АЛЕКСА ШАНТИЋ

(1868-1924)

Као песник Алекса Шантић се формирао на прелому два века, деветнаестога и двадесетога, и више него и један други припадник свога песничког нараштаја повезао је у свом делу идејне и песничке тежње једног другог. Рођен је у Мостару. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, вратио се у родни град и у њему до краја живота. Прву песму је објавио 1886. године, а прву збирку песама 1891. године. За рзалику одв већине песника совг доба, нарочито Дучића и Ракића, који су се све више европеизирали, Шантић је до краја остао веран националним и социјалним идеалима прошлог века. Он је певао о слободи, рспству, социјалној правди. Његова муза је бежала из ,,луде вреве'' савременог живота.

Поезија Алексе Шантића се креће између два традиционална опредељења, између личних и колективних осећања, љубави и родољубља, идеалне драге и напаћеног народа.

Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908).

О Шантићу можемо говорити као о песнику љубавних и елегичних стихова, који и даље налазе сазвучја са меланхоличним душама напаћеног света, као и о песнику родољубу, песнику описних и медитативних песама.

Цео живот Шантићев се одивјао у Мостару; врло је активно учествовао у друштвеном и културном раду. Покренуо је лист ,,Зора'', један од најбољих српских листова тога доба (1886 – 1901).

Већ од ране младости Шантић почиње да пише стихове па је и убрзо стекао глас познатог песника, ткао што је једну за другом почео да објављује своје збирке песама. У првим годинама његова стваралаштва, осетан је утицај ранијих српских песника (Радичевић, Змај, Илић).

У првој фази, да тако кажем, он је још увек подражавалац и стихотворац, него песник. Отрежњење је дошло изненада и препуно горчине – критика Богдана Поповића 1901. године у идзању Српског књижевног гласника. Неуобичајеног велики дојек неповољне Поповићеве криткике, указао је пенсику на читав низ празнословљ и лажен кићености у тадашњој нашој лирици.

Ипак, нису све Шантићеве псме негативно оцењене од стране овога великог имена и родоначелника српске критике. У својој Антологији новије српске лирике (1911) Богдан поповић је уврстио 12 Шантићевих песама.

Плодне године Шантићевог стваралаштва јесу 1905, 1906, 1908, 1910/11, 1912, 1918. Већ 1920, Шантић је био широко признат песник у свим југословнским земљама.

Љубавне песме не могу се одвојити од његових елегија. Он је од малдости до старости био у неком естетичком заносу пред лепотом и младошћу и у неком болном расположењу због

пролазности и лепоте, и младости и љубави. Нежног здравља целога века, он се заљубљивао и опет остајао сам и несрећан. Читав његов живот песнички је исказан у песми Моја ноћи (1901).

Оваква меланхолија може се јавити само код ,,уклетог'' песника.

Главни фонд његове поезије представљају његове љубавне песме и елегије. Љубавни и елегични тонови одјекују и у његовим описима и медитативним песмама и дају читавој његовој поезији један меки и болни штимунг.

Као љубавни песник развио се под утицајем севалинки, муслиманских народних песама. У његовим је песмама дочарана оријентални амбијент башта, бехара, шарених лептира; деовјка која се у њима појављује сва је кићена ђерђефима; бујне изазовне, али ипак скривене лепоте. Песник је занесен тим светом, али он никада није у њему, већ га посматра прикривен, с бојажљиве удаљености.

Шантићеву поезију можемо поделити на:

1. РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ: ,,Моја отаџбина'', ,,О, класје моје'', ,,Бока'';2. СОЦИЈАЛНЕ ПЕСМЕ: ,,Вече на шкољу'', ,,Руке'', ,,Моји очеви'';3. ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ: ,,Емина'', ,,Једна суза'', ,,Не вјеруј'';4. ЕЛЕГИЧНЕ ПЕСМЕ: ,,Претпразнично вече'', Мој отац''.

Једна суза (1910)

ЈЕДНА СУЗА

Поноћ је. Лежим, а све мислим на те. — У твојој башти ја те видјех јуче,

Гдје береш крупне распукле гранате.

Мила, кô златно небо пошље туче, У тиху хладу старе крушке оне,

Сједе ти дјеца и задаћу уче.

Над шедрваном лептири се гоне И сјајне капи, са безброј рубина,

Расипају се, док полако тоне

Јесење сунце...И, кô са висина Оловни облак по души ми паде, Најцрњи покров бола и горчина.

И кобна мисô морити ме стаде: Што моја ниси, и што смирај дана

Не носи мени звијезде, но јаде?

Што моје баште осташе без грана И слатка плода, што рађа и зрије

На ватри сунца?... Гдје су јоргована

Вијенци плави?... Гди је клетва, гди је?... Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам, кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате.

1910.У песми нема директног исказивања љубави или љубавне чежње, него је ово елегични

удзах због неостварене љубави. То нису изјаве упућене девојци, енго жени коју је некада волео. Чежљиво, чулно располоење прелази у тугу због неостварене љубави, промашености у личном животу и усамљености. Перо Слијепчевић каже да спада у најдивниј љубавне песме у нас, по тону патријархалне и честите искрености.

Љубав (1923)

ЉУБАВ

О, да ми је нешто па да будем река, Па да течем испред твоје куће мале;

Певајући теби, да разбијем вале о прагове где ти стаје нога мека.

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком Да захватиш воде, да ти зграбим руке,

Пригрлим те себи у своје клобуке, И да тебе, драга, више не дам ником.

На душеку трава и мојих смарагда, Као нимфа моја, да почиваш свагда, И да нико не зна твоје место где је.

Само моје очи да гледају у те, Само моје све дубине и све куте Да лепота твоја осипље и греје.

1923.Песму је написао годину дана пре смрти. У њој је мотив из лирске љубавне

песме ,,Што сам млад, да сам вода ладна'', коју је рафинирао уздигао на бајковит план

вилинске љубави. Ова песма садржи мотив метаморфозе. Лирски субјекат жели да буде _____ да би шетао испред њене куће, па кад низ прагове ____ ибирцом да захвати воду, тад да је зграби за руке, да је пригрли и дај е више не да никоме. Песник би волео да буде попут нимфе. Закључујемо, да је Шантић волео метаморфозе, што је касније и показао у песми ,,Бока''. Ова песма иде у ред сонета.

Шантић је спајао непосредност осећања уз народне песме са артизмом модерне лирике и у том погледу је јединствен у нашој новијој лирици.

Претпразничко вече (1910)

ПРЕТПРАЗНИЧКО ВЕЧЕ

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку

Кандило баца и собу ми зâри.

Сâм сам. Из кута бије сахат стари,

и глухи часи неосјетно теку.

Напољу студен. Пећ пуцка и грије.

Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,

И слушам како грањем замрзнутим

У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца

Сјећање једно удара и чека

Кô друг и сабрат, као душа нека

Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка

Помрлом грању зима покров ледан,

Ова је соба била кô врт један,

Гдје је поток текла срећа кротка:

Као и сада, пред иконом сјаји

Кандила свјетлост. Из иконостаса

Сух бршљан вири. Лако се таласа

Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише кô нам соба.

Около жуте лојане свијеће,

Ми, дјеца, сјели, кô какво вијеће,

Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима

У пећи ватра пламти пуним жаром,

И сјајне пруге по ћилиму старом

Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,

Пружио чибук, и дим се колута;

Његова мисô надалеко лута,

И поглед блуди сањив, благ и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,

Кô символ среће, наша мајка бдије;

За скори Божић кошуље нам шије,

И каткад на нас благе очи диже.

У То би халка закуцала. — ''Петар!''

— Ускликне отац — ''Он је зацијело!

Он вазда воли говор и сијело —

Отворите му!'' ... И ми сви, кô вјетар,

Трчи и вратâ пријевор извуци.

И стари сусјед, висок као бријег,

Тресући с руха напанули снијег,

Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,

Мајка га кротко сусрета и гледа,

А он се јавља, па до оца сједа,

И бришућ чело за здравље га пита.

Сва новом срећом огране нам соба!

На сваком лицу свето, сјајно нешто.

Сучући брке, стари сусјед вјешто

Почô би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,

Ми сваку ријеч гутамо нијеми;

Срца нам дршћу у радосној треми

Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, кô ведар сјај дана,

Узео гусле у жилаве руке,

И гласно почô, уз гањиве звуке,

Лијепу пјесму Страхињића Бана...

Мени је било кô да пјесме ове

Сваки стих поста пун бехар у роси,

Па трепти, сјаје, и мени по коси

Просипа меке пахуљице нове...

О мили часи, како сте далеко!

Ви, драга лица, ишчезла стеко'... сте давно!

Пуста је соба... моје срце тавно...

И без вас више ја среће не стеко'...

Кандило и сад пред иконом тиња,

И сад је позно предбожићње доба;

Ал' глуха јама сад је моја соба,

А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам... У нијемој сјени

Никога нема... Сам, кô камен, ћутим.

Само што орах грањем замрзнутим

У окна бије и јавља се мени...

Но док ми мутни боли срце косе,

Кô студен травку уврх крша гола, —

Из мојих књига, са прашљива стола,

Ја чујем шушањ кô вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме

Све књиге старе, снови чежње дуге —

Мичу се, трепте једна покрај друге,

И њихов шумор кô да пада на ме.

Сањам ли? Ил' би ова јава била?

Из растворених листова и страна

Прхнуше лаке тице, кô са грана,

И по соби ми свуд развише крила.

Све се свијетле!... Све у блијеску стоје!...

Једна около кандила се вије,

А нека болно, кô да сузе лије,

Пред сликом дршће мртве мајке моје.

Неке бијеле као љиљан први,

Само им златно меко перје груди;

Неке све плаве, тек им грло руди,

Као да кану кап зорине крви.

Неке ми пале ту на срце свело,

Па крил'ма трепте и шуште кô свила;

А једна лако, врхом свога крила,

С цвркутом топлим додирну ми чело,

Кô да би хтјела збрисати сјен туге...

И слушај! Редом запјеваше оне!...

И гласи дршћу, тресу се, и звоне,

Мили и сјајни ко лук младе дуге:

''Не тужи! С болом куда ћеш и гдје би?!

Ми пјесме твоје, и другова свију

Што своје душе на звјездама грију, —

Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке

Падамо тихо на сва срца бона,

И у ноћ хладну многих милиона

Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије'!

Мртве са живим вежу наше нити:

И с нама вазда уза те ће бити

И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!

И када једном дође смрти доба,

Наша ће суза на кам твога гроба

Канути топло ко кап сунца златна''...

И акорд звони... Све у сјају јачем

Кандило трепти и собу ми зâри...

Из кута мукло бије сахат стари.

Ја склапам очи и од среће плачем...

1910 — 1911.

Овом елегијом овенчао је сугестивну слику патријархалне среће и честитости. У песми су средишња три мотива:

1. мотив усамљености и дубоког бола због исте;2. мотив евокације прошлости и топлине породичног живота из детињства;3. мотив стваралаштва као надокнада и успеха.

Реч је о веома дугој песми: лирска прича са својом фабулом, догађањем и јунаком (лирским субјектом). Ова прича има увод, грањање кроз низ детаља и поенту. У структури уочавају се шест целина (слика).

Поента: сазнање да живот није био узалудан, да је створио ,,породицу'' коај ће га надживети и преносити његово име.

Елегија има 31 строфу, риму АББА, стих једанаестерац.

*** Алекса Шантић је био славан и цењен, вољен и поштован, али то није могло да залечи дубоку интимну рану: већ је замакао у позне године, кад су му помрли сви чланови породице а он је, стицајем многих околности, остао неожењен — живео је усамљен у породичној кући. Зато ће, често, у својим елегијама изражавати тугу за изумрлим домом и жал што је нестала стара, патријархална атмосфера. Та осећања и расположења најпотпуније и најбоље је изразио у песми Претпразничко вече.

Тренутак опевања је добро одабран: дан уочи празника, вече као доба дана. Празник иницира лепезу асоцијација, душевно стање, атмосферу — очекивање, радовање, породично окупљање, свечарско расположење, слутње, тајновитост. Вече — мир, тишина, игра светлости, спокојство, топлина породичног гнезда. Доживљајни свет лирског субјекта сведен је на интиму, на лично садашње и прошло, на трагику усамљеног бића.

У песми су средишња три мотива:

— мотив усамљености и дубоког бола због тога,

— мотив евокације прошлости и топлине породичног живота из детињства,

— мотив стваралаштва као надокнаде и утехе.

Претпразничко вече је дуга песма: то је лирска прича са својом фабулом, догађањем и јунаком — лирским субјектом. Та прича има свој увод (експозицију), гранање кроз низ детаља, разрешење — поенту.

У структури песме уочава се шест слика /целина.

1. Слика усамљености у амбијенту породичне куће (собе).

2. Слика породичне идиле из детињства:

— родитељи,

— деца,

— сусед.

3. Породична соба у предбожићно вече — даље развијање прве слике новим детаљима амбијента и личних осећања и расположења.

4. Песме су оживеле и окружиле усамљеног песника.

5. Песме теше песника: оне су му нова породица и утеха.

6. Поента: песник је схватио да је створио нову врсту породице, да није сам.

У средишту прве слике су лирски субјект и атмосфера — они су у потпуном складу. Самоћа је апсолутна: исказ САМ САМ двема по форми истим, али по садржини и функцији различитим речима, снажно наглашава осећање усамљености. Лирски субјект је у апсолутном мировању: ЛЕЖИМ, ЋУТИМ, СЛУШАМ. Атмосферу карактеришу мир, тишина, недешавање — ГЛУХИ ЧАСИ. Из таквог осећања и атмосфере произилази и расположење: суморност и бол који прерастају у плач. Стање лирског субјекта и атмосфера дочарани су лексичким и синтаксичким средствима. Избор речи је карактеристичан: КАНДИЛО, САМ, САХАТ СТАРИ, ГЛУХИ ЧАСИ, ЛЕЖИМ, ЋУТИМ, ГОЛИ ОРАХ, СУМОРНО СРЦЕ, ПЛАЧЕ, ГРЦА, БОЛ. Прва и друга строфа синтаксички су развијене: прва се састоји из пет синтаксичких целина (реченица) а друга из шест. То чини ритам спорим, казивање добија наративну ширину.

Друга слика доноси контрастну промену: оживело је сећање на далеку прошлост детињства ("негда у таке ноћи"), у овој истој соби, у исто претпразничко вече. Атмосфера је била сасвим друкчија. Соба је "ко врт један / гдје је к'о поток текла срећа кротка". Кандило сјаји, мирише соба, ватра пламти пуним жаром, сјајне пруге светлости весело поигравају по ћилиму, срећа грије укућане, отац и мајка као симболи среће и сигурности, сусед као симбол

пријатељства, приче и песме о јуначкој прошлости — идилична слика среће патријархалне породице. Док је први део песме, у складу са расположењем лирског субјекта, ритмички спор, испуњен миром и тишином, други део песме је ритмички разноврстан. Почетак је статичан — нарација и опис атмосфере. У десетој, једанаестој и дванаестој строфи настаје нагли ритмички обрт: гласови, покрети, кретање. Овој динамици доприносе лексика и синтакса. Велика је фреквенција речи које означавају покрет, кретање, динамику — УСКЛИКНЕ, ОТВОРИТЕ, К'О ВЈЕТАР, ТРЧИ, ИЗВУЦИ, ТРЕСУЋИ, ХИТА, БРИШУЋ. Мање је синтаксичких целина, реченице су сложеније, опкорачење повезује две суседне строфе — мање је пауза, ритам је убрзанији. Трећи сегмент овог дела песме доноси смиривање ритма — опет доминира наративни тон и темпо: у садржини је казивање приче из далеког доба и песме о Страхинићу Бану.

Трећа слика је буђење, враћање из сећања у стварност претпразничке вечери лирског субјекта. Садашњост из прве слике и прошлост из друге као да изазивају варницу — силина контраста пустоши и празнине на једној страни, светлости и среће на другој, изазива снажан крик:

О мили часи, како сте далеко!

Ви, драга лица, ишчезла сте давно!...

Пуста је соба, моје срце тавно,

И без вас више ја среће не стеко!

После тог очајничког крика и сазнања да је соба сада "глуха јама", долази смиривање — реченице су кратке, паузе велике, речи се слажу као ударац за ударцем:

Узалуд чекам... У нијемој сјени

Никога нема... Сам, к'о камен, ћутим.

Лексички избор потпуно је у складу са атмосфером, ооећа&ама в располо-жењима лирског субјекта:

САМ ТАВНО СВЕО НЕМА ПУСТИ

ТИЊА ГОЛИ УЗАЛУД ГЛУХА

МУТНИ ПРАШЊАВ НИЈЕМЕ

ИШЧЕЗЛИ КО КАМЕН

ЋУТИМ

Не само искази, него и лексика која те исказе твори, наглашавају самоћу, празнину, сивило и нестајање. У том миру и тишини чује се нежни шушањ "к'о вилине косе", који отвара још једну ситуацију /слику испуњену светлошћу и динамиком говора и кретњи.

Четврта слика је промена и освежење: доноси дамар постојања, дах живота, светлост наде. Испуњена је кретњама, светлошћу, бојама. песмом. Глаголи кретања (МИЧУ, ТРЕПТЕ, ПРХНУШЕ, РАЗВИШЕ, ВИЈЕ, ЛИЈЕ, ДОДИРНУ, ДРШЋУ, ТРЕСУ) поништавају мртвило и учмалост претходне слике; звуци смењују гробну тишину да би прерасли у звоњаву гласова и снажну песму; тамне боје потиснуте су живим бојама и светлошћу (СВИЈЕТЛЕ, БЉЕСАК, БИЈЕЛЕ, ЗЛАТНО, ПЛАВЕ, РУДИ, КАП ЗОРИНЕ КРВИ, СЈАЈНИ, ДУГА) који озарују очи и душу лирског субјекта.

У петој слици исказана је порука песама/птица:

Ми, пјесме твоје и другова свију,

Што своје душе на зв'јездама грију,

Света смо жива породица теби!

Ми здружујемо душе људи свије'!

Мртве са живим вежу наше нити:

И с нама вазда уза те ће бити

И они које давно трава крије!

Наша ће суза на кам твога гроба

Канути топло к'о кап сунца златна.

У исказима је садржана подршка, указивање на осмишљеност живљења, утеха, љубав. Иако су искази испуњени позитивним набојем који нуди оптимизам, у лексици су остали трагови бола, самоће, хладноће, смрти, суза, који су оповргнути садржином казивања окренутог животу, светлости и трајању.

У шестој слици је катарза (прочишћење). Нагомилани бол и туга стално су раздирали срце лирског субјекта/песника. То је за последицу имало резигнацију и сету, осећање

усамљености и празнине. Сада настаје нагла промена — сазнање и олакшање. Речи песама одзвањају у души лирског субјекта ("акорд звони"). Светлост кандила живо трепти и озарује собу. Смиривање и олакшање изражено је речима "ја склапам очи": то је тренутак када се песникова душа ослобађа напетости, стрепње, неизвесности — негативних осећања и расположења. Склапање очију је знак опуштања — песник је одахнуо. У том тренутку, као израз олакшања, потекле су сузе, али не сузе бола него сузе радости и среће ("и од среће плачем") јер више није сам и напуштен, осетио је "породицу" кроз коју ће и даље да траје. Поента је у сазнању да живот није био узалудан, да је створио "породицу" која ће га наџивети и проносити његово име.

Часови (1908)

ЧАСОВИ

Овдје никог нема. У мрачној самоћи Сам стојим кô муњом опаљено дрво; И хук вјетра, што се малоприје рвô

С огољеним грањем, заспô је у ноћи.

Но ја добро чујем ход, кораке вјечне Невидовних снага што кô стража бдију,

продиру кроз камен, земљу, тмине рјечне, Плијене и носе и ниште и бију:

И бога и небо, живот и саздање, Све у исто доба. И у мојој крви

Овај грдни повор ја ћутим гдје врви, И од мога жића све остаје мање.

И њихову кобну пјесму: тика-така Ја слушам, и срце све удара тише; И ја видим јасно: све више и више Да постајем само црне земље шака.

1908.

Лирски субјект стоји у мрачној самоћи, као муњом спаљено дрво. чује ход, кораке вечне невидљивих снага и бога и неба, све у исто време чује њихову кобну песму ,,тика-така'' која симболише пролазност, слуша, а срце му удара све тише.

У овој песми Алекса Шантић пева о пролазности, чест је мотив жала за младошћу. Он жали за бујним животом младих и говори како ће њега покрити покров од земље црне и он чује откуцаје као одбројавање. Ова песма припада медитативним песмама.

Вече на шкољу (1904)

ВЕЧЕ НА ШКОЉУ

Пучина плава Спава,

Прохладни пада мрак. Врх хриди црне

Трне Задњи румени зрак.

И јеца звоно Боно,

По кршу дршће звук; С уздахом туге

Дуге Убоги моли пук.

Клече мршаве Главе

Пред ликом бога свог — Ишту. Ал' тамо,

Само Ћути распети Бог.

И сан све ближе Стиже,

Прохладни пада мрак, Врх хриди црне

Трне Задњи румени зрак.

1904.Ова песма привлачи пажњу и спољашњим обликом и тематиком. Драгиша Живковић

је приметио ритмичку структуру коај веома имресивно преноси ритам тихог таласања мора пред залазак сунца. Доживљај уклетости судбине сиромашног пука, који је у њеном средишту дат је на модеран начин у вишезначним симболима.

Предочена је слика каменитог сиромашног острва. У видном пољу је плава пучина над којом се псушта прохладни мрак, а над каменитим хридима лагано залази сунце. По острву се разлеже звук звона уз истовремени молитвени удзах убогог пука. Народ клечи пред распелћем на коме ,,ћути распети бог'' од кога нема, ни добра ни зла одговора.

У оквирној слици заласка сунца смештен је живот убогих острвљана. Песма поседује три соновна мотива: ПРИРОДА, БОГ, ЧОВЕК. Сваки од поменутих мотива је развијен у лирски песничку слику, распоређених на посебан начин: ПРИРОДА-ЧОВЕК-БОГ-ПРИРОДА.

Човек моли-боћ ћути, човек је погнуте главе, бог је разапет. Сугестија немоћи, једног и другог је сасвим општа у мишљењу да се молитвом иште од бога помоћ а он ћути јесте суштина песниковог става: бог је немоћан, бог ћути, бога нема, све је само илузија, човек мора да се окрене себи и да у себипронађе снагу за излаз из беде.

Мотив природе, као оквирни мотив има улогу активног естетског чиниоца који са 2 остала мотива двојако садејствује: он нас уводи у поетску атмосферу слике и припрема нас да ту атмосферу доживимо; понављањем овог мотива на крају песме појачава се сугестија гашења, умирања, хладоноће, сивила чиме је значење слике подигнуто на универзалан стадијум: ЧОВЕК-БОГ-ПРИРОДА – све је у толико слика је потпуно статична и нема; човекова рука остаје испружена, бог је мртав, природа равнодушна.

Текст је презасићен безвучним сугласницима: П (пучина, плава, спава). Својим вибрирањем, вибрант Р чини слику дрхтања звука по кршу још драматичнијом: ДРХТАЈ ПОСТАЈЕ ОПШТЕ, УНИВЕРЗАЛНО СТАЊЕ СВЕТА. Наглашена је и асонанца: Учестали су и вокали А (сугерише успављивање), О, У (дубоки и суморни ехо).

*** ''Вече на шкољу'' је једна од малобројних Шантићевих песама која се од тренутка свога објављивања1 па све до данас налази у свим издањима његових песама, почев од оних која су изашла за његова живота и која је сам песник спремао (1908;1911;1918), па све до разних и многобројних каснијих издања његових збирки песама; и у свим антологијама српске лирике, почев од оне Богдана Поповића из 1911. па све до ''Антологије српске поезије'' Зорана Мишића из 1956.

Ово говори да је то вероватно Шантићева најбоља песма, али и то да ''Вече на шкољу'' улази у ред најуспелијих песама писаних на српском језику.

Шта ову песму издваја од других песама и шта јој даје уметнички квалитет који она има?

Пре свега то је њен језик. Тачније, то је композицијска структура ове песме, која је успела да од језика извуче максимум. Осим значењске равни језика, у овој песми, која је веома интересантна и погодна за потпуно два различита тумачења, песник је потпуно и савршено успео да афирмише и звучну раван, проналазећи речи са таквом мелодиозношћу која допуњује њихово значење:

''Пучина плава

Спава''

1 ''Бранково коло'', 1904., бр.47

-користећи речи у којима доминира самогласник А који је најотворенији, најсталнији и самим тим најмонотонији, песник успева да монотонију спавања плаве пучине, осим значењем, оствари и овом успелом асонанцом;

''Врх хриди црне трне''

-овај стих је сигурно пример најуспелије алитерације у српској поезији. Звук се са задњонепчаног, нестабилног гласа Х преноси на сонант (звучни и постојан) Р, и тако се остварује ефекат експлозивности са благом увертиром. Сонант Р је овде у два случаја срећно употребљен. Прво, да означи црне хриди: при изговарању гласа Р језик се ломи, а пошто је управо овај глас носилац синтагме ''врх хриди црне'' дочарава се утисак (значењем речи али и звуком) изломљености врха хриди, затим, оштрине те хриди и слика постаје потпуна, управо захваљујући изговору и звучању сонаната Р у овој слици.

Друга срећна употреба сонаната Р у овом стиху се односи на зрак који ''трне''. Слика ''задњег руменог зрака'' који трне је поетична сама по себи. Међутим, њена звучна структура, такође, доприноси употпуњавању њеног остваривања. Сонанат Р је вибрант, док је слика задњег зрака који трне уствари слика, зрака који условљен делимичним губитком своје снаге трепери, трни и вибрира.Управо је вибрант Р прави звук да звучно означи зрак који вибрира, трне;

''и јеца звоно боно''

-у овом стиху као да ово полупромукло О, средњи вокал, задњег реда, дакле, промукао, полуотворен, дочарава гонг звона које у том полупромуклом О и звони и јеца. Такође изванредна асонанца;

''по кршу дршће звук''

-звучна разуђеност овог стиха, у коме се смењују Р и Ш, довољна је да дочара разуђеност крша на острву по коме дрхти звук звона.

И тако даље, Шантић успева да доследно, кроз целу песму, да значењу и праву звучну позадину, и на тај начин извуче саму срж и богатство језика у овако краткој песми.

Свака реч се налази на свом месту, подједнако подносећи оптерећење значења и композиције, и када би се бар једна од њих елиминисала или заменила, уметничка целина би била нарушена а естетски квалитет песме би сигурно опао.

Шантић је звучне ефекте песме успео да оствари не само у појединачним речима и сликама, него и на плану ритма и мелодије целе песме. Већ је Владета Кошутић утврдио да је ''Вече на шкољу'' песма са јампском метричком подлогом, са местимичним преплитањем трохеја и дактило-трохеја.2 Ова песма није састављена од седмераца (дужих стихова) и шестераца (краћих стихова). Јер су они стихови који се подразумевају као седмерци, подељени на два стиха: на један петерац плус двосложна рима која чини посебан стих. Следећи трећи стих је шестерац са мушким (једносложним) завршетком (римом) и графички је увучен за један слог слева удесно. Та три стиха уствари чине једну ритмичку целину, и са истом таквом ритмичком целином коју чине следећа три стиха, образују строфу. Овом метричком схемом Шантић је остварио необично успелу ритмичку експресију.3 Преламањем седмерца на два стиха и опкорачењем усложњава се ритмичност и мелодиозност песме. Читава та ритмичка структура веома импресивно преноси ритам тихог таласања мора пред залазак сунца: први стих са полукаденцом-удар таласа о обалу; други стих (двосложна рима)-звук који се чује приликом одбијања таласа од камените хриди и који није ништа друго него продужен и мало модулиран звук од самог удара таласа; трећи стих (графички увучен)-то је интервал између удара једног и другог таласа.4

Јасно је да је Шантић створио ову песму из језика, спретно користећи звучне и ритмичке особине српског језика. Због таквог умећа ова песма има непроцењиву уметничку вредност. Због својих звучних карактеристика било би веома тешко превести ову песму на неки страни језик и сачувати притом пуну њену вредност.

Међутим, није само звучна раван она која даје овој песми квалитет. Веома је интересантно и њено значење, и њена порука. Шантић овом песмом даље усложњава метафизички мотив односа лирског субјекта и Бога у српској поезији двадесетог века.

Особина савремене, често херметичне поезије, да иста песма пружа грађу за два различита тумачења чини песму квалитетнијом. Ипак, интересантно је да је песник као што је Шантић, који се развијао под утицајем Радичевића и Змаја, који је у својој зрелој фази писао у трохејском дванаестерцу и јампском једанаестерцу, стиховима које су најчешће употребљавали и остали српски и хрватски песници почетком двадесетог века: Дучић, Ракић и Матош; песник који је стварао под великим утицајем народне, усмене, књижевности и који је често користио романтичарске мотиве; интересантно је да је такав песник написао тако модерну, савремену песму као што је песма ''Вече на шкољу''.

2 Владета Кошутић, Песничко дело Гарсије Лорке, стр.1853 Драгиша Живковић,Европски оквири српске књижевности, књ.5, 1994, стр.1544 Исто

Управо ова песма показује највећу занимљивост поезије, да она може бити различита у односу на угао из кога се посматра.

Овде долазимо и до естетски проблематичног питања: да ли је поезија нестална и да ли зависи од сваког слободног тумачења онога који је чита и тумачи? Другим речима, да ли песма има једно или више решења?

У двадесетом веку књижевност се несумњиво остварила као наука. Дефинисала је свој предмет проучавања, развила методе и одредила терминологију. То нас наводи на одговор да песма може имати само једно, тачно, научно прихватљиво решење. Међутим, књижевност није експлицитна, природна наука. Она је и уметност, и бави се и апстрактним појавама, појмовима и порукама. Због тога би било најисправније рећи да песма има само једно решење, али као и у математичком задатку, до тог решења се може доћи на више начина. Различити начини до долажења коначне поруке коју песма носи су уствари различита тумачења исте песме.То нас доводи до појаве коју је Гете окарактерисао као hineindichten5.

Песма ''Вече на шкољу'' може се значењски тумачити на два потпуно различита начина и уз богату звучност, о којој је већ било речи, та особина је чини једном од најбољих песама српске поезије двадесетог века.

ПРВО ТУМАЧЕЊЕ ПЕСМЕ*

( ово тумачење песме базира се на тексту Драгише Живковића

''Вече на шкољу-Алексе Шантића'' који је објављен у петој књизи

''Европски оквири српске књижевности'', 1994.г.)

Анализирајући ову Шантићеву песму, Живковић креће од чињенице да ју је он посветио писцу Иву Ћипику. Шантић је настојао да се у тој песми приближи било мотивски, било расположењем и емоцијом, било изразом, књижевнику коме те стихове посвећује. Иву Ћипику као приморцу посвећена је песма која има мотив с мора, а као приповедачу са социјалном тематиком-песма која и сама опева мотив сиромашних сељака.6 Дакле, песма је ослоњена на два значајна мотива: то је мотив са мора, и социјални мотив. По томе судећи, Шантић је имао циљ да опева социјалну тематику, њему иначе тако блиску и вероватно да је

5 Јован Дучић, Српска књижевност у сто књига, књ.52, стр.13, предговор Богдана Поповића:''Hineindichten је Гетеова реч, која значи да је читаоцу допуштено да у прочитане стихове унесе мисао на коју у даном тренутку песник није морао мислити, под условом да се грађа за ту мисао налази јасна и потпуна у тим стиховима''

6 Д.Живковић, Европски оквири српске књижевности, 5, стр.152, 1994.

и својом инспирацијом и својом поетском мишљу хтео да изрази осећање безнадежности покорног, беспомоћног и убогог сељака далматинског и херцеговачког крша.7 Слика тих сиромашних, убогих сељака који узалуд пружају руке ка Богу и слика равнодушности тог Бога према њиховим молбама, уоквирена сликом величанствене лепоте природе која врши своје ритмичко смењивање дана и ноћи и не знајући и не хајући ни за људе ни за њихове патње-та слика изражава једно осећање дубоке резигнације пред уклетошћу човекове судбине.8

Дакле, основна порука ове песме је трагична позиција убогог пука, сиромашних сељака, који целог живота раде и неправедно остају ненаграђени за тај рад. Овде је веома битно како песник види Бога и Његову природу. Живковић каже да је Бог равнодушан према патњама људи, а како изгледа то је и основна идеја песме. Убоги пук моли а Бог ћути не одговарајући на њихове молитве. Он их не чује или не жели да их чује, па је због тога Бог у овој песми, не само немилостив него пре свега и изнад свега, неправедан. Јер Њега моли ''убоги пук'' и ''мршаве главе''-дакле, гладни људи. Такође, у песми долази до изражаја ''безизлазност човекова'', бесциљност и ефемерност његове позиције осуђене на битисање и све се то појачава затвореним композиционим обликом песме, стављањем овог примарно родољубиво-социјалног садржаја у чврсте и непробојне оквире физичке и материјалне стварности. Мотив падања ноћи говори о тој безизлазности човекове позиције и носи у себи депресивност, али та депресивност је нешто другачијег квалитета. Она није ни ракићевски стоицизам, али није ни шантићевско пркошење у родољубивим песмама, а још мање његов плач у елегијама.Не, ту је права резигнација, пуна свест о ''мучнини човековог битисања'' и пуно помирење са злима која су ''човјеку прћија на земљи''.9 Песма ''Вече на шкољу'' носи песничку идеју о уклетости човекове судбине и емоцију резигнације.10

Слично тумачење песме дао је и Војислав Ђурић у предговору збирци песама Алексе Шантића11. Преносимо у оригиналу његово тумачење песме: ''Песма Вече на шкољу садржи двоструку идеју и двоструку емоцију: идеју песникову и идеју убогог пука, емоцију песникову и емоцију убогог пука. Песник је хтео да наслика беду убогог пука и његово обраћање Богу који му не може помоћи; то је песникова идеја. Убоги пук иште од Бога излаз из мука; то је идеја убогог пука. Песник осећа несрећу убогог пука, осећа је потпуније него и сам пук, јер зна да је Бог ''мртав''; то је песникова емоција. Убоги пук с ''уздахом туге дуге'' подноси свој горки живот; то је емоција убогог пука. Слика је савршено израђена. Руменим зраком одређен је тренутак посматрања, а плавом пучином положај предела: црна хрид, изнад које ''трне румени зрак'' и крш по коме дрхти звук звона. Успавана пучина истиче јецаје звона и ''уздах туге дуге'', који су једини звуци у овом пределу. ''Мршаве главе'' које клече и обликом и бојом уклапају се у крш. С њима је у пуном складу, и изванредно као поента, ћутање распетога Бога''.

7 Исто8 Исто9 Исто10 Исто11 Алекса Шантић, Српска књижевност у сто књига, стр.36, књига 51

ДРУГО ТУМАЧЕЊЕ ПЕСМЕ

Тумачења песме ''Вече на шкољу'' коју су дали Драгиша Живковић и Војислав Ђурић су објашњења експлицитно изнетих слика у песми. На неки начин, тумачења значења ове песме су уствари њена препричавања. Сасвим је легитимно тумачити песму техником парафразе, али задатак књижевне критике није препричавање, већ тумачење поезије и њено приближавање читаоцима. Рећи другим речима исто оно што пише у песми не доприноси много разумевању поезије. Песму треба сагледавати у што ширем контексту и користити знања која можда у песми нису изречена али су назначена или се подразумевају.

Пошто је тема овог рада тумачење метафизичког мотива, ваља кренути од религиозних мотива које Шантић користи у другим својим песмама. При томе је битно сагледати степен доследности у коришћењу таквих мотива у Шантићевој поезији. Сам В. Ђурић каже: ''Наступи побожности били су код Шантића ипак чешћи. О томе сведочи и црквена фразеологија у многим његовим песмама: Бог, Господ, Христос, Голгота, Бог слободе, Бог љубави, љубав Христа, кандило, икона, олтар, осана и друге такве и сличне речи и изрази веома су чести код њега. Каткад, налазе се тамо и где их никако не бисмо очекивали. Има их чак и у љубавним песмамама.'' 12 Јасно је да је Шантић доследно користио ''црквену фрзеологију'' у својим ''наступима побожности'' у ''многим'' својим песмама, па чак и у песмама у којима то ''не бисмо очекивали'' нпр. у ''љубавним песмама''. На основу ове лако проверљиве чињенице постаје веома интересантно Шантићево коришћење религиозних мотива у песми ''Вече на шкољу'' који су по Живковићу и Ђурићу све, само не побожни. Занимљиво је сагледати ову песму са свих страна и онда са изненађењем али и научничком задовољношћу констатовати да је та песма ЈЕДИНИ ИЗУЗЕТАК по негативном коришћењу религиозних мотива у Шантићевој поезији, или пронаћи тумачеће које више одговара општим особеностима Шантићеве поезије и аргументовано их разјаснити. Пошто смо већ изнели прво тумачење које ову песму сврстава у изузетак, насупрот њему, на супротни тас поставићемо тумачење ове песме из једног другог угла.

Чињеница да је песма посвећена Иву Ћипику не говори да је Шантић био неминовно у обавези да песму тематски или по мотивима који постоје у њој приближава овом писцу. Шантић је своју песму, која је пуна пркоса, позива на борбу, ината, вере у сопствену снагу,

12 Алекса Шантић, Српска књижевност у сто књига, предговор стр.37, књ.51, 1970.

Ми знамо судбу, дакле озбиљну, родољубиву песму посветио Стевану Сремцу, писцу, чијем делу најмање одговара песма са тематиком и мотивима какву му је Шантић посветио.

Наслов песме ''Вече на шкољу'' алудира на издвојеност и усамљеност. Шантић није случајно изабрао острво као позорницу за своју песму. Већ се на почетку намеће питање због чега би Шантић изабрао острво, парче стеновитог копна на мору, да опева социјалну тематику и судбину ''покорног, беспомоћног и убогог сељака далматинског и херцеговачког крша''. За опевање социјалне тематике и судбине сељака далеко природније би било да је Шантић као позорницу узео далматинско или херцеговачко приморско село а не шкољ (мало каменито острво).

Описивање вечери на шкољу има симболичку а не социјалну вредност. Шкољ симболише издвојеност и различитост људи који живе на њему у односу на оне који живе на копну. Први стихови песме очигледно имају, такође, симболичку вредност. Падање прохладног мрака али и последњи сунчев зрак који трне, приказују борбу светлости и таме, већ толико пута коришћену у уметности за приказивање борбе добра и зла. У овој песми мрак и тама освајају, али не побеђују јер последњи зрак светлости још увек трне, још се не да. Ипак доминација мрака наговештава и слути несрећу, и песник на симболичан начин антиципира даља догађања у песми-дакле, победу несреће али и прамичак наде приказане задњим руменим зраком, наде која се додуше гаси али још увек не нестаје.

Друга строфа нас већ уводи у ситуацију коју песник жели да опише. Али и ову строфу треба пажљиво и аналитички посматрати. Црквено звоно ''јеца''. Веома интересантна слика. Црква има двоструку природу. Овоземаљску, ововремену али и небеску, вечну. Њено овоземаљско лице одређено је простором у коме се она налази и људима који јој припадају, а небеско лице одређено је службама, молитвама и литургијама. Звоно као део цркве који своју улогу остварује искључиво у молитвама и литургијама, симболично, део је небеског лица цркве. Оно је ту да подсети вернике на јеванђеље (радосну вест), да их зове на молитву, на наду на борбу против очајања. Звоно је у цркви носилац и оглашавач радости и среће због оног другог вечног живота кога људи наслућују кроз молитву. Међутим, звоно у овој песми далеко је од тога да звони срећу и радост. Звоно ''јеца'' и то јецање је ''болно''. Поставља се питање због чега звоно јеца и то још болно јеца. Одговор би могао да буде завршетак друге строфе: ''с уздахом туге дуге, убоги моли пук''. Да ли је тај убоги пук разлог за болно јецање звона, и због чега је тај пук убог? Ми у песми још увек не налазимо ниједан социјалан мотив као разлог и узрок убогости тог пука. Можда можемо помислити да тај пук није убог због сиромаштва или материјалног стања, јер то још увек нигде не пише у песми, него због нечега другог. Иначе слика тог дрхтавог, несигурног, болног јецања звона, стапа се са кршом који је симболичка слика особина људи који живе у том кршу, дакле, пука. Техника поистовећивања људи са простором у коме живе није само уметничке природе, већ и психолошке.

Дакле, друга строфа нам даје једну трагичну слику чији узрок још увек не знамо, него га само можемо наслутити. Зато анализирамо трећу строфу тражећи у њој одговор за јецање уместо певања црквеног звона и узрок за убогост пука. Почетак треће строфе гласи: ''клече мршаве главе''. Имамо слику људи на молитви. Али поставља се питање понизности тих људи на молитви и питање због чега их песник назива ''мршаве главе''. Глава је симбол памети и мудрости човека, ако је глава мршава онда је и памет мршава. У овој синтагми већ можемо тражити тј. наслућивати разлоге за јецање звона и за убогост пука, али не можемо

дефинитивно потврдити те разлоге. Можемо наслутити да је пук убог јер га чине ''мршаве главе'', људи који не живе мудро, људи који живе у греху и због чијих грехова мрак и тама освајају шкољ, а црквено звоно из туге и жалости због људског грешног живота ''јеца'' болно. Такође, грех је разлог за убогост тог пука, јер грешан човек не остварујући свој смисао постаје убог и такав му је и живот. Међутим, слика: ''мршаве главе'' још увек није довољна да се закључи грешност живота тих глава које се моле. Зато одговоре тражимо даље у песми.

Мршаве главе клече ''пред ликом Бога свог''; ова реч свог указује на однос између људи и Бога коме се моле. Бог је њихов и они га доживљавају као свог. Однос између њих је интиман, дакле, није наметнут. Из тога следи да њихово понашање према свом Богу не би требало да буде грешно. Међутим, јако је важан четврти стих треће строфе. Мршаве главе ''ишту''. Оне су на молитви, али ишту. За одсликавање понизности пука, који се обраћа свом Богу, природније је употребити реч ''моли''. Међутим, пук не моли него иште. Песник, по свему судећи, није ову реч употребио случајно. На њену употребу није га условио њен звучни састав, пошто се једино у четвртом стиху треће строфе не остварује никаква асонанца ни алитерација (у свакој строфи у четвртом стиху имамо алитерацију или асонанцу). Значи, Шантић је жртвовао доследност у песми, не остварујући ни алитерацију ни асонанцу, да би баш употребио ту реч: ''ишту''. Њом се сигурно нешто наглашава. Ситуација већ сада постаје мало јаснија. Мршаве главе, дакле, грешни људи, свом Богу са којим би требало да имају интиман однос, не обраћају се интимним, понизним тоном молитве, него тоном тражења а при том су и грешни. Потврду о грешности људи, који клече а траже, која још увек није потпуно аргументована, налазимо у завршетку треће строфе: ''Но тамо само ћути распети Бог''. Бог ћути, то је несумњиво, али због чега Бог ћути? Он ћути јер је распет. Распети Бог ћути јер га моле они који греше, који не живе по Његовој вољи, они који га распињу својим греховима а затим још траже, ишту од Бога нешто. Због те њихове грешности ''пада прохладни мрак'' и побеђује светлост. Због те њихове грешности ''јеца звоно боно'' тужећи над њиховом судбином. Због те грешности они су ''убоги пук'', ''мршаве главе'' које ишту а не моле. Том својом грешношћу они разапињу Бога. И због те њихове грешности Бог само ћути.

У песми не налазимо ниједан социјалан мотив, нити је акценат на чињеници да ли је пук сиромашан или не. Он је убог и то је чињеница. Али да је убог због свог сиромашног а праведног живота, Бог не би ћутао на њихове молитве, јер онда не би био Бог. То би била апсурдна, нерешива ситуација. Међутим, у овом другом случају ситуација је јасна. Бог није неправедан како је то помислио Драгиша Живковић, него напротив, праведан. Ми можемо рећи да није милостив у овој песми, али не можемо рећи да је неправедан. Између осталог, правда подразумева казну за грех (у људском закону казну за прекршај), па ћутање Бога а не кажњавање тог истог убогог пука и јесте милост Божја. Тако се Бог остварује у овој Шантићевој песми и схваћен је од стране песника као и у осталим његовим песмама, Он је праведан-јер не помаже оне који га разапињу; и милостив-јер их не кажњава. Војислав Ђурић наглашава да су једина два звука која се чују у песми: јецање звона и уздах туге дуге. Међутим, он није приметио највећи и најјачи звук у песми. А то је ћутање Бога. То ћутање је убедљиво најјачи звук, који остале звукове надјачава и од кога се ствара језа и страх. Поента и кулминација песме је управо у том страшном ћутању, ћутању Бога, без кога је човек ''сламка међу вихорове''.

Завршетак песме потврђује претходно речено. Без помоћи Божје и без богоугодног живота мрак и даље осваја (прохладни пада мрак), и сан стиже. Међутим, на врху још увек светлост

постоји, још увек сунчев зрак трне. Дакле, светлост још увек није побеђена. Како кад су људи грешни?

Тачно је да су људи грешни и да себично траже а не моле Бога за помоћ, међутим, они се ипак моле, они ипак ''клече'', и то је тај последњи сунчев зрак који ''трне'', који се не да. Иако молитва није топла, иако су људи и даље грешни, они се упињу да се моле и то је нада оличена у задњем треперавом зраку светлости да ће се можда спасити, ако се, наравно, промене.

Дакле, Живковић је био у праву када је говорио да у песми постоји ''пуна свест о мучнини човекова битисања''. То потврђује и уздах ''туге дуге'' убогог пука, који схвата своју мучну ситуацију. Међутим, људска трагична позиција није у томе што људи трпе муку, него у томе што не знају шта је узрок те муке и таквог живота. И што је још горе они не знају да су сами узрок свему. Депресија, о којој такође говори Живковић, лепо и тачно је окарактерисана у његовом тумачењу: ''Она није ни ракићевски стоицизам, али није ни шантићевско пркошење у родољубивим песмама, а још мање његов плач у елегијама. Не, ту је права резигнација''. Овде је само интересантно објаснити да ли је у питању резигнација пука или резигнација песника. Пошто се пук још увек на неки начин бори против те депресивности: уздише, клечи, иште, не ради се о њиховој резигнацији. У питању је песникова резигнација, јер је ствар потпуно чиста, јасна и праведна. Песник увиђа грешност пука, мршавост његових глава и мрак који због грешности побеђује светлост, и због тога је резигниран и тужно али смирено прихвата праведно ћутање Бога, као одговор на такав људски живот. Да је, међутим, ситуација онаква каквом су је приказали Живковић и Ђурић, Бог би био неправедан, а Шантић не би могао бити резигниран, него би, познавајући његово песничко перо, сигурно дигао глас због неправде. Овако Драгиша Живковић увиђа резигнирани тон песме али га не објашњава.

Шантићева песма ''Вече на шкољу'' и звучно и смисаоно и значењски, у мало редова и речи показује сво богатство поезије и њене неограничене могућности. Могућност да песма има два различита тумачења постоји, али је једно тумачење увек ближе истини, осим када је песник с намером писао двосмислену песму, али то овде није случај. Сваки аргумент који нуди објашњење и поткрепљује тумачење треба искористити. С тим што предност увек имају аргументи hineindichten, унутар песме, али ни оне друге не треба занемарити, јер треба рачунати на уметничку недоследност намерну или не.

Анализирајући ову Шантићеву песму објективно и дистанцирано, налазимо да Шантић није био недоследан у коришћењу религиозних мотива и у односу према Богу. Оваквом песмом он је усложио однос лирског субјекта и Бога у српској поезији, јер је без устезања показао и ону другу страну Божјег лица-праведну, али и страшну, јер када би само она постојала, много људи који су огрејани Божјом милошћу и љубављу, не би се никада спасили.

Иако је стварао под утицајем народне књижевности и старијих писаца, иако није имао страних узора (осим донекле Хајнеа), Шантић песмом Вече на шкољу улази у ред модерних, великих писаца, макар због само ове једне песме, која на интересантан начин показује саму огољену срж поезије.

РОДОЉУБИВЕ ПЕСМЕ.

Родољубиве песме се тешко могу одвојити од његових социјалних песаа. Драгиша Живковић каже да су Шантићеве родољубиве песме у знаку ослободилачких тежњи српског народа и све су једна лепша од друге: На убогом пољу, Ми знамо судбу, Моја отаџбина, Моји очеви. Шантић је њима дубоко потресен, дубоко узбуђен, дубоко истинит, што је доказивао и личним примером у доба херцеговачког устанка и Првог светског рата. Он је спонтано искрен и поистовећен са заветима на које позива свој народ. Шантић је, као и сви романтичари, на које он много подсећа, као прави неоромантичар, предан борац који себе прилаж на жртвеник отаџбине.

Јован Скерлић: Оно шта га одваја од наших старијих и обичнијих патриотских песника, то је што његов патриотизам на реалном основу и позитивне садржине, што он не воли народ и нацију како једну апстракцију, но народ – пук, живе људе, сељаке.

Отаџбино, гдје си? (1911)

ОТАЏБИНО, ГДЈЕ СИ?

С њедара твојих давно нисам брао Ниједне руже... Све гором и гором

Грозећи муком, лед је љути пао И својом тврдом окива ме кором. Прољећа твога гдје је поздрав мио И клик орлова на свијетлој беси? Вај, ја бих топла загрљаја хтио...

...Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си?

Нијемо гледам кроз потоке сузе, По оштром мразу теби душа блуди —

Вапије, цвили... Пита ко те узе, О, ко те трже са мојијех груди...

Жедан сам... Твога извора бих пио, Но свуда само смрзле баре деси',

Вај, ја бих вихор твоје душе хтио... ... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си?

Прелазим кланце, путање п међе, Пребирем горе и поља и село, Не бих ли само угледао неђе

Твој лик и твоје освећено чело... Но тебе нема... Умрла си нама...

А народ?... Ћути у траљи и љеси. Вај, нигдје ништа до леда и кама!...

... Хладно је, хладно... Отаџбино, гдје си?

1911.Песма се састоји од три строфе, свака има по 8 стихова. Задњи ситх сваке строфе је

исти. Присуство лирског субјекта је снажно, он и отаџбина су једно. С тога и таква жудња да се она пронађе, субјект је тражи свуда, ње нема – мртва је.

Бока (1906)

БОКА

Наша мила Боко, невјесто Јадрана, Покривена небом кô од плаве свиле, Љепша си од твоје приморкиње виле

И свјетлија си од њеног ђердана.

Никада се тебе нагледао не би'! Но да ми је једно: да постанем валом

Сињега ти мора, па пред твојим жалом Да вјечито шумим и да пјевам теби.

И да с тобом гледам на твој Ловћен плави! Па једнога дана, кад се господ јави,

Кад орлови наши високо заброде

И са твојих рука пану гвожђа тврда, Да побједну химну слушам с твојих брда И да с тобом славим дан златне слободе!

1906.Ово је сонет. Бока, невеста Јадрана је антропоморфизација. Песник не може да се

нагледа њене лепоте па жели да постане њен вал, да вечно шуми и да јој пева. Да са њом гледа ,,Ловћен плави'' и једног дана у часу када се јави БОГ, кад с њених руку тајну гвожђа тврда, да с њом слави дан златне слободе.

Пенсик не улепшава и не кити, ал иговори просто, јасно, сугестивно и занимљиво.

ЛИТАРАТУРА:

1. Поповић Богдан, Критички радови: О песмама Алексе Шантића;2. Живковић Драгића, Европски оквири српске књижевности;3. Слијепчевић Перо, Критички радови: Алекса Шантић.