Ahmed Tamimdari - Istorija Perzijske Knjizevnosti

Naslov originaladr Ahmed Tamimdari Tarih-e Adab-e ParsiCentar za meunarodno-kulturna izuavanja Organizacijeza islamsku kulturu i komunikacije Teheran, 2000. godIzdavaKulturni centar I.R. Irana u Beogradu; Drutvo srpskocrnogorsko-iranskog prijateljstvaZa izdavaaGholam VafaeiLektura i korekturaMirjana AbdoliTehniko ureenje i likovna opremaAleksandar DragoviPredgovorProf. dr Rade BoovitampaBatAtisakTira1.000

Beograd 2004.e-mail: [email protected]

www.nur.org,yu

CIP - Katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd821.222.1(091)141.33(55)(091)TAMIMDARI, AhmedIstorija persijske knjievnosti : kole, razdoblja, stilovi i knjievne vrste / Ahmed Tamimdari ; s persijskog preveo Seid Halilovi. - Beograd : Kulturni centar I.R. Irana : Drutvo srpskocrnogorsko-iranskog pri-jateljstva, 2004 (Beograd : Batatisak). -320 str. ; 21cmPrevod dela: Tarih-e Adab-e Parsi. - Tira 1.000. - Str. 9-12: Istorija kao svedoanstvo / Rade Boovi. Str. 297-320:Nebeski napev persijske knjievnosti naoj dananjici / Seid Halilovi. - Napomene i bibliografske reference uz tekst.ISBN 86-7356-013-6a) Persijska knjievnost - Istorija b) Filozofija - Istorija - PersijaCOBISS. SR-ID 116440844

Dr Ahmed Tamimdari

ISTORIJA PERSIJSKE KNJIEVNOSTI

kole, razdoblja, stilovi i knjievne vrste

s persijskog preveoMr Seid Halilovi

Beograd, 2004.

Uvod 7

SADRAJ

Istorija kao svedoanstvo 9Uvod 11

Poglavlje 1.Intelektualne i filosofske kole 171. Filosofska kola peripatetiara 172. Iluminativno gnostika kola 262.1. Filosofska kola iluminacije 272.2. kola misticizma i gnoze 333. Islamska teologija (kalam) 544. kola Transcendentne filosofije 605. Nove filosofske kole nae doba 67

Poglavlje 2.Knjievna razdoblja;

periodizacija persijske knjievnosti 691. Prvo razdoblje 702. Drugo razdoblje 743. Tree razdoblje 824. etvrto razdoblje 935. Peto razdoblje 96

Poglavlje 3.Persijski poetski stilovi 1031. Horasanski stil 1042. Posredni stil 1123. Iraki stil 1184. Stil hipotipoze 1295. Indijski stil 1316. Stil iz razdoblja povratka 1367. Razdoblje konstitucionalnog sistema 1378. Novo doba 138

Poglavlje 4.Persijski prozni stilovi 141

8 Istorija persijske knjievnosti

1. Persijski prozni stil u prvom razdoblju 1412. Persijski prozni stil u drugom razdoblju 1433. Persijski prozni stil u treem razdoblju 1464. Persijski prozni stil u etvrtom razdoblju 1505. Persijski prozni stil u petom razdoblju 1546. Persijski prozni stil u estom razdoblju 155

Poglavlje 5.Knjievne vrste u persijskoj knjievnosti 1571. Epika 1582. Lirska knjievnost 1872.1. etvorostih (rubaija) 1892.2. Dupli distihon (do-bejti) 2032.3. Oda (kasida) 2092.4. Gazel 2352.5. Mesnevija 2702.6. Tarkib-band 2752.7. Tardi'-band 2772.8. Fragmentarna pesma (ket'e) 2782.9. Mosamat 2792.10. Monostihon (mofrad) 2802.11. Poveana pesma (mostazad) 2813. Didaktina knjievnost 2824. Dramska knjievnost 286Prie u Iranu 292

Uvod 9

ISTORIJA KAO SVEDOANSTVO

Persijska knjievnost predstavlja jednu od najzanimljivijih,najstarijih i najomiljenijih knjievnosti ne samo na azijskom konti-nentu, ve i ire. Evropski romantizam, taj poneseni knjievniizraz najplemenitijih namera i najprefinjenijih estetikih poriva,ne moe se zamisliti bez plodotvornog uticaja Istoka, posebnopersijske knjievnosti. Pesnici iz Evrope 19. veka su hitali da uirokim, pomalo utim vodama Nila, pronau dubinu Istoka anjegov miris i ukus u iraskim jabukama u Persiji.

Duga je istorija persijskoga knjievnog iskustava: oduzbudljive Aveste (verovatno 4. vek) do dananjih vremena. Utim drevnim vremenima Aveste stvaralo se na staropersijskom,potom na srednjeperijskom koji je poznat pod imenom pehleviili pahlavi jezik i, na kraju, na osavremenjenom persijskomjeziku. Samo u srednjem dobu, posle brzog usvajanja islama,najtalentovaniji i najobrazovaniji Persijanci koristie, umestomaternjeg jezika, arapski jezik koji je za mnoge muslimaneizmeu 8. i 12. veka bio lingua franca. Tako su persijski stvaraoci,kao nekada nai zemljaci sa prostora jadranske obale koji sustvarali na latinskom jeziku, koristili arapski jezik da seknjievnoumetniki, teoloki ili filosofski izraze. Veliki arapsko-persijski, islamski pesnik Abu Nuvas (9. vek) pevao je naarapskom, ali mislio i oseao na persijski nain. Veliki intelektu-alac Persijanac Ibn Mukafaa prevee sa pahlavi jezika uvenodidaktiko delo s elementima basne na arapski jezik polovinom8. veka. Ovaj zbornik pria o ivotinjama postae poznat podimenom Kalila i Dimna, a sa arapskog izmeu 11. i 13. vekaprevee se na latinski, grki i hebrejski a potom, vremenom, ina druge evropske jezike, pa tako sa grkog i na slovenske,odnosno srpsko-slovenski jezik (1200). Onima kojima je grkiprevod bio izvornik, taj zbornik udnih i pounih pria biepoznat pod imenom Stefanit i Ihnilat. U nas e se, ponovo, pojav-ljivati u epizodama u vreme prosveenosti (kod Dositeja) a celodelo e biti prevedeno sa arapskog, blagodarei B. Korkutu,pedesetih godina prologa veka i biti objavljeno pod original-nim naslovom Kelila i Dimna. Meutim, Persijanci, svesni svoje


velike kulturne i civlizacijske prolosti ve krajem 9. i poetkom10. veka vratie se svom materinjem jeziku, a meu prvimapesnici Rudaki, Dakiki i Firdusi.

Dakle, kako se vidi, Persijanci su, uglavnom, u vremearapskih osvajanja prestali da stvaraju na svom jeziku, ali su bilizasluni za prevode na arapski, osim Kallile i Dimne, i drugihznaajnih persijskih ili indijskih dela srednjega perioda, kao naprimer Hudaj name (Knjiga o kraljevima koja je nadahnula iuvenog Firdusija), a docnije i Hilajdu i jednu no koja je kodPersijanaca bila poznata pod imenom Hezar efsane (Hiljadupria). Persijanci, prihvativi islam izmenili su, u prilinoj meri,i svoj duhovni ivot, izuzev manjih grupa koje su se ispredislama, a uvajui staru zoroastrijansku veru, iselile u Indiju ukojoj su sve do skoro uvali svoje kulturne i jezike odlike, ali susvuda ostvarivali znaajan kulturni uticaj na novu monoteis-tiku religiju i knjievnost muslimanskih naroda. Ipak, njihovastara vera se esto mogla prepoznati u persijskoj sklonosti kaspecifinom duhovnom ivotu i negovanju mudrosti.

I upravo sa tih razloga, zanimljivo je i korisno to ovogaputa, zahvaljujui trudu Iranskog kulturnog centra i njegovogdirektora mr Gholama Vafaija i plemenitom naporu mladogprevodioca g. S. Hallilovia, imamo pred sobom jednu novuistoriju te bogate knjievnosti. Njen autor je dr Ahmed Temim-dari, profesor na Fakultetu pesisjke knjievnosti i stranih jezikau Teheranu i pisac nekoliko znaajnih knjiga iz oblastiknjievnosti. Prvo to se moe zapaziti u njegovoj istoriji da jeona, ipak, jedan brz ali, ipak, koristan kroki, odnosno pregledpersijske knjievnosti i da je ta istorija obuhvatila i oblast filos-fije, delimino obraujui istoriju istone islamske filosofijekako bi se bolje razumele neke knjievne kole i anrovi. Akoliko je teko neke pojave i autore izdvojiti iz zajednikog kor-pusa srednjevekovne islamske kulture pokazuje, upravo,poglvalje ove knjige koje se bavi islamskom filosofjiom (pre-vodilac je esto naziva teozofijom!) i islamskim misticizmom.Stoga ovu Istoriju valja paljivo itati, naroito to je njen pre-vodilac g. S. Halilovi na zemljak iz Srbije, talentovani mladi,islamski, iitski bogoslov, odlinog obrazovanja, koje je u

Uvod 11

glavnom stekao u uvenom Komu i samostalnim radom, rela-tivno uspeno prebrodio, kao teozof, prepreke koje pruaprenoenje poetikih i knjievnih termina iz jedne u drugu, sas-vim razliitu, knjievnu sredinu. Uz, u glavnom, lep jezik i jasanstil, g. Halilovi nam je pruio priliku da ovu knjievnostvidimo iznutra. Sve ostalo mora italac sam proveriti, ali senadam da nee biti razoaran, mada se radi o jednom pristupufenomenu knjievne istorije koji je razliit od naeg tzv.estetikog horizonta.

Meutim, valja istai da na obrazovani italac ve imaneka predznanja o persijskoj knjievnosti i njenoj istoriografiji.Ipak, nije na odmet pomenuti da je na prostoru do skora jed-nog, zajednikog jezika veine Junih Slovena, koji se nazivaosrpskohrvatskim jezikom, osmiljeno upoznavanje sa per-sijskom knjievnou otpoelo je u treoj deceniji prolog veka,kada je uvedena nastava iz ove knjievnosti na Filozofskomfakultetu u Beogradu na kojem je, kao beki ak, skoro polastolea, pionirski delovao zanaajni evropski orijentalilsta profe-sor Fehim Bajraktarevi. Ali, preko nemakog romantizma, bla-godarei ponajpre Jovi Jovanoviu-Zmaju, znali smo jo u 19.veku ta je rubaija, a porodica Ili je dala ne mali prilog u koristobjektivnog upoznavanje islama i istonjake poezije, posebnopersijske. Prva istorija ove knjievnosti pojavie se u Mostaru1924. god. pod naslovom Kratak pregled persijske knjievnostiiz pera vrednog muslimanskog intelektualca i prevodiocaHuseina Gjoge. Nadahnuta predavanja prof. Bajraktarevia teksu posthumno objavljena pod naslovom Pregled istorije per-sijske knjevnosti (1979). Vredno je ovde istai da je prof. Bajr-katarevi odravao veze sa jednim od najveih iranista prologaveka, Rusom E.E. Berteljsom. Najzad, krajem prologa vekapojavila se do sada najozbiljnija i najiscrpnija istorija persijskeknjievnosti na tzv. srpskohrvatskom, bonjakom jeziku JunihSlovena. Njen autor je na najpoznatiji iranista, prof. BeirDaka iz Sarajeva (Historija persijske knjievnosti /od nastankado 15. veka/, Sarajevo, 1997).

Naravno, u Evropi gde je orijenatilstika kao disciplina bilai ostala vrlo razvijena, iranistika je imala mnogo vie pregalaca


koji su se rano potrudili da ponude prve istorije te knjievnosti,mnogo ranije nego to su i sami Persijanci pokuali da tako touine. Od vie znaajnih autora pomenuu ovde samo one kojisu, ini mi se, dali najiscrpnije prikaze istorije te sjajneknjievnosti, ili su se istakli svojom izuzetnom erudicijom. To suBritanci Arberi i Braun, eh Jan Ripka, Nemac Horn, ItalijanPici, Rusi A.E. Krimski, Braginskij i ve pomenuti Berteljs.

U Beogradu, 11. maja 2004.Rade BOOVI

Uvod 13

UVOD

Sabiranje istorije persijske knjievnosti je izuzetno teakposao; ispisivanje istorije kulture i knjievnosti, koja se protee,u najmanju ruku, kroz tri hiljade godina, za sobom povlaimnotvo planova, teorija, putovanja, izuavanja, razgovora isavetovanja. Na tom polju su nekoliko istaknutih autoriteta, ve,odvano koraali i donekle prokrili put. Izuzevi one zbirke oivotu knjievnika, kao to su Lubab al-albab (Probrano meuprobranim odlomcima) i Madma' al-fusaha' (Skup kras-noreivih), u prolosti se i u optim istorijama, poput one Ravzatas-safa i 'Alam-e ara-je 'Abasi ('Alam-e ara-ye 'Abbasi), uodreenim delovima, osvrtalo na biografije umetnika i pesnika,gde su i njihova dela bila predstavljena. U novije vreme su se,na jedan inovat ivan na in, pojavi le i razne is tori jeknjievnosti. Edvard Braun (Edward Browne), prof. Badi'uza-man Foruzanfar, dr afak, Herman Ete (Hermann Ethe), JanRipka (Rypka) i dr Zabihulah Safa, spadaju u najuglednijeautoritete to se ispisivanja istorije u persijskoj knjievnosti tie.Prema tvrdnjama dananjih uenjaka iz ove oblasti, metodepisanja istorije persijske knjievnosti delimo u nekoliko kategor-ija:

1. sakupljanje istorije persijske knjievnosti na osnovuistorijskih podataka o raznim politikim dinastijama koje suvladale u naunim krugovima persijskog jezika i knjievnosti;

2. sakupljanje istorije persijske knjievnosti na temeljuknjievno filosofskih kola;

3. prikupljanje istorije persijske knjievnosti na temeljuraznih knjievnih stilova, koji su nastajali tokom istorije;

4. prikupljanje istorije knjievnosti na osnovu knjevnihvrsta;

5. prikupljanje istorije knjievnosti zasnovano na svimpomenutim metodama u gore etiri take.

Kada bi jedan istraiva politike istorije, prilikom razvi-janja svoga rada, stavio glavni akcenat na dinastije koje su bilena vlasti, pri emu bi samo sekundarno razmotrio pitanje kul-ture, civilizacije i knjievnosti, on bi, ustvari, uinio ono to je


prirodno i oekivati od njega. No, jedan pisac istorije kulture,knjievnosti i umetnosti e moi da, umesto politikih dinastija,za temelj svoga rada odredi kulturna razdoblja, te da nekolikovelikih mislilaca, koji su imali svoj vlastiti stil, predstavi kao uti-cajne izvore knjievnog duha. S kakvom bi se potekoomsuoili kada bi npr. umesto da kaemo gaznovidsko, selduko,harazmahidsko, mongolsko ili tejmuridsko razdoblje, kazali inapisali Ferdosijeva, Sana'ijeva, Nezamijeva, Sa'dijeva, Mevlan-ina, Sa'ibova ili... epoha? Potrebno je da razjasnimo da li, usvojim istraivanjima o kulturi, tvrdimo da je politika primarnai od kljune vanosti ili su nam, pak, knjievni i kulturni temeljinajvaniji. Moemo li, dakle, kulturu svakog naroda i nacijezamisliti kao nepregledan okean, u kome plove brodovi poli-tike?

Naravno, kultura i politika uzajamno utiu jedno nadrugo, no, na istraivau je da pojasni koje od to dvoje, ipak,dominira nad onim drugim. Stoga, nipoto se za ozbiljnoistraivanje ne moe prihvatiti jednostrano sagledavanje uticajajednog na ono drugo. Istraiva knjievnosti, u svemu tome,prirodno je, bez osvrtanja na to koji je od ova dva elementa kul-ture i politike, u odreenom razdoblju, bio dominantniji, mora,udovoljavajui zahtevu svog osobenog kulturnog obzira, da senajvie okrene svojoj struci i da jo vie doara bletanje obzorjakulture i knjievnosti, klonei se, pritom, prekomernih ili zane-marujuih iskaza o ovoj politikoj dinastiji ili onom ratnomvojskovoi. ta ako za jednog osvajaa kaemo da je bio eljanubistava i krvoprolia, a ono istoga, drugi narodi i narodnostikoji govore persijski jezik, nazivaju velikim spasiteljem? Tako bijednostrani iskazi te vrste umanjili kulturnu vanost naegarada i same nas uvukli u politike i meunarodne netrpelji-vosti. Po miljenju pisca ovih redaka, istoriju knjievnosti trebaispisivati u svetlu razvoja i usavravanja pesme, prie, drame imedija. Ukoliko se jo tome pridodaju druge teme iz raznihnauka, odnosno iz istorije, politke, geografije, alhemije, magijeula vida, onda emo pred sobom imati delo koje lii na enciklo-pediju. Teme koje su razvijane u ovoj knjiici, samo su poreanepo jednoj inovativnoj skici, i pri tome smo se, kao pisanim

Uvod 15

izvorom u polju istorije persijske knjievnosti, posluilipomenutim knjievnim delima istaknutih iranskih i neiranskihpisaca.

U poetku su razmatrane odreene filosofske i teolokekole koje su, u ulozi kulturnih uporita, uzdigle knjievna dela.U sledeim delovima se govori o knjievnim stilovima i o tomekoji pojedinaan stil odgovara kojoj filosofskoj koli. U zadnjemdelu se govori o knjievnim vrstama. Prema tome, pri ispisi-vanju ovog dela se insistiralo na koli, stilu, razdobljima iknjievnim vrstama.

Na kraju se iskreno zahvaljujem Ahmedu Rasuliju i M.Akbariju koji su mi pomogli u ispisivanju, pribavljanju izvora iu pripremi za tampu ove sadrine.

Ahmed Tamimdari

17

Poglavlje 1

INTELEKTUALNE I FILOSOFSKE KOLE

Definisanje i relativno obuhvatno i potpuno opisivanjeistorije umetnosti, posebno knjievnosti, ne izgleda da bi bilodovoljno ispravno, ako se ne bi osvrnuli na njihova intelektu-alna, filosofska i teoloka uporita. S toga emo se ovde potru-diti da se ukratko udubimo u intelektualne, filosofske i teolokekole, kako bi predstavili i one knjievne stilove koji su pove-zani s tim kolama. Jo emo se dotai i knjievnih vrsta, odgo-varajuih svakom pojedinanom stilu, da bi prikazali kako su seknjievne persijske vrste razvijale i menjale unutar i izvan Irana.

U okviru intelektualnih, filosofskih i teolokih kretanja,susreemo, generalno sagledavajui, pet misaonih tokova:

1. filosofska kola peripatetiara,2. kola iluminacije i gnoze,3. teoloke kole,4. Sadrina kola transcendentne filosofije i5. nove filosofske kole nae doba.Pomenute kole kako su uticale na knjievne i umetnike

stilove, tako su, donekle ratrkano, i manifestovane u delima iraznim knjievno umetnikim vrstama.

1. Filosofska kola peripatetiara1

Od kada je u abasidskom dobu, u ranom drugom lunar-nom po hidri / osmom veku, otpoeo pokret prevoenja,mnoge vredne knjige su sa grkog, sirijanskog, pahlavijskog,sanskrita i drugih jezika, prevedene na arapski i onda na per-sijski jezik. Taj proces je bio uzrok da se, meu muslimanima,istaknu razni misaoni i filosofski tokovi, i posebno dela grkih

1 Saliba, Farhang-e falsafi, str. 590.


filosofa. Prevoenje tih spisa je, naravno, u islamskom svetusmeralo ka mnogostrukim ciljevima, na koje se ovde nemoemo osvrnuti. Samo emo nazreti da je jedan takav cilj,verovanto, bio da se islamski principi i nauci kompariraju saraznovrsnim drugim naucima koji su prispevali u rukeistraivaa putem prevoenja1. Prevoenjem naunih dela istak-nutog grkog teozofa, Aristotela, islamski i iranski intelektu-alno-filosofski sistem se naao pred novim horizontom, onimto je postalo poznato kao filosofska kola peripatetiara(maa) ili peripatetika (maai). To nipoto ne znai da suislamski i iranski uenjaci bili iskljuivo imitatori i da su sledilisve ono to je Aristotel kazivao. Naime, aristotelovska misao jeponajvie bila sklona isto intelektualnim i racionalistikim pro-matranjima. Al-Kindi (umro 252/866) se, po prvi put u islam-skim krajolicima, prihvatio tog filosofskog metoda, premda jeon, u svojoj filosofskoj koli, aristotelovsku filosofiju sagle-davao u svetlu aleksandrijskih komentara, koji su je uskladili saneoplatonizmom. U ovoj koli su nauka i filosofija uivaleizuzetno veliki ugled. Meu sledbenicima ove kole susreemoAbu Sulejmana Sadestanija (umro 391/1000) i Abu RejhanaBirunija (umro 440/1047), koji su u svojim delima koristilipomenuti metod, iako je u delima Abu Sulejmana, filosofija, akod Abu Rejhana, nauka dominantnija. Al-Kindijeva dela, autorAl-fihrist-a spominje njih 240, imala su veliki uticaj na nadola-zee filosofe, a naroito Avicenu. Kindi je bio sledbenikmutazilijskih telokih principa i radio je na tome da ta vero-vanja sistematizuje na jedan filosofski nain. Stoga je insistiraona vrstoj povezanosti razuma i verovanja, i filosofije i religije,stavu koji se nalazi i u Farabijevom i Aviceninim delima2.

Posle Al-Kindija se na filosofskom prestolju pojavljuju nje-govi neposredni uenici, ugledni autoriteti kao to su: Ahmedibn Tabib Sarahsi (iveo otprilike 218/833-286/899), inae ia iuitelj abasidskog halife Mutezida, zatim Abu Maar Balhi(umro 272/885), poznat na Zapadu kao Albumasar, Abu Zejd

1 Nasr, Se hakim-e mosalman (Tri Muslimanska Mudraca), str. 13.2 Ibid., str. 13.

Intelektualne i filosofske kole 19

Balhi (umro 322/933) i drugi. Oni su, zapravo, razvili nauneaspekte Al-Kindijeve kole u islamskoj civilizaciji. No, mora seza pravog Al- Kinijevog naslednika, u filosofiji, znati Abu NasrFarabi (259/872.-339/950.), na Zapadu dobro poznat kao Alfara-bius. Njegovo puno ime je Abu Nasr Muhamed ibn Tarhan ibnUzalag Farabi i roen je 259/872. godine u Vasiu, blizu gradaFarab u Transoksaniji. Oskudne su informacije o njegovomivotu, pa, stoga, uenjaci koji su istraivali o njegovim delima iivotu, kao to su tajnnajder (M. Steinschneider), IbrahimMadkur, Ditrisi (F. Dieterici), Rozental (R. Rosenthal) i Valcer(R. Walzer), nisu mogli da razjasne sve mrane detalje iz njego-vog ivota1. Farabi je jo kao mlad otiao u Bagdad i tamo uiorazne nauke pred Johanom ibn Ajlanom (Yuhanna ibn Aylan).Postao je vrsni poznavalac logike, filosofije, arapske sintakse,muzike i matematike i napredovao je u uenosti do te mere dasu ga nazvali Drugim masterom, iza Aristotela.

Podrka koju je imao od strane vladajuih Hamdanida,pristalica iijstva, pokazuje da je on, verovatno, bio iijskeorijentacije. S druge strane, njegovo uenje o poslanikoj teozo-fiji ima odreenih zajednikih taaka sa verovanjima iijskihmislilaca2. Farabi je, napokon, posle osamdeset godina ivota,umro 339/950. godine u Damasku. Pored filosofskih spisa, zasobom je ostavio i knjigu po imenu Al-musiki al-kabir (Velikamuzika)3. Njegova izuavanja su veinom izvijana na temeljupitagorejskih teorija. Njegova filosofska gledita, generalno,imaju tri temeljne odlike:

a) Logiko i filosofsko razlikovanje esencije i egzistencije,stvar na kojoj e, u iduim vekovima, filosofi kao to su Sohra-vardi, Avicena i Sadrudin irazi, razviti izvrsne studije. Temel-jno, Farabi je zastupao ideju o primarnosti egzistencije. Unjegovim delima se susreemo i sa razlikovanjem Nune i kon-tingentne egzistencije, kao i sa studijom o nunosti Egzistencije.

b) Ideja o izlivanju intelekata iz Prvog intelekta, na kojuFarabi ukazuje principom Iz Jednog ne izliva sem Jedno. Iako

1 Ibid ., str. 154.2 Korben, Tarih-e falsafe-je islami (Historija islamske filosofije), str. 225.3 Nasr, Se hakim-e mosalman, str. 17.


je Avicena, kasnije, razvio ideju o izlivanju intelekata, no izla-ganje studije o Delatnom intelektu i potencijalom intelektu, kaoi podela ovekova razuma u praktini i teoretski, zapravo, jesunovine u Farabijevoj epistemologiji.

c) Ideja o poslanstvu, kao najuzvienija studija u Fara-bijevim delima. On je ovde bio pod uticajem PlatonoveDrave. Farabijeva politika je neodvojivo zasnovana na celomspektru njegove psihologije i kosmologije i, kao to smo nazna-ili, njegova ideja o poslanstvu je naporedna sa odreenimuenjima iijstva.

Farabijeva delaIz glavnih Farabijevih traktata moemo izdvojiti epistolu

Al-dam bajna raja-i al-hakimajn (Usklaivanje ideja dva mud-raca), knjigu Fi agradi Arastatalis (O Aristotelovim nakanama),sumiranje nekih Platonovih dijaloga, epistolu Fi ma janbagi anjukaddam kabla at-talim al-falsafa (O onome to treba nauiti prebavljenja filosofijom), Uvod u Aristotelovu filosofiju, Ihsa al-ulum (Klasifikacija nauka), epistolu Fi al-akl va al-makul (Fi al-aql wa al-maqul O intelektu i inteligibliji), Fusul al-hikam(Dragulji mudrosti), Arau ahli al-madina al-fadila (Nazoristanovnika idealne drave), As-sijasat al-madanijja (Graanskapolitika), Tahsil as-saada (Pripravljanje blaenstva), i sumiranjePlatonova Navamis-a (Laws Zakoni), od kojih, poslednja etiritraktata, zapravo, pojanjavaju politiku filosofiju Farabija.Pored ovih naslova, Farabi je za sobom ostavio jo neke spise izraznih naunih disciplina, koji su nestali, a od kojih nabrajamo:Ahlak-e Nikumahisi (Nikomahova etika), komentare na Aristote-lovu Meteorologiju i Metafiziku.

Premda je Farabi bio vrsto privren Aristotelu i njego-vom metodu rezonovanja, pokuao je i da sravni i dovede usklad stavove dva grka teozofa, Aristotela i Platona. S takvomnakanom je pokuao da u knjizi Usklaivanje ideja dva mudraca,kroz proces harmonizovanja njihovih nazora, istodobno, proko-mentarie njihove ideje1. Farabi je, pored filosofije i politike,

1 Nasr, Se hakim-e mosalman, str. 16.


odlino poznavao i sufizam / mistiku. Inforamacije koje su nampristigle o njegovom priprostom nainu ivota, pokazuju nje-govu sklonost mistici. Njegova knjiga Fusus al-hikam, zapravojeste itav ciklus spekulativne gnoze, ispisane na temelju prin-cipa peripatetike filosofije, knjiga koja je i dan-danas u sklopunastavnog plana [tradicionalnih kola]1. Farabi je izvrsnopoznavao filosofiju, muziku, matematiku i politiku, i tavie,bio je dobro uveden u sve naune discipline iz svog vremena.Stoga ga, nedvojbeno, moemo nazvati filosofom uenjakom.

Pre nego to se skoncentriemo na Avicenu i njegovauenja, na tog najslavnijeg predstavnika peripatetike filosofskekole, nuno emo spomenuti velikog filosofa i lekara iz gradaReja, Muhameda ibn Zekerijaha Razija.

Muhamed ibn Zekerijah RaziRazi je roen u gradu Reju negde oko 250/864. godine i

napustio je ovaj svet 311/923. ili 320/932. godine. Proslavio se ucelom svetu, i na Zapadu je poznat kao Razes (Rhazes). IzRazijevih pisanih dela odmah izdvajamo njegov magnum opus umedicini po imenu Al-havi (Sadraj Continens) i njegovuknjigu iz hemije Sir al-asrar (Tajna tajni). Poslednja knjiga jeostavila veliki uticaj na prirodne nauke iz autorovog vremena2.

Znaaj Razijevog filosofskog rada se pokazuje u njegovimpolemikama sa intelektualnim tokovima ismailija. Razvijao jepisane filosofske rasprave sa velikanima te kole, Muhamedom Sar-hom od Niapura i Hamidom od Kermana. Rasprava o alhemiji jejedan primer njihovih nesuglasica. Naime, ismailije bi, ovde, prilihermeneutici, a Razi bi se, u sluaju spoznavaja prirodnih fenom-ena, suprotstavio svim vrstama hermeneutike i ezoterijske,odnosno simbolike interpretacije3. Ismailijski filosofi su se, osim uovom pitanju, digli protiv njega i u vezi vremena, prirode, due iverovesnitva. Razijeva studija o vremenu podsea na zarvanijskukosmologiju iz drevnog Irana, a u raspravi o verovesnitvu on seokoriava raspravama filosofa. Ismailije, meutim, tu stvar

1 Ibid., str. 18.2 Ibid., str. 19.3 Korben, Tarih-e falsafe-je islami, str. 195.


smetaju izvan dosega filosofa. U svakom sluaju, njegovi religijskii gnostiki stavovi potiu iz platonikih i manihejanskih ideja1.

Avicena (370/980-427/1037)Peripatetika misao je kulminirala u Iranu, pojavom iran-

skog slavnog teozofa, Avicene. Abu Ali Husein ibn Abdulah ibnSina je roen, u mesecu safaru/februaru, u Afaneu kod Buhare.Njegov otac je bio guverner pri samanidskoj vladi. Posle oevesmrti, otpoeo je sa putovanjima i proveo je neko vreme u Gor-ganu, Kazvinu, Hamedanu i Ispahanu. Za njegovu bistrinu sevezuje pria da je u svojoj sedamnaestoj godini izleio samanid-skog emira Nuha i da je u osamnaestoj godini nauio sve naukeiz svog vremena2. Avicena, poznat kao i ejh ar-rais (Vrhunskiuitelj) je umro u blizini grada Hamedana, gde je i pokopan.Njegova nauna dostignua su bila uzrok da mu pripadnu tituleejh ar-rais, Hudet al-hak (Dokaz Zbiljin), araf al-mulk(Ekselencija svetska) i Imam al-hukama (Predvodnik teozofa).Zapadnjaci ga dobro poznaju kao Ibn Sinu ili Avicenu.

Avicenina dela moemo podeliti u tri kategorije:a) U prvu kategoriju, uglavnom, spadaju njegovi filosofski

spisi:1. Nidat (Spasenje), koji predstavlja kratak sadraj ifa-a,2. Ujun al- hikma (Izvori mudroslovlja),3. Dane-name-je Alai (Alaudevletova Knjiga znanja),

prva knjiga iz filosofije napisana na persijskom jeziku,4. Knjiga ifa (Isceljenje Sufficientia) i5. Al-iarat va at-tanbihat (Pokazala i upozorenja).Pored toga, napisao je i dosta epistola iz logike, psi-

hologije, kosmologije i metafizike.b) Druga kategorija je, univerzalno, vezana za priro-

doslovlje:1. Rasprave vezane za fiziku i meteorologiju, ispisane u ifa-u,2. Kanun (Kanon), njegova poznata knjiga o medicini i

1 Nasr, Se hakim-e mosalman, str. 20.2 Korben, Tarih-e falsafe-je islami, str. 237-241.


3. Epistola iz medicine po imenu Al-urduza fi at-tib(Pesma o medicini).

c) Pod treu kategoriju podlaze njegova simbolina i ezot-erina dela koja je napisao pri kraju svoga ivota:

1. Epistola Haj ibn Jakzan (ivi sin Budnoga),2. Risala at-tajr (Epistola o ptici), 3. Salaman va Absal,4. Tri posljednja poglavlja Iarat-a, po imenu Mantik al-

marikijjin (Logika istonjaka)1, 5. Poezija Al-kasida al-ajnijja o dui i6. Kratki komentari na nekoliko kuranskih poglavlja2.Seid Nafisi i dr Jahja Mahdavi su 1331. i 1332. solarne /

1952. i 1953. u Teheranu tampali veoma vrednu knjigu o Avice-ninim delima.

Filosofski sistem Avicene sainjavaju njegovi osnovni ele-menti iz peripatetike aristotelovske filosofije i jo neki osobenielementi neoplatonike kosmologije, spregnuti sa religijskomkosmologijom islama. I pored svega toga, on je, najvie, uz Ari-sotela, to ne znai da je slepo imitirao njega, nego je, svojiminovativnim udubljivanjima, pojasnio zamrene take u aristote-lovskoj misli i, tako, pokuao da, uz pomo odreenih eleme-nata iz platonike i neoplatonike misli, izgradi novo filosofskozdanje. On je svoju filosofiju nazivao Mudrou orijentalca, okojoj govori u jednom proslovu u svom uvodu knjizi ifa, gderazvija rasprave o logici. No, ova Mudrost orijentalca (mariqiyy)nije isto to i Orijentalna mudrost (iraqiyy), koja e zaiveti vekili nekoliko vekova kasnije. U svakom sluaju, on je ostao odanperipatetikoj tradiciji, premda je u nekim svojim delima, kaoto je Iarat va tanbihat, i posebno u svojim gnostikim episto-lama, prizivao inovativno sagledavanje filosofije3.

1 Radi se, naime, o dva razliita dela; knjizi Mantik al-marikijjin, koja je,ustvari, uvodni deo jo uvek nepoznate Hikma al-marikijjin (Teozofijaistonjaka), i o tri poslednja poglavlja celovite knjige Iarat. (belekaprevodioca)

2 Nasr, Se hakim-e mosalman, str. 28.


Najvanije osovine Avicenine filosofije jesu:1. ontologija i teologija,2. razlikovanje esencije i egzistencije,3. hijerarhija bia i studija o supstanciji i akcidentu,4. nuna i kontingentna egzistencija,5. znanje Nune egzistencije,6. ideja o emanaciji i izlivanju,7. teorija o spoznaji,8. eshatologija i9. ideja o intelektima.Ova uenja su, generalno sagledavajui, preuzeta od

grkih teozofa, uz dodatnu aromu osobenih islamskih nazora.Primera radi, dosta je poznato Avicenino uenje da: realitetsvake stvari zavisi o njenoj egzitenciji, a spoznaja stvari, napos-letku, jeste sama spoznaja njene egzistencije i njenog poloaja istupnja u univerzalnoj ontolokoj hijerarhiji, stupnja kojiodreuje njene osobine i kvalitete. Svaka stvar u univerzumu,samim tim to jeste, poaena je egzistencijom... Meutim, Bog,odnosno Sama Egzistencija, kao Naelo i Stvoritelj svih stvari,nije prva karika u jednom povezanom nizu, i stoga nije supstan-cijalno ili akcidentalno povezan sa biima u univerzumu, veprethodi unuverzumu i transcendira ga.

Avicenina rasprava o egzistenciji se zasniva na temeljudve distinkcije... jednom se razlikuju esencija svake stvari injena egzistencija, a drugi put nunost, kontingentnost i nemo-gunost... stoga su univerzum i sve to je u njemu kontingentneegzistencije, koje ovise o Nunoj egzistenciji... i kontingentneegzistencije, jo, podlaze pod dve kategorije:

1. one koje, premda su, same po sebi, kontingentne egzis-tencije, postaju nune po Nunoj egzistenciji1 i koje obuhvataju

3 Da'erat al-ma'aref-e bozorg-e islami (Velika enciklopedija islama), ispod IbnSina.

1 Prevedeno je iz izvornika (Three Muslim Sages); u persijskom tekstu je,grekom, preneseno kao: one koje su samo kontingentne egzistencije,bez toga da zahvate bilo kakvu nunost. (beleka prevodioca)


transcendentne i proste / one koje nisu sloene intelektualnesupstancije, odnosno arhanele kao vene efekte Boije;

2. stvorenja iz sveta bivanja i nestajanja.Pored podele kontingentnih egzistencija na stalne i nastale,

on, takoe, deli egzistencije u supstancijalne i akcindentalne1. Sdruge strane, Avicenin ivot se odvijao uporedo sa izdizanjemteoloke isma'ilijske kole, pa se ak tvrdi da su njegov otac i bratpripadali ismailijskom pravcu. Kao i kod Farabija, Aviceninauenja prizivaju dosta strukturalnih slinosti sa ismailijskom kos-mologijom, no, to nije bilo uzrok da se on ne uzdri od zvaninogprilaenja tom krugu, premda topao prijem Avicene od straneiijskih dvoranina i emira Hamedana i Ispahana, u najmanju ruku,potvruju njegovu privrenost imamijskom iijstvu2. Avicenarazvija svoju antropologiju na temelju angelologije, u kojojpojanjava osovinu kosmologije, kao i stupanj i poloaj same antro-pologije. Stoga, njegove simbolike epistole, zapravo, prikazujunjegova osobna iskustva, iskustva zbog kojih Avicena, kao filosofkoji je dosegao do samospoznaje, jeste retka paradigma; primeraradi, epistola Haj ibn Jakzan izlae zaziv ka saputnitvu sa anelom,a nad Risalat at-tajr-u, jo jednim njegovim gnostikim delom, su seudubljivali mnogi pesnici, kao to je Faridudin Atar (esti i sedmi /dvanaesti i trinaesti vek) u poemi Mantik at-tajr. Ova Aviceninadela su, u temelju, alegorina i obuhvataju likove koji, nasimbolian nain, ilustruju dogaaje iz unutranjeg ivota.

Najstariji podaci kojima raspolaemo o Aviceninomivotu, u tradicionalnim tekstovima, nalaze se u knjizi TatimmeSivan il-hikma (Prilog knjizi Ouvavanje teozofije) od Zahiru-dina Abul-Hasan Alija ibn Zejdija Bejhakija. Osim te knjige, sus-reemo se sa jo dva izvetaja o njegovom ivotu u Ujun al-anba' (Izvori obavesti) od Ibn abi Usajbie i u ibn KiftijevomTarih al-hukama (Istorija teozofa)3.

Izmeu autoriteta koji su zablistali u Aviceninoj koli ipod uticajem njegove filosofije, izdvojiemo pristalice njegovihuenja, poznatog pesnika Omera Hajjama od Niapura, Nasira

1 Nasr, Se hakim-e mosalman, str. 28-32.2 Korben, Tarih-e falsafe-je islami, str. 214.3 Da'erat al-ma'aref-e bozorg-e islami, ispod Ibn Sina.


Husreva, matematiara Ibn Hajsema od Balha i hade Nasiru-dina Tusija. Avicenina razmiljanja su imala veliki uticaj i naAfzaludina od Kaana (Baba Afzala), Katbudina od iraza,Dabirana Katibija od Kazvina, Kutbudina Razija, SadrudinaDatakija, Gijasudina Mensura irazija, Delaludina Davanija iAsirudina (Athir ad-din) Abharija1.

Neki njegovi uenici su, takoe, svojim autorskimumeem, radili na plasiranju intelektualne zaostavtine svogUitelja, od kojih nabrajamo: Abu Ubejda uzanija, koji je celisvoj ivot proveo uz Uitelja i dovrio neke njegove nedovreneradove, Abul-Hasana Bahmanijara, autora filosofskog dela Kitabat-tahsil, kao i Kitab al-huddet-a, zatim ibn Zejlea, koji je ispisaokomentar na epistolu Haj ibn Jakzan i rezimirao delo ifa, i AbuAbdulaha Ma'sumija, autora knjige o dokazivanju nadmateri-jalnih egzistenata Fi isbat al-mufarakat, ujedno i najuenijeguenika Uitelja, koji je napisao odgovore na Birunijeva pitanjaupuena Aviceni2.

2. Iluminativno gnostika kola

Ve smo u raspravi o peripatetikoj koli naznaili da suizvesni istaknuti predstavnici tog misaonog toka, donekle biliskloni unutranjim i ezoterijskim sagledavanjima stvari pa jetako Farabi iveo jedan mistiki ivot, a Avicena je zadnje god-ine svoga ivota proveo u ispisivanju gnostikih knjiga. ini seda su oni velikani, kroz sumnju u kategoriju posredno steenog,diskurzivnog znanja, uzali ka prosvetljenju i izravnom znanju.Tako su se iz ovog intelektualnog procesa razvila dva kolskasistema:

1. Filosofska kola iluminacije,2. Intuitivna gnostika kola, nazvana misticizam ili

gnoza. Uticaj ove kole na pisana i mislea znakovlja sledeihvekova je velik do te mere da ostali misaoni krugovi bivaju i

1 Nasr, Se hakim-e mosalman, str. 53-55.2 Ibid., str. 53.


previeni. Bilo bi besmisleno iitavati gnostiku knjievnostpre promiljanja ovakvih kola.

2.1. Filosofska kola iluminacije (iraq)1

Irak oznaava isijavanje svetlosti, osvetljenje, obasipanjesvetlom, a po terminolokom odreenju pokazuje vrstuspoznaje koja je zasnovana na duevnom otkrovenju, spregnu-tom sa intuicijom. Suprotno peripatetikoj doktrini, gde seracionalno saznavanje stavlja na vrh uzlazne lestvice ovekovauma, u ovoj se koli naglaavaju iluminacija i duevno prosvetl-jenje; i to stoga to je svetlost jasniji i spoznatljiviji realitet uodnosu na sve druge stvari, to e rei da ga nije potrebno nidefinisati. kola iluminacije je, zapravo, iznedrila iz zagrljajadiskurzivnog i intuitivnog grkog mudroslovlja, doim na poljumetodologije, kristalizuje prevlaku izmeu islamske filosofije istaroiranske teozofije i istonjakog misticizma i gnoze2.

Moglo bi se, na istorijskoj bazi, izrei da je peripatetikakola, u istonom delu zemaljske kugle, nakon to je pretrpelaotre prezire od strane sjajnih imama Muhameda Gazalija iFahrudina Razija, izgubila svoju mo i da je diskurzivni metodoslabio. Ta su dogaanja pripremila tlo za ekspanziju ilumina-tivnih i intuitivnih nauka. Da bi sveobuhvatnije prikazali ovukolu, u nastavku emo se, ukratko, osvrnuti na ivot i delanjenog osnivaa.

ihabudin Jahja ibn Haba ibn Amirak Sohravardi, poznat kaoUitelj iluminacije ejhi irak (549/1154-587/1191), roen je uselu Sohravardu pokraj Zandana. Uveo ga je u naukeMaddudin Dili u gradu Marageu, da bi, sa ciljem sticanjavisokog obrazovanja, otputovao u Ispahan i tamo uio predZahirudinom Farsijem. Puno je putovao i najzad, naao se u Sir-iji, u Alepu. Tamo ga je toplo prihvatio Melik Zahirudin,Salahudin Ejubijev sin, premda je, naposletku, njegov ivot

1 Saliba, Farhang-e falsafi, str. 142.2 Raad, Falsafe az agaz-e tarih, tom. 2., str. 145.


tragino okonan upravo zbog bliske veze sa dvorom i alepskimvladarom. Zapravo, ondanji religijski autoriteti, odnosnojuristi, bacili su anatemu na njega i Salahudin je svome sinuZahirudinu uruio njegovu smrtnu presudu. Melik Zahirudin jeonako i uinio. Ipak, poaen je titulama potpomognutiCarstvom nebeskim, stvoritelj vrlina, master ihabudin,Boanski nauenjak i ueni teozof1. Sr njegova ivota okar-akterisan je isposnitvom i bogotovljem. Odvano jeupranjavao asketske vebe, previajui uitke materijalnogasveta. Katkada bi nosio pohabanu odoru, ili bi, u javnost, izlaziou sufijskom ogrtau. Imao je zapanjujui naglasak i krasangovor, zbog ega je, u naunim raspravama i pri razvijanjudijalektikog silogizma, uspevao da savlada uenjake iz svogvremena. Mnogi su se ugledni orijentalisti, poput Ritera, AnrijaKorbena, pesa (Spies) i Paula Kravsa, u svojim istraivanjima,usredsreivali na ivot Uitelja iluminacije, no, ne mogavi daosvetle mnoge tamne trenutke iz njegova ivota, okretali su seprikupljanju njegovih pisanih dela2. Opseno je o njegovomivotu pisao i emsudin ahrazuri, teozof iz 6-og i 7-og / 13-og i14-og veka, u svojoj knizi3, premda ni on ne zalazi u zamrenekutke Sohravardijeva ivota.

Sohravadijev filosofski nazor je, u celosti, prikazan u nje-govom monumentalnom delu iz filosofije, Hikmat al-irak-u(Teozofija iluminacije). Sohravardi je, pre toga, ispisao nekekrae epistole iz logike, teologije i prirodoslovlja, koristei peri-patetiki metod sagledavanja stvari, epistole koje svoj kontinu-itet doivljavaju u knjizi, u odnosu na koju su one uvodne rei,dakle u Hikmat al-irak-u4. Sam Uitelj iluminacije u uvodnomdelu ove knjige ukazuje da ona, obujmljujui kako intuitivno,tako i diskurzivno mudroslavlje, nee biti od koristi za one kojisu iskljuivo u potrazi za onim diskurzivnim, ve da je odvevaan uslov za itaoca ove knjige to da mu je Boanski blesakozario srce5. Iz toga proizilazi da se filosofska putanja Uitelja

1 ahrazuri, Nuzhat al-arvah va ravdat al-afrah, str. 10.2 Raad, Falsafe az agaz-e tarih, str. 129.3 ahrazuri, Nuzhat al-arvah va ravadat al-afrah4 Korben, Tarih-e falsafe-je islami, str. 291.


iluminacije, odmah tu, odvaja od glavnog toka njegovih preteau teozofiji, te da njegova filosofija smera ka nekoj vrsti gnostikevizije. italac, po ahrazurijevim reima, treba da bude ustanju da odagna od due svoje zaokruenja iz mranoga sveta ida prieljkuje, uzvienom odvanou, duhovni svet1.Naravno, ne moe biti da, u tom pogledu, Sohravardi ne budeslian gnosticima, kada ovi naglaavaju znaaj due i njenefunkcije. On insistira da je svaka dua, pre negoli sie u telo,smetena u svom aneoskom prebivalitu, i kada se pripaja telu,dua ili njena unutranja sr se deli na dva dela od kojih je jedanna nebu, a drugi pada u telo. Zbog toga je ljudska dua uvektuna na ovome svetu, a konano e dosegnuti do svoje sreeonda kada se sjedini sa svojom aneoskom polovinom2.

Sohravardi je, ustvari, odluio da dokae aneosko naelodue, koja je, po njemu, zatoena i nesretna u zemaljskom svetu.Taj se njegov nazor moe prizivati i u njegovoj prii o Zapad-nom prognanstvu (Al-gurbat al-garbijat)3, kao to se moe upor-editi sa onim to gnostici, u svojim raspravama, nazivajuvenim i aneoskim, odnosno sa poetnih 18 distihona Mevla-nine Mesnevije. Posebno je zanimljiva njegova angelologija, koja,zapravo, zauzima centralno mesto u njegovoj filosofiji,angelologija koja se dotie pitanja spoznavanja aneoskog svetai rasprave o hijerarhiji svetlosti koje se proteu od sveta sena donajuzvienije Svetlosti. Onde je aneo i uvar sveta, i pribor,odnosno posrednik za spoznaju, i, najzad, ono do ega ovekhoe da dosegne i za im je u konstantnoj potrazi u svom ovoze-maljskom ivotu4. On se, u ovoj raspravi, pored naglaenekuranske terminologije vezane za pitanje anela, znatno okoris-tio i terminima staroiranske mazdaistike angelologije, stvarkoja je bila uzrok da ga neki uvrste u persijske teozofe, izrekavida je bio sklon zoroasterskoj duhovnosti5. Meutim, pojmov-

5 Sohravardi, Hikmat al-irak, str. 2.; i Majmu'e-je asar-e farsi-je ejh-eirak, str. 462.

1 Raad, Falsafe az agaz-e tarih, tom 2., str. 130.2 Nasr, Se hakim-e mosalman, str. 86.3 Ibrahimi Dinani, e'a'-e andie va ohud dar falsafe-je Sohravardi, str. 500.4 Nasr, Se hakim-e mosalman, str. 83.5 Raad, Faslafe az agaz-e tarih, tom 2, str. 145.


ima svetlost i tmina, on nipoto nije aludirao na magiansku svet-lost i tamu. Nikada se ne sme pomisliti da su svetlost i tmina, unaoj terminologiji, isto ono to su govorili magianski nevernicii maniheanski otpadnici. U svakom sluaju, Sohravardi govorikako lepota i blistavost anela, neprekidno, obasjavaju svet ilu-minacije i zaslepljuju sve one koji to ele da vide. Po njemu, pre-brojavanje anela, praktino, nije u granicama nae moi. Navrhu longitudinalnog niza, nalaze se arhaneli, u kojima jenajuzvieniji Vohumen Najgolemija ili Najblia Svetlost1. I upodeli fiikih tela Sohravardi koristi terminologiju svetlosti, tekategorizuje stvari ovisno o tome koliko svetlosti primaju ili neprimaju. Naime, on deli stvari u svetlosne i tamne, one koje susvetlost u samoj svojoj biti, i one koje su, po sebi, tama.

Sohravardi u raspravi o eshatologiji insistira na svom ilu-minacionistikom svetogleu, tvrdei da je ovekova dua, sva-kog trenutka u svom ivotu, u potrazi za Svetlou svihsvetlosti (Nur al-anvar), te da je njen ontoloki poloaj, poslesmrti, usko povezan sa koliinom istote i spoznaje koju jestekla u ovosvetskom ivotu. Tako due podlaze pod kategorijesretnih, nesretnih i mudraca, odnosno teozofa. Nadalje, duegnostika i Boijih miljenika, nakon to se otrgnu od tela, razvi-jaju toliko uzaae da nadilaze i svet arhanela, porinuvi ublaenu bliskost Svetlosti svih svetlosti2.

U raspravi o kauzalitetu, on razvija poznati stav peripa-tetikih filosofa da svaki uzrok dominira nad svojom posledi-com, pridodavi tome da svaka posledica ljubi svoj uzrok.Najblia svetlost vizira Svetlost svih svetlosti i poto njih nerazdvaja nikakav zastor, ono se na nju izliva zrak Svetlosti svihsvetlosti3.

Onda je o viziji stvari postojalo dvojako objanjenje:1. Stvari se mogu videti onda kada konian zrak izae iz

oka i nae se na odreenom objektu.2. Stvari se vide posredstvom slika opipljivih tela koje se

nalaze u oku.

1 Nasr, Se hakim-e mosalman, str. 84.2 Ibid., str. 90 i 91.3 Raad, Faslafe az agaz-e tarih, tom 2, str. 149.


Meutim, Sohravardi nije prihvatio ove definicije i tvrdio jeda se proces vizije odvija u okrilju iluminativnog znanja due1.

etrdeset i devet naslova Sohravardijevih napisanih delaklasifikovaemo u pet kategorija:

1. etiri velike didaktike i doktrinarne knjige, ispisane naarapskom jeziku. U ovim delima se, prvo, razmatra peripa-tetika filosofija, onako kako ju je Suhravardi komentarisao, izatim se prelazi na iluminativnu teozofiju. U ovu tetralogijuspadaju: Talvihat (Knjiga obznana), Mukavamat (Knjiga opi-ranja), Mutarahat (Knjiga razgovora) i Hikmat al-irak (Teozofijailuminacije).

2. Krae poslanice na persijskom i arapskom u kojima sesumiraju problematike spomenute etiri knjige: Hajakil an-nur(Hramovi svetlosti), Al-alvah al-imadije (Ploice za Imadudina na arapskom i persijskom), Partu-nama (Spis o zraku), Fi i'tikadal-hukama (O nazorima teozofa), Al-luma'at (Odblesci svetlosti),Jazdan-enaht (Spoznaja Boga) i Bustan al-kulub (Bata srca).

3. U simbolike i mistike prie ili novele, u kojima segovori o proputovanju due kroz ontoloke stupnjeve i dosegudo blaenstva i iluminacije, spadaju: Akl-e sorh (Crveniarhanel), Avaz-e par-e abra'il (Pesma Gabrijelova krila), Al-gurbat al-garbijat (Zapadno prognanstvo), logat-e muran (Jezikmrava), Risala fi halat at-tufulija (Poslanica o detinjstvu), Ruzi badamaat-e sufijan (Dan u drutvu sufija), Risala fi al-mi'rad(Poslanica o Uzaau), i Safir-e simorg (Pev grifa).

4. Prevodi i komentari na filosofske knjige i sveti tekst as-nog Kurana i predaja, kao to su: prevod na persijski AvicenineRisala at-tajr, komentar na Iarat, ispisivanje poslanice Fi hakikat al-ik (O sutini ljubavi) na osnovu Avicenine Risala fi al-ik.

5. Molitve i ritualna doaptavanja na arapskom, koja Sohra-vardi naziva Al-varidat va at-takdisat (Nadahnua i posveivanja)2.

Uitelj iluminacije se, pored toga, oglasio i u poeziji ipesnikoj umetnosti, premda njegove pesme, to se njihovestrukture tie, podlaze pod kategoriju filosofske poezije. Izdva-

1 Ibid., str. 151.2 Nasr, Se hakim-e mosalman, str. 68-69.


jamo njegovu odu Kafija (Qafiyat) o dui, koju je spevao u stiluAvicenine ode 'Ajnija1.

Sohravardijeva dela i njegova filosofija su prigrljeni,uglavnom, od strane i'ijskog populusa. Najvanije komentarena njegove knjige su ispisali ahrazuri, njegov uenik i saradnik,te Kutbudin od iraza, uenik hade Nasira od Tusa i Sadrudinaod Konje. Moramo, pritom, da spomenemo i Mula Sadrovkomentar na Hikmat al-irak, koji je tampan na marginama ulitografskom izdanju ove knjige. Ibn Kamune, alame od Hile,Delaludin Davani, Abdurazak Lahidi i hade Nasirudin Tusisu se, svi odvano, udubljivali u principe iluminativne filosofije,sve dok to promiljanje Sohravardijevih dela nije kulminiralopojavom Mira Damada i njegovog uenika Sadrudina od iraza,za vreme Safavida, kada je bila razvijana prava reforma u intele-ktualnom ivotu iijske duhovnosti. U kasnijem periodu su ihadi Mula Hadi od Sabzevara i ejh Ahmed Ahsai, uglavnombili pod uticajem Uitelja iluminacije2.

******Dve intelektualne kole peripatetike i iluminativne

filosofije su dostigle do svog vrhunca u 4-om i 5-om / 10-om i11-om veku. Peripatetika misao je u 4-om / 9-om veku zavlad-ala svim ondanjim naunim centrima do te mere da je prodrla iu krug religijskih i teolokih rasprava. Jedna od glavnih karak-teristika ove vrste filosofije je bilo insistiranje na prirodoslovlju(tabiijat) i astronomiji (falakijat), te su, ve to rekosmo, prista-lice ove kole, veinom bili filosofi uenjaci. Uticaj ovakvograzmiljanja se, u knjievnosti, da nazreti kod pesnika iz prvograzdoblja persijske pesme, posebno onih u krajolicimaHorasana. Moda se ne moe zapostaviti prisustvo ovakvefilosofije kada ovi pesnici paljivo sagledavaju prirodne pojave,objektivno se osvrui na spoljanji svet. No, peripatetika kolaje, posle 5-og / 11-og veka, doivela dekadenciju i svoje mesto,malo po malo, ustupila intuitivnim i gnostikim nazorima koji

1 Deh-hoda, Logat-name, pod ejhi irak.2 Nasr, Se hakim-e mosalman, str. 96.


su iroko promicani snagom iluminativno- filosofske koleUitelja iluminacije, pa je, tako, i orijentacija pesnika od 6-og /12-og veka pa naovamo, definisana nekakvim subjektivnim iunutranjim usmerenjem, revolucija u knjievnosti koju suotpoeli autoriteti kao to su Sanai i Atar. Ipak, glavni razlogekspanzije ove vrste razmiljanja ne lei, iskljuivo, u ihabu-din Sohravardijevoj koli; tu se nameu misticizam / sufizam iislamska gnoza koji su, uivajui primetnu vitalnost jo odprvih vekova posle pojave islama, neprimetno, potiskivali nastranu sve druge intelektualne kole i, naposletku, uskrsnuli kaoodve sistematizovana intelektualna institucija. Tako su veinapersijskih pesnika i knjievnika, posle 6-og / 12-og veka,namerno ili nenamerno, knjievna persijska dela proeli mis-tikim temama, posebno pesnici u irakom i indijskom stilu i urazdoblju povratka, budui da su se, pri razvijanju strukturesvojih dela, ponajvie okoristili iluminativnim, gnostikim i mis-tikim sadrajima. Ovaj intelektualni tok se u istoriji islamsko-iranske misli naziva misticizmom i gnozom.

2. 2. kola misticizma i gnoze

Gnoza je onaj spoznajni put ili metod u islamskom svetu i udrugim Boijim religijskim tradicijama, gde se otkrovenje istinesmatra izvodljivim na temelju intuicije i iluminacije, a ne razuma idiskurzivnog znanja. Ovakvo gnostiko proputovanje u islamskomsvetu biva upranjavano (skoro) iskljuivo od strane sufija, dok koddrugih naroda, sa razliitim nazivima, jeste prepoznatljivo kaospoznaja pristaa tajne1. Gnostike tradicije kod raznih narodaprizivaju odreene zajednike elemente, pa tako sve one,naglaavaju mogunost zahvaanja istine putem izravnog znanja,odnosno sjedinjenjem intelekta i inteligibilije, u spekulativnomaspektu, a na praktinom planu, sagledavanjem skrovitih i egzoter-ijskih obiaja i navika, te prilaenjem isposnitvu i upranjavanjuasketskih rituala, stvar koja u gnostikom proputovanju, napos-

1 Zarinkub, Arze-e miras-e sufije, str. 9.


letku oveka vodi smeranju ka unutranjem svetu. Ustvari, gnoza jeona spoznaja koja biva prigrljena na osnovu unutranjih neopisi-vanih stanja, stanja koja manifestuju izravnu povezanost sa Abscon-ditumom. Tada se u biti gnostika i duhovnog putsnika razvijaadekvatna spremnost da pronikne u dubine stvari i da, zauzvrat,celovito potakne svoju misleu sutinu, dovodei, tako, unutranjapoela svoje egzistencije u osobeni sklad. Premda su ovakva stanjakratkotrajna i bez stalnog dejstva, kada se god ponove, gnostik ihprepozna, to, postupno, pomae da ona postaju stalna. tavie,kada ona nailaze, to se deava bez imalo uticaja gnostikove volje;njemu od svega toga ostaje samo jedna uspomena u okviru pam-enja. To e rei da svaka stvar moe, ponaosob, prouzrokovati onastanja. Jedna aluzija, spomen, boja ili jedan zvuk mogu uzdrmatignostika i prouzrokovati u njemu ekstazu1. U tom procesu, gnostikje svesan toga da je upravo on osovina sveta, izvorite egzistencije,te ishodite i majdan svih kontingentnih bia. Drugim reima,usklaenost i sazvuje (ontoloko sjedinjenje) sa egzistirajuimUniverzumom se zasniva na ljubavi. Tu je intuitivno zapaanje,neposredno i izravno.

Misticizam u kome se sureemo sa itavim spektromraznih intelektualnih tokova, moe sticati svoje ideje ne sa jed-nog mesta. Ukoliko bi se, na tom polju, razvila ozbiljnakomparacija, uvideli bi da sufijske doktrine, umnogome, odgo-varaju delovanju gnostika iz drugih naroda2. Evropskiistraivai su verovali da koren islamskog misticizma trebatraiti u zoroasterskoj duhovnosti, naucima hindusa, u hrian-skom monatvu, neoplatonikom mudroslavlju i u judaizmu3.Meutim, primordijalno i istinsko istoite islamskog misti-cizma, i pored svih onih spoljanjih i intelektualnih slinosti saverovanjima pristaa tajne u drugim narodima, dakako, jesuKuran i islam. Hoemo kazati da se to golemo kulturnopostignue ne bi pojavilo na tlu razliitih intelektualnih eleme-nata, da tu nije bilo prisustva Kurana i islama, premda onestrukturalne slinosti i spoljanje paralele u razliitim izdan-

1 Ibid., str. 11.2 Ganij, Bahs dar asar va afkar va ahval-e Hafiz, tom 1., str. 9.3 Zarinkub, Arze-e miras-e sufije, str. 12-13.


cima ezoterizma, aludiraju na jednou primordijalnog Izvorita.Gnoza, na svom praktinom polju, priziva mnoge osobene kar-akteristike; da bi dosegao do teomonizma, do vrhuncaovenosti, gnostik mora da krene sa jedne take i da prolazikroz razna ontoloka stanita i stupnjeve, to se, po termi-nolokom odreenju, naziva duhovnim putovanjem (sejr vasuluk). U tom proputovanju putnik (salik) prihvata daupranjava niz specifinih obreda koji, uobiajno, implicirajubogosluenja, klanjanja, isitavanje kuranskoga teksta iupranjavanje tekih ritualnih vebi, na nain kako je toopseno prizivano u sufijskim spisama poput Atarove knjigeTazkirat al- avlija i amijevog Nafahat al- unsa. Svi se ti ontolokistupnjevi prevazilaze pod nadzorom i u svetlu uputa Savrenogoveka iju superiornost nalau i titule ejh (stari mudrac),murad (prieljkivani), pir (stari), piva (voa), hadi (upuiva),imam (predvodnik), halifa (Boiji namesnik), kutb (pol), kamil(savreni), mukamil (usavravalac)... U svakom sluaju, putnikje u rukama nauma svoga pira i ejha, poput mrtvaca razbatin-jenog od moi za slobodnim izborom; on je potpuno i savrenopredan naredbama i nalozima svoga pira. Pir, kao duhovnivoa (rah-bar), u sebi ima osobenih karakteristika koje su,uglavnom, usko povezane sa njegovim lepim kazivanjima,delima, vrlinama i spoznajama. Prema sufijama, na svetu uvekivi po jedan Savreni ovek i kada on umre, zameni ga drugi itako svet ne ostaje bez srca, budui da je Savreni ovek, ustvari,srce i sredite sveta. On zna stvari u Univerzumu onakvimakakve jesu. Proniknuo je kako u aneoski svet, svet duhova iarhanela, tako i u fiziki svet, i ne samo u njih, ve i u Boanskisvet, svet Boije Biti i Njegovih venih Atributa. Sam tajduhovni voa je, ve ranije, proao razna stajalita spiritualnogproputovanja, na kojem je nadiao svoju egzistenciju i,doivevi porinue u Njemu, ostao vean Istinskom Egzistenci-jom. Neke sufije tvrde da putnik, najpre, treba da proe krozedukativne programe tradicionalnih verskih kola i da tamostekne znanje o verozakonu (erijat), pa da tek onda prie hani-kahu (samostanu) da, pred svojim odabranim ejhom, ui oduhovnoj stazi (tarikat) i iitava prie o ivotu preanjih


ejhova, kako bi se izravnije upoznao sa njihovim mistikimstanjima. U drugoj fazi, putnik e se odmai od knjige i radieono to ejh smatra da mu je podesno1. Znaaj ejhove upute jedo te mere konstruktivan da se kae i jedan tren proveden saznalcem bolji je od hiljadu godina upranjavanja rutualnihvebi2. Kada bi hteli da sumiramo sve ono to su sufije usvojim knjigama ispisali o piru i ejhu, uoili bi da je ejh,poput Boijih poslanika, osoba ija je jedna dimenzija usred-sreena na stvorenja i na putnika, a druga mu je utonula uBogu, Istini. Stoga, on ima teomorfinu osobnost u kojoj se man-ifestuju Boiji Atributi i Njegove svetlosne emanacije. Takvaosoba, zapravo, sagledava ono to su verovesnici viali. On jepristaa metafizike Zbilje (hakikat), od Koje mu je naloeno dase prihvati egzistencijalnog starateljstva (vilajat) i da budeSavreni ovek3. Intelektualni tok misticizma i gnoze je obgrliospecifine naune sadraje, uglavnom, preuzete iz misaone idoktrinarne strukture bia staratelja (evlija). Pored pojmovateomonizma, metafizike Istine, duhovne staze, verozakona,putnika, porinua, venosti, i ... koje ukratko navodismo, usufijskim knjigama se razmatra irok spektar jo drugihpojmova i njihovih implikacija; njih, ovde, da ne bi oduili,neemo spominjati.

Teko je tano precizirati od kada je zaiveo islamski mis-ticizam, premda se moe potvrditi da su sufije, od drugog/osmog veka pa naovamo, imali prilino ureenu instituciju.Moemo se posluiti primerom da je prvi hanikah izgradio AbuHaim Sufi koji je iveo jo u drugom/osmom veku. Taj hani-kah se nalazio u Ramli u Palestini. Od tog datuma su se sufijeveinom skupljali u hanikasima, sufijskim gostionicama (ribat),tekijama ili u konaitima (zavije) i tu upranjavali ritual zazi-vanja Boijih imena u osami. Sufije su, jo onda, u hanikasimaustanovili instituciju etrdesetodnevnog osamljenja (elle-neini) i drugih vrsta osama (halvat-gozini), koje se nalaze usamom sreditu njihove doktrine. Prilikom takvih osama, sufije

1 Nasri, Sima-je Ensan-e kamel, str. 349.2 Nasafi, Al-insan al-kamil, str. 11.3 Zarinkub, Arze-e miras-e sufije, str. 90.


bi konstantno obavljali ritual zazivanja imena Boijih (zikir); ovirituali bi uobiajno bili upranjavani uz odve definisaneobrede, te bi sufija, na primer, ponavljao takve termine kao tosu Allah i Hu (On), termini koji se prizivaju i u Kuranu. Hani-kasi su bili i mesto gde su se odravali sastanci na kojima sepropovedalo i savetovalo, tavie, tu su se odravali i duhovnikoncerti (sama), koji se, ipak, uveliko razlikuju od onih drugihobreda; takav duhovni koncert je, po sufijama, bio obred koji biotuio sufiju od smuenosti i mlitavosti. U Horasanu je sjajniAbu Said Abulhajr, po prvi put u petom/jedanaestom veku, izveoduhovni koncert1. Bilo je autoriteta, poput imama MuhamedaGazalija, koji, na osnovu juridikog reenja, nisu dozvoljavali takvuvrstu duhovnog koncerta i plesa, dok isti obred kod nekih drugihgnostika, poput Mevlane, uiva veliki ugled.

Proces pojave institucije sufija i gnostika u islamskomsvetu, poinje da se razvija od samog roenja islama. Premdasufije u prvom/sedmom veku nisu imali ureenu organizaciju iusklaenu strukturu u svojim intimnim obrascima, no, ponjima, strahopotovanje prema Svemoguem Bogu jeste bio fun-damentalni inilac koji ih je navodio da se potpuno predajuBoijoj volji2, to e rei da je sufija, ustvari, bio svaki muslimankoji je u sebi oseao duboko bogotovlje.

U drugom/osmom veku se, pak, pojavljuju osobe kojeupranjavaju udan i osoben nain ivota. Naime, oni u svomponaanju i izgledu nisu imali nikakve slinosti sa ostalima, i toje bio uzrok da budu nazavani posebnim imenom, u ovomsluaju sufijama (izvedeno iz korena suf sa znaenjem vune),zato to su oblaili vunenu odeu. Ova grupa sufija je najeeivela u pustarama i peinama. Jedna od najvanijih doktrinasufizma u drugom/osmom veku prizivala je neogranienopouzdanje u Boga i nenadmaivu nadu u Njegovu samilost, usvim trenucima ivota3. Meu najpoznatijim sufijama u tomveku izdvojiemo dva sjajna autoriteta: Hasana od Basre (umro110/728), autora knjige Riajat hukuki-llah (Potovanje Boijih

1 Ibid., str. 94.2 Ganij, Bahs dar asar va afkar va ahval-e Hafiz, tom 1., str. 17.3 Ibid., tom 1, str. 26.


prava), koja, ini se da je prvo sufijsko napisano delo, i Ibra-hima Edhema (umro oko 161/777), ija ivotna pria se prilinopodudara sa priom o Budi, njegovom pokajanju i prikljui-vanju pristalicama misticizma. U istom veku su iveli i jo neko-liko istaknutih sufija, kao to su: Rebia Adevija, Abu Haim SufiKufi, uitelj Sufijana Sevrija (umro 161/777), zatim akik Balhi,poznati Ibrahim Edhemov uenik, koji je bio poaen da bude iu prisustvu Muse sina Daferova - neka je mir Boiji na njihdvojicu - pa Ma'ruf Karhi, koji je preao na veru predanih(islam) u svetom prisustvu Rizaha - neka je mir Boiji na njega -i Fuzejl Ajaz (umro 187/802), kome se pripisuje knjiga Misbah a-ariat (Svetiljka verozakona), beleke sa predavanja egzistenci-jalnog voe Sadika - neka je mir Boiji na njega1.

U treem/devetom veku nebo misticizma je ponosno obas-jano pojavom slavnih i sjajnih gnostika. Na njemu blista imeBajsazida Bistamija (umro 234/850) koji je izriito govorio oporinuu u Bogu i opstojanju u Njemu. U njegovim spisima iiskazima se prizivaju tri egzistencijalne dimenzije jastva, tistva ionstva2. Veliki gnostici ga svrstavaju u opijene duhovnjake, onekoji su, uglavnom, zborili u stanju mistikog transa pri gubl-jenju svesti, i pripisuju mu da je izgovarao odreene ekstatikeparadokse (athijat), zbog kojih je na njega baena i anatema.Moramo spomenuti i Bira Hafija (umro 226/840), Sirrija Sakatija(umro oko 245/859), koji su bili paradigma briljivosti isamoportvovanja u odnosu na stvorenja Boija, pa HarisaMuhasibija (umro 243/857) koji je iveo u vreme Ahmeda Han-bela. Ne smemo prevideti ni slavne sufije iz ovog veka, Dune-jda od Bagdada (umro 297/909) i Halada (umro 306/918. ili 309/921). Dunejdu Bagdadiju je pripala titula Sejid at-taifa(poglavar sufijske stranke), i poreklom je iz iranskog Naha-vanda. Bio je umeren gnostik koji se ak uzdravao da obuesufijsku odoru. Svojom praksom, Dunejd je osnovao bagdad-sku kolu sufija i tako opravdao naziv ejha taife. U njegovimdelima se insistira na duhovnom proputovanju, istinogovorlju,

1 Motahari, Aena'i ba 'olum-e islami, str. 100.2 Korben, Tarih-e falsafe-je islami, str. 273.


bistrini vere i bogosluenju. Dunejdova duhovonost lei uokrilju dveju dimenzija: verozakona i duhovne putanje (erijatai tarikata), a otro se suprostavlja tome da verozakonska reenja,nakon to se dostigne do metafizike Istine (hakikat), doivljav-aju derogaciju1. No, sigurno najzagonetniji sufija u istoriji gnozebio je Halad Husejn sin Mensurov, verovatno poreklom izFarsa, koji je, poto je zbog njegovih hrabro i nepaljivo for-mulisanih uenja na njega baena anatema, zavrio na vealima.On je u gnozi uzor slobode, odvaenosti i smelosti. Osuen je nasmrt od strane juridika zbog njegovog poznatog inspirisanogparadoksa Ana al-Hak (Ja sam metafizika Istina), dakle, zbogtvrdnje da poseduje Boansku prirodu. Sufije tvrde da je Haladovakve reenice izgovarao u stanju mistike opojenosti, to namne doputa da ga osudimo.

U treem/devetom veku su, pored spomenutih, iveli jo isufije Zunun Misri (umro 240/854) i Sahl ibn Abdulah (umro283/896. ili 293/905). Sve to govori o punoj vanosti ovog veka uistoriji misticizma, to se pojave mnogih gnostika par ekselanstie. U ovom veku se sufijskoj doktrini pridodaju nove ideje iinovativni termini, kao to su: neobraanje panje na spoljanje ivremenske okolnosti, oblaenje vunene dervike odee,isposnitvo kao uvod u gnozu, mogunost toga da u odreenimsluajevima ritualna bogosluenja bivaju preprekom i zas-torom, naglaeni znaaj ljubavi, voljenja, srca, opijenosti inadilaenja svesti, i sjedinjenje spoznavatelja i spoznatog,vienje metafizike Istine u svemu2.

U etvrtom/desetom veku su iveli sjajne sufijje, Abu Bekribli (umro izmeu 334/945. i 344/955), Abu Ali Rudbari (umro322/833), Abu Nasr Sarad od Tusa, autor knjige Al-luma (umro378/988), Abulfazl od Sarahsa (umro 400/1009), Abu AbdulahRudbari (umro 396/1005) i Abu Talib od Meke (umro 385/995).Osim Saradove knjige Al-lumaa (Odblesci) u napisana dela odvelike vanosti iz ovog veka spada i Kut al-kulub (Opskrba zasrca) od Abu Taliba Mekija.

1 Ibid., str. 274.2 Ganij, Bahs dar asar va afkar va ahval-e Hafiz, tom 1., str. 17.


U petom/jedanaestom veku su iveli ejh Abul-HasanHarakani (umro 425/1033), Abu Said Abulhajr (umro 440/1048),prvi sufija koji je pisao rubaije / etvorostihe, a poznato je da jeiveo za vreme Avicene, pa Abu Ali Dakak od Niapura, poznatpo svojim alopojkama (umro 412/1021. ili 415/1024), Abul-Hasan Ali ibn Osman Hodviri (umro 470/1077), hade Abdu-lah Ansari (umro 481/1088), poznat kao Pir od Harata (Voaharatski) i imam Abu Hamid Muhamed Gazali (umro 505/1111).U poznate sufijske knjige iz ovog veka spadaju Kaf al-mahdub(Raskrinkavanje zakrivenog) od Hodvirija, kao i hade Abdu-lahova dela Sad mejdan (Sto megdana) i Manazil as-sairin(Zastanita duhovnih putnika). Meutim, spisi imamaMuhameda Gazalija, o kojima e nie biti rei, imali su pre-sudnu ulogu u usmeravanju gnoze i misticizma u sledeim vek-ovima. U naelu, peti/jedanaesti vek je uveliko vaan upravozato to su sufije bili voljni da svoj trud usredsrede na ispisi-vanje svojih uenja i ideja.

Istaknuti islamski autoritet, Abu Hamid Muhamed ibnMuhamed Gazali Tusi, spada u najvee naunjake pri afiijskojpravnoj koli, koji je bio sklon misticizmu. Bogoslovske nauke jenauavao u oranu pred imamom Abu Nasrom Ismailijem.Nakon toga se vraa u Tus i ukljuuje se u predavanja iz filoso-fije i teologije Imamul haramejna Duvejnija. Godine 485/1092.poznatsi vezir, hade Nizamul-mulk ga je imenovao efom kat-edre za predavanje, propovedanje, vaz i izvijanje naunih dis-kusija u Nizamije akademiji u Bagdadu, gde on ostaje i odravasvoja predavanja do 488/1095. godine1. Poznato je da se, izrazloga intenzivnog preokreta koji se desio u njemu 488/1095.godine, odrekao svega i poto je poeo da upada u sveobuh-vatni skepticizam, krenuo je u samou u potrazi za mistikomIstinom2. Umro je 505/1111. godine u Tusu, gde je i pokopan3.

Broj njegovih vanih spisa, kako knjiga tako i napisanihposlanica, dostie cifru sedamdeset4. Izdvojiemo najpoznatije

1 Ansari, Mabani-je irfan va tasavvuf, str. 162.2 Zarnikub, Farar az madrese, str. 109.3 Sadadi, Mabani-je irfan va tasavvuf, str. 103.4 Homa'i, Gazali-name, str. 221.


naslove: Ihja ulum ad-din (Proivljavanje bogoslovskih nauka),na arapskom govori o etici, veri i misticizmu i deli se na etiridela: bogosluenja, navike, uzroci unitenja, uzroci spasenja;Ahlak al-anvar (Etika svetlosti), Afat al-lisan (tetnosti jezika),Asrar al-anvar al-ilahija (Tajne Boanskih iluminacija), Adab as-sufije (Obredi sufija), Al-basit o pravnim reenjima afiijskekole, Tahafut al- falasifa (Nekoherentnost filosofa), Makasid al-falasifa (Namere filosofa), Risala at-tajr, Faza'ih al-batinija (Skan-dali ezoterista), Al-manhul (Iznureni), Mustazharij (Potpomog-nuti), opet sa namerom opovrgavanja ezoterista, i Al-munkiz minaz-zalal (Spasilac od zagubljenja). Njegovo najpoznatije delo napersijskom je Kimija-je saadat (Alhemija sree) u kojoj serazmatra etika, i pisana je izmeu 490/1096. i 500/1106. godine.Od njega su i Nasihat al-muluk (Savet suverenima) i nekolikopisama na persijskom. Za Gazalija se tvrdi da je uspeno radiona usklaivanju verozakona i mistikog proputovanja. Posebnoje obratio svoju pozornost tom pitanju u knjizi Ihja' ulum ad-din.U Kimija-je saadatu on razvija rasprave o spoznaji due, Boga, oovom svetu, svetu posle smrti, te o teolokim nauavanjima pri-padnika sunijskog islama1. Njegov uticaj na islamsku gnozu sene moe prenaglasiti. Metod i struktura Gazalijevih dela su bilikorieni u nadolazeim vekovima, kada se njegov uticaj jasnopokazuje u delima takvih autoriteta kao to su AbdulkadirGilani (umro 561/1165), Abdulkahir ibn Abdulah ibn Sohravardi(umro 563/1167), i ihabudin Abu Hafs Omer ibn MuhamedSohravardi (umro 632/1234), i Izudin Mahmud ibn Ali KaaniNatanzi (umro 735/1334)2.

Gnoza u estom/dvanaestom veku predstavlja kontinuitetone iz petog/jedanaestog veka, s tim to je Uitelj iluminacije, uovom, veku, formulisao iluminativnu teozofiju i tako otpoeoda ponovo zastupa intelektualne sisteme drevnog Irana, islamai grke filosofije, u okviru jedne inovativne kole. U ovomrazdoblju, sufije su se, takoe, suoili sa intenzivnim i problem-atinim otporom verskog fanatizma koji ih je umnogome distan-

1 Nafisi, Sareme-je tasavvuf dar Iran, str. 108.2 Ibid., str. 117.


cirao od slobode razmiljanja, izgovaranja ili ispisivanjanjihovih nauavanja1. Ipak, gnoza je i u ovom veku, na osobennain, zablistala u jednom novom obzorju, naime, tamo gde jebila pretakana u poeziju, naum kojeg je, po prvi put, nairokosproveo u delo slavni pesnik Sana'i od Gazne (umro 545/1150),po ijem tragu su nastavili drugi sufijski pesnici poput Atara.Ovaj preokret i prisustvo takvog nauma u mislima radnihpesnika bili su uzrok da se sufijska terminologija ukljui ustrukturu persijske knjievnosti i da joj ponudi termine kao tosu: pivnica arobnjaka (harabat-e mogan), arobno vino (mej-emogan), duhovni voa obuen u plavo (pir-e arzak-pu),sufijska odora (herke), sufija, egzistencijalno siromatvo (fakr)...;na drugoj strani, u ovom razdoblju, osnovali su protivnikitabor oni koji su se suprostavljali irenju sufizma i koji su elelida opovrgnu sufijska uenja. U tu grupu spada Ibn al-Davzi(umro 597/1200) koji je u svojoj knjizi Talbis-e Iblis (Sotonskanadahnua) usmerio otre kritike ka sufijama2. Ajnulkuzat odHamedana, jedan od najzanesenijih gnostika, iveo je u ovomveku. Bio je sledbenik Ahmeda Gazalija, imama MuhamedaGazalijevog brata, i zbog njegovih velikih zanosa, duhovnihushienosti i izgovaranja ekstatikih paradoksa, proglaen jenevernikom i 525/1130. godine je obeen3. Ajnulkuzat je zavreme svog kratkog tridesettrogodinjeg ivota ispisao neko-liko vrednih dela. Znaaj njegovih dela je mnogosrtuk: onde su,do tanina, predstavljena gnostika nauavanja sufija izhorasanskog kruga, pa jedan ogranak nedovoljno poznategnoze u planinskim predelima Irana, zatim osobena gnostikaiskustva i najzad ekstatiko-ljubavnika dimenzija misticizma4.U Ajnulkuzatova dela spadaju: Zubdat al-hakaik (Suma mis-tikih istina), akva al-garib (alba zatoenog), na arapskom iposlanica Jazdan-enaht (O spoznaji Boga), Lavaih (Nadahnua),Tamhidat (Pripremne direktive) i jo nekoliko pisama na per-sijskom. U svakom sluaju, neki spisi se ne mogu sa sigurnou

1 Sadadi, Mabani-je irfan va tasavvuf, str. 4.2 Ganij , Bahs dar asar va afkar va ahval-e Hafiz, tom 2, str. 24.3 Majel Heravi, Hasijat-e ajenegi, str. 38.4 Ibid., str. 41.


pripisati Ajnulkuzati1. U temelju, svi njegovi spisi prizivajujedno fundamentalno naelo ljubav. Ljubav je, po njemu, egz-istencija, ovek, ivot, entelehija, i u jednoj rei, ejh ili pir; nematog pira da bude savreniji od same ljubavi, ljudav je nuniuslov u duhovnom proputovanju2. On tvrdi da je najsavreniji inajveim stepenom intelektualnog umovanja obdareni ovek,onaj to je lud u Ljubavi, budui da je, Ljubav, u stvari, zajed-nika Orijentacija oveku i Bogu. Nadalje, Ajnulkuzat govori daje najozbiljnija varka u ljubavi stvar imaginalnog manifestovanjaontolokih objekata, a mundus imaginalus nije drugo do unu-tranji / ezoterijski svet u oveku. Stoga se on opredeljuje za raz-vijanje hermeneutike (tavil) nad takvim sakralnim tajnama isimbolima kao to su grob, Nekir i Munkir (dva anela iz dra-matinog posthumnog ispitivanja), posthumna staza / sirat...

Osim Ajnulkuzata u ovom veku su iveli i drugi slavnignostici: pesnik Sana'i i ejh Ahmed am, poznat kao endepil (Izdrpani junak), roen 440/1048. godine u Namku kodToriza Kamara u Horasanu i umro je 536/1141. u gradu am.U ejh amovo dela spadaju: Miftah an-nidat (Klju spasenja),Risala Samarkandija, Kunuz al-hikmat (Riznica mudroslovlja),Bihar al-hakikat (Mora istine), Ravdat al-muznibin (Batagrenika), Denet al-mutakin (Raj ushienih), Uns at-taibin(Prisan prijatelj pokajnicima). Moramo spomenuti i Abdulka-dira Gejlanija koji je roen 471/1078. u Gilanu, i umro je 560/1164. ili 561/1165. u Bagdadu. Potomak je Hasana sina Alijevog ipoznat je po titulama ejh-e marik (Duhovni voa istoka) iGavs-e Gilani (Duhovni pomaga iz Gilana). Poznate suudne prie o njegovom ivotu u detinjstvu, kao kada je npr.naleteo na otmiare na putu ka Bagdadu. Govori se, a i u raznimknjigama je upisano, da je imao tu duhovnu mo da stvaraodreene mirakle3. Gejlani je na elu kadirijskog sufijskogreda, a i Sadi u drugom poglavlju ulistana prenosi jednu hikajuo njemu. Napisao je dela: Al-gunja li talib tarik al-hak (Ono to ezadovoljiti istraitelja na putu istine), Al-fath ar-rabani (Gospo-

1 Farmane, Ahval va asr-e Ajnulkuzat, str. 83.2 Ajnulkuzat Hamedani, Tamhidat, str. 96-97.3 Sadadi, Mabani-je irfan va tasavvuf, str. 120.


darsko razotkrovenje 62 saveta), Futuh al-gajb (Razotkrovenjaskrovitog 78 saveta), Javakit al-hikam (Dragulji mudrosti), Al-fujuzat ar-rabanija (Iluminacije Gospodareve) i jedna kolekcijapesama. Visoki zastupnik ekstatikih paradoksa, RuzbehanBakli od iraza, je, takoe, sjajni gnostik iz estog/dvanaestogveka, roen 522/1128. godine u gradiu Fasu1. Potpuno jeusavrio kuranske nauke, egzegezu, nauku o predajama,jurispridenciju i gnozu, i drao je propovede skoro pedeset god-ina u iraskoj damiji Atik. Za sobom je ostavio negde oko 60spisa, od kojih je, danas, ostalo samo sedamnaest. Iz njegovihpoznatih spisa moemo izdvojiti: Arais al-bajan (Nevestegovornitva), Maknun al-hadis (Zagonetne predaje), Hakaik al-ahbar (Istinska znaenja tradicija), arh-i athijat (Komentar naekstatike paradokse) i Abhar al-aikin (Jasmin vernih ljubavi),uz njegove pesme na persijskom. No, ne smemo, u vezi saestim/dvanaestim vekom, zaboraviti da spomenemo jo jed-nog sufiju, ije simboliko ubistvo je posebno poznato ejhNadmudin Kubra, poznat po titulama ejh-e vali-tara iTammat-e kubra (Najvei posthumni potres), poginuo je 618/1221. godine prilikom invazije Mongola. O njegovoj smrti jegovorio Mevlana u jednom gazelu, a kasnije i ami u knjiziNafahat al-uns2. On je na vrhu kubravijskog sufijskog reda.Neki tvrde da je Mevlanin otac bio njegov sledbenik / murid.Krajem estog/dvanaestog i poetkom sedmog/trinaestog vekanailazimo na istaknute gnostike kao to su sjajni pesnik Atar,Abu Hafs Sohravardi (539/1144-632/1234) autor knjige Avarif al-maarif (Spoznavatelji spoznaja), pa Avhadudin od Kermana(umro 635/1237) i Ibn Farid Misri (umro 632/1234)

esti/dvanaesti i sedmi/trinaesti vek su posebno okarak-terisani pojavom dvojice najveih pristalica izvornih naua-vanja sufizma i islamske gnoze, naime sjajnih Muhjidina IbnArabija i Mevlane Delaludina Rumija. Muhjidin Arabi, ije jepuno ime Muhamed ibn Ahmed ibn Ahmed ibn Abdulah ejhAbu Bekr at-Tai al-Hatami al-Andalusi, i koji je dobro poznat

1 Bakli irazi, Abhar al-aikin, predgovor 2 ami, Nafahat al-uns, str. 423.


po titulama Muhjidin (Oivljavatelj vere) i ejhi akbar (Najveivoa), roen je u mesecu ramazanu 560. godine / 1164.1 uMursiji. Posle jednog sna, jo dok je bio mlad, u potpunosti sepreokrenuo i otpoeo je da putuje po raznim panskimgradovima, da bi se, naposletku, naao u poseti marokanskomgradu Fasu. U ovom gradu, Ibn Arabi je napisao svoju Kitab al-isra (Knjiga o profetovom nonom proputovanju). Odatle jeotputovao za Meku i tamo ispisao enciklopedijsko remek-deloAl-futuhat al-makija (Mekanska razotkrovenja). Godine 609/1212.vraa se u Konju i 627/1229. dovrava svoj magnum opus,ujedno i najslavnije sufijsko napisano delo u islamskom svetu,po imenu Fusus al-hikam (Dragulji poslanikih mudrosti). Poredtoga, ostavio je za sobom i jednu kolekciju pesama pod nazivomTarduman al-avak (Prevodilac ekstaza). Ibn Arabi je umro uDamasku 28. rebiu sanija 638. / 16. novembra 1240. godine.

Ibn Arabiju se pripisuju mnogobrojna dela. Neki kau daje napisao 400 poslanica i knjiga, a drugi smatraju da se radi ako cifri od 8462. Najpoznatija dela su mu spomenuti Futuhati mak-ija i Fusus al-hikam. Futahati makija ima est poglavlja i 560naslova. Fusus al-hikam sainjavaju 27 dragulja, poevi od Ada-mova dragulja sve do dragulja Muhamedova - neka su bla-goslovi Boiji na njega i porodicu neporonu njegovu. Napisanoje mnogo komentara na Fusus al-hikam , meu kojima sunajpoznatiji opet Ibn Arabijev Miftah al-Fusus (Klju Fususa), paonda komentari od Sadrudina od Konje, komentar od Telem-sanija, komentar od Davuda Kajserija, komentar od AbdurazakaKaanija i komentar od baba-Ruknudina od iraza3.

Ibn Arabijevo gnostiko nauavanje se zasniva na posebnojinterpretaciji naela jedinstva Egzistencije, premda je polaznataka u njegovom razmiljanju teorija o logosu4. Po Ibn Arabiju,egzistencija svakog profete ponaosob u potpunosti korespondiraodreenoj ontolokoj ravni, nazvanoj terminom logos, a svaki logos

1 U izvorniku je, pogrekom, upisana 506/1112. godina kao godina IbnArabijevog roenja. (beleka prevodioca)

2 Fahri, Sejr-e falsafe dar ahan-e islam, str. 271.3 Ata, Danename-je Iran va islam, tom 5, str. 711.; i Mosahab, Da'eratol

ma'aref-e islami, tom 2, str. 1844.4 Logos znai znanje, Boiju re (Kalima). To je ujedno i ime Isusovo.


jeste po jedna epifanija Biti Boanske. Da Boija Bit nije imalaovakve poslanike epifanije, Boija Egzistencija bi zauvek ostalaskrivena. Poto svaki onotoloki objekat ishodi, upravo, iz ove Egz-istencije, Ona mora biti Nedeljiva, Vena i Stalna. Tako, JednoaBoije Egzistencije i dalje biva nespoznata i skrivena, doim se onajGospodarnji obzir Boiji razotkriva pri spoznavanju, posredstvompozitivne ontoloke ravni Gospodara i robovanoga. U prvomobziru jednoi / ahadijat, Bog je sama Svetlost, a istovremenoSlepilo, iako u drugom obziru Gospodarstvu, iz razloga to, kaoStvoritelj, implicira egzistenciju stvorenja, jeste mesto mnotva irazlikovanja1.

Ibn Arabi u vezi atributa Boijih kazuje: Bog e implicir-ati mnotvo, samo u sluaju sagledavanja Njegovih atributa,odnosno Njegovih razliitih epifanija. Ako se usmerimo na Nje-govu Bit, onda je On jedina Istina, a ako se usmerimo na Nje-gove atribute, koji su se razvili u procesu ontoloke manifestacije,onda su to stvorenja, premda ovo dvoje, jedinsto i mnotvo, prvi ipotonji, stalni i nastajui, Nuni i kontingentni, u svojoj biti, nisudrugo do jedna ontoloka Istina2. On na stvorenja gleda kao najedan niz venih paslika koje su primarno egzistirale u ZnanjuBoijem. Takve paslike on oslovljava stalnim esencijama /ajani sabita. Bog je, kada je bio skrovit, hteo da bude razot-kriven i stvorio je stvorenja. Zato je odnos izmeu Njega istvorenja, poput odnosa onoga pred ogledalom i njegove slike uogledalu3; sene i fizikog tela, ili pak broja i jedinice. Dakle, onoto je Njemu moglo biti fundamentalnim povodom da stvorisvet iz nitavila, da ga poasti egzistencijom, jeste NjegovaLjubav prema Samome Sebi, na ta se aludira i u predajama:Bijah Riznica Skrivena, pa voleh da budem spoznat...4. IbnArabi Adama predstavlja kao prototipa ovekova i kao najveuepifaniju, odnosno manifestaciju Boiju, i dodaje da je on, zbog

1 Ibn Arabi, Fusus al-hikam, str. 47.2 Fahri, Sejr-e falsafe dar ahan-e islam, str. 271.3 U knjizi stoji: poput odnosa ogledala i slike u njemu, to ne moe

biti adekvatno Ibn Arabijevom nauavanju. Primer onoga pred ogled-alom i njegove slike u ogledalu, izriito su prizivali mnogi gnostici usvojim knjigama (beleka prevodioca).

4 Ibn Arabi, Fusus al- hikam, str. 203.


toga, Logos Boiji i Savreni ovek. Utoliko je Savreni ovek irazlog opstajanja ovoga sveta, pa ak njegov rezon d-etr. Premanjegovim kazivanjima, Boanski svet / lahut korespondira unu-tranjem, odnosno ezoterijskom aspektu svakog pojedinanogegzistenta, a telesni svet / nasut njegovom spoljanjem aspektu,to e rei da se, po filosofskoj terminologiji, Boanski svetodnosi na supstanciju, a telesni svet na akcidenciju. Potoontoloki intenzitet Boije teofanije kulminira u oveku, on jemikrokosmos i suma celoga stvaralakog ina, kao to je inamesnik Boiji na zemlji iz razloga to manifestuje egzistenci-jalna savrenstva makrokosmosa i Biti Boije. U Ibn Arabijevojprofetologiji Muhamed - neka su blagonaklonosti na njega i nje-govu asnu porodicu - je prauzor Savrenog oveka i zato, kaonajsavrenija epifanija Boija, korespondira verovesnikomLogosu i taj Logos je muhamedanska Zbil ja. Naime,muhamedanskom Zbiljom se eli ukazati na Duh, odnosno naNjegovu venu bit, kao ishod najuzvienije i poslednje manifest-acije Govora Boijeg (Logosa), ono to u filosofskoj kosmologijijeste Prvi Intelekt ili Univerzalni Intelekt, ije izravne manifest-acije jesu ontoloke ravni celokupne hijerarhije Savrenih ljudi,odnosno profeta. Muhamed je najuzvienija manifestacija iostale profete su nie manifestacije. Upravo ona muhamedanskaZbilja jeste pranaelo Stvaralake snage, u okrilju koje je stvorensvet. Ovakav profetoloki nazor uveliko odgovara iijskojimamologiji, prema kojoj se na imama gleda kao na zastupnikaBoijeg i egzistencijalnog Pola celokupnog stvorenja1. Samoovek moe spoznati Boga, zato to je njegova egzistencija oza-rena u svetlu svih Boijih atributa i savrenstava. On, na jednojstrani, sagledava sutinsku Istinu (Boga), a na drugoj, manifest-acije one Istine u osvedoenom / nezakritom svetu (stvorenja),dok aneo, iz razloga jednostranosti svoje egzistencije, iskl-juivo gleda ka Bogu, ka onoj uzvienoj Istini2. U svojimspisama, Ibn Arabi, takoe, razvija sjajne rasprave o psihologiji,koje su imale veliki uticaj na knjievnost. On, ovde, priziva

1 Nikolson, Studies in Islamic mysticism, str. 38.2 Fahri, Sejr-e falsafe dar ahan-e islam, str. 273.


suprotnost ovekove racionalne due, odnosno duha i njegovatela. Telo je, ustvari, samo privremeni seraj dui, to e rei daovo dvoje ne povezuje nikakva srodnost, ve da je dua, stogato kao ista / nesloena supstancija dominira nad svim ani-malnim snagama, jedan deo sveta Boije naredbe, odnosnoDuhovnoga sveta1. Na najuzvienijoj ravni sufijskog iskustva,dua promilja jedinstvo svoga postojanja, i drugim reima,dosee do stepena mistikog porinua, kada se istrgne ne samoiz ogranienja svoje sopstvene egzistencije, nego iz itavogsveta, jer samo tada zna za Boga. U ovoj fazi, dua, putemintuicije takvog iskustva, oito uvia svepruajue / apsolutnojedinstvo. Ibn Arabijeva nauavanja su, odmah u istom veku,imala veliki uticaj na takve autoritete kao to su Ibn Farid (umro632/1234), Mevlana (umro 672/1273) i Fahrudin Iraki (umro688/1289), i tako nairoko obogatila nepregledne riznicegnostikog pojmovnika.

U istoriji islamskog misticizma Mevlani Delaludinu odBalha (604/1207-672/1273) se daje poseban znaaj. On je sinBaha-veleda, poznatog kao Sultan al-uluma (Suveren nauen-jacima), autora knjige Ma'arif. Dva Mevlanina vredna spisa,Mesnavija u kojoj je izloen itav ciklus gnostikog nauka i nje-govi gazeli, poznati u Iranu pod imenom Gazalijat-e ams (emsiTabrizijevi gazeli), nadahnut su pokazatelj duhovne ushienostii unutranje topline; naravno, on je za sobom ostavio jo neko-liko znaajnih dela, kao to su: Fihi ma fihi (U tome je ono to je utome), Makatib (Ispisane istine) i Madalis-e sabe (Sedamskupova).

Mevlana svoje misli zahvata iskljuivo sa dva izvora:Kurana i predaja/hadisa. ak i onde gde u svojim iskaziva-njima, nije inspirisan ovim svetim tekstovima, on se ni u jednomdetalju u svojim uenjima, ne zaduuje filosofima i aristote-lovcima. Toliko se Mevlana, posebno u Mesneviji, majstorskiokoriavao asnim kuranskim tekstom i stavcima iz njega, dasu za to njegovo remek-delo kazali da je Kuran na pahlavijeziku. On smatra da tri ravni razumevanja kuranskoga teksta

1 Afifi, The mystical philosophy of Ibnul-Arabi, str. 123.


od strane puka, onih odabranih, i konano samoga Boga, moguodgovarati raznim slojevima hijerarhije onih koji odlue da isi-tavaju tekst Mesnevije1. Veliki deo kuranskih stavaka navedenih uMesneviji imaju zadatak da unaprede svoju hermeneutikuorijentaciju, koju MevlanFa, najee, koristi da bi utvrdio iprokomentarisao svoje gnostike naume, poput onoga u vezi sapriama o profetama2.

Mevlanini spisi su proeti posebnom interpretacijomontolokog jedinstva Egzistencije, koja umnogome odgovaraIbn Arabijevom uenju. Jeste da postoji mogunost da Mevlananije video Ibn Arabija, meutim esto se susretao sa Sadrudi-nom od Konje, sjajnim komentatorom Ibn Arabijeve doktrine, ita veza je bila dovoljna da se znamenja Ibn Arabijeve kole pre-nesu na Mevlanu. ami, u svojoj knjizi govori o jednom njiho-vom susretu3. Svakako, ono emu, u Ibn Arabijevom jedinstvuEgzistencije, pripada fundamentalna vanost, jeste tvrdnja da jesama Egzistencija samo, primarna i da je, kao takva, pranaelo iizvor svih manifestacija. Mevlana ovakvo jedinstvo Egzistencijepriziva u sledeem distihonu:

Svepruajui bijasmo i jedna supstancija svi,bez glave i nogu bijasmo ono Naelo svi.

Mnotvo i mnotvene manifestacije one primarne Egzis-tencije on pojanjava na drugim mestima, pa, npr., u jednomdistihonu kae:

Kad u formu pree ona ista Svetlost, bee brojna ba ko sene raznobojne kupole.4

1 Homa'i, Tafsir-e Masnavi-je ma'navi, str. 50-51. 2 Purnamdarijan, Dastan-e pajambaran dar Kollijat-e ams; Purhaleki

atrudi, Farhang-e kesse-haje pajambaran dar Masnavi; Foruzanfar, Aha-dis-e Masnavi; i Foruzanfar, Ma'ahez-e kesas va tamsilat-e Masnavi.

3 ami, Nafahat al-uns, str. 556.4 Kongre je kupola na ijem dnu su prozori u raznim bojama; spoljanje

sunevo svetlo, premda je jedno, bie manifestovano ispod kupole uvidu raznobojnih zrakova. (beleka prevodioca)


Ne moe se prevideti velika slinost ove interpretacije iIbn Arabijevih uenja. Meutim, Mevlaninu i Ibn Arabijevugnozu razdvajaju njihovi metodoloki pristupi; naime, IbnArabi govori jezikom spekulativne gnoze, te, u okrilju dis-kurzivnog dokazivanja, iznositi filosofske rasprave, koje razvijau duhu logikih zakona, dok se Mevlana, uveliko, usredsreujena instituciju intuicije i srca1. U Mevlaninim spisima, posvuda,dominiraju alovanje, rastanak i daljina. Onde se talasa nekavrsta nostalgije, gnostikog aljenja i tuge. Posebno se to daosetiti u poetnim crtama Mesnevije, u onoj intelektualnoj oso-vini koja je, najverovatnije, egzistencijalno i fundamentalnosredite / nadahnue nailazeih est svezaka Mesnevija, a ondaonaj rastanak nestaje, doivljava porinue u iznenadnoj izavrnoj pievoj tiini na kraju este sveske2. Budui da je sim-bol naja (flauta) u Mevlaninim pisanjima od kljune vanosti,to se moe nazreti da naj priziva svoje puno znaenje u slici egz-istencijalene vrednosti jednog gnostika koji je uspeo da se oslo-bodi svoga sopstva, onda kada najnama / spis o najuodraava taj podvig u napevu njegove duhovne enje. Oddavnina su komentatori usmeravali svoju pozornost na poetnedistihone u Mesneviji, dakle na onu najnamu i za sobom ostavl-jali tumaenja razliitih dimenzij3.

Ako bi za predmet svoje rasprave imali misticizam i nje-govo irenje u Iranu, nema sumnje da bi stavili akcenat nasedmi i osmi / trinaesti i etrnaesti vek, kao na najznaajnijerazdoblje u tom domenu. Preokreti nakon invazije Mongola upoetku sedmog/trinaestog veka i prisutnost tekoa i zabrinu-tosti u celom iranskom drutvu, samo su neki razlozi da sedrutvo okrene istaknutim sufijskim ejhovima i uvrivanjusvojih verskih uverenja4. Krajem estog/dvanaestog i poetkomsedmog/trinaestog veka, bila su zastupljena dva velika sufijskareda sa svojim osobenim kolskim doktrinama:

1. kubravijski red na istoku,

1 Nikolson, Tafsir-e Masnavi, predgovor.2 Zarinkub, Bahr dar kuze, str. 9.3 Zamani Dafari, Nejname, predgovor.4 Safa, Tarih-e adabijat dar Iran, tom 1/3, str. 165.


2. sohravardijski red na zapadu.Naravno, gnoza u sedmom/trinaestom veku je okarakter-

isana time da se tu, pored onih poela ushienosti, veselja iopojenost i , j asno uvia i neka vrsta uskla ivanja /ispomeanosti sa filosofijom, sa ciljem justifikacije i rezonovanjasufijskih nauavanja. Iako se Ainulkuzat, po prvi put, u estom/dvanaestom veku, bee okuao u tome, sada se u sedmom/trin-aestom veku, taj proces proirio, pa su ak neki autoriteti, poputejha Nadmudina Kubre (umoren 618/1221) pisali o tomeitave knjige. U ovom veku je iveo jo jedan istaknuti sufija poimenu ejh Nadmudin Razi, poznat kao Nadm-e daje(umro 654/1256.), inae odgajan pred Meddudinom odBagdada, Nadmudin Kubrinim uenikom. On u svojoj knjiziMirsad al-ibad (oprez Boijim robovima) opseno raspravlja osvim kosmogonijskim etapama od poetka do kraja stvaranja, teo zaetku duhovnog proputovanja i njegovom svretku, osmerniku i smerenom, i ljubavniku i ljubljenom1.

Poseban znaaj za gnozu i misticizam u sedmom/trinaes-tom i u poetku osmog/etrnaestog veka, ima odnos iijstva isufizma. Iz sufijskih iijskih redova moramo izdvojiti ejhijskodevrijski red koji je prikupljao sledbenike ejha Halife (umro726/1325), inae dosta uticajne u pokretu horasanskih Sar-bedar-ana, pa grupu sledbenika Mir Kavamudin Abdulaha MaraijaMazandaranija (umro oko 781/1379), koji su bili potomci imamaAlija sina Huseinova. Takoe su i potomci ejh SafijudinaIshaka od Ardabila (umro 735/1334), uenika ejh Zahida odGilana (umro 700/1300), koji su uivali veliki ugled u Azer-bejdanu, imali svoj red koji se ubraja u iijske sufijske redove2.Meu istaknutim ejhovima iz ovih redova, nailazimo i napoznatog pesnika ah Kasima Anvara. On je poreklom iz Sarabakod Tabriza, gde je roen 757/1356. godine i umro je u amu837/1433. ah Kasim bee uao u krug sledbenika ejh Sadru-dina, ejh Safijudinovog sina, po ijem je nalogu propovedaonjegova nauavanja po Gilanu, Kazvinu, Horasanu i neto malo

1 Razi, Mirsad al-ibad, predgovor.2 Ibid., tom 1/3, str. 173-174.


u Haratu. Imao je poseban respekt prema Hafizovim pesmama,pa ih je i pevao u svojim propovedima1.

Onda se u osmom/etrnaestom veku pojavljuje u Azer-bejdanu sjajni sufija koji je u saete reenice pretoio irokapolja gnostikog pojmovlja ejh Mahmud abestari. ejhSadudin Mahmud ibn Aminudin ibn Jahja roen je koncemsedmog/trinaestog veka i umro je 719/1319. (ili 720/1320. ili 725/1324) godine posle oko trideset i tri godine ivota. Pokopan je ugradu abestaru. U njegova dela spadaju: Hak al-jakin (Istinaizvesnosti), Mirat al-muhakikin (Zrcalo istinskih istraivaa),prevod Gazalijevog Minhad al-abidin (Staza Boijih robova),poslanica ahid (Osvedoitelj), Saadat-name (Spis o blaenstvu) imesnevija Golan-e raz (Cvenjak tajne). Mesneviju Golan-e razje spevao 717/1317. u okviru odgovora na pitanja emira Husein-ija Huseina Heravija (umro 718/1318). Odgovorio je na njegovapitanja u 993 distihona i ta rasprava je, u celosti, sakupljena umesneviji Golan-e raz. Ispisani su mnogi komentari na tuknjigu. ejh Mahmud abestari je, pri raszvijanju svojih odgo-vora, bio pod uticajem sufijskih terminologija takvih autoritetakao to su Ibn Arabi, Sadrudin od Konje, Fahrudin Iraanin, kaoi nauavanja Gazalija, Avicene i Avhadudina od Kermana2.

Jo jedan slavni pristalica spekulativnog misticizma uosmom/etrnaestom veku jeste Sejid Hajder Amoli, poznat kaosufija. Roen je, verovatno, 720/1320. i umro je oko 787/1385.godine; ostavio je za sobom izuzetno vredna dela iz raznih tem-atika, poput kuranske egzegeze, pod naslovima: Al-muhit al-azam (Najpregledniji obim), Nas an-nusus (Tekst tekstova) iposlanicu Al-ulum al-alija (O uzvienim n

Ahmed Tamimdari - Istorija Perzijske Knjizevnosti

Text of Ahmed Tamimdari - Istorija Perzijske Knjizevnosti

ISTORIJA NEMACKE KNJIZEVNOSTI - Fric Martini.pdf

Teorija i Istorija Zenske Knjizevnosti

Istorija Nove Srpske Knjizevnosti

Metodika nastave knjizevnosti

Silabus Knjizevnosti Naroda Bih

metodika knjizevnosti

historija bosnjacke knjizevnosti

Milorad Pavic - Istorija Srpske Knjizevnosti

teorija knjizevnosti 6

teorija knjizevnosti

Ahmed Tamimdari - Istorija Perzijske Knjizevnosti

Jovan Skerlić - Istorija nove srpske knjizevnosti

Orjentalske knjizevnosti

Stojan Novakovic - Istorija Srpske Knjizevnosti

pregled knjizevnosti, tablica

92677348 JOVAN SKERLIC Istorija Nove Srpske Knjizevnosti

Predavanja Iz Knjizevnosti

Kratka istorija slovacke knjizevnosti ydenka valent belic

ISTORIJA FRANCUSKA KNJIZEVNOSTI - Alber Tibode.pdf

7710370 Jovan Deretic Istorija Srpske Knjizevnosti

Moc Knjizevnosti

JOVAN SKERLIC - Istorija Nove Srpske Knjizevnosti

putevi vizantijske knjizevnosti

Jovan Deretic - Istorija srpske knjizevnosti

Jovan Deretic - Kratka Istorija Srpske Knjizevnosti

AhmedTamimdari-Istorija Persijske Knjizevnosti

teorija knjizevnosti genologija

Skripta renesansne knjizevnosti

Istorija srpske knjizevnosti Deretic... · владао кнез Мутимир, за чије се владавине хришћанство дефинитивно утврдило

Skripta - Istorija Srpske Knjizevnosti III i IV

Documents

Ahmed Tamimdari - Istorija Perzijske Knjizevnosti

Text of Ahmed Tamimdari - Istorija Perzijske Knjizevnosti