Aktuelni savetnik5.189.140.16/~svetodavstvo/sites/default/files/Aktuelni_savetnik_br_… · Dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija predstavljaju vrlo značajne veterinarsko-sanitarne

REPUBLIKA SRBIJA SEKRETARIJAT ZA POLJOPRIVREDU, VODOPRIVREDU I ŠUMARSTVO

AP VOJVODINE

POLJOPRIVREDNA SAVETODAVNA SLUŽBA AP VOJVODINE

˝Aktuelni savetnik˝

Tema broja: Savetodavstvo-osnova razvoja poljoprivredne proizvodnje

Godina 1, broj 8, Bačka Topola, Avgust, 2012.

Priređivač: PSS Bačka Topola d.o.o. Bačka Topola

2012, Novi Sad

SADRŽAJ

PREDGOVOR ......................................................................................................................................... 3

dipl.ing. Radomir Šuša Obrada zemljišta posle strnih usevaSoil treatment after small crop................................................................................................................ 4 dipl.ing. Vesna Bilić Iskorišćavanje lucerke za spravljanje senaUtilization of alfalfa for making hay ..................................................................................................... 7 dipl.ing. Marta Barčik Parazitne cvetniceParasitic plants ....................................................................................................................................11 DVM Milan Rašeta Veterinarsko-sanitarne mere Dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacijaVeterinary - sanitary measures disinfection, pest and rodent control ……………………………...15 dipl. ing. Milan Stojanović Suva i fermentisana kabasta hraniva u ishrani ovacaDry and fermented forages of sheep ................................................................................................. 19

2

Republika Srbija, Sekretarijat za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo Autonomna Pokrajina Vojvodina

Poljoprivredna Savetodavna Služba AP Vojvodine "Aktuelni savetnik"

Priređivač: PSS Bačka Topola d.o.o. Bačka Topola Godina 1, broj 8, Bačka Topola, avgust, Godina 2012.

3

PREDGOVOR U osmom broju "Aktuelnog savetnika" koji su pripremili savetodavci PSS Bačka Topola d.o.o. ponuđeno je nekoliko tekstova iz različitih oblasti poljoprivredne proizvodnje. Obuhvaćena je široka oblast i zato smo se opredelili da tema broja bude pod naslovom "Savetodavstvo-osnova razvoja poljoprivredne proizvodnje". Gajenje kulturnih biljaka sa novim naučnim saznanjima postavlja sve veće zahteve u pogledu zemljišta i njegove obrade, zato je jedna od tema i "Obrada zemljišta posle strnih useva". Spravljanje sena je složen i odgovoran posao, iako izgleda jednostavno. Upravo je to povod za tekst pod nazivom "Iskorišćavanje lucerke za spravljanje sena" O parazitnim cvetnicama manje se govori kao činiocima koji ograničavaju prinos iako su prisutne kod gajenih biljaka, a to je tema u članku pod nazivom "Parazitne cvetnice" Dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija predstavljaju vrlo značajne veterinarsko-sanitarne mere. U tekstu pod nazivom "Veterinarsko - sanitarne mere dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija" govori se o regulaciji populacije mišolikih glodara.

Kabasta hrana je osnovna hrana ovaca tokom većeg dela godine i to je motivisalo autor da napiše rad pod nazivom "Suva i fermentisana kabasta hraniva u ishrani ovaca" . Savetodavci su se potrudili da poljoprivrednim proizvođačima u ovom broju ponude nekoliko tekstova sa nadom da će jedan deo saznanja primeniti na svojim gazdinstvima.

Direktor PSS Bačka Topola d.o.o. Bačka Topola dipl.ing. Dragan Kljajić




4

OBRADA ZEMLJIŠTA POSLE STRNIH USEVA Dipl. ing. Radomir Šuša

UVOD

Obrada zemljišta je najvažnija ali i najskuplja agrotehnička mera. Ona je temelj na kojem počivaju mnogi agrotehnički zahvati i svaka eventualna ušteda mnogo znači. Gajenje kulturnih biljaka sa novim naučnim saznanjima postavlja sve veće zahteve u pogledu zemljišta i njegove obrade. Neki autori daju veći naglasak na fizičko-mehaničke promene u zemljištu posle obrade, drugi naglašavaju promene u zemljištu koje posredno utiču na dublje ukorenjavanje biljaka, veći sadržaj vode i veću mikrobiološku aktivnost pa samim tim i bolju ishranu biljaka. Najveći broj autora ističe veliki značaj obrade zemljišta u borbi protiv korova i to kako u razdoblju pre pojave herbicida, tako i u postherbiciodnom dobu. Iz svega ovoga nije teško zaključiti da su za pravilan razvoj korena gajenih biljaka potrebni optimalni uslovi: rastre-sito zemljište, vlaga i toplota a to može da pruži samo dobro obrađeno zemljište. Ključne reči: zaoravanje strnjike (ljuštenje strništa), korov

SOIL TREATMENT AFTER SMALL CROP

BSc Radomir Šuša

Abstract: Land treatment is the most important and most expensive agro-technical measures. It is the foundation upon which many agricultural operations and any possible savings means a lot. Growing cultural plants with new scientific knowledge poses increasing demands in terms of land and its treatment. Some authors give more emphasis on physical and mechanical changes in the soil after treatment, others emphasize changes in the land that directly affect the deep rooting of plants, higher water content and greater microbial activity and thus better plant nutrition. The largest number by a big importance of farming in the fight against weeds both in the period before the advent of herbicides, as well as postherbiciodnom age.

From all this it is not difficult to conclude that the proper development of root crops require optimum conditions: rastro-sieve soil, moisture and heat, and it can provide only cultivated land.

Key words: plowing under stubble (stubble paring), weeds

o Zaoravanje strnjike (Ljuštenje strnjišta) o Zaključak o Literatura




5

ZAORAVANJE STRNJIKE (LJUŠTENJE STRNJIŠTA)

Zaoravanje strnjike (ljuštenje strnjišta) je prva faza redovne obrade zemljišta, ona je u suštini pripremna mera obradi na punu dubinu, odnosno osnovnoj obradi. Ljuštenje predstavlja plitku obradu zemljišta posle ranih preduseva koji se skidaju u rano leto ili u toku leta u cilju stvaranja plitkog rastresitog sloja na površini oranice. Velikog je značaja i „dobri“ domaćini su odavno usvojili ovu agrotehničku meru. „Loši“ domaćini ostavljaju strnjiku na kojoj slobodno rastu korovi, mnoge štetočine i bolesti. Naročito je velika šteta u gubitku vode iz zemljišta što sve na kraju rezultira smanjenjem prinosa sledeće kulture. Interesantno je napomenuti da posle skidanja strnina ostaje po više stotina miliona semena raznih korova čija se većina ili oko 70 – 80 % nalazi u sloju zemlje do 10 cm. Što znači da se zaoravanjem strnjike oni mogu uništiti. Takođe je interesantan podatak o broju višegodišnjih korova čija se brojnost može smanjiti i do 10 puta sa blagovremenim ljuštenjem strnjišta i jesenjim oranjem u odnosu na samo jesenje oranje ili nročito na samo prolećno oranje. (Tabela br 1.)

Tabela br 1. Broj korova u odnosu na način obrade zemljišta

Način obrađivanja Broj višegodišnjeg korova na 1 m² Zaoravanje strnjike + jesenje oranje 16 Jesenje oranje bez predhodnog zaoravanja strnjike 145 Prolećno oranje bez predhodnog zaoravanja strnjike 164

U biljnoj proizvodnji postoji jedno osnovno pravilo da zemljište posle žetve treba odmah obraditi. Odnosno, oranica treba da je pod usevom ili treba da bude obrađena. Osnovni ciljevi ljuštenja su:

1. zaoravanje žetvenih ostataka, korova, njihovo mešanje sa zemljištem i omogućavanje njihovog razlaganja; 2. poboljšanje vodnog režima zemljišta, smanjenjem evaporacije i boljim upijanjem vode; 3. podešavanje toplotnog režima zemljišta; 4. uništavanje korova i štetočina. Ljuštenje ometa porast višegodišnjih korova, provocira nicanje semena korova i kulturnih biljaka (samonik) koje se kasnije, pre donošenja semena uništavaju osnovnom obradom; 5. pospešivanje mikrobiološke aktivnosti, dovođenje zemljišta u stanje biološke zrelosti; 6. lakše i kvalitetnije izvođenje osnovne obrade...

Postizanje ovih ciljeva zavisi od vremena i dubine ljuštenja, od izbora oruđa sa kojim se ljuštenje obavlja i od načina izvođenja. Potrebno je istaći da uticaj ljuštenja na smanjenje evaporacije je utoliko veći ukoliko zemljište sadrži više vode. U suvom zemljištu ljuštenjem je nemoguće povećati sadržaj vode. Ljuštenje oranice treba obaviti neposredno posle žetve. Ovo je značajno zbog toga jer u vremenu žetve zemljište obično sadrži još izvesne količine vode, što omogućava kvalitetno izvršenje ove operacije. Posle žetve zemljište ostaje bez zaštite, značajno se povećava evaporacija i zemljište se brzo isušuje, što otežava ili potpuno onemogućava ljuštenje. Pri tome se povećava i potrošnja energije, a smanjuje se učinak. Ako se iz organizacionih razloga kasni sa ljuštenjem i ako se površinski sloj zemljišta isuši, tada je bolje sačekati kišu koja će prokvasiti sloj do dubine ljuštenja. [2] Na dobro opremljenim gazdinstvima i uz dobru organizaciju rada slama se može sakupiti i ukloniti za dan-dva. Posle toga ljuštenje se može obaviti veoma kvalitetno, jer u zemljištu obično još ima toliko vlage koliko je potrebno za izvođenje ove operacije. Ako slama iza kombajna ostaje u trakama, pre ljuštenja potrebno je izvršiti sitnjenje slame tarupom ili sitnilicom i ravnomerno rasporediti po celoj površini. Najbolje je rešenje kada je kombajn opremljen sečkom i istovremeno sa žetvom sitni slamu i raspoređuje u širinu reza hedera. Jedan od ciljeva ljuštenja je zaoravanje i mešanje biljnih ostataka sa zemljom u cilju pospešivanja njihovog razlaganja. Imajući u vidu sadašnje prinose, ako se slama odnosi sa njive ostaje oko 1,5 – 2,0 t/ha nadzemne i oko 1,8 – 2,2 t/ha korenove mase u sloju zemljišta od 0 – 20 cm. Ako se slama ne odnosi, onda na njivi ostaje između 5 – 7 t/ha suve nadzemne mase. Kvalitetno zaoravanje i mešanje te mase sa obrađenim slojem zemlje traži nešto veću dubinu. [2] Sem količine žetvenih ostataka dubina ljuštenja zavisi i od tipa zemljišta, od klimatskih i vremenskih prilika, od stanja vlažnosti zemljišta i dr. Potrebno je nastojati da visina strništa ne bude veća od 10-12 cm, jer je to predpostavka da se ljuštenje obavi plitko i kvalitetno. U zavisnosti od navedenih činilaca dubina ljuštenja se kreće između 10-15 cm. Umesto ljuštenja oranice, posle žetve može se odmah izvršiti osnovna obrada na 15-20 cm. U tom slučaju potrebno je rasturiti mineralno ili organsko đubrivo, ako je to bilo planirano za naredni usev. Posle oranja oranicu treba zatvoriti, u cilju




6

ravnanja i smanjenja evaporacije. To se postiže upotrebom valjka ili drljače u agregatu sa plugom. Bez te dopunske mere, zbog neravne površine i velikog sadržaja makropora, zemljište se brže suši. Ovakva obrada se preporučuje i kod ponovljene setve strnih žita, jer žetveni ostaci se zaoravaju na veću dubinu što umanjuje zaradu od fuzarijuma u narednoj godini. [2] Za ljuštenje se mogu koristiti razna oruđa, univerzalna ili specijalizovana. Ljuštilnici su specijalni plugovi za ljuštenje. Imaju više plužnih tela i veliki radni zahvat. Dubina rada najviša je do 15 cm. Radni deo ovih plugova je nešto izmenjen. Korpus pluga sa daskom i raonikom je slabo povijen. Ovi plugovi rade vrlo kvalitetno, naročito na zakorovljenim zemljištima i na njivama sa više biljnih ostataka. Za ljuštenje se koriste i isključivo teške tanjirače, po potrebi treba ih opteretiti. Prednost im je što imaju velik učinak, ali slabo uništavaju korov, slabo unose biljne ostatke i ostavljaju oplazine. Disktiler, jednosmerna tanjirača radi kvalitetnije od tanjirače i u teškim uslovima rada, zato bi je trebalo više koristiti za ljuštenje.[2] Ljuštenje se ne izvodi na strništu ako ima mnogo višegodišnjih rizomskih korova, posebno divljeg sirka, koji se redovnom agrotehnikom teško mogu uništiti. U tom slučaju strnište se ne zaorava odmah nego se pusti da korovi izrastu pa se tada tretiraju herbicidom. Posle tretiranja treba sačekati dok herbicid ne uništi i rizome korova. Zatim se pristupi obradi zemljišta. Osnovna obrada se posle ljuštenja strništa izvodi lakše i kvalitetnije, sa manjom potrošnjom energije. Međutim ukupna potrošnja energije se ne smanjuje, jer i za izvođenje ljuštenja se troši energija.

ZAKLJUČAK Zaoravanje strnjike (ljuštenje strništa) je jedna od bitnih agrotehničkih mera koja blagovremenom izvedbom popravlja fizičko-mehaničke osobine zemljišta, sprečava gubitak vlage i u velikoj meri redukuje broj korova što sve zajedno rezultira boljim preduslovima za ostvarivanje sigurnijih i većih prinosa naredne kulture. Literatura: [1] Dr. Jordan Konstantinović (1997 ):Obrada zemljišta u ratarstvu; Naučni institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad [2] Prof. dr Imre Molnar (1995): Opšte ratarstvo




7

ISKORIŠĆAVANJE LUCERKE ZA SPRAVLJANJE SENA

dipl.ing. Vesna Bilić

Izvod: Spravljanje sena je složen i odgovoran posao, iako izgleda jednostavno. Prinos, a naročito kvalitet sena zavisi, osim od kvaliteta useva lucerke, naročito još od faze razvoja tj. od izbora momenta košenja, načina spravljanja, spremanja i čuvanja sena. Uspešno spravljanje sena zasniva se na dva principa: proizvesti više hranljivih materija po jedinici površine i svesti gubitke pri spravljanju, spremanju i čuvanju sena na najmanju meru. Ključne reči: lucerka ,otkos, seno.

UTILIZATION OF ALFALFA FOR MAKING HAY

BSc Vesna Bilić Abstract: Making hay is a complex and responsible job, even though it looks simple. Yield, and especially the quality of hay depends, besides the quality of the alfalfa crop, especially since the development phase, ie. timing of mowing, ways of making, saving and storing hay. Successfully making hay is based on two principles: to produce more nutrients per unit area and reduced losses when preparing, storing and preserving hay to a minimum. Key words: alfalfa, grass clippings, hay.

o Uvod o Kosidba lucerke o Spravljanje sena o Zaključak o Literatura

UVOD

Lucerka (Medicago sativa L.) ima izuzetnu ulogu u ishrani domaćih životinja, pre svega preživara, a koristi se u većini slučajeva kao seno. Lucerka se smatra vodećom i najstarijom gajenom krmnom biljkom, koja se odlikuje visokom sposobnošću proizvodnje zelene mase (sena) najboljeg kvaliteta. Lucerka se odlikuje, pre svega, visokim sadržajem sirovih proteina, koji se kreće od 18-22 % zavisno od faze starosti vegetativnih organa, odnosno, sadrži 12-14% svarljivih proteina. Ona predstavlja najvažniju kabastu hranu preživara u zimskom periodu. Po sadržaju mineralnih materija, naročito fosfora i kalcijuma, lucerka zauzima prvo mesto među krmnim biljkama, naročito je značajna za ishranu mladih i priplodnih grla stoke. Lucerka sadrži u zelenoj masi i dobro spravljenom senu značajne količine karotina kao izvora A vitamina, zatim značajnu seriju vitamina:B,C,D,E,PP i K. Lucerka sadrži i mikroelemente kao što su : Zn i Mo. [1] Prinos i kvalitet suve materije zavise od uslova uspevanja, izbora sorte, faze razvoja biljaka u vreme košenja, zastupljenosti lista, i dr. Za uspešno gajenje lucerke prednost imaju sorte sa većim potencijalom za prinos suve materije i odgovarajućom visinom prinosa po otkosima. Na osnovu brojnih istraživanja (Ivanov,1980, Đukić i sar., 1995, 2001), naše sorte lucerke odlikuju se visokim proizvodnim potencijalom za prinos suve materije (bez navodnjavanja 15-18 t/ha) i vrlo dobrim kvalitetom suve materije (sadržaj SP oko 20%). Odnosno, u različitim agroekološkim uslovima i bez navodnjavanja, pri normalnom iskorišćavanju lucerke (3-4 otkosa) može se ostvariti preko 15 t/ha suve materije. [2]




8

KOSIDBA LUCERKE

Izbor momenta košenja lucerke je od presudnog značaja, pri kome lucerka mora da zadovoljava količinom i kvalitetom pokošene mase. Prerano košenje se nepovoljno odražava na vitalnost, kao i na dužinu života useva. Preranim košenjem u vreme najintenzivnije asimilacije rezervnih organskih materija (pred pupoljenje) biljke ne uspevaju da sintetizuju dovoljno rezervi organske materije, što se očigledno može pratiti na usporenom regenerisanju novih stabala sledećih otkosa. Preranim košenjem ometa se i razvoj Rhizobiuma. Prekasnim košenjem dobija se nešto veći prinos, ali znatno grublja, starija i lošija hrana, koju stoka nerado jede. Znatno je snižen sadržaj sirovih proteina, a povećan sadržaj celuloze. Razmak između otkosa, po pravilu ne bi smeo da bude kraći od mesec dana, da bi prošlo dovoljno vremena da se sintetizuju u listu dovoljne količine organske hrane za narednu regeneraciju i ishranu korena. Najveću štetu usevu nanosi prerana kosidba u godini zasnivanja lucerišta. U godini setve prvo košenje trebalo bi obaviti što kasnije, odnosno u fazi punog cvetanja i formiranja mahuna. [2] Za lucerku je veoma važno vreme košenja poslednjeg otkosa u jesen. Neophodno je dobro odrediti vreme poslednjeg otkosa, s obzirom da je to vegetacioni period kada se lucerka priprema za prezimljavanje. Poslednji otkos mora imati dovoljno dug period kako bi se koren i krunice što bolje obezbedili hranom za prezimljavanje i uspešan početak prolećne vegetacije. Ovaj period bi trebaloda bude najmanje oko 50 dana pre nastupanja prvih jesenjih mrazeva. Visina košenja, prema nekim tvrđenjima, i nema značaja što je logično i tačno. Rezerve su u korenu i krunicama, a ne u stabljikama.Za lucerku je izuzetno opasno kada su jesenje suše pri poslednjem otkosu, a potom padnu kiše, tada lucerka apsorbuje velike količine vode pri niskom sadržaju organskih materija u ćelijama, usled čega je jako oštećuju malo jači mrazevi. Zato je izuzetno značajan sinhronizovano dobar terminološki pristup košenju svih otkosa, tada će manje zavisiti otpornost lucerke prema mrazu samo od poslednjeg otkosa. [1] Visina košenja prema brojnim iskustvima najbolja je 5-6 cm iznad površine zemlje. Košenje prvog otkosa lucerke najbolje je obaviti u početku cvetanja prvih cvetova u cvastima prvih konusa većine biljaka. Naredne otkose, osim poslednjeg, treba kositi pred početak ili na samom početku cvetanja. Valja podsetiti da lucerka u prvom otkosu vrlo često poleže zbog tankih ,visokih i sočnih stabala u gustom sklopu kao i, čestih kiša i vetrova u maju kada se obično i kosi, te uz veliku pažnju treba pristupiti košenju, u tom slučaju ranije. U narednom otkosu nešto kasnijim košenjem nadoknadićemo nakupljanje rezervi u korenu i krunicama. [1]Doba dana i vreme kosidbe imaju značajan uticaj na kvalitet sena. Pri jakoj toploti u popodnevnim časovima, sadržaj sirovih proteina u nadzemnim delovima biljaka se smanjuje (do 3%) sve do početka večernjih časova. Osetno smanjenje počinje od 14 do 19 časova. U ranim jutarnjim časovima počev od 4 h sadržaj proteina se povećava i dostiže najveći sadržaj oko 10-11 h, stagnira do 14 h.Ovu interesantnu pojavu proučavao je Balasz (1961) u Mađarskoj. U našim agroekološkim uslovima, prvo košenje lucerke obavlja se početkom maja, kada se ostvaruje 35 – 40 % od ukupnog godišnjeg prinosa krme. Pravovremenim prvim košenjem ostvaruju se veći ukupni prinosi krme, odnosno, postiže se bolje razviće drugog, trećeg, pa i četvrtog porasta. [2]

SPRAVLJANJE SENA Spravljanje sena je složen proces, koji traži dosta znanja, veštine i rada. Izbor momenta za košenje lucerke pri spravljanju sena, veoma je značajan činilac kvaliteta, ali je isto tako, značajan i postupak njegovog spremanja i čuvanja. Naročito se to odnosi na list koji nosi 70% sirovih proteina ukupne mase, kada se osuši i skori, često opadne preko 80% listova gde dolazi do najvećih gubitaka u prinosu, a naročito u hranljivoj vrednosti. Pri sušenju sena naročito treba obratiti pažnju i čuvati list biljaka koje se suše, mlade izdanke i vrhove stabala, jer ovi organi sadrže najviše hranljivih materija. Njihovim presušivanjem dolazi do krunjenjai opadanja, zaostajanja na zemlji, a to znači da su zauvek kao stočna hrana izgubljeni. [1] Lišće ima najveću hranljivu vrednost. U prvom porastu, učešće lista je 47% do 52%, a sadržaj sirovih proteina (SP) kreće se od 28 - 33%, odnosno u stabljici SP 11 – 15%. Kvalitetno spremljeno seno može uticati na smanjenje troškova u proizvodnji mleka za 20% po l mleka, odnosno u proizvodnji mesa 25% po kg mesa. [2]Prva operacija spremanja sena lucerke je košenje, čemu treba posvetiti posebnu pažnju. Zbog toga su kosačice prve i osnovne mašine u liniji za spremanje stočne hrane. One su namenjene za odsecanje (košenje) i ostavljanje zelene mase u otkosima pogodnim za sušenje. Konstruktivno i tipski , kosačice se mogu svrstati u različite grupe, od kojih su najvažnije: Prema uređaju za odsecanje stabljika: 1. Kosačice sa pravolinijsko-povratnim kretanjem noža,i to:




9

- klasične kosačice (sa prstima) - kosačice sa dva noža (bez prstiju), i to:standardnog i pomaknutog registra.

2. Kosačice sa jednim aktivnim elementom (rotacione kosačice) Prema načinu pogona :

- traktorske kosačice (frontalno, bočno i zadnje nošene i vučene), - samohodne širokozahvatne kosačice, - motorne kosačice malog radnog zahvata (motokosačice).

Strani proizvođači kosačica sve veću pažnju poklanjaju kosačicama koje omogućavaju, ne samo dobro i kvalitetno košenje, već i uticaj na brže sušenje biomase u polju. Ovo je pogotovo važno za košenje lucerke. Zbog toga se dodaci kosačicama za kondicioniranje biomase izvode u obliku lomilica ili gnječilica, ili kombinovano. Ovim dodacima se postiže cepanje kutikule i epidermisa stabljike,što je veoma značajno jer će se time pri sušenju lucerke na zemlji ubrzati sušenje stabljike i povećati očuvanost lisne mase.

Sl. 1. Lucerka; Medicago sativa L

Visina kosidbe lucerišta treba da bude 5-6 cm. Nije dobro kositi niže, jer može doći do oštećenja krune. Kosačice treba da su dobro podešene, a kose oštre, kako bi celokupna masa bila lepo pokošena. Ostavljanje nepokošene ili visoko pokošene mase na lucerištu predstavlja odlično stanište za štetočine i bolesti koje preživljavaju na tim delovima i sa regeneracijom lucerke šire se i oštećuju naredni otkos. Takođe, treba se truditi da se pokošena masa dobro pokupi, jer su ostaci pokošene lucerke dobra legla za glodare. Skupljanje i baliranje sena se obavlja u ranim jutarnjim časovima, da bi se gubici lisne mase sveli na minimum. Za okretanje i rastresanje biomase tokom sušenja najviše su zastupljene zvezdaste bočne grablje. U odnosu na druge tipove grablji, ove nežnije zahvataju biomasu i dobro se prilagođavaju konfiguraciji terena i ostvaruju manje gubitke mase pri skupljanju. U zavisnosti od uslova rada, a zbog nežnijeg zahvatanja biomase sena, ove grablje mogu da se kreću većom radnom brzinom (10- 12 km/h i više). [2]Baliranje je veoma pogodan način za skupljanje sena sušenog na pokošenoj parceli. Prese se mogu svrstati u dve grupe, i to: klasične prese i prese za formiranje bala velike mase. Seno dobrog kvaliteta može da se dobije pri vlažnosti krme od 24-27% i sabijenosti od najviše 140 kg/m³.[2]Spravljeno seno treba pažljivo skladištiti i očuvati od raznih nepovoljnih uticaja do momenta njegove upotrebe. Seno se najčešće čuva pod šupama i u kamarama, koje se obavezno pokrivaju preko završnog dela plastičnim folijama. Za kamarisanje sena treba odabrati pogodno mesto, blizu stočarskih objekata. Kamare u osnovi imaju pravougaoni oblik, dužine su obično 20-50 m, a širine 5-8 m i visine 6-8m. Kamare treba postavljati tako da uža strana bude okrenuta prema najučestalijem vetru. Spoljašnje površine moraju biti ravne, ne sme biti depresija.Završavanje kamare treba da bude




10

postupno kako bi atmosferska voda imala potpun sliv. Oko skladištenog sena treba obezbediti odliv vode kopanjem odvodnog kanala 10-15 cm dubine, udaljenog 30-50 cm od kamare. [1] Na veličinu gubitaka suve materije utiče i: vlage u skladištu, mesto skladištenja, provetravanje, veličina i gustina bala, dužina skladištenja. Kod loše spremljenog i uskladištenog sena sa većim sadržajem vlage uz prisustvo kiseonika pospešuje se mikrobiološka aktivnost i hemijska oksidacija biljnog tkiva, pa može doći do samozapaljivanja. Cilj sušenja zelene mase lucerke jeste da se spreči razgradnja hranljivih materija i time omogući skladištenje i čuvanje sena tokom godine. Razgradnja hranljivih materija prestaje kada se u zelenoj masi sadržaj vlage svede na 15%.[2]

ZAKLJUČAK

Spravljanje sena je složen proces, koji zahteva dosta znanja, veštine i rada. Kada se radi o prinosu i kvalitetu lucerke, oni se mogu poboljšati izborom sorti, agrotehnikom, a naročito košenjem u odgovarajućoj fazi rasta i razvića biljaka, kao i velikom pažnjom pri skupljanju i baliranju sena. Seno je skup proizvod, u njega se ulaže veliki rad,energija i materijalna sredstva. U procesu spremanja sena , neophodno je gubitke koji nastaju pri spremanju sena svesti na minimum, a to su : gubici usled respiracije na polju; gubici prouzrokovani košenjem ( neujednačeno, previsoko košenje, polegao usev); gubici ispiranjem hranljivih materija kišom, rosom; gubici usled mehaničkih manipulacija; gubici usled povećane vlažnosti pri baliranju ( pojava plesni i drugih mikroorganizama). Literatura: [1] Borivoje Mišković (1986 ):Krmno bilje [2] Dragan J. Đukić ( 2002 ): Biljke za proizvodnju stočne hrane Slika 1., http://www.swcoloradowildflovers.com/blue%20purple%20enlarged%20photo%20pages?medicago%20sativa.htm




11

PARAZITNE CVETNICE

dipl.ing. Marta Barčik

Izvod: Parazitne cvetnice pazitiraju veći broj gajenih biljaka. O parazitnim cvetnicama manje se govori kao činiocima koji ograničavaju prinos. Od parazitnih cvetnica su najznačajniji: vilina kosica (Cusucta sp.) i volovod (Orobanche sp.). Zbog stalnog širenja i učestalosti ovih parazita neophodno je poznavati njihovu biologiju i način sprečavanja njihove pojave, mere borbe. Ključne reči: vilina kosica, volovod

PARASITIC PLANTS

BSc Marta Barčik

Abstract: Parasitic plants parazitize a big number of plants. The parasitic plants are the factor that limit yield. Dodder and broomrape are the most important parasitic plants. Key words: dodder, broomrape

UVOD

o Uvod o Vilina kosica o Volovod o Zaključak o Literatura

Na našem području najzastupljenije parazitne cvetnice su: vilina kosica i volovod. Obe vrste napadaju uglavnom ratarske i povrtarske vrste. Crpeći vodu i hranljive sastojke pomoću haustorija iz biljke domaćina oslabljuju biljku, koja zaostaje u porastu, u toplijem delu dana gube turgor, redovno dolazi do smanjenja prinosa i kvaliteta.

VILINA KOSICA

Sl. 1. Vilina kosica

U rod Cuscuta spada veći broj vrsta: C. trifolii, C.lupuliformis, C.pentagona, C.tine, C.prodan, C.epilinum, C.racemosa, C. approximata, C.epithymum, C. europea. U našoj zemlji C.trifolii je najrasprostranjenija vrsta. Napada stablo biljaka. Vilina kosica je kosmopolitska parazitna cvetnica. Sreće se u umerenim i tropskim oblastima Evrope, Amerike i Azije i




12

izuzetno je štetna za mnoge gajene biljke, posebno za leguminoze(lucerka i crvena detelina). U mnogim slučajevima predstavlja ograničavajući faktor za njihovu proizvodnju jer može u potpunosti da uništi usev. Osim što smanjuje prinos ona je značajna i kao prenosilac mnogih virusa [1]. Ona je jedna od najvažnijih uzroka slabe produktivnosti i brzog propadanja useva biljaka. To je naročito slučaj u centralnim delovima Srbije[2]. Može da naškodi stoci, ukoliko je u zelenom stanju, ali u suvom stanju smatra se bezopasnom. Karantinska korovska vrsta, sa lista A i u Srbiji je opšte rasprostranjeno [5]. Vilina kosica se veoma lako prepoznaje po usevu. Javlja se u vidu tankih svetložutih do narandžastih končića koji se uvijaju oko stabla domaćina. Vilina kosica nema koren, lišće i hlorofil. Ona umesto korena ima haustoriju pomoću koje sisa hranljive materije i vodu iz domacina. Na narandžastim, žutim stablima se formiraju grozdaste cvasti.. Svetlost pozitivno utiče na klijavost viline kosice. Održava se semenom u zemljištu 5-10 godina. Ona može da se širi kontaminiranim semenom i nezgorelim stajnjakom. Cuscuta parazitira veći broj gajenih biljaka: lucerku, salatu, šećernu repu, soju, detelinu, duvan, papriku, paradajz, luk, krompir i dr. Napada i veći broj korovskih vrsta i cveća [1]. Postoji više vrsta viline kosice, ali su najrasprostranjenije C.trifoli i C. campestris. One su sličnih morfoloških osobina, ali je njihov razvoj na biljkama hraniteljkama različit. Stablo C. trifoli razvija se i na prizemnim delovima biljaka, dopirući skoro do zemlje. Zbog toga najniži zavoji stabla parazita ostaju vitalni tokom blagih zima. Zbog toga ovi vegetativni organi služe kao značajan izvor inokuluma za širenje parazita sledeće vegetacije. Međutim, C.campestris se razvija na srednjim gornjim, retko na prizemnim delovima hraniteljki. Posle kosidbe celokupna vegetativna masa viline kosice odnosi se sa njive zajedno sa senom lucerke i deteline [2]. Mere zaštite: Vilina kosica se teško suzbija. Od preventivnih mera najvažnije je korišćenje za setvu nekontaminiranog semena. Ako se pojavi vilina kosica u usevu preporučuju se košenje kontaminiranih krugova i iznošenje i spaljivanje zaraženog biljnog materijala. U oazama vilina kosica može se suzbiti i herbicidima na bazi: propizamida – Kerb –tretiranje posle prvog košenja, parakvata – Gramoxone – tretiranje oaza, dikvat-dibromid- Reglone forte – tretiranje oaza [1].

VOLOVOD

Sl. 2. Napadnuta biljka suncokreta volovodom

U rod Orobanche spada preko 130 vrsta Orobanche. Kod nas su najrasprostranjenije: O.cumana, O.ramosa, O.minor, O.aegyptica, O.crenata. Prisutan je u zemljama Jugoistočne Evrope, Azije, Australije. Najveće štete mogu nastati u uslovima ranih zaraza na suvom i siromašnom zemljištu [1].




13

Karantinska korovska vrsta , sa liste A, i rasprostranjena na čitavom području Srbije i Vojvodine [5]. Ova parazitna cvetnica ima atrofiran korenov sistem, nerazgranato stablo bez hlorofila, cvetovi su svetlo plave boje. Napadnute biljke su nerazvijene, pri višim temperaturama ispoljavaju simptom uvelosti. Zaražene biljke ne cvetaju, daju niske prinose, zrna su im štura i sitna, može doći i do uginjavanja biljaka. Na jednoj napadnutoj biljci može biti i preko 100 volovoda [1]. Parazitira koren napadnute biljke, na jednoj biljci može biti više desetine volovoda. U povoljnim uslovima (dovoljno vlage, temperatura 15-25 C, izlučevine iz korena osetljive biljke) seme volovoda klija, a zatim pomoću klinasog izraštaja prodire u koren. U sudovnim tkivima korena (ksilem i floem) parazit obrazuje sisaljke – haustorije pomoću kojih crpi vodu i hranljive materije [2].

Sl. 3. Zaostale biljke suncokreta zbog napada volovoda.

Volovod se zadržava semenom u zeljištu 8-12 godina i ono predstavlja osnovni izvor zaraze. U slučaju da je domaćin višegodišnja biljka, volovod prezimljava na zadebljalom delu stabla, iz kojeg razvija mlada stabla. Korenove izlučevine pozitivno utiču na klijanje semena. Seme volovoda se širi vetrom i dospeva u zemljište u kome se održava i služi za obnavljanje ciklusa razvoja [1]. Hronološki pregled pojave O.cumana na suncokretu tokom dvadesetog veka, podržava šire prihvaćeno mišljenje da se kod parazitne cvetnice odigrava lagana fiziološka rasa kao posledica vrlo niskog postotka mutacije gena virulentnosti u populaciji parazita. Otpornost prema O. Cumana može se, između ostalog, definisati i kao sposobnost genotipova suncokreta da po prodiranju klice parazita kroz epidermalno tkivo korena suncokreta obrazuje dovoljno moćan ligninski sloj oko vaskularnog sistema, sprečavajući tako prodiranje parazita u centralni cilindar i uspostavljanje trajnog kontakta između volovoda i biljke hraniteljke. Upravo zbog takvog načina odbrane, postoji čitav niz reakcija koje variraju od nemogućnosti klice da uopšte prodre kroz epidermis korenskih dlačica pa do lakog i brzog uspostavljanja parazitskog odnosa sa biljkom hraniteljkom. U tom smislu postoji veći broj skala za ocenu otpornosti(0-4, 1-9 itd.). U praksi se obično smatra otpornim sort ili hibrid na kojima se, u neposrednoj okolini biljke na površini zemlje, ne javlja ni jedna biljka volovoda [3]. Mere zaštite: upotreba čistog semena, mehaničko uništavanje biljaka volovoda pre cvetanja, pravilan plodored, gajenje otpornih hibrida, uništavanje totalnim herbicidom [1].

ZAKLJUČAK

Pored ostalih činilaca (štetočine, prouzrokovači biljnih bolesti: gljive, bakterije, virusi, fitoplasme, korovi), i parazitne cvetnice igraju značajnu ulogu u smanjenju prinosa i kvaliteta. U rešavanju ovog problema i hemijske kuće bi trebale aktivnije da učestvuju, pronalaženjem adekvatnih aktivnih materija za suzbijanje ovih štetnih vrsta. Selekcione institucije takođe treba aktivno da učestvuju u pronalaženju, stvaranju otpornih hibrida, sorata. Naučnici koji rade na rešavanju ovog problema treba češće da publikuju rezultate svojih istraživanja, radi informisanja javnosti o stanju na teritoriji naše države.




14

Literatura: [1] Stojanović D.S. (2004): Poljoprivredna fitopatologija. Srpsko biološko društvo, Kragujevac, 747-753 str. [2] Marić A., Jevtić R.(2001): Atlas bolesti ratarskih biljaka. Poljoprivredni fakultet, Novi Sad i Školska knjiga, Novi Sad; 165,179 str. [3] Mihaljčević, M.,(1996): Pojava volovoda(Orobanche cumana Wallr.) na suncokretu. Biljni lekar4, Poljoprivredni fakultet Novi Sad, str.315-319 [4] http://polj.uns.ac.rs/~korovi/cuscuta_epythimum.html[5] http://polj.uns.ac.rs/~korovi/orobanche_cumana.htmlSlika 1., http://dailyparasite.blogspot.com/2012/05/cuscuta-chienensis.html Slika 2., Marta Barčik Slika 3., Marta Barčik

http://polj.uns.ac.rs/%7Ekorovi/cuscuta_epythimum.html

http://polj.uns.ac.rs/%7Ekorovi/orobanche_cumana.html




15

VETERINARSKO - SANITARNE MERE DEZINFEKCIJA, DEZINSEKCIJA I DERATIZACIJA

DVM Milan Rašeta

Izvod: U savremenim uslovima življenja sve više postajemo svesni značaja očuvanja zdrave životne sredine. Pod

borbom za zaštitu životne sredine podrazumeva se između ostalog i regulisanje populacije artropoda, glodara i mikroorganizama. Dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija predstavljaju vrlo značajne veterinarsko – sanitarne mere, ne samo u sprovođenju profilakse i suzbijanju infektivnih oboljenja, već i u realizaciji opštih sanitarnih programa. U ovom radu će se govoriti o regulaciji populacije štetnih glodara ili deratizaciji pošto nam oni prave velike probleme. Ključne reči: deratizacija, glodari, rodenticidi, mamci, metode

VETERINARY - SANITARY MEASURES DISINFECTION, PEST AND RODENT CONTROL

DVM Milan Raseta Abstract: In modern conditions of life are ever more aware of the importance of preserving a healthy environment. The struggle for the protection of the environment implies, among other things and regulation of populations of arthropods, rodents, and microorganisms. Disinfection, pest and rodent control are very important veterinary - sanitary measures, not only in the implementation of prophylaxis and control of infectious diseases, but in general the implementation of sanitation programs. This paper will discuss the regulation of population (harmful) rodent or pest control because they make us big problems. Key words: rodent control, rodents, rodenticides, baits, methods

o Deratizacija o Biološke osobine glodara o Metode za regulaciju populacije mišolikih glodara o Zaključak o Literatura

DERATIZACIJA Čovek se vekovima bori protiv štetnih glodara, čiji red Rodentia broji više od 3000 vrsta, od kojih je 30 prisutno i u našoj zemlji. Uništavanje, a danas se govori o regulaciji populacije štetnih glodara, deratizacija, ima dvostruki značaj:epidemiološko – epizootološki i ekonomski.

Epidemiloško-epizootološki značaj deratizacije ogleda se u tome što glodari zauzimaju visoko mesto u prenošenju (mehanički, biološki) veoma značajnih bolesti kao što su: leptospiroza, bruceloza, Aujeckijeva bolest, tularemija, borelioza, salmoneloza, melidioza, botulizam, pastereloza, pseudotuberkuloza, tuberkuloza, kuga, lepra, sodoku bolest, rikecijske bolesti, mišiji pegavac, boginje, različiti krpeljski encefalitisi, hemoragična groznica, meningitisi - bakterijske i virusne etiologije, besnilo, trihineloza, antraks, lasa groznica, slinavka i šap i druge bolesti.

Ekonomski značaj, regulacije populacije štetnih glodara, ogleda se u štetama koje glodari čine bilo time što jedu namirnice, bilo što oštećuju materijalna dobra čime ih čine neupotrebljivim. Danas se borba protiv glodara smatra borbom protiv gladi. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije štete koje prouzrokuju glodari iznose preko 100 milijardi dolara za godinu dana.




16

Uspeh regulacije populacije mišolikih glodara zavisi od poznavanja bioloških karakteristka glodara, njihovog broja, specifičnosti invadiranog objekta i upotrebljenog deratizacionog sredstva (rodenticida). Pored navedenog za uspeh dobro obavljene deratizacije veoma je značajna i edukacija poljoprivrednih proizvodjača. Prema projektu iz 2005 godine edukovao sam 31 odabranog poljoprivrednog proizvodjača iz naše dve Opštine na njihovim gazdinstvima uz praktišno prikazivanje izvodjenja DDD mera. Pored toga edukacije su radjene i na zimskim predavanjima za sve zainteresovane.

Sve ove radnje su neophodne pošto glodari i kod nas povremeno prave velike štete.

BIOLOŠKE OSOBINE GLODARA

Ogromna destruktivnost glodara potiče od rasta njihovih sekutića, koji bi za godinu dana izrasli i 13-14 cm ukoliko se ne bi trošili. Pritisak sekutića pri ugrizu iznosi 500 kg/cm², a pri ugrizu glodari u jednoj sekundi učine 6 ugriza. Mišoliki glodari žive u proseku četiri godine, ženke polno stasavaju sa tri, a mužjaci sa četiri meseca života. Teško podnose glad i žeđ. Pacovi u proseku pojedu 70 g, a miševi 10 g i 10 puta više rasture i onečiste hranu. Svaštojedi su i između ostalog kanibali. Nemaju razvijene znojne zlezde. Ne povraćaju što je vrlo značajno za upotrebu hemijskih sredstava. Bremenitost ženki prosečno traje 21 dan. Prema nekim podacima, ženka pacova se za vreme trajanja estrusa pari i sa do dve stotine mužjaka. Glodari su dobri roditelji, ako jedan nastrada ulogu roditelja preuzimaju drugi članovi društva. Kao “društvo” organizovani su tako da svakog trenutka štite svoju zajednicu. Pacovi su veoma oprezni, ne prihvataju novine već su prema njima obazrivi neko vreme (jedan do dva dana), za razliku od miševa koji svoju radoznalost plaćaju “životom”. Mišoliki glodari za nedelju dana mogu da predju 80 km, što je od neprocenjivog značaja za epidemiološko - epizootiološku situaciju. Sivi pacov (Ratus novergicus) uključujući rep dugačak je do 50 cm, telesne mase i do jednog kilograma. Krzno mu je pretežno sive boje. Živi na vlažnim i prljavim mestima, podrumima, magacinima, oko kuća, staja, a rado boravi na đubrištima i kanalizacijama. Njihovo najjače oružje u borbi sa ljudima je njihova ogromna reproduktivna sposobnost. Naime, oni se razmnožavaju takvom brzinom da jedan par pacova za godinu dana može da da 15000 potomaka, odnosno svakodnevno u svetu 400 hiljada ženki okoti, odnosno na svet donese, 3 miliona mladunaca. Naučnici procenjuju da se broj mišolikih glodara kreće oko 30 milijardi.

Domaći miš (Mus musculus) je sa repom dugačak oko 20 cm. Pretežno je sive boje. Veoma je lukav, ali i radoznao. Najčešće se zadržava po kućama i stajama u kojima ima hrane. Hrani se svim vrstama hraniva. Ženka se koti nekoliko puta godišnje i u svakom okotu na svet donosi 4- 12 mladunaca. U praksi se susrećemo i sa drugim mišolikim glodarima koji pretežno žive u spoljnoj sredini ali se povremeno nasele oko staja, magacina i sl. i u takvim objektima mogu da načine velike ekonomske štete. U praksi se susrećemo i sa drugim mišolikim glodarima kao što su: šumski miš (Apodemus sylvaticus), poljski miš (Apodemus flavicolis), prugasti miš (Apodemus agricus) i miš humkaš (Mus muskulus hortulans). Iako pretežno žive u spoljnoj sredini, oni povremeno mogu da se nasele i nadju oko staja, magacina i sl. i u svim objektima mogu da načine velike ekonomske štete. . Voluharice (Microtinae) i hrčkovi (Cricetus cricetus), iako manje zastupljeni od pacova i miševa, u pojedinim godišnjim dobima (jesen) mogu da se toliko namnože da prouzrokuju velike materijalne štete, posebno na poljoprivrednim površinama.

METODE ZA REGULACIJU POPULACIJE MIŠOLIKIH GLODARA

S obzirom na vekovnu borbu protiv glodara u upotrebi je i veliki broj metoda, čiju primenu određuje: broj mišolikih glodara, vrsta mišolikih glodara, vrsta invadiranog objekta i specifičnosti same metode. Metode mogu da se podele u dve grupe: preventivne metode i metode hvatanja i uništavanja glodara.

1. Preventivne metode.

To su metode koje se preduzimaju pre nego što se pojave mišoliki glodari, odnosno to su mere kojima se stvaraju nepovoljni uslovi za naseljavanje mišolikih glodara u novo izgradjenim objektima. U ovu grupu su svrstane: - agrotehničke mere, - tehnološko – manipulativne mere, - higijenske mere i - gradjevinsko-tehničke mere.




17

2. Metode za hvatanje i regulaciju populacije mišolikih glodara

Ovo su metode koje se primenjuju kada se mišoliki glodari pojave u objektima u kojima nisu poželjni. U toj grupi su: a) mehaničke metode: - mišolovke, pacolovke, - lepljive mase, - upotreba vode (rusko bure) b) fizičke metode: - primena ultra zvuka, - primena toplote, - primena električne energije.

c) biološke metode: - prirodni neprijatelji, -„pacov vuk”, - primena mikroorganizama. g) hemijska metoda: - primena brzih otrova (rodenticida), - primena sporih otrova (rodenticida), - primena repelenata, - primena hemosterilanata. U svetu se, pa i kod nas, od svih pobrojanih metoda najčešće primenjuje hemijska metoda, s obzirom na relativno

dobre rezultate koji se postižu primenom ove metode. Brzi otrovi se vrlo retko primenjuju. Primena ove metode je ograničena, s obzirom da postoji mogućnost neželjenih trovanja (ljudi, životinja). Od sporih otrova najčešće se koriste otrovi druge generacije (bromadiolon, difenakum, brodifakum, difetialon), zato što se efekti postižu posle jedne konzumacije mamca. Otrovi prve generacije (na bazi indadiona i kumarina) se sve manje koriste s obzirom da je potrebno da se mamac uzima više puta da bi se postigao toksičan efekat, a i zbog pojave rezistencije glodara na ovu grupu otrova. Najdelikatniji deo deratizacije predstavlja pripremanje mamaca. Postoje „probni mamci” i „mamci”. Probni mamci se sastoje samo iz hraniva i služe za utvrđivanje broja prisutnih glodara u invadiranom objektu s jedne strane,a s druge strane koristi se za procenu koje hranivo glodari najradije jedu. Mamac se sastoji iz otrova i hraniva. Pri odabiru hraniva za pripremu mamaca treba da se poštuje pravilo odabira suprotnog hraniva od hraniva koje se nalazi u objektu, a ako nismo u mogućnosti onda hranivo treba da se učini atraktivnim time što se doda neki od atraktanata (anis, riblje brašno,vanila i dr.). Za pripremanje mamaca mogu da se upotrebe sve vrste hraniva pod uslovom da hranivo nije pokvareno. Za postavljanje mamaca u vlažnim sredinama koriste se parafinski mamci. Potrebno je da se mamci postave duž kretanja glodara, koji su zaštićeni od atmosferskih uslova i mogućnosti da ih pojedu druge životinje. Ovaj posao mora da obavlja stručno lice. Posle završene akcije preostale mamce, kao i uginule glodare, treba pokupiti i neškodljivo ih ukloniti. Za utvrđivanje invadiranosti objekta koristi se shema, pomoću koje se određuje aproksimativan broj štetnih glodara na jednom lokalitetu, na taj način što ako se pacovi ne vide, već se vide samo tragovi njihovog izmeta, kao i neke manje štete koje su pričinili, ovom metodom se procenjuje da ih ima od 1 do 100, ako se pacovi povremeno vide u sumrak i noću, procenjuje se da ih onda ima izmedju 100 i 500 i ako se pacovi redovno vide noću, a poneki i danju procenjuje se da ih onda ima izmedju 500 i 1000 i ako se noću vidi veliki broj pacova, a po danu nekoliko jedinki onda se procenjuje da ih ima i više od 1000. ZAKLJUČAK Deratizacija je važna profilaktička mera koja se primenjuje u humanoj i veterinarskoj medicini koja prvenstveno ima za cilj da zaštiti zdravlje ljudi i životinja. Redovno je sprovode na velikim farmama za uzgoj životinja, fabrikama stočne hrane, klanicama a malo slabije na manjim poljoprivrednim gazdinstvima iako joj i oni u zadnje vreme posvećuju mnogo više pažnje. Postoje specijalizovane službe za izvodjenje deratizacije. To je obavezna mera koja je propisana (Zakon o veterinarstvu –„ Sl. list RS”,br. 91/05 i 30/10). Uspešno upravljanje populacijom glodara je bazirano na tri osnovna elementa: preventivne mere, monitoring i korišćenje hemijskih jedinjenja. Poznavanje rezistencije je preduslov za




18

adekvatan izbor rodenticida,kako bi se postigla optimalna efikasnost i kako bi se izbegle osnovne neciljne opasnosti. Na osnovu svega iznetog i praktičnih iskustava u toku izvodjenja deratizacije, može se zaključiti da je u cilju biosigurnosnih mera potrebno kontinuirano sprovodjenje deratizacije uz poštovanje svih mera opreza i izvodjenje deratizacije od strane stručnih lica ili specijalizovanih firmi. Sprovodjenje deratizacije na farmama je izuzetno značajna biosigurnosna mera, koja direktno utiče na zdravstveni status životinja. Litertura: [1] Radenković, B.(1998): Praktikum iz zoohigijene, Fakultet veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu [2] Puhač, I., Hrgović, N., Vukićević, Z.(1989): Zoohigijena, OZID [3] Razni autori(od 2000-2012): Zbornici radova sa savetovanja DDD, Sekcija za DDD, Katedra za zoohigijenu Fakulteta veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu




19

SUVA I FERMENTISANA KABASTA HRANIVA U ISHRANI OVACA

Milan Stojanović dipl. ing.

Izvod: Kabasta hraniva koja se koriste u ishrani ovaca mogu se uslovno podeliti na zelena kabasta hraniva, suva kabasta hraniva, konzervirana kabasta hraniva i korenasto-krtolasta hraniva. U grupu suvih kabastih hraniva za ishranu ovaca spadaju: livadsko seno, seno krmnih kultura sa oranica, kukuruzovina, slame različitih biljaka, pleva, šaš, trska i dr. U kabasta fermentisana hraniva ubrajamo silažu i senažu različitih biljnih vrsta i njihovih nusproizvoda vlažnim putem (silaža) i konzervisanjem zelene mase kombinacijom provenjavanja sa određenim elementima siliranja biljne mase. Ključne reči: Seno, slama, kukuruzovina, silaža, senaža

DRY AND FERMENTED FORAGES OF SHEEP

BSc Milan Stojanović

Abstract:: forages used in feeding sheep can be conditionally divided into green forages, dry forages, conserved forages and feed root-tubers. In the group of dry forage for feeding sheep include: hay, hay, forage crops from arable land, corn, straw of different plants, chaff, reed, cane, etc.. The bulk of nutrients include fermented silage and haylage of different plant species and their by-products by wet (silage) and the conservation of green mass with a specific combination of wilting silage elements of plant mass.

Key words: Hay, straw, corn, silage, haylage

o Uvod o Suva kabasta hraniva o Kabasta fermentisana hrana o Zaključak o Literatura

UVOD Kabasta hrana je osnovna hrana ovaca tokom većeg dela godine. Predstavlja jestive delove biljke u kojima prevladavaju vegetativni delovi – stabljika i list. Upotrebljava se u svežem stanju kao paša, košena zelena hrana i konzervisana sušenjem kao seno ili dehidrirana, vlažna kao silaža ili senaža i na kraj kao slame žitarica. Kabasta hrana je hrana iz koje ovce crpe energiju za mikrobijalnu fermentaciju u predželudcima. Sadržaj proteina je jako promenljiv u kabastim hranivima. Tako leguminoze mogu da sadrže više od 20% SP, a slame samo 3-4%. Vodotopivi ugljenihidrati se nalaze u rasponu od 5 do 15% u mladih do 20-30% od SM u zrelijim biljkama. Njihov sadržaj jako varira, i zavisan je od visine intenziteta osvetlenja, brzine fotosineteze i visine temperature. Kabasta hraniva sadrže izrazito varijabilnu koncentraciju minerala koja se kreće od deficita do toksične količine. Kabasta hraniva sadrže više Ca, Mg, K i mikroelemenata, dok je nizak do osrednji sadržaj P. Ova hraniva sadrže više vitamina rastvorljivih u mastima nego većina koncentratnih hraniva, a leguminoze sadrže i dosta vitamina B grupe. Zelena kabasta hraniva su izrazito bogata beta karotenom, provitaminom vitamina A. Većina zelenih krmnih biljaka je bogat izvor vitamina E i riboflavina.




20

SUVA KABASTA HRANIVA

Najvažnija karakteristika hraniva iz ove grupe su velika zapremina i visok sadržaj celuloze i hemiceluloze. Dele se u dve podgrupe, i to prva podgrupa gde pripadaju sve vrste sena i druga podgrupa kojoj pripadaju ostala gruba kabasta hraniva niske hranljive vrednosti.

Seno

Seno je hranivo prizvedeno sušenjem (dehidratacijom) zelenih biljaka do nivoa vlage od 14-16%, odnosno seno je zelena masa konzervisana sušenjem. Postoji više vrsta sena, a njegov kvalitet i hranljiva vrednost je vrlo varijabilna, i zavise od vrste biljaka koje preovlađuju u njemu, od kvaliteta biljaka i njhove hranljive vrednosti, momenta kosidbe, načina spremanja i čuvanja. Najvrednije seno za ishranu ovaca je seno koje se sastoji od različitih vrsta leguminoza, proizvedeno na njivama, pokošeno u odgovarajućoj fazi vegetacije i osušeno na takav način da se sačuva njegova hranljiva vrednost i kvalitet. Seno spremljeno na ovakav način je veoma ukusno i bogato u proteinima visokog kvaliteta i sadržaju vitamina A i D.

Mada različite vrste sena od leguminoza imaju prednosti, u ishrani ovaca, sena od graminea se znatno više koriste u ishrani ovaca i jagnjadi. Ovakva vrsta sena ako se prethodno usitni ima niži sadržaj proteina, kalcijum i vitamina od sena leguminoza. Zelenu travnu masu treba kositi u optimalnoj fazi rasta kada se postižu maksimalni prinosi, a da biljke nisu ni suviše mlade ni stare. Najpovoljnije vreme za kosidbu vlatastih trava je kad počinje njihovo vlatanje, a vreme kosidbe leguminoza je početak cvetanja. Posle optimalnog vremena kosidbe biljna masa se mnogo ne povećava, ali se povećava sadržaj teško svarljivih sastojaka (celuloze i lignina) i opada sadržaj proteina.

Sl. 1. Košenje trave za seno Sl. 2. Skupljanje sena samoutov. Sl. 3. Baliranje sena prikolicom.

Način sušenja sena, takođe u velikoj meri utiče na kvalitet sena i gubitke u hranljivoj vrednosti. Dobro osušeno seno ima zelenu boju sa očuvanom lisnom masom prijatnog mirisa i ukusa bez primesa zemlje i prašine. Sušenje sena može biti prirodno, u otkosima ili napravama, veštačko, sušeno strujanjem hladnog ili toplog vazduha. Sušenjem sena na veštački način u znatnoj meri se smanjuju gubici u lisnoj masi, proteinima i karotinu. Seno je veoma osetljivo na loše vremenske prilike, jer se povećavaju gubitci i smanjuje hranljiva vrednost. Pored ovoga, mehanička manipulacija može biti uzrok velikih gubitaka u hranljivoj vrednosti sena. Osnovni uzrok ovih gubitaka jeste opadanje lisne mase.

Osnovni kriterijumi za ocenu kvaliteta sena su hemijski sastav, svarljivost organske materije i energetska vrednost. U pogledu kvaliteta, seno može biti lošeg, osrednjeg, dobrog, vrlo dobrog i odličnog kvaliteta. Po kvalitetu najbolje je seno leguminoza, zatim mešano seno, a najslabije je seno graminea.

Seno od leguminoza sadrži od 12-22% proteina i 15-35% celuloze, mešano seno sadrži 10-14% proteina i 25-30% celuloze, a seno graminea sadrži od 5-12 % proteina i 20-35% celuloze. Tabela br. 1 Hemijski sastav livadskog sena (Krajinović M. 1992.) [3]

Livadsko seno S.P. % S.C. % Ca % P % Karotin mg/kg Odlično 14 20 0,72 0,42 50 Vrlo dobro 11 21 0,70 0,40 30 Dobro 9 27 0,62 0,28 20 Osrednje 8 30 0,60 0,21 15 Loše 7 33 0,50 0,21 5




21

Seno krmnog bilja sa oranica

Ova hraniva nemaju nekog većeg značaja kao hranivo koje se koristi za ishranu ovaca u zimskom periodu. Veoma mali deo ovih hraniva se prerađuje u seno, jer se ona pretežno koriste u zelenom stanju. Kada su u pitanju krmna bilja sa oranica treba birati vrste ili hibride koji su bogati lisnom masom, jer je razlika u sadržaju hranljivih materija u listu i stablu, izrazito velika. Od biljaka koje se koriste za spremanje ovih proizvoda pomenućemo kukuruz, sirak, sudansku travu, ovas, raž, ječam i dr. Kod spremanja sena od ovih biljaka treba voditi računa da na sadržaj hranljivih materija u senu značajno utiče vegetacioni stadijum u kome se biljka nalazi.

Tabela br. 2 Hemijski sastav suvih kabastih hraniva (Krajinović M. 1992.) [3]

Hranivo S.M. S.P. S.M. S.C. S.Pep. BEM Lucerkino seno 90,3 18,0 2,6 23,3 11,0 35,4 Seno crvene dateline 85,0 16,9 2,7 19,6 8,5 37,3 Seno grahorice 85,0 15,5 2,4 26,5 8,3 36,0 Seno tra.-det. smeše 84,4 13,1 2,5 24,9 7,8 36,0 Livadsko seno 85,0 11,9 2,8 22,9 8,5 39,0

Ostala suva kabasta hraniva

Ova hraniva potiču od raznih vrsta žita, leguminoza, uljarica, močvarnih biljaka, delova biljaka idr. Sva ova

hraniva potiču od biljaka pune fiziološke zrelosti i po pravilu predstavljaju ostatak biljne mase nakon sazrevanja, odnosno ubiranja plodova. Ova hraniva su kabasta i gruba, jer sadrže dosta balastnih sastojaka koji se teško ili uopšte ne vare. Hranljiva vrednost ovih hraniva u celini je dosta niska, jer sadrže malo proteina, masti i lako svarljivih ugljenih hidrata, a mnogo sirove celuloze. Ova hraniva mogu poslužiti kao dopuna obroka za zimsku ishranu ovaca, ali bi trebalo određenim tehnološkim postupcima (seckanje, kvašenje, hidrolitička obrada) poboljšati njihovu svarljivost, odnosno poboljšati dostupnost hranljivih materija mikroorganizmima predželudaca i organizmu ovaca. Najvažnija hraniva iz ove grupe koja se koriste u ishrani ovaca su kukuruzovina, slame žitarica i leguminoza, pleve žita i mahune leguminoza.

Kukuruzovina predstavlja ostatak kukuruzne biljne mase nakon berbe klipa. Ovo hranivo ima povoljniji sastav hranljivih materija od slame žitarica. Ovce deo svojih potreba u hranljivim materijama mogu podmiriti konzumiranjem ovog hraniva, ali je konzumiranje moguće poboljšati ako se ovo hranivo isecka ili samelje.

Slama predstavlja ostatak koji ostaje nakon vršidbe žitarica i leguminoza. Najzastupljenije vrste slame su slame žitarica (pšenica,ječam, ovas) i sojina slama, od slama leguminoza. Ostale vrste slama nemaju nekog većeg značaja u ishrani. Po hranljivoj vrednosti slama žitarica je hranivo siromašno i lošije je od kukuruzovine. Od slama žitarica njajbolja je ovsena slama, pa slama ječma, pšenice i raži. Slama žitarica se kao dodatak obroku obično koristi pri ishrani svežim sočnim kabastim hranivima radi balansiranja suve materije, ili za balansiranja sadržaja celuloze, kada u obroku dominiraju koncentrovana hraniva. U tabeli je prikazan hemijski sastav suvih-grubih kabastih hraniva.

Tabela br. 3 Hemijski sastav suvih-grubih kabastih hraniva, u % (Krajinović M. 1992.) [3]

Hranivo S.M. S.P. S.M. S.C. S.Pep. BEM Graškovina 86,4 8,0 1,6 33,5 5,4 37,9 Sojina slama 84,0 7,4 2,0 31,1 5,2 38,3 Kukuruzovina 85,0 5,0 1,5 37,5 4,8 36,2 Pšenična slama 85,7 2,2 1.2 40,8 4,4 37,1 Ječmena slama 85,7 2,9 1,4 42,0 4,6 34,8 Ovsena slama 87,5 3,8 1,4 36,9 6,0 39,4 Pleva (pšenična) 84,0 4,4 1,7 31,0 10,1 36,8 Mahune (grašak) 86,0 9,8 1.2 35,4 5,9 33,7




22

Sl. 4. Seno sudanske trave Sl. 5. Kukuruzovina u rol-balama Sl. 6. Slama žitarica rol-bale

Sa porestom proizvodnje soje u našoj zemlji poslednjih godina, sojina slama dobija sve više na značaju u ishranu ovaca. Sojina slama i slama leguminoza je kvalitetnija u odnosu na slamu žita, jer sadrži više hranljivih materija i ima veću svarljivost. Sojina slama, ne samo što ima više proteina od kukuruzovine i slame žita već je bogatiji izvor kalcijuma i fosfora. U poređenju sojiune slame sa slamom ostalih leguminoza ona ima nižu hranljivu vrednost.

KABASTA FERMENTISANA HRANIVA

Silaža

Predstavlja hranivo koje je dobijeno procesom kontrolisane fermentacije vlažne kabaste hrane ili drugih hraniva, postiže se primenom određenih postupaka. Proces siliranja je način konzervisanja biljaka i njihovih nusproizvoda vlažnim putem, a postiže se fermentacijom u siliranoj masi pomoću mikroorganizama u odsustvu vazduha. Osnovni cilj siliranja je, da se sa postupkom konzervisanja sačuvaju hranljive materije u što većoj meri. Silaže možemo posmatrati kao posebnu grupu kabastih hraniva, zbog svog specifičnog postupka dobijanja i čuvanja iako je to u suštini samo konzervisana zelena masa. Siliranje je pored sušenja najrasprostranjeniji i najznačajniji vid konzervisanja stočne hrane.

Kod nas nema tradicije u širem korišćenju silaže u ishrani ovaca. Sama činjenica da je proizvodnja kvalitetnog sena relativno teži postupak od siliranja, treba nastojati da se u ishrani ove vrste stoke uvede silaža, posebno kod ovaca koje se ne muzu. S obzirom da se kod ovaca silaža treba koristiti u zimskom periodu, neophodno je da seobrati posebna pažnja tehnici pripreme kako bi se dobila silaža odličnog kvaliteta.

Silaža za ishranu ovaca može se pripremati od velikog broja različitih biljaka, kao što su kukuruz, pšenicu, ječam, ovas, raž, sirak, različite vrste leguminoza i trava, suncokret, repa i repini rezanci i dr. Kod nas se najčešće silaža za ishranu ovaca priprema i koristi od cele biljke kukuruza, pokošena u voštanoj fazi zrelosti zrna, kao i od sirovih repinih rezanaca.

Sl. 7. Silaža trava Sl. 8. Senaža trava Sl. 9. Silaža kukuruza u rol-balama

Kvalitet silaže zavisi od više faktora od kojih su najvažniji, odabir biljne vrste za siliranje, tehnike siliranja, toka fermentacije i načina čuvanja. Izbor hraniva za siliranje ima dosta uticaja na primenu tehnike siliranja, jer postoje značajne razlike u hemijskom sastavu žitarica i leguminoza, kao i korenasto-krtolastih hraniva. Presudan uticaj u procesu siliranja ima sadržaj rastvorljivih ugljenih hidrata u silo masi (biljkama), pa u skladu sa sadržajem rastvorljivih ugljenih hidrata postoje biljke koje se lako siliraju (cela biljka kukuruza), koje se teško mogu same silirati i biljke koje se uopšte ne mogu silirati bez određenih dodataka (lucerka).




23

Tabela br. 4 Hemijski sastav različitih silaža Hemijski sastav, % Hranivo SM SP SL SC Bem Pep Ca P

Kukuruz zeleni 25,9 2,06 0,60 5,66 16,0 1,51 0,07 0,05 Kukuruzna silaža 20,0 2,30 0,69 7,15 8,47 1,39 - - Kukuruz klip 87,0 8,34 3,14 17,2 56,6 1,76 0,03 0,27 Sudanska trava 17,0 2,12 0,44 6,27 6,79 1,35 0,08 0,03 Ovas i grahorica 19,5 3,25 0,57 5,53 8,23 1,89 0,19 0,07 Kukuruzovina+glave i lišće 24,0 1,49 0,40 7,89 11,7 2,54 - - Kukuruzovina+sirovi rezanac 24,0 1,78 0,32 10,4 9,82 1,68 - -

Pored napred navedenih faktora za uspešnu pripremu silaže neophodno je primeniti pravilnu tehniku u svim operacijama pripreme siliranja od odreživanja momenta žetve, kosidbe, transporta, punjenja silo prostora, sabijanja silo mase, pokrivanja i izuzimanja.

Smeštaj silaže igra značajnu ulogu u pogledu očuvanja kvaliteta silaže i smanjenju gubitaka. Osnovni zahtevi koji se moraju obezbediti izborom tipa silosa jesu, da se omogući lako punjenje silosa, dobro i ravnomerno sabijanje silo mase, dobra izolacija i zaptivenost, lako pokrivanje i izuzimanje bez gubitaka. U ishrani ovaca može se koristiti silaža različitih biljnih vrsta i ako je dobrog kvaliteta i ukusa predstavlja stabilan i u svim prilikama siguran izvor stočne hrane. Uglavnom se koristi onda kada nema dovoljno kabaste hrane (zimi) i u ishrani onih kategorija ovaca koje se gaje radi mesa i vune. Sjagnjenim ovcama daju se manje količine, koje se postepeno povećavaju nakon jagnjenja i maksimum dostižu 45 dana posle jagnjenja. Preporuke za količinsko korišćenje silaže u ishrani ovaca najčešće se kreću od 2-4 kg po grlu dnevno [1].

Senaža predstavlja kabasto hranivo koje se dobija tehnološkim postupkom konzervisanja zelene mase koji objedinjuje, delimično postupak spremanja sena i spremanja silaže. Spremanje senaže je tehnološki postupak koji je novijeg datuma. Senaža se sprema na taj način što se zelena biljna masa posle košenja pusti da provene do vlage 40-55%, a potom se pristupa skupljanju, seckanju i senažiranju. Senaža po težini spremanja, gubitcima i po kvalitetu krmne mase značajno prevazilazi kvalitet sena i silaže. Ona ima niz prednosti u odnosu na druge vidove konzervisanja krme. Pri spremanju senaže, uspešno se mogu sačuvati i kvantitet i kvalitet hranljivih materija. Proces degradacije hranljivih materija je slabije izražen, tako da pojedini delovi biljaka ostaju slični izvornom obliku. Gubici se kod ovog tehnološkog procesa u proseku kreću od 5-15%, što je u poređenju sa drugim tehnološkim postupcima spremanja hranivima daleko bolje.

Pravilna dužina seckanja i sabijenost mase stvaraju anaerobne uslove koji omogućuju uspešno čuvanje senaže. Sam postupak senažiranja teče tako da se prvo pokosi travna masa, zatim se pusti da provene 5-7 sati (smanjenje nivoa vlage od 40-55% vlage), potom se pristupa sakupljanju i seckanju mase (dužine 3-4cm). Prilikom sabijanja mase u zavisnosti od potrebe dodaju se konzervansi ili materije koje poboljšavaju procese mlečno kiselinskog vrenja ili kvalitet senaže [2].

Senaža je kabasto hranivo koje svakim danom zauzima sve značajnije mesto u ishrani stoke iz razloga što se može praviti u svako doba sezone (kod nas veoma značajni prvi otkosi u proleće koje je teško spremiti, i kad se spremi lošeg je kvaliteta) , nema nekih značajnih zahteva za smeštajem (rolo-bale) i mehanizacija je standardna.

ZAKLJUČAK

Hranjivost kabaste hrane se definiše kao kapacitet održavanja proizvodnje grla, a što zavisi o sposobnosti snadbevanja grla potrebnim hranljivim materijama. Hranjivost kabastih hraniva zavisi od: [1] količine kabaste hrane koju će životinja pojesti (voljno uzimanje), [2] sadržaja hranljivih materija u kabastom hranivu (hemijski sastav) i [3] sposobnosti životinje da svari i iskoristi hranljive materije. Sposobnost ovaca da usvoje hranljive materije iz kabaste hrane najviše zavisi od mikroorganizmima koji su prisutni u predželudcima. Hranjivost kabaste hrane ne zavisi samo od svojstva kabaste hrane, već i od složene interakcije između kabastog hraniva, životinje (u ovom slučaju ovce) i populacije mikroorganizama u predželudcima. Hranjivost kabaste hrane brzo opada sa starenjem biljke i varira u rasponu od visoke hranljivosti, poput silaže i senaže i niske svarljivosti kao što su gruba voluminozna hraniva odnosno, vegetativni delovi biljaka u punoj zrelosti (slame, kukuruzovine, pleve i brsta). Svaka od njih ima svoje prednosti kada se [2] pravilno pripremi i pravilno posluži kao




24

dopuna obroku i [2] odabere tako da odgovara potrebama kategoriji ovaca. Tako se slame i kukuruzovina daju priplodnim ovcama u dobroj kondiciji tokom bremenitosti ili nisko proizvodnim kategorijama ovaca ili ovcama u tovu. Literatura:

[1] Antov G., Čobić T., Antov A. (2004): Siliranje i silaže, Novi Sad [2] Đorđević N., Grubić G., Makević M., Jokić Ž. (2009): Ishrana i gajenje domaćih životinja, Beograd-Zemun [3] Krajinović M. (2006.) : Ovčarstvo i kozarstvo, Novi Sad

Documents

Aktuelni savetnik5.189.140.16/~svetodavstvo/sites/default/files/Aktuelni_savetnik_br_… · Dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija predstavljaju vrlo značajne veterinarsko-sanitarne