključeni u kružno ozvučenje, mister Person i moj otac bili su jedini koji su se čuli. Između njih je bila čvrsta nesaglasnost u mišljenju. Ljubazno i bez imalo ličnog odnosa, tata je tu debatu, uz pomoć mister Tabmena vodio pravo ka konačnom predlogu, dok je mister Person pokušao da skupštinu privuče na svoju stranu.

Kada se galama smirila, mister Person se opet jasno čuo. Rekao je: – Mi smo svesni opasnosti koje ti ljudi predstavljaju. Svesni smo. Ali pitanje treba postaviti ovako: oni možda jesu pristalice slobodnog rađanja, ali još uvek ih tamo nema više od nekoliko miliona. Oni su primitivni. Zaostali su. Oni nemaju ništa čime bi mogli da nas ugroze. Pustimo jadne đavole, izolovane od svih, da sami grade svoju sudbinu.

— Ja se ne slažem! – reče otac nepopustljivo. Neko je počeo da viče, a onda se galama opet proširila,

sve više i više ljudi je vikalo, što je najzabavnije na skupštini, a onda su se polako svi umirili.

Jedan čovek se obrati mister Personu: – U redu je to što sedite tu i govorite nam to, mister Person, ali možete li garantovati da neće oteti drugi izviđački brod na isti način na koji su oteli prvi? Možete li garantovati to?

— Ako upozorimo ostale Brodove to neće biti problem – reče mister Person. – Ali bit problema nam je ovde izmakla. A ona nije u šteti koju bismo imali od te zaostale planete. Glavno pitanje je šta je razlog da takva mogućnost nanošenja šteta nama uopšte postoji? Odgovor je: zato što su zaostali!

— To nije pitanje kojim se bavimo – primeti moj otac. – Mi se bavimo posebnim slučajem a ne opštim temama. Ovo nije prilika za to.

— Jeste prilika! – nije se dao mister Person. – Nikad nije bilo više razloga za takav razgovor. Ovo pitanje je mnogo krupnije nego što vi želite da priznate mister Hevero! Izbegavali ste da otvoreno iznesete pitanje politike, osnovne politike na našem Brodu. Tvrdim da je sad vreme.

— Vi kršite dnevni red.— Ja ne kršim dnevni red! Ja smatram da treba da se

pozabavimo generalnom politikom Broda. Tražim da se odmah glasanjem odluči o tome hoćemo li je razmatrati ili ne. Zahtevam glasanje, mister Hevero.

Ljudi u skupštini počeše opet da viču, jedni su bili za, drugi protiv. Na kraju moj otac podiže ruku. – U redu – reče kad se galama dovoljno stišala. – Glasaćemo. Neka kontrolor prebroji glasove.

— Hvala vam – mister Person pritisnu dugme. Zeleni signal značio je „da“, a crveni „ne“. Znala sam

da tata želi da većina odbije takvu debatu, ali sam glasala za.

Rezultat je bio: 20.283 glasa za i 6.614 protiv. I tako smo počeli da razmatramo to pitanje. Mister Person uze reč:

— Kao što svi znate, naša dosadašnja politika bila je da planetama pružamo što manje tehničkih informacija u zamenu za materijalna dobra. Kažem da je to greška. Rekao sam to i ranije na Savetu i pokušavam da vam to objasnim i danas. U svedočenju pred Savetom Mia Hevero je potvrdila da je velika mržnja prema nama na Tinteri, u njihovom osećanju da su nepošteno odvojeni od njihovog nasleđa na koje imaju ista prava kao i mi. Ne mogu da kažem da ih zbog toga krivim. Mi nemamo koristi od njih, jer oni nemaju ništa što bi nama moglo koristiti, a posledica toga je da žive kako žive. A za činjenicu što su pristalice slobodnog rađanja, krivi smo i mi, jer smo dozvolili da zaborave neprijatne istorijske činjenice koje mi tako dobro znamo. Odgovornost je naša i mi smo pogrešili. Ne verujem da treba njih da kažnjavamo za našu grešku.

Kada je završio, začuo se aplauz u skupštini. Onda je moj otac počeo da govori:

— Siguran sam da svi znate kako se ja ne slažem u svakom pogledu sa mister Personom. Prvo, odgovornost za to što su ti ljudi pristalice slobodnog rađanja, moguće vlasnici robova, izvesno ubice, pripada njima a ne nama. Oni imaju istu istoriju kao i mi, a ako su oni zaboravili tu istoriju, nije naš posao da ih ponovo učimo. Mi ne možemo prosuđivati po onome što su mogli ili je trebalo da budu. Moramo da ih ocenimo po tome kakvi su i šta nameravaju da postanu. Oni su opasnost za nas i za svaki deo ljudske rase. Čvrsto verujem da je naš jedini put da ih

uništimo. Ako to ne učinimo, onda i samo onda imaćemo osnova da krivimo sebe. Mi u Brodu smo u ranjivoj poziciji. Mi živimo u nesigurnoj ravnoteži a svaka greška nas može uništiti. Tintera je zaostala danas, ali sutra ne mora biti. To je glavno što treba upamtiti. Rak se ne može kontrolisati a planeta koja ne reguliše rađanje je rak. Rak mora biti uništen ili će rasti i rasti dok ne uništi i svog domaćina i sebe. Tintera je rak. I mora biti razorena. A što se planetarne politike tiče, ne verujem da su nam potrebna pravna osveženja. Razlozi za ovakvu politiku su dovoljno jasni i oni se nisu promenili. Mi živimo u osetljivoj ravnoteži, ali postoji razlog zašto tako živimo. Kada bismo napustili Brodove i počeli da živimo na jednoj ili više kolonizovanih planeta mnogo našeg znanja koje smo sačuvali i proširili bilo bi nepovratno izgubljeno ili izopačeno. Ako bismo prihvatili život u jednoj od kolonija bili bismo progutani i nestali bismo, kao maleni glas u stanovništvu mnogo puta većem od našeg. U uslovima borbe za život u primitivnim uslovima – a najnaprednija od kolonija je još primitivna koliko bi nam vremena ostalo za umetnost, nauku i matematiku? To zahteva vreme a vreme je ono što u kolonijama niko nema slobodno. Ima mnogo toga oko nas što nikada ne bi moglo biti transportovano na planetu i sačuvano, ako bismo napustili Brod. To se ne bi moglo reprodukovati ni na jednoj planeti... Mi živimo u ravnoteži. Ono što koristimo, prerađujemo i ponovo koristimo ali pri tom se uvek izgubi nešto što sami ne možemo da nadomestimo. Mi zavisimo od kolonija da bismo preživeli. To su gole činjenice. Za ono što nam treba moramo dati nešto zauzvrat. Jedino što možemo ponuditi u toj trgovini je

znanje. Ne možemo ga tek tako dati kao što predlaže mister Person. To je jedino što možemo ponuditi ako želimo i dalje da postojimo. Jedina alternativa našoj sadašnjoj politici je da napustimo Brod. Ja to ne želim. A vi?

Kada je tata završio u skupštini se ponovi aplauz. Pitala sam se da li to aplaudiraju isti ljudi koji su pljeskali i mister Personu. Kada su se u dvorani umirili, mister Person ponovo uze reč:

— Ja odbijam to! To nije jedina alternativa. Slažem se da živimo u ravnoteži. Slažem se i da ispunjavamo neophodnu funkciju i da je ne možemo napustiti. Ali ja još uvek verujem da kolonisti, naši rođaci, zaslužuju od nas više nego što primaju. Štogod se odlučilo o Tinteri, to ostaje tragedija. To je pokazatelj naše politike. Mi imamo alternativa za tu politiku! Mogu da zamislim bar dve, od kojih je svaka bolja od ove. Naša zavisnost od kolonije je veštačka. Mi se ponosimo našom dokazanom sposobnošću da preživimo. Mi se ponosimo što smo se održali jaki mentalno i fizički. Ali šta naša žilavost dokazuje? Mislimo da dokazuje mnogo, a u stvari ne dokazuje ništa. Ništa, zato jer je to traćenje vremena. A kako bismo mogli dokazati našu sposobnost? Mogli bismo naći jednu planetu i proizvesti za nas sirovine koje su nam potrebne. Ili bismo mogli da stvarno pokušavamo da isprobamo našu naučnu superiornost i pronađemo metod kojim bismo izbegli zavisnost od bilo koje planete, nastanjene ili nenastanjene, da bismo došli do sirovina. Možemo da pronađemo metod da Brod bude istinski sam sebi dovoljan. Ako bismo učinili bilo jedno, bilo drugo, ne bismo izgubili ništa čineći ono što je trebalo da činimo od

početka – da delimo znanje, učimo i pomažemo celoj ljudskoj rasi. Ja optužujem nas. Optužujem nas da smo postali lenji. Mi se uopšte ne suočavamo sa izazovima. Umesto toga mi se lenjo, natenane vučemo po kursu koji nas vodi od planete do planete. Ne suočavajući se s izazovima, ne koristeći naš potencijal, mi smo manje vredni nego što bismo mogli biti. Za mene je to greh. To je vređanje Boga, ali više nego to, vređanje nas samih. Ne mogu zamisliti ništa tužnije nego znati da možeš više nego što činiš, ali nemaš volje da učiniš taj napor. Mogli bismo izdići našu braću iz kala i očaja u kome se nalaze. Ne želite to? Onda kažem da bi bilo bolje da ih ostavimo potpuno same nego da nastavimo sa našim zaštitničkim, nasilnim ponašanjem. Mi imamo moć da istražujemo zvezde. Ako bismo bili voljni da iskoristimo šansu, mogli bismo putovati do kraja galaksije. To je u našoj moći i to bi sigurno obogatilo naše znanje za koje se kunemo da smo zainteresovani. Ali naš sadašnji život je parazitski. Možemo li da ostavimo sve tako kako jeste?

Rasprava se vodila čitava dva časa, prenevši se u skupštinu. Povremeno je bila izuzetno ogorčena. U jednom trenutku neko je rekao da je znak besplodnosti našeg života to što na Brodu nemamo umetnosti.

Mister Lemjuel Karpentije je ustao da ospori ovo. Tada je jedino i mister Mbel uzeo reč. Nagnuo se prema predgovorniku i jednostavno rekao: – Gospodine, vi grešite – i onda ponovo seo.

Na kraju je crta između dva gledišta bila tako jasno povučena da je svako znao na čemu je. Moj otac ustade i objavi kraj debate.

— Sad sve izgleda dovoljno jasno – rekao je. – Svaka dalja rasprava bila bi obično ponavljanje, pa nema smisla da je dalje vodimo. Predlažem da sve to iznesemo na glasanje. Osnovno pitanje je: šta treba učiniti sa Tinterom? Onaj ko se slaže sa mister Personom da se sačuva Tintera, glasa istovremeno i za izmenu našeg života. Ko se slaže sa mnom, glasa za razaranje Tintere i za nastavak politike koju vodimo već sto šezdeset godina. Kontrolor će prebrojati glasove.

Pritisnula sam dugme. Ponovo su se pokazale zelene i crvene tačkice. Glasanje je pokazalo 16408 za i 10489 protiv, što je značilo da Tintera više neće postojati.

Za nekoliko minuta skupština se završila. Amfiteatar je počeo da se prazni, ali ja nisam odmah otišla, a ni Džimi. Opazila sam mister Mbela kako silazi prema nama. Prišao je stolu i jedan dugi trenutak gledao mog oca, ne govoreći ništa. Tata je skupljao svoje papire.

— Znači, vratili smo se u dane „moralne discipline“ – prozbori mister Mbel najzad. – Mislio sam da je sve to daleko iza nas.

— Vi možete da načinite takav zaključak, Džozefe – odvrati tata. – U ovom slučaju mislim da nas opravdavaju okolnosti.

— Znam da tako mislite.— Mogli ste govoriti. Zašto niste?Mister Mbel se osmehnu i zavrte glavom. – To danas

ne bi značilo nikakvu razliku. Promene se ne dešavaju lako. Moraću da sačekam sledeću generaciju.

Pokazao je glavom prema Džimiju. – Pitajte ga kako je on glasao.

Poznavao je Džimija i nije uopšte sumnjao.— Ne moram – odgovori tata. – Ja već znam kako su

oboje glasali. Mia i ja smo čitava tri protekla dana razgovarali o tome, raspravljajući se i znam da se ne slažemo. Je li bila greška što sam je stavio u vaše ruke?

Mister Mbel je bio iznenađen. Pogledao me je i podigao obrvu. – Sumnjam da sam ja tome uzrok – rekao je. – Da je bilo tako, vi biste morali glasati protiv sopstvenog predloga. Mislim da je došlo vreme za promene. Bar se nadam.

Onda se okrenuo i udaljio.— Džimi će mi pomoći da se spakujem – rekla sam

tati.— Dobro. Videćemo se kasnije.Napustila sam stan. To je bilo odlučeno ranije ove

sedmice. To nije bilo rezultat tatine i moje potpune nemogućnosti da se složimo. Da je bilo, on bi to tražio.

— Prosto mislim da će biti bolje ako odem – objasnila sam mu. – Uzgred, i mama će se vratiti.

— Kako si to saznala?Nasmešila sam se: – Prosto sam znala da hoće.Kada se mama vraća, znala sam da je vreme da odem.

U svakom slučaju, sada sam odrasla i vreme je bilo da prestanem da se držim za tatu.

Sumnjala sam da i on zna da mi već duže vreme ne gledamo na stvari istim očima. Nije mi se sviđalo ono što tata čini. Promenila sam se, ali nije samo mister Mbel bio taj koji me je izmenio. Skupilo se mnogo toga – iskustva, ljudi – uključujući i tatu. Da nas nije preselio u rejon Geo

nema sumnje da nikada ne bih glasala ovako, ako bih kojim čudom prošla Ispit.

Dok smo Džimi i ja napuštali amfiteatar, tata se okrenuo i pozvao Džordža:

— Pođite sa mnom. Savet želi da razgovara s vama pre nego što krenete.

— Ti si sedeo kraj Džordža. Kako je on glasao? – upitala sam Džimija.

— Glasao je za.— Nameravaju da ga pošalju da to obavi, znaš? Džimi klimnu glavom.Činjenica je da nisam razumela kako takvi fini i

ljubazni ljudi kao što su tata i Džordž mogu glasati da se uništi ceo jedan svet. Razlog što to nisam shvatala bio je da je za proteklih nekoliko sedmica porastao dovoljno da bi uključio Blatožderce i ostala inferiorna bića i da sam naučila da osećam bol. Prosto nisam želela da vidim Tinteru razorenu. Tata je grešio. Bolovala sam od moralnog slepila ali je ono sada nestalo. Nisam mogla da razumem ni sebe takvu kao što sam bila.

Odonda je prošlo pet godina i ja još to u potpunosti ne shvatam. Jednu lekciju sam naučila u dvanaestoj godini – svet se ne završava na granici mog rejona. Ima ljudi i izvan. Svet se ne završava na Četvrtom nivou. Sveta ima svugde. U sledeće dve godine dodala sam saznanje da se svet ne završava ni na ivici Broda. Ako želite da prihvatite život, morate prihvatiti ceo univerzum. A univerzum je naselje ljudi i niko nije sporedna ličnost među njima.

Zavidim osobama kao što je Džimi, koji je sve to znao i nije morao da nauči. Džimi kaže da je i on to morao, samo ja to nisam nikada primetila. Ali ja mu ne verujem.

Tata i Džordž i ostalih šesnaest hiljada nisu imali pravo da razore Tinteru. Ili, ako hoćete, nije pravo ubiti milione ljudi koje i ne poznajete lično. U svom razumu ja sam već davno pre toga znala – sposobnost da uradite nešto, ne daje obavezno pravo da to i učinite. To je maksima stare filozofije moći koju nikada nisam volela. Mi smo bili u stanju da „disciplinujemo“ Tinteru, ali ko nas je za to ovlastio? Mi smo to ipak učinili i nije bilo nikoga da nas zaustavi, ali nismo bili u pravu.

Novogodišnje veče je završna noć proslave kraja godine i najsvečanija noć te svečanosti. Održavala su se veselja po svim ćoškovima stambenih nivoa. Trebalo je da se nađem sa Džimijem na sedeljci kod Helen Pak, ali nisam se pojavila.

Džordž je bio negde u kosmosu u svom izviđačkom brodu, u likvidiranju Tintere i nisam se baš osećala posebno raspoloženom da idem na veselje. Srećna dvehiljadedvestota godina svima.

Sišla sam na Treći nivo. Prošla sam pored rejona Lev i sišla do kapije broj pet. Šetala sam neko vreme po parku, a onda se u meni nešto srušilo i potrčala sam do poznate kućice u koju sam stavila svoju opremu pre godinu i po, pre nego što sam unapređena u status u kome sam mogla sudelovati u odlučivanju da se moralno disciplinuju svi loši ljudi u univerzumu.

Bilo je mračno i samo je jedna lampa svetlila na ulaznoj kapiji. Temperatura je pala, bilo je sveže i ugodno i kiša je sipila ravnomerno sa krova. Bila je to jedna od

najprijatnijih noći u kojima sam osećala da zaista živim. Tu me je sasvim slučajno pronašao Džimi, lutajući i tražeći me. Videla sam ga kako ulazi kroz kapiju, a onda trči kroz kišu a zapanjilo me je koliko je porastao.

Seo je kraj mene.— Najzad sam zaključio da bi mogla da budeš ovde.

Jesi li potištena?— Sutra treba da posetimo mister Mbela. On, kao što

znaš, želi da nas vidi. Moraćemo da počnemo s planiranjem našeg višeg nivoa vežbanja.

— U redu – prihvatila sam. Onda sam ga upitala: – Šta misliš? Da li je Atila još u životu?

— Nemoj se... mučiti time – reče Džimi.— Reći ću ti nešto... – zaustila sam odlučno.— Znam. Mi ćemo sve to izmeniti.Klimnula sam glavom.— Nadam se da nam za to neće biti potrebno previše

vremena. – Onda sam upitala: – Kakvi ćemo biti ako se to dogodi? – Otkrila sam da me ta misao užasava.

Džimi ustade.— Dođi – reče. – Idemo kući da legnemo.Izašli smo na kišu, trčeći prema svetiljci iznad ulazne

kapije.

SADRŽAJ

Prvi deo

KRETANJE S MRTVE TAČKE

Drugi deo

UNUTAR MOG SVETA

Treći deo

KOSMIČKA PODUKA

Epilog