broj 20

avg – sept– okt 2012.

1

sadržaj uvodna reč ......................................................................................................................... 2 prevedena poezija Điovana Marmo – Ispred ogledala, napuštena glava ....................................................... 4 Eliza Bjađini – Postoji miris umorne reči ........................................................................ 7 Paola Balerini – Padajući na površinu stvari ................................................................... 10 Marianđela Guateri – Stanja opsade ............................................................................... 12 poezija Htvoje jurić – Priče bez početka i svršetka ..................................................................... 17 Vanja Miljković – Metafora je oruđe smrti ..................................................................... 20 Ana Marija Grbić – Svrstani u ulice .............................................................................. 26 o poeziji temat: intervjui Ljiljana Đurđić – Kopanje rovova u svim književnim pravcima ................................... 33 Nikola Vujčić – Koliko jezik ima moći da savlada stvarnost ......................................... 40 Danica Vukićević – Drugost kao sudbina ....................................................................... 44 Dejan Ilić – Referencijalni obrt ....................................................................................... 47 Saša Jelenković – Pravi pesnik je uvek pesnik smrti ...................................................... 52 Petar Miloradović – Prodavnica u dubokoj provinciji ................................................... 59 Miloš Petković – Lirika otvara prostor ............................................................................ 65

2

uvodna reč

Rubrika prevedena poezija 20. broja Agona donosi poeziju savremenih italijanskih pesnikinja. Poetskim ciklusima zastupljene su Điovana Marmo, Eliza Bjađini, Paola Balerini (u prevodu Ota Horvata) i Marianđela Guateri (u prevodu Tamare Šuškić). Nakon sistematskog predstavljanja savremene francuske, nemačke, ruske, grčke, poljske, britanske, američke i slovenačke poezije, uredništvo ima zadovoljstvo da čitaocima ponudi fragmente savremenog italijanskog pesništva, onog koje stvaraju žene.

Rubrika poezija donosi cikluse pesama Hrvoja Jurića, Vanje Miljković i Ane Marije Grbić.

Književni intervjui sa sedmoro domaćih pesnika i pesnikinja sačinjavaju rubriku o poeziji. Ovaj vid neposrednijeg autorskog pogleda, pogleda iznutra na poetičke i književno-društvene teme uopšte, pružili su Ljiljana Đurđić, Nikola Vujčić, Danica Vukićević, Dejan Ilić, Saša Jelenković, Petar Miloradović i Miloš Petković. Časopis Agon prvi put objavljuje na svojim stranicama formu književnog intervjua, i cilj je uredništva da se ova praksa nastavi u budućnosti. Razgovore su vodili Jelena Milinković i Vladimir Stojnić, koji se ovom prilikom zahvaljuju svim autorima na saradnji.

Uživajte u čitanju!

Vladimir Stojnić

3

prevedena poezija

4

Điovana Marmo

Ispred ogledala, napuštena glava

Pod kišom Kaput putuje u senci, šaka napušta ruku zlokobnu. Lagano u jedan nenaseljen prostor. Osim kristala i panjevi se puše mirišu na meso. Kiša pripoveda jedan događaj. Glava pada na ramen-krila sna. Automobili plutaju, ne zna se kuda. Jedna cipela tone. Voda teče u praznoj ravnici.

Pokopan čovek Pokopan čovek se vratio. Majušna mu je senka, psi su bez kuće. Koračaš pokopan noseći kutiju koja ponavlja buku. Sto je u neredu, stolica je glupa. Samo ruke,

5

ostatak je prekrivač na kocke. Žao mi je, žao mi je što si se vratio pokopan. Kamenje se suši, na nebu promiču oblaci.

Sećanje nekog drugog Onaj ko prevodi guta moj i svoj jezik. Kada se gledam ideja da imam u sebi sećanje nekog drugog briše me pod kišom.

Stabilno Kamioni dolaze i odlaze ceo dan. Negde pucaju cevi, bez razloga. Kuća se cepa na dva dela. Moja soba je još tu. Sneg pada na krevet, beo pepeo na prstima. Drveća bez ptica, lažna kiša. Kaput napravljen od senke, približava se s mora. Šta ostaje da se ponese napred? Oblaci se otkidaju od mene, posmatraju svaki pokret.

6

Ispred ogledala, napuštena glava. Ruke uz telo. Sapun klizi niz telo. Pasta za zube je potrošena. sa italijanskog preveo Oto Horvat Điovana Marmo (Giovanna Marmo) je rođena 1966. godine u Napulju. Objavila je knjige pesama: Poesie (Studiozeta, 1998), Fata morta (Edizioni d’if, 2006), Occhio da cui tutto ride (No Reply, 2009), La testa capovolta (Edizioni d’if, 2012). Pesme su joj objavljene u antologijama i prevedene na francuski, katalonski i engleski jezik. Bavi se i vizuelnom umetnošću i performansom.

7

Eliza Bjađini

Postoji miris umorne reči U kuhinji U ovom telu negostoljubivom za stanara, zbog pomerenih crepova, zbog curenja vode, frižider je prazan. * sa ovim očima rasparanim tanjirićima sakupljam zemlju koja je neprestano kvašenje. * jezik je kamen koji se otvara, koji lovi jedno krilo i pobegne mi iza frižidera. * ovo što se tebi čini kao otisak prsta, napuklina je. Staklena čaša razbijena u paramparčad pa zalepljena koja ti zatim obeležava usnu pri svakom gutljaju. * slušam sebe i

8

ovaj put, reči kao otvoren gas, jastuk pritisnut na lice. * rez na oku: pupila uzeta u vratima koja si mi zatvorio. * iz ove brave duva vetar noktiju, misli pobegle uprkos želji da se zadrže, zauzima kuću kao miris kuvanja iz komšiluka, zamašćuje ogledala. * držim mleko od kamena u frižideru, za zube još tvrđe, držim treći dlan da se spavaju snovi od slova, šumovi kao od trepavica u senci. * u frižideru, iznutra, postoji boja savijenog kolena, postoji miris umorne reči. *

9

tišina između nas, frižider brunda da bude otvoren. sa italijanskog preveo Oto Horvat Eliza Bjađini (Elisa Biagini) je rođena 1970. godine u Firenci. Objavila je knjige pesama: Questi nodi (Gazebo, 1993), Uova (Zona, 1999), L’Ospite (Einaudi, 2004), Acqua smossa (LietoColle, 2005), Fiato. parole per musica (Edizionidif, 2006), Nel Bosco (Einaudi, 2007). Pesme su joj objavljene u antologijama i prevedene na engleski, španski, francuski, portugalski, japanski, nemački, ruski itd. Prevodi sa engleskog, priredila je antologiju novije američke poezije: Nuovi poeti americani (Einaudi, 2006).

10

Paola Balerini

Padajući na površinu stvari

Zima Ne znam kada je počelo. Traka je sve brže proklizavala. Zatim je nastupila zima pomerajući utrobu sveta neprimetno – disanje ogromne životinje u letargiji, neosetljiva na buđenje –. *** Klizim zavijena prema hladnoj njušci jutra prema srcu u vreći od jute. Napuštam protiveći se kuću u šumi gde mošus prigušuje moje korake u tami. Dan je šmirgl-papir na obrazima. *** U razdaljini između mene i mene strovaljuju se stvari u ovu tamnu napuklinu. Kada peraje morskog psa seče noć zatvaram se u ogradu od vune dok ne nestanem pod pokrivačem. Dan već pritiska prozore. Trebalo bi pripremiti sandale. Prepustiti se godišnjim dobima.

11

Vetru darovati oštricu. *** ne postoje alati zanata blagosloviti je rad u senci zora stešnjena noćima je pritisnuta reč u vazduhu savez sakriven među stvarima reverzibilno prekid semenja koje se pokreću kasno i drmusaju zemlju onome ko ide otvoren prema onome što će se dogoditi *** oseti kolika svetlost se približava i ćuti padajući na površinu stvari na kožu tela zatim prasci i metež krvi plime i oseke u peharu školjke gde se budućnost sakuplja u sadašnjosti pre nego što potone na dno sa italijanskog preveo Oto Horvat Paola Balerini (Paola Ballerini) je rođena 1962. godine u Firenci. Diplomirala je psihologiju na Filozofskom fakultetu. Objavila je zbirku pesama Nell’arcipelago cresce l’isola (Raffaelli, 2009). Pesme objavljuje u periodici.

12

Marianđela Guateri

Strategija

Naslada naslada jedna vrsta naslade je naslada u cilju vizija kao svršetak u sveprožimajućem snošaju sa svetom na ivici: XXX o stvarima (raskoraci) a potom samo meso [stanje raspada] nasilni proboj penetracija stezanje [želja] život

Edge of Existence meso se kvari (život je po sebi propadanje) u večnom raspadanju skoro duša u večnom u propadanju pipni skelet čula ugrušak vazduha kondenzovan u širem značenju bez oznaka (ostatak) traži intimnost otvor raskrečenost božanskog

[napuštanje jednog stanja postojanja] [ispitivanje graničnih područja samokažnjavanja] [akutna percepcija jednog osećaja] [zvučni crteži telo mirisa iznenadna zračenja toplotni talasi]

13

nada želja igra zaraze utom poče sejati i oseća granična područja (sa spoljašnošću) tačke osmoze (večna razmena) šapat vizija dodir koji otvara neku vrstu mesa ispitujući pore u potrazi za prelazom ispušta toplotu i širi se otvara se održava delirijum dodira stil ruke otvori za vazduh (neka tečnost ga kvasi na fjordovima) ulazi i zabija se u dno ulazi u rupu u parčićima (koji su on sam) opipava ih premešta ih naduvava ih penje se oseća kreće smeo dublje ostvaruje zadovoljstvo koja je kao duboko umiranje u odsustvu granica voda koja poprima obličje dolazi i vraća se dolazi sebi *** ima osećaj: grčenje srca (ako uopšte postoji) stezanje stomaka (iz nedostatka vazduha) ima osećaj: snažan udarac opomena jednog greha

14

počinjenog krišom (od samog sebe) ima osećaj: povući se u jednu tačku tela (skoro do nestajanja) hteo bi se pokriti (prašina naokolo – tek toliko) *** ostavi trag postojanja svaki put sve dalje paralelno sa horizontom grebe stomakom suvu glinu (svetla prašina) štiti svoje udove od spoljnih pogleda: posmatrač (nematerijalan, samo glas veoma dubok ispod praga svesti

Strategija zanosi se opčinjava ustaje diže ruke ka nebu i cvet straha koji oseća u stomaku prasnu u bol [krvari] prihvata pruženi otpadak teški [kost psa šapa] [ratna sekira-pasja šapa] nišani odapinje ranjava već mrtvo nebo spašava svoje kamenje otpatke lepi ivice svoje rane zamahuje glavom [vrti se kao radar] spaja tačke na viziru nije sam

15

drugi su udaljeni on je jedan ruka sa istoka pomaže grubi radovi sečivom brusi je zatim je seče na više delova parča se da bi bio mnoštvo delići bez oružja usta puna ostataka mesa oko panja ruka sa istoka pomaže transformiše se u oružje [Luger P08] uvlači ga u rupu [onu koja ga hrani] i puca sa italijanskog prevela Tamara Šuškić Marianđela Guateri (Mariangela Guatteri) je rođena 1963. godine u Ređo Emiliji. Od ’80-ih godina bavi se skulpturom i vizuelnom umetnošću: video radovima, fotografijom, crtežima i instalacijama. Piše poeziju i prozu. Poslednja zbirka poezije: Stati di assedio (Anterem, 2011 – nagrada Lorenzo Montano). Poslednje knjige proze: Nuovo Soggetterio (diyfferx, 2011), il secondo nome (Arcipelago, 2012), tavola delle materie (diyfferx, 2012). Objavljivala vizuelne radove u mnogim časopisima među kojima su Apocrifa art magazine, Sleeping Fish, Moria poetry journal, REM Magazine. Saradnica je mnogih blogova za istraživačko pisanje među kojima su eexxiitt, exixtere, regrag. Uređuje sajt: mariangelaguatteri.wordpress.com

16

poezija

17

Hrvoje Jurić

Priče bez početka i svršetka

u smrt hoda, polako. čini mu se kako mora prvo napraviti nekoliko koraka unutar cipela da bi napravio jedan stvarni korak, da bi stvarno obilježio stazu svojim hodom. unutar cipela ili glave: hoda, teškim koracima, hoda; stazom: hoda. dan je kao stvoren za takav hod, sve se urotilo protiv kretanja, stoji i ne ide. još sinoć sve je obećavalo laganu smrt. ovo sad nije ni nalik tome. ovo sad – kalvarija a ne metak u potiljak. ovo sad je kraj koji nikad neće doći, ovo sad je uspon u smrt a ne iznenadan pad. ovo »sad« je baš sad a po svoj prilici će i ostati. nema prostora za razmišljanje: hod je isisao sav sadržaj koji bi inače izvirao na razmeđi tijela i svijeta. ni straha nema, samo muka – nema odrješenja. više od dovršenih koraka, trenuci u kojima noga zastane pa zalebdi u zraku odaju pulsirajući vakuum. nema ni jedne rupice u mekanim zidovima okoliša, da pripusti neki znak koji bi dao naslutiti da će sjekira pasti, oči se zatvoriti pred fijukom čelika, da će nastupiti mrak, usred sunčanog jutra, mrak, usred sunčanog jutra. nepoznatost kao u romanu u kojem konvencionalna priča o troje ljudi prerasta u dnevnik shizofrenije. jutros sam se probudio uznemiren. podvojen, utrostručen, raščetvoren, izdevetan, desetkovan, stonog. u lijevom kutu svoga srca našao sam gnijezdo puževa. svud po sebi slinave tragove njihovih mučnih putovanja. na rubovima očiju suze kojih se ne sjećam, svoje. a nisam čitao prije spavanja, ništa. nisam kasno večerao. puževe nikad nisam jeo. mogao sam ustati, mogao sam nastaviti ležati. ništa se ne bi promijenilo u strukturi tih zbunjujućih trenutaka u kojima su napadi činjenica onemogućavali prizor. prozor je bio zamagljen, od topline i kiše. a soba mračna. dnevna tama, vlaga. upoznaj samoga sebe, ako se usudiš – šaputalo se po sobi. iz svih stvari progovarala je nepoznatost. više stvarî nego riječî. povremeno muk. potom su počele padati maske, nažalost. iza njih duboka bjelina, slutnja duboke bjeline. albert guerre, divni čovjek s pirineja

18

toliko je gluposti izrečeno i napisano o albertu guerreu, tom divnom čovjeku s pirineja, da ispravljanje povijesne nepravde u njegovom slučaju ne smije biti puka fraza. no, takav je pothvat sve samo ne lagan. jer, kamioni tiskarske boje i papira opsluživali su tvornice u kojima su laži o njemu stjecale dignitet ozbiljnih knjiga; ugledni su se akademici, gonjeni vlastitim probitkom, natjecali tko će zatajiti više podataka koji bi mogli prikazati guerrea u povoljnom svjetlu; leksikone i enciklopedije trebalo bi naprosto spaliti, jer se više ne mogu očistiti od prljavštine koju su poslušni psi svjetskih moćnika nataložili na njegov lik i njegovo djelo. istinabog, postoje dvije ili tri knjige – uključujući i nezaobilaznu povijest historije emmanuela kupinowskog (siena, 1912) – koje su se usudile zaplivati protiv struje, ali su one na vrijeme pohranjene bez signatura u najdublje podrume biblioteka, da se i ne govori o tome kako se u bibliografijama radova o guerreu ove knjige ni ne spominju. postoje, dakle, ličnosti čija imena ni u kojem slučaju nisu nepoznata prosječno naobraženom čovjeku, ali tek rijetki, koje se u pravilu unaprijed diskvalificira kao šarlatane ili čak sektaše, znali bi i htjeli reći o tim ljudima nešto što se krije iza općeprivaćenih krivotvorina. albert guerre, simbol tog skrivenog svijeta, možda će zauvijek ostati ono što je povijest načinila od njega. prije prijepora oko oka bijaše svjetlo. i svjetlo pade na onu točku u oku gdje bî prepoznato kao svjetlo. a oko ne može vidjeti sebe samo, pa ne zna odakle svjetlo i ne vidi zašto je oko, za što je oko, što je oko. oko oka, tako, uvijek je tama. ponekad izuzetna. evo, sad, nož – cap! – otklonit će dvojbe, kad oko više neće postavljati pitanja. tu tamu, taj muk, nadoknadit će riječ, u početku. u početku bijaše dakle riječ, koja kaže:

sve sam učinio da bih otkrio tajnu – koja se skriva duboka usred oka

sve sam učinio da bih otkrio tajnu – bio sam anatom fizičar mistik umjetnik

sve sam učinio da bih otkrio tajnu – tajna je ostala ista duboka usred oka

bura izdiše bura izdiše. – primijetio bih to po valovima i krošnjama da nisam prvo osjetio kako mi nervoza curi iz uha na jastuk, nakon popodnevnog kupanja. zamišljam vlak, onaj starinski, s dimnjakom, zaustavlja se, zadihan, pišti, sve tiše, predah; naravno da se i stroj umori. popuštaju granice između prirodnih i tehničkih metafora; očekujem da se vjetar opet zahukta i da pokrene pejzaže koji će me odvesti. ali ne sada,

19

nemoguće je, ovaj moment se sakrio od svega, od odmora, od mora, od odustanka, od ustanka, od odgovora, od govora.

tuga njemačkih turista mogu osjetiti tugu njemačkih turista na terasi jadranskog restorana gdje sam ja jedini stranac. more je malo toplije od baltičkog prekjučer, nicht wahr? ali su kobasice baš kao u passauu, schatzi. mogu osjetiti njihove slabe orgazme uz melodiju ZDF-a s televizora u zimmer 105, lošu probavu pretile dječice i oduševljenje kvalitetnim njemačkim priborom za nokte kupljenim na autobusnoj stanici, tu iza ugla, unglaublich. mogu osjetiti istočnofrizijsku dosadu dok slušam frankfurtske tračeve sa majne i odre. mogu osjetiti nestrpljivost njemačkih poslovođa i kuharica u gluho dalmatinsko popodne. ćevapčići imaju osamnaest slova, bavaria je dva eura, njemačkim vicevima se svi smiju, a zahtjevnije pojmove u križaljkama iz beste rätsel riješit će hajdelberški profesor. mogu osjetiti uzbuđenje njemačkog bajkera dok gleda crno-bijele slike safarija u zgužvanom džepnom izdanju i crkvenu tišinu prije plaćanja računa. mogu osjetiti ponos njemačkih kozmopolita i imperijalista, ali putovanja ne vode ničemu, geografija je mit. ćutim egzotično hrvatstvo na dan domovinske zahvalnosti, a već sam pomislio kako ću danas biti bosanac i reći konobaru da burek s jabukama ne postoji.

usred kraja usred kraja sjetio sam se početaka. torbe su bile uredno spremljene, i stvari u torbi, i sve u glavi, i glava u torbi, kao da nisam znao kud idem (mislio sam putovanje, odmor). već na putu cipele su se izgubile, pjesmu sam napisao, iznenada sam potamnio, kao gušter na kori starog stabla. sjena mi se istanjila, postao sam odredište. a onda nebo, zrak, voda, zemlja – ispleli su ogromnu brzu spiralu, u čijoj je utrobi bilo posve mirno. a ja sam bio uglavnom u utrobi, opijen elementima, molekularno sit. gore i dolje, lijevo i desno, jučer i sutra, svejedno, svejedno. nebo se rasplinulo u zraku, zemlju je potopila voda, ili obratno, svejedno, svejedno. sve je vrh, sve je dno. sve je mnogo, sve je jedno. usred kraja sjetio sam se da sam više od pola stvarnosti sanjao. usred kraja sjetio sam se trajanja, ali više nisam mogao raspoznati momente u kipućem vremenu; kada će početi obred povratka? usred kraja osjetio sam: kičma mi je naglo omekšala, a suglasnici se ukrutili. srce se zavrtjelo kao zvrk na šarenoj ploči. ne bojim se ničega, ne bojim se gubitka, manjka, praznine, bojim se svega, što na mene vreba, bojim se velikog, viška, bogatstva. bojim se malo, malo a fino.

Hrvoje Jurić rođen je 1975. u Bihaću. Posle mladalačkih knjiga Moje prve pijesme (1989) i Moj svijet (1991) objavljuje knjige: Nominativ (nagrada Goranovog proljeća, Zagreb, 1997) i O nastajanju i nestajanju (AGM, Zagreb, 2005). Živi i radi u Zagrebu.

20

Vanja Miljković

Metafora je oruđe smrti (Isečci iz traskripata eksperimenata koje su sprovodili Konstantīn Raudive i,

kasnije, njegovi anonimni nastavljači) *** o stvarima bez imena oblaci nisu reči ni vetar, čak šumeći kroz ljudsku lobanju, nije glas bez obzira na to da li je vreme prolećnog sna i trave bujaju u njenoj praznini ili je kadar surovije obojen zemlja oduvek ćuti kažu: ovi crvi su njen tromi govor da bi ga čuo trebaju ti uši matorih hrastova kažu: jezik blata nešto znači posle jesenjih kiša deci čija nova igra potvrđuje rugobu bića koje pamti telom ako sam, u kavezu papira, zločinac osuđen da zaboravi sve reči kojih ovde nema šta te više čini tobom – mrak slova ili svetlost koja ga kazuje oči ne govore u ime onog koji gleda pa čak ni u ime prizora koji je viđen da sam malo sanjiviji i da pišem okružen uličnim mukom rekao bih: govor postoji da bismo anđelima davali imena događaja kašika je anđeo koji zeva bara je anđeo svih voda ali čemu bežanje u sigurnost metafore pitkost reči je mađija metafora oruđe smrti moje telo ne voli moj jezik i u večitom ratu između dva krvotoka niču okrnjene misli ukroćenog čudovišta (zaborav je misao njegovih očiju ljubav je misao njegovog mesa) teturaju se oblaci slogova po moru beznačajne pljuvačke niče zapravo bogalj koji me znači tako postajem kostur jedne metafore osnivač dinastije utvara koje će se prozvati istim imenom

21

*** čitati je glagol prošlosti sa rukama u testu posmatram oblake iz ove se sobe vide sasvim pristojno slučajno m o j a m e misao našla ovde među tanjirima, loncima, šećerom i brašnom i među oblacima u ramu ja – koja imam s v o j e ime i s v o j pol i ruke u m o j o j prošlosti sve je dobro ja – koja nemam te oblake i sadašnjost m o j predikat je nadjezični anestetik saznanje o jednovremenom nicanju trave proždiranju buba širenju ulica o milionima tela koja prate rast ovog neba čini m e teškom njihova nesvesnost pojačava gravitaciju ja – koja nemam telo koje mislim koje čitam čitati je glagol prošlosti ja – koja sr(i)čem svakom buncavom kvržicom s v o j e kože i varim bezbrižno znanje smrti ja – koja čitam površinom noktiju i reljefom stopala tiha brujanja sati što se meškolje između doživljenog i budućeg tihe vesti o mrtvim oblacima rastuže m e oblačni mrtvaci rastuže m e i plačem zbog zemlje koja ne razlikuje misao korenja od misli m o j i h prstiju u m o j o j prošlosti sve je dobro m o j e su ruke starije od ove pesme i to m e smiruje m o j e su ruke kvrgavi adamov ud j a sam ta koja mesi oblake, gospode m o j a je misao o tim vrednim rukama sirota buva na mrtvom psu gospode u ovom ramu oblaci vampiri postaju buve a buve su krvožedna slova ja nisam reč gospode toliko smrti bi da m e uveri da sati idu unapred da svaki slog izgovara vreme drugačijim mlečnim navikama jezik je predikat vlažnog zmijozmaja gospode zmajoliki anđeo ukrućen i bespolan na ivici m o g slatkorečja balavi anđeo vukodlak na prozoru m o j e kuhinje ako i ide nekud ja to ne znam

22

*** proboj tvoje je telo šuma bez ptica vodeno carstvo za brbljive insekte u mraznim olupinama beznogi haroni čuvaju zvuk od neželjenog svetla tako počinju sve uspavanke zeleno sanjaj zelena bubo busenje prenaseljenog vazduha dugo se zadržava na laktovima samoubilački na rubovima tekst je mlak od probijenog neba tvoj je glas sećanje na reči koje ne znaš o kojima prsti ne misle ni kradom misao je oduzimanje od sebe reč je stvaranje drugog disati novi vazduh od koga se koža nabira nabira i niču krila laktovima seći gustiš prošlog prostora oni sanjaju u podnožjima dlaka i sahranjuju se humkama metafora oni misle o krilima i zato su im bajke naricaljke svaki im dan po jedno mirišljavo nebo daruje duša veruju u zenicama pluta oni veruju u disanje i milioni sunaca što kruže samo su bljesak u izdvojenoj kapi oni veruju u disanje svetlost je isto laž tvoje telo je laž u buncanju posvađanih redova tvoje telo koje čujem nije papir niti misao o negaženom snegu buncavi slogovi su prostori dodira slova su udice mrak jurodivih mahovina ili sumnjičavost tvrdokožaca samo je stih usta su im puna crvotočne trave pa pljujem zeleno na početku sveta je zvuk kao sporazum vidljivih stvari i čujnog prostora a svaki sporazum je reč tvoje je telo mit o brbljivim biljkama sa okatim korenjem gledaj me gledaj moju procvetalu smrt svet je od svetlosti sazdan da bi nam se insekti smejali i smeh je laž jer stablo ne čuje starenje drugih stabala iako o njemu peva smeh je kristalizovana sumnja anđela tvoje je telo drugačija voda smeha pernati demijurg doći će da pobere ogluvelo cveće spavaj spavaj zelena bubice

23

reči im se iovako kao testo šire između stabala metafora smrti ne postoji, reći će crvotočno drvo nema puta koji misao prelazi, svetlost putuje mesom ni tvoje telo ne postoji izvan tog puta svaka je metafora po jedna smrt, prećutaće mudre ptice *** bunar moja žena ima ruke kao devojčica ponekad dok ih posmatram savija mrak bez pokreta njeni prsti sanjaju zelene miševe tamo gore davi širina vi ste proročica šapuće mršavko palac je stariji od ostalih ali neće umreti prvi kažiprst ne ume da voli on je on je i bog i da da da svetlosni oreoli ujutru grane imaju tu moć meni se sviđaju meni se mama sviđaju više korenja iza ovih zidova daj mi moji prsti beže od ženske haljine legnem ponekad potpuno gola ma-ma-ma umotana u vazduh i vodu sama sa sobom a tamo gore zeleno neka krošnja nikad ne pravi hlad ja tebe volim ali ali ali ta tvoja ruka mila moja ta tvoja treća uvek sam je osećala smešno ali mila moja neko korenje nikad nikada

24

moja žena ima ponekad oči devojčice greb greb greb po visokom krugu svetlosni oreoli predveče a gore zelene se džinovska stopala patuljaka vi ste proročica vodovodnog u mom srcu raste jedno drvo i mojoj gazdarici smeta što noću šušte tip-top-top-top! brrrrr što noću šušte *** kanap Ovo je pesma zbog koje je Ismail Tadž grgoljio na vešalima Kazna je kažu bila okrutna jer je umiranje trajalo koliko i stihovi Stezan je tek toliko da se obogalje reči – dok ih ima A pevao je Ismail Tadž o jasnoj svetlosti polumeseca nad pustinjom O pesku koji probuđen iz gravitacionog sna otkriva u sebi bljutavost rose O dinama koje uzlaze kao meso zrelih mladića O širenju prostora među lelujavim česticama večnog leta I vazduhu procvetalom koji se pridružuje ljubavnoj igri Ali pesak se uvlači u šupljine nožnih prstiju dok gledamo pogubljenje probija kožu stopala i rovari po krvotoku pesak koji je smrt naših predaka A vazduh težak od beznačnog zvuka puni naše nozdrve sunčevim sveprisustvom oblikuje krunu šake i širinu grla isušuje nam mozak vazduh koji je naša sopstvena smrt Zar da večni animusi lepršaju zbog Ismaila Tadža

25

Hajde hajde rogobatna zverko probudi pustinju romorenjem Da se otrov otuđi od škorpija i spasi te Da okean naprsne i pretvori te u arku (nigde nema tolike vode, sem u bajkama) Tvoja je mucavost zdravo slepilo za naše peščane dečake vodonosni (I šta vredi što ti znaš da pod ovom zvezdom Ismaila Tadža nikada nije bilo, kada je njegovu pesmu neko napisao i obesio ga zbog nje) *** priznanje usne koje vidim u svom mozgu spuštaju se na telo koje van mog mozga ne postoji ispunjavajući zavet zbog koga su stvorene usne i telo izvajane od vlažnog neuronskog testa čine me dvoprisutnim bićem moja božanstvenost je suluda nada papira ili njegove metafore da ispisana reč može da govori glasom zapisivača da mozak koji vidi jeste mozak koji čuje te usne sumnjivim jezikom pokreta jesu religija koja propoveda metafora je krvotok smisla one vajaju zrelost jednog tela ditirambom kože to telo koje je i pre dodira postojalo i ta zrelost koja je pre dodira bila samo slogotvorno vreme više nikada neće prizvati odvojenu misao jedna je reč postala pritisak pod kojim se sudaraju ćelije dva bića u jednom mozgu ili jednoj pesmi Vanja Miljković je rođen 1988. godine. Objavio je dve knjige poezije: Putovanje kroz Samsaru (Plužine, 2006, nagrada Spasoje - Pajo Blagojević) i Sijamski blizanac i šesnaesta noć (Pljevlja, 2007, nagrada Blažo Šćepanović). Trenutno je na doktorskim studijama na Filološkom fakultetu u Beogradu.

26

Ana Marija Grbić

Svrstani u ulice

Zaboga Počneš na primer da voliš. Počneš od kose, pređeš na pokrete i zaustaviš se na karakternim osobinama. Ako te negde uz put sputa bilo kakva vetrenjača ili hladna jesen – više nikada nećeš uspeti da zatreperiš. Pospeš se samozagrljajima i naučiš da budeš zaljubljen sâm. Tako se crta kraj jedne ljubavi i ko god da ti se javi, na primer baš on ili baš ona, zalupiš im vrata i polomiš im nos, hrskavicu, kičmu. Tada i tako ljudi plaču ili ne plaču ali to je sasvim svejedno jer Počneš Na primer Da ne osećaš Zagađuješ ulicu isparenjima Od nekada bitnih reči koje se sada Samo zaglave između telefonskih kablova Sa golubovima Pacovima Počneš I vidiš da si već sasvim završio i Osamostalio se pogrešno Negde van pesme negde Van promenjivih dana i noći i Sve je isto i sve koči Nov početak jer Niko od nas još nije naučio Korake do smrti a Kamoli da došeta do sreće koja je Zadigla suknje sa druge strane ulice. Mi smo stvoreni od drugih A drugi nam nikada neće pomoći Ni ljubavlju ni Za sto godina pesama Ni kada na primer baš radi njih Počneš

27

Zaboga naš Uvek smo na nekoliko koraka do pobede, na dužinu repa koji nam je izrastao od napora, silnih pokušaja. Uvek smo do repa pokisli, uvek se nadamo da se danas još nešto osim gladi oseća. I to je već ljubav prema bližnjem, ona koja je počela da truli ali nikada neće pustiti svoju granu. Mi tako sazrevamo Tako se udajemo i rađamo decu Tako naša deca uče da pišu Dok vise I dok im otpadaju sećanja Koja mi lepimo u spomenare Jasno je da Život je samo jedan od načina I nije put i nije Stanica niti Se o njega lepe uspomene Staviti ga na kocku znači Odigrati samo još jednu partiju vremena Tako Se zagreju jedno o drugo Izvarniče Bez vatre Ljubav i Obožavanje Tako se naučimo da Nijedan trenutak nije bitan niti Se negde slika ono što smo Ili što smo bili Uvek na nekoliko koraka do Sebe Uvek pored drugih I uvek Na nekoliko sekundi do Zauvek

Zaboga naš zvuk Nemir na tvojim noktima, sve se to razliva u muziku, u nekom gradu, u nekom domu u savršeno zaboravljenim ljubavnicima. Danas danima vladaju neograničene sete i Poneki smeh u prirodi naših osećanja. Sve što pomisliš samo je još jedan beg. Hladno je? Veje,veje, veje neki grad, neki sneg. Imati ponekog prijatelja i

28

Ponekada ga odvesti u šetnju Pokazati mu gde si se jednom Toliko ljubio da ti nije ostalo ništa Ni osmeh ni Razlog tvojih prstiju. Imati sve to Zgusnuti oči u jednu sliku Tu je recimo malo posle ponoći Hladno je u tom malom mestu Planine zaboravljaju na ljude i Magle se nisu podigle godinama u Oblake Pada kiša i Lupa po olucima kuća Potpuno unesrećena osoba (ili se to nama samo odavde čini) Ispred nekih ovlaženih vrata Dimi svoju utrobu na kiši Nema nade Suncu nema Kapljice koja ne peva po licu Ono što je istina Ali mi nismo tu i ta Slika je daleko od nas koliko i Ljubav prema tom čoveku Koliko i priznanje da Nikad nećemo voleti ništa što nismo upoznali, ništa što nas nije volelo ili mrzelo i ništa što O nama ne plače I o nama ne smeje a Sve što pomisliš samo je još jedan beg. Hladno je. Veje, veje, veje neki grad, neki sneg.

Zaboga naš zvuk nigde Poklonimo se dva, tri puta i videćeš da će nam se obradovati iako nikada ništa pametno nismo rekli, saznali ili zamrzeli. Onako kako zavolimo, u položaju ribe samo ranjene, takvi ostajemo zauvek mrdajući bespotrebno škrgama u koje niko ne gura svoje debele prste. Nadamo se da će nas neko jednoga dana pronaći, ne da bi nas oporavio od tolikih ponoći koje smo dočekali među suprotnim ljudima, ne da bi nas pustio da se sa njima mrestimo na miru. Nadamo se da će nas neko jednoga dana pronaći onakve kakvi smo bili pre

29

Znojavih svađa Mekanih i slanih podočnjaka Nadamo se i Radi toga nikada nećemo Odvući svoje telo Južno, severno ili svejedno Glave su nam prazne A srcem ne umemo Daljine su se pokazale kao savršen Izgovor za Nemoguće, prosanjano i zaboravljeno Nadamo se Jednom ćemo svi mi zaboraviti Zašto nismo želeli ovako Glasno da pišemo Nisi podelio sve sekunde na mene. Ja sam tobom opsednuta a ti ne razumeš šta su prazne ruke. Sasvim smo gotovi i Da vreme ume da nestane Opet bi nekuda rastao korov Naših nadanja.

Zaboga naš zvuk nigde ne To se ne dešava. Ni na jesen, ni noću ni ako si baš bio dobar te godine ni ako je baš dobro to doba godine. Mogli smo se svi udaviti negde u sopstvenoj polnoj sluzi, gluposti ili bespotrebnim svađama. Imamo nagone, svakako, imamo svakakve nagone samo ne umemo da ih pretvorimo u osećanja. To se ne dešava U razgovoru u Topljenju po tuđem telu Zavirivanju u prošlost Čak ni to što smo daleko Ne može da otvori iskrenost i Odmah zatim joj zalupi vrata jer To se ne dešava Ljubav, mržnja, nedostajanja Svučene sa Pesama Naučene da Nikada neće biti potrebno Varati sopstvene greške

30

Koje smo samo iz dosade Uspavali na nečijim ramenima I to se ne rešava Jer nikada nije ni bila zamršena Jednostavnost koju ne umemo da prihvatimo Jednostavnost u Razgovoru u Topljenju po tuđem telu Zavirivanju u prošlost

Zaboga naš zvuk nigde ne odzvanja. Sve je nama jasno već godinama, možda od rođenja, možda od one smrti koju smo zanemarili pa je rešila da nas zato proganja. Novi život, snaga i popaljeno nebo ne znače ništa sada kada smo već priznali da niti umemo niti smo ikada želeli da znamo sa čim imamo posla, gde su nam sahranili roditelje i koliko vremena je potrebno da se preboli neka ljubav. Veštački izazvana osećanja kojima uspevamo da veštački izazovemo druge održavaju svet pod našim stopalima i ponekim rukama. Da, svi smo nekada mislili da smo iskreni. Svi mi Svrstani u ulice, stanove, sobe i Veoma male Otvorene kaveze Kao naviknuti na promene Koje nismo ni uspeli da vidimo I zastanemo sa Osmehom da smo hrabri Svi mi Sramno isti uporno Ograničeni željom za Lepršavošću naših posebnosti, naših Bitnih sastajanja sa dušom koja je Svrstana odavno u Ulice, stanove, sobe, otvorene kaveze Otkrivamo i zaboravljamo sekundama Ustajali od stalnosti Svi mi Kojima je sve jasno Kojima je nebo samo Odraz sopstvene ograničene zenice Sjaj ribljeg oka

31

Ana Marija Grbić je rođena 1987. godine. Studira srpsku i svetsku književnost. Piše poeziju, dramu, bavi se stripom. Jedna od osnivača grupe ARGH, koja organizuje javna čitanja. Živi u Beogradu.

32

o poeziji

33

LJILJANA ĐURĐIĆ

Kopanje rovova u svim književnim pravcima

razgovarala Jelena Milinković

J.M. Poslednju zbirku pesama Preobilje/Nula ste objavili 1991. godine. Nakon toga ste posvećeniji prozi, prevođenju i esejistici. Da li ste u potpunosti odustali od pisanja poezije i ako jeste zbog čega? Lj.Đ. Mislim da su kroz «vrata poezije» prošli gotovo svi pisci uključujući i takve pisce kakvi su Ivo Andrić, Crnjanski, Kiš. Ja sam se poezijom bavila - čitala je i pisala - krajem sedamdesetih i osamdesetih godina kada je ovde zvanje pesnika bilo izjednačavano sa književnošću samom. To su još uvek bile godine koje su nosile breme socijalističkih vremena kada je poezija zbog svoje hermetičnosti zamenjivala religiju. To je moje lično osećanje i sećanje, već sam o tome govorila. Pesnici su bili obožavani kao svete krave, mi – moja generacija – znali smo napamet stihove Pasternaka, Tadeuša Ruževića, Eliota, Galjčinskog, Marine Cvetajeve, Mišoa ... Miljkovića, Pavlovića, Pope. Tada su naši mladi pesnici bili pod velikim uticajem poljske poezije zahvaljujući prevodima čuvenog prevodioca Petra Vujičića što je u krajnjoj liniji dovelo do velike imitativnosti i umnožavanja pesničkih glasova, ali od svih njih – a bilo ih je na sijaset – na književnoj sceni ostao je veoma mali broj pravih pesnika.

Kad sam jednom pitala prijatelja pesnika - danas je on nezaobilazno ime srpske poezije – kako je počeo da piše poeziju, odgovorio mi je: «Mucao sam, nisam umeo pravilno da govorim i zato sam počeo da pevam.» Ova anegdota svakako nije pravilo, ali dosta govori o poeziji – i ne samo poeziji – kao svojevrsnom traganju za vrednostima koje nadilaze prosto čovekovo poimanje sveta i iskonskoj želji da prevaziđe sopstvene duhovne slabosti tako što će «zapevati». Pošto sam se dugo vrtela u krugu pesnika ili ljudi uživljenih u uloge pesnika, i sama sam dala doprinos toj pomami. Da je pomama bila u pitanju dovoljno je napomenuti da su između jedanaest knjiga – među kojima je bila i moja zbirka poezije «Švedska gimnastika» – koje je 1977. objavio «Pegaz», mali izdavač pri «Književnoj reči», bile samo dve ili tri prozne knjige.

Krajem osamdesetih definitivno sam prestala da pišem poeziju (mada sam, nije loše reći, između druge i treće knjige poezije već objavila zbirku priča «Kako sam ljubila Franca Kaspara»). Odustajanje od poezije je bilo postepeno, osetila sam da mi stih više nije bio dovoljan da iskažem ono što sam želela, ono na šta me je upućivalo celo moje dotadašnje životno i književno iskustvo. Počela sam da pišem prozu, književnu kritiku, da prevodim. Ipak, posle svega, moram danas da priznam da je pisanje poezije za mene bila velika škola budući da moj prozni izraz ima mnoge elemente poetske proze i da njen, usuđujem se da kažem, specifičan ritam nikad ne bih dosegla da nisam pisala poeziju.

34

J.M. Da li mislite da je pogodnije prozom, nego poezijom, u današnje vreme, iskazati stavove i zauzeti odnos prema društvu i okolnostima u kojima stvaramo?

Lj.Đ. Da, mislim da je pogodnije, ovo što danas živimo i jeste vreme proze – tehnološka civilizacija nije naklonjena poeziji – premda ne mislim da sama književnost, u bilo kojoj formi, utiče na društveno-istorijske okolnosti. Ona je tu da nešto zabeleži, spase od zaborava, svedoči o vremenu u kojem je nastajala i, ono što je najvažnije, ukoliko je u umetničkom smislu vredna, održi čoveka na kulturnom nivou koji je dosegao za vreme svog istorijskog razvoja ne dozvoljavajući mu da padne na nivo primata. Proza ima veću moć da registruje kulturne potrese prelaženja iz jednog društvenog sistema u drugi – kažem registruje ali ne i oblikuje; ako je oblikovanje u pitanju najnovije teorije tvrde da je proces upravo obrnut. Kad govorimo o prozi danas, mislim pre svega na roman, roman u svim njegovim žanrovima – od otužno nakićenih istorijskih romana, koji su kod nas najbrojniji, do onih kojima je tema surova svakidašnjica jedne male tranzicione zemlje kakva je Srbija. Naravno da su tu vrednosni kriterijumi pobrkani, pa se često domaća književnost, pisana u ključu Den Braunovih romana, smatra ozbiljnom književnošću, a sasvim originalna proza jednog Radovana Belog Markovića čistim nacionalnim ako ne i nacionalističkim ekscesom. Pripovetka se sve više piše i čita, ali ona po važnosti u književnosti zauzima srednje mesto između poezije i romana. Verovatno je uvek bilo tako, premda su neki romanopisci svoje najviše domete dostigli baš u pisanju pripovedaka. Ovde mislim koliko na već pomenutog Andrića toliko i na savremenu kanadsku spisateljicu Alis Manro koja je čitavog života pisala samo pripovetke, a već nekoliko godina se nalazi na spisku pisaca koji se smatraju mogućim kandidatima za Nobelovu nagradu.

No, ono što je od najbitnijeg značaja danas je pitanje da li će književnost uopšte preživeti sve brže i brže nadiranje tehnoloških inovacija, da li će ona biti poslednji bastion ljudskosti pred naletom virtuelnog sveta? Internet je postao nešto bez čega se ne može zamisliti gotovo nijedna vrsta ljudske delatnosti pa ni književnost sama. Sa sve većom upotrebom gedžeta koji mogu da stokiraju čitave manje biblioteke, izgleda da «papirna» književnost odlazi u prošlost. S druge strane, pristupnost ogromnom broju informacija čini nas manje efikasnim u individualnom mišljenju i promišljanju stvarnosti; zatrpani smo informacijama kojima se uglavnom služimo neselektivno, ne tražeći izvor iz kojih su potekle. Ipak, digitalna nepismenost u Srbiji je ogromna, i tu se ne mogu očekivati brze i radikalne promene koje bi u potpunosti ugrozile status knjige i štampanih medija. Ono što zaista zabrinjava su rezultati poslednjih istraživanja eksperata za jezičke tehnologije koja govore o tome da će srpski jezik polako i nestati budući da je u opasnosti od digitalnog izumiranja. J.M. Vaš rad je veoma značajan u oblasti ženske književnosti, u otkrivanju, objavljivanju i prevođenju književnica. Priredili ste antologiju ženske pripovetke Ženski kontinent, kao i zbirku poezije „zaboravljene“ Danice Marković, prevodite Silviju Plat, u vašoj prozi srećemo književnice kao junakinje, što je, takođe, svojevrsni oblik (re)aktuelizacije. Takođe, jedna ste od osnivačica i urednica veoma važnog časopisa ProFemina koji nastoji i da formira paralelni ženski kanon. Koliko je vama važno ovo ginokritičarsko pregnuće da se rekonstruiše ženska književna tradicija i koliko je to bitno za našu književnost i kulturu uopšte? Lj.Đ. Taj moj rad vezan je za ratne godine u bivšoj Jugoslaviji i on je jednim delom bio i aktivistički. Boriti se za ženska prava iz pozicije feminizma tih devedesetih godina značilo je biti i politički angažovan. Mi smo – nas nekoliko žena iz kulture – 1995. pokrenule časopis za

35

žensku književnost i kulturu ProFemina kao svojevrstan projekat koji je finansirao B92, a koji je trebalo, između ostalog, da se odupre tada uzavrelom nacionalizmu. No, važno je reći da ProFemina ipak nije bila samo feministički časopis – kako ga mnogi shvataju – već i vredan kulturni a, pre svega, književni poduhvat koji je uspeo da afirmiše mnoge mlade spisateljice, da objavi prevode najsavremenijih svetskih teoretičarki i da uopšte bude u vezi sa najnovijim tokovima u svetskoj kulturi, što tih godina nije bilo nimalo lako ostvariti. Zbog ovakve orijentacije optuživali su nas za sprovođenje antisrpske politike, što svakako nije ni blizu istini. Jedna od najvrednijih rubrika u ProFemini je rubrika «Portret prethodnice» u kojoj smo uspele da iz zaborava izvučemo neke književnice (Jelena Dimitrijević, Maga Magazinović, Julka Hlapec-Đorđević, Jela Spiridonović-Savić i druge) koje su namerno ili nenamerno ostale neprimećene u srpskoj kulturi, dakle niko nam ne može spočitavati da smo se oglušile o tradiciju, naprotiv. Što se tiče feminizma samog, nikad nisam bila tvrda feministkinja, uvek mi je smetao taj politički podtekst feminizma i osećanje da su feministički pokreti u svetu korišćeni u ideološke svrhe a potom odbacivani. Moja antologija savremene srpske ženske priče «Ženski kontinent» i nije pravljena iz feminističkog ugla – mnoge od tih pripovedačica i nisu feministkinje i obično kažu da se književnost može deliti samo na dobru ili lošu, a ne na mušku i žensku – to je pre odabir ozbiljne književnosti koju pišu žene u Srbiji kako bi se napravio otklon od trash književnosti, a koju, na žalost, uglavnom proizvode žene. J.M. Da li mislite da je danas situacija koja se tiče poznavanja stvaralaštva žena književnica drugačije nego počekom 90-ih? Da li nam je poznatija istorija ženske književnosti? Koliko toga se promenilo?

LJ.Đ. Pa, mislim da se situacija što se tiče poznavanja ženskog stvaralaštva u istoriji unekoliko promenila i pribavila sebi, da tako kažem, određeno dostojanstvo. Stvar je u tome što se u praksi ništa nije promenilo. Osim što su feministička kritika i ginokritika – u okviru drugog feminističkog talasa i svojevrsne borbe za ljudska prava – doživele svoj procvat konačno i kod nas. Ostalo, samo žensko književno stvaralaštvo – ako se to tako može nazvati – svelo se na estradu, na masovnu proizvodnju ljubavno/kriminalističkog smeća koje se odlično kotira na tržištu. I dalje je mali broj dobrih spisateljica, muškarci su i dalje u prednosti. Zašto je to tako? Da li samo društveno-političke okolnosti – kako to zagovaraju najnovije teorije – u svakom smislu strukturišu kulturnu mapu jedne zemlje? Da li su muškarci ti koji i dalje određuju najvažnije vrednosne kriterijume u književnosti ili je to prosto činjenica da su talentovane spisateljice uvek bile u manjini i da se njihov broj u istoriji nikad i nije menjao? E, sad tu, ipak, rekla bih, postoji jedna mala muška podvala kad je književna kritika u pitanju, barem kod nas; oni će pre forsirati slabu ili osrednju knjigu neke spisateljice – to im ide u račun! – nego stvarno dobro književno ostvarenje koje može da im bude konkurencija. Ta mala podvala rezultira osećanjem da na književnoj sceni postoji veliki broj žena pisaca što u suštini uopšte nije tačno. J.M. Paralelno sa književnim stvaralaštvom aktivno se bavite prevodilaštvom i vaši prevodi Silvije Plat su doživeli nekoliko izdanja. Kakav je vaš odnos prema ovoj pesnikinji, koliko je uticala na vaše stvaralaštvo? Lj.Đ. Dugo sam se bavila poezijom Silvije Plat. Ne kažem da je ona bila moj apsolutni uzor kad je poezija u pitanju, ali činjenica je da me je tragična sudbina te pesnikinje na različite načine opčinjavala. Mit koji je stvoren posle njene smrti svrstao ju je u najveće pesnikinje dvadesetog

36

veka. Ne zaboravite da je ona za života objavila samo jednu knjigu poezije «Kolos» i autobigrafski, komercijalni (kako ga je sama nazivala) roman «Stakleno zvono». Njenu, sad već kultnu knjigu poezije «Arijel», objavio je posthumno njen muž Ted Hjuz. Ona je uspela da u svojim poslednjim danima ispiše stihove neverovatne sugestivnosti koji u prvi plan postavljaju lična životna iskustva pesnika ne skrivajući se iza tzv. poetskog subjekta. Ta iskrenost, ta strašna i strasna ispovest u stihovima, koja se ranije nije tako često prepoznavala u poeziji koju su pisale žene, učinila je da se njeno ime pominje i u kontekstu ženske, feminističke književnosti, premda ona sama nije bila feministkinja. Interesantno je napomenuti da je u svojim dnevnicima, koje je takođe posthumno objavio Ted Hjuz, govorila o poeziji kao vežbi i pripremi za veliki posao pisanja proze. J.M. Preobilje/Nula je zbirka iz 1991. godine koja progovara, kako je uočeno, i o nadolazećim užasima kroz koje smo kao društvo prošli tokom 90-ih godina prošlog veka. U kolumnama, esejima i proznim tekstovima ne skrivate svoje stavove, već ih otvoreno i vrlo precizno formulišete, što nije tako često u našoj književnoj sredini. Da li verujete u moć književnosti da osvetli probleme sa kojima se društvo suočava i da utiče na njih, kakva je njena uloga u svemu tome? Da li smatrate da je svojevrsna dužnost književnika da se, svojim delom i javnim govorom, odredi prema društvenim okolnostima, posebno ukoliko su one dramatične?

Lj.Đ. U mojoj poslednjoj knjizi poezije «Preobilje/Nula» postoji nekoliko pesama koje na različite načine sugerišu da se približavaju opasna vremena, raspad zemlje, ratovi, velika stradanja. U knjizi postoji i jedna zastrašujuća pesma «Vreme opšteg klanja» do kojeg je nešto kasnije stvarno i došlo, ali ja ne smatram da je pisac prorok ili pak društveni administrator, on je možda samo provodnik koji možda tačnije i brže detektuje stvarnost od drugih. Kao što vidite, stalno bežim od teze, odavno već i teorije, da isključivo ideologija formira književni diskurs jednog vremena. A šta ćemo sa uticajima iz prethodnih vremena, to su čitave naslage iskustava koje naležu jedne na drugu, prožimaju se i samo u zavisnosti od individualnog talenta daju određene rezultate. Intuicija i prepoznavanje arhetipova – naravno u okviru vremena u kojem pisac živi – oduvek su bili nezaobilazni elementi svakog dobrog pisanja.

Što se tiče pisanja kolumni i nekih eseja ne mislim da je društveni angažman za mene bio od prvorazrednog značaja, što izgleda paradoksalno s obzirom da sam se uvek vezivala za određeni politički događaj ili temu, ne libeći se da otvoreno imenujem osobe na koje se oni odnose. Meni je naprosto ono što je činilo stvarnost tih godina (2000 – 2005) davalo obilje materijala za stilsko razigravanje sopstvenog književnog umeća u kojem su ironija i satira bile svakako na prvom mestu. Društveno-politički problemi na koje sam ukazivala ili se bavila njima nisu bivali razrešeni pa čak ni prepoznati zbog činjenice da sam ih ja «razotkrivala». Tvrditi nešto tako bilo bi zaista smešno. Te kolumne su čitali uglavnom intelektualci i njihov značaj je bio u najboljem slučaju sedmodnevni – od kolumne do kolumne – i brzo je bivao zaboravljen. Uticaj pravih intelektualaca je ovde i inače veoma slab, a i njihov broj nije tako veliki kao što bismo mi voleli da bude. Ipak moram reći, s nešto malo gorčine, da su moje kolumne shvatane pre svega kao izricanje isključivo političkog stava, a ne kao satirična ponuda za moguću diskusiju. Moj književni renome, ako je i postojao, bio je srozan s obzirom da me moje pisanje kolumni nije svrstavalo ni u jednu od političkih opcija; i nacionalistički i tzv. mondijalistički fundamentalizam bili su mi podjednako mrski. Zbog toga sam i prestala da pišem kolumne, opredeljivanje za jednu ili drugu stranu bilo je za mene apsolutno neprihvatljivo. Gledano iz ove

37

perspektive, i jedni i drugi su kršili, i krše i dalje, osnovno ljudsko pravo na slobodu govora i mišljenja. J.M. U svojoj poslednjoj knjizi eseja Nek crkne svet objavili ste, između ostalog i polemičke članke, kao i književne kritike, u kojima vrlo oštro i precizno govorite o književnim pojavama i ličnostima u Srbiji danas. Kako vidite našu današnju književnu scenu? Koga volite da čitate od naših savremenih autora i autorki? Gde je naše mesto među evropskim književnostima? Lj.Đ. U knjizi eseja «Nek crkne svet» (naslov je preuzet od Džonatana Svifta) sakupljeni su tekstovi koje sam godinama pisala a koji se odnose na literaturu koju sam čitala - našu i stranu - a zatim i na društvene pojave koje su me zaokupljale u jednom dužem periodu. Treba napomenuti da većina tekstova ima tu specifičnu subverzivnu notu bez koje se ne može zamisliti – po mom sudu – valjana književnost. Tu sam se bavila, pored naših, i malo poznatim svetskim piscima kao što su Gajto Gazdanov i Rišard Kapušćinjski, kao i knjigama savremenog francuskog pisca Mišela Uelbeka koji me je svojevremeno fascinirao svojim romanom «Platforma». Pisala sam – negativno – o američkoj, puzajućoj kulturi koja teži da nametne sopstvene vrednosti celokupnoj svetskoj populaciji. No, u svemu što sam pisala – pa i u ovoj knjizi – bio mi je važan stil, način na koji sam izlagala svoje «istine», jer to je upravo ono što razlikuje jednog pisca od drugog. Književnost kao umetnost nije tu da bi nam stalno slala neke poruke, ona je i veština vladanja rečima, poigravanje sa čovekovom maštom i njegovim emocijama, jednom rečju ona je sve ono zbog čega će biti prva žrtva digitalne ere.

Na našoj književnoj sceni koja se sporo menja, mali je broj književnika koji posle svoje prve uspešne knjige uspevaju da održe prvobitni ostvareni uspeh, umesto toga bivamo izloženi maltretiranju pisaca koji su već svojom prvom knjigom rekli ono što su imali da kažu, a onda navukli odoru pisca i nastavili da štancuju potpuno idiotske i nepotrebne knjige. Ovo se najvećim delom odnosi na prozne pisce, a biće da je i sa pesnicima (tu se opet stvorila neka gužva!) ista stvar. Ne bih da poimence navodim ovakve pisce – dovoljno sam sebi pribavila neprijatelja pišući kolumne – mogu samo da kažem da se od Bore Pekića i Danila Kiša – po mojoj proceni – u Srbiji još nije pojavio veliki pisac. Slučaj Milorada Pavića je posebne vrste i u tesnoj je vezi sa književnošću koja se oslanjala na obrasce pisanja koje je svojom knjigom «Ime ruže», i drugim knjigama, postavio Umberto Eko.

Uglavnom čitam prevedenu literaturu što ne znači da ne pratim i ono što se kod nas piše. Veliko otkrića, u poslednje vreme – za mene su proza Srdana Srdića kao i poezija Milene Marković i Enesa Halilovića. To je dovoljno da obeleži jednu deceniju. Naša književnost je mala književnost, ne treba se zavaravati, i svaki njen izlazak u svet – prevodi, učešće na međunarodnim skupovima – trebalo bi da doprinese njenom širenju u međunarodnim okvirima. Međutim, nije tako. Kad se «Seobe» Miloša Crnjanskog objavljene na francuskom nisu «primile» iako je roman dobio i jednu od najprestižnijih francuskih nagrada za prevod, pa i recepcija Kišovog dela nije onakva kakvu zaslužuje, ne znam kako će knjige naših savremenih pisaca stvarno dopreti do stranih čitalaca. Tu, naravno, postoje izuzeci, kao i svuda, a to su Ivo Andrić i Milorad Pavić, prvi zbog Nobelove nagrade, drugi zbog već pominjanog Umberta Eka i njegove škole pisanja. J.M. Koliko je savremena književna kritika „kriva“ za stanje na savremenoj srpskoj književnoj sceni? Postoje li kod nas, uslovno rečeno, ozbiljne i plodotvorne književne debate i polemike?

38

Lj.Đ. Nije ona ništa «kriva», ona gleda da etablira samu sebe bez obzira na stvarne vrednosti književnih predložaka. Najprisutnija je tzv. pozitivna kritika, o lošim knjigama se retko piše jer se smatra da je i negativna kritika neka vrsta promocije određenog dela. Upravo zbog ovakvog stava ne postoje ozbiljne književne debate i polemike. Kritičari obično imaju jednog ili dvoje izabranika koje guraju kroz književnu gungulu i, budući da su oni uvek i članovi žirija za dodeljivanje neke nagrade, njihovi puleni ih i dobijaju. To sa nagradama je posebna priča. Nagrade se izmišljaju gotovo svakodnevno, svaki grad ima svoju nagradu, a čim se neki od pisaca upokoji ustanovljuje se nagrada sa njegovim imenom. Komična priča, ali i dalje prolazi. Bune se samo oni koji od tolikog broja nagrada nisu dobili baš nijednu. Postoji tu još nešto što književna kritika toleriše i što ukazuje na nizak moralni status njenih poslenika – naravno, čast izuzecima, kako se to kaže. Poneki pisci i književni kritičari koji se dokopaju važnih mesta u političkoj nomenklaturi, iskoriste to da proguraju sebe i svoje verne (ovde je vernost, tj. poltronstvo, od ključnog značaja!) sledbenike u uticajne kulturne krugove. To su uglavnom veoma slabi pisci koje će vreme pokopati, ali treba živeti za sadašnjost, za privilegije, za novce, za zadovoljstvo koje pribavlja manipulativna politička moć. Kao što vidite, i u književnosti postoji korupcija kao i u ostalim društvenim delatnostima, samo što ova izaziva malo veće osećanje srama. J.M. Radeći u ProFemini godinama se bavite časopisima, što je svakako posebna vrsta „književnog posla“. Kako vidite ulogu književnih časopisa u Srbiji danas u procesima formiranja književne scene? Kako biste ocenili našu današnju periodiku? Lj.Đ. Ne slažem se sa onima koji tvrde da u Srbiji postoji mali broj književnih časopisa. Srbija, u odnosu na broj stanovnika, ima dovoljan broj književnih časopisa. Oni su relativno dobri, ali ne utiču preterano na formiranje književne scene, to sad rade velike, ali i male, izdavačke kuće koje ulažu dosta novca u marketing, a za urednike obično imaju književne kritičare (evo njih opet!) koji favorizuju izdanja dotične kuće čak i onda kad ona nemaju nikakvu vrednost osim profitabilne. No, sve je to legitimno. Nevolja je u tome što u štampanim mas medijima i na televiziji postoji veoma malo mesta za književnost i kulturu uopšte, kakva god ona bila, sve je progutala estrada. To je sasvim u skladu sa zahtevima tehnološke civilizacije kojima kultura nije ciljna grupa već pre kamen spoticanja. Da li će humanoidni roboti koji se već predstavljaju u čitavom svetu, moći da ispune kulturne potrebe svojih naredbodavaca ili će i sami imati kulturnih potreba veliko je i za sad nerešivo pitanje. J.M. S obzirom na to da ste književno vrlo svestrani i da ste se oprobalni u nekoliko žanrova od poezije, preko pripovetke i (eksperimentalnog) romana, do esejistike i kolumne, da li možete da pronađete zajednički imenitelj svog stvaralaštva i ako je tako nešto moguće, šta biste izdvojili kao objedinjujuće? Lj.Đ. Ne znam da li je pisac u stanju da u potpunosti sagleda ono što je u književnosti uradio. Uvek tu postoji sumnja, mislim da su i najveći pisci imali trenutke očaja i osećanja da rade nešto bezvredno i nedostojno u odnosu na veličinu samog života. Moja svestranost je proizišla iz radoznalosti, iz želje da i sama uzmem učešća u stvaranju različitih književnih žanrova. Roman još nisam napisala – «Udri kravicu» je satirična knjiga eseja uobličena kao roman u više poglavlja – i ne znam da li ću; to je preglomazna i spora forma za moju vrstu spisateljskog dara. Sad mi se čini kao da sam kopala rovove u svim književnim pravcima i da je stil, način na koji

39

pišem, originalan i samo moj i da je to ono što je objedinjujuće u svemu što sam radila u književnosti i oko nje.

Ljiljana Đurđić, pesnikinja, prozaistkinja, prevoditeljka, kritičarka, rođena 1946. godine u Beogradu. Objavila je zbirke poezije „Švedska gimnastika“ (1977), „Ogled dalmatinskog bilja i drugi predeli“ (1980), „Preobilje/Nula“ (1991), zbirke pripovedaka „Kako sam ljubila Franca Kaspara“ (1986), „Slike iz prethodnog života“ (1997), „Stadijum ogledala i druge priče“ (2004), „Svi na kraju kažu mama“ (2009), knjige eseja i kolumni „Beograd by my mind“ (1995), „Udri kravicu“ (2001), „Presvlačenje No5102000“ (2003), „Fool memories“ (2004), „Nek crkne svet“ (2012). Prevodila je poeziju Silvije Plat i Čarlsa Simića, priredila je antologije i izbore: Danica Marković, „Pesme o alhemijskom pokušaju“ (1989), „Miloš Crnjanski Boka Kotorska“ (1997), „Ženski kontinent, antologija savremene srpske ženske priče“ (2004), „Pesme o biblioteci“ (2003). Urednica je i jedna od osnivačica časopisa za žensku književnost i kulturu ProFemina. Bila je kolumnistkinja dnevnog lista Danas (2000 – 2002) i nedeljnika Evropa (2005 – 2006). Za zbirku priča „Svi na kraju kažu mama“ dobila je nagradu „Stevan Sremac“.

40

NIKOLA VUJČIĆ

Koliko jezik ima moći da savlada stvarnost

razgovarao Vladimir Stojnić

V.S. Prvu pesničku knjigu objavili ste kao relativno mlad pesnik, 1980. godine, u jednom, čini se, srećnijem vremenu kada je u pitanju izdavaštvo. Koliko su vam poznati problemi sa kojima se mladi pesnici danas susreću u pokušaju da objave svoje knjige i da budu prisutni u čitalačkoj javnosti? Šta se u tom smislu promenilo u poslednjih 30-ak godina i kako tumačite te promene? N.V. Dugo godina sam se bavio uredničkim poslovima pa su mi poznati problemi sa kojima se mladi pesnici susreću na putu svoje književne afirmacije. I odmah da kažem – njima je danas, ma koliko to paradoksalno zvučalo, mnogo teže nego mojoj i starijim generacijama kada smo objavljivali svoje knjige. Više je uzroka tome. Turbulencije kroz koje je prošlo naše društvo srušile su mnoge temelje na kojima je književnost počivala, pogledajmo samo stanje u našoj periodici, kulturnim rubrikama, izdavačkim kućama, knjižarama gde sve šljašti... Nekad smo imali dvoje novina za književnost i kulturu od velikog ugleda (Književna reč, Književne novine) sad nemamo nijedne. Nekad su se časopisi redovito mesečno pojavljivali, sad izlaze kad i kako stignu. Nekad je bilo više specijalizovanih edicija za prvu knjigu od kojih je najuglednija bila „Pegaz“ Književne omladine Srbije, koju sam imao čast da uređujem skoro deset godina, sad su aktivne tek dve – „Prva knjiga“ Matice srpske i „Prvenac“ SKC-a iz Kragujevca. Nekad ste sve pesničke knjige mogli naći u knjižarama a sad ih knjižare neće jer su knjižare izgubile ono starinsko duhovno zračenje i postale mesta gde se propagira laka literatura koja se brzo čita, i još brže zaboravlja, ali se zato brzo prodaје. Nekad su sve biblioteke otkupljivale pesničke knjige, sad ne samo što ih ne otkupulju već ih sklanjaju u depoe ili izlučuju iz knjižnih fondova jer ih, navodno, niko ne traži. Naše vreme je vreme brzine a samim tim i površnosti. Nagli tehnološki razvoj, pojava interneta, privukao je i prevukao, dobar deo književnosti u njegovu virtuelnu stvarnost. Čitava književnost iz knjiga i časopisa preselila se na ekrane naših kompjutera. To je dodatno ugušilo periodiku ali i izdavačku produkciju. Tekstovi su preplavili sajtove i tako se književnost prelila u ogroman hipertekst koji, kao nekakva neman, izranja sa ekrana. Izgubila se kritičnost, danas se sve može prikazati kao ozbiljno i vredno delo. Tu besmislenost najslikovitije možete videti na primeru jednlog ruskog sajta – stihi.ru, nacionalni server savremene poezije, koji nas obaveštava koliko je pesama objavljeno i koliko je prisutno autora. Kad sam, nedavno, otvorio taj sajt, gotovo da nije za poverovati, pisalo je da je trenutno na njemu prisutno preko 18 miliona pesama od preko 450 hiljada autora! Pa to je zaista besmisleno. To obesmišljava takvu vrstu „objavljivanja“ poezije. Eto, u takvim kontekstima, potpuno neodgovornim, odvija se naše pesničko (književno) stvaralaštvo. I, zaista, sem samih pesnika, ko čita našu poeziju? Krajnje je vreme da se poezija i drugi, kako to izdavači uobičajeno nazivaju, nekomercijalni žanrovi (kritika, esejistika) pomognu i sačuvaju od opšte komercijalizacije i banalizacije. Elektronska izdanja ne trebaju, i ne mogu, da zamene klasična izdanja. Ja sam na strani knjige, volim šuštanje

41

stranica i miris papira. Voleo bih da i ovaj razgovor zašušti na stranicama štampanog izdanja časopisa „Agon“.

V.S. Da li je današnja skrajnutost poezije isključivo društvena, vanliterarna činjenica koja određuje samo način prisustva u književnom životu ili vam se čini da ta skrajnutost prodire i u tematsku, i još šire, poetičku ravan današnjeg pesništva? Drugim rečima, smatrate li da se marginalizovan položaj poezije reflektovao i na pesničke teme, formu i jezik poezije? N.V. Danas više ne postoji književni život u onom obliku u kome ga je gajila moja i prethodne generacije. Književne tribine su izgubile svoju atraktivnost i uticaj. Usamljenost se razmnožava, ona je danas naše redovno stanje. Da bi se sačuvao, pesnik se, kao i svaki drugi pojedinac, povukao u samoću, da ne bi sve izgubio. U toj svojoj kreativnoj strepnji on grčevito stvara i brani svoj svet. Tako ta skrajnutost, dobro ste primetili, prodire u sferu poetskog. On sad deluje sa margine, no ne mislim da je to baš tako i loše. Nekad se iz prikrajka bolje vidi a i autonomnost se bolje čuva. Pesnik je sad više upućen na sebe, na fragmentarnost sveta koja mu se pred očima još više usitnjava. Pesnik sada ima potpuno drugu ulogu. Nekad je on bio savest društva, pokretač promena, poeta politikon koji svoje nadahnuće crpe iz preidealogizovane svakodnevnice u želji da na nju snažno utiče, sad pak, on treba da sačuva svet i njegovu elementarnost ali i sopstvenu prisutnost. Da prepozna znakove svoga vremena i pronađe meru.

V.S. Dugo ste se bavili uređivačkim poslom, najpre u časopisima Znak i Književna reč, a onda i u izdavačkim kućama Književna omladina Srbije i Izdavačkom preduzeću Filip Višnjić. Parlaleno sa tim, bili ste prisutni i kao pesnik. Da li su bogata uređivačka iskustva, odnosno susreti sa brojnim književnim tekstovima znatnije uticali na vaš pesnički izraz, ili su pak vaša poetička načela bila ta koja su u većoj meri određivala pravac vašeg uredničkog rada? Da li je moguće i potrebno povlačiti granicu između ovih različitih statusa urednika i pesnika, i načina njihovog delovanja?

N.V. Da, po meni, treba razlikovati ta dva načina delovanja. Urednički posao je izuzetno izazovan i kreativan posao, on takođe, troši puno vremena i energije i često je u suprotnosti sa sopstvenim pesničkim poslom. Baveći se dugo sa tuđim tekstovima svoje sam zapostavljao, za njih je ostajalo sve manje vremena. Njihov uticaj ili podsticaj bio je vrlo mali, neznatan, jer je urednički posao neka vrsta pokretne trake koja vas nemilosrdno vuče samo napred, tekstovi se međusobno zatrpavaju, u stalnoj ste borbi sa vremenom i koncepcijom. Dobar deo svoje energije i vremena, ali i radosti, potrošio sam na tuđe tekstove, naravno, sa velikim zadovoljstvom.

V.S. Problematizacija referentnog potencijala jezika i motiv govora kao usitnjavanja i ubrzavanja pojavnosti jedne su od ključnih tema vaše poezije uopšte, a naročito od objavljivanja knjige Disanje. Promišljanje čina pisanja u brojnim vašim pesmama preneseno je iz vantekstualnog domena u domen tematike samih pesama. Da li je ovakav pesnički pristup isprovociran određenim teorijskim i filozofskim postavkama sa kojima ste se upoznavali, ili isključivo onim što bismo uslovno mogli nazvati spontanim, ličnim autorskim senzibilitetom?

N.V. Jezik je jedino sredstvo poezije, pesnik jezikom preobražava svet. Biti u jeziku, u govoru, u rečima je najbolje i najbliže sagledavanje stvarnosti. Zato je poezija u isto vreme iskustvo i jezika i egzistencije. Moglo bi se reći da poezija nastaje u blizini filozofije i njenog diskurzivnog

42

mišljenja, možda se one međusobno i pothranjuju. Ali poezija je iznad, jer sadrži onaj fluid koji joj ne da da se okameni. Poezija se pokreće i sama iz sebe u nekoj vrsti metapoetskog samopreispitivanja. Nekad su me zanimali ti unutrašnji procesi nastanka poetskog teksta. Knjiga Disanje nastala je upravo u istraživanju mogućnosti usitnjavanja jezika, u disperziji njegovih dinamičkih struktura, menjanju fokusa pevanja, vizualnoj, gotovo grafičkoj strukturi teksta. Tada su mi poetski bili vrlo podsticajna avangardna iskustva ali i opšti nalet postmodernizma koji mi se uvek činio neodređen i maglovit ali koga niste mogli mimoići. Postmodernizam je, i danas mi se čini, neprecizan pojam pod koji možete sve podvesti. Oduvek me je, zapravo, zanimalo koliko jezik ima moći da savlada stvarnost. To su ključna pitanja na koja pesnik nikada neće imati konačan odgovor. Pošto mi je disperzivnost jezika hermetizovala pesmu, a da se jezik ne rasprši na čestice koje bi bile samo šum, što je možda u nekim mojim pesmama zatamnilo značenja i učinilo ih nekomunikativnim, vratio sam se jeziku koji će svojom bujnošću i kristalizacijom oživljavati dubine u meni. Težeći istovremeno osebujnosti jezika ali i njegovoj čistoći.

V.S. Karakteristike koje sam apostrofirao u prethodnom pitanju u izvesnoj meri postoje i u vašoj novoj knjizi, Dokle pogled dopire. Pa ipak, ova knjiga donosi izvesnu promenu u vašem pesništvu. Kritika se, analizirajući vašu novu knjigu, uglavnom koristila pomalo uopštenim sintagmama kakve su intimističko pevanje i čisto lirski doživaljaj sveta. Vi ste, pak, na jednom mestu izjavili da ste u novoj knjizi jezički očistili pesmu. Šta za vas znači jezički očistiti pesmu i čime ste bili podstaknuti na taj postupak koji je doveo do promene vašeg izraza?

N.V. Vratio sam se jezičkoj elementarnosti, „bistrini“ jezika, kroz koji se bolje i dalje vidi. Da bih bio jasniji poslužiću se sa jednim vrlo slikovitim razmišljanjem Gastona Bašlara o odnosu pesnika i jezika (reči) koje bih uzeo kao gotovo svoje. On reči zamišlja kao kuće sa podrumom i tavanom. U prizemlju stanuju značenja koja nam služe za opštu komunikaciju, na tavanu su apstrakcije, a u podrumu su, gde dominira san, „nedokučiva blaga“. „Penjati se i silaziti u samim rečima – to je pesnikov život“, kaže Bašlar. „Pesniku, koji zemaljsko povezuje sa nadzemaljskim, dopušteno je i da se previsoko penje i da preduboko silazi.“ Nije sve u „vidljivoj stvarnosti“, to je tek njena površina. Reči su kao sonde koje je premeravaju. Svet je velik, kaže Rilke, ali u nama on je „dubok kao more.“

V.S. U poslednjih nekoliko godina primetna je u vašoj bibliografiji tendencija objavljivanja knjiga izabranih starih i novih pesama, kao i dopunjenih izdanja prethodnih knjiga. Takvih publikacija je tokom prethodne četiri godine bilo čak četiri. Da li ove knjige, koje nastaju kombinacijom pisanja i priređivanja ranije napisanog, svedoče isključivo o vašoj potrebi da ostvarite komunikaciju starih i novih pesama ili za njihovo objavljivanje postoje i neki razlozi praktične prirode? U kojoj meri neke pesme, ponovno objavljene u drugačijem tekstualnom okruženju i kontekstu, otkrivaju za vas neke nove mogućnosti čitanja?

N.V. To je više sticaj okolnosti nego nameran čin. Naime, kao dobitniku nekoliko književnih nagrada to je podrazumevalo i objavljivanje novih knjiga. Ali, kako ja sporo pišem, za nastanak nove knjige potrebno mi je duže vreme, te knjige su prosto iznuđene. Pravio sam izbore pesama i dodavao im nove, sve gledajući da se poetički uklope, ali i da najave sledeću knjigu. Budući da moje pesničke amplitude nisu stvarale velike poetičke raskorake, mislim da se u tim knjigama moje stare i nove pesme dobro sašaptavaju i oslanjaju jedna na drugu.

43

V.S. Danas je većina vaših knjiga, sa izuzetkom poslednje, teško dostupna ili gotovo nedostupna u knjižarama. Pretpostavljam da se značajan deo tiraža vaših novijih knjiga ustupa kolegama pesnicima, kritičarima, urednicima i drugim ljudima od književnosti. Verujete li još uvek u čitalačku recepciju vaših knjiga i mimo uskih krugova koje sam pomenuo? I na kraju, verujete li da je jedna takva šira recepcija savremene poezije moguća, i uopšte potrebna? N.V. Zaista, ko danas čita savremenu poeziju? Mislim da to nije pitanje samo za naše vreme, ono se provlači od kad se pesme i pišu. To je pitanje koje je mučilo pesnike u svim epohama. Mislite li da su čitaci hrlili za pesmama pesnika koji su postali klasici? Oduvek su tiraži pesničkih knjiga bili mali jer su pesničke knjige i čitalački zahtevnije. Pesnik i ne računa na masovnost čitanja, ali, naravno, priželjkuje što više čitalaca. Za mene je čitalac poezije apsolutni čitalac, čitalac koji se, bez ostatka, mora stopiti sa pesmom. A takvih čitalaca, uprkos svemu, ima. I za njih treba pisati.

Nikola Vujčić rođen je 1956. godine u Velikoj Gradusi, na Baniji, Hrvatska. Osnovnu školu završio je u Velikoj i Maloj Gradusi, a gimnaziju u Petrinji. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik. Bio je urednik časopisa Znak, glavni i odgovorni urednik Književne reči, urednik u Književnoj omladini Srbije, glavni i odgovorni urednik lista Vukove zadužbine Zadužbina i urednik u izdavačkoj kući Filip Višnjić. Objavio je knjige pesama: Tajanstveni strelac (1980), Novi prilozi za autobiografiju (1983), Disanje (1988), Čistilište (1994), Kad sam bio mali (1995), Prepoznavanje (2002), Zvuk tišine, izabrane i nove pesme (2008), Rasuti zvuk, izabrane stare i nove pesme (2009), Novi prilozi za autobiografiju, drugo, dopunjeno izdanje (2008), Dokle pogled dopire (2010) i Dokle pogled dopire i nove pesme (2012). Priredio je za štampu neobjavljeni roman Meše Selimovića Krug (1983) i Antologiju narodne književnosti za decu (1997, drugo prošireno izdanje pod naslovom Srpska narodna književnost za decu, 2006). Dobitnik je sledećih nagrada: Braća Micić (1993), Zmajeva

nagrada Matice srpske (2002), Disova nagrada (2009), Miroslav Antić (2011), Đura Jakšić (2011) i Branko Miljković (2011). U izdanju Matice Srpske u biblioteci Zmajeva nagrada objavljen je zbornik radova posvečen njegovoj poeziji pod naslovom Poezija Nikole Vujčića (2008). Objavljene su mu knjige izabranih pesmama na rumunskom Noći i druge pesme (Noptile si alte poeme, editura Anthropos, 2011, Timișoara) i na makedonskom jeziku До кај што погледот допира (ПНВ Публикации, Скопје, 2011) u izboru i prevodu Slave Đorđo Dimoskog. Prevodi sa ruskog jezika. Član je Srpskog književnog društva i Srpskog PEN centra. Živi u Beogradu.

44

DANICA VUKIĆEVIĆ

Drugost kao sudbina

razgovarala Jelena Milinković

J.M. U vašim zbirkama se prepoznaje vrlo suptilno izgrađen lirski glas koji saopštava prvenstveno žensko iskustvo, a lirski subjekt je precizno definisan kao žena. Koliko je za „junakinju“ vaših pesama presudno to što je žensko, tj. da li smatrate da se o vašoj poeziji može u to smislu govoriti kao o poeziji razlike, poeziji drugog tj. druge, ukoliko ženskost razumemo kao tu razliku ili drugost, ili smatrate da je moguće njeno čitanje i sa pozicija koje nisu rodno određene? Koja su to sredstava koja najčešće koristite kako biste saopštili specifičnosti ženskog

iskustva? D.V. Moje iskustvo jeste žensko iskustvo, i izabran – ženski glas (među drugim unutrašnjim glasovima, dečjim, muškim, bespolnim, ne-rodnim, ili neljudskim, biljnim, životinjskim... glasovima predmeta). Kada tražite sopstveni glas (štimovanje, osluškivanje preko antena) neki ipak izaberete, tako nastaju i kliše i manir (ako ostanete pri jednom, i u jednoj istoj intonaciji) i ono što je specifično... neponovljivo, možda. Drugost može da bude sudbina, može takođe da bude izbor... Ako je sudbina htela da živim u ovakvom svetu u kojem je Drugi žena, s radošću (i užasom) prihvatiću svoje mesto koje je odsustvo mesta... J.M. Pored atributa „ženska“, vaša poezija se percipira i kao „urbana“, posebno nakon 2009. godine kada je objavljena veoma važna i zapažena antologija koju je priredila Radmila Lazić Zvezde su lepe, ali nemam kada da ih gledam, antologija srpske urbane poezije i u kojoj je zastupljena i vaša poezija. U predgovoru ovoj antologiji priređivačica piše da je obuhvatila „urbane poetike narativnog izraza“. Povodom termina „urbano“, nakon objavljivanja antologije, vođene su izvesne polemike o njegovoj preciznosti i značenju. Kako biste se odredili prema terminu urbana poezija? Kako razumete njegovo značenje i kako biste svoju poeziju opisali u odnosu na to, tj. koje elemente u njoj prepoznajete kao urbane? D.V. Otkad je u opticaju termin urbano, išao mi je na živce... Ranije sam o tome mislila kao o prenaglašavanju, jer je logičnije imenovati ruralnu ili poeziju prirode, poeziju sela, polja... a sve ostalo je urbana poezija, pesnik je građanin ako izričito nije seljak... Međutim, popustila sam, kasnije sam to prihvatala kao kakvu-takvu distinkciju naspram tradicionalističke, pseudoepske, nacionalistički obojene poezije, a konačno tako i Antologiju srpske urbane poezije doživljavam, kao opozit agresivnoj tradicionalističkoj, vanvremenoj poeziji... I elementi tog anti-naši-smo, tog podrazumevajućeg iskustva u kosmičkom vakuumu srbstva, jesu elementi zvani urbano... J.M. Završili ste ženske studije. Kakav je vaš odnos prema feminizmu u najširem smislu te reči i koliko su feminističke teorije uticale na formiranje vašeg poetskog izraza?

45

D.V. Ženske studije su škola herojstva, svaka Amazonka u svom obrazovanju mora da prođe i ovu fazu inače nije kompletna ratnica... Kada sam bila veoma mlada bila sam militantna feministkinja (kao neki budući svetac koji je još odmalena revnosni vernik, s vizijama, crkva ga se seća...) takoreći prirodno, samosvest podrazumeva i to da vidiš kako mama pegla a tata putuje (s tobom, ženskim sinom)... Oslanjala sam se na pesnikinje (u duhu koji raste), oslanjala sam se na nanu i tetku (u životu koji raste)... Opšte mesto kada neka od probitačnijih spisateljica kaže, javno se deklarišući: Ja nisam feministkinja, izaziva oduševljenje, ozbiljno klimanje glavama... što i jeste cilj ovakve legitimacije, ne bojte se, bezopasna sam, neće mi se omaći... Nelagoda i osuda, prezriv kiseli osmeh koji prati izjavu: Ja sam feministkinja! tobože brižna recepcija nad samoograničavajućim ukopavanjem, kao da Ja nisam feministkinja ne možemo prevesti: I ja sam muškarac, jedan od vas, znači shvatićete me ozbiljno... Odbacivanje i nepoznavanje feminizma ravno je javnom priznanju: Ja ne znam ništa. Ko će reći javno: Veliki sam nepoznavalac savremene teorije. A upravo to vidim/čujem, nepoznavanje feminističke teorije jeste sramotno ukoliko pretendujete da se oglašavate u polju tzv. humanistike, u šta spadaju i književna teorija i književna kritika. J.M. U vašoj poslednjoj zbirci Prelazak u jednu drugu vrstu bavite se između ostalog i temom jezika, kao i složenim odnosom stvarnost/književnost. Naslov zbirke nas upućuje na konkretna razmišljanja o promeni, preoblikovanju, transgresiji. Da li se „prelazak“ apostrofiran naslovom događa upravo uz pomoć jezika, i u njemu? O kakvom prelasku se zapravo radi i koju ulogu u postajanju drugom vrstom ima upravo jezik kao jedino pesničko oruđe? D.V. Kada spomenete... „u vašoj poslednjoj zbirci“, ne znam da li je bitno, ali ta zbirka je napisana mnogo pre prethodne, i ne postoji hronološki red, tako da ni tema koja je tu prisutna nije hronološki poslednja... Dakle, jezikom se tu bavim kao instrumentom i tajnom i temom... Jezik je sve, u njega staje sve, jer je sve/obuhvatan... Kada se profesionalno priča o jeziku mi podrazumevamo, mi (sagovornice) imamo elementarni konsenzus, zbog interesovanja koja obe imamo, zbog obrazovanja (filološkog), ipak s jezikom rade i neuki, neprijatelji takođe, uništitelji... Šta s tim? Postoji paralelni svet razgradnje toga u čemu ja živim; recimo, jezik je voda u kojoj živim, ali nisam sama u toj vodi... Naslov Prelazak u jednu drugu vrstu, jeste termin iz logike... i veoma je važan za ono što je sadržaj. Red, nauka, svrha, usred ničega, usred neznanja... J.M. Specifičnom poetskom realizacijom kreirali ste prostore poezije koji se „smeštaju“ na relaciji stvarnost – snovi – (čulne i misaone) impresije. Šta od ovih elemenata ima najvećeg uticaja na vašu pesničku kreaciju i njen krajnji proizvod? Kako biste opisali ovaj prenapregnuti tripolarni odnos unutar koga se konstituiše lirski subjekt vaše poezije? D.V. To ste baš dobro opisali, tripolarni prenapregnuti odnos... Ja to vidim iznutra, iz podmornice, s rampe, drugačije, ipak, taj odnos jeste plodan. Kao Vlasi, kao Indijanci, ozbiljno shvatam snove, živim i tamo. Postoji i veoma važan kulturološki aspekt, to jest ono kako sam oblikovala svoj odgovor na kulturu u kojoj sam oblikovala sopstvenu kulturu... Recimo, danas, 15. avgusta 2012, napisala sam pesmu (bez naslova) koja je nastala ni iz čega (sic!), čula sam u svojoj glavi: Vreme je stalo, tako počinje pesma, a završava se opisom delića vožnje i reči koje je izgovorio čovek s kojim sam se pre dva dana vozila i gledala nebo iz kola... Ludo je to. Imate i

46

te velike radnike pesničke, koji suvom drenovinom kite svoje glave... Pisanje (poezije) je možda najveća sreća koju je moguće zamisliti... J.M. Koga biste od pesnika i pesnikinja izdvojili kao poetički bliske sebi? Da li literarne uzore pre pronalazite u književnoj istoriji ili u savremenoj književnosti? D.V. Ne znam, stvarno ne znam... To je teško pitanje. Previše sam u tome i predugo. Mogu da nabrajam, ali to je nestvarno. Kada bih rekla šta čitam, šta volim da čitam to bi bilo nešto, ili koga cenim... Da izjavim, Andrej Platonov je možda najveći pisac XX veka? Ili, iz nepoznatog razloga, čitam dela Pola Ostera. Imam svoju družinu na okupu. Jedan od velikih izvora, svima dostupan, bio bi Ruski almanah. J.M. Poslednju zbirku pesama ste objavili 2007. godine. Koje su vam trenutne pesničke fascinacije? Imate li novi pesnički rukopis i možemo li ga uskoro očekivati? D.V. Svaka zbirka imala je svoju sudbinu, puštala sam da se nešto odigra, ne čineći ništa... To nečinjenje pretvorilo se u neobjavljivanje. Recimo, jedne godine, na primer, 2010, niko ne kaže, Imaš li zbirku, i ja nikome ne dam zbirku jer niko nije ni pitao. Samo jednom, ja sam pitala i nisam dobila odgovor, prošle godine poželela sam da objavim u ediciji namenjenoj poeziji koja mi se zbog nečega svidela, urednik Laslo Blašković (Kulturni centar Novog Sada), pošaljem mu mejl (piše na izdanjima) s jednostavnim pitanjem, ali ne dobijem nikakav odgovor, i ne objavim zbirku, ni tamo niti drugde. Ja to tako puštam, možda je to neprofesionalno i iracionalno... Trebalo bi da izađe u kraljevačkoj Povelji ove jeseni zbirka (hronološki se ne uklapa s jednom koja stoji, to jest mlađa je), naslov, Visoki fabrički dimnjaci. Dakle, stara leži, čeka, nova je verovatno već tu, srednja će izaći... Volela bih da objavim zbirku priča koju imam, ali ne znam ni gde ni kada...

Danica Vukićević, pesnikinja i prozaistkinja. Objavila je knjige pesama Kao hotel na vetru (1992), Kada sam čula glasove (1995), Šamanka (2001), Luk i strela (2006), Prelazak u jednu drugu vrstu (2007), kao i prozne knjige Na plažama (1998) i Život je gorila (2000). Dobitnica je nagrade „ProFemina“ i nagrade „Biljana Jovanović“.

47

DEJAN ILIĆ

Referencijalni obrt

razgovarao Vladimir Stojnić V.S. Objavili ste sedam knjiga poezije kod svega dva izdavača. Prve četiri knjige štampao je beogradski Rad, a naredne tri kraljevačka Povelja. Ovo su izdavači sa kojima ste u najvećoj meri sarađivali i prilikom objavljivanja poezije koju prevodite. Pretpostavljam da ovakva vrsta dugotrajnije saradnje donosi izvesnu sigurnost koja danas postaje sve ređa, u vremenu izdavačke oskudice i marginalizacije sistematskog predstavljanja savremene poezije. Smatrate li da ove nepovoljne društvene okolnosti ipak mogu isprovocirati neki subverzivni potencijal savremene poezije, naročito one koju pišu mladi pesnici u pokušaju da pronađu svoje mesto upravo u takvim okolnostima? D.I. Mislim da subverzivni potencijal umetnosti, u društvenom smislu, nikada nije bio posebno veliki, iako su nekada umetnici i pesnici doista verovali u to. Danas malo ko veruje u subverziju, kritiku, radikalnost, čak i kada se upražnjavaju ovi se kvaliteti vrlo brzo preobraze u „jezik” i „sistem umetnosti”. Što se tiče našeg današnjeg društva, ponekad mi se čini da nama subverzija nije ni potrebna, subverzija se javlja kada imate sistem koji treba podriti. Mi ovde nemamo sistem, naš je problem neuređenost, nedostatak bilo kakve sistematičnosti, plemenska raskalašnost a ne krutost poretka. Sve ovo važi i za pesničku scenu, mi smo izgubili izdavačku infrastrukturu bez koje nema „vidljivosti” autorâ (ne samo mlađih), i ne treba da podrivamo ono malo što je još ostalo, nego da gradimo novo. Znam da je to teško, jer je segment kulture neodvojiv od opšteg stanja društva. S druge strane, subverzija jeste povlašćeno polje mladosti, i na planu pisanja i na planu „kulturnih politika“, i možda bi „alternativni“ napori mogli uroditi nekim plodom. Povratka na staro sigurno nema. Nikada više mi nećemo imati „velike“ izdavače sa „belim“ kolekcijama poezije. Za to je potrebna veća i drugačija ekonomija, bogatija i kulturnija izdavačka industrija. V.S. Za vašu poeziju karakteristično je specifično bavljenje prostorom, kao mestom obitavanja subjekta i pesme. Taj prostor je često sveden na nivo konkretnog geografskog toponima, ali uvek zadržava mogućnosti apstraktnijeg sagledavanja i intimističkih učitavanja subjekta. Kako je došlo do te fascinacije lokalitetima i kako lokaliteti postaju mesta poezije u vašoj poetici? D.I. „Odsada ćemo se baviti samo pitanjima prostora“, reči su Pola Virilioa. Postistorijsko polazište je tačka od koje sam krenuo u svojoj prvoj knjizi, a postistorija inauguriše pitanje prostora, ostavljajući po strani vremensku dimenziju (jer je vreme „stalo“, suspendovano je). U prve tri knjige ti prostori su nešto apstraktniji da bih od „Duvanskog puta” počeo da pišem nešto „referencijalnije” pesme koje se često smeštaju u „spoljašnje” ambijente. No, u oba slučaju, uvek sam insistirao na razmeni, ili, bolje rečeno, na ambivalenciji spoljašnjeg i unutrašnjeg

48

(Mebijusova traka), težeći da prevaziđem taj dualizam. Kasnije ću uključivati i intimizam i drugost kako bih te prostore „personalizovao” pretvarajući ih u (post)bašlarovske sanjarije. Mesta mog „stvarnog” življenja postaju posvećena i povlašćena mesta moje poezije, vrsta poetskih heterotopija. I ne treba zaboraviti kretanje, koje je od „Lisabona” veoma važna dimenzija, kako u jeziku, sintaksi, tako i na nivou označenog. Uvek su me zanimali načini derealizacije jednog prostora, a tu su vam neophodni kretanje i percepcija. Realno je neodvojivo od svoje derealizacije. Mesta su uvek i ne-mesta. I još nešto, kretanja imaju svoja zastajanja, kad prekinete putovanje kolima da biste se odmorili na nekoj okuci, pored šume, ili na obali reke, u nepoznatoj varošici, kad vas nešto zaustavi, kad se voz pokvari i stane usred pejzaža, kad se odjednom nađete na nekom bilo kom mestu, stvaraju se svi uslovi za poetsku fascinaciju, ta bezimena mesta možda su poetska mesta par excellence. V.S. Zagovornik ste obnove označenog u poeziji, odnosno stvaranja neke vrste novog pesničkog poverenja u predmetnost. Ove postavke su jasno formulisane u vašem programskom izlaganju Kako čitati poeziju. Sve te karakteristike prepoznali ste u savremenoj italijanskoj poeziji, ali šta mislite, gde je njihovo mesto u današnjoj poeziji uopšte, ako probamo da proširimo pogled i izvan italijanskog jezika? Vidite li slične tendencije npr. i u domaćoj poeziji ili u poeziji nekih drugih jezika sa kojom se susrećete bilo u originalu, bilo u prevodu?

D.I. Možda bi bilo pretenciozno reći da sam baš ja „prepoznao” karakteristike o kojima govorite, oslanjao sam se na tadašnje tekstove italijanskih teoretičara poezije, te na praksu i mišljenje autorâ koje ću antologizovati i uporedo gradio svoje stavove u skladu sa vlastitim pisanjem. Moj doprinos toj debati bio bi možda termin „referencijalni obrt”, skovan po uzoru na nekadašnji „lingvistički obrt” koji će najaviti postmoderno mišljenje. Lepo ste i oprezno rekli „poverenje u predmetnost”. Za mene obnova označenog nije značila povratak unazad, na naivnu veru da reči re-prezentuju stvari, to bi bila metafizika (prisustva), već da je potrebno novo preispitivanje referencijalnosti jezika. Bez iluzija misliti njenu ambivalenciju, asimptotu, odatle i svojevrsnu mističnost. Ovo pitanje se provlačilo kroz ceo dvadeseti vek, odnos reči i stvari, pitanje adekvacije, korelacije, ali je krajem prošlog veka ponovo postalo važno. I to, onda, nije pitanje ove ili one poezije, ove ili one scene, prosto nije „tendencija”, pre je „evidencija” (uvid) iz koje se rađaju tendencije. Kao što ne predstavlja povratak na metafiziku i umerenu modernost (hermetizme i simbolizme), obnova označenog ne implicira nužno ni „verizam”. Obnova označenog može značiti i antirealističku poeziju, to je obnova na nivou znaka, a ne realnosti, jer je princip realnosti jednom zauvek (nema tu „obnove” i „povratka”) sišao sa „svetske” i teorijsko-pesničke scene. Doduše, u realnost se može još uvek verovati, ali tako više ne nastaje veristička poezija. V.S. Primetna je sintaksička, stilska, pa donekle i tematska veza ili sličnost poezije koju pišete počev od knjige Duvanski put i jednog dela poezije koju prevodite. Čini se da je uočljiviji smer uticaja u ovakvim situacijama onaj u kojem poezija koja se prevodi utiče na pesnički izraz prevodioca. Da li je u vašem slučaju došlo i do obrnutog smera ovog procesa? Drugim rečima, da li je vaš pesnički izraz uticao na način prevođenja i rezultate prevodilačkog rada? Mogu li se ove paralelne linije uticaja razdvojiti i da li je to potrebno? D.I. Od knjige Duvanski put doista dolazi do izvesne promene u pisanju, javljaju se pesme s naslovima, stihovi su nešto duži, sintaksa se dalje razvija, međutim, ako se bolje pogleda, ostaje

49

na pravcu koji je trasiran u mojim prvim zbirkama. Kretanje postaje dominantan motiv, vektor pesme. Što se tiče tematike (koja može biti zajednička autorima jednog vremena), ona je „otvorenija“, te prati promene u mom privatnom životu. Polako se uvode mesta na kojima živim, osobe sa kojima živim, geografski i kulturni prostori kojima prolazim, i to je „moj svet“, ne prevelik ali svesno izabran, baš zato što je ograničen. Pesma je slika i teži da bude „fantazija“, shvaćena, u grčkom smislu, kao prisustvovanje u svetu. A pisanje i prevođenje se, naravno, veoma prožimaju, i ne mogu se razdvojiti. Koliko jedno utiče na drugo, teško je odmeriti. U evropskim kulturama pesnici su često i prevodioci, pa se to pitanje toliko i ne postavlja (u korenu evropske modernosti stoji pesnik-prevodilac Bodler). Uvek sam prevodio, znači uvek sam se izlagao uticajima. Prevođenje utiče na vlastito pisanje, i to je poznata stvar u istoriji književnosti. Mnogi znameniti pisci i pesnici trpeli su uticaje autora koje su prevodili, i menjali svoj način pisanja. Kod nas se, recimo, Nikša Stipčević bavio uticajem koji je na Andrića izvršilo njegovo prevođenje Gvičardinija (u „Znakovima pored puta”). Bez uticajâ, ne bi bilo ni „svetske” književnosti, o tome postoje teorije, i to prilično stare. Ideja da se treba braniti od uticaja žrtva je mita o originalnosti (dakle, romantičarska) i u osnovi je metafizička jer podrazumeva jedan samodovoljni identitet, kao da identiteti, ili kvaliteti koje ovim terminom pogrešno označavamo, nisu mobilne strukture u kojima se prelamaju razne drugosti. Glas, dakle, nije jedan i jedinstven, nego je mnoštven i mobilan (što ne znači da se rasipa, ima ga, nadaje se, pre-poznaje se). Rečju, ako ne ličite na nešto, ne ličite ni na šta. To dalje znači da ništa niste ni voleli. Mislim, ljubav (kako je samo Bodler voleo Poa!), za razliku od identiteta koji je smrt, mortalitet, mortifikacija, „identifikuju” se leševi. Mislim na učestvovanje, makar i skromno, u „svetskosti” poezije. I, konačno, kada je reč o uticaju vlastitog pisma i iskustva na „rezultat“ prevođenja, naravno da ne postoji „objektivno“ prevođenje, svaki prevod nužno nosi autorski beleg prevodioca, čak i kada prevodilac to želi da izbegne. To je kao da trpite uticaje, i istovremeno ih vršite. Tako gledano, jedan prevod je beskonačno sticanje i prožimanje uticajâ, po svim pravcima, u oba smera. V.S. Preveli ste zbirke Kukuvija i Neuk frankofonog švajcarskog pesnika, Filipa Žakotea. Delovi tih knjiga napisani su u vezanom stihu, a vi ste ih preveli u slobodnom. Fabio Pusterla u eseju Prevoditi Žakotea navodi svoja razmatranja o tome zašto je, prilikom prevoda na italijanski, Žakoteove sonete potrebno napisati. Slažem se sa onim što ste jednom prilikom izjavili, da poezija nije esencija, već obični žanr. Budući da je ne-esencijalna, smatrate li da je poezija žanr kojem je sama forma konstitutivni element? Ukoliko je tako, koji su bili vaši motivi za modifikovanje izvorne forme Žakoteovih pesama, prilikom njihovog prevođenja na srpski jezik? D.I. Da, forma jeste konstitutivni element, ali pre metričkih oblika postoji stih, latinski versus, od glagola vertere koji, između ostalog, znači i „skrenuti”. Za razliku od proze, poezija „skreće” i „okreće se“, pre no što stigne do margine stranice, i po tome podseća na skijanje/spust/slalom (Valerio Magreli) – značenje u poeziji (vertigo, dodao bih) rađa se iz tog skretanja i stalnog prelaska na „novi red“ (Antonio Porta). Dalje, takav način prevođenja nije nikakva retkost u drugim kulturama (italijanskoj, francuskoj...) nego je veoma česta i legitimna praksa, stvar izbora prevodioca. Salvatore Kvazimodo, recimo, još tridesetih godina prošlog veka, prevodi grčke liričare slobodnim stihom. U italijanskim džepnim izdanjima klasikâ naći ćete i Malarmea tako prevedenog, prevodilac

50

Kozimo Ortesta. Moje je mišljenje da ovakvim postupkom gubimo ono što i inače ne možemo dosegnuti, sraslost zvuka i značenja originala, a dobijamo na referencijalnosti i spontanosti. Ovo mi se činilo pogotovo umesnim kod autora kao što je Žakote koji je velik protivnik „ukrašavanja” u poeziji i koji se zalaže za „tačnost” poezije, za pesmu koja pokušava da govori o svetu čak i kada je to gotovo nemoguće (pred smrću). Logično je da se odbacivanju poezije kao „lepog oblika” reflektuje i na formalnom planu. Žakoteovi soneti imaju nepravilan raspored rima, tu su i nenaslovljene pesme, te pesme u formi beleške, čime se stvara efekat „moderne” fragmentarnosti i nesigurnosti. Autor s vremenom „ublažava” efekat aleksandrinca i postepeno ga zamenjuje slobodnim stihom. U zbirci Kukuvija dominira aleksandrinac, dok se u zbirci Neuk aleksandrinac smenjuje sa stihom od četrnaest slogova. Kasnije su stihovi razni (aleksandrinci, osmerci, deseterci..) i nalazimo ih pomešane u istom tekstu. Slobodni stih odnosi prevagu, pa se čini da radikalna upitanost nad funkcijom pisma ne trpi čvrste metričke okvire. Jedinstvenost daha je, zapravo, ono što autora zanima, „mera” koju on naziva svojim „unutrašnjim uhom”. To je i ono što pokušavamo da prevedemo kod Žakotea, ili „napišemo”, kako kaže Fabio Pusterla, koji takođe ne prati metričke oblike originala, kao ni drugi Žakoteovi prevodioci na italijanski. V.S. Prošlo je nekoliko godina od kako je objavljena antologija savremene italijanske poezije koju ste preveli i priredili, pod nazivom Telo i pogled. Ta antologija je tematizovala prisustvo već pomenutog referentnijeg diskursa u savremenoj italijanskoj poeziji tokom osamdesetih i devedesetih godina, kao posledica zamora hermetičnim i neoavangardnim poetikama. U kojoj meri su vam poznata najnovija strujanja na italijanskoj pesničkoj sceni, odnosno one tendencije koje su eventualno nastale nakon perioda koji je obuhvaćen tom antologijom? Da li je trenutno u Italiji na delu neka nova smena poetičkih paradigmi? D.I. Moram da priznam da nedovoljno pratim najnovije italijanske autore, to jest pesnike i pesnikinje rođene nakon 1970. (manje je to zadatak moje generacije, ali me to ne opravdava). Poznata su mi, recimo, dela Fabricija Lombarda, koji zatvara antologiju Telo i pogled, i Elize Bjađini, autorke koja je, kao i Lombardo, počela da objavljuje još devedesetih ali se afirmisala tek nakon 2000. Što se tiče ostalih autora, znam za neka imena, ali mi nedostaju knjige. Praznina koju ću nastojati da popunim. U jednom tekstu iz 2006. govori se o novom, hladnom, antirealističkom pismu koje je opsednuto pogledom, opservacijom, opservacijom opservacije, objektima, telom kao objektom među drugim objektima (ovoj struji bi pripadala pomenuta Bijađinijeva). S druge strane, pak, naznačava se pravac koja se bavi viđenjem i govorenjem sveta, ali se takođe naglašava odbacivanje neorealizma (mi bismo rekli „verizma”, kao da je to naš a ne italijanski termin). Reč je o osobitoj materijalizaciji/dematerijalizaciji realnog (Lombarda bismo mogli smestiti ovde) ili, pak, jezičkom tretiranju označene realnosti. Sve ovo navodi me na zaključak da nema otklona u odnosu na prethodnu generaciju, štaviše, da se autori koji objavljuju posle dvehiljadite kreativno nastavljaju na praksu pesnika afirmisanih poslednjih petnaestak godina prošlog veka. I, očito je, nad ovim praksama, Magrelijeva zvezda i dalje suvereno blista. Primetan je i doprinos drugih autora, meni takođe dragih, sada već pedesetogodišnjakâ. V.S. Tokom prethodnih meseci imali smo prilike da čitamo vaše nove pesme u književnoj periodici. Da li su ove pesme već dobile svoje mesto u eventualnoj narednoj knjizi poezije?

51

Ukoliko je takva knjiga u planu, da li će ona doneti neku promenu u odnosu na poeziju iz zbirki Kvart i Iz vikenda? D.I. Knjiga „Katastar” spremna je (ako je to moguće) već godinu dana, ali sam zbog „Linija bega”, mog autorskog izbora pesama koji je izašao krajem 2011, odložio njeno objavljivanje do početka 2013. Zbirka se nastavlja na prethodnu, i još jedno je ispitivanje „referencijalnosti“, sada u senci Heraklitovih reči da smo „odvojeni od onoga što nam je najbliže“. Prisutna su izvesna tematska i poetička pomeranja, mapa zbirke je donekle presložena (ali zadržava ciklusne podele „po prostorima“). „Prepisao” sam i „kvart”, ili dopisao još jedan, s vremenskom razlikom od sedam-osam godina. Katastar kao nevidljiva ruka koja nas povezuje i drži, ali pre toga osuđuje i zatvara, katastar koji krije „zločine posedovanja”.

Dejan Ilić je pesnik i prevodilac, rođen 1961. godine u Travniku. Od 1969. godine živi u Beogradu. Završio je italijanski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio sledeće

knjige poezije: Figure (1995), U boji bez tona (1998), Lisabon

(2001), Duvanski put (2003), Kvart (2005), Iz vikenda (2008) i Linije bega (izabrane pesme, 2011). Sa italijanskog je preveo pesničke knjige Salvatorea Kvazimoda, Leonarda Sinizgalija, Valerija Magrelija, Bartola Katafija, Čezarea Pavezea, Umberta Fjorija, Fabija Pusterle, Đorđa Orelija, kao i antologiju savremene

italijanske poezije Telo i pogled. Novi italijanski pesnici (2006). Sa francuskog je preveo knjige Žana Bodrijara i Filipa Žakotea

(Nagrada Miloš N. Đurić). Živi i radi u Beogradu.

52

Saša Jelenković

Pravi pesnik uvek je pesnik smrti

razgovarao Vladimir Stojnić

V.S. Prvu knjigu ste objavili u kultnoj ediciji Pegaz Književne omladine Srbije. I ostale pesničke knjige štampali ste kod značajnih izdavača kakvi su Rad, Nolit, Gradac, Narodna knjiga i Istočnik. Danas, u uslovima izdavačke krize, pesnici, a naročito oni koji tek stupaju na književnu scenu ili su od nedavno na njoj, imaju znatnih poteškoća u objavljivanju svojih rukopisa. Internet pokušava da zameni klasično izdavaštvo, a neki mladi pesnici pribegavaju štampanju knjiga u samizdat izdanjima, i u malim tiražima. Kako tumačite današnju krizu izdavaštva i nove oblike prisustva poezije koji su izazvani tom krizom? Da li vam se čini da ova vrsta gerilskog delovanja ima i pozitivne strane, odnosno krije li se u njima neki subverzivni potencijal poezije? S.J. Jesam, priznajem, objavio sam knjige kod pomenutih izdavača, ali nemojte samo misliti da je „nekada“ bilo lakše. Uopšte ne. Nego su se samo načini na koje izdavači muštraju pesnike usavršavali. Sad vas, jednostavno, otkače. Nekada su vas zamajavali do u beskraj. Na primer, evo, taj „Pegaz“. To je edicija u kojoj su svi autori, te 1992. godine, štampali knjige o trošku izdavača, samo je meni Nikola Vujčić rekao: „jebi ga, nema para za tvoju knjigu, je l’ možeš da nađeš nekog sponzora?“ Našao sponzora i dobio onu Matićevu nagradu, šal njegov, i toliko love za tu nagradu, da nisam znao na šta pre da je potrošim. Prvo mi Ministarstvo kulture calnulo zaista veliku kintu, a onda se na dodeli u Ćupriji pojavi izvesni lokalni biznismen, i reče „evo ja dajem još toliko“ i ’ladno potpiše ček na istu sumu. Recimo da je lova bila kao današnje dve Disove nagrade, cirka današnjih četiri soma evra. Za „Rad“ sam takođe morao da tražim sponzora, pa mi je i to donelo sreću, nagradu „Milan Rakić“. I tako sam redom nalazio sponzore za sve knjige, osim za, nećete mi verovati, Milička, kojeg sam opet, preko advokata morao da vijam, i uspeo da ga nahvatam, te da mi isplati honorar za knjigu. Pošto je prijateljstvo, kao što reče Ujka Brana Crnčević, zanat najstariji, sponzore sam doneo i mojim prijateljima koji su vlasnici i urednici izdavačkih kuća „Gradac“ i „Istočnik“. Nakon ovih iskustava sam rešio da odem na internet, i napravio sajt na koji sam postavljao svoju poeziju. Imam ja i jednu knjigu pesma objavljenu samo na internetu. Zove se Gibraltar. Kad smo kod samizdata, dobro je to, čuva čovek preko potreban integritet, kad je mlađi svet u pitanju, a sprečava da se mator pesnik prostituiše, pošto nije više u formi za takvu vrstu kurvanja. Za svaki seks mora čovek imati nekakvu kondiciju. Dobar je samizdat, jer i knjižare ne drže više poeziju na vidnim mestima. Kriza izdavaštva ne postoji. Zato što je kriza jedna sasvim suvišna reč u ovoj imitaciji od države. Toliko smo u govnima, da nam ni toalet papir nije potreban, oprostite na izražavanju. Poezija je odavno prestala da bude subverzivna, i to je, paradoksalno, njena prednost. A da bi bila subverzivna neophodno je da nam prenese neki virus, da nas pokrene, uzdrma, i ako baš hoćete, i prosvetli. Poezija bi morala da nam donese i neko saznanje, (mada ne spadam u onu pradrevnu školu dosadnih tipova koja davi sa saznajnom funkcijom umetnosti), a sve što danas saznajemo

53

od poezije, mislim pre svega na onaj deo srpske poezije koji je meni poznat, uglavnom nas ostavlja u nedoumici. Da ne budem baš toliko zloban, evo da kažem kako se i ja zanimam za mlađe pesništvo. Zaista. Preporučio mi Marko Stojkić, inače izvanredan jedan pesnik, pesme toga i toga, takođe mladog pesnika. Surfujem ja i naletim na nekakav blog sa njegovom poezijom, kad ono – ne može, moraš da se registruješ. Pa onda da ti se potvrdi da si se registrovao, pa onda čitaj... Inače često mi kažu da mistifikujem, nadam se da ćemo u toku razgovora i to da proradimo, ali za sada da kažem kako je moja navodna sklonost ka mistifikaciji, zapravo velika mistifikacija. Kad govorim o tome da bi poezija trebalo da nam donese neko saznanje, nemojte misliti da govorim iz tamnih vilajeta devetnaestog veka. Meni je danas poezija donela jedno saznanje – da je ponekad pokušaj da se bude subverzivan zapravo idealan način da od sebe napraviš karikaturu. Jedan pesnik piše pesmu o tome kako su ratovi divni... Pa onda opljune po pacifistima, postavlja zamku, misli upecaće se neko. Malo Homera, malo pčela i ružoprstih zora i trunčica Heraklita – hop – eto idealnog mamca. Ne možeš biti mainstream i biti subverzivan, nikako. I najzad, poezija bi možda bila više čitana, da je manje ljudi piše. V.S. Vaša poezija često se svrstava u korpus tzv. transsimbolizma, što je, između ostalog, posledica i činjenice da je zastupljena u antologiji Tihomira Brajovića, Reči i senke, Izbor iz transsimbolističkog pesništva devedesetih. Da li ste bili svesni poetičkih spona koje vezuju pesnike zastupljene u pomenutoj antologiji i pre njenog štampanja, ili je sam antologičar svojim izborom, naknadno proizveo taj efekat kolektivne poetike? Da li vam je kao pesniku, u individualnom pesničkom razvoju, više koristila ili štetila pripadnost ovom kontekstu koji je zagovarao jednu vrstu (novog) poetskog konzervativizma, odnosno ponovno ispisivanje poezije kao parafraze simbolizma? S.J. Prvi nagoveštaj nečega što bismo mogli nazvati poetičkim sponama jeste objavljivanje serije intervjua (deset, ako se dobro sećam), u Književnoj reči, sa pesnicima od kojih će neki kasnije biti predstavljeni u pomenutoj antologiji. Intervjue smo radili Saša Radojčić i ja, i naravno, izostavljeni smo bili nas dvojica. Nekako nam je bilo glupo da intervjue radimo međusobno, mada mi se sa distance od gotovo dvadeset godina čini da smo to mogli sasvim komotno i bezbolno da obavimo. Sad, da li mi je pripadnost ovom kontekstu štetila ili koristila, nisam siguran da mogu odgovoriti potvrdno ili odrečno, možda zbog toga što mi ovo pitanje nikada nije palo na pamet. Ponekad bi me nerviralo svrstavanje u bilo kakve poetičke korpuse, ponekad bi mi bilo svejedno ili čak smešno. Kolektivne poetike su po mom mišljenju unapred osuđene na propast. U slučaju transsimbolizma, šta god on predstavljao, naravno, nije bilo nikakve namere da se programski stvara kolektivna poetika. Brajović postavlja jedno zanimljivo pitanje koje glasi otprilike ovako – kako razumeti samosvest koja ne nudi novinu nego pogled unazad? Jedan od primera koje navodi uzet je iz „Kuće Bahove muzike“, D.J. Danilova i odnosi se na potrebu obnove mističnog iskustva poezije. Mislim da je to veoma problematičan stav, jer je poezija oduvek prenosila mistična iskustva, makar kako bila „zamaskirana“, na primer, motivima iz banalnog svakodnevnog života koji se odazivaju na ime „verizam“. I o kakvoj je sad obnovi reč? I onda sledi jedan potpuno neverovatan pasus u kojem se pominju mračna doba, superiorni i vizionarski poetski konzervativizam, nekakve trulotvorne jezičke poetike...što sve kruniše „puna svetlost Pralika“. To Danilov govori u sopstveno ime. Nikakav poetski niti bilo kakav drugi konzervativizam nisam promovisao, niti na izgradnji pomenutog radio, nikada. Radojčić je, po običaju, pomirljiviji, i govori o otkrivanju nove naivnosti, i onog načina govora

54

koji će pamtiti svoju istoriju, ali mu ona neće biti okov, što sam potpisivao onda, a potpisujem i sada, obema rukama. Danilov se, na tragu sopstvene velelepne ponesenosti (nisam ironičan, naglašavam), u jednom tekstu u Književnoj reči, direktno odredio kao simbolista u poimanju pesničke slike i jezika, a ja sam spreman da se kladim u veliki novac da kod mene nećete naći izjave koje ekspliciraju moje opredeljivanje za simbolizam. Ako se simbolizam može pronaći u rečenici koju Brajović citira, a koja glasi: „Iskazati što više i punije, govoreći što manje i nekonkretnije“, nakon čega citira moje stihove ’’Jer traju samo bezimene stvari’’, onda mogu priznati svoju pripadnost i simbolizmu i svakoj poetici koja iz njega proizilazi. Ako je to ikako moguće... Nisam, kao što rekoh, i da rezimiram ovu prekomernu glagoljivost, siguran da se mogu saglasiti sa Vašom definicijom da je u pitanju poetski konzervativizam, ali sam više nego čvrsto ubeđen da svesno nisam išao ni za kakvom parafrazom određene poetike, a naročito ne za parafrazom simbolizma. Ono što danas smatram tačnom Brajovićevom konstatacijom koja bi se mogla odnositi na moju poeziju iz tog vremena, jeste njegovo prepoznavanje „nove patetičnosti“. Tu sam bio više nego eksplicitan u svojoj poeziji: „Ne nuditi rime koje učvršćuju hladnoću i pustoš sveta. Biti patetičan.“ Iza ovoga stojim i danas. Brajović je uočio i nastojanje da se izrugivanje praznini zameni egzaltacijom njome. Zaboga, bio je kraj veka, bili su ratovi, ironija više nije mogla da obavi posao koji je obavljala osamdesetih godina, bilo je doba urušavanja. Moj izbor je bila melanholija. Do pre nekih desetak godina sam i razmišljao na temu svoje poezije i poetike, a da kome ili čemu bi to moglo pripadati, i pod kakvu bi se kapu moglo podvesti, danas mi to nije ni na pameti. Gotovo da o sebi kao pesniku više i ne razmišljam. Ponekad, sasvim retko, napišem po koju pesmu, i to je sve. V.S. Vaša pesma Šta vidi pesma? iz knjige Kraljevska objašnjenja, ima očigledan i izrazit autopoetički potencijal, Saša Radojčić je čak naziva autopoetičkom beleškom. Ovi upečatljivi stihovi tematizuju, između ostalog, i negativan odnos prema normativistički određenim očekivanjima koja se stavljaju pred poeziju, u koja spada i njena (zlo)upotreba u cilju ideološke svrsishodnosti. Smatrate li da je funkcija poezije najčešće uslovljena interesnom pozicijom samog pesnika koji putem pisanja zastupa sopstvene stavove i (poetičke) interese? Da li je moguća poezija bez ideološke funkcije ako tu funkciju shvatimo šire od dnevnopolitičke konotacije? S.J. Neizmerno hvala papaušu Radojčiću što je izvoleo ovu pesmu nazvati beleškom. Meni se, nakon godina koje su prošle od objavljivanja ove pesme, čini da je u pitanju jedna zabluda. Moja, svakako. Mislio sam da pišem autopoetički tekst, hajde neka bude i pesmu, a zapravo sam napisao program, koji na sreću niko ne sledi. Čak ni ja. Gotovo pa mi se čini da je u pitanju politički tekst. I dobro je što je neko, dakle Vi, Vlado, uočio ovu dimenziju do koje je meni, danas, osobito stalo. Ne zato što sam nešto posebno politički naoštren, nego naprosto zato što je srpska poezija na izvestan način uškopljena. Što ne mora biti njena mana, naprotiv. Uškopljeni imaju predivne glasove. Na ovaj način nikako ne nameravam da omalovažim poeziju koja se piše u Srbiji, ali nakon trideset pet godina koliko čitam poeziju, nekako sam shvatio da danas lakše komuniciram sa poezijom drugih nacionalnih literatura. Poezija bez ideološke funkcije teško da je moguća, već zbog samog izbora jezika. Naime, ubeđen sam da je jezik svakog pesnika drugačiji, i bitno određen tzv. ideološkim kontekstom. Makar poezija bila i potpuno „nerazumljiva“ i konfuzna, kakvom mnogi kritičari smatraju poeziju koju pišem. Pitanje je sada šta je kome konfuzno i nerazumljivo. Meni je konfuzno i nerazumljivo ono što pišu Matija i Nogo, na primer, iako je svaka reč na svom mestu, i sve je, kao, razumljivo, ja ipak ne shvatam o

55

čemu ti ljudi pišu. Kao da čitam kineski, koji mi uopšte nije poznat. Kad o pomenutoj pesmi pričamo, da kažem kako je nastala. Pokrenuli smo bili časopis „Poezija“ i Milutin Petrović mi je tražio da napišem neki tekst, nešto gde bih iskazao svoj poetički stav. Onda sam napisao „Šta vidi pesma?“, samo što nisam više siguran da li je to pesma ili autopoetički tekst. Moguće da je u pitanju neka vrsta autopoetičke rezignacije. I danas se pitam da li pesnik zastupa svoje stavove u pesmi, ili stvari stoje daleko beznadežnije? Da, recimo, iz njega govori nešto duboko mistično čemu se ne zna poreklo? Šalim se, ali ja sam poeziju uvek pisao nekako „mimo sebe“, ne znam u ovom momentu bolji način da iskažem krajnje teskobnu poziciju u kojoj se nađem kada treba da pišem poeziju. Često mi kažu da mistifikujem, ali zaista ne želim da radim vivisekciju tog sistema. Pišem sve teže, sporije, mnogo bacam, retko šta završim, osećam se kao da sam otputovao na neodređeno vreme, kao kod Vaska Pope koji kaže kako se s mesta nije pomerio, ali više nije tu. Poezija nije moguća bez ideološke funkcije, jer danas je i neposedovanje ideološke funkcije čista ideološka pozicija. V.S. Elpenorova trilogija obuhvata i kvantitativno, ali i po važnosti značajan deo vašeg pesništva, praktično je to opus u opusu. Ova trilogija se istovremeno i nastavlja na vaše prethodne knjige, ali i dosta toga postavlja na drugačiji način. Da li je antički mit o Elpenoru naknadno stvorena konotacija za jedan deo smisaono širokog pesničkog teksta ili je većina pesama prve knjige, Elpenorova pisma nastajala sa svešću o fluidnom, ali ipak objedinjujućem motivu? Drugim rečima, šta je kod Elpenorovih pisama starije: tekst ili kontekst? S.J. Svakako da je stariji kontekst. U to vreme, kada sam odustao od onoga što se u mom opusu naziva „melanholičnom fazom“, namerio sam da se malo poigram jer mi je nekako postalo dosadno. Sve mi je postalo dosadno, kako tuđa poezija, tako i sopstvena. Preko glave mi je bilo čitanja pesničkih knjiga u kojima je po svaku cenu ispisivana jedna te ista pesma, preko glave mi je bilo i sopstvenih pokušaja da nešto napišem, a da ne zvuči kao poezija iz knjiga „Ono što ostaje“ i „Heruvimske tajne“. Prvu knjigu ne računam, to je nulta knjiga, nešto što je nastalo sabiranjem napisanog. Sve mi je bilo dosadilo. Kako sam, i zašto, odabrao da pišem o Elpenoru, zašto sam izabrao baš njega kao ono što se u poeziji naziva „pesnički subjekt“, da kroz njega progovorim i pokušam da iskažem svoje slutnje i nemire, svoja razmišljanja i stavove? Odabrao sam Elpenora, i tu nema posebne misterije, jednog popodneva 1997. godine kada sam napisao poslednju i prvu pesmu knjige „Elpenorova pisma“, pesme „pismo trideset sedmo“ i „pismo prvo“. Moj običaj je da kada pišem knjigu pesama najpre napišem prvu i poslednju pesmu knjige, a tek potom krenem da razmišljam o strukturi knjige. Na taj način osećam se sigurnijim, kao čovek koji je obeležio start i cilj staze koju ima da prevali. Zašto je meni Elpenor bio zanimljiv? Zato što se javlja na tamnom mestu mita o Odiseju. Zato što je Odisej solarni junak, junak dana, a da je Elpenor, po klasičnoj dihotomiji, lunarni junak, junak noći, junak podzemlja. Dakle, pravi junak mita naše epohe, epohe podzemlja, jer mi živimo podzemne živote u kojima smo ni živi ni mrtvi. Baš tako, ni živi ni mrtvi. Devet godina kasnije, kada budem završavao trilogiju „Elpenori“ kao moto knjige koja sadrži sve tri knjige o Elpenoru staviću sledeći citat iz Morisa Blanšoa: „...Jedan neizdiferenciran govor, proređen u prostoru, potvrdan izvan svakog potvrđivanja, neotklonjiv, suviše slab da bi bio ućutkan, suviše pokoran da bi bio ograničen, ne govoreći ništa samo govoreći, govoreći bez života, bez glasa, glasom oslobođenim svakog glasa: živeći sred mrtvih, mrtav među živima...“ Poželeo sam da više ne govorim kao onaj koji piše pesmu, poželeo sam da se distanciram, da se izvučem iz konvencionalne pozicije pesnika koji samo stoji u svetu i posmatra stvari koje prolaze mimo njega, koje ga potresaju, koji se trudi da

56

spoznajući sebe samoga, ostavi nekakav trag. Da budem izvan sveta, to sam hteo. Tako sam odabrao Elpenora koji u mojoj poeziji dobija rasuti, difuzni glas. Elpenor je meni bio potreban kao čvorna tačka, kao novi lik, jer je meni u jednom trenutku bio potreban oslonac, jer se čitav moj svet poljuljao, bio mi je potreban jedan integrativni činilac, zbirni subjekt, lik kakvih ima u svetskoj poeziji, neko poput Gospodina Kogita ili Plima. Kada sam, dakle, na samom početku trilogije o Elpenoru, za koju u tom trenutku nikako nisam mogao znati da će postati trilogija, napisao prvu i poslednju pesmu, i kada sam konačno knjigu i objavio, većina književnih kritičara, sasvim dobronamernih ljudi, inače, nije shvatila o čemu je tu reč, većina osim slovenačke kritičarke Gabriele Babnik koja me je smesta prozrela i napisala: „Govor lirskog subjekta i govor druge osobe ponekad ustupaju mesto samoj priči, jer poezija više ne otkriva sopstvenu metodu, već esencijalizuje druge žanrovske postupke.“ V.S. Pesnički potencijal Elpenora kao lika je njegovo istovremeno prisustvo u dva sveta, u svetu života i smrti, lica i naličja, predmeta i odraza u ogledalu. Da li je ova graničnost i podvojenost razrešiva? Postoji li neko jedinstvo na kraju Elpenorovog puta ili smatrate da je potencijalno jedinstvo precenjeno ishodište u savremenoj poeziji? S.J. Postavio bih pitanje sada, i Vama, i sebi – postoji li kraj puta nekoga ko je zamišljen da istovremeno postoji u oba sveta? U najmanje dva načina govora. Govora o svetu i govora o ne-svetu. Osećam kako polako stupamo na jedno veoma sklisko i nesigurno tlo, i kako bih ponovo, posle niza godina, mogao biti nazvan mistifikatorom. Duboko verujem u to kako čovek ispunjava svoj život ne sledeći načelo „budi i umri“, već „umri i budi“, i kako je to gotovo savršen način da se zaokruži put, i ostavi malo prostora i za izvesno iskoračivanje iz frustrirajućih egzistencijalnih granica. V.S. Pomenuli ste već da često primenjujete jedan manir u sastavljanju knjiga: ispisujete najpre prvu i poslednju pesmu rukopisa, a potom ispunjavate taj okvir sadržajem. Sličnim se postupkom ponekad koristite i na nivou pojedinačnih pesama, gde kraj i početak pesme nastaju pre njene sredine. Ovakav pristup pisanju omogućava stvaranje prethodno ucrtanog okvira u kojem se tekst pesme ili knjige može kretati. U kojoj meri ovaj postupak može biti ograničavajući, u smislu sprečavanja neizvesnih i unapred nepoznatih jezičkih i značenjskih interakcija? S.J. Elpenore sam doista pisao potpuno „naglavačke“. Recimo, prvo sam napisao „Elpenorova pisma“, a pošto pišem užasno sporo, to je trajalo čitavih pet godina. Potom sam napisao „Elpenorovo buđenje“ za neverovatnih dvadeset dana. To je nevelika knjižica od dvadeset četiri pesme, ali je to nešto što nikada više neću uspeti da ponovim. I njih sam pisao po principu prve i poslednje pesme. I pomislio sam da je tu kraj. Zatim mi se učinilo da „Elpenorovo buđenje“ može da bude odlično kao kraj buduće trilogije, ali mi je nedostajao početak. Onda sam seo i napisao „Elpenorova nestrpljenja“. Tako je prva knjiga postala druga, druga je otišla na treće mesto, a poslednja napisana je poslužila kao otvaranje triptiha o Elpenoru. On je junak, a ja namerno izbegavam termin „pesnički subjekt“, koji je morao sebe da izmisli. Morao sam da napravim takav kontekst iz kojeg je jedino bilo moguće da on sebe pronađe, tako što će sebe izmisliti. Poezija ne mora nastati iz inspiracije, bar ja ne vidim kako sam čitavu ovu trilogiju mogao napisati po nekakvom nadahnuću. I meni nije preostalo ništa drugo nego da izmišljam, kao da sam u sred proznog postupka. Jer Elpenor je anti-junak, u taj lik ne može mnogo toga da se smesti što bi došlo iz nadahnuća. Mora čovek da sedi i kombinuje, nikako da očekuje nekakvu

57

nepredvidljivu iracionalnu silu koja pada iznebuha i spasava ga donoseći mu nadahnuta rešenja. Dakle, da izmislite samog sebe, to je sve što vam ostaje. Književnost izmišlja samu sebe, jezik izmišlja sebe samog. Pitanje nadahnuća ne mogu da branim u svojoj poeziji, to je nešto što najmanje mogu da branim. Mogu jedino da racionalizujem. Potpuno i do kraja. V.S. Na jednom mestu ste izjavili da ste nakon Elpenora osetili da jezik kojim pišete postaje pomalo bajat. Na istom mestu, malo dalje, kažete da je pesma kojom se završava vaša poslednja knjiga, Knjiga o sumnji, najava i istovremeno prva pesma buduće knjige poezije. Na koji način ćete u novom rukopisu preduprediti ono što ste okarakterisali kao bajatost jezika u Elpenorovoj trilogiji? Šta je to pesnički drugačije, a što ćete se truditi da ostvarite u narednoj knjizi? S.J. Kakav je jezik kojim sam pisao Elpenore? Citiraću stih iz knjige „Kraljevska objašnjenja“ – „Moje pleme je probuđeno, ne prepoznaje jezik u kojem se rodilo.“ Ili iz „pisma trećeg“ – „kada jeziku priznam da je od mene učinio krijumčara a ja od njega bernardinca.“ Ako jedan rod ne prepoznaje jezik u kojem je nastao, onda je to ogroman problem identiteta. I tome se nema puno toga dodati. Što se tiče ovog stiha sa bernardincem, ja sam najpre imao sliku bernardinca, nekoga ko dolazi da bi uneo red u metafizičkom i ontološkom hladnoćom poremećena čula, a zatim sam shvatio da mi je hladno u sopstvenom jeziku, da se smrzavam, da počinjem da haluciniram. Što može biti podsticajno za takozvanu inspiraciju. Ali od nje, u mom slučaju ni traga ni glasa. Ja nisam pesnik, ja sam neka vrsta krijumčara. Postalo mi je teskobno u jeziku, osetio sam da ću u sred rečenice zaboraviti jezik kojim pišem. Kao Elpenor u Hadu, koji je okružen mrtvima, ali nedovoljno mrtav, kao u citatu od Blanšoa, ne može ništa osim da žudi za potvrdom sopstvene smrti. Tako sam i ja u sred ludila jezika jedino mogao da žudim za prepoznavanjem identiteta jezika sopstvene poezije. I dalje nigde mesta za nadahnuće. Hteo sam da pripitomim ludilo jezika. Kad sam čitao novine, dok sam još čitao novine, i gledao televiziju, imao sam utisak da sopstveni jezik sve manje razumem. Nisam u stanju, u poeziji, da koristim jezik na kojem stvarnost luduje. Šta sam hteo slikom bernardinca? Dakle, ako sam ga pripitomio, pokušao da od jezika koji divlja napravim bernardinca, koji dođe u sred zamrznutog prostora, i donese vam nešto malo topline, to znači da sam neke naslage jezika prepoznao i da sam ih obnovio. Nešto sam prokrijumčario u pesmu, nešto se dogodilo na jeziku nereda, što sam pokušao i, nadam se, uspeo da prevedem na jezik reda. Zašto, uopšte, pišem, ako je sve ovo ovako kako sam vam sada ispričao? Imam jedan stih koji glasi – „Zato i pišem ove hladne redove, da ućutkam prekore i okončam skrivanja.“ Meni je naročito stalo do ovog „hladni redovi“, jer odavno ne mislim da poeziju mogu da pišem, ako sam ikada i mogao, srcem. Počeo sam da verujem kako čovek nije ono što piše, već ono što čita, i ja sve manje čitam poeziju, a sve više prozu, jer me čitanje poezije ne obnavlja kao nekada. A sada malo o skrivanju. Ponovo smo na terenu lunarnog. Šta radi Orfej? Kao što veli Blanšo, on otključava tamu, silazi po Euridiku i otključava tamu. Blanšo ga naziva nestrpljivim, jer Orfej uporno pokušava da pobedi beskonačnost, vreme i razne kategorije koje čoveku poodavno prave velike probleme. I naravno, Orfej nosi krivicu nestrpljenja, jer se osvrnuo. Elpenor ima krivicu nedefinisanosti. On je mrtav među živima i živ među mrtvima. Pesnik je ako tako posmatramo, sve više nalik i jednom i drugom, jer mu nema mesta gde god da krene. Pesnik ima različite ključeve, samo je pitanje hoće li umeti da pogodi onu pravu bravu. A i kada pogodi, ostaje mu da strepi od onoga što se nalazi iza vrata. Ako uđe, kajaće se, ako ne uđe više će se kajati. Kao mrtav među živima i živ među mrtvima, on se igra žmurke. On krijumčari život u smrt, pošto je njega prokrijumčarilo iz smrti u život. Pravi pesnik uvek je pesnik smrti.

58

Ako uopšte smem da se usudim da progovorim o narednoj knjizi, onda mogu samo da kažem kako bih voleo da to bude knjiga sastavljena od kratkih pesama, hajde da kažem, svima razumljivih. Osim što je pesnik smrti, pravi pesnik je i svima razumljiv. Ukoliko i to nije neka mistifikacija, ne znam više ni sam...

Saša Jelenković rođen je 1964. godine u Zaječaru. Diplomirao na grupi za opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik za poeziju u Književnoj reči i Reči, i sekretar redakcija u časopisima Istočnik i Poezija od 1992. do 1999. godine. Objavio knjige pesama: Neprijatna geometrija (1992), Ono što ostaje (1993), Heruvimske tajne (1994), Kraljevska objašnjenja (1998), Knjiga o srcu (2002), Elpenorova pisma (2003), Elpenorovo buđenje

(2004), Elpenori (2006) i Knjiga o sumnji (2010). Dobitnik je književnih nagrada Matićev šal (za knjigu Neprijatna geometrija), Milan Rakić (za knjigu Ono što ostaje), Vasko Popa (za knjigu Knjiga o srcu) i Disove nagrade (kao dobitnik štampao je knjigu Knjiga o sumnji). Dobitnik je stipendije iz Fonda Borislav Pekić za 2005. godinu. Pesme su mu prevođene na engleski, nemački, francuski, italijanski, rumunski, kineski, slovenački

i objavljivane u inostranim časopisima i antologijama. Živi i radi u Zaječaru kao direktor Matične biblioteke Svetozar Marković. Član je Srpskog PEN centra i Srpskog književnog društva.

59

PETAR MILORADOVIĆ

Prodavnica u dubokoj provinciji

razgovarala Jelena Milinković

J.M. Kako biste opisali odnos između Vaše poslednje dve objavljene zbirke? Da li bismo mogli da kažemo da je Poslednja večera svojevrsni nastavak Kolonije, da ona počinje tamo gde svet prikazan u Koloniji nestaje? P.M. Mogao bih da se složim sa Vama, s tim što bih dodao i knjigu pre njih tj. Slajdove koju sam objavio još 2004. godine. Nešto se još od tog vremena dešavalo bez potpuno jasne namere da će to biti tri knjige koje će, manje-više, oformiti celinu. Doslovno posmatrano uvećane slike slajdova su me preplavile i bilo ih je previše i samo su kao bleskovi izletale i pokazivale se u mom sećanju. A onda sam, zaista, imao priliku ponovo da vidim neke od njih, jer sam ih pronašao i pogledao na onoj staromodnoj, ručnoj spravici koju su mnogi od nas imali ranije, davnih sedamdesetih. Znate, verovatno, onu optičku spravicu u koju zavirite nakon što ubacite

slajd, a ono tamo čitav, gotovo trodimenzionalan svet. To je instrumentarijum te knjige i sve se samo pokrenulo. Možda je zgodno da iskoristimo ovaj mediji i da to odmah i pokažemo. Ako već razgovaramo to je kao da ste mi došli u goste i ja Vas dočekujem, pričam i pokazujem npr: Ipak važnije za početak je sledeće: Jednog jutra u 6h, u sred leta, sedeo sam za radnim stolom i čitao L. Vitgenštajna. Odjednom sve što se okolo događalo, ili sve na šta sam pomislio, moglo je postati pesma i postalo je, i sada izgleda kao ta veoma dugačka pesma na početku

Slajdova. Veoma uzbudljiva rečenica: ,,Nije mistično kako je svet, nego da on jest“1, potpuno me je očarala. Onda sam se prisetio Žana Ženea i knjige Dnevnik Lopova. Slike koje su mi se otuda ukazale bile su tako jasne pa sam ih i opisao i pokazao. Izgledalo mi je to veoma važno.

1 L.Vitgenštajn.

60

Ali da ne dužim sada... Hoću da kažem još nešto o onom instrumentarijumu i rekvizitima koji su pomogli da se ta, pa i sledeće knjige, oforme kao ideja i da se, praktično, pretoče u tekst, stihove. Jednom sam čuo da Koja iz Discipline kičme kaže nešto otprilike ovako: ,,Ako hoćeš da imaš zvuk basa iz 70-tih godina prošlog veka, moraš da koristiš instrumente iz tog doba.’’ Jako mi se to dopalo... Ove reči sam naknadno čuo ali, unazad, kada posmatram, to bi bilo razrešenje za ponešto i u tim mojim knjigama. Mnogo je referenci, vremenski lociranih, koje pokazuju i pomažu da se izgradi atmosfera tih knjiga. Da stvari budu još interesantnije, ja sam imao jedan porodični album sačinjen od kodakovih slajdova koji su živopisno izgledali. Tako je to započelo i pomoglo mi je da uočim neke prizore i da se setim te Kolonije, prodavnice, u koju sam svakodnevno ulazio i imao susrete sa ljudima, a onda, pišući, pokažem sa velikim uzbuđenjem svet koji je mogao biti viđen bilo gde u realnom svetu. Činjenica i otkriće, i razjašnjavanje toga da je mogao biti viđen bilo gde u realnom svetu ukazalo mi je da tu prodavnicu u dubokoj provinciji počnem da posmatram kao svetsko i potpuno jedinstveno mesto na celom svetu ili barem i jednako važno kao i bilo koje drugo. Npr. kao poslovni život i privatni i javni život neke njujorške bakalnice u nekom trenutku, u istom trenutku kada sam posmatrao i Koloniju. Odnosi između ljudi, njihove transakcije i igrarije koje nisu ograničene ni kulturom ni bilo kako drugačije, već samim postojanjem i sličnim i istim ljudskim delovanjem. I, eto, moramo reći, neprestano se oslanjamo na vreme tu varljivu veličinu. Vreme, vreme Kolonije se dovršilo, iz tog najbližeg komšiluka gde se mnogo šta moglo videti, moralo se okrenuti nekuda dalje, ili sa okončanjem zbivanja u tom svetu, kao najbližem posle onog porodičnog kruga, neminovno su izletele i neke nove slike. Mada jasnih, apsolutno, jasnih granica tih svetova nije bilo i oni su se dodirivali i preplitali. Neki akteri su prolazili kroz sva ta mesta. Ali to se tako u knjigama uspostavilo i ja volim da verujem da je tako zaista i bilo i kako opet, vreme prolazi, to stvarno tako i zaista ostaje. Ili možda se u knjizi tako desilo zato što sam ja to tako video, neko drugi bi drugačije o istoj stvari pisao. J.M. Pesma „Rodoslov“ iz zbirke Poslednja večera završava se stihom: Ja nisam izabrao da budem koji nam, između ostalog, sugeriše čovekovu neslobodu izbora i problematizuje naše odluke i načine formiranja ličnosti. Zbirka Kolonija se bavi odrastanjem, sećanjima na detinjstvo. Da li biste mogli da prokomentarišete ulogu detinjstva, porodične istorije i sećanja u vašoj poetici? U kojoj meri traganje po sopstvenoj prošlosti, njeno preispitivanje i (re)konstruisanje, postaje način osmišljavanja sadašnjosti? P.M. Uporno razmišljam o tome da: ,,Sve nas čini!’’ i ,,sve je jako važno“. Ovi iskazi, ovako, izgledaju potpuno besmisleni. Ipak pomišljam da to nije tako, iskren da budem. Ili, u pesmi Putem kažem: Pitao sam se: ali šta je to ,,moj otac“ ? . Pitao sam se šta je njega činilo ili šta mene čini. Svakako, možda porodična istorija ali i sve drugo što nas je napravilo ovakvim kakvi smo. Zvuci, boje, mirisi, prizori, dijalozi koje smo slušali kroz san, ili tekstura neke kutije u kojoj su bile neke stvarčice i one same, sigurno. Jednom sam rekao mom prijatelju: ,,Ti si moj otac!“. Nekom pesniku, da sam u prilici, mogao bih slično da kažem, diveći se. Naravno, sve to naknadno razmišljajući lako je reći, ali kada se nađemo usred života, i u određenim okolnostima, valja nam se snaći i razrešiti određene ,,probleme“. Razmišljajući, manje-više podstaknuto, razumeo sam da sam imao ili saznao, meni zanimljive ,,autentične“ priče koje bih mogao drugima da ispričam i pokažem. Dugo sam se zanosio da bi to nekome moglo da bude interesantno pa su otuda i nastale knjige. Tome sam se baš radovao. Ne mogu reći da je ta radost prestala.

61

Pokušavao sam da utvrdim koji je trenutak bio važan za moje pisanje... Neke trenutke sam prepoznao a neke sam odabrao i od njih krenuo i pokrenuo čitav svet slika. Nije se to desilo tek tako i odjednom, već velikim ,,stratifikovanjem“ i razotkrivanjem određnih detalja. Stratifikovanje se može objasniti kao mirovanje semena koje nakon izvesnog vremena proklija i od njega postane biljčica. Posle toga znamo da će plodovi koje biljčica da biti uvek različiti ili u mom slučaju, sada, ovakvi. Naši izbori su nužno vezani za naše ličnosti. Gestovi koje neki put činimo su sigurno baš iz nekog razloga. Mi to sebi ponekad, i na sreću, možemo da objasnimo ili prepoznamo a mnogo puta ne. Mislim da je veoma važno da barem prema sebi budemo iskreni ako prema drugima na to nismo uvek spremni. Ako nešto tumačimo, to je u ovom trenutku, u kome pišemo već posledica. Cinično posmatrano uvek bih se opredelio za demistifikaciju i tako bih govorio. Evo kako sam to razumeo ili otkrio. Jednom me je prijatelj pozvao na neko pesničko dešavanje, kasno večernje čitanje. Sasvim jasno sam mislio da je to ozbiljna stvar i uputio sam se na put od 250 kilometara. Bio sam sam sebi značajan. ,,Pesnik“ na putu! ,,Vrlo važno!“ Negde na usputnoj stanici pogledam u svoje noge u sandalama. Video sam fleke od žuljeva i na jednom nožnom prstu trag krvi. Bilo mi je jasno da ja nisam baš ,,pesnik na putu“ nego da sam u nevolji i da bi trebalo da to nekako rešim i da ne ispadnem smešan kada se tamo, gde sam se uputio, pojavim. Voleo sam taj događaj zato što mi je tako naivno pokazao da ono što mi mislimo da jesmo, ipak je drugačije i slika koju mi zamišljamo razlikuje se od one u stvarnosti. Hoću reći: slabiji smo nego što mislimo da jesmo i sa tim osećanjem ponekad nam se i neka nova dimenzija pokaže, ako bismo nešto da kažemo ili napišemo. Veliki majstor takvih demistifikatorskih iskaza je bio Aleksandar Tišma i puno puta sam u njima uživao. J.M. Brižljivo građena pesnička slika koja često počiva na (uočenim) oneobičenim detaljima jedna je od konstanti vaše poezije. Da li biste prokomentarisali ulogu ove vrste neposrednog iskustva u vašoj poetici? Koji su to književni postupci kojima ono što nam je svima zajedničko, što je objektivno i opšte, kakav je svet koji nas okružuje i koji opažamo, postaje literarno transponovana i time duboko subjektivna činjenica? P.M. Neki unutrašnji princip i mera su potrebni da bismo bilo šta izrekli. Osećanje, saznanje i ideja o nečemu dovodi nas do toga da nešto vidimo na određeni način. Ne bih insistirao na redosledu prethodno izrečenih pojmova. Tehnika kolažiranja i na neki način poređenja ili postavljanja stvari jednih pored drugih i poigravanje sa njihovim međusobnim dejstvima i uticajima. Svet kao takav je potpuno metaforičan. Izvesni autori si mi bili bitni ili ono što sam od njih saznao. Možda je to neka rečenica koju je izrekao Dejvid Linč ili Andrej Tarkovski. U svakom slučaju kada je reč o detaljima volim da razmišljam na sledeći način: ograda koju farba Tom Sojer ima izvestan broj dasaka... Uvek razmišljam da broj dasaka uopšte nije slučajan. Ništa nije slučajno! Opšte mesto koje ne bi trebalo shvatiti fatalistički, već tako da slike koje pišući proizvodimo imaju svoj sklad i zakonitost i da je sve sa jasnom namerom, da ne kažem strategijom. Naravno da ne možemo preterivati ako zauzmemo takav stav ali volim da ponekad tako nešto prepoznam. Misleći o nekim važnim autorima učinilo mi se da oni najveći ne prepuštaju ništa slučaju. Ako mogu da o tome govorim ili nešto od toga prihvatim, stvari posmatram u njihovoj punoći. Punoća i njihovo značenje za mene, čim to kažem, imaju sasvim lično znači i ono učitano i neprestano učitavano

62

značenje. Odmah, i iza toga, kada je lično onda je i oneobičeno i samo je tako drugom pokazano. Drugi, onaj koji čita ili sluša, koliko god bio blizak zauvek je drugi a, ako ćemo tačno govoriti, uvek je predaleko. Neko, ipak, po nekom sličnom principu, to može da prepozna ili nadogradi i da to za njega bude podsticaj i da se sretne, možda, i sa onim što sam i sam želeo. J.M. Koliko je Poslednja večera zbirka o potrazi za uporištem, za osloncem, tačkom koja osmišljava (privatni i javni) svet i njegovo postojanje? Šta proishodi iz teksta zbirke, vama kao njenom autoru: Da li je potraga bila uspešna i može li ova potraga biti konačna ili se osvajaju samo etape? P.M. Potraga je neprekidna i odmah eto i odgovora na prvo vaše pitanje. Samo se može tražiti i prelaziti taj put i zapisivati, izgleda, nešto od toga što smo razumeli ili uvideli. Međutim potraga često podrazumeva i rušenje, i odbacivanje i prevazilaženje nečega što smo dostigli. Čini mi se da je Poslednja večera mene iznenadila time što sam, govoreći i pokušavajući da to sve ispišem, došao do toga da je, odjednom, taj svet nestao, gotovo bukvalno. Rasturio se. Odjednom je u Poslednjoj večeri sve prestalo da postoji, i tamo gde je mogao da nastupi mir, postao je žestok nemir sa svim implikacijama. Lepo ste prepoznali da se osvajaju samo etape. Naš poetski govor, čini mi se, ne po pravilu, ali u velikom broju slučajeva, s početka tog iskustva, zapinje i nije dovoljno artikulisan. Nije lako izreći ono što bismo hteli. Imam utisak da kako vreme prolazi i iskustvo narasta, sve je lakše govoriti ali, budući da smo već nešto rekli, polje našeg delovanja se sužava ili pak širi, ali nam odgovornost narasta. Ponekad se setim, ako se dobro sećam, nekog Helderlinovog stiha, gde on kaže da svako stiže dokle može. Moguće je da je tu reč o sposobnosti i daru ali i o samo ponekom deliću koji možemo da osvojimo. Tu bi sigurno stajalo da mi pišući prelazimo izvesne etape i koliko umemo napredujemo ili kolko sebi to umemo da objasnimo, ne znam da li smem da se usudim da i drugima to objašnjavam. J.M. Zbirka Kolonija, pored vrlo uzbudljive i jedinstvene atmosfere, ima svoju gotovo dramsku unutrašnju događajnost i dinamiku: uvod, zaplet, kulminaciju, obrt, rasplet. Da li biste mogli da zamislite da se ova zbirka pretoči u prozu ili film? P.M. Mogao bih to da zamislim ako to ne bi bilo suviše uobraženo. Neko je o Koloniji govorio kao o poetskom romanu. Priča se u knjizi uspostavila nehotice i sada tako izgleda. Zanimljiva je ta primedba da bi zbirka mogla da se pretoči u film. Jedan moj prijatelj predlagao mi je da kameru pričvrstimo na alpinistički štap i da je visoko podignimo, koliko je štap dugačak, i da čitamo moje pesme i prođemo nekim mestima koja se mogu prepoznati u pesmama. Bilo bi zaista ludo i izbezumljujuće gledati takve snimke. Kakva bi to bila panorama. Živopisna svakako. Ali to smo odložili, možda i zauvek. Hteo bih još da kažem nešto o živopisnosti marginalaca i ambijenata u kojima sam ih sretao i koje sam spominjao, ali samo toliko, ne više. J.M. Koga biste izdvojili kao svoju literarnu liniju tradicije? Čiju poetiku smatrate srodnom sopstvenoj, a koji autori (i autorke) vas inspirišu? P.M. Ne bih mogao jasno da kažem ko je moja literarna linija tradicije. Ipak morao bih da spomenem jedan važan momenat, koji je, možda, i ključni. Kada sam prvi put čitao knjigu ,,Ljudi govore“ Rastka Petrovića apsolutno sam bio oduševljen. Prvi put sam osetio da moram

63

svakoga da ubedim da tu knjigu pročita i da me sluša kako pričam o njoj. Preterivao sam sigurno. Ne znam koliko sam tih knjiga poklonio. Bilo mi je važno da svako meni bitan to doživi, da se upusti u avanturu čitanja Rastkove knjige. Kasnije sam čitao njegova pisma (i sam sam ih tada pisao) pa putopise i uživao gotovo telesno u napisanim stranama. Možda je ovo odgovor, ako umem da to koliko toliko jasno definišem. Na drugo pitanje u ovom delu odgovorio bih: prema mogućnostima razumevanja i usaglašavanja stavova spomenuo bih drugare: Anu Ristović, Mišu Pasujevića, Nenada Jovanovića. I, moram da spomenem, da sam poslednjih godina imao izuzetno mnogo dobrih razgovora sa Alenom Bešićem. Autori koji me inspirišu? Spomenuo bih Miroslava Mandića, najpre, kao nekog ko je mimo svih sistema i kompromisa. Kao nekog ko radi i na dnevnom nivou proizvodi neverovatne količine umetnosti koja je nevidljiva za oči javnosti ali koja je evidentna i čije će vreme tek doći. Naravno obavezno želim da spomenem i Slobodana Tišmu čije su knjige i radovi oduvek bili podsticajni. I Vijon i Šarl Orleanski; i Šalamun i Bukovski. I Libero Markoni i još stotinu, najmanje. J.M. Prepoznati ste kao jedan od značajnijih pesnika srednje generacije. Koliko vam znači ovakva vrsta grupisanja i da li mislite da su generacijske i druge vrste svrstavanja korisne za pesnika kao pojedinca ili su samo rezultat potrebe kritičara za klasifikacijom? Kako vidite sopstveno mesto u našoj savremenoj poeziji? P.M. Uopšte ne razumem nikakva grupisanja. Zanimljive su mi poetike i radovi koji me zainteresuju, bez ikakvog prethodno uspostavljenog ,,kriterijuma“. Ono što se kaže i pokaže. Svako koga prvi put čitam uvek budi radoznalost. Pokušavam i sam da pišem. Pokušavam i sam da čitam tako da u tom napisanom prepoznam nešto ili da uočim šta stvarno pesnik želi da kaže i da osetim koliko mu je to važno i da li ima razloga za to. Ne znam da li u toj kombinatorici može biti nečeg kobnog po autorov rad ali svakako mora se osetiti neki treptaj koji poeziju upravo time izdvaja od drugih tekstova. S druge strane, kada pročitam poneku pesmu pomislim: vrlo šaljivo ! Ne znam šta donose ta klasifikovanja, a i nije mi važno. I siguran sam da to nije presudno bitno. Ako neki živi XY kritičar bilo kako simbolično sme da kaže da je poslednji savremeni pesnik koga je čitao bio CM koji, znamo, da nije živ već više od trideset godina, da li se možemo osloniti na njegov sud, pa i na njegovu klasifikaciju. To je model koji se ponekad iz svoje mimikrije ukaže. Ali manimo se toga. Moje mesto? Uopšte se ne bavim tom vrstom sporta i sportom uopšte. Šalim se, naravno, razumevajući pitanje i odbacujući ga istovremeno. Ne znam šta znači mesto. Mada, vidim, to je omiljena tema u pseudoknjiževnim pričama. Bavljenje poezijom i pisanjem ne bi trebalo da ima takmičarski duh a to je zaoštreno postavljeno kao motiv na tom polju. Mislim to nije gladijatorska arena u kojoj se bori na život i smrt. Šta znači biti na određenom i na kom to mestu? Sa ovakvim odgovorom ne bih želeo da budem drzak ni nepristojan. Pisati poeziju nije neki službenički posao i ne podrazumeva birokratsko vrednovanje. Ipak često, vidimo, potcenjujemo one, po našem mišljenju, manje uspešne a rado se osmehujemo pred boljima ili uslovno govoreći, moćnijima i uspešnijima. To je slabost. Da li je tu reč o nečemu lošem, na izvestan način, pitam se ponekad. Da li reči uspeh i moć mogu biti vezani za poeziju. Ako malo ublažimo te odrednice i kažemo cenjeniji i uticajniji, da li tada bliže opisujemo te fenomene. Uopšte nisam siguran u to.

64

Informacije o svom radu koje dobijaju cenjeni i uticajni mnogo puta su pogrešne a kako im se hrani sujeta, prvobitno pogrešna informacija proizvede svakakve pogrešne odluke, pa na nivou njihovih budućih tekstova to postane tragično, žao mi je što to moram da primetim. Ono što je za mene sasvim jasno jeste i to da pišući moramo biti slobodni. Najzad, trebalo bi da odgovorim na postavljeno pitanje. Da se uozbiljim i da nešto kažem kako sebe vidim. Šetajući pre izvesnog vremena sa prijateljima jedan od njih mi je pričao o ,,mom mestu“. To mi je lepo bilo, a to o čemu je pričao uopšte nije bilo ružičasto. Hej, Jelena, ovo ovde mesto, odlično mi je mesto. Ispred zgrade u kojoj stanujem postoji jedan ogroman kesten. Celo leto stotine i više ptičica peva, kako ume, svakog jutra i svake večeri. Niko nikome ne smeta. Preko dana se raziđu a uveče ponovo se sretnu. Svako ima svoje mesto. Mogao bi i ovo da bude odgovor. J.M. Vrlo redovno u gotovo pravilnim intervalima objavljujete pesničke knjige. Imate li novi rukopis i da li uskoro možemo očekivati novu knjigu? P.M. Voleo bih da dovršim još jednu knjigu. Nešto radim. Uživam i iznenađujem se kako nastaje knjiga i kako se menja i šta se u njoj dešava. Voleo bih da to što pre nekome pokažem.

Petar Miloradović, pesnik, rođen 1970. godine u Gornjem Milanovcu. Objavio je knjige pesama Sredozemlja (1997), Porto (2000), Slajdovi (2004), Kolonija (2007) i Poslednja večera (2010). Dobitnik je Brankove nagrade 1998. za najbolju prvu knjigu.

65

MILOŠ PETKOVIĆ

Lirika otvara prostor

razgovarala Jelena Milinković J.M. Za vašu poeziju je karakteristična redukcija jezika, eliptičnost i jezgrovitost, hermetičan i nenarativan izraz, te bi mogla da se definiše kao poezija tragova, nagoveštaja, fragmenata, lakonskih izjava. O postupku simbolično svedoči i naslov poslednje knjige Bez velikih reči (ali i prethodne, Jednostavno pismo). Da li vaše pesme nastaju redukcijom većih celina? Možete li nešto reći o svom postupku? M.P. Do sada nisam razmišljao o tome, niti analizirao sopstveni proces stvaranja. Uvek bih sledio svoje nagone, kud god me oni vodili, odvodili ili provodili. Poriv otkrivanja je neprestan. Nekada bih od jedne reči napravio porub za pesmu, u drugom slučaju, proces nastajanja bi se kretao u kontra smeru. A smerova je mnogo. Lirika otvara prostor. Razobručena je. Ukoliko nemate svoje pismo, postajete zanatlija. Lepo. Praktično, možda. Ali ne i autentično. Nestabilnost sveta mora očvrsnuti pesnika u svemu: u jezičkoj igrariji, u sumnji, u tvrdjenju i, na posletku, u istrajnosti da sledi i razvija svoju poetiku. J.M. Čini se da vaša poezija nastaje na ukrštaju svakodnevnog, običnog gotovo prozaičnog, i lektire i istorije. Da li biste prokomentarisali ideju da su svakodnevica i istorija zavičaj pesnika? M.P. Sve poezije nastaju iz ukrštanja. I svaka poezija porodi raskršće. Pored mogućnosti tumačenja /moje poezije/, o čemu sam govorio odgovarajući na Vaše prethodno pitanje, mislim da nas nezaustavljivo prožima sve što nas okružuje, u književnom, kulturološkom, muzičkom, likovnom, političkom, informatičkom i svakom drugom smislu. Problem su niti koje povezuju sve ove ravni sa jednom poetikom. Odabir veza, impuls, koji pesnika čini pesnikom, plan jezičkog izraza, tretman jezika i prostor koji obujmi pesmu i autora, čuče u zametku koji se razvija se iz knjige u knjigu. J.M. U jednoj od svojih pesama iz poslednje knjige pišete: Poezija je trag/ u bekstvu/ ostavljen. Čega je trag poezija? Kakve tragove ostavljamo dok pišemo? M.P. Da mogu da odgovorim na ovo pitanje, odnosno pitanja, verovatno ne bih napisao ni stih. Otisci ostaju ali ja u ovom trenutku zaista nemam pravi, u toj meri /iskustveni, čitalački, stvaralački/, ugao sagledavanja, da bih se usudio da rezimiram na ovu temu. Uloga poezije u današnjem svetu se pretvorila u sentencu, pamćenje odredjenog stiha, strofe, kako god. Lepo je skrivati pesnički citat u memorijskom rukavu /zlu ne trebalo/ i izvući ga, u zavisnosti od situacije. Radoznalost vas čini (ne)sigurnim u nameri da prevazidjete kruto poimanje nepoznatog. Sve ostalo su varijacije na zadate teme.

66

J.M. U vašim pesmama su vrlo nenametljivo ugrađene autopoetičke izjave iz kojih se mogu rekonstruisati ideje o jeziku, tradiciji, pesničkom nasleđu. Šta nam možete reći o svom odnosu prema književnoj tradiciji? Da li bismo mogli da kažemo, parafrazirajući vaše stihove, da ste (usamljeni) šetač između stihova velikih pesnika gde s vremena na vreme zveckate po njihovom gozbenom stolu? M.P. Pesnik mora da „udiše“ jezik na kojem piše: bilo da priča na ulici, na književnoj večeri, sa komšijom, bilo da vodi porodične ili poslovne razgovore, gostuje u radio ili tv emisiji. Razumljivo postaje nerazumljivo i obratno. Lirika postoji. Treba se osmeliti. Svi smo skromni prilozi književnosti /poeziji, u ovom slučaju/, nečiji udeo je veći, nečiji manji. Korespodencija sa tradicijom mora da postoji. Kao što se i koherencija smisla mora neprestano preispitivati. J.M. U jednoj od pesama iz poslednje zbirke pišete: Prepoznavanje slobode je čitanje/ dnevnih, novinskih vesti. Da li mislite da je čitanje (jedini) prostor slobode? Da li smo (samo) u književnosti slobodni i ako je tako o kojoj vrsti slobode se tu radi? M.P. Svaki stih, da ne govorim o pesmi, je transponovanje stvarnosti. Fluid. Tu nema bekstva jer smo, u bekstvu, pretečeni. Slobodni smo onoliko koliko mi to želimo. Nedovršenost sveta je prednost i ne smemo je zapostaviti. Slobodan sam reći da u tome i jeste tajna. J.M. Godinama ste u organizaciji Festivala mladih pesnika „Dani poezije“ u Zaječaru. Koliko se i da li se menja festivalska ponuda mladih stvaralaca iz godine u godinu? Da li biste nam prokomentarisali značaj festivala za mlade stvaraoce i kako ocenjujete, poetički i kvalitativno, festivalsku scenu u Srbiji? M.P. Ponuda je ružna reč ali Festival, kao neka vrsta pesničkog filtera, širem auditorijumu može da ponudi samo izbor iz onoga što se njemu ponudi. Za sada, barem u poslednjih dvadesetak godina, laureati ovog Festivala predstavljaju nezaobilazna imena na pesničkoj, odnosno, književnoj mapi Srbije /Vlada Matijević, Ana Ristović, Petar Miloradović, Srdjan V. Tešin, Nenad Jovanović, Dejan Aleksić, itd./ Generacije pesnika stasavaju, Festival /i ne samo zaječarski/ ih povezuje i to predstavlja jedan kompleksan spoj. Nedavno sam, u razgovoru sa Alenom Bešićem, izneo svoje zapažanje da se u srpskoj poeziji generacijski pesnici radjaju /stvara se generacija/ od nulte do pete godine u svakoj dekadi. Ostali pesnici „te generacije“ priključuju se kasnije. Ovo, tako da kažem „nepisano pravilo“, ne važi samo za period o kome govorim, već mnogo duže unazad. Svaka generacija nudi svoju lepezu poetika i to je ono što je najbitnije. Mislim da je, kada je u pitanju festivalska scena u Srbiji, najveći problem hiperfestivalnost /i hiperizdavaštvo, kao neslani prilog/. Iz toga proizilazi i činjenica da je na srpskoj pesničkoj sceni u jako malom procentu pravih pesnika (sa velikim P) a mnogo je više zanatski izverziranih pesnika, bez suštinskog utemeljenja. Mimo svega navedenog, iskreno verujem da će poezija i u nadolazećem periodu biti reprezent srpske književnosti. J.M. Pokrenuli ste veoma zanimljiv projekat Vokalija. Možete li nam reći nešto više o tome? M.P. Vokalija. Vokal(i)ja. Živci deblji od brodskih konopaca. Snimanje, prikupljanje, obrada itd. autentičnih audio zapisa najznačajnih imena srpske književne scene. Projekat pokrenut

67

neskrivenom željom da čujem /a kasnije i tonski zabeležim/ autora a ne glumačku ili bilo kakvu drugu interpretaciju nekog književnog dela. Iz ove perpektive, glavni krivac „inicijator“ Vokalije je moj, na žalost, pokojni profesor književnosti iz srednje škole, prozni pisac Željko Stanjević. Kada mi je sa neke trošne audio kasete prvi put „emitovao“ snimke Miloša Crnjanskog /“Stražilovo“ i „Lament nad Beogradom“/, kraj osamdesetih godina prošlog veka je u pitanju, bio sam u šoku. Nisam verovao da je to Crnjanski. I sada se ništa nije promenilo kada je u pitanju većina autora. Jedno je čitati, drugo je čuti glas. Vokalija je do sada nesebično prikupila oko 60 autora različitih književnih naravi. A biće toga još. I lepog. I autentičnog.

Miloš Petković je rođen 1972. godine u Zaječaru. Po struci je inženjer poslovne informatike. Radi kao urednik književnog programa i sekretar Festivala mladih pesnika Dani poezije u Centru za kulturu grada Zaječara. Objavio sledeće knjige poezije: Izlet (Književna omladina Srbije, edicija Pegaz, Beograd, 1993), Jednostavno pismo (Povelja, Kraljevo, 2003), Bez velikih reči (Povelja, Kraljevo, 2007) i Tri (bibliofilsko izdanje; Think Tank Town, Leskovac, 2010). Poezija mu je prevedena na makedonski, bugarski i engleski jezik. Jedan je od urednika zbornika poezije pesnika jugoistočne Srbije Pesnički voz (2010). Urednik je književnog programa i kreativni konsultant plutajućeg, vanvremenskog projekta Splav Meduze. Osnivač, vlasnik i glavni i odgovorni urednik prvog srpskog portala za audio književnost Vokalija.

68