1

2

ALBERTO MANGEL

SA BORHESOM

black books

3

Za Ektora Bijansiotija, najvelikodušnijeg od svih svedoka

Sećanje me vodi u određeno veče... u Buenos Ajresu. Vidim ga: vidim svetlost gasne svetiljke; mogu da stavim ruku na police. Tačno znam gde da nađem Bartonovu 1001 noć i Preskotovo Osvajanje Perua, iako biblioteke više nema. – HORHE LUIS BORHES, This Craft of Verse

4

Guram se kroz gužvu na Calle

1 Florida, ulazim u novoizgrađenu

galeriju Del Este, izlazim kroz drugi izlaz, prelazim Calle Maipu i naslanjajući se na crveni mermer fasade broja 994, zvonim na broju 6B. Ulazim u prohladan hodnik zgrade i penjem se na šesti sprat. Zvonim i služavka mi otvara vrata, ali gotovo i pre no što uspeva da me propusti u stan, Borhes se pojavljuje iza teške zavese, držeći se veoma uspravno, u zakopčanom sivom odelu strogog kroja, sa neznatno opuštenom belom kragnom i žutom prugastom kravatom, vukući pomalo noge dok mi prilazi. Slep od svojih kasnih pedesetih, oprezno se kreće čak i u prostoru koji dobro poznaje, kao što je njegov stan. Pruža desnu ruku i rasejano i mlitavo mi stiska ruku u znak dobrodošlice. Između nas nema nikakvih drugih formalnosti. Okreće se i vodi me u dnevnu sobu, a zatim seda uspravno na kauč naspram ulaznih vrata. Sedam i ja u fotelju desno od njega a on pita (ali njegova pitanja su skoro uvek retorička): »Pa, hoćemo li večeras da čitamo Kiplinga?«

*

Nekoliko godina, od 1964. do 1968, imao sam tu privilegiju da

budem jedan od mnogih čitača Horheu Luisu Borhesu. Posle škole sam radio u englesko-nemačkoj knjižari u Buenos Ajresu, »Pigmalion«, koju je Borhes često posećivao. »Pigmalion« je bio jedno od sastajališta svih zaljubljenika knjige. Vlasnica, gospođica Lili Lebah, Nemica koja je izbegla pred strahotama nacista, sa entuzijazmom je nudila svojim mušterijama najnovija evropska i severnoamerička izdanja. Bila je strastan čitalac književnih dodataka, ne samo kataloga različitih izdavača, i imala je poseban dar da svoja otkrića prilagodi ukusu svojih mušterija. Naučila me je da knjižar mora da poznaje robu koju prodaje, i insistirala je da čitam puno novih naslova koji su dolazili u knjižaru. Nije joj mnogo trebalo da me u to ubedi.

Borhes bi dolazio u »Pigmalion« kasno popodne, vraćajući se sa posla iz Narodne biblioteke, gde je radio kao direktor. Jednog dana, pošto je uzeo nekoliko naslova, pitao me je da li bih, u slučaju da nemam drugih planova, mogao da dolazim kod njega uveče i čitam mu, pošto se njegova majka, već preko devedeset godina stara, lako zamarala. Borhes je to pitao skoro svakoga: studente, novinare koji su dolazili da ga intervjuišu, druge pisce. Postoji velika grupa onih koji su

1 Španski: ulica (Prim. prev.).

5

u nekom trenutku naglas čitali Borhesu, mali »Bozveli«2 koji su retko

kada znali jedni za druge ali koji kolektivno čuvaju sećanje na jednog od najvećih čitalaca na svetu. Tada za njih nisam znao. Imao sam šesnaest godina. Pristao sam, i tri do četiri puta nedeljno posećivao sam Borhesa u malenom stanu u kojem je živeo sa majkom i Fani, služavkom.

Tada svakako nisam bio svestan kakva je to čast bila. Moja tetka, njegov veliki poštovalac, bila je pomalo i šokirana mojim nonšalantnim držanjem i podsticala me je da hvatam beleške i vodim dnevnik o svim našim susretima. Ali za mene te večeri koje sam provodio sa Borhesom (sada to pripisujem mladalačkoj arogantnosti) nisu predstavljale ništa izvanredno, ništa strano svetu knjiga koji sam već odavno smatrao svojim. U stvari, meni su se drugi razgovori koje sam morao da vodim činili strani i nezanimljivi — razgovori sa nastavnicima o herniji ili geografiji južnog Atlantika, sa školskim drugovima o fudbalu, sa rodbinom o ocenama u školi i zdravlju, sa susedima o drugim susedima. Za razliku od njih, razgovori sa Borhesom bili su o onome o čemu, po mom mišljenju, razgovori i treba uvek da budu vođeni: knjigama i njihovom »mehanizmu«, otkrivanju pisaca koje ranije nisam čitao, idejama koje mi pre toga nisu padale na pamet, ili koje sam samo delićem mozga, nesigurno, poluintuitivno razvijao, a koje su u Borhesovom glasu blistale i zaslepljivale svim svojim bogatim i nekako očiglednim sjajem. Nisam hvatao beleške jer sam se tokom tih večeri osećao suviše samozadovoljno.

Od samog početka, činilo mi se da Borhesov stan postoji van vremena, to jest, u vremenu sačinjenom od Borhesovih književnih iskustava, vremenu sastavljenom od ritmičnih doba viktorijanske i edvardijanske Engleske, ranog severnjačkog srednjeg veka, Buenos Ajresa dvadesetih i tridesetih godina XX veka, njegove voljene Ženeve, perioda nemačkog ekspresionizma, prezrenih godina Peronove vladavine, leta u Madridu i na Majorci, meseci provedenih na Univerzitetu u Ostinu, u Teksasu, gde je prvi put stekao velikodušno divljenje Sjedinjenih Američkih Država. To su bila njegova merila, njegova istorija i geografija: sadašnjost se retko nametala. Za čoveka koji je voleo da putuje ali koji nije mogao da vidi mesta koja je posećivao (univerziteti i fondacije su počeli redovno da ga pozivaju tek posle sredine šezdesetih godina XX veka), bio je neobično nezain teres

2 Po Džejmsu Bozvelu (James Boswell, 1740-1795), Skotu, biografu čuvenog engleskog leksikografa dr Samjuela Džonsona (Samuel Johnson, 1709-1784), i jednom od njegovih najbližih prijatelja. Bozvelova biografija Život dr Džonsona smatra se najboljom biografijom napisanom na engleskom jeziku (Prim. prev.).

6

ovan za fizički svet, izuzev kao za otelotvorenje štiva koje je čitao. Pesak Sahare ili voda Nila, obala Islanda, ruševine u Grčkoj ili Rimu, koje je sve dodirivao sa zadovoljstvom i strahopoštovanjem, samo su potvrđivali sećanje na stranicu iz 1001 noći ili Biblije, Pesme o kralju Nalu ili Homera i Vergilija. Sve te »potvrde« on je donosio u svoj stan.

U mom sećanju stan je bio prigušen, topao, blago namirisan (zbog insistiranja služavke da grejanje uvek bude uključeno i zato što je uvek sipala malo toaletne vode na Borhesovu maramicu pre nego što bi je stavila u prsni džep Borhesovog sakoa). Obično je bio i prilično mračan, i sve su ovo bila svojstva koja su, činilo se, pogodovala starčevom slepilu, odajući utisak srećne odvojenosti.

On je bolovao od posebne vrste slepila; vid mu se postepeno pogoršavao od tridesete godine života, a mrak je potpuno zavladao posle njegovog pedeset osmog rođendana. On je to od rođenja očekivao, jer je oduvek znao da je nasledio slab vid od svog engleskog pradede i babe, koji su oboje umrli slepi. Takođe i od oca, koji je oslepeo u otprilike istoj životnoj dobi kao i Borhes, ali koji je, za razliku od njega, posle operacije ponovo progledao, nekoliko godina pre svoje smrti. Borhes je često govorio o svom slepilu, prvenstveno sa književnim interesovanjem: čuveno, kao predstavu »božanske ironije« jer mu je dao »knjige i noć«

3; istorijski, sećajući se proslavljenih slepih

pesnika, poput Homera i Miltona; sujeverno, pošto je bio treći direktor Narodne biblioteke koji je gubio vid, posle Hosea Marmola i Pola Grusaka; sa skoro naučničkim zanimanjem, tugujući zbog toga što ne može više da vidi crnu boju u sivoj izmaglici koja ga je okruživala, a uživajući u žutoj boji, jedinoj koju su njegove oči i dalje prepoznavale, boji njegovih voljenih tigrova i omiljenih ruža - hir zbog kojeg su mu prijatelji kupovali drečavo žute kravate za svaki rođendan, na šta bi Borhes citirao Oskara Vajlda: »Samo bi gluv čovek mogao da nosi ovakvu kravatu«; u elegičnom raspoloženju, govorio bi da su slepilo i starost različiti oblici samoće. Slepilo ga je oteralo u usamljenički život u kojem je stvarao svoja poznija dela, smišljajući rečenice u sebi sve dok nisu bile spremne da ih izdiktira bilo kome ko se nalazio u blizini u datom trenutku.

3 la „magnifica ironia" [de Dios] que le dio „los libros y la noche". („Poema de los dones", El Hacedor — Pesma o darovima iz zbirke Tvoritelj)

7

* »Možeš li ovo da zapišeš?« Misli na reči koje je upravo smislio i naučio

napamet. Diktira ih jednu po jednu, naglašavajući ritam koji toliko voli i izgovarajući naglas znakove interpunkcije. Recituje novu pesmu stih po stih, sledeći ne smisao koji vodi novoj strofi već praveći pauzu na kraju svakog stiha. Zatim traži da mu se zapisano pročita, jednom, dvaput, pet puta. Izvinjava se što to traži, ali onda ponovo traži, slušajući reći, prevrćući ih vizuelno u svojoj glavi. Zatim dodaje još jedan stih, pa još jedan. Pesma ili pasus (jer nekad se usudi da ponovo piše prozu) poprima na papiru isti oblik kao u njegovoj mašti. Čudan je osećaj da se novorođeno ostvarenje po prvi put pojavljuje ispod ruku nekog drugog do autora. Pesma je završena (prozni tekst zahteva nekoliko dana rada). Borhes uzima parče papira, savija ga, stavlja u svoj novčanik ili u neku knjigu. Zanimljivo je da i sa novcem čini to isto. Uzme novčanicu, savije je nekoliko puta i stavlja u neki od primeraka iz svoje biblioteke. Zatim, kada treba nešto da plati, vadi knjigu i (nekada, ne uvek) otkrije pravo malo blago.

*

U stanu (kao i u kancelariji koju je godinama koristio u Narodnoj

biblioteci), Borhesu je bila potrebna rutina, i činilo se da se nikada ništa ne menja u prostoru u kojem je obitavao. Svake večeri, kako bih prošao kroz zavesu na ulazu, pred mojim očima se otkrivao čitav stan. Desno, taman sto pokriven svilenim stolnjakom, sa četiri stolice uspravnog naslona, činio je trpezariju; levo, ispod prozora, stajao je pohaban kauč i dve ili tri fotelje. Borhes bi sedeo na kauču, a ja bih seo u jednu od fotelja, nasuprot njemu. Njegove obnevidele oči (uvek su imale melanholičan izraz, čak i kada bi se skupile u osmeh) zurile bi, dok je govorio, u neku tačku u prostoru, dok su moje oči lutale po sobi, upoznajući se ponovo sa poznatim predmetima iz njegovog svakodnevnog života: stočić na kome je držao srebrni krčag i mate

4 koji

su pripadali njegovom dedi, minijaturni pisaći sto koji je poticao još iz vremena prvog pričešća njegove majke, dve bele zidne police za knjige prepune enciklopedija, i dve manje police za knjige od tamnog drveta. Na zidu je visila slika njegove sestre, Nore, koja je prikazivala Blagovesti, i Piranezijeva gravira koja je prikazivala tajanstvene kružne ruševine. Mali hodnik na levo vodio je do spavaćih soba: sobe njegove majke, prepune starih fotografija, i njegove, jednostavno

4 Vrsta paragvajskog čaja (Prim. prev.)

8

uređene poput kelije nekog monaha. Ponekad, kad bismo se spremali da krenemo u večernju šetnju ili na večeru u hotel Dora preko puta, bestelesni glas donja

5 Leonore bi dopro do nas: »Džordži, ne zaboravi

da poneseš džemper, možda će zahladiti!« Donja Leonora i Bepo, velika bela mačka, bile su dve avetske prikaze u tom stanu.

Nisam često viđao donja Leonoru. Obično je bila u svojoj sobi kada sam dolazio i samo bi povremeno iz njene sobe dopirao glas kada je želela da da neko uputstvo ili preporuku. Borhes je nju oslovljavao sa madre

6 a ona njega uvek »Džordži«, po engleskom nadimku koji mu je

dala baka iz Nortamberlenda. Borhes je od najranijeg detinjstva znao da će biti pisac, i taj njegov

izbor je prihvaćen kao deo porodične mitologije. Čak toliko daje 1909. godine Evaristo Karijego, pesnik iz susedstva i prijatelj Borhesovih roditelja (njegova dela su bila tema jedne od prvih Borhesovih knjiga), sastavio nekoliko stihova u čast donja Leonorinog desetogodišnjaka, predanog knjigama:

I da tvoj sin, malo dete Kojim se ponosite, i koji počinje Da oseća u glavi blagu Čežnju za lovorikama Treba da, na krilima snova, Nosi plodove Drugih blagovesti Ubirući plodonosno grožđe Vinove loze, loze Pesme.

7

Donja Leonora se, sasvim očekivano, ponašala izuzetno zaštitnički

prema svom slavnom sinu. Jednom, kada su je intervjuisali za francuski dokumentarni televizijski program, napravila je podsvesnu omašku koja bi oduševila dr Frojda. Kao odgovor na pitanje zbog čega obavlja sekretarske poslove za Borhesa, objasnila je da je ranije pomagala svom šlepom mužu a da sada čini to isto svom šlepom sinu. Htela je da kaže »J'ai ete la main de mon mari; maintenant, je suis la main de mon fds« (»Bila sam desna ruka svome mužu, a sada sam to mom

5 Španski: gospođa (Prim. prev.). 6 Španski: majka (Prim. prev.). 7 „Y que tu hijo, el nino aquel / de tu orgullo, que ya empieza / a sentir en la cabeza / breves ansias de laurel, / vaya, siguiendo la ftel / ala de la ensofiacion, / de una nueva anunciacion / a continuar la vendimia / que dara la uva eximia / del vino de la Cancion". (Bernes 1,1376)

9

sinu«), ali, otvarajući diftong u »main«, kao što to govornici sa španskog govornog područja obično čine, rekla je umesto toga: »J'ai ete l'amant de mon mari; maintenant, je suis l'amant de mon fds« (»Bila sam mužu ljubavnica, a sada sam to mom sinu«). One koji su dobro poznavali njenu posesivnost, ova omaška nije iznenadila.

Njegova spavaća soba (ponekad bi mi tražio da donesem neku knjigu odatle) bila je uređena, kako bi to opisali vojni istoričari, u spartanskom stilu. Gvozdeni krevet sa belim prekrivačem na kome bi se Bepo nekad sklupčao, stolica, mali radni sto i dve niske police za knjige, činili su jedini nameštaj. Na zidu je visila drvena ploča sa grbovima različitih kantona u Švajcarskoj i Direrova gravira Vitez, smrt i đavo, koju je proslavio u dva nemilosrdna soneta. Po pričanju njegovog nećaka, Borhes je čitavog života ponavljao isti ritual pred spavanje: navukao bi dugačku belu noćnu košulju i, zatvorenih očiju, glasno recitovao Očenaš na engleskom.

Njegov svet je u potpunosti bio verbalan: muzika, boja i forma retko su u njega zalazili. Borhes je mnogo puta priznao da je, kada je slikarstvo u pitanju, oduvek bio šlep. Priznao bi da voli radove svog prijatelja Sula Solara i svoje sestre, Nore Borhes, kao i Direra, Piranezija, Blejka, Rembranta, Tarnera, ali prema njima je gajio književnu, a ne ikonografsku ljubav. Kritikovao je El Greka što je svoja nebesa naseljavao vojvodama i nadbiskupima (»Raj koji sliči Vatikanu: moja ideja pakla...«) a retko je govorio o drugim slikarima. Takođe se činilo da nema sluh za muziku. Rekao je da se divi Bramsu (jedna od njegovih najboljih priča zove se Nemacki rekvijem), ali je retko slušao njegovu muziku. S vremena na vreme, kada bi se suočio sa Mocartovom muzikom, zakleo bi se daje postao preobraćen, i da nije mogao da shvati kako je tako dugo mogao da živi bez Mocarta; a onda bi potpuno zaboravio na njega, sve do sledećeg otkrovenja. Pevušio bi ili pevao tango (one ranije) i milongas

8, ali je prezirao Astora Pjacolu,

koji je vrlo vesto obnovio muziku Buenos Ajresa. Tango je, po Borhesu, počeo da nazaduje posle 1910. Napisao je tekstove za nekoliko milongas 1965. godine, ali je rekao da nikad ne bi pisao tekstove za tango. »Tango dolazi kasno u toku dana, i meni zvuči previše sentimentalno, suviše slično francuskim srceparajućim melodijama poput Lorsque tout est fini

9...« Govorio je da voli džez. Pamtio je muziku

iz nekih filmova, ali manje zbog same muzike a više zbog načina na koji je ona dopunjavala radnju filma, kao u slučaju muzike Bernarda Hermana za Psiho, film koji je izuzetno cenio kao »drugačiju verziju

8 Španski: vrsta južnoameričkog plesa (Prim. prev.). 9 Francuski: Kada je sve gotovo (Prim. prev.).

10

podvojene ličnosti, gde ubica postaje njegova majka, osoba koju je ubio«. Smatrao je ovu ideju začuđujuće privlačnom.

*

Pita me da li bih išao sa njim u bioskop, da gledam mjuzikl Priča sa

zapadne strane. Slušao ga je već par puta i izgleda da mu nikad ne bi dosadio. Na putu ka bioskopu pevuši melodiju »Marija« i primećuje kako je istinita činjenica da ime voljene osobe prerasta iz običnog imena u božanski izraz: Beatrice, Julija, Lezbija, Laura. »Kasnije, sve je zaraženo tim imenom«, kaže. »Naravno, možda efekat ne bi bio isti kada bi se devojka zvala Gumersinda, ha? Ili Bustefrida. Ili Berta-velikih-stopala, ha?«smejulji se. Sedamo u hioskopsku salu u trenutku kada gase svetla. Lakše je sedeti u bioskopu sa Borhesom i gledati film koji je on već video, jer tada imate manje toga da opisujete. S vremena na vreme, pravi se da može da vidi šta se dešava na platnu, verovatno zato što mu je neko to već opisao nekom prethodnom prilikom. Komentariše epski kvalitet sukoba između bandi, ulogu žena, upotrebu crvene boje. Kasnije, dok ga pratim kući, priča o gradovima koji su sami postali književni likovi: Troja, Kartagina, London, Berlin. Mogao je da doda i Buenos Ajres, kojem je on podario takvu vrstu književne besmrtnosti. Obožava da se seta ulicama Buenos Ajresa, najpre onima u južnom delu, kasnije kroz centar grada, uvek prepun ljudi, gdeje, poput Kanta u Kenigsbergu, postao skoro deo pejzaža.

*

Za čoveka koji je univerzum nazivao bibliotekom, i koji je

priznavao da je Raj zamišljao bajo la forma de una biblioteca10

, veličina njegove biblioteke je čak mogla i da razočara, jer je znao, kao što je i rekao u drugoj svojoj pesmi, da jezik jedino može da »oponaša mudrost«

11.

Posetioci su očekivali da zateknu stan prenatrpan knjigama, police koje pucaju pod teretom, gomile rukopisa koje su blokirale prolaze i izvirale iz svake šupljine, džunglu papira i mastila. Umesto toga, našli bi se u stanu gde su knjige zauzimale skroman prostor u nekoliko ćoškova. Kada je mladi Mario Vargas Ljosa jednom, sredinom pedesetih godina XX veka, posetio Borhesa, prokomentarisao je

10 Španski: u obliku biblioteke (Pesma o darovima). 11 „Por el lenguaje, que puede simular la sabiduria" („Otro poema de los dones", El otro, el mismo — Druga pesma o darovima iz zbirke Drukčiji, isti).

11

umirujuće ukrašenu sredinu i upitao zašto Učitelj ne stanuje u nekom većem, luksuznijem stanu. Borhesa je to strašno uvredilo. »Možda se tako radi u Limi«, rekao je netaktičnom Peruancu, »ali ovde u Buenos Ajresu, mi ne volimo da se pravimo važni.«

Međutim, nekoliko polica je sadržavalo srž Borhesovog štiva, počev od onih koje su obuhvatale enciklopedije i rečnike, na koje je Borhes bio naročito ponosan. »Znate«, rekao bi, »volim da se pretvaram da nisam slep i žudim za knjigama kao čovek koji može da vidi. Željan sam novih enciklopedija. Zamišljam da mogu na mapama iz enciklopedija da pratim tokove reka i nađem divne nove stvari u mnogim odrednicama.« Pričao bi kako je kao dete voleo da ide sa ocem u Narodnu biblioteku i, pošto ga je bilo strah da traži neku knjigu, jednostavno bi uzeo jedan od tomova Britanike sa neke od poli-ca i čitao sve odrednice na stranici koja bi se otvorila. Nekad bi imao sreće, kao kada je uzeo tom De-Dr i saznao sve o druidima, Druzima i Drajdenu. Nikad se nije odrekao ovog običaja da se prepusti slučaju kod enciklopedija, i provodio bi sate i sate prelistavajući i tražeći da mu se čita iz Bompijanija, Brokhausa, Mejera, Cembersa, Britanike (jedanaesto izdanje, uključujući eseje o De Kvinsiju i Makoliju, koje je kupio od novca koji je dobio 1928. za drugo mesto na Opštinskom takmičenju) ili Dkcionario Enciclopedico Hispanoamericano

12 Montanera i

Simona. Potražio bih za njega članak o Šopenhaueru ili šintoizmu, Ludoj Huani ili škotskom fetch

13. Zatim bi zatražio da se zabeleži

posebno zanimljiv podatak, sa stranicom iz knjige, na kraju toma sa objašnjenjima. Tajanstveni zapisi različitih rukopisa prekrivali su poslednje stranice njegovih knjiga.

Na dvema manjim policama u dnevnoj sobi nalazila su se dela Stivensona, Čestertona, Henrija Džejmsa, Kiplinga. Odatle je uzeo malo, crveno, povezano izdanje kuće Stalky and Co. sa glavom boga-slona Ganeše i hinduističkom svastikom koju je Kipling koristio kao svoj amblem sve do Drugog svetskog rata kada su nacisti prisvojili taj antički simbol; taj primerak je Borhes u mladosti kupio u Ženevi i poklonio mi ga za rastanak kada sam napuštao Argentinu 1968. Takođe bi mi tražio da sa ovih polica uzmem Čestertonove priče i Stivensonove eseje, koje smo iščitavali tokom mnogih večeri, i koje bi on izuzetno pronicljivo i mudro komentarisao, ne deleći sa mnom samo strast prema ovim velikim piscima već mi istovremeno pokazujući način njihovog rada tako što je raščlanjivao njihove pasuse

12 Španski: Hispanoamerički enciklopedijski rečnik (Prim. prev.). 13 Engleski: smicalica (Prim. prev.).

12

preciznošću jednog časovničara. Ovde je držao i Eksperiment s vremenom Dž. V. Dana; nekoliko knjiga H. Dž. Velsa; Mesečev kamen Vilkija Kolinsa; različite romane Ese de Keiros u požutelom kartonskom povezu; knjige Lugonesa, Gviraldesa i Grusaka; Džojsovog Uliksa i Fineganovo hdenje; Imaginarne živote Marsela Švoba; detektivske romane Džona Diksona Kara, Milvarda Kenedija i Ričarda Hala, Život na Misisipiju Marka Tvena; Živ zakopan Inoha Beneta; malo džepno izdanje Iz dame u lisicu i Čovek u zoološkom vrtu Dejvida Garneta, sa detaljnim ilustracijama; manje-više Kompletna dela Oskara Vajlda i manje-više Kompletna dela Luisa Kerola; Špenglerov Der Untergang des Abendlandes

14; nekoliko tomova Gibonovog Propadanja i pada; različite

knjige iz matematike i filozofije, uključujući knjige Svedenborga, Sopenhauera i Borhesu omiljeni Worterhuch der Philosophie

15 Frica

Mautnera. Nekoliko od ovih knjiga je bilo uz Borhesa sve od njegove rane mladosti; druge, na engleskom i nemačkom, imale su etikete iz buenosajreskih knjižara gde ih je kupovao, a kojih više nije bilo: »Kod Mičela«, »Rodrigez«, »Pigmalion«. Pričao bi posetiocima jedan zanimljiv podatak da je Kiplingova biblioteka (koju je imao priliku da poseti) sadržala uglavnom stručne knjige, knjige o azijskoj istoriji i putopise, uglavnom o Indiji. Borhes je zaključio da Kipling nije želeo dela drugih pesnika ili romanopisaca, niti je imao potrebu za njima kao da je osećao da su njegova ostvarenja dovoljna da podmire njegove potrebe. Borhes se osećao upravo suprotno: prvenstveno je sebe smatrao čitaocem i stoga je želeo da bude okružen knjigama drugih autora. Još uvek je imao veliko, crveno, povezano Garnijeovo izdanje iz kojeg je prvi put pročitao Don Kihota (drugi primerak, kupio ga je kada je imao dvadesetak godina, pošto je prvi primerak izgubio), ali ne i engleski prevod Grimovih Bajki, prve knjige koje se seća da je pročitao.

Na policama u njegovoj spavaćoj sobi nalazile su se knjige poezije i jedna od najvećih zbirki anglosaksonske i islandske književnosti u Južnoj Americi. Ovde je Borhes držao knjige koje su mu bile potrebne za proučavanje onoga što je on zvao

grubih tegobnih reči Koje sam ustima koje su davno postale prah, Koristio u vreme Nortamberlenda i Mersije

14 Nemački: Pad večernje zemlje (Prim. prev.). 15 Nemački: Filozofski rečnik (Prim. prev.).

13

Pre nego postadoh Haslam ili Borhes.16

Nekoliko njih mi je bilo poznato pošto sam mu ih ja prodao u

»Pigmalionu«: Skitov rečnik, verzija Bitke kod Maldona sve sa beleškama, Altgermanische Religions Geschichte

17 Ričarda Mejera. Na

drugoj polici su se nalazile pesme Enrikea Banksa, Hajnea, San Huana de la Kruza, i mnogi komentari o Danteu: od Benedeta Kročea, Frančeska Torake, Luiđija Pjetrobona, Gvida Vitalija.

Negde (možda u spavaćoj sobi njegove majke) nalazila se argentinska književnost koju je porodica ponela i kada je otputovala u Evropu, malo pre Prvog svetskog rata: Sarmijentov Govornik, Vojni obrisi Eduarda Gutijeresa, dvotomna istorija Argentine Visentea Fidela Lopeza, Marmolova Amalija, Promete) i društvo Eduarda Vajlda, Ruže i njihovo vreme Ramosa Mehije, nekoliko knjiga poezije Leopolda Lugonesa. I Martin Fijero Hosea Hernandesa, argentinski nacionalni ep koji je mladi Borhes poneo sa sobom na brod, knjiga koju donja Leo-nora nije odobravala zbog lokalnog kolorita i vulgarnog nasilja.

Na policama u stanu nije bilo nijedne njegove knjige. Ponosno bi rekao posetiocima koji bi tražili da vide rano izdanje nekog njegovog dela da ne poseduje nijedan primerak koji nosi njegovo »nadasve nepamtljivo« ime. Jednom, dok sam bio u poseti, poštar je doneo veliki paket sa veoma luksuznim izdanjem njegove priče Kongres, koju je u Italiji izdao Franko Marija Riči. Bila je to ogromna knjiga, povezana u crnu svilu, ukrašena zlatnim slovima i odštampana na ručno izrađenom plavom fabrijano papiru, svaka ilustracija je bila ručno iscrtana (priču su ilustrovali tantrički crteži), i svaki primerak obeležen. Borhes me je zamolio da je opišem.

Pažljivo je slušao a zatim uzviknuo: »Ali to nije knjiga, to je bombonjera!« a zatim ju je poklonio zbunjenom poštaru.

*

Ponekad sam izabere knjigu sa police. Naravno, zna gde se svaka

knjiga nalazi i ide ka njoj bez oklevanja. Ali nekad se nade na mestu gde su mu police nepoznate, u stranoj knjižari na primer, i tada se nešto neobjašnjivo dešava. Borhes bi prešao rukom preko poveza

16 „las asperas y laboriosas palabras / Que, con una boca hecha polvo, / Use en los dias de Nortumbria y de Mercia / Antes de ser Haslam o Borges." („A1 iniciar el es-tudio de la gramatica anglosajona", El Hacedor — Uvod u proučavanje anglosaksonske gramatike iz zbirke Tvoritelj) 17 Nemački: Istorija starogermanskih religija (Prim, prev.).

14

knjige, kao da prstima opipava reljefnu mapu i, čak i ako ne poznaje teritoriju, njegova koža kao da iščitava geografiju knjige za njega. Dok prelazi prstima po knjigama koje ranije nije otvarao, nešto poput intuicije velemajstora govori mu kakvu on to knjigu dodiruje i sposoban je da dešifruje naslove i imena koja sasvim sigurno ne može da pročita. (Jednom sam imao priliku da vidim jednog starog baskijskog sveštenika da tako razaznaje svoj put među rojevima pčela, sasvim sposoban da te pčele razlikuje i smesti u različite košnice, a sečam se i šumara u Stenovitim planinama koji je tačno znao u kom delu šume se nalazi, opipavajući lišaje na stablima drveća.) Mogu da se zakunem da između ovog starog bibliotekara i njegovih knjiga postoji veza koju zakoni fizike ne mogu da objasne.

*

Za Borhesa se suština stvarnosti nalazila u knjigama: čitanju

knjiga, pisanju knjiga, razgovoru o knjigama. Instinktivno, bio je svestan nastavljanja dijaloga započetog hiljadama godina ranije, za koji je verovao da se nikad neće završiti. Knjige su obnavljale prošlost. »S vremenom«, rekao mi je, »svaka pesma postaje elegija.«

18 Nije imao

strpljenja za pomodne književne teorije i krivio je naročito francusku književnost što se ne koncentriše dovoljno na knjige već na škole i klike. Adolfo Bioj Kasares mi je jednom rekao da je Borhes bio jedini čovek koga poznaje koji, kad je književnost u pitanju, »nikada nije popustio pred konvencionalnošću, običajima ili lenjosti«. Čitao je knjige nasumice i nekada se zadovoljavao samo sažecima i člancima iz enciklopedija, a priznavao je da je, iako nikad nije završio čitanje Fineganovog bdenja, sasvim zadovoljno držao predavanja o Džojsovom lingvističkom spomeniku.

Nikad nije osećao obavezu da knjigu pročita do poslednje stranice. Njegova biblioteka (koja je kao i kod svakog drugog čitaoca bila i njegova autobiografija) odražavala je njegovu veru u slučaj i pravila anarhije. »Ja sam čitalac u potrazi za zadovoljstvima: nikad nisam dozvolio da moje osećanje dužnosti ima ikakvog udela u tako ličnoj stvari kao što je kupovina knjiga.«

19 Ovaj velikodušan stav prema

književnosti (koji je delio sa Montenjom, ser Tomasom Braunom i Lorensom Sternom) objašnjava s druge strane njegovo pojavljivanje u

18 „Con el tiempo, todo poema se convierte en una elegia." 19 „Soy un lector hedonico: jamas consenti que mi sentimiento del deber interviniera en afkion tan personal como la adquisicion de libros." („Paul Groussac", Discusion — Pol Grusak iz zbirke Diskusija)

15

toliko mnogo različitih i razbacanih dela koja su sada sakupljena pod zajedničkim imeniteljem njegovog prisustva: prva stranica Les mots et les choses

20 Mišela Fukoa, na kojoj se citira čuvena kineska

enciklopedija (koju je Borhes izmislio) u kojoj su životinje podeljene u nekoliko neskladnih kategorija; na primer »one koje pripadaju Caru« i »one koje izdaleka liče na muve«

21; lik slepog bibliotekara-kriminalca

koji, pod imenom Horhe de Burgos, avetski čuva manastirsku biblioteku u Imenu ruže Umberta Eka; zadivljujuća i poučna referenca na Borhesov tekst Prevodioci 1001 noći iz 1932. u podsticajnoj knjizi o prevođenju Posle Vavilona Džordža Stajnera; iz Novog opovrgavanja vremena, poslednje rečenice koje izgovara mašina na samrti u Godarovom Alfavilu; Borhesove crte lica koje se stapaju sa crtama Mika Džegera u poslednjoj sceni neuspelog filma Predstava Rega i Kamela iz 1968; susret sa Mudrim starcem iz Buenos Ajresa u U Patagoniji Brusa Četvina i u Kovčegu mrtvaca Nikolasa Renkina. Poslednjih godina svog života pokušao je da piše priču Sekspirovo sećanje o čoveku koji nasleđuje sećanje Hamletovog autora (iako ju je na kraju objavio, nikada, po njegovom mišljenju, nije postigla svoj cilj). Od Fukoa i Stajnera, preko Godara i Eka, sve do i najanonimnijeg čitaoca, svi smo mi nasledili Borhesovo beskrajno književno sećanje.

Sećao se svega. Nisu mu bili potrebni primerci knjiga koje je napisao: iako se pravio da one pripadaju nepamtljivoj prošlosti, mogao je da odrecituje, ispravi i promeni u svom sećanju sve što je sam napisao, obično na zaprepašćenje i ushićenje svojih slušalaca. Zaborav je bio često pominjana želja (možda zato što je znao da je njemu nemoguća), a zaboravljanje pretvaranje. Rekao bi nekom novinaru da se više ne seća svojih ranih radova; novinar bi, pokušavajući da mu laska, citirao nekoliko loše zapamćenih stihova neke pesme, a Borhes bi mirno ispravio loš citat i nastavio da recituje pesmu do kraja. Napisao je priču Funes ili pamćenje koja je, govorio je, bila »duga metafora za nesanicu«

22. Bila je takođe metafora za njegovo

neumoljivo sećanje. »Moje sećanje, gospodine«, Funes govori naratoru, »jeste gomila gluposti.«

23 Ova »gomila gluposti« mu je

dozvolila da poveže davno zaboravljene stihove sa drugim, poznatijim tekstovima, i da uživa u nekim pisanjima zbog jedne jedine reci ili zbog

20 Francuski: Reći i stvari (Prim. prev.). 21 „pertenecientes el Emperador" (...) „que de lejos parecen moscas" („E1 idioma analitico de John Wilkins", Otras Inquisiciones — Analitički izraz Džona Vilkinsa iz Druga istraživanja) 22 „una larga metafora del insomnio" (Predgovor za Artificios, iz Ficciones — Maštarije) 23 „Mi memoria, sefior, es como vaciadero de basu-ras." („Funes el memorioso" iz Ficciones — Maštarije)

16

muzikalnosti jezika. Zbog njegovog kolosalnog sećanja, sve čitanje je za njega predstavljalo samo ponovno čitanje. Njegove usne bi se micale uz izgovorene reci, praveći pokrete koje je naučio pre više decenija. Znao je tekstove starih tangoa; grozne stihove davno pokojnih pesnika; delove dijaloga i opisa iz svakakvih vrsta romana i priča, zagonetki i kratkih dela; dugih poema na engleskom, nemačkom, španskom, kao i portugalskom i italijanskom; dosetke, igre recima i šaljive pesme; stihove iz severnjačkih saga; indiskretne anegdote o ljudima koje je poznavao; odeljke iz Vergilijevih dela. Govorio je da se divi maštalačkim sećanjima, poput De Kvinsijevog, koji je mogao da pretvori nemački prevod nekoliko stihova na ruskom o Tatarima u Sibiru u sedamdeset izvrsno »zapamćenih« strana, ili poput sećanja Endrua Lejna koji se, kada je prepričavao Aladinovu priču iz 1001 noći, »setio« zlog Aladinovog ujaka koji bi stavio uvo na zemlju i tako mogao da čuje korake svojih neprijatelja na drugom kraju sveta — epizoda koju autor 1001 noći nikada nije smislio.

*

Ponekad se seti nečega i, više da bi zabavio sebe nego mene, počinje da

priča priču i završava sa ispovešću. Raspravljajući o »kultu hrabrosti«, kako naziva kodeks ponašanja uličnih kavgadžija Buenos Ajresa na prelasku vekova, Borhes se seća da je neki Soto, profesionalni bokser, čuo od kafedžije da je u grad došao još jedan čovek istog imena. Slučaj je hteo daje drugi Soto bio krotitelj lavova, član putujućeg cirkusa koji je došao u taj kraj da drži predstave. Soto uđe u kafanu gde se nalazio i krotitelj lavova i upita ga kako se zove. »Soto«, odgovori krotitelj lavova. »Jedini Soto u ovom gradu sam ja«, reče bokser, »zato uzmi nož i izađi napolje.« Prestrašeni krotitelj lavova nije imao druge do da pristane da bude ubijen zbog kodeksa o kojem nije ništa znao. »Ovu epizodu sam«, kaže mi Borhes, »ukrao za kraj moje priče Jug.«

*

Ako mu je neki književni žanr bio omiljeni (nije verovao u

književne žanrove), bio je to ep. U anglosaksonskim sagama, kod Homera, u holivudskim gangsterskim filmovima i vesternima, kod Melvila i u mitologiji podzemlja Buenos Ajresa, nalazio je iste teme hrabrosti i borbenosti. Za Borhesa je suštinska epska tema glad, kao glad za ljubavlju, ili srećom, ili nesrećom. »Sve književnosti počinju epom«, rekao bi u njegovu odbranu, »a ne bilo kakvom intimnom ili

17

sentimentalnom poezijom«. A onda bi citirao Odiseju kako bi potkrepio svoje mišljenje: »Bogovi stvaraju teškoće ljudima kako bi buduća pokolenja imala o čemu da pevaju.« Epska poezija ga je nagonila na suze.

Voleo je nemački jezik. Sam ga je naučio sa sedamnaest godina u Švajcarskoj, tokom dugih noćnih policijskih časova za vreme rata, polako iščitavajući Hajneove pesme. »Kada jednom shvatiš značenje Nachtigall, Liebe, Herz

24, možeš čitati Hajnea bez pomoći rečnika«,

rekao je. I uživao je u mogućnostima koje je nemački jezik pružao za kovanje novih reci, kao što je Geteova kovanica Nebelglanz, »odsjaj magle«. Puštao bi da reci odzvanjaju u sobi: »Fullest wieder Busch und Thai still mit Nebelglanz...«

25 Hvalio je jasnoću jezika, i zamerao je

Hajdegeru što je izmislio ono što je on nazivao »nerazumljivim dijalektom nemačkog«.

Voleo je detektivske romane. Nalazio je u njihovim formulama idealne pripovedačke strukture koje su dozvoljavale piscu da sam odredi granice i usredsredi se na efikasnost reci i slika. Uživao je u značajnim detaljima. Jednom je primetio, dok smo čitali priču o Serloku Holmsu, Društvo crvenokosih, da su detektivski romani bliži aristotelovskom poimanju književnog dela od bilo kog drugog žanra. Po Borhesu, Aristotel je izjavio da poema o Herkulovim zadacima ne bi imala jedinstvo Ilijade ili Odiseje, jer bi jedini zajednički imenitelj bio jedan isti heroj koji obavlja niz različitih zadataka, dok je u detektivskom romanu jedinstvo postignuto samim zapletom.

Nije se izdizao ni iznad melodrame. Plakao bi pri gledanju vesterna i gangsterskih filmova. Jecao je na kraju Anđela garavog lica, kada se Džems Kegni ponaša kukavički dok ga vezuju za električnu stolicu kako bi dečaci koji su ga idealizovali prestali da se ugledaju na njega. Stojeći pred nekom pampom

26, prizor za koji je smatrao da je

uticao na Argentince na isti način na koji je prizor mora uticao na Engleze, niz obraz bi mu se skotrljala suza i prozborio bi: »Carajo, la patria!« (»Tako mi Boga, otadžbina!«) Dah bi mu zastao kada bi došao do stiha gde norveški mornar govori svom kralju dok jarbol kraljevskog broda puca: »To Norveška puca / od tvoje ruke, o kralju!« (u pesmi Longfeloa, stih koji je — Borhes napominje — kasnije upotrebio Kipling u Najlepšoj priči na svetu). Jednom je odrecitovao Očenaš na staroengleskom, u razorenoj saksonskoj kapeli blizu Ličfilda, rodnog mesta dr Džonsona, »da malo iznenadim Boga«.

24 Nemački: slavuj, ljubav, zagrljaj (Prim. prev.). 25 Još jednom osećaš šumu i dolinu u kojoj magla još odsijava. 26 Velike travnate ravnice u Južnoj Americi, naročito Argentini i Urugvaju (Prim. prev.).

18

Plakao je pri pomenu određenog pasusa iz dela zaboravljenog argentinskog pisca Manuela Pejrua zato što se pominjala Calle Nicara-gua, ulica blizu kuće u kojoj se Borhes rodio. Uživao je u recitovanju četiri stiha Rubena Darija, »Boga y boga en el lago sonoro / que en el sueno a los tristes espera / donde aguarda una gondola de oro Zala novia de Luis de Baviera«

27, jer uprkos davno nestalim gondolama i kraljevskim

nevestama, ritam ga je navodio na suze. Više puta je priznao da je bestidno sentimentalan.

Ali umeo je da bude zajedljivo okrutan. Jednom, dok smo sedeli u dnevnoj sobi, pisac, čijeg imena ne želim da se setim, došao je da Borhesu pročita priču koju je napisao njemu u čast. Pošto se bavila kriminalcima i probisvetima, mislio je da će Borhes u njoj uživati. Borhes se pripremio za slušanje; ruke spuštene na štap, usne blago razdvojene, oči uprte u plafon, nekome ko ga nije dobro poznavao odavali su utisak ljubazne krotkosti. Priča se dešavala u kafani prepunoj likova iz podzemlja. Policijski inspektor iz kraja, poznat po hrabrosti, ulazi nenaoružan i samo autoritetom svoga glasa prisiljava ljude da predaju oružje. Tada pisac sa entuzijazmom počinje da niže spisak: »Bodež, dva revolvera, metalna šipka...« Borhes je nastavio sa smrtnom dosadom u glasu: »...tri puške, bazuka, mali ruski top, pet sablji, dve mašete, dečja pucaljka...« Pisac je uspeo da se kratko nasmeje. Ali je Borhes neumoljivo nastavio: »tri praćke, cigla, samostrel, pet sekira, ovan za probijanje bedema...« Pisac je ustao i poželeo nam laku noć. Nikad ga više nismo videli.

*

Nekad se umori od slušanja drugih kako mu čitaju, umori se od knjiga,

od književnih razgovora koje sa neznatnim varijacijama vodi sa svakim slučajnim posetiocem. Tada voli da zamišlja univerzum u kojem knjige i časopisi nisu potrebni jer svaki čovek u sebi sadrži svaku knjigu i svaki časopis, svaku priču i svaki pesnički stih. U ovom univerzumu (na kraju ga je opisao pod naslovom Utopija umornog čoveka), svaki čovek je umetnik i samim tim nema više potrebe za umetnošću: nema više galerija, biblioteka, muzeja; nestala su imena pojedinaca i zemalja; sve je božanstveno anonimno, nijedna knjiga ne predstavlja ni uspeh ni neuspeh. Slaže se sa Kijoranom koji, u članku o Borhesu, žali zato što je slava na kraju otkrila tajnog pisca koji je on nekad bio.

27 „ [Labud] pluta li pluta na mirnom jezeru / I u snovima čeka one tužne / Gde zlatna gondola mirno čeka / nevestu Ludviga od Bavarije."

19

* Učili smo o njemu u školi. Šezdesetih godina prošlog veka nije još

uvek stekao svetsku slavu iz poznijih godina, ali je već bio uvršten među »klasične« argentinske pisce i nastavnici su sa dužnim poštovanjem podučavali svoje đake o lavirintima njegove proze i preciznosti njegove poezije. Proučavanje Borhesovih dela do gramatičkih detalja (zadavali bi nam da proučavamo sintaksu delova njegovih priča) bilo je tajanstveno i fascinantno iskustvo, i tada sam možda bio najbliži razumevanju načina na koji je njegova verbalna mašta funkcionisala. Razotkrivanje rečenice nam je pokazivalo kako jednostavan, kako je čist bio njegov stil, kako je efikasno povezivao glagole sa imenicama a klauze u složene rečenice. Upotreba prideva i priloga, kojih je kako je stario bilo sve manje i manje, davala je novi smisao običnim, svakodnevnim recima, manje začuđujućim kao novina a više zbog ispravnosti upotrebe. Duga rečenica, poput one na početku Kružnih ruševina (priča koju je pesnikinja Alehandra Pizarnik mogla da recituje od početka do kraja, napamet, kao pesmu), daje okruženje, raspoloženje, snovnu stvarnost ponavljanjem jedne imenice i naglašavanjem nekoliko iznenađujućih epiteta: »Nadie lo vio desembarcar en la undnime noche, nadie vio la canoa de bambu sumiendose en el fango sagrado, pero a los pocos dias nadie ignoraba que el hombre taciturno venia del Sury que su patria era una de las infinitas aldeas que estan aguas arriba, en el flanco violento de la montana, donde el idioma zend no esta contaminado degriego y donde es infrecuente la lepra.«

28

Geografski prostor naseljava Niko - svedok; »jednoglasna« združena sa »noći« a »sveto« sa »blatom« stvara sveobuhvatajuću tamu i osećaj svetog užasa; Jug definisan kroz reč »nasilan« (kao »vetrovit«) koji se odnosi na stranu planine i kroz dva dalja odsustva: onog zagađivanja grčkim jezikom i arhetipski strašne bolesti. Nije nikakvo čudo stoga što su mi u mladosti obeleženom obožavanjem knjiga, ovakve rečenice dolazile u sećanje baš pre nego što bih zaspao, poput bajalica.

Istina je da je Borhes obnovio španski jezik. Delimično, njegovi velikodušni čitalački metodi omogućili su mu da prenese u španski izraze iz drugih jezika: neku englesku frazu ili nemački način stavljanja subjekta tek na kraj rečenice. Bilo pišući ili prevodeći, uvek

28 „Niko ga nije video kako se iskrcava u jednoglasnoj noći, niko nije video bambusov čamac kako se zaglibljuje u sveto blato, ali su zato samo nekoliko dana kasnije već svi znali da je ćutljivac došao s Juga i da je rodom bio iz jednog od onih bezbrojnih sela uzvodno niz reku, na vetrovitoj strani planine, gde jezik zend nije okužen grčkim i gde sii slučajevi gube izuzetno retki." („Las ruinas circulares" iz Ficciones) (Horhe Luis Borhes: Maštarije, preveo sa španskog Aleksandar Grujičić, Paideia, 2000, str. 31)

20

je koristio slobodu zdravog razuma da izmeni ili očisti tekst. Na pri-mer, pokušavajući da prevede na španski nikad dovršenu verziju Makheta sa Biojem Kasaresom, predložio je da prerade čuveni saziv veštica (»Kada ćemo se nas tri opet sastati / Za vreme grmljavine, munja ili kiše?«) u Cuando el fulgor del trueno otra vez / seremos una sola cosa las tres (»Kada ponovo zagrmi / nas tri ćemo se spojiti u jedno«). »Ako ćeš da prevodiš Sekspira«, rekao je, »moraš to da radiš sa istom slobodom sa kojom je Sekspir stvarao. Stoga smo izmislili neku vrstu đavolskog trojstva za njegove tri veštice.«

Od sedamnaestog veka, španski pisci su lutali između lingvističkih granica Gongorinog baroka i Kevedove ozbiljnosti; Borhes je za sebe razvio bogati, višeslojni rečnik novih poetskih značenja i varljivo jednostavan, ogoljeni stil koji je (priznao je kasnije u svojoj karijeri) pokušao da odslikava stil mladog Kiplinga iz Ravničarskih priča sa brda. Skoro svaki vodeći pisac na španskom jeziku ovoga veka priznao je dug Borhesu, od Gabrijela Garsije Markesa do Hulija Kortazara, od Karlosa Fuentesa do Severa Sarduja, a njegov književni glas je tako snažno odjekivao u delima pisaca mlađih generacija, da je to nagnalo argentinskog romanopisca Manuela Muhiku Lainesa da napiše ovaj ka tren:

A un joven escritor Inutil es que te forjes Idea de progresar Porque aunque escrihas la mar Antes lo habra escrito Borges.

29

Do svoje tridesete godine već je bio otkrio sve, čak i

anglosaksonske sage čijim proučavanjem će se toliko baviti u poznijim godinama: već 1932. proučio je ove daleke književnosti u Kenigaru, spisu o izveštačenosti i efektu metafora. Ostao je veran svojim mladalačkim temama: uvek im se vraćao, kroz decenije rastapanja, tumačenja i ponovnog tumačenja.

Njegov jezik (kao i stil kojim je pisao) uveliko je sazrevao iz onoga što je čitao i iz njegovih prevoda na španski autora poput Čestertona i Svoba. Delimično je nastajao iz svakodnevnih razgovora, kroz civilizovane običaje sedenja u kafeima ili za večerama sa prijateljima i iz razgovora sa dosta humora i mašte o velikim večitim pitanjima. Imao je poseban dar za paradoks, tiho i prosvetljeno korišćenje nekog

29 „Mladom pesniku / Beskorisno je da razvijaš / bilo kakvu ideju napretka / jer i ako budeš napisao mnoga dela / Borhes ih je već napisao prvi." (neobjavljena)

21

izraza, elegantne besmislice poput saveta koji je dao svom petogodišnjem ili šestogodišnjem nećaku: »Ako budeš dobar, dozvoliću ti da misliš na medveda.«

Nije imao nikakvog strpljenja za glupost, i posle jednog sastanka sa naročito tupavim univerzitetskim profesorom, rekao je: »Radije bih razgovarao sa inteligentnom bitangom.« U Argentini je oduvek postojala nacionalna sklonost ka razgovoru, davanju života recima. U drugim društvima razgovor o metafizici uz kafiću mogao bi izgledati pretenciozan ili apsurdan, ali ne u Argentini. Borhes je obožavao razgovor i tokom obroka bi izabrao ono što je nazivao »nenametljiv jelovnik«, beli pirinač ili pastu, kako mu jelo ne bi odvlačilo pažnju od razgovora. Verovao je da svaki čovek može da iskusi ono što je svaki čovek već iskusio i, kao mlad, nije bio iznenađen upoznavanjem jednog od očevih prijatelja, pisca koji je potpuno sam od sebe ponovo otkrio ideje Platona ili drugih filozofa. Masedonio Fernandes je pisao malo, čitao malo, ali mnogo razmišljao i vodio izvanredne razgovore. Postao je za Borhesa

otelotvorenje čiste misli: čovek koji je tokom dugih razgovora u

kafeu postavljao i pokušavao da odgonetne stara metafizička pitanja o vremenu i postojanju, snovima i stvarnosti, koje je kasnije Borhes prisvajao iz knjige u knjigu. Sokratovskom uljudnošću nudio bi svojim slušaocima očinstvo nad vlastitim idejama. Rekao bi: »Primetićete, Borhes...«, ili »Shvatićete, taj-i-taj...« i onda bi pripisao tom-i-tom ili Borhesu autorstvo nad otkrićem do koga je upravo došao. Masedonio je imao istančan osećaj za apsurdno i vrcav humor. Jednom, kako bi se resio obožavaoca Viktora Igoa, koga je sam Masedonio smatrao dosadnim, uzviknuo je: »Viktor Igo, ma hajde, molim te, taj nepodnošljivi žabar! Čitalac ga je napustio a on i dalje ne prestaje da priča.«

30 Drugom prilikom, kada ga je neko upitao za posećenost

jednom nepamtljivom kulturnom događaju, Masedonio je odgovorio: »Toliko njih je bilo odsutno da, da se još jedan nije pojavio, ne bi mogao da uđe.«

31 (Avaj, autorstvo nad ovim čuvenim bon mot

32

diskutabilno je... Po Borhesu, autor je bio njegov rođak, Giljermo Huan Borhes, kojeg je Masedonio »inspirisao«.) U Borhesovom sećanju, Masedonio je ostao arhetipski stanovnik Buenos Ajresa.

Od baroknog bogatstva jedne od njegovih prvih knjiga, Evaristo Karijego, do lakonskih tonova priča poput Smrt i kompas (smeštena u

30 „Victor Hugo, che, ese gallego insoportable; el lector se ha ido y el sigue hablando." 31 „Faltaron tantos, que si faltaba uno mas ya no cabia." 32 Francuski: lep izraz (Prim. prev.).

22

grad pod pseudonimom) i Mrtvac, i kasnije duge basne Kongres, Borhes je za Buenos Ajres stvarao ritam i mitologiju sa kojim se grad danas identifikuje. Kada je Borhes počeo da piše, Buenos Ajres se (tako daleko od Evrope, opšteprihvaćenog centra kulture) osećao bledim i neodređenim i izgledalo je da mu je potrebna književna mašta kako bi se nametnula njegovoj stvarnosti. Borhes se sečao da se, kada je sada zaboravljeni francuski pisac Anatol Frans posetio Argentinu dvadesetih godina XX veka, Buenos Ajres činio »neznatno stvarnijim« zato što je Anatol Frans znao za njega. Sada se Buenos Ajres čini stvarnijim zato što živi na Borhesovim stranicama. Buenos Ajres koji Borhes predstavlja svojim čitaocima ukorenjen je u četvrti Palermo, gde se nalazila njegova porodična kuća; iza baštenske ograde Borhes je smestio svoje priče i pesme o compadritos

33, lokalnim probisvetima

koje je doživljavao kao podzemne ratnike i pesnike, i u čijim je nasilnim životima osluškivao skromne odjeke Ilijade i antičkih vikinških saga. Borhesov Buenos Ajres je takođe metafizički centar sveta: na devetnaestom stepeniku koji vodi u podrum kuće Beatris Viterbo može se videti Alef, tačka u kojoj je koncentrisan čitav univerzum; stara Narodna biblioteka na Calle Mexico je Vavilonska biblioteka; uglancan nameštaj i tamna ogledala starinskih zdanja Borhesovog Palerma plaše čitaoca, koji zuri u njih sa užasom, da će jednog dana ona pokazati neki drugi lik umesto njegovog; tigar u zoološkom vrtu Bue-nos Ajresa stoji kao gorući simbol savršenstva koje će zauvek ostati uskraćeno piscu, čak i u snovima.

Tigrovi su bili njegove simboličke zveri, još od ranog detinjstva. »Kakva je šteta ne roditi se kao tigar«, rekao je jednom dok smo čitali Kiplingovu priču u kojoj se pojavljivao duh zveri. Njegova majka se seća da je pokušaj da ga, u dobu od tri ili četiri godine, odvuče od kaveza tigrova, kada bi došlo vreme da se ide kući, bio praćen kricima, a jedan od njegovih prvih crteža koje je sačuvala bio je prugasti tigar, nacrtan bojicama preko duple strane bojanke. Kasnije, tačke na jaguaru kojeg je video u zoološkom vrtu Buenos Ajresa navele su ga da smisli sistem pisma koje se štampa na jaguarovoj koži: rezultat je bio izvrsna priča Božiji zapis. Na pomen tigrova citirao bi opasku svoje sestre Nore iz vremena njihovog detinjstva: »Tigrovi kao da su stvoreni za ljubav.« Nekoliko meseci pred smrt, bogati argentinski zemljoposednik pozvao je Borhesa na svoje estancia

34 i obećao mu

»iznenađenje«. Odveo ga je do klupe u bašti, ostavio ga tako da sedi i najednom je Borhes osetio veliko toplo telo pored sebe, a velike šape

33 Španski: kavgadžije (Prim. prev.). 34 Španski: imanje (Prim. prev.).

23

naslonjene na svoja ramena. Zemljoposednikov tigar-ljubimac odao je poštu svome sanjaču. Borhes se nije uplašio. Jedino mu je zasmetao vreo dah koji se osećao na sirovo meso. »Zaboravio sam da su tigrovi mesožderi.«

*

Uzimamo taksi do Biojovog i Silvininog ogromnog stana, koji gleda

prema parku. Već decenijama, Borhes je provodio nekoliko večeri nedeljno u njihovom stanu. Hrana je užasna — bareno povrće i po kašika dulce de leche (mlečne poslastice) za dezert, ali Borhes to nikad ne primećuje. Večeras, jedno za drugim, Bioj Kasares, Silvina Okampo i Borhes prepričavaju svoje snove. Silvina, dubokog i drhtavog glasa, pominje daje sanjala da se davi, ali da to nije bio košmar: nije osećala bol, nije se plašila, jednostavno je osećala da se rastače, pretvara u vodu. Bioj zatim pominje da je sanjao da se našao pred parom dvostrukih vrata. Znao je, sa sigurnošću kakvu nekad osećamo u snovima, da će ga desna vrata odvesti u košmar; prošao je kroz leva vrata i imao nezanimljiv san. Borhes primećuje da su oba sna, i Silvinin i Biojev, na neki način ista, pošto su oba sanjača uspela da izbegnu košmar, jedno prepuštajući mu se, a drugo odbijajući da u njega ude. Zatim se seća sna koji je opisao Boecije. U snu, Boecije posmatra trku konja: vidi konje, početak trke, različite trenutke koji se smenjuju sve dok jedan od konja ne prođe kroz cilj. Ali tada Boecije vidi još jednog sanjača: onog koji vidi njega, konje, trku, sve odjednom, u jednom istom trenutku. Za tog sanjača, koji je Bog, rezultat trke zavisi od jahača, ali taj rezultat je već poznat Bogu Sanjaču. Za Boga, kaže Borhes, Silvinin san bi u isto vreme bio prijatan i košmaran, dok bi Biojev san podrazumevao istovremeni prolazak kroz dvoja vrata. »Za tog kolosalnog sanjača, svaki san je jednak večnosti, koja sadrži svaki san i svakog sanjača.«

*

Borhes je prvi put sreo Bioja 1930, kada je Viktorija Okampo,

impresivna dame des lettres35

, upoznala stidljivog tridesetjedno-godišnjeg Borhesa sa briljantnim sedamnaestogodišnjakom. Njihovo prijateljstvo, govorio bi Borhes, postalo je najvažniji odnos u njegovom životu, jer je u Bioju našao ne samo intelektualnog partnera već i nekog ko bi umirio Borhesovo oduševljenje graničnom maštom, dubljim interesovanjem za psihologiju i društvene okolnosti njegove

35 Francuski: književnica (Prim. prev.).

24

književnosti. Borhes se poigravao ironijom i umerenim iskazima, Bioj varljivom naivnošću koja je navodila čitaoca da pomisli da namere određenog lika odražavaju istinitost date situacije, dok je one u stvari izdaju ili ignorišu. Borhes je sažeo metod svoga prijatelja na početku Tlon, Ukbar, Orbis Tertius (priča u kojoj se Bioj pojavljuje kao jedan od likova): »Bioj Kasares je te noći večerao sa mnom i dugo smo sedeli naširoko raspravljajući o stvaranju romana u prvom licu čiji bi pripovedač izostavio ili izobličio činjenice i upao u različite protivrečnosti koje bi samo nekolicini čitalaca — veoma malom broju čitalaca — dopustile da naslute surovu i oveštalu stvarnosti.«

36 »Voleo

bih«, reče Borhes, »da napišem priču sa obeležjima sna. Pokušao sam. Mislim da mi to nikada nije pošlo za rukom.«

Borhes je voleo da sanja i uživao je u prepričavanju svojih snova. Ovde, u »tom svemogućem carstvu«, osećao je da može da pusti svojim mislima i strahovima na volju, i da oni u svoj svojoj slobodi mogu da ispričaju sami svoje priče. Naročito je uživao u trenucima neposredno pred padanje u san, onom vremenu između sna i jave kada je, govorio je, bio »svestan gubljenja svesti«. »Govorim sebi besmislene reci, vidim nepoznata mesta, puštam se niz padinu snova.« Ponekad bi mu san dao ideju ili početak neke priče: Šekspirovo sećanje, na primer, počinje rečenicom koju je čuo u snu: »Prodaću ti Šekspirovo sećanje«. Kružne ruševine (priča o čoveku koji sanja drugog čoveka, da bi na kraju otkrio da je i sam samo nečiji san) počela je opet u drugom snu i dovela do nedelja potpunog zanosa — jedini put, rekao je, kada je osetio istinsku »inspiraciju«, a ne svesnu kontrolu nad onim što je stvarao. (Takođe verujem da je priča, a možda i san, bila inspirisana sećanjem na Eneju, pošto je Enejino iskrcavanje u zemlju snova mrtvih »među retke trske na pustoj blatnjavoj ravnici« svakako nalik iskrcavanju sanjača na ostrvo u Kružnim ruševinama.)

Dva su košmara progonila Borhesa čitavog života: sa ogledalima i sa lavirintom. Lavirint, sa kojim se prvi put susreo u detinjstvu otkrivši bronzanu graviru Sedam svetskih čuda, izazivao mu je strah od »kuće bez vrata« u čijem središtu se nalazilo čudovište koje ga je čekalo; ogledala su ga užasavala zbog sumnje da jednog dana u njima neće videti odraz svoga lica, ili još gore, neće videti odraz bilo kakvog lica. Ektor Bjansjoti se seća da je Borhes, ležeći bolestan u Zenevi malo pre

36 „Bioy Casares habia cenado conmigo esa noche y nos demoro una vasta polemica sobre la ejecucion de una novela en primera persona, cuyo narrador omitiera o desfigurara los hechos e incurriera en diversas contra-dicciones, que permitieran a unos pocos lectores — a muy pocos lectores — la adivinacion de una realidad atroz o banal." („Tlon Uqbar, Orbis Tertius" iz Ficciones) (Horhe Luis Borhes: Izabrana dela (Proza, poezija, eseji), prevela Dragana Bajić, Izdavačka agencija „Draganić", 1995, str. 13)

25

smrti, tražio od Margerit Jursenar, koja je došla da ga poseti, da nađe stan u kome je stanovao sa porodicom dok su živeli u Svajcarskoj, a zatim dođe i opiše mu u kakvom se stanju sada nalazi. Pristala je, ali je iz svog opisa izostavila jedan detalj: sada, kada bi neko ušao u stan, prvo što bi sa iznenađenjem uočio bio je njegov sopstveni puni odraz u ogromnom ogledalu zlatnog okvira. Jursenar je poštedela Borhesa te košmarne smetnje.

Bioj je svakako bio jedan od onih brojnih ljudi kakav je Borhes znao da sam nikada neće biti: starčev intelektualni partner, ali takođe zgodan, bogat i uspešan sportista. Kada je Borhes zapisao, »Ja, koji sam bio toliko ljudi, nikada nisam bio onaj u čijim je rukama Matilda Urbah padala u nesvest«, mogao je imati na umu Bioj a, ženskaroša. Bioj nikada nije krio da su žene njegova strast, zajedno sa knjigama (ako je verovati njegovim posmrtno objavljenim dnevnicima, veća strast od knjiga). Za Borhesa, poimanje ljubavi se nalazilo u književnosti, u recima Sekspirovog Antonija i Kiplingovog vojnika u Bez koristi sveštenstva, u pesmama Svinberna i Enrikea Banksa. Za Bioja, bio je to svakodnevni obred kojem se posvetio sa strašću lepidopterologa

37. Citirao bi Viktora Igoa, »aimer c'est agir«

38, ali je

dodao da ovu istinu treba skrivati od žena. Voleo je Francusku i francusku književnost onoliko koliko je Borhes voleo Englesku i anglosaksonsku književnost. Ovo, međutim, nije bio razlog razmirica, već pre povod mnogih razgovora. Zapravo, izgleda da je sve između njih dvojice vodilo ka razmeni reci. Radeći zajedno u jednoj od soba Biojevog stana, ličili su mi na alhemičare koji stvaraju homunkula

39,

nešto što je predstavljalo kombinaciju osobina obojice ali opet nije ličilo ni na jednog u potpunosti. Tim novim glasom, koji nije bio ni satiričan kao Biojev ni apstraktan kao Borhesov, stvorili su priče i podrugljive eseje H. Bustosa Domeka, argentinskog spisatelja koji je naizgled nevinim očima posmatrao apsurdnosti argentinskog društva. Bustos Domek je naročito uživao u igrama reci i groznim dosetkama u jeziku Argentinaca; jedna od njegovih priča kao epigraf sadrži samo izvor citata: Isaija, VI, 5. Radoznalac, ili čitalac-poznavalac, otkrio bi da sam citat glasi: »I rekoh: jaoh meni! pogiboh, jer sam čovjek nečistijeh usana, i živim usred naroda nečistijeh usana...«

40 Bioj bi

37 Ljubitelj leptira (Prim. prev.). 38 Francuski: „Voleti znači delati" (Prim. prev.). 39 Čovečuljak (lat. homunculus) - prema Paracelzuso-vom spisu Degeneratione rerum naturalim, u kome je dato iscrpno uputstvo o hemijskom stvaranju homunkula (Prim. prev.). 40 Iz Starog zavjeta, Knjiga proroka Isaije, VI, 5, preveo Đura Daničić (Prim. prev.).

26

delio sa Borhesom ono što je čuo medu »ljudima nečistih usana« i onda bi prsnuli u smeh.

Odnos sa Silvinom je bio drugačiji. Za večerom, Borhes i Bioj bi se sećali, preli i izmišljali veliki broj književnih anegdota, recitovali delove najbolje i najgore književnosti i u suštini se sjajno provodili, bučno se smejući. Silvina bi se samo povremeno uključivala u razgovor. Iako je sakupila, sa Biojem i Borhesom, osnovnu antologiju fantastične književnosti u španskom prevodu, i napisala detektivski roman sa Biojem, Oni koji vole, mrze, njen književni senzibilitet je očigledno bio drugačiji od njihovog, bliži crnom humoru nadrealista, prema kojima Borhes nije gajio simpatije. Borhes je, začuđujuće za nekog ko se divio gangsterima i probisvetima, smatrao njene priče suviše surovim. Silvina je bila pesnikinja, dramski pisac i slikarka, ali će nesumnjivo ostati upamćena po svojim zajedljivim i varljivo jednostavnim kratkim pričama, od kojih većina potpada pod fantastičnu književnost, iako su stvarane sa iscrpnom pažnjom hroničara običnog života. Italo Kalvino, koji je napisao uvod u italijansko izdanje njenih dela, priznao je da ne poznaje nijednog drugog pisca »koji je umeo da bolje zabeleži magiju svakodnevnih rituala, zabranjeno lice koje nam naša ogledala ne pokazuju«.

Jedne večeri, dok su Bioj i Borhes radili u jednoj od soba u drugom delu stana, odakle bi se s vremena na vreme čuo prasak zajedničkog smeha, Silvina je izvukla jedan od primeraka iz serijala o Alisi u zemlji čuda i pročitala nekoliko svojih omiljenih pasusa svojim ritmičnim, potištenim glasom. Usred čitanja Morža i drvodelje, odjednom je predložila da nas dvoje sarađujemo na fantastičnom trileru za koji je našla savršeni naslov, pozajmljen od ostrigine molbe: Žalosna stvar. Projekat nije otišao dalje od planiranja stravičnog ubistva, ali je doveo do duge rasprave o humoru Emili Dikinson; o uticaju detektivskih romana na delo Franca Kafke; da li književnost može da se osavremeni prevođenjem; o činjenici da je Endrju Marvel napisao samo jednu dobru pesmu; o savetu koji joj je dao Đorđo de Kiriko dok ju je učio da slika - da slikar nikada ne srne da pokaže poteze četkom; o neobično lošoj ljubavnoj pesmi Pabla Nerude koja počinje: Eras la boina gris — »Bila si siva beretka i mirno srce« (Silvina je uporno ponavljala »boina, boina« i pitala, svojim dubokim i lepršavim glasom: »Da li ti se sviđa ta reč?«). Tokom razgovora, gde je ona najviše govorila nekom vrstom bajalačkog ritma koji je ostajao sa vama i mnogo sati posle razgovora, držala je glavu u senci a oči iza debelih tamnih naočara jer je smatrala da ima ružne crte lica, i pokušavala je da vam skrene pažnju na svoje lepe noge koje je neprestano prekrštala i pomerala.

27

Borhes nikad nije smatrao Silvinu svojim intelektualnim parnjakom: njena interesovanja i dela su bila suviše različita od njegovih. Njene pesme su u sebi imale odjeka Emili Dikinson i Ronsara; teme su, međutim, bile samo njene: glomazna zemlja koju je volela, i vrtovi grada, kao i kratki trenuci sreće, čuđenja, osvete. Njene slike — uglavnom portreti — imaju ravne površine i boje De Kirika, ali je izvodila čudne stvari sa očima ljudi koji su joj pozirali, tako da su izgledale kao da otkrivaju nešto mračno i zabranjeno. Njene priče opisuju svakodnevno natprirodno: žena na samrti se odjednom suočava sa svim stvarima koje je u prošlosti posedovala i shvata da one čine njen privatni pakao; dečak na rođendansku zabavu poziva sedam smrtnih grehova prerušenih u devojčice; dete biva napušteno u motelu za ljubavnike i protiv svoje volje postaje instrument osvete jedne žene; dva učenika razmenjuju sudbine, ali vlastitoj ipak ne mogu da pobegnu. U većini slučajeva, njeni glavni junaci su deca i životinje, u kojima je prepoznavala nadrazumsku inteligenciju. Obožavala je pse. Kada joj je omiljeni pas umro, Borhes ju je zatekao u suzama i pokušao da je uteši recima da iza svih pasa postoji platonski smisao psa i da je svaki pas zapravo Pas. Silvina se razbesnela i nebiranim recima mu rekla da se nosi.

Pred kraj života (umrla je 1993, u osamdeset osmoj godini) razbolela se od Alchajmerove bolesti i lutala je svojim velikim stanom ne mogavši da se seti gde se nalazi ili ko je. Jednog dana ju je prijatelj zatekao kako čita knjigu priča. Sa puno entuzijazma rekla je prijatelju (kojeg, naravno, nije prepoznala, ali se do tada već bila navikla na prisustvo stranaca u svom životu) da će mu pročitati nešto divno što je upravo otkrila. Bila je to priča iz jedne od njenih prvih i najpoznatijih knjiga, Irenina autobiografija. Prijatelj je saslušao i rekao joj da je u pravu. Bilo je to remek-delo.

*

Borhes ne priča toliko o tome da je prijatelj sa piscima koje poznaje već

govori da je njihov čitalac, kao da oni ne pripadaju svakodnevnom svetu već svetu knjiga. Čak i u carstvu prijateljstva, uloga čitaoca odnosi prevagu. Čitaoca, ne pisca. On veruje da čitalac preuzima piščev zadatak. »Ne možeš znati je li pesnik dobar ili loš a da nemaš neku predstavu o tome šta on predlaže«, kaže mi, dok šetamo niz Calle Florida, zaustavljajući se gde god to citat traži, dok ljudi u žurbi prolaze pored nas, od kojih mnogi prepoznaju slepog starca iz Buenos Ajresa. »A ako ne mogu da razumem pesmu, ne mogu da znam šta je pesnikova namera bila.« Zatim citira jedan Kornejev

28

stih, pisca kome se ne divi posebno, ali hvali lep oksimoron: »Cette obscure clarte qui tombe des etoiles«

41. »Dobro«, kaže, »sada smo malo Kornej.«

Nasmeje se, pa nastavlja da hoda. Kornej ili Sekspir, Homer ili ratnici kod Hejstingsa: čitanje je za Borhesa način da bude svi oni ljudi za koje je znao da nikad neće biti: ljudi od akcije, veliki ljubavnici, veliki ratnici. Za njega je čitanje vid panteizma, te antičke filozofske škole koja je zainteresovala Spinozu. Pominjem njegovu priču Besmrtnik, u kojoj Homer živi kroz vekove, pod različitim imenima i ne može da umre. Borhes ponovo zastaje i kaže: »Panteisti su zamišljali daje svet naseljen samo jednom osobom, Bogom, a Bog sanja sva zemaljska stvorenja, uključujući nas. U ovoj filozofiji, mi smo Božji snovi, a da toga nismo svesni.« A zatim: ,AH da li Bog zna da sićušni delovi Njega sada hodaju kroz gužvu niz Calle Florida?« A onda opet zastajkujući: ,AU možda se nas to ne tiče.«

*

Njega se ticala književnost, i nijedan pisac u ovom gromoglasnom

veku nije više od njega uticao na naš odnos prema književnosti. Možda su drugi pisci bili

pustolovniji, usredsređeniji na putovanja kroz naše tajne geografije. Nesumnjivo je bilo onih koji su dokumentovali snažnije nego što je on ikad mogao naše društvene jade i rituale, kao što je bilo i onih koji su uspešnije zalazili u amazonske oblasti naše psihe. Borhes je probao ili vrlo malo ili uopšte nije probao da tamo zalazi. Umesto toga, tokom čitavog svog života, iscrtavao je mape za nas da bismo proučavali ona druga istraživanja — naročito u carstvu njegovog omiljenog književnog žanra, fantastičnog, što je u njegovim knjigama uključivalo religiju, filozofiju i višu matematiku. Sa dubokim uživanjem je čitao teologiju. »Ja sam suprotnost argentinskom katoliku«, rekao bi. »Oni veruju ali ih ne zanima; mene zanima, ali ja ne verujem.« Divio se metaforičkoj upotrebi hrišćanskih simbola sv. Avgustina. »Hristovkrst nas je spasao kružnog lavirinta stoika«, citirao bi Avgustina sa uživanjem. A zatim dodao: »Ali meni je ipak draži taj kružni lavirint.«

Čak i dok je čitao knjige o religiji ili filozofiji, ono što je njega zanimalo bio je književni glas koji je, za Borhesa, uvek morao da bude individualan, nikad nacionalan, nikad predstavnik grupe ili škole mišljenja. Setio bi se Valerija, koji je žudeo za književnošću bez

41 „To mračno svetio koje dolazi sa zvezda." Le Cid, IV, 3.

29

datuma, bez imena, nacionalnosti, gde bi se sve pisanje posmatralo kao stvaralaštvo istog duha, Svetog duha. »Na univerzitetu ne proučavamo književnost«, žalio bi se. »Proučavamo istoriju književnosti.« Uprkos samom sebi, Borhes je zauvek promenio poimanje književnosti a samim tim i poimanje istorije književnosti. U čuvenom tekstu, čija je prva verzija objavljena 1952, napisao je: »Svaki pisac stvara sopstvene preteče.« Ovom izjavom Borhes je usvojio dugu lozu pisaca koji sada deluju borhesovski avant la lettre

42: Platon,

Novalis, Kafka, Šopenhauer, Remi de Gurmon, Česterton... Čak i pisci koji izgleda da su iznad pojedinačne slave, klasici među klasicima, sada čine deo Borhesovog čitanja, poput Servantesa po Pjeru Menaru. Borhesovom čitaocu čak i Šekspir i Dante ponekad odzvanjaju jasnim borhesovskim ehom: Provostov stih iz Mere za meru o »neosetljivosti prema smrtnosti, a istovremeno biti očajno smrtan«, i onaj stih iz petog pevanja Čistilišta koji opisuje Buonkontea »fugendo a pede e sanguinando il piano«

43, svakako su kao Borhesovom rukom skovani.

U Pjeru Menaru, autoru Don Kihota navodi da se knjiga menja u skladu sa čitaočevim poimanjima. Kada se tekst prvi put pojavio u časopisu Sur u maju 1939, nekoliko čitalaca je pretpostavilo da je Pjer Menar stvarna ličnost; jedan čitalac je čak otišao toliko daleko da je rekao Borhesu da on nije pružio ništa novo, da su sve to zabeležili već pisci pre njega. Pjer Menar je, naravno, izmišljeni lik, proizvod savršene i smehotresne mašte, ali ideja da se tekst menja u skladu sa čitaočevim poimanjima je stara. Od lažnjaka poput Mekfersonovog Osijana, nad čijim stihovima je Verter plakao kao da su potekli od drevnog keltskog barda, do »stvarnih« pustolovina Robinsona Krusoa i ser Džona Mandevila, koje su navele tragače za arheološkim istinama da istražuju Ostrvo Huan Fernandes i otkriju ruševine onoga što je mogao biti Kataj; od Pesme nad pesmama proučavane kao sveti tekst do Guliverovih putovanja lakonski podvedenih pod dečju književnost, čitaoci su uvek čitali tekstove u skladu sa sopstvenim verovanjima i željama. U Pjeru Menaru Borhes samo proširuje ovu ideju do konačnog zaključka i pričvršćuje tečni smisao autorstva za carstvo onoga koji spašava reci sa stranice knjige. Posle Borhesa, posle otkrovenja daje čitalac taj koji u stvari daruje život i naslov književnim delima, poimanje književnosti kao samo autorovog stvaranja postalo je nemoguće. Za Borhesa, ova »smrt autora« nije nešto tragično. Zabavljao se takvim prevratima. »Zamisli«, rekao bi, »čitati Don Kihota kao da je detektivski roman. En un lugar de la Mancha, de cuyo nomhre

42 Francuski: stilom (bukvalno, po pismu) (Prim, prev.). 43 Italijanski: kako pešice trči i krvlju zaliva ravnicu (Prim. prev.).

30

no quiero acordarme44

... Autor nam kaže da ne želi da se seti imena sela. Zašto? Šta hoće da sakrije? Kao čitaoci detektivskog romana, sigurno ćemo nešto posumnjati, zar ne?« A onda bi se nasmejao.

Još jedan od Borhesovih prevrata je ideja da svaka knjiga, bilo koja knjiga, sadrži obećanje svih drugih, kako mehanički tako i intelektualno. Borhes je verovao daje ovo istina, pod uslovom da se ideja može razviti do krajnjih granica. Svaki tekst je kombinacija trideset slova azbuke (manje-više, u zavisnosti od jezika na kojem se stvara). Iz tog razloga, beskonačna kombinacija ovih slova dala bi kompletnu biblioteku svake moguće knjige iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti: »detaljna istorija budućnosti, autobiografije arhanđela, tačan katalog Biblioteke, hiljade i hiljade lažnih kataloga, dokazivanje lažnosti tih kataloga, gnostičko Basilidovo jevandelje, komentar ovog jevanđelja, komentar komentara ovog jevanđelja, verodostojno izložena njegova smrt, prevod svake knjige na svim jezicima, pominjanje svake knjige u svim knjigama; traktat koji je Beda mogao napisati (a nije) o mitologiji Saksonaca, izgubljene Tacitove knjige.«

45

Ovo je iz Vavilonske biblioteke, čiju je prvu verziju napisao 1939. I suprotno je isto tako tačno. Beskonačna biblioteka se može

smatrati suvišnom (kao što fusnota u priči i pretpostavlja a dva mnogo kasnija teksta, Undr i Peščana knjiga razjašnjavaju) pošto jedna jedina knjiga može da sadrži sve druge. Ova ideja je zastupljena u Osvrtu na delo Herberta Kvejna iz 1941, gde izmišljeni pisac smišlja beskonačnu seriju romana zasnovanu na ideji o geometrijskoj progresiji. Jednom, kada je uočio da mi sada čitamo Dantea na način koji sam Dante nije mogao ni da zamisli, mnogo iznad »četiri nivoa« čitanja koje je Dante predočio u pismu Kan Grande dela Skali, Borhes se setio zaključka mistika iz devetog veka Skota Erigene. Prema autoru dela O podelama prirode, ima onoliko različitih čitanja teksta koliko ima čitalaca; ovu mnogostrukost čitanja Erigena je poredio sa šarama na paunovom repu. Iz teksta u tekst, Borhes je istraživao i postavio zakonitosti ove lepeze paunovih šara.

Ovakvim obnovama i prevratima nije pobudio svačije simpatije. Kada su mu se prve priče pojavile u Francuskoj, Etjembl je ironično prokomentarisao da je Borhes »čovek koga treba ukloniti«, pošto je njegovo delo ugrožavalo čitavu ideju autorstva. Drugi su, naročito u Južnoj Americi, bili uvređeni njegovim nedostatkom interesovanja za dokumentarno, izbegavanjem da koristi književnost kao formu

44 Španski: U jednom mestu u Manči, čijeg imena ne želim da se setim (Prim. prev.). 45 Horhe Luis Borhes: „Vavilonska biblioteka", Maštarije, preveo Aleksandar Grujičić, Paideia, 2000, str. 50 (Prim. prev.).

31

izveštavanja. Počev još od 1926, Borhesa su kritičari optuživali za mnogo toga: da nije Argentinac (»Biti Argentinac«, Borhes se šalio, »stvar je vere«); da tvrdi, poput Oskara Vajlda, da je umetnost beskorisna; da ne očekuje od književnosti da ima moralističku ili pedagošku svrhu; da je suviše naklonjen metafizici i fantastičnom; da mu je draža interesantna teorija od istine; da istražuje filozofske i religiozne ideje zbog njihove estetske vrednosti; da nije politički aktivan (uprkos njegovom snažnom protivljenju peronizmu i fašizmu) ili da toleriše pogrešnu stranu (kao kada se rukovao sa Videlom i Pinočeom, zbog čega se kasnije izvinio i potpisao se na peticiji za desaparecidos

46). Odbacivao je ove kritike kao napade na svoja

mišljenja (»najmanje važan vid pisca«) i politiku (»najjadniju od ljudskih aktivnosti«). Rekao je da ga niko nikada ne može optužiti da je podržavao Hitlera ili Perona.

*

Govori o Peronu, ali pokušava da mu ne izgovori ime. Priča mi kako je

čuo da u Izraelu, kada neko isprobava novo nalivpero, umesto da napiše svoje ime, piše ime drevnog neprijatelja Jevreja, Amaleka, a zatim ga precrtava, hiljadama godina nakon sukoba. Borhes kaže da će i ubuduće precrtavati Peronovo ime kad god mu se za to ukaže prilika. Po Borhesu, pošto je Peron stupio na vlast 1946, kogodje želeo da ima neki službeni položaj morao je da se učlani u Peronističku stranku. Borhes je to odbio i tako je bio prebačen sa mesta pomoćnika bibliotekara u malom opštinskom ogranku na mesto inspektora za živinu na lokalnoj pijaci. Po drugima, premeštaj je bio manje uvredljiv ali isto tako apsurdan: u opštinsku pčelarsku školu. Kako god bilo, Borhes je podneo ostavku. Posle smrti svoga oca 1938. godine, Borhes i njegova majka su se u potpunosti izdržavali od njegove bibliotekarske plate, i postoje dao ostavku, morao je da nade neki drugi način da zarađuje za život. Uprkos svojoj stidljivosti, počeo je da drži predavanja i razvio je stil i glas koji koristi i dan-danas. Posmatram ga dok priprema govor koji treba da održi u Italijanskom kulturnom centru. Napamet ga je čitavog naučio, ponavljajući svaku rečenicu, svaki pasus, sve dok mu i trunka neodlučnosti, traženje prave reci ili nekog neodgovarajućeg izraza ne nestanu iz pameti. »Gledam na svoje javne govore kao na stidljivkovu osvetu«, kaže uz smeh.

Uprkos njegovoj suštinskoj humanosti, nekada bi iz čistih predrasuda bio iznenađujuće i strašno detinjast. Na primer, nekada bi

46 Španski: nestali (Prim. prev.).

32

iskazao neobjašnjiv, prost rasizam koji bi od inteligentnog, strastvenog čitaoca napravio trenutačnog glupana, koji u činjenici da kultura crnaca nema univerzalni značaj vidi dokaz njihove inferiornosti. U takvim slučajevima, bilo je beskorisno raspravljati se sa njim ili tražiti opravdanje za njega.

Tako je bilo i u oblasti književnosti, gde je bilo lakše pripisati njegova mišljenja simpatijama ili ćudljivosti. Mogla bi se napraviti sasvim prihvatljiva istorija književnosti sastavljena isključivo od autora koje je Borhes odbacio: Ostin, Gete, Rable, Flober (izuzev prvog poglavlja Buvari Pekiše), Kalderon, Stendal, Cvig, Mopasan, Bokačo, Prust, Zola, Balzak, Galdos, Lavkraft, Idit Vorton, Neruda, Aleho Karpentje, Tomas Man, Garsija Markes, Amado, Tolstoj, Lope de Vega, Lorka, Pirandelo... Nije bio zainteresovan (posle početnog mladalačkog eksperimentisanja) za novotarije radi novotarija. Govorio je da pisac ne treba da bude nepristojan iznenađujući čitaoca. Tražio je u književnosti zaključke koji su istovremeno bili začuđujući i očigledni. Sećajući se Odiseja kako je, umoran od svakojakih čuda, plakao s ljubavlju kada je ugledao svoju zelenu Itaku, zaključio je: »Umetnost treba da bude poput te Itake — sastavljena od zelene večnosti, a ne od serije čuda.«

*

Dočekujući Novu 1967. godinu, u sparnom i bučnom Buenos Ajresu,

zatičem sebe blizu Borhesovog stana i odlučujem da mu poželim sve najbolje u Novoj godini. Kodkučeje. Popio je čašu jabukovače kod Bioja i Silvine, a sada sedi kod kuće i radi. Ne obraća pažnju na zviždaljke i petarde, »ljude koji sa strahopoštovanjem praznuju kao da se ponovo bliži kraj sveta«, jer sastavlja jednu pesmu. Njegov prijatelj Sul Solar rekao mu je pre mnogo godina da ono što radiš uoči Nove godine odslikava tvoje aktivnosti u budućim mesecima, i Borhes je verno sledio ovaj savet. Uoči svake Nove godine sujeverno bi počeo pisanje novog teksta kako bi tokom čitave nastupajuće godine mogao i dalje da piše. »Bi li naškrabao par reci za mene?« pita me. Kao i u mnogo drugih njegovih tekstova, reci sačinjavaju spisak, jer, kako kaže, »sastavljanje spiskova je jedna od najstarijih radnji pesnika«: »El baston, las monedas, el llavero...«

47 Više se ne sećam drugih

predmeta koje su sa ljubavlju prizvane i koje vode do poslednje rečenice: »No sabran nunca que nos hemos ido.«

48

47 Stap, sitnina, privezak za ključeve... 48 Španski: Nikad neće znati da nas više nema (Prim, prev.).

33

* Poslednji put sam mu čitao 1968; njegov izbor za to veče bila je

priča Henrija Džejmsa Veseli kutak. Poslednji put sam ga video mnogo godina kasnije, u Parizu, u podrumskoj sali za doručak hotela u Parizu, 1985. godine. Govorio je malodušno o Argentini i rekao da, iako neko mesto smatrate svojim i kažete da živite tamo, zapravo mislite na grupu od nekoliko prijatelja koji određuju to ili bilo koje drugo mesto kao vaše. Govorio je o gradovima koje je smatrao svojim — Ženevi, Montevideu, Nari, Ostinu, Buenos Ajresu — i pitao se u kojem će od njih umreti (zapravo je napisao i pesmu o ovome). Odbacio je mogućnost da to bude u Nari, u Japanu, gde je »sanjao strašnu prikazu Bude, koju nisam video ali sam je dodirnuo«. »Ne želim da umrem okružen jezikom koji ne razumem«, rekao je. Rekao je da iščekuje kraj. Rekao je da ne može da razume Unamuna, koji je pisao da žudi za besmrtnošću. »Neko ko žudi da bude besmrtan mora biti lud, zar ne?«

U Borhesovom slučaju, njegovo delo, njegov opus, materija od koje je njegov univerzum sačinjen, bili su besmrtni, i stoga on sam nije osećao potrebu da žudi za večnim postojanjem. »Broj tema, reci, tekstova, ograničen je. Stoga ništa nije zauvek izgubljeno. Ako se neka knjiga izgubi, kad-tad će je neko ponovo napisati. To bi trebalo da bude dovoljno besmrtno za bilo koga«, rekao mi je jednom kada je govorio o uništenju Aleksandrijske biblioteke.

Ima pisaca koji pokušavaju da smeste svet u knjigu. Ima drugih, u manjem broju, za koje svet jeste knjiga, knjiga koju oni pokušavaju da protumače sebi samima i drugima. Borhes je bio jedan od takvih pisaca. Verovao je, uprkos svemu, da mi imamo moralnu obavezu da budemo srećni, i verovao je da sreću možemo naći u knjigama, iako nije mogao da objasni zašto je to tako. »Ne znam tačno zašto verujem da nam knjiga pruža mogućnost sreće«, rekao je. »Ali sam istinski zahvalan na tom skromnom čudu.« Verovao je pisanoj reci, u svoj njenoj krhkosti, i svojim primerom omogućio je nama, svojim čitaocima, pristup toj beskonačnoj biblioteci koju drugi nazivaju Univerzumom. Umro je 14. juna 1986, u Ženevi, gradu u kojem je otkrio Hajnea i Vergilija, Kiplinga i De Kvinsija, i gde je prvi put čitao Bodlera kojeg je tada voleo (naučio je napamet Les Fleurs du mal

49) a

sada ga se gnušao. Poslednja knjiga koju je tražio da mu čita medicinska sestra Nemica, u bolnici, bila je Novalisova Hajnrih fon Ofterdingen, koju je prvi put pročitao u Ženevi, u mladosti.

49 Francuski: Cveće zla (Prim. prev.).

34

Ali ovo nisu sećanja; to su sećanja sećanja sećanja, a događaji koji su potakli ta sećanja nestali su, ostavljajući samo nekoliko slika, nekoliko reci, a čak ni za njih nisam siguran da su bile upravo takve kakvih ih se sećam. »Diraju me sitne mudrosti koje se svakom smrću gube«

50, Borhes je mudro napisao u svojoj mladosti. Dečak koji se

popeo uz stepenice izgubljen je negde u prošlosti, kao i mudri starac koji je voleo priče. Uživao je u starim metaforama — vreme kao reka i život kao putovanje i borba — a za njega su sada to putovanje i ta borba završeni, a reka je odnela iz tih večeri sve, izuzev književnosti koja je (citirao bi Verlena) ono što ostaje pošto ono što je suštinsko i neizrecivo postigne svoje.

*

Čitanju dolazi kraj. Borhes izgovara poslednju opasku — o Kiplingovoj

mladosti, Hajneovoj jednostavnosti, beskrajnoj Gongorinoj složenosti, tako drugačijoj od izveštačene Grasijanove složenosti, o tome kako nema opisa pampe u Martinu Fijeru, o Verlenovoj muzikalnosti, o Stivensonovoj dobroćudnosti. Zapaža da svaki pisac ostavlja dva ostvarenja za sobom: pisana dela i sliku o sebi, i da oni tragaju jedno za drugim sve do kraja. »Pisac se samo može nadati da će biti zadovoljan dovođenjem bar jednog od ovih ostvarenja do kraja, zar ne?« A zatim bi sa osmehom dodao: «Ali sa koliko ubeđenja?« Ustaje. Po drugi put pruža umirujuću ruku. Prati me do vrata. »Laku noć«, kaže. »Do sutra, ha?« ne očekujući odgovor. Zatim se vrata polako zatvaraju.

50 „Me comuevan las menudas sabidurias / que en todo fallecimiento se pierden." („La noche que en el Sur lo velaron", Cuaderno San Martin — Noć kada su ga na Jugu oplakivali iz Sveske San Martin) (Horhe Luis Borhes: Izabrana proza i poezija, preveo Radivoje Konstantinović, Prosveta, 1992, str. 142)

35

BELEŠKA O AUTORU Alberto Mangel rođen je u Buenos Ajresu 1948. godine, a sada je

državljanin Kanade. Pošto je detinjstvo proveo u Izraelu, gde mu je otac službovao kao argentinski ambasador, pohađao je školu u Argentini. U Evropu odlazi 1968. i nekoliko narednih godina, sa izuzetkom jedne godine provedene ponovo u Buenos Ajresu kada je radio kao novinar za list La Nacion, živeo je u Španiji, Francuskoj, Engleskoj i Italiji, zarađujući povremeno kao čitač tekstova za različite izdavačke kuće. Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka dobio je ponudu (koju je i prihvatio) da radi kao pomoćnik urednika za»Les Editions du Pacifique«, izdavačku kuću na Tahitiju. Po izdavanju Rečnika izmišljenih mesta (The Dictionary of Imaginary Places, napisanog u saradnji sa Đanijem Gvadalupijem), 1982, preselio se u Kanadu. Uredio je preko deset antologija kratkih priča sa najrazličitijim temama, od fantastičnih do erotskih, i napisao nekoliko knjiga kako lepe književnosti tako i stručne literature, među ostalim: Istoriju čitanja (A History of Reading), prevedenu na trideset dva jezika, U ogledalu drveta: Eseji o recima i svetu (Into the Looking-Glass Wood: Essays on Words and the World), Čitalačke slike (Reading Pictures), i romane Stigoše vesti iz inostranstva (News from A Foreign Country Came), Stivenson pod palmama (Stevenson Under The Palm Trees). Redovno piše za novine i časopise širom sveta. Dobitnik je više značajnih nagrada.