broj 08 – maj/jun 2010.

- specijal posvećen savremenoj francuskoj poeziji -

1

Sadržaj uvodna reč ........................................................................................................................ 2 prevedena poezija Bojan Savić Ostojić – Uvod ............................................................................................ 4 Gerasim Luka .................................................................................................................. 13 Žan Pjer Faj ..................................................................................................................... 21 Sebastijan Rajhman ........................................................................................................ 24 Filip Tanselen .................................................................................................................. 26 Filip-Andre Reno ............................................................................................................ 29 Ženevjev Iten ................................................................................................................... 31 Mark Kober ..................................................................................................................... 34 Dominik Furkad .............................................................................................................. 37 Katalin Molnar ................................................................................................................ 39 Mišel Grango ................................................................................................................... 42 Žan-Lik Paran ................................................................................................................. 45 Natali Kentan ................................................................................................................... 49 Sesil Menardi ................................................................................................................... 52 Kristof Tarkos .................................................................................................................. 55 separat Razgovor sa Viržilom Novarinom – Zapisi između snova ............................................. 59 Viržil Novarina – Crteži i zapisi ...................................................................................... 64 o poeziji Žan Mišel Espitalije – Hronometar, časovnik, planer ..................................................... 73 Žan Mišel Molpoa – Opraštanje s pesmom ..................................................................... 79 Florans Trokme – Poezibao, sajt koji uvodi u poeziju .................................................... 85

2

uvodna reč

Osmi broj Agona u celini je posvećen savremenoj francuskoj poeziji. U rubrici prevedena poezija donosimo jednu malu antologiju savremene francuske poezije od četrnaest pesnika u prevodu Nine Živančević i Bojana Savića Ostojića, koji je i autor predgovora. Pri izboru smo se koncentrisali na nove eksperimentalne prakse u francuskoj poeziji poslednjih godina XX veka, ali i na pesnike kod kojih je očigledan povratak lirizmu. U skladu sa te dve struje, rubrika o poeziji donosi i tekstove Žana-Mišela Espitalijea, antologičara i eksperimentalnog pesnika, i Žana-Mišela Molpoe, pesnika i esejiste, koji govore o eksperimentalnoj, odnosno o neolirskoj sceni savremene francuske poezije. Tekst Florans Trokme, napisan u ličnom i informativnom tonu, na primeru poetskog sajta Poezibao govori o položaju poezije danas u Francuskoj i mogućnostima koje ovom književnom rodu pruža internet. Najzad, u separatu, koji je za potrebe ovog specijalnog broja dat umesto rubrike poezija, donosimo dva priloga o multimedijalnom francuskom umetniku Viržilu Novarini: razgovor sa autorom i korpus od trinaest neobjavljenih noćnih crteža i zapisa. Uz većinu autora zastupljenih u antologiji objavljen je i link ka snimku čitanja u ogromnoj onlajn fonoteci Marsejskog međunarodnog centra za poeziju (CIPM), ljubaznošću glavnog urednika, g. Emanijela Pikoa. Bojan Savić Ostojić

3

prevedena poezija

4

Bojan Savić Ostojić

UVOD

I

Savremena francuska poezija sva je u znaku prefiksa. Njeni mnogostruki glasovi određuju se kao posleratna, postmoderna, neosimbolistička, neoavangardna poezija... Ko pokuša da je obuhvati u celini, iscrpljuje se u referisanju na neke prethodne vrednosti, kao da samo pojam prošlog rezimira njen značaj. Ovakav pristup je legitiman – kako shvatiti neke vrednosti ukoliko ih ne uporedimo sa onim što se već smatra vrednošću? – ali krije niz površnosti. U tom kontekstu, čak i neutralni epitet „savremena“ poprima pejorativnu funkciju, sugerišući da za obuhvatanje najraznorodnijih poetika koje je čine nema nikakvog zajedničkog imenitelja sem istovremenosti njihovog pojavljivanja.

Razlog navodne „neuhvatljivosti“ savremene poezije ne treba tražiti u mnoštvu pesničkih postupaka, već pre svega u onoj još uvek tradicionalnoj obazrivosti kritike koja bi se dala rezimirati u pitanju: Da li će ono što se proglašava vrednošću u poeziji biti vredno i nakon pedeset godina? Ovo pitanje koje od samog starta obespravlja svaki sud o trenutnom u književnosti može se obesmisliti jednim dopunjenim odgovorom: ono što se danas smatra vrednim u poeziji može sloviti za vredno i nakon pedeset godina, ali tada svakako neće biti sveže, novo i živo. Kritika koja se bavi pitanjima dugoročnih vrednosti sklona je dovršenosti, monolitnosti. U skladu s tim je nesposobna da prati promene u vremenu, nesposobna da neposredno izdrži udarac promene. S druge strane, smatra se kadrom da ga naknadno, vremenski daleko od trenutka promene i od svih njenih delovanja, precizno odredi. Savremenoj poeziji (uopšte, ne samo francuskoj) nedostaje adekvatna kritika, koja bi simultano pratila sve smelosti njenih zaokreta, novih postupaka i tehnika, koja bi na njih sa istom smelošću odgovarala. Kritika kojoj bi zadatak bio da u novoj poeziji traga za novim problematikama, a ne da se univerzitetski neangažovano referiše na stare obrasce, na kalupe od pre dvesta ili stotinu godina (koje je sama i postavila). Reći, u ovom kontekstu, da nema novuma, da je sve napisano ili da referiše na napisano, znači pre svega ne znati ili ignorisati, ali i više od toga, proglašavati sopstvenu ograničenost za opšteprihvatljivu vrednost. U nacrtu antologije koji je pred vama opredelili smo se da predstavimo autore za koje smatramo da su svojim delovanjem, na margini pesničkih „škola“, usmerenim manje ili više otvoreno protiv „zvaničnih“ (mada, da li je danas umesno pisati o nekoj opšteprihvaćenoj poeziji?) pesničkih tradicija u rasponu od skoro pedeset godina, uspeli da stvore sopstvenu scenu, sopstveni referentni prostor. Iako je u ovom domenu svako grupisanje i raspoređivanje krajnje nezahvalno i dosta slobodno, zastupljeni autori se ipak mogu podeliti na dve, uslovno rečeno, sučeljene grupe na tematskom planu, kao i na osnovu postupaka koje koriste. S jedne strane, predstavljamo pesnike u čijim je radovima upečatljivo formalno suprotstavljanje tradiciji francuske poezije i inovativnost u iznalaženju novih pesničkih postupaka. Pesnici kao

5

što su G. Luka, D. Furkad, K. Molnar, Ž.-L. Paran, M. Grango, S. Menardi, N. Kentan i K. Tarkos ponikli su na nasleđu strukturalizma i svoj izraz uglavnom zasnivaju na formalnim eksperimentima, iza kojih se krije aktivno promišljanje odnosa između označenog i označitelja, a najčešće njegovo osporavanje. Još doslednije produbljujući formalne inovacije nadrealista, mešajući ih sa novijim eksperimentima sonorne poezije (poésie sonore), ovi autori često pismenom izrazu pretpostavljaju govor, a pojmu pesničke zbirke objekat, zbog čega je performans često najadekvatnija manifestacija za njihove multimedijalne kreacije. S druge strane su zastupljeni autori koji otvoreno komuniciraju sa danas u znatnoj meri marginalizovanom tradicijom francuskog lirizma. Pokušaj povratka referentnoj vezi između reči i sveta, pokušaj komunikacije, reanimiranja onoga što je ostalo samoreferentno nakon lingvističke dekonstrukcije – ukratko, težnje potpuno suprotne pesnicima formalnog usmerenja – neke su od osnovnih tendencija pesnika kao što su Ž.-P. Faj, S. Rajhman, M. Kober, Ž. Iten, F. Tanselen. U skladu sa poetičkim opredeljenjima ove dve struje, organizovan je i odeljak O poeziji, sa dva teksta koji razmatraju korene savremenih eksperimentalnih poetika (tekst Žana-Mišela Espitalijea), odnosno ciljeve i mogućnosti lirizma danas (tekst Žana-Mišela Molpoa). Ipak, ono što je svim ovim pesnicima nesumnjivo zajedničko je poetička usmerenost na problematiku jezika. U nastavku ćemo podrobnije razmotriti uglove iz kojih svaka grupa pristupa jeziku, kao i drugu specifičnu problematiku karakterističnu za pojedine autore.

II

Pedesetih godina, kada u Francuskoj prve radove objavljuju Bart, Delez i Fuko, prvu knjigu na francuskom objavljuje sa daleko manje pompe jedan četrdesetogodišnji Rumun jevrejskog porekla, Gerasim Luka. Rukopis Héros-Limite, objavljen 1953, donosi do tada neviđen, zapanjujuće sistematizovan eksperiment sa francuskim jezikom na morfološkom nivou. Jedinica tog izraza je morfema, a ne reč; semantičko je u potpunosti zaklonjeno označiteljem, slovom, na kojem se zadržava sva pažnja. Poruka je razložena na bezbrojan niz slogova-reči među kojima i oni što ništa ne znače postaju morfeme, dobijaju značenje. Ustaljenim jezičkim konceptima Luka smelo prilazi iz neočekivanog ugla; glagolu pristupa kao imenici, dok s druge strane imenicu verbalizuje. Dosledno sprovedenom repeticijom ističe se usmenost kao osnovni modus Lukinog dela. Kako ističe jedan kritičar Vensan Teksera, „Luka pristupa jeziku u isti mah zaljubljeno i skrnaviteljski“.

„La mort, la mort folle, la morphologie de la méta, de la métamort, de la métamorphose, ou la vie, la vit vit, la vie vice, la vivisection de la vie“ étonne, étonne, et et et est ton nom, un nombre de chaises, un nombre de 16 aubes et jets, de 16 objets contre, contre la, contre la mort ou, pour mieux dire pour la mort de la mort ou pour contre, contre, contrôlez-là, oui c’est mon avis, contre la, oui contre la vie sept, c’est à, c’est à dire pour, pour une vie dans vidant, vidant, dans le vidant vide et vidé, la vie dans, dans, pour une vie dans la vie (...) „Smrt, luda smrt, morfologija mete, metasmrti, metamorfoze, ili života, života koji živi, života poroka, vivisekcija života“ grmi, je je je jeste tvoje ime, broj stolica, broj od šesnaest zora i hitaca, od šesnaest objekata kontra, kontra smrti, ili bolje rečeno za smrt

6

smrti ili za kontra, kontra, kontrolišite je, da, to je moje mišljenje, kontra, da, kontra života, tog, to je, to jest, za, za život u ispražnjenom, ispražnjenom, u praznoj i ispražnjenoj praznini, život u, u, za život u životu...

(iz knjige Héros-Limite)

Povući ćemo jednu široku paralelu između Lukinog pristupa jeziku i postavki strukturalista koji su otvoreno odustali od razmatranja preetabliranih moralnih vrednosti u filozofiji, rešivši da refleksiji pristupe uz pomoć sredstava lingvistike. Lukin „strukturalistički“ pristup označitelju je dezintegracija lingvističkih i gramatičkih osnova, prožeta dubokim promišljanjem jezika. Nimalo nije slučajno što je Delez u svojimDijalozima prepoznao srodnost neosporno prekretničkog delovanja Gerasima Luke sa sopstvenim konceptima. Već prvi rukopis jasno ističe princip svih kasnijih Lukinih knjiga – nazvaću ga principom koherentne dekonstrukcije. Ali njegov ne manji značaj je u isticanju dominacije usmenog izraza nad pismenim, što će imati ogroman uticaj na kasnije pesničke eksperimente – u početku preokretanja i izvrtanja svih kodifikacija koje je donelo pismo. Čitalac je uz ovu zbirku prinuđen da postane i slušalac. Lukino iskustvo je na neki način označilo početak performativne poezije, koja sve više zanemaruje slovo da bi se priklonila zvuku.

Sam termin „poezija“ mi se čini pogrešnim. Više mi se sviđa „ontofonija“. Onaj ko otvara reč, otvara takođe i materiju, reč je samo materijalna podloga potrage čiji je cilj preobražaj stvarnosti. Umesto da se postavim u odnosu na neku tradiciju ili revoluciju, radije biram da otkrivam rezonancu bića, onu neprihvatljivu. (odlomak iz izlaganja u Vaducu, 1968.)

Svojim brojnim javnim nastupima – od kojih je jedan zabeležen u filmu Raula Sangle,Comment s’en sortir sans sortir? (u slobodnom prevodu, Kako se iščupati ne čupajući se, 1989) – Gerasim Luka je umnogome anticipirao i inspirisao današnju slem-poeziju. Njegov Héros-limite je svojevrsni manifest apatrida – ali nikako u socijalno-političkom smislu (o društvenom nema ni pomena u njegovoj poeziji) – reč je prvenstveno o dobrovoljnom izgnanstvu u jezik. Pionir ovakvog stranstvovanja u jeziku u savremenoj poeziji bio je Lukin sunarodnik, i u mnogo čemu sudbinski sličan pesnik Paul Celan. Ako bi pristup maternjem jeziku kao stranom bio definicija poezije – kako bi se mogla shvatiti odluka da se piše isključivo na nematernjem jeziku? Stranstvovanje u jeziku je time udvostručeno: jednom dovršenom, akademski utanačenom jeziku, pristupa se iz neakademističke i ludičke perspektive pesnika-deteta koji uči strani jezik, ali se pri usvajanju poigrava sa njegovim najosnovnijim principima, i preispituje ih, ne usvajajući ih do kraja. Ovakav pristup jeziku je – bez iznenađenja – jako sličan pristupu koji Luka i neki od ovde prisutnih pesnika otvoreno gaje prema savremenoj poeziji ponikloj na ustaljenoj liniji modernizma. Promišljenim korišćenjem tog dekonstruktivnog pristupa nastao je jedan novi jezik, nova forma, i samim tim, novi obrasci. Subverzivno delovanje na okamenjene vrednosti u jeziku osnova je radikalne poetike pesnikinje Katalin Molnar, koja se takođe može ubrojati u „strance u jeziku“. Iz knjige u knjigu, ova autorka mađarskog porekla dosledno razvija sopstvenu fonetsku transkripciju francuskog jezika, nadovezujući se time na postavke „neofrancuskog“ Remona Kenoa,

7

najprisutnije u njegovom romanu Zazie dans le métro. Tome svedoči odlomak iz njene značajne knjige-manifesta Konférans pour lé zilétré:

Je parl fransé. Je parl fransé mé koman ékrir le fransé ke chparl? Je parl fransé é si jariv a ékrir le fransé ke chparl, je voudré ke lé zôtr ki parl fransé puis lir ske jékri. (…) Alor je pôz la kèstion : koman ékrir le fransé ke nou parlon pour ke chakun de nou puis lir ske nou zékrivon? Ja govorim francuski. Govorim francuski, ali kako da zapišem svoj govorni francuski? Govorim francuski, i iako uspevam da zapišem francuski koji govorim, volela bih da drugi koji govore francuski pročitaju šta pišem. [...] Tad ću ih zapitati: kako pisati francuski koji govorimo da bi svako razumeo šta pišemo?

„Rekodifikovanje“ francuskog jezika po Katalin Molnar teče postupno. U prvoj knjizi poèmesIncorrects et mauvaisChants chantsTranscrits (1995) Molnarova svoje pseudo-didaktične pesme ispisuje u logaritamskoj transkripciji po uzoru na programske jezike, u neprekinutom nizu bez interpunkcije, pri čemu su svi glagolski oblici svedeni na infinitiv. Ovaj bezlični izraz uspeva da još više obezliči jezik u funkciji ideologije i demagogije, i da oštro naglasi ironičan stav autorke prema takvoj zloupotrebi jezika. U kasnijim knjigama, spomenutoj Konférans pour lé zilétré i Kantaje, autorka se oslobađa i ličnih zamenica, otvoreno se ugledajući na starofrancuski, i sve se više bliži fonetskom pismu (jasno je zašto je ta primena subverzivnosti njenih tekstova teško prenosiva na srpski). Ovde ipak nije reč toliko o „subverzivnosti“ ataka Molnarove na francusku ortografiju, koliko o isticanju glasa kao osnovne materije njene poezije. Insistirajući na nestandardnoj transkripciji, otežavajući francuskom čitaocu prihvatanje teksta, Molnarova produbljuje suštinsku ulogu svog usmenog izraza. Problemom jezičke artikulacije, spajanjem jezika sa plastičnim umetnostima, zaokupljene su knjige Dominika Furkada. Njegovo raznovrsno i plodno delo crpi materijal iz specifične fuzije verbalne svedenosti Malarmeovog Bacanja kocke i samokritičnosti (i samoironije) praksi svojstvenih savremenoj američkoj poeziji. Poznat i kao likovni kritičar i kao veliki poznavalac impresionizma, a naročito Matisa i Degaa, Furkad takođe pokušava da u proces pisanja ugradi razne međužanrovske inovativne tehnike. U poetsko-proznom delu Sujet monotype, prisustvujemo transponovanju slikarstva: stihovi se kombinuju sa dugim proznim komadima čiji je glavni "junak" Edgar Dega. Isto tako, Furkad je pokušao da primeni fotografske efekte u zbirci Rose-déclic, u kojoj se otrcanom simbolu ruže prilazi posredstvom fotoaparata i njegovih efekata zumiranja, uvećavanja, umanjivanja. Poticaj za pisanje kod ovog autora dolazi upravo iz samog akta pisanja, akt se objašnjava samim sobom, u toku samog akta. Tome svedoči i odlomak iz knjige sans lasso et sans flash: "Nikada nisam napisao nijedan red o temi koja nema veze sa temom pisanja." Okrenuto prema svetu, ali isključivo kroz iskrivljenu prizmu jednog slobodnog jezika, prepunog neologizama, anglicizama, Furkadovo pismo ne zazire ni da se okrene prema svetu, u svojevrsnoj potrazi za slogom-bićem (syllabe-être) tačkom u kojoj, po rečima autora iz knjige Citizen Do, "realnost sveta i realnost jezika čine jedno". Svaka nova knjiga Žan-Lika Parana jedinstvena je po tome što se može smatrati delom jedne

8

osobene autorske kosmogonije koja se neprekidno razvija. Ovaj vajar i multimedijalni umetnik potpuno je svoj glas prepustio motivu očiju, pogleda i percepcije uopšte. Refleksivni element njegovog izraza neprekidno se dopunjuje performativnim: iz knjige u knjigu (do sada je objavio više od sto pedeset naslova, što je u svakom smislu nesvakidašnja brojka), sa zapanjujućom doslednošću i skoro didaktičkim podsećanjem na sve prethodne „lekcije“, Paran produbljuje svoj poetski sistem zasnovan na preplitanju pogleda i dodira. Pa ipak, u toj poeziji nema lirske „referentnosti“, upućenosti na svet, na ono vidljivo/opipljivo: sve što potvrđuje mogućnost stvarnog kontakta obesnaženo je samim načinom iskazivanja, jednom hipnotičkom litanijom pseudo-analitičkog stila. Dovoljan je jedan odlomak iz i dalje rastućeg opusa ovog pesnika nesvodivog na antologiju da se uvidi da iza ambiciozne kosmogonijske konstrukcije ne vreba želja za suočavanjem sa stvarnošću kao konkretnom, već želja za njenim verbalizovanjem, apstrahovanjem, reprodukovanjem. To jeste želja za obuhvatanjem stvarnosti, ali putem svojevrsne unutrašnje transcendencije, transcendencije u realnom. Paran putem glasa (treba naglasiti ovu usmenu značajku njegovog izraza) traga za „integralnim realnim“, onim iza vida, iza dodira, nečim što uopšte dopušta koncepte pogleda i dodira.

Et je vois, par mes yeux que je ne vois pas. Et je vois, et je vois que je ne vois pas. Et je vois, mais c’est parce que je ne vois pas par quoi je vois. Et si je voyais par quoi je vois, je ne verrais pas. Et je vois, et je ne vois pas que je vois, et je ne vois pas que je vois. Et le jour je vois, mais c’est par la lumière de ma nuit. Et la nuit je ne vois pas, mais c’est par la lumière de mon jour. Et quand je ne vois pas, c’est parce que c’est moi qui vois mes yeux. Et quand je vois, c’est parce que c’est moi qui ne vois plus mes yeux. (Je ne vois pas mes yeux) I ja vidim, očima koje ne vidim. I vidim, i vidim da ne vidim. I ja vidim, ali vidim upravo kroz to što ne vidim. I kad bih video ono kroz šta vidim, ne bih video. I vidim i ne vidim da vidim. I ne vidim da vidim. I danju vidim, ali po svetlu svoje noći. Noću, ne vidim, ali to je zbog svetlosti mog dana. A kad ne vidim, to je zato što vidim svoje oči. A kada vidim, to je zato što više ne vidim svoje oči. (Ja ne vidim svoje oči)

(iz knjige Dix chants pour tourner en rond)

U svom Muzeju žive umetnosti Žan-Lik Paran priređuje brojne nastupe zajedno sa suprugom, likovnom umetnicom, Titi Paran, često u pratnji ćerke Mari Sol na klaviru. Nastupi su često praćeni nekonvencionalnim izložbama-performansima, na kojima autor izlaže svoje raznovrsne kreacije: to su najčešće voštane, glinene ili papirne kugle, po kojima su ispisani i urezani stihovi. Međutim, tu se mogu naći i lični predmeti sa autentičnim pečatom, recimo: njegova ogromna zbirka crvenih knjiga, ili zbirka prepariranih ptica. Na taj način upotpunjujući plastični i pismeni element svoje umetnosti, zaokružujući ih govorom, Paran dočarava sinestetički totalitet realnosti koju želi da obuhvati (zakloni?) svim ponuđenim sredstvima virtuelizacije. Na primeru Molnarove i Parana možemo konstatovati jednu generalnu tendenciju ovih pesnika: svaki autor brižljivo bira jednu tehniku pisanja koja postaje dominantni obrazac njegovog izražavanja. Do te mere da se pojedinačni autori mogu (gotovo potpuno) poistovetiti sa korišćenim tehnikama, da se mogu podeliti na „škole tehnika“.

9

Jedna od najdominantnijih tehnika, tehnika inventara, nabrajanja, sastavljanja spiskova, u velikoj meri je zastupljena u poeziji Natali Kentan, Sesil Menardi, Mišel Grango, a ponajviše kod Kristofa Tarkosa. Kroz hiperbolisani, logoreični iskaz, provlači se jedno tobože mimetičko interesovanje za predmete, koji tom preuveličanom pažnjom dobijaju izvesnu mitsku auru (upor. motiv cipele kod Natali Kentan). Neretko se u korenu ovakvih poetskih praksi krije prvenstveno usmeni izraz, pa čak i freestyle (u slučaju Kristofa Tarkosa na primer), koji time što autora ograničava na medijum glasa, daje neograničenu slobodu samom glasu, ponajviše zvučnim asocijacijama. O tome da je sonornost jedan od značajnih činilaca inventara svedoči „otac sonorne poezije“ Bernar Hajdsik (Bernard Heidsieck), veliki preteča performansa, koji je svoje zvučne instalacije uglavnom zasnivao na prožimanju repeticije i inventara (zvukova, ne samo reči), kao u pesmi Vaduz.

oko Vaduca ima Švajcaraca oko Vaduca ima Austrijanaca oko Vaduca ima Nemaca ima oko Vaduca i Tiroljana ima Saksonaca ima oko Vaduca i Bavaraca ima oko Vaduca i Šleza Čeha ima oko Vaduca Slovaka ima oko Vaduca Mađara (...)

U svojim „referatima“, po kojima je karakteristična knjiga Etat civil, Mišel Grango, inače članica OuLiPo-a, svojevrsnim cut-upom združuje termine iz različitih stručnih registara (politika, medicina, istorija umetnosti), ali ne da bi ostvarila nekakvu sinkretičku samoiscrpnu sintezu, već da bi pažnju usmerila na terminologiju, na problem samog jezika. Sličan pokret napaja eksperimente Natali Kentan: pletenje i mršenje jezičke mreže oko jednog, slučajno izabranog predmeta cipele. Potraga za JEDNIM, nedeljivim imenom ispostavlja se uzaludnom, jer se ono gubi ukoliko je isuviše puta ponovljeno, jer se raščlanjava na nebrojene podtipove ukoliko je predmet preblizu. Pisanje se onda svesno račva meandrima koje propisuje samo jezik, gubi se u njegovoj proizvoljnosti i (materijalnoj) nedokučivosti.

Cipela nosi ime cipele, kao i mnoga, druga imena, poput ruže. Pogled kojim osmatramo cipelu postavljenu ispred nas (na primer, u nekom izlogu) neizostavno je isti pogled kao onaj kojim osmatramo ružu. Kao predmet, cipela nas se tiče na isti način kao ruža. Jedna ne saopštava ništa više od druge.

(Chaussure)

10

Tako se jedan predmet razmatra putem jezika sve dok se istim sredstvom ne dezintegriše na čestice koje jezik više ne može da obuhvati. Slična tehnika referata – ekstenzivnog, gotovo enciklopedijskog nizanja atributa, do zasićenja i iscrpljenja – prisutna je u poeziji Sesil Menardi, ali je ovde gotovo isključivo primenjena na pitanja teksta. Reč ovog puta secira samu sebe i gotovo se fiziološki ogoljuje - prikazujući da nikakvo telo ne stoji iza nje kao pokriće. Još doslednije rastakanje između reči i stvari, najradikalnije poništavanje jezika kao sistema znakova na delu je u stvaralaštvu Kristofa Tarkosa. Ovaj pesnik je devedesetih godina postao čuven u uskim krugovima oko časopisa TXT i Java po nastupima na kojima je najčešće izgovarao improvizacije (od kojih velika većina postoji i danas samo u zvučnom zapisu). U čitavom svom opusu, koji je nastajao brzim tempom u periodu od deset godina, Tarkos je neumorno insistirao na znakovnosti samog označitelja, tj. na njegovoj samoreferentnosti. Po Tarkosu, samoj reči nije potrebno nikakvo drugo utemeljenje sem glasa koji je izgovara : označitelj je samom sebi označeno. Iza reči nema ničega, „Reči nemaju smisao. Reči nema zato što postoji smisao, smisao je ispraznio reči svakog značenja“ (Reči). Besomučna repeticija i litanija, poput one prisutne u tekstovima „Tekst je izražajan“ i „Droga“ jedno je od najčešće korišćenih oruđa Tarkosa, kao način potcrtavanja jednog duboko nesemantičkog poriva jezika, narcisoidno oduševljenog samim sobom.

III

U poeziji Žan-Pjera Faja, koja je samo jedan deo njegovog bogatog opusa, sačinjenog od filozofskih ogleda i romana (studija o fašizmu, Totalitarni jezici se trenutno prevodi na srpski) u velikoj meri je prisutan sam čin pisanja. Ali Fajev jezik, za razliku od Gerasima Luke, na primer, nikad ne upućuje na samog sebe, već bez zazora pokušava da komunicira svoj sadržaj, pa barem on bio i fatalna odsečenost od sveta. U skladu sa devizom časopisa Change (koji je Faj uređivao zajedno sa Žakom Ruboom) da „menjajući se, jezik menja i stvari“, otuđenost svojstvena jeziku nije pesniku povod za još dublje otuđenje, već za pokušaj povratka osnovnom impulsu, predmetima, svetu. Isto tako, otuđenje jezika ne dovodi do njegove apsolutizacije i bespogovornog izolovanja, već do svojevrsne relativizacije realnog: tako se u poemi Nađeni rat virtuelnost jezika udvaja sa virtuelnošću rata; oni se na neki način nadmeću u nestvarnosti. Generalna zaokupljenost socijalnim temama odlikuje i poeziju Filipa Tanselena, koji od početaka neprestano promišlja i produbljuje vezu između pesničke reči i etike (upor. delo Poéthique du silence, Po-etika tišine iz 2000). U svojim pesničkim knjigama i filozofskim esejima, Tanselen se iskazuje kao svojevrsni naslednik pesničkog angažmana Renea Šara. Kao predani glasnogovornik boraca za slobodu, ubraja se u one (danas, svakako, malobrojne) pesnike kod kojih uzimanje pesničke reči zahteva pozicioniranje, preuzimanje odgovornosti pred društvom, koja ako ne podseća na igoovsku pesničku ulogu, zauzvrat asocira na čuvenu Helderlinovu „poeziju kao način boravka na svetu“. Tanselenov poetski govor se na trenutke, s obzirom iz kojih pozicija govori, može okarakterisati i kao utopijski. I kada je okrenuta temama ljubavi, kao u odlomku koji smo uvrstili u antologiju, autorova pesnička reč ne biva način da se telo zaobiđe, već način da još čvršće obaveže na dodir.

je ne sais pas comment respirer pour que le verbe écrive la douleur de ce pays immense

11

ne znam kako da dišem a da taj glagol ispiše bol ove ogromne zemlje

(iz knjige Ces horizons qui nous précèdent) Angažmanom su obeležene i najbolje knjige Sebastijana Rajhmana. Ovaj pesnik rumunskog porekla je poput tolikih rumunskih stvaralaca (uzmimo za primer Emila Siorana, Đelu Nauma, Gerasima Luku) emigrirao u Francusku nakon zavođenja Čaušeskuove diktature, u pokušaju da „pronađe izlaz iz jednog nametnutog raja u problematici Pakla“. Otvoreno se služeći nasleđem nadrealista, poezija S. Rajhmana pokušava da uspostavi jednu vrstu post-totalitarne sinteze mita, istorije i sećanja. U maniru duhovite doskočice, distisi Marka Kobera kombinuju orijentalnu jezgrovitost i slobodu nadrealističke slike. Jezička ekonomija, praćena određenom dozom hermetizma odlikuje poetsku prozu Filipa Andrea Renoa. Otuđenost koju Ženevjev Iten oseća prema sopstvenom glasu propuštenom kroz radio-talase može postati osnova za formiranje novog identiteta. Iako je, ponavljam, nezahvalno vršiti grupisanja autora koje sam slobodno nazvao novim liričarima, njihovi raznoliki izrazi mogu se na širem planu koncentrisati oko motiva iskustva. Reč je o iskustvu koje je posećeno posredstvom jezika svesnog sopstvene manjkavosti, ali odlučnog da uprkos nedostacima pokuša da prodre u srž jednog etički važnog pitanja, pitanja opredeljenja, odgovornosti, identiteta. Lirski jezik ne zazire od obilaženja „velikih tema“, od zazivanja ljubavi, nesreće, od angažmana i samonegiranja: taj prema svetu otvoreni, funkcionalni jezik u biti je namenjen imenovanju i komunikaciji. Ali ne više sa jednom arogantnom prošlovekovnom svešću o tome da je kadar preobratiti stvarnost, već s namerom da u dobu dezintegrisane stvarnosti, oslobođene (koliko god imaginarnih) imperativa morala, ukaže na neprikosnovenu etičnost pesničke reči. S druge strane, forma kojoj su priklonjeni „strukturalistički“ autori toliko ih okupira da oni ne mogu da pronađu izlaz iz jezika ka svetu; ne samo da ne mogu, već i ne žele. Estetički imperativ – nikako etički – osnovno je obeležje njihovih dela.

IV Nisam imao nameru da budem iscrpan u ovom predgovoru, želeći da što više prostora posvetim autorima. Kao što će čak i nepažljiv čitalac primetiti, ova antologija nije ni u kom smislu pravilna, niti je hronološka, niti je svaki pesnik propraćen sa istim brojem pesama. To nikako ne znači da antologičar više ceni jednog autora od drugog, već je reč o svesnom izboru onog najreprezentativnijeg iz opusa svakog od autora. Pri izboru sam se ponajviše rukovodio novijim antologijama savremene francuske poezije, među kojima značajno mesto zauzima antologija Žana-Mišela Espitalijea, Pièces détachées (Rastavljeni delovi, Pocket, 2000) koja na najpregledniji način pristupa savremenim pesničkim praksama. Zahvaljujem se pre svega Nini Živančević na ljubazno ustupljenim prevodima i vrednim beleškama koje je dostavila redakciji Agona. Zatim, veliko hvala Emanijelu Pikou, direktoru Međunarodnog centra za poeziju iz Marseja (CIPM), koji nam je dao ovlašćenje da

12

koristimo linkove ka zvučnim zapisima njihove bogate fonoteke. Zahvaljujem se takođe Žan-Mišelu Espitalijeu, Žan-Mišelu Molpoa, Viržilu Novarini, Žan-Liku Paranu, Floransi Trokme i drugim dragim saradnicima i autorima koji su dali ovlašćenja za prevod svojih tekstova i od početka podržavali ovaj projekat časopisa Agon.

13

GERASIM LUKA

(Ghérasim Luca)

Rođen je u Bukureštu 1913. u liberalnoj jevrejskoj sredini. Od mladosti je bio u kontaktu sa nekoliko jezika, ponajviše sa francuskim. Sarađuje sa nadrealistički orijentisanim („frenetičnim“) časopisima, poput Alge i Unu. Krajem tridesetih godina, usredsređuje se na produkciju pariskog nadrealizma, sa kojim su povezani njegovi prijatelji Žak Herold i Viktor Brauner. Dopisuje sa sa Bretonom, ali posetivši Pariz, odbija da se sastane s njim. Za vreme Drugog svetskog rata, uspeva da prebegne u Rumuniju i spase se.

U ovom kratkom periodu slobode pre socijalizma, Luka doživljava književni i umetnički preporod i vodi jednu nadrealističku grupu sa nekoliko prijatelja. Poseduje štampariju i mesto za izlaganje crteža, umnožava letke, skuplja umetničke predmete i prihvata francuski jezik u želji da raskine sa maternjim. Međutim, sa pedeset dve godine napušta Rumuniju i posle mnogo peripetija se seli u Pariz.

Njegove pesme, crteži i kolaži (kubomanije) objavljivani su u časopisu Phases. Izdavačka kuća Soleil Noir sedamdesetih godina objavljuje Lukine knjige-objekte praćene snimkom čitanja. Pored rada na jeziku, zajedno sa efektima mucanja koje je opisao Žil Delez –bitna je i režija njegovih tekstova, kao i rad na celom telu koji je za njega predstavljao javno čitanje na festivalima poezije, šezdesetih godina, od kojih su neki, naročito oni u Amsterdamu i Njujorku, ostali čuveni i danas.

Ne mareći mnogo za reč poezija, Luka je svoju umetnost nazivao „ontofonijom“, time ističući prevashodnost zvučne dimenzije svojih radova.

Izbačen iz svog stana, gde je živeo bez dokumenata, kao deklarisani apatrid, Gerasim Luka se ubio u januaru 1994, skočivši u Senu. Izabrana bibliografija: Héros-Limite (1953), Sept slogans ontophoniques (1963), Poésie élémentaire (1966), Dé-Monologue (1969), La Fin du monde (1969), Le Chant de la carpe (1973, 2001), Paralipomènes (1976), La proie s'ombre (1991). Gallimard je nekoliko Lukinih plaketa spojio i objavio u knjizi Héros-Limite (2001). Odjek tela

posudi mi svoj mozak uruči mi svoj obruč svoju sedilju svoju sigurnost svoju trešnjicu ustupi mi svoju trešnjicu ili barem neku drugu

14

predoči me svojim podočnjacima ustremi se u središte mog bića postani krug tog središta trougao tog kruga kvadratura mojih noktiju postani to ili ono ili barem neko drugi ali hodi za mnom preda mnom zavodljivosti

između noći tvoje nagoće i zore tvojih obraza između ivica tvog lica i opala tvojih stopala između vremena tvog temena i prostora tvog razbora između čengela tvog čela i kapi tvojih kapaka između učkura tvojih ručki i kosina tvojih kostiju između do tvog domalog prsta i re tvojih rebara između režnja tvoje mrežnjače i riže tvoga irisa između lave tvoje glave i nevolja tvojih pršljenova između akta tvog zatiljka i uvale tvoje vulve između trica tvojih trepavica i srsi tvojih prstiju između maljeva tvojih malja i rude tvojih grudi između pesama tvojih pesnica i štiva tvojih tetiva između mena tvojih ramena i zona tvoga znoja između laka tvojih lakata i kravata tvog vrata između žive tvojih živaca i zova tvojih guzova između puta tvoje puti i duži tvoje duše između košpe tvoje kože i košuta tvojih kostiju između arija tvojih arterija i praha tvog daha između distiha tvojih sisa i sisa tvoga rista između člana tvog članka i puha tvojih pazuha između brvna tvojih obrva i trzaja tvog torzoa između ića tvojih mišića i drva tvojih nozdrva između žića tvojih mišića i srede tvog srednjaka između bradve tvoje brade i šačice tvojih čašica između petice tvoje pete i dvojke tvog podvaljka između žice tvoje dužice i podoknica tvojih podočnjaka između prsa tvojih prstiju i možda tvog mozga između osana tvojih usana i globe tvojih zglobova između pročelja tvoga čela i like tvoga lika između plitkog tvojih pluća i plitkog tvog palca između hristova tvojih ristova i lana tvog dlana između godova tvojih jagodica i leća tvojih pleća između mladeži tvojih mladeža i lista tvog lista između razine tvojih obraza i onoga tvojih nogu između asa tvog glasa i puba tvog pubisa

15

između kova tvojih kukova i klice tvoje karlice između dara tvojih bedara i trena tvojih vena između ilovače tvog milovanja i sredine tvog srca između kolja tvojih kolena i imena broja pupka tvoje vrpce Kraj sveta

ovaplotiti se

ja te florišem ti me fauniš Ja te uputenjujem ja te dverim i zaprozorim te ti me okosneš ti me okeanjuješ ti me izdrskaš ti me smeteorićuješ Ja te uzlatnoključam ja te poizvanrednjujem ti me paroksužavaš Ti me paroksužavaš i paradoksuješ ja te zaklavsenjujem ti me ispotihaš ti me ozrcaljuješ ja te rukosatim Ti me zabludaš ti me zaoaziš ti me sptičavaš ti me insektuoznjuješ okatarakterišeš Ja te mesečarim ti me oblakuješ ti me splimavaš Ja te prozirnem ti me polumraknuvši

16

prozraknjujući se zamkoisprazniš i ulavirinćuješ me Ti me sparalaksavaš i paraboliš me ti me ustajaš i uležavaš ti me krivudaviš Ja te ravnodnevljujem ja te poetam ti me zaplesiš ja te naročitam pravouglađuješ me zašpajzavaš Ti me uvidljuješ siluećuješ ti me izbeskrajaš ti me nedeljiviš ti me ironijašiš Ja te krhkujem ja te vatrenuvši fonetikujem ti me hijeroglifavaš Ti me sprostaraš ti me vodopadaš ja te vodopađujem zauzvrat ali ti ti me rasfluiđuješ ti me zvezdopadaš ti me omagmljuješ mi se rasprštivošću Skandaložnjujući se danju i noću čak i udanašujemo ti me stangenćuješ

17

ja te skoncentrikujem Ti me rasparljuješ ti me razrasparljuješ ti me ugušivšiš i oslobodilikuješ me ti me bilopulsiraš Ti me vrtoglavljuješ ti me ekstažavaš ti me pasioniranjavaš ti me apsolućuješ ja te zaodsutnem ti me razbesmisliniš

ovaplotiti se Ja te nozdrvim ja te vlasim iskukuljim te pohodiš me ja te ogrudim poprsjem ti grudi pa te poličim postezničim ti me omirišuješ svrtoglavljuješ rasklizuješ ja te butinjam ja te umiljam ja te streperim ti me opkročiš ti me ponepodnošljiviš ja te zamazonim zgušim te strbušim rasuknjim te rashalterim te raščarapam te ubahujem te da ja te ubahujem za klavsen sisu i flautu ja te zdrhtavičavim ti me naomamiš upiješ me ja te zasvadim ja te riziknem zaskačući o mene se očešeš ja te uplivavam ali ti me svrtlognjuješ dotičeš me opkoljuješ ti me plotiš okožiš uputeniš izujedujući me ucrnogaćiš

18

rujnoobaleriniš i kad mi ne uštikljuješ čula onda ih okrokodokodiliš utuljaniš ih ushitiš prepokrivaš me ja te raskriljujem izumevam ti se ponekad predaš ti me vlažnousniš ja te raslobađam sumanućujem ti me oludiš i ostrastiš ja te naramenim skičmim učlančim ja te otrepavičim i ozeničim a ako ne poplećim pred plućima ti me čak i izdaleka razmiškaš ja te dišem danju i noću te dišem uustim te unepčim te uzubljujem kandžam te razvulvljujem te kapcimam te zadahnjujem te ispreponim te ukrvavim te zavratim te s nožnih listova te slistim sasigurnošću te izbezobrazim te intraveniram te unaručjujem te iznojujem te projeziknem te spotiljčim te oplovljavam te zasenčim te utelotvorim te osablaznim te omrežnjačim te u svom dahu ti se zairišeš ja te pišem ti me misliš

njeno lako telo Njeno lako telo da li je ono kraj sveta? to je greška to je slast što klizi među mojim usnama kraj ogledala

19

ali onaj drugi je mislio: to samo golubica diše kako bilo da bilo tu gde sam ja nešto se dešava u položaju omeđenom olujom Kraj ogledala je greška tu gde sam ja samo je golubica ali onaj drugi je mislio: nešto se dešava u položaju omeđenom što klizi među mojim usnama da li je to kraj sveta? to je slast kako bilo da bilo njeno lako telo diše olujom U položaju omeđenom kraj ogledala što diše njeno lako telo što klizi među mojim usnama da li je kraj sveta? ali onaj drugi je mislio: to je slast nešto se dešava kako bilo da bilo olujom to je samo golubica tu gde sam ja je greška Da li to kraj sveta diše njeno lako telo? ali onaj drugi je mislio: tamo gde sam ja kraj ogledala to je slast u položaju omeđenom kako bilo da bilo to je greška nešto se dešava olujom to samo golubica klizi među mojim usnama To je samo golubica u položaju omeđenom tamo gde sam ja olujom ali onaj drugi je mislio: ko to diše kraj ogledala da li je to kraj sveta? kako bilo da bilo to je slast

20

nešto se dešava greška je što među mojim usnama klizi njeno lako telo prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

Audio-snimak

Ghérasim Luca, Passionnément

© cipM – centre international de poésie Marseille

21

ŽAN-PJER FAJ (Jean-Pierre Faye)

Žan-Pjer Faj (1925) je jedan od najvećih živih francuskih pesnika i filozofa. Zajedno je sa grupom semiotičara osnovao 1960. poznatu grupu i istoimeni časopis kritičko-filozofske orijentacije Tel Quel. Nakon oštrog razlaza sa Filipom Solersom, Faj 1968. osniva legendarni časopis Change („Promena“) koji postavlja za zadatak istraživanje novih vrednosti u književnosti gde se u fokus stavlja sam proces pisanja. Za razliku odTel Quel, Žan-Pjer Faj je nastojao da novoj reviji podari multikulturni profil najboljeg komparatističkog pristupa. Kada je Change prestao da izlazi (1980), Faj je pokrenuo interdisciplinarni Centar za Poeziju i Filozofiju, takođe međunarodne orijentacije, gde se i našoj savremenoj poeziji poklanja velika pažnja. U svom književnom radu, individualnom i grupnom, ovaj levo orijentisani mislilac uvek naglašava internacionalnu i globalnu odrednicu, umesto one lokalne i nacionalne. Kao predavač humanističke i pluralističke orijentacije, Faj predaje na pariskom Univerzitetu za Evropska Istraživanja gde ohrabruje multidisciplinarni razvoj filozofije i poezije. U najpoznatija njegova dela ubrajaju se knjiga o pogubnoj upotrebi jezika u eposi nacizma,Totalitarni jezici (1972), kao i meditacije o Fridrihu Ničeu (Niče i Salome, 2000;Pravi Niče: rat ratu, 1998).

Prevodi Fajovih pesama predstavljaju za pesnika-prevodioca izuzetno veliki izazov. Čin prevođenja Fajeve poezije predstavlja opasnost, čak zaludan posao za osobu koja i sama nije pesnik i koja ne ponire u najmetaforičnije tkanje jezika. Složen poetski izraz ovog pesnika-filozofa često porede sa Malarmeovim, jer je zgusnut i ujedno rasparčan, semantički dvosmislen. Početkom 2001, Faj mi je poklonio zbirku pesama, ili bolje, dugu poemu „Nađeni rat“ za utehu, uz reči: „Znao sam da Vam je bilo teško da je sami napišete – uradio sam to za Vas jer znam koliko Vas sve to boli.“ Reč je, naravno, o događajima koji su se gomilali u našoj zemlji početkom devedesetih, a za koje je Faj znao da ih neću moći zabeležiti. Svejedno, prevodeći njegovu poemu, ja sam, kao i svi prevodioci-pesnici, proživela i dopisala sopstvenu. Ona je napisana za sve one koji su zauvek nestali i koji neće moći da je pročitaju.

Izbor iz objavljenih knjiga poezije: Le livre de Lioube (1992), Guerre trouvée (1995), Le livre du vrai: événement violence (1998), Une fois Justune (2000), Maison à deux genoux (2006), Herbe folle, herbe hors d'elle (2006/2007) Éclat Rançon (2007), Comme en remontant un fleuve (izbor iz poezije, 2010). Nađeni rat 2.3 rat je nađen u rukopisu istorije precrtanog smisla, iza bajkovitih aristokratija, rajnskih podanika, guaranijskih indijanaca

22

. i sjajnih fragmenata odranog sveta koji su plen nekolicine malih zaostalih kukavica i pustinja koje svetle . drevnih pobuna i porušenih stepenica 2.5 glavna zamisao ne postoji ili je barem mi ne vidimo, kod bezmernog pesnika živog Mefistofelovog učenika i posednika . one plave Margarite. nekoliko puta su ga proglasili mrtvim. zanemarili taj mali detalj beskrajni elan sa divotama . na prodaji su tela. poetika linije. sve je tu istovremeno glava i rep. ali kakav ciklus kakav broj . na njih upućuje. menja sudbine naše 2.6 bombardovati , ili ne bombardovati. nestašica hleba nestašica mleka i primarnih materijala – ali nasilje nije . jedino činjenica rata, već i cene, i gladi. u hangaru broj jedan u bazi Aviano . scenografiji neophodnog rata i efikasnom zaključku, suprostavlja se činjenica da moram da uzmem u obzir . stvarni teren. ni smrt ni život nisu direktna referenca već Majdino dete koje je mrtvo . naprosto udavljeno usled nepažnje u jednom bazenu u Sinaminsonu, nakon bega negde izvan Banja Luke. jedan deo . planine igman je u šapi gojaznog tigra. sravnjena sela u okolini Gornjeg Vakufa, i ona sama . sravnjuju namirnice za život 2.7

23

stvari koje razaraju. dete nosi oko vrata amulet kalibra od dvanaest i osam milimetara. ušao je u prostor između oka i mozga . ostao tu u vremenu od septembra do avgusta. iščitavajući telo, oko i mozak, njegove oslikane plaže, poznatu iluminaciju . naručenu od strane satanskog doktora stvari u sredini gomile gvožđa koje je ušlo u ljudsko meso . sve dok kožu ne osvetli život i prva bol posle nekroze – na prodaji je užasna smrt . za vernike, na sedmom spratu bolnice pre no što će se pridružiti svojoj verenici Remji, izvan .crvenog blata. ili crnog 2.8 gde je drugi izgubljen. gde je druga nestala. pobune . drevne kuvaju se u sredini carstva, po predsedničkim stolicama jedan mali ravni svet . i bled. iako prepun krvi! igraju karte u pozadini konkavnog: ogledala . igraju do same ivice dna već naprslog stakla u trenu prepuklog . učestala istrebljenja i letnja očajanja napojena s jedne strane vinom . a sa druge, suvom vodom prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević

Audio-snimak

Jean-Pierre Faye, Maison à deux genoux © cipM – centre international de poésie Marseille

24

SEBASTIJAN RAJHMAN

(Sébastian Reichmann)

Rođen je 1947. u Galiciji u Rumuniji, a već trideset godina živi i radi u Francuskoj kao psiholog. Preveo je autobiografski roman Đelu Nauma, Zenobia (sa Ljubom Jurgenson, 1995), kao i izbor iz poezije velikog rumunskog pesnika (Discours pour les pierres, 2002). Takođe je preveo veliki broj savremenih američkih pesnika (Džejms Bruk, Džerom Rotenberg i Filip Lamanti). Najvažnije poetske zbirke: Géraldine (1969), Pour un complot mystique (1982), Audience captive (1988), Balayeur devant sa porte (2000), Le Pont Charles de l’Apocalypse (2003), Mocheta lui Klimt (2008), L'Unité a déménagé dans le monde d'en face (2010). IK L’Harmattan je objavio zbirku eseja Cage centrifuge (2003), i njegov prevod knjige Témoins oraculaires Dana Stancijua. Na engleski su mu poeziju prevodili Džejms Bruk i Nina Živančević. Inostranstvo: gubici i dobici (svita) Anđeli ženskog oblika One su naučile od najmlađih dana kako da sakriju krila kako da ih skrešu to su vegetarijanke kojima škodi makrobiotika takvi kakvi smo sada, sedeći oko nas samih i dok sumnjamo u stvarni pol anđela najnovija pitanja bez odgovora sama se pozivaju za sto a kako zaboravljam ovo što upravo sada beležim pokušavam da pronađem sklonište kao mašina za letenje napravljena specijalno za one nespretne nerazdvojne od tela anđela u obliku žene Pariz, avgust 2008 Prekomerna doza

25

jedna jedina prekomerna doza nestrpljivosti biće dovoljna da se zamrsi sintaksa čuda odjednom nećemo više videti ničiju ruku iznova usamljeni gubitkom inostranstva plutamo sa ostalima između zdravlja i bolesti između groteske i pepela Bukurešt-Pariz, 31/10/2008 Albedo Za Kristinu, na dan svetog Valentina Uspavaćemo se u hlebu pekare u ulici Gergovi uspavaćemo se proturajući se kroz ogradu Luksemburškog parka među zumbulima u cvatu opkoljavajući Fauna koji igra pašćemo u san sa dušom odevenom u odeću buntovne školarke sa telom odevenim u crveno i crno u ljubičasto i narandžasto u belo i somotsko pašćemo u san među trice zimske svetlosti i po raskošnim sećanjima koje nam je ostavilo leto uspavaćemo se na grebenu između grozničave semiotike i najputenije algebre Kada se probudimo kao i obično neće to biti ni jutro ni veče već samo ona svetlost u nama bez početka i kraja 15/2/2009 prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević

26

FILIP TANSELEN (Philippe Tancelin)

Filip Tanselen (1948) živi između Ardeša i Pariza gde predaje estetiku na univerzitetu Paris 8. Od šezdesetih do danas njegovo pismo odjekuje susretima sa pripadnicima otpora, borcima protiv rasizma, borcima svih vrsta za ljudska prava. Tvorac je mnogobrojnih ateljea pisanja, a danas je glavni urednik za poeziju pri kući Harmatan, Tanselen i dalje insistira na usmenoj ulozi poezije. Zajedno sa Ženevjevom Klansi (sestrom) osnovao je 1991. CICEP (Centre international et Interuniversitaire de Créations d’espaces poétiques) u Parizu koji uključuje nekih pedesetak univerzitetskih istraživača i umetnika koji se bave poetskom rečju. Iz obimnog dela koje osim poezije, uključuje prozu, eseje i filozofska dela, izdvajamo: L'Esthétique de l'ombre, sa Ž. Klansi (pesme, 1997), Ecrire ELLE (estetička refleksija o poeziji, 1998), Poéthique du silence, (filozofija i poezija, 2000), Cet en-delà des choses (poezija, 2002), Ces horizons qui nous précèdent (razgovori-pesme, 2004) , les fonds d’éveil (2006), sur le front du jour (2007), Poétique de l’étonnement (2008), Poétique de l’inséparable (2009). Dobri duhovi ljubavi Onaj koji je čuo Onaj koji je zvao Koji je pak prosto otvorio uho duši nepoznatog ko je došao iz nevidljivog neizbežnog između jednog i drugog sada se vraća preplašen da bi posejao ukus neke daljine raširio sreću do krajnjih granica Onaj koji je uzeo reč pružio ju je tišini slušao je odjek ovde sa bićem u dvoje artikulisao smisao opklade življenja tu opasnost svireposti A posle se osetio potpuno slobodnim da voli Niko mu nije naredio da tako bude Niko nije mogao da mu se usprotivi niti ga spreči Nijedna Nijedan nije sebi odjednom usamljeno nametnuo izum neophodnosti Da bi podržao traganje za utopijom ovog sveta

27

Niko nije tražio vezu da se konačno odvoji od neodlučnog od trenutnog od nezainteresovanog od nesvesnog od konfuznog pokrivača koji skriva osobu od one druge pticu na grani posustalog konja more čije dno odmerava u divljenju horizont večnost od pisara lepotu od njenog kušanja Da bi nekog sreo Treba raskinuti znati prkositi uobičajenom uvući se u procep između bića i njegovog dvojnika upisati nevidljivu molitvu na uštrb nečitkog obećanja Doći šaputati u uvo Pisati na gozbenom stolu da kiša pada uz munje a da ne povredi cveće Da plače nad gradom, nad masakrima i nad bedom kao i nad pustinjom i nad proslavama uz nezaboravan sjaj koji u sebi oseća svako biće Izgovoriti ono što neće biti izrečeno, uvek u iščekivanju puta koji ne naliči baš ni jednom viđenom da bi pratili jedno drugo u tragu bogova Vreme je da se udaljimo od opalog vodostaja stvari da ugrabimo delić samoće koji iznova beleži dan u celosti bića poklonjenog sebi nasuprot ostalima San ljubavnika da borave zajedno spašava ih Od zbunjenosti ne-izrečenog Od rečenog izdaleka Od saučesničkog ćutanja Od pomirljivih zakletvi Od obostranog zaborava Svako je onaj drugi u svome jedinstvu U onome „i“ koje se nudi budućnosti

28

Ova veza odseca epohu čoveka Koji je protiv sviju od vremena ljubavi ili mržnje Ni na koji način ne behu stvoreni jedno za drugo Ništa ih nije obavezivalo Sve ih je određivalo Iskrslo je nepopravljivo cepanje Sa pravcem kretanja Ne kreću se više svojim pravcem, ne traže odrednice nemaju više tvorca ni dobrog duha koji ih je stvorio koji im je diktirao korak, pokret i znak usmeren ka drugom Oni su rascep koji ih vezuje za Njihovu strast Jedno za drugo Bez ikakve sumnje neće biti rata ni mučenja niti alibija ni kažnjavanja ni straha ni pretnje ni sudbine ni moći u zori onoga što se ispisuje u hitrini odlučivanja za budućnost pri rađanju divova ljubavi novih predaka rascvetanih u jednom danu u njima dvoma se nezamenljivo budi tvorevina rascepa ko je tu odlučio i šta ko se uhvatio u bežanju od ove veze ovog izbora ovog neprekidnog odabira zemlja je ponela otisak odabranog trenutka odvojili smo se od pojedinačnog da bismo ušli u mnogobrojna postojanja prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević

29

FILIP ANDRE RENO

(Philippe André Raynaud)

Pesnik mlađe generacije koji objavljuje intenzivno od 1975. (Poing d’orgue, u izdanju Gija Šambelana), sve do danas (Innombrables, parmi les minuscules, Paris, L’Harmattan, 2009). Poetski tekstovi mu se pojavljuju u najuglednijim publikacijama u Kanadi (Trois), Švajcarskoj (Ecriture), i Francuskoj (Casse, Encres vagabondes, Le Guépard, Epistoles, Inédit, Sapriphage, Décharge etc.). Tekstovi 1) Život lansiran iz trenutka u trenutno Vodopad njegova harfa Istok njegova voda Njegovom unutrašnjošću korača prozirnost Brojevi ne razlažu sadašnjost, oni je smanjuju. Pogled, koji se sužava pred tolikim isečenim šumama. U megalopolisu, između dve suše, smog nam postavlja drevno pitanje: Gde se nalazi noć u trenutku kada nestaje dnevna svetlost ? 2) Budi se dan u kojem stene gube svoje senke u kojem pragovi spoznavaju odlaske grana, piljevina, piljevina, pepeo u kojem se svako prepušta danu stvara se iznova izmrvljeni kristal, peščani ili tvrdi, nervno tkivo zore Sve tiše odbijanje talasa talasi pri stvaranju sveta Prečke se slamaju, šarke više ne drže, hladna vrata posustaju. Ušunjala se zora, gotovo

30

neprimetna, u prvom zraku koji oko odbija, ako se oslobodi ogledalâ. Ili pada, taj drevni prozirni teret, u reku. 3) Izletelo iz nepregleda prisustvo govori polučujno izvađeno iz senke donekle obećano stapa se u prizmi otkriva se tu rasprostire se lice rasuto u nepreglednom Pesma se ne čuje više u polupustinji. Imena više nisu prepoznatljiva. Oseka utabava gaz preko gaza. Jedino neprijatni zvuk konopca koji treba savladati i zima i dalje izjeda tamo gde je boravila tanka svetlost. prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević

31

ŽENEVJEV ITEN (Geneviève Huttin)

Rođena je 1951. u Montaržiju, pisac je i autor dokumentarnih emisija na radiju od početka 1989. Njen glas je odgovoran za čitanje noćnih arhiva na radio-programu France-Culture. To iskustvo je opisano u dugoj poemi „Pejzaž glasa“.

Izbor iz objavljenog dela: Paris, Litanie des Cafés (Seghers 1990) i L’histoire de ma voix (Farrago 2004). L’histoire de ma voix / Story of my Voice će uskoro biti objavljena u prevodu Bredforda Grej Telforda na engleski, u izdanju Editions Host Publications, New York, 2010. Pejzaž glasa Za Lorans Kremijer i Marka Florioa Između mosta Mirabo i mosta Grenel Statua slobode okrenuta prema Ruanu Navodila nas je da pomislimo na more, na regate Presecala se, u slovu V nekog kestenovog drveta, iznad ulične svetiljke, autostrada Desne Obale. Jutrom si govorila Drugom Dok si pešačila mostom Mirabo Mislila si na svog oca Možda Svedena na sublimaciju, gotovo se ništa od glasa nije čulo Utabavala si svoje tragove. 1 Sloboda Neki Japanac je slikao u vidu motiva, u Slovu V kestenovog drveta, V označava viktoriju, pobedu, Obuzimalo te je peckanje od radosti od samoće koju daruje samoća Masa Statue izgledala je u podne kao čisti oblik senke uobličene zaleđenom svetlošću

32

I kao srebrna maska, tvoj glas ti se odmarao na licu. Zahvaljujući artefaktu koji te je spasao: mikrofonu Nojmanu, koji ti je doneo neki dobri tehničar : vaš glas nije dovoljno jak, vi izgovarate božju službu. Dirnuta tekstom stidljivo si govorila on je primetio da sebe nisi čula. Malo veštačko biće kakvim si se osećala odrasla u staklenoj kugli krenulo je da govori nazalnim glasom, glasom radija puštamo da nas pregaze govorio je Mark ženskost moga glasa 2 Imala si sreće Producenti-autori. oni koji nas teraju da radimo a ne da ih volimo divila si im se bili ste umetnici konverzacije kao oni ljudi iz 18. veka 2002. si priželjkivala poplavu koja će te sprečiti da odeš na radio kao 1910, Parižani, adaptiraćeš se, preživeti na fotografijama iz tog vremena, na njima se ne vidi ni trunka drame Zuavi u vodi i pod snegom. Konjske čeze, konji, umesto tramvaja Muškarci nose poštovane dame u dugim haljinama Poplava je zaustavila voz na stanici Vitri sir Sen. da li je radio umetnost ili još jedno zanimanje? zavisilo je to od onih koji su bili u vlasti. Ne postoji glas specijalno pravljen za radio „tvoj glas je postao javna svojina” rekla mi je Lorans, 1990.

33

Tvoj glas, svi Glasovi koje slušamo prolaze ovde antenom Ajfelovog tornja! pejzaž kao artefakt. volja za moć tvojih slika iz detinjstva ono O koje proizvode napućene usne bez ikakvog glasa Ni Sartr nije bio daleko u vreme kada je išao do kapije fabrike Renoa i ti si ih zamišljala, dimove Bilankura, dimnjake Tirua zgrade koje su nazivali Staljinovim Orguljama prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević

34

MARK KOBER

(Marc Kober)

Rođen je 1964. u Nici, ali je dugo boravio u Japanu i otuda njegova ljubav prema kratkim poetskim formama. Radi kao profesor francuskog jezika i književnosti na univerzitetu Paris 13. Kober je specijalista za arapski jezik i uporednu književnost dalekog Istoka. Dugogodišnji je urednik i saradnik poznatog časopisa za književnost Supérieur Inconnu.

Objavljena dela : Déposition/Deposizione, dvojezična zbirka (francuski/italijanski) sa tri ilustracije Enrika Baja (1992), Suite Coréenne, sa ilustracijama Žerara Serea (1999), L’Archipel des osselets (roman u epizodama, 2000), Souvenirs d’un homme tranquille (novele, 2004), Un creux d’obscur (2003), Soixante baisers (2007), La clé (2009). Šezdeset poljubaca Pre svega tu je poljubac brzine Koji čak ni sjaj prozora bara Ginsianela Ne može da uhvati Kardinalski crveni Poljubac čeka na svoj trenutak Jedan od njegovih kvaliteta je nestrpljivost Uvek tačan i spreman na kapitulaciju Poljubac se sam predaje Poljubac šparta noću u kolima San mu je poprskan čudnim otmicama Poljubac izaziva sućut elemenata Ljudskih bića A ponekad čak i pasa Poljubac igra igru uplašenog „a šta ako se ugasim baš ovde Pre no što me ugase tragači proleća…“

35

Poljubac je određena geološka formacija U tankoj kičmi zaleđenih dolina Poljubac dobijamo u ogledalu Svetog Saveza Daleko van domašaja kobnog Trojstva Patriota lepote Poljubac baca oko na fabrike Kao i na razdešene farme Poljubac misli da su sve džamije Italijanskog porekla Napravljene od tamnog krema pomilovanja Poljubac nastavlja skok pastrmke Što predstavlja određeno otopljavanje intelekta Poljubac je tesnac pod snegom U kome se otopio samo poneki rub Gde jedna tabla oglašava smrt neopreznog skijaša Poljubac je uvek svadbeni Bilo da je na putu Ili u prevozu ka svojoj kući Poljubac se daje ogoljeno na zadnjici Zato se za vino kaže ga mešaju sa vinom Da mu je haljina od somota Poljubac se nosi bez garderobe Pod težinom neba i na neprobojnom opasaču Poljubac se meri Brojem lukova koje preskoči Za vreme šetnje u nekom jako sivom gradu

36

Poljubac ne nalazimo u meniju On se istopi u sjedinjavanju jezika Bonum vinum laetificat cor hominis prevod sa francuskog i beleška: Nina Živančević

37

DOMINIK FURKAD (Dominique Fourcade)

Dominik Furkad (1938) je pesnik i umetnički kritičar. Priredio je nekoliko studija posvećenih Anriju Matisu. Uredio je specijalnu svesku časopisa L’Herne posvećenu Reneu Šaru. Počev od knjige Le ciel pas d’angle koncipira knjige-objekte i više pažnje poklanja čitanjima i javnim nastupima. Iz njegove obimne bibliografije izdvajamo: Le ciel pas d’angle (1983), Rose-déclic (1984), Son blanc du un (1986), Xbo (1987), IL (1994), Le sujet monotype (1997), Tout arrive (2000), sans lasso et sans flash (2005) i Citizen Do (2008). TO suočene s pustošenjem u strahu žurbi reči sve reči se ujediniše i izabraše jednu među sobom reč spomenak odmah bi izabrana da preživi i ukrca se u arku jer je bila potrebna jedna prolećna reč jedna ekstremna reč reč koja je značila nemoj me zaboraviti nikad ko je to nemoj? ko je to moj? ljudski rod naravno reči su ljudski rod (sve se ovo dogodilo kad sam se sagnuo da bih ti fotografisao članke ti ljubavi moja koja si ljudski rod ja koji ti pripadam pritom pripadajući samo rečima) a sada je ta reč sama u arci reči nisu posednici reči roda su zaposednute ali njihov vlasnik nije rod reč spomenak nije na orbiti sreće ona koketira sa odsustvom udaljavanjem prekidom vezana je za nešto veoma živo nešto veoma nemoguće nešto otrgnuto za neku nemoguću krajnjost kao i za strepnju zaborava reči šaptača o reči koje se ne poseduju koje čak ni ne poseduju reč zaborav reči koje ste sve redom spomenci nijedan čovek nije šaptač on je šapat

38

on je jedna reč koja igra unatraške i ne govori mi ništa ni o sebi ni o tebi ni o meni on je samo poslednja reč u ljubavnoj strepnji pre napuštanja svake reči reči su zaposednute stvarnošću zaposednute ljubavlju strepnjom a ova više od bilo koje druge zaposednuta zaboravom plava reč dramatična sigurnost koja gleda na vreme bez reči jedno potpuno drugo vreme koja postavlja pitanje drukčijeg vremena pitanje druge reči vremenu bez tla kako ga doživeti vremenski svet bez vremena rod pošast o moj ljudi duguju izvinjenje poeziji (u ljudsku vrstu se ne ubrajaju ljudi) prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

Audio-snimak

Dominique Fourcade, Sans force © cipM – centre international de poésie Marseille

39

KATALIN MOLNAR

(Katalin Molnár)

Katalin Molnar je rođena 1951. u Budimpešti. Od 1979. živi u predgrađu Pariza. Tenzija između isuviše kodifikovanog jezika Francuske Akademije i zbrkanih dijalekata koji se govore u radničkim četvrtima u Parizu osnova je njenog književnog delovanja. U časopisu Poézi Prolétèr, koji je 1997. osnovala sa Kristofom Tarkosom, spojila je svoja razmatranja o „vulgarnom francuskom“ i inovativne predloge za transkribovanje govornog jezika. Kasnije je ovu koncepciju razvila u delu Konférans pour lé zilétré (u slobodnom prevodu: „Konferancija za ne pismene“). Katalin Molnar objavila je nekoliko knjiga poezije na mađarskom pre prve knjige na francuskom sa poèmesIncorrects et mauvaisChants chantsTranscrits (1995). Usledile su Kantaje (1996), Konférans pour lé zilétré (1999) i roman Lamour Dieu, objavljen pod pseudonimom Kite Moa (1999). lošePesme transkribovanePesme neispravnaPesmaSaLekcijomIzMarksizma1

daDržavaUmiratiSasvimSama iDaSamimTimTiNeSmetiJu/JeUništavati daLiTiToBitiJasno?2 daSintezaNeMoćiNastatiBezAnalize evolucijaBezPrepreke taktikaBezStrategije iDaNištaSeNeOstvaritiBezVolje daLiTiToBitiJasno? daReakcijaBitiPadina poKojojKlizitiOnajKoStupitiNaNju iDaReligijaBitiOpijumZaNarod daLiTiToBitiJasno? daČovekBitiKapitalZaČoveka iDaČovekKojiPružatiSrećaDrugomČoveku takođeDobijatiSreću jerLjubavSeKupovatiLjubavlju aPoverenjeSeKupovatiPoverenjem iDaČovekUsamljenBitiSlab aliZajednoSDrugiBitiJak daLiTiToBitiJasno?

40

daNikoNeMoćiRešitiProblemKojiNeSadržatiRešenje niPostavitiPitanjeKojeNematiOdgovor većDaPutKojiVoditiKZnanju neBitiProstranNoUzanIJakoStrm iDaSamimTimPopetiSeUzNjBitiTeško daLiTiToBitiJasno? daSamoNaPovršiniOdigravatiSeSlučaj jerZakonVladatiUDubini iDaProleterImatiIstiInteresIIstiNeprijateljUSvakojZemlji iDaUživatiUMuziciPričinjavatiVećeZadovoljstvoNegoUživatiUŠampanjcu daLiTiToBitiJasno? transkribovanaPesmaSaVetromKojiDuvati kadVetarDuvatiSaVelikeReke sirotiČovekNeMoćiSeSakriti (sirotiČovekNeMoćiSeSakriti) aKadBiSamoVetarNeDuvatiSaVelikeReke siromaštvoNePostojati (siromaštvoNePostojati) maliŽan zaštoTiNePorasti? (zaštoTiNePorasti?) jerKadBiSamoTiMoćiPorasti tiBiMoćiPostatiVojnik (tiBiMoćiPostatiVojnik) transkribovanaPatriotskaPesma saborče tiSadaMoćiUčinitiOgromnoDeloZaDomovinu gdeDespotskiRežimVladati kojiPoslatiOkrutniVojnikNaTi iKojiDoćiSaZastavom gdeKipteći (krvTeći) iOnSeNeZaustavljatiPredTvojomKućom negoUći iPobitiTvojuPorodicu tiMoratiDaklePoćiSNama

41

daSeBoritiZajedno iMiNePovlačitiSe (miNePovlačitiSe) jerMiHtetiZalitiNašuZemljuSaKrvNeprijateljskaUVelikaKoličina (ZalitiNašaZemljaSaKrvNeprijateljskaUVelikaKoličina) 1 Marx – Engels: Aforizmak, Kossuth Könyvkiado, Budapest, 1985. 2 Danas, 25 desambra 1994, žapel ma mer. Mon mlađi frer Feri diže slušalicu. Prevodim: Kesktufe? Žekrianlivr. Stavi me u knjigu! Kako da te stavim, napisala sam mu an franse. Me fransoa, baš me briga. Nikom ni parol i stavi me. Ž prefer negde u sredini. prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

Audio-snimak

Katalin Molnar, Hongroise Histoire © cipM – centre international de poésie Marseille

42

MIŠEL GRANGO (Michelle Grangaud)

Mišel Grango je rođena 1941. u Alžiru. Godine 1995. postaje član Oulipo-a. Posvetila je nekoliko knjiga anagramima, palindromima i drugim ulipističkim tehnikama. Članica je redakcije časopisa Poésie.

Objavila je sledeće knjige: Calendrier des fêtes nationales (2003), Calendrier des poètes (2001), Souvenirs de ma vie collective (2000), Etat civil (1998), Poèmes fondus (1997), Jours le jour (1994), Geste (1991), Stations (1990), Mémento, fragment (1987), sve za izdavača P. O. L. Lični podaci (...) Izgovor slova nije svevažeći, već relativan i promenljiv. Zovem se Monique, aime, eau, aine, hie, cul, eu, oeufs. U francuskom se iza q uvek nalazi jedno u koje se ne izgovara. Energija prikazuje razdražljivost. Zovem se Carole, c’est ah, air, oh, elle, eux. C se izgovara različito, zavisno od slova koje za njim sledi. Razdražljivost ujedinjuje u bratstvu. Zovem se Robert, aire au bey, eux, air thé. U francuskom je odnos između slova i njihovog izgovora vrlo poremećen. Zastakljena gravura prikazuje voz (od koga vidimo samo parnu lokomotivu i prvi vagon) na stanici pred jednom jako belom zgradicom, zaštićenom majušnom palmom. Legenda precizira: pogled na stanicu Sfaks. U kineskom, odnos između ideograma i izgovora ne postoji. Bratstvo je ukaljano prevarom. Piazza di Spagna, na zavesi izloga, prodavnica najavljuje UMETNINE. Kina, ogromno carstvo u čijem okrilju je ujedinjeno više jezika, nije se mogla zanimati za stvaranje pisma. U TGV-u, sedeći kraj prozora, naslanja slepoočnicu na staklo, i zamišlja voz spolja, vidi dugačku narandžasto-sivu crtu koja vodoravno preseca predeo. Svaki jezik ima svoje pismo. Prevara izaziva zapaljenje. Svako pismo je saobrazno nekom lokalnom fenomenu. Kina prevazilazi ograničeni okvir lokalnih fenomena. Ispostavlja se da je zapaljenje nemilosrdno. Svojim oblicima, zvučnošću, međusobnim vezivnim mogućnostima, slova se pokoravaju različitim, besmislenim, ali neprikosnovenim pravilima.

43

Milosrđe dovodi do smeha. Ja se zovem, ko je zapravo taj koga zovem, da, to je to, ja se zovem. Besmisao je apsolutan. Možda je jedino besmisao apsolutan. Smeh ima komični karakter. Slova su proizvoljan i neuređen apsolut. Odeljak sa niskom temperaturom služi samo za pravljenje ledenih kockica. U francuskom samo 26 slova čini čitav jezik. Skoro sva slova se mogu izgovarati na različite načine. Komika izdaje naređenja. U tome je čar francuskog jezika. U Amsterdamu, šiljati vrhovi zbijenih zgrada prekriveni su snegom. 26 je broj. Na redu počiva glava. Broj je stvoren da bi se brojali objekti koji su različiti, ali iste vrste. Mogu se brojati slova, prsti na ruci i stopalima, nogari stola, noge životinja, telefonski pretplatnici koji žive u 11. pariskom arondismanu, čije ime počinje na Z i koji nisu na crvenoj listi. Ne mogu se brojati kapi vode, koje su iste vrste, ali se međusobno ne razlikuju dovoljno. Ne mogu se brojati svi objekti koji čine jedan grad, jer nisu iste vrste, recimo, neki objekti, poput svetiljki i balkona od kovanog gvožđa, su nepokretni, dok su s druge strane, drugi objekti poput stanovnika, bubašvaba i golubova (da ni ne govorimo o galebovima, automobilima, poštanskim paketima, telefonskim komunikacijama itd, itd.) pokretni, dakle, sposobni da istovremeno pripadaju gradu, i da mu ne pripadaju. Grad Istanbul je podeljen na tri velike četvrti koje razdvajaju vode Bosfora i Zlatnog roga. Glava je metla opremljena dugačkom ručkom. Mogu se brojati brojevi, ali se ne mogu izbrojati, jer su beskrajni. Brojevi počinju sa jedan, a onda se nastavljaju do u beskraj, što znači da nikad ne prestaju da se nastavljaju. Ručka daje punomoć. Broj roj ojjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjjj brojevi hodaju sledeći jedan drugog. Ribe u ribnjaku pokreće jedan lagan, neprekidan, tih i nepredviđen pokret. Svaki broj je različit od onog za kojim sledi, i od onog kome prethodi. Ime broja je apsolutno nepromenljivo i jednoznačno: nepromenljivo je isto kao vlastito ime ili ime slova. Broj ne označava ovaj ili onaj objekat, već apstraktni pojam veličine. Punomoć izaziva neverovatno divljenje. U najvećem broju slučajeva, smisao neke apstraktne reči kao što je „veličina“ je neodređen. Ali brojevi su istovremeno apstraktni i strogo precizni. Svaki broj je uvek istovetan sebi samom. Divljenje dovodi do meteža. Brojevi poseduju odlike po kojima su bliski rečima, i druge odlike po kojima su bliski slovima. U kancelariji za REGISTROVANJE, imena su ispisana redom, kao brojevi. Ona kaže da je u registrima ličnih podataka sve zapisano, rođenje, brak, i smrt.

44

Ali o taj otac ga je priznao prerano pre rođenja, majka ni majka nije htela da htela dete ali o taj otac se uz se usprotivio majci da bi ga ona pri sebi pri sebi priznala, onda su ga priznali priznali priznali za jedno, zajedno, ali samo otac, otac more otac, otac mora da ga prizna, samo otac mora da ga prizna, šta onda raditi? U Kini, sve reke teku ka istoku. prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

Audio-snimak

Michelle Grangaud, Souvenirs de ma vie collective © cipM – centre international de poésie Marseille

45

ŽAN-LIK PARAN

(Jean-Luc Parant)

Žan-Lik Paran (1944) je pesnik i vajar. Piše tekstove o očima i pravi kugle. Osnivač je muzeja Kuća žive umetnosti (Maison de l’art vivant) u Bui-le-Baroniju, u kojem izlaže skulpture, zajedno sa suprugom Titi Paran. Do danas je objavio oko 150 knjiga i priredio brojna čitanja i izložbe. Među poslednjim objavljenim delima autora, izdvajamo: Les yeux ouverts (zajedno sa Titi Paran, 2002) ; Les yeux deux (2003), Les yeux trois, (2003) i Le bout des bordes 7/8,(2003). Pošto se ne vidim, dodirujem se Pošto se ne vidim, dodirujem se. Dovoljno mi je da se dodirnem da bih se prepoznao. Dodirujem se i saznajem ko sam. Pod prstima sebe dozivam i dolazim. Eto me. Dodirujem se i govorim, govorim sebi, udešavam svoje postojanje na zemlji. Dodirivati svoj pol znači podsetiti se na sebe, dozvati ono dete koje smo bili, dozvati našeg oca i majku, naše dete, decu naše dece. Kad bismo videli sve, kad ne bi bilo ove noći koja okružuje dan, ne bismo ništa rekli, ne bismo znali kako se zovu predmeti. Predmeti imaju ime jer su oni prevashodno u noći, nevidljivi, a dodirljivi. Dozvali smo predmete da bismo ih učinili vidljivim, a tek onda kad su nas čuli, onda smo ih ugledali. Povikali smo u beskrajnu noć da bismo pozvali sunčevu svetlost da se pokaže. Jer bez našeg povika svetlost ne bismo ni prepoznali, ne bismo imali pmćenje, i sve bi ostalo u tami, goreći. Dodirujemo da bismo naterali svet da progovori, da svet ne bi bio nem. To što nema svetlosti bez tame, to je zato što bez ruku nema očiju koje vide nedodirljivo, to je zato što nema reči. Dodirnem i dam ime onome što dodirnem jer dodirujem rukama i jer imam ruke zato što sam se uspravio i zato što sam, uspravljen, uputio pogled na drugi kraj, gde se ne nalazim, na drugi kraj gde više ne mogu da dodirnem i zato što je nedodirljivo, pre nego dodirljivo, stvorilo znakove, reči, jezik. Vidim samo ono što ne mogu da dodirnem, kao da sam ga najpre dohvatio rukama da bih ga prepoznao i učinio vidljivim, i kao da sad vidim ono što sam dodirnuo u neko drugo vreme, kao da sam se udaljio u nedodir da bih video, kao da sam se udaljio u noć u nedogled, da bih dodirnuo. Ako sebe samog ne vidim, to je zato što sam ja jedini predmet koji ne mogu da napustim. Stalno sebe dodirujem da bih sebe stalno podsećao na sebe samog. Mi ne vidimo ono što oni ne vide

46

Mi ne vidimo. Vi vidite, ali ono što vidite ima bezbroj gledišta, i svako od njih pruža drukčiju viziju onoga što vidite. Ti ne vidiš. Mogu da kažem da sam video samo ako sam uspeo da obiđem ono što vidim, i da ga preletim, da se uzverem uz njega: i ne samo pod tim uslovom, muškarac mora da ode još dalje, žena mora da uđe u unutrašnjost svega što vide deca da bi se moglo da kaže da je videla. Da bi video, moraš da podigneš skele oko svega što ja vidim, da podigneš skele na svim udaljenostima, sa prečkama na svim visinama, pa da potom zakoračimo na svaku skelu ponaosob, a da se muškarac popne na svaku prečku. Jer mi vidimo, ali vidimo samo kroz jedno mesto na svom telu. Oči su nam se otvorile samo ispod čela. Vidim samo onim delom na kom mi se nalaze oči. Kad bi mogao da vidiš svim stranama svog tela, kad bi ti se oči otvorile svuda, na svim visinama, od glave do pete, ljudi bi videli odasvud istovremeno, žene bi videle svet odasvud istovremeno. Da bi video, treba očima da pratiš ono što ja vidim, i da se okrećeš oko toga, pri čemu bi sa svakim obrtajem načinio jedan korak unatrag, i sve tako do u nedogled, sve dok ne budeš više video ono što mi vidimo. A onda da nastaviš da očima pratiš ono što ja vidim, da nastaviš da se obrćeš oko onoga što muškarac vidi, uspinjući se sa svakim obrtajem za jedan korak, i tako uvis do kraja, sve dok ne budeš više video ono što žena vidi. A onda još da nastaviš da pratiš očima ono što ja vidim, i da se okrećeš oko onoga što mi vidimo, spuštajući se svakim obrtajem za po jedan korak, i tako do najniže tačke, sve dok ne budeš više mogao da vidiš ono što muškarac, žena i deca vide. Jer videti znači stići tamo gde se više ne može videti, to znači otvoriti oči tako da se više ne mogu sklopiti. Videti to znači ići dok ne iščezne viđena slika. Videti znači otići tamo gde više ne vidimo, to znači otići svuda, tako daleko i tako blizu onome što vidite da sve što vidite iščezne. Videti, to je kao da si sebe video odasvud: odozgo, odozdo, sa svih strana, iz svih uglova, iz svih daljina; to znači obići čitavo telo sve dok od sebe može da se vidi samo vrh nosa, sve dok se toliko ne udaljiš od sebe i ne približiš sebi da sebe više nikad ne možeš da sagledaš celog. Videti, to je kao videti samog sebe iz tolike blizine i iz tolike daljine da se više ne možeš videti osim drugim očima koje nas vide. Videti, to je preći put od najveće blizine do najveće udaljenosti od onoga što vidimo sve dok se više ne može videti ono što čovek vidi, sve dok se vidi ono što žena nije videla. Pošto smo videli sve dok više nismo mogli da vidimo svoje oči, vidimo sve dok više ne budemo mogli da vidimo ono što vidimo. Kao da je muškarac, u cilju da progleda, video svoje oči sve dok više nije video svoje oči. Kao da žena vidi samo zato što ne vidi svoje oči. Ti vidiš zato što vidiš, ne videći svoje oči. Mi ne vidimo. Video sam svoje oči koje više ne vidim jer vidim svet. Mi vidimo svet jer smo videli svoje oči koje više ne vidimo. Jer oči koje sam video jesu svet koji vidim. Mi ne vidimo i vidimo samo svoje oči. Ili vidim i ne vidim samo svoje oči. Vidim sve sem svojih očiju.

47

Kao da su naše oči koje ne vidimo sve ono što ne vidimo, ili kao da ne vidim svoje oči zato što su one nekada bile sve što sam mogao da vidim. Mi smo jednostavno obišli svoje oči, popeli se na svoje oči, obleteli svud oko naših očiju. Ja sam prosto prošao kroz svoje oči od poda do plafona. Mi smo prosto obišli svoje oči sve dok nismo učinili da se svet pojavi oko nas. Pošto ste učinili da se ukaže sunce zbog kog su oči nestale, otvarate oči danju, dok ih noću zatvarate. Čovek vidi, ali zbog toga što vidi, gubi iz vida to što vidi, da bi mu se otkrilo ono što ne vidi. Žena vidi da bi videla ono što ne vidi. Deca su videla svoje oči da bi videla svet, i, čim bude sagledan, svet će postati nevidljiv kao što su oči čoveka i žene postale nevidljive da bi oni mogli da vide ono što ne vide. Kad bi tvoje oči mogle da ostave tragove u našim rukama Kad bi tvoje oči mogle da ostave tragove, trebalo bi da slike koje vidiš budu njima potpuno pokrivene da bi ih ti video, trebalo bi da ne preostane nijedan ugao pogleda kroz koji tvoje oči nisu prošle. Nikada ne vidim bez kretanja. Mi vidimo odasvud, inače ne vidimo ništa. Sve što vidite sačinjeno je od nizanja svega što vidimo sa svih strana sa kojih vidimo sve što vi vidite. Mesto koje se nigde ne vidi ili koje niko nije video mnogo je bliže mestu koje se vidi odasvud ili koje vide svi od mesta koje se vidi samo s jedne tačke. Samo s jedne tačke, mesto je lišeno svoje svetlosti i tame. Kad vidiš, prostor koji obuhvata to što vidiš ispunjava se očima da bi bio vidljiv. Da bih video, treba da se obrćem oko svega što vidim, da se obrćem odozdo nagore, od granice pojavljivanja onoga što vidim, u neposrednoj blizini, do granice njegovog nestanka, u daljini. Da bi video, treba da se uspneš prema onome što vidiš, pošto se ono što vidiš uvek nalazi iznad tebe. Da bismo videli, treba da pođemo iz daljine iz koje je ono što vidimo na granici vidljivosti. Samo jedan korak nazad, i ono što vidimo biće nevidljivo. Da biste videli, treba da se uspinjete, da krenete ka onome što vidite odozdo, da se uspinjete spiralno, lagano se obrćući, pri čemu bi vam donji deo onoga što vidite postajao sve jasniji, približili biste mu se postepeno svakim obrtajem, budući da su vaši obrtaji jako zbijeni, tako zbijeni da bi mogli da se dodirnu međusobno, da biste pri svakom obrtaju mogli da se provučete između poslednjeg i sledećeg te da tako ne izgubite nijedan prostor vidljivosti. Da bi video, muškarac treba tako da se obrće uspinjući se prema svemu što vidi, sve dok mu se ono što vidi ne bude učinilo sve bližim i sve jasnijim, sve dok ga obrtaji koje izvodi ne budu odveli tako blizu svega što vidi da u jednom obrtaju može da obiđe sa svih strana sve što vidi. Da bi videla, žena treba polako da ostavi sve što vidi i da se popne načinivši jedan, pa drugi, pa treći, pa četvrti obrtaj ispod svega što vidi. Da se žena tako popne obrćući se, očima fiksirajući sve što vidi, sve dok sve to što vidi ne bude potpuno nestalo ispred nje. Sve dok deca ne obiđu čitav spektar vidljivosti svega što vide, nijednom ne propustivši nijedan ugao pogleda. Sve dok ne budu potpuno videla sve što žena vidi, sa svih strana, u svim pravcima, sve dok muškarac ne obuhvati sve što vidi svojim očima, kao kakvim ogromnim rukama,

48

postavljenim na sve što vidimo. Jer sve što deca vide nalazi se u svetlosti kad ona mogu rukama da dohvate sve što vide, kad je ono što mi vidimo možda isto tako u tami. Jer ako je mojim očima svet dalek i mali, tvojim rukama svet je velik i blizak. I samo pomoću naših otvorenih očiju i ispruženih ruku, uprtih prema svetu svet nalazi svoje pravo mesto i svoje prave dimenzije. Zbog toga što istovremeno vidimo i dodirujemo svet, on je upravo tu gde jeste, i upravo takav kakav jeste, jer je svet istovremeno i u svetlosti i u tami. Naše oči bi se otvorile samo pred svetom koji nam je nadohvat ruku. Bez ruku nema očiju, bez dodira nema pogleda. Svaki korak mi otvara oči jer svaki tvoj korak dovodi svet u naše ruke. prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

Audio-snimak Jean-Luc & Titi Parant

Si nous ne pouvons pas voir nos yeux c'est que nous sommes encore dans l'enfance du monde je t'aime

© cipM – centre international de poésie Marseille

49

NATALI KENTAN (Nathalie Quintane)

„Zovem se Nathalie Quintane / Hello my name is Na-tha-lie-quin-ta-ne / rođena sam 8-3-64 / I was born in 1964 in Paris, France / živim u Dinj-le-Benu / I live in the south near the Côte d'Azur / često pišem jednostavne rečenice / my style is simple, but sometimes complicated / prve tekstove sam objavila u časopisima / I published my poems in avant-gardists, or less avant-gardists, reviews / priređujem čitanja u bibliotekama ili javnim salama / I can read on my lips or in my head if you want.“

(autorkina beleška) Godine 1993, zajedno sa Stefanom Berarom i Kristofom Tarkosom osniva RR, časopis koji parodira tekstove i manire savremene poezije. Objavljene knjige: Remarques, Cheyne (1997), Chaussure, POL (1997), Jeanne Darc, POL (1998), Début, POL (1999), Mortinsteinck, POL (1999), Saint-Tropez – Une Américaine, POL (2001), Formage, POL (2003), Les Quasi-Monténégrins, POL (2003) , Antonia Bellivetti, POL (2004), L'Année de l'Algérie, Inventaire-Invention (2004), Cavale, POL (2006), Une oreille de chien (2007), Grand ensemble, POL (2008).

Cipela Kad pomislim na reč cipela, odnosno kad je kažem, artikulišući je ustima ili ne, setim se, na primer, jednog para cipela (žutih mokasina) koje sam imala kao mala, a te cipele su u to vreme privlačile pažnju mojih drugova (kome bi još palo na pamet da obuje žute cipele) koji su ih odmah uporedili sa biskvitima punjenim pomorandžama koje smo dobijali u menzi; ili se setim opsesije cipelama jedne moje drugarice, koja gomila kutije, mesecima štedi da bi kupila jedan par; ili onog jedinog puta kad mi je prodavac dao tehničke karakteristike i izraze koji su mi otvorili vrata u kompleksni univerzum četvorotaktnih motora; ili se setim one vežbe dikcije u kojoj se radi o čarapama nadvojvotkinje, a ne o njenim cipelama; ili se setim spiska naziva cipela, i zapravo, teksta-cipele, na koji me sada navodi reč cipela, koji ne mogu da pročitam ni da čujem, a da ne pomislim na situaciju teksta u nastajanju, na to kako bih mogla da ga ispravim ili povećam; tako je vrlo verovatno da će reč cipela ubuduće dugo da me asocira na ovaj tekst. U izlozima radnji, cipelama su vezane pertle. U svojim kutijama, cipele su zaštićene folijom od svilenog papira presavijenom na dvoje. Unutar svake cipele, etiketa proizvođača ponekad landara, a da ne otpadne. U kutijama su cipele raspoređene paralelno, krajeva okrenutih suprotno. Sa pijace na pijacu, cipele se prevoze u kamionima jako sličnim onima u kojima se prevozi meso ili riba, u kojima se cerada otvara sa strane. Na autoputu, blizu Romana, jedan pravougaoni pano kestenjaste boje prikazuje, nadomak neke stilizovane crkve, dve cipele.

50

Kupujem cipele sa debelim đonovima, ili cipele sa tankim đonovima. Hodanje u cipelama sa debelim đonom i u cipelama sa tankim đonom izaziva različita osećanja. Hodanje u klizaljkama sa debelim đonom isto je što i hodanje po malom dušeku. Bilo da je cipela na početku imala tanak đon ili da se on istanjio habanjem (vreme hoda × priroda prepešačenih terena × način hoda), posredstvom tankog đona mogu se osetiti izbočine po zemlji. Na dužim stazama, na kožnim cipelama se stvaraju nabori – duboki nabori po kamašnama. Da bih nazula cipelu, moram da savijem stopalo; potom moram da probam da smestim petu, koja žustro uranja u unutrašnjost. U unutrašnjosti novih cipela nalaze se smotuljci zgužvanog papira: stopalo nailazi na njih kad hoćemo da se obujemo, a zaboravili smo ih tu. Oblik stopala se upisuje u sam oblik cipele, ili je pak oblik cipele taj koji je načinjen po slici stopala. Šupljina se nalazi desno na levoj cipeli, a levo na desnoj cipeli. Kad je jako vruće, skinem cipele i gazim direktno po kamašni. Za razliku od đona, kamašna cipele nikad nije ravna, budući da se ravna po obliku stopala. Treba dodati i to da gaženje po kamašni poravnava gornji deo cipele, osim ako je načinjena od čvrste kože. Jedna obična cipela može imati dubinu šešira. Da bih proverila vrh neke (ili svoje) cipele, postavljam stopalo na đon: tad ne bi trebalo ni da pređe vrh, ni da bude ispod njega. Kontura jednog sledi obris drugog, pod uslovom da smo se setili da levu cipelu koristimo desnom nogom, i obrnuto. U cipele čiji je vrh neznatno veći od mog broja, stavljam podloge. Kad se probuši đon sportske obuće u koji je ubačen vazduh kad god zgazimo, čujemo kratko šištanje. Ako sam obula debele čarape, cipele će mi izgledati manje.

* Kad leti dugo ostanem na livadi, vidim kako se otisci koje su ostavile vlati trave ukrštaju na mojoj koži. Postavljeno na zemlju, stopalo skriva upravo onu površinu u koju se utiskuje. Jedino se senka stopala donekle podudara sa svojim izvorom. Senka tela zaostaje za telom, dodiruje ga, ili mu prethodi, zavisno od usmerenja sunčevih zraka. Takođe, može da mi se učini da jurim za svojom senkom, ili da se od nje udaljavam. Ili da pratim svoju senku. U cipelu svetlost slabo prodire. (Unutrašnjost cipele je mračna, jer je njen otvor jedva nešto većih dimenzija od obima članka.) Dno čizme je još mračnije. Tako moja stopala borave u mračnom i krutom mestu, koje ne vidi svetlost. Iako inače ne mogu da vidim unutrašnjost svojih cipela, kada ih obujem, pretpostavljam da u njima vlada skoro potpuni mrak. Cipela nije prirodna stvar, kao ruža, već ručno izrađen proizvod, kojeg je napravio čovek, pomoću svojih mašina. Cipele počivaju na podu, i ne penju se takoreći nikad do stolova, niti se zabijaju u vazu. Ipak, ruža odavno nije više divlji cvet. Ruža se gaji radi prodaje. Ili poklona; ili da bi se našla u buketu. Nove ruže nastaju svake godine; dobijaju ime; nijedna ruža ne nosi samo ime ruže:

51

Attraction, Dirigent, Bit O’Sunshine, Visoki busen, Delimitation, Spinosissima, Confetti, ili Petula Clark. Buduća ruža se ne rađa kao ruža, a da nije promišljena, nacrtana, pre rođenja, a potom sa ružičnjak kalemi, gaji, premešta, pa opet kalemi. Nema, dakle, velike razlike između cipele i ruže. Ali cipela je malo korisnija ruža od same ruže. Cipela, poput ruže, nosi posebna imena: Bowen, Babouche, Gentleman Farmer, Salomé, Cuissarde, York, Tong, Méduse. Cipela nosi ime cipele, kao i mnoga, druga imena, poput ruže. Pogled kojim osmatramo cipelu postavljenu ispred nas (na primer, u nekom izlogu) neizostavno je isti pogled kao onaj kojim osmatramo ružu. Kao predmet, cipela nas se tiče na isti način kao ruža. Jedna ne saopštava ništa više od druge. Nije da je cipela manje „prirodna“ od ruže. Kao što i knjiga, nakon pedeset godina, potpada u javno dobro, i cipela je, silom, okolnosti, potpala u ruke Prirode. Nemam potrebu da neku cipelu gledam kao da je ruža. prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

Audio-snimak

Nathalie Quintane, J’ai parlé des montagnes qui entourent la ville © cipM – centre international de poésie Marseille

52

SESIL MENARDI

(Cécile Mainardi)

Sesil Menardi je rođena u Anijeru 1966. Nakon kratkog perioda obrazovanja u oblasti Nice, zahvaljujući knjizi Grièvement objavljenoj 1992. kod Žan-Mišela Rabatea i Fransoe Dominika, dobija stipendiju Vile Mediči u Rimu, gde će provesti šest godina. Vrativši se u Francusku, ponovo se seli na jug, gde posećuje umetnike i tako oblikuje svoju inventivnost i odnos prema pisanju.

Objavljene knjige: La forêt de Porphyre (1998), La blondeur (2004), Point Of View (u saradnji sa umetničkim fotografom A. Gomez de Tudom, 2005), Je suis une grande Actriste (2007), L’eau super-liquide (2008) i Poemz (2009). Porfirijumska šuma Napadam skup tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje. Tekstovi-napisani-za-samo-jedno-čitanje ne razlikuju se, objektivno uzev, od drugih, oni samo neprekidno krvare u svoju smrtonosnu kupu, i pružaju utisak onome ko ih sastavlja (utisak koji pak ničim nije opravdan) da ne sme da se pređe, da ne sme ništa da precrta, da iz prvog besprekornog poteza ispiše: „Priprema... na mesta... pozor... sad!“ a onda odjednom da se nadoveže na nešto drugo. Tekstovi-napisani-za-samo-jedno-čitanje daju vam netaknut osećaj trajanja, nepovratnosti stvari, pružaju neuhvatljiv pogled na, treba ih pisati kurzivom. Čudnog li ograničenja, apstraktni polustih paniči; cezura ima unutrašnje krvarenje: bez panike! teče se samo pravo, na dno teksta, dotiče se njegovo neverovatno dno, izdvojeno iz stvarnog dna, odakle oni... Tekstovi-napisani-za-samo-jedno-čitanje... registruju odjek svega što ste već jednom pročitali, svega napisanog, i reprodukuju ga, tako da možete slobodno da ga poslušate (efekat koncerta), neznatno pojačanog (efekat reverb’). * Kad čitate tekst izvučen iz skupa tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje, neizostavno pomislite: „Pažnja, ovo će ići isuviše brzo, ili će ići jako sporo, ili će napredovati vrlo osrednje.“ Niko vas pritom ne obavezuje da prilagodite svoju brzinu prema bilo kakvom prertabliranom konceptu/ ugovoru/ čitalačkom paktu, niti da ih čitate nekim otužno konstantnim i jednoličnim tonom, niti da se trudite da preduhitrite muziku, niti da pomislite: „Pažnja, nikako ne smem da načinim grešku, ne smem da se prevarim, jer nemam pravo da ih ponovo čitam“, ali tačno je da se neodoljivo oseti potreba da se tekstovi pročitaju iz jednog cuga.

53

* Skup tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje čini zaseban deo književnosti (ja posedujem njegov neodređeni podskup u svojoj biblioteci, koju nisam sakupila) koji se, svesno ili ne, nadahnjuje načelom, i to toliko da bi se jedna takva konvencija našla u pozadini nekog dela prilikom svakog pokušaja pisanja. Ali mogli bismo smelo pretpostaviti da poezija, više od bilo koje druge prakse, takođe drži do tog nepriznatog ograničenja. * Skup tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje podseća vas na suludu nestalnost čitanja/ na nestalnu ludost čitanja (koje je počesto bezobzirno), suludu nestabilnost rečenica, vraća vas u doba kada ste se saplitali o reči, o smisao, o pokrenutu masu, toliko da se niste usuđivali da čitate naglas pred svetom, vraća vas na tekst bez interpunkcije, neprirodne veličine. * Koegzistencija skupa tekstova-napisanih-za-samo-jedno-čitanje – i drugih skupova (npr. tekstova-napisanih-za-više-čitanja ili tekstova-napisanih-da-se-ne-čitaju ilitekstova-napisanih-bez-ikakvog razloga... itd.) (kako god bilo, jedni se ne mogu izuzeti od drugih) ne sme biti predmet razmišljanja, ničim ne doprinosi razmišljanju, ona se može samo konstatovati i ne prelazi stadijum sopstvene konstatacije. (...) * Šta bi se desilo kad bismo nasumice ubacili bilo koju reč na bilo koje mesto u neki od tekstova iz skupa, a koja ne bi imala nikakve veze sa njim – LI HARVI OSVALD – Šta bi bilo sa njenom sposobnošću integracije/pripajanja tekstu, sa njenim stepenom diskrecije/nestanka u tekstu, s obzirom da on jeste to što jeste, ili bilo koja druga reč „uljez“ (da li bi bio otkriven ili ne? poput malih crteža ucrtanih u veći crtež u tanjiru). Šta bi se, recimo, desilo sa drugim rečima? (...) * Da li bi postojala šansa da tekstovi-napisani-za-samo-jedno-čitanje dobiju neodređenu rekonstrukciju nečega što se sudbinski dešava samo jednom i nikad više? – trenutak u kome smo odjednom naučili da plivamo ponavljao bi se u ravnomernom ritmu, u hipnotičkim ciklusima neprekidnog nadovezivanja, tvoreći najzad nešto poput avionskog uzgona – i to, pošto nisu toliko pripravni da govore, već da jednostavno budu čitani (nezavisno od onoga što prepričavaju), jer ono što je u najvećoj meri nezavisno u njihovom prepričavanju nalazi se u odjeku koji stvaraju njihovi devičansko-akustični sudovi koje čujemo. Čujemo li ih? kada krenemo ispočetka.

54

prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

Audio-snimak

Cécile Mainardi, L’eau super-liquide © cipM – centre international de poésie Marseille

55

KRISTOF TARKOS

(Christophe Tarkos)

Rođen je u Marseju 1964. Jedan je od najplodnijih i najaktivnijih pesnika novije generacije. Organizovao je vrlo zapažene performanse i čitanja. Nadahnut prvenstveno bitnicima, američkom poezijom, kao i francuskom zvučnom poezijom (poésie sonore), zanemarujući „oficijelne“ tokove francuske savremene poezije (otvoreno im se podsmevao), rado je isticao da je on zapravo „improvizator, proizvođač pesama“, a ne pesnik. Zajedno sa Katalin Molnar pokrenuo je časopisPoèzie Prolétèr, a sa Šarlom Penekenom i Vensanom Tolomeom objavio je jednu svesku časopisa FACIAL koji je dosta uticao na razvoj slema u Francuskoj. Umro je 2004.

Ja sam francuski pesnik. Ja radim u Francuskoj. Pišem na francuskom. Ja ću biti pesnik Francuske. Ja pišem na francuskom jeziku. Francuski jezik je francuski narod. Francuski narod ne može postojati bez jezika Francuske. Jezik Francuske postoji samo kroz svoje pesnike, jezik je jezik kada je živ jezik, pesnik oživljava jezik, vaskrsava ga, jezik je živ, jezik je lep. (iz knjige Pan) Objavljene poetske knjige: Oui (1996), Le Bâton (1998), Caisses (1998), La Valeur Sublime (1998), Le Signe = (1999), L'Argent (1999), Cage (1999), Pan (2000), Anachronisme (2001), Processe (2003), Écrits poétiques (posthumno sabrane zbirke, POL, 2008). Anahronizmi Imena su opsesivna, progone me. Ona se koriste, ne pripadaju nikakvim opštostima, ne služe nikakvoj svrsi, ne žele da se potčine jednostavnom, opštem, zajedničkom pravilu, ne žele da se rastavljaju ni da se izdužuju ublažavaju menjaju obrću niti da se upotrebe u nekim drugim različitim prilikama. Moram da poređam sva ta imena koja me progone. Ne znam čemu ona služe, služim se njima, ona iskaču instinktivno bez ikakve najave, pritiču iz dubine u kojoj nemaju mira, u kojoj se i dalje glože, obrću pokušavajući da postanu obični izrazi, koji se mogu upotrebiti, rečenice, delovi rečenice, ona ne žele da ostanu sama u sebi, lišena bilo kakve spone, trebalo bi da ih ja spojim, da više ne dolaze same da se uglavljuju u rečenicu usred rečenica koje ja izgovaram, mešaju se sa normalnim rečima, koje su na mestu, u unutrašnjost normalnih reči, kao da potiču iz zajedničke dubine, ne mogu jednu rečenicu da sastavim a da ta nedeklinirajuća imena ne ulete u neprekinuti talas reči kao da to niko ne može primetiti, kao da ona imaju pravo da mi naviru na usta kao sve druge reči koje imaju pravo na to jer su to zajedničke reči, koje pripadaju svima, reči koje se otkrivaju, koje ne postoje, koje se menjaju, koje dekliniraju. Ne želim da ih zavodim tamo gde su zavedene sve reči koje ne postoje, ne želim da one steknu neku drukčiju moć, da odobrovoljavaju, da ulivaju sigurnost, kao govorim samo zato da bih istakao imena.

56

Moj poetski jezik Moj jezik je poetski svakom svojom porom, svim svojim udovima, čitavom dužinom svog uzvišenog senzibiliteta koji otkrivaju njegove čarobne reči, sve njegove reči, najmanja od svih tih prelepih, tako čistih, muzikalnih, radosnih reči, reči mog jezika su delikatno poetske. „Brsti“, jedna od tih čarobnih reči, moj jezik krije brojne čarobne reči, i svaka poseduje prirodnu ljupkost zvučne radosti, te brsti može biti izdanak, pupoljak, zelena trava, sva zelena trava iz koje brsti nastaje i vuče se, iz koje se brst penje, izvlači koren, uspinje se zemljom, preporođuje se, pronalazi svoju božansku formu, širi se, odjekuje, Breust Yan! grizi! grizi drvo, grizi koru, grizi stablo, grizi štap, grizi udarce štapom, grizi korene, grizi drvene žvale među zubima. Stisni, na korenu, koru! Reči ne postoje Nema reči. Reči ne znače ništa. Reči nemaju smisao. Reči nema zato što postoji smisao, smisao je ispraznio reči svakog značenja, potpuno ih je ispraznio, ništa ne ostaje rečima to su prazne reči ispražnjene koje su bile ispražnjene, smisao je uzeo sav smisao za sebe, smisao se bori sasvim sam, njemu ne trebaju reči, smisao hoće sve, hoće sve da uzme, isprobava se, ne vezuje se nizašta, reči se ne vezuju nizašta, on neće da vezuje, hoće da nastavi da tvori smisao, po svaku cenu, lomi reči dok se bori, dok se bori sam, reči se ne mogu shvatiti kao elementi smisla, kao elementi sumanutih tirada, nema reči, postoji smisao koji raste, koji se vezuje za rast. Novac Novac je najviša vrednost. Postoji jedna univerzalna vrednost, novac. Na novac su upućene i dobre i zle misli. I dobri i loši postupci. Novac je voljen, voljeni novac daje snagu za kretanje i razmišljanje. Najviša vrednost ne može da prevari, daje se svima, u svako doba, uvek je pristupačna i uvek pouzdana. Novac je jedina vrednost koja se može potpuno i trenutno koristiti. Novac daje snagu svemu što postoji, pokretu, reči. Širi težinu svakog drhtaja. Ko sve svoje misli upravlja k najvišoj vrednosti, dobija sigurnog vodiča za ponašanje. Ponašanje i precizno razmišljanje su povezane s univerzalnom vrednošću novca. Novac dovodi do smirivanja duha.

57

OP OP Tekst je izražajan

Tekst je izražajan. Izražajnost teksta je dobra. Izražajan tekst je dobar tekst. Tekst je izražajno. Tekst je izražajan, i intenzivan. Tekst, izvlači, je, intenzivno. Tekst poseduje veliku izražajnost, je tekst. Izražajnost teksta je dobra, tekst je dobar, izražajnost teksta je dobra, tekst je dobar. Tekst je izražajan. Izražajnost teksta je intenzivna i istinita, tekst je intenzivan. Tekst je kratak, jednostavan, intenzivan. Tekst izražava. Tekst je tekst koji izražava istinito izvanredno intenzivno. Izražava, izražajno intenzivno i istinito, izražava, snažno i kratko, jednostavno. Tekst je izražajan. Tekst je nov i zanimljiv. Tekst nije nezanimljiv, neizražajan, nerazumljiv, tekst je izražajan, jednostavan, i kratak, razumljiv, nov, i precizan, jak, tačan, frapantan. Izražajnost teksta je dovoljna, je tačna i dobra. Tekst nije loš, izrazito izražajan, on se izvlači, izražava. Reči u tekstu su jednostavne i izražajne. Tekst je intenzivno, je iznenađujuć. On je izražajan, je dobar. Tekst nije nezanimljiv. On izražava, je izražajan, on čudi, je istinit, razumljiv. Tekst, intenzivan, impresivan, je jak, precizan, dugačak, je nov, čudan, tačan, frapantan. Tekst izraza se izražava, širok, tekst je dugačak, je dobar, je izrazito, je izražajan, je izražajno, je istinit, dugačak, širok, jednostavan, lep, i dobar, i jak i kratak. Nije nerazumljiv, nije bezizražajan. Izraženi tekst je precizan, je intenzivan. Tekst ima dobru izražajnost, ima dovoljnu izražajnost, izražajan je impresivan. On je izrezan. On je izražen, izrazito se drži preciznosti, širok i lep, drži se. Izraženi tekst se izlama izvanredno, lep je i dugačak i dobar. Tekst je izražajan, tekst čudi. On izražava, drži se. Tekst je u izrazima, u jednostavnosti, i u istini. Izražajan tekst je istinit, i jednostavan, i jak. Jednostavan, intenzivan, jak tekst, se izrezuje. Istinit, nov, jak tekst je tačan. Tačan, jednostavan, istinit tekst se izvlači. Istinit, jak, jednostavan tekst frapira. Jednostavan, tačan, intenzivan tekst izražava. Jak, kratak, precizan tekst intenzivira. Tekst je izražajan, drži se. Izražajnost teksta je široka, on izražava, on impresionira, intenzivira, iznenađuje, izrezuje. On je u izrazima, on je izražajan, on je izrazito, on je širok i lep. Tekst u izrazima je izražajan i istinit, iznenađujuć, interesantan, razumljiv, jednostavan, širok, dobar, lep, drži se. Izražajan tekst, tekst izražava, tekst je izvanredan, tekst je istinit.

vidi se iz

aviona

58

DROGA Droga je dobra. Drogaš poznaje vezu. Drogaš zna da je dobra droga. Voli je. Droga je dobra. Droga pruža. Drogaš zna, ide ka dobroj drogi. Dobra droga pruža sreću. Drogaš je spoznao vezu. Droga je dobra za Drogaša. Drogaš zna kako da dopre do dobroga. Život ide prema dobrome. Voli ga. Poznaje vezu između Drogaša i dobro u dobroj drogi. Drogaš pruža dobru drogu. Drogaš ide prema dobroj drogi. Droga ume da pruži. Drogaš ima vezu sa drogom. Droga pruža. Droga poznaje. Droga je dobra da se pruži Drogašu. Droga je dobra, droga je stvarno dobra, je sreća.

DROGA Drogaš ide ka sreći. Sreća ide ka dobroj drogi. Drogaš poznaje vezu između sreće. Droga voli sreću. Droga pruža Drogašu. Drogaš poznaje vezu između ljubavi i sreće. Dobru vezu. Vezu koja voli vezu. On voli. Drogaš zna gde je dobra droga. Drogaš zna kako da nađe dobro. Poznaje dobro. Dobro je znati gde je dobro. Drogaš zna da pronađe dobru. Dobra je droga. Droga je dobra da se pruža. Dobro je pružati drogu. Sreća je drogirati je tako dobru. Drogaš zna sreću pružanja. Veza zavidi životu koji želi sreću. Droga je dobra. Drogaš zna vezu između dobrog i droge. Dobro je drogirano. Drogaš je dobar. prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

Audio-snimak

Christophe Tarkos, Ombre © cipM – centre international de poésie Marseille

59

Separat: Viržil Novarina

ZAPISI IZMEĐU SNOVA

Razgovor za Viržilom Novarinom

Viržil Novarina je umetnik koji odbija striktne klasifikacije. Kao većina eksperimentalnih autora zastupljenih u ovom broju Agona, i on se odlučio za jedan vrlo specifičan prosede, kojeg će se dosledno držati. Naime, Viržil piše. Ali isključivo u snu. Dakle, ne nakon buđenja, već u toku sna nastaju njegovi neobični zapisi i crteži. Razgovor je vođen tokom 2009. preko Interneta, a dovršen leta iste godine u Beogradu. Autor nam je ljubazno ustupio trinaest svojih crteža/zapisa nastalih tokom putovanja kroz Srbiju. BSO: Dragi g. Novarina, Vaši noćni zapisi i crteži se često smatraju poezijom. Na primer, objavljuju se u pesničkim antologijama. Ja sam ih prvi put čitao u antologiji Žan-Pjera Simeona (A poèmes ouverts). Ali ubrzo sam shvatio da ni inspiracija ni forma Vaših zapisa ne mogu da se uporede sa pesničkim postupcima. Možete li čitaocima Agona pojasniti njihovu specifičnost? Ali i reći po čemu su slični poeziji? Po mom mišljenju, to je svojevrsna generalizacija, redukcija. VN: Trećinu života provedemo u spavanju; to je jako mnogo vremena. Sa devetnaest godina sam shvatio da sam prespavao ukupno više od šest godina, i bilo mi je žao što ništa (ili gotovo ništa) ne znam o tome. San mi je bio fascinantan zbog jednostavne činjenice da spavajući, u mraku vidimo neke stvari, a u tišini čujemo neke druge, i to na drukčiji način nego u budnom stanju. Kad ne bismo svakog jutra zaboravili ono što smo proživeli tokom noći, zaprepastili bismo se kad bismo shvatili sve što nam se desilo za samo sedam-osam sati sna. Uporedo sa studijama fizike i matematike koje sam tada pohađao, hteo sam da se borim protiv tog propusta, tako što sam svakog jutra beležio ono čega sam se sećao iz sna, bez ikakvog umetničkog ili književnog cilja. Svako ko je pribegao ovakvom postupku zna da je nakon nekoliko nedelja sve lakše setiti se snova. Nakon nekoliko godina, bio sam u stanju da zabeležim šest-sedam detaljnih snova svakog jutra. Uvek sam imao svesku pored kreveta, i počeo sam da se budim u toku noći da bih zapisao beleške. Tako sam uvek imao više detalja o snovima koje sam upravo sanjao. Jednog jutra sam u svesci naišao na rečenicu koja me nije podsećala ni na šta, između dva niza beležaka za dva različita sna. Sve češće sam se budio između snova da bih zabeležio brze i kratkotrajne vizuelne i zvučne utiske, svojevrsne fleševe, koji su manje organizovani od snova, i kojih je teško prisetiti se. Zbog tih kratkih fleševa sam pomislio da se u toku spavanja odigrava

60

neko drugo stanje koje nije samo san, i to mi je promenilo život iz korena. Počeo sam da prikupljam dokumenta o spavanju iz različitih disciplina: iz književnosti, filozofije, filma, poezije, neurobiologije, psihoanalize, slikarstva, medicine itd. Pokazivao sam svoje noćne zapise i crteže ljudima koji su se zanimali za san ili noć: između ostalih, Semiru Zekiju (autoru knjigeA Vision of the Brain, Blackwell Scientific Publications, Oxford, 1993), Žan-Liku Paranu (autoru knjiga-blizanaca Nuit et Jour [Noć i Dan], Les éditeurs évidant, 1990), Saranu Aleksandrijanu (Le Surréalisme et le rêve [Nadrealizam i san], Gallimard, 1974), i Pjeru Pašeu (Nuits étroitement surveillées [Izbliza nadgledane noći], Gallimard, 1981) koji su u njima pronašli poetsku ili umetničku dimenziju. Pišući knjiguIzbliza nadgledane noći, Pjer Paše je imao osećaj da u toku spavanja postoji nešto drugo, što ne pripada snu. Kad sam ga upoznao 2002. ili 2003, i kad sam mu pokazao noćne zapise i crteže, rekao mi je: „Vaš rad je čist dokaz da je moja intuicija bila na pravom putu dok sam pisao tu knjigu pre dvadeset godina.“ Pitanja poput „Da li je to umetnost? Da li je to poezija?“ čujem kad objavljujem ili izlažem svoje radove. Ja jednostavno proučavam svoj san i pokazujem ono što dobijam, to usmerava druge njihovom ličnom iskustvu sa snom. Spavanju se može prići iz nekoliko različitih uglova, u velikom broju disciplina, među kojima granice nisu uvek tako jasne. Osim toga, skoro sam počeo da sarađujem sa naučnicima iz laboratorije za san u Istočnom Bremenu u Nemačkoj, u okviru umetničkog programa u muzeju Syker Vorwerk. BSO: Noćni zapisi i crteži koje ste do sada objavili sistematično odbijaju bilo kakvo tematsko grupisanje u okviru knjige. Svi su uredno numerisani, i čini se da se fokusiraju isključivo na sadržaj poruke, primljene u nesvesnom stanju između sna i budnog stanja. Ono što formalno odvaja Vaš postupak od poezije i od bilo kakvog stvaralačkog čine je to što odbijate da intervenišete na njima nakon buđenja. Ako se uzme u obzir da beležite zapise iz sna neprekidno od 1999, i da je to, takoreći, sve što pristajete da objavite, moguće je naslutiti niz striktnih pravila koja uređuju tako koherentan koncept. Koliko je bilo teško uzdržavati se od voljne intervencije na zapisu koji je, naizgled niotkud, pao na Vaš noćni stočić? VN: Postoje dva suštinski različita stanja koja se periodično smenjuju u snu, formirajući cikluse od 90 minuta: prvo je paradoksalni san, tokom kojeg sanjamo (prepoznatljiv po brzom kretanju zenica pod kapcima). On traje u proseku 20 minuta po ciklusu. Drugo stanje, koje je zastupljenije, ali mnogo manje poznato, naziva se spori san (tokom kog se postepeno spuštamo u duboki san). Ono traje do 70 minuta po ciklusu. Svake noći se ciklusi ponavljaju od četiri do šest puta, i obeleženi su kratkim buđenjima koja traju po nekoliko sekundi. Mi verujemo da spavamo iz jednog cuga od večeri do jutra, a u stvari se budimo barem desetak puta u toku noći, na po nekoliko sekundi (recimo, da se okrenemo na drugu stranu). Ta kratkotrajna buđenja gotovo smesta zaboravljamo, ali upravo kad se ona dešavaju, ja zapisujem ili crtam. Svestan da sam čuo reči ili video nekakve oblike, impulsivno se uhvatim za olovku i zapišem to što sam čuo ili nacrtam to što sam video u mraku. Posle toga brzo zaspim i već se ne sećam onoga što sam upravo zabeležio. Pokušavao sam da upalim svetlo pre nego što uzmem olovku, ali dok pronađem prekidač, i posebno, ako ugledam mesto gde se nalazim, brzo zaboravim to što sam hteo da fiksiram na papiru.

61

Priroda prostora dubokog sna kroz koji prolazimo svake noći izmiče sećanju i svesti. Trudim se da poštujem njegovu dimenziju, koja je nezavisna od naše volje, i zbog toga ograničavam svoje naknadne intervencije: što manje intervenišem, to se taj prostor više otkriva. Ima zapisa i crteža koji mi se jako dopadaju, ali ima i drugih koji su potpuno beznačajni i nezanimljivi. Na početku sam hteo da odbacujem „lošije“, i da čuvam samo „dobre“. Ali nikada nisam vršio nikakav izbor, jer se u ovom istraživanju trudim da pokažem sve do čega sam došao, da ga prikažem u integralnom obliku, ne propuštajući ga kroz filter ličnog ukusa. Kad ih objavljujem, ređam ih kako su nastajali, i numerišem. Tako je bilo i u poslednjoj knjizi L'Aile a dit une chose. C'est vachement important (Krilo je kazalo nešto. To je strašno važno). S druge strane, već sam drugima prepustio da vrše izbor da bi elaborirali neki svoj projekat, kao što je učinio Frank Andre Žam u svojoj knjizi De la distraction, u kojoj je izabrao noćne zapise i crteže kako bi uspostavio dijalog sa svojim tekstovima-tablicama koje piše na ogledalima. BSO: Dakle, motivacija vaših zapisa je više naučna nego književna, i to do te mere da bi se mogli smatrati svojevrsnim „istraživanjima“. U okviru „književnosti“, ovi zapisi izmiču kategorizaciji. Čak i ako Vaš postupak izbegava svaku referencu, njegova naučna dimenzija i činjenica da ga nije lako grupisati asociraju na zahteve nadrealista, na njihove pokušaje da napišu savršeno poetsko delo, a da ne pišu „poeziju“. Da li bi Vaše istraživanje sna moglo biti implicitan odgovor na ovu nadrealističku poetiku? Takođe, kako je ovo iskustvo uticalo na Vaš pristup književnosti uopšte? VN: Zapravo, u snu ima poezije, ali ne u formi pesama (sem retkih izuzetaka, poput pesme „Kublaj Kan“, koju je Kolridž 1798. napisao u snu, tj. zabeležio po sećanju nakon buđenja). Nadrealizam je poslednji od velikih književnih pokreta na koje je uticao san, recimo, nakon romantizma. Naime, Andre Breton je još od mladosti beležio neke snove, a hipnagogičke halucinacije je smatrao „poetskim elementima prvog reda“. Želeći da ih voljom izazove u budnom stanju, dobio je ideju da zapiše sve što bi mu palo na pamet, što brže, u jednom polubudnom stanju, bliskom hipnozi, i tako je 1919. stvorio automatsko pisanje. Dakle, automatsko pismo je rođeno direktno iz frustracije zbog zaboravljenog sna. Moj postupak se jako razlikuje od nadrealista, jer su s jedne strane oni pokušali da zamene san jednim drugim stanjem putem automatskog pisanja, a s druge strane, služili su se snovima i hipnagogičkim halucinacijama kao polazišnom tačkom, kao sirovinom za kasnije razrađene pesme, crteže, slike. Mene ne zanimaju ni snovi ni hipnagogičke halucinacije, već duboki san. Što se tiče mog interesovanja za književnost, ono je počelo da se razvija relativno skoro, jer ga je izazvalo moje iskustvo sa snom. Na početku su me zanimale samo nauke, iako sam rođen u umetničkoj porodici, iako mi je otac pisac, a majka glumica. Tek sa 23 godine, kad sam počeo da pišem prve noćne zapise i crteže, počeo sam i da čitam. Bio sam iznenađen brojnošću tekstova o snu i noći, u svim vekovima, od Antike do danas, kod autora kao što su Homer, Lukrecije, Artemidor Efeski, Le Mota Le Veje, Kolridž, Šarl Nodije, Alfred Mori, Erve de Sen Deni, Žerar de Nerval, Marsel Prust, Luj Aragon, Rober Desnos, Anri Mišo, Moris Blanšo, Žorž Perek... a među savremenicima: Pjer Paše, Žan-Lik Nansi, Žan-Lik Paran, Filip Žakote, Dimitris Dimitrijadis...

62

BSO: Osim umetnosti koje razmatraju san, da li Vas zanimaju i neka druga dela? VN: Da, san se ispostavio kao nekakav portal preko kojeg sam zavoleo umetnost i književnost, ali svakako, ne zanima me samo san! U savremenoj umetnosti, recimo, naročito me zanimaju dela Žana-Olivijea Iklea, Žan-Lika Parana, i Eduarda Kaca. Upravo sam završio jedan dokumentarni film o slikaru Žan-Olivijeu Ikleu (Jean-Olivier Hucleux, rođen 1923.), koga jako cenim. U njegovom delu se razlikuju dva dela koji su na prvi pogled jako suprotstavljeni. S jedne strane, on je jedan od pionira hiperrealističkog pokreta, jer je već 1969. slikao ogromna groblja i portrete u prirodnoj veličini, čija preciznost prevazilazi preciznost fotografije. S druge strane, Ikle je crtao „deprogramatske“ crteže, u kojima pokušava da crta tako što ništa ne predviđa, pokušavajući da zaboravi sve što je proživeo i naučio. Kad je bio mali, nije naučio da piše i čita kao i ostala deca, jer je bio jako disleksičan. Ali čim bi uzeo četkicu, iskazao bi izvanredan talenat. Žan-Lik Paran se bavi vajarstvom i poezijom. On pravi ogromne instalacije sa stotinama hiljada kugli (od gline, papira, voska za pečaćenje), sa prepariranim životinjama, knjigama i slikama. Uporedo, piše pesničke knjige o vidu i dodiru. Objavio ih je 155 do danas. Potpuno samouk, nikad se ne poštapajući spoljnim referencama, Paran istražuje telo pomoću repetitivnih rečenica (koje kao da se obrću poput kugli koje pravi), u potrazi za filozofskim istinama o našim čulima i telesnosti: zašto se oči mogu otvarati i zatvarati; zašto se otvaraju horizontalno, a ne vertikalno, zašto kretanje dve šake može biti odvojeno, ali ne i kretanje očiju, zašto noću životinje ne vide zvezdano nebo, zašto su sve životinje međusobno slične, dok se, s druge strane, svaki čovek razlikuje od ostalih ljudi, zašto ne osećamo brzo kretanje zemlje pod nogama, itd. Eduardo Kac (rođen 1962.) istražuje trostruku granicu čovek-životinja-mašina u delima koja koriste biotehnologiju i sisteme za komunikaciju. Pre skoro deset godina, stvorio je fosforescentnu zečicu koju je nazvao Alba, stvorenu ukrštanjem gena meduze i embriona zeca. Godine 2004, stvorio je transgeničku biljku koja je nosila gen sačinjen od Dekartovog kogita: „Mislim, dakle postojim“, koje je umetnik preveo alfabetom od 4 slova (A, C, T, G) koji sačinjavaju DNK svakog živog bića. Prošle godine je sopstveni DNK ubrizgao u semenke petunije, koja je iz njega izvukla jedan kodirajući gen za protein u venama latica. Ovu vrstu je nazvao Edunija (Eduardo+petunija), a klasifikovao ju je kao „biljotinju“ („plantimale“)... BSO: Kod ovih umetnika upadljiv je pokret koji teži da spoji stvaranje i strogo naučno iskustvo, pa čak i da kreativni čin objasni naučnim postupcima.Da li ste planirali da uskoro dođete u Beograd? Nameravate li da priredite izložbe ili književne večeri u Srbiji? VN: U stvari, došao sam ovde da bih nastavio put od Pariza do Crnog mora u kanuu, koji sam započeo pre pet godina. Svake godine plovim mesec dana sa bratom i jednim prijateljem. Krenuli smo iz Pariza sa kanala Urk, a onda smo se spustili niz Marnu, zatim kanalom između Marne i

63

Rajne, preko Rajne, da bismo najzad došli u Dunav, koji prolazi kroz osam zemalja od Nemačke do Crnog mora, prolazeći kroz Pasau, Linc, Beč, Bratislavu, Budimpeštu, Beograd, Rus, Đurđu... Prošle godine smo stigli u Donji Milanovac u Srbiji, gde smo kanue ostavili u jednoj ribarskoj kolibi blizu Đerdapa. Ove godine nastavljamo prema Bugarskoj. Od 3.500 km koji razdvajaju Pariz od Crnog mora, ostaje nam još 973 km do delte Dunava. Voleo bih da jednog dana izložim sve noćne zapise i crteže tokom jednog takvog putovanja, a tako zamišljena izložba bi takođe plovila od Pariza do Crnog mora... razgovor vodio Bojan Savić Ostojić u Beogradu, leta 2009.

64

Viržil Novarina

NOĆNI CRTEŽI I ZAPISI

Viržil Novarina je ove crteže i zapise sastavio leta 2009, za vreme plovidbe Dunavom između Donjeg Milanovca i Bugarske. Dati su u hronološkom redu, numerisani, kao u drugim publikacijama autora. Ispod svakog crteža dat je prepis na francuskom jeziku i jedan (kada je to bilo potrebno i moguće) informativni prevod na srpski jezik.

4823 4824

Ce nape Je sais le est exemplaire risque y en a 100 par an [Ovo platno [Znam za je za primer] rizik ima ih

100 godišnje]

65

4825

4826

66

4827 4828

T'as plus l'choix, (planche [?] faite de grains plus l'choix de de maïs) la complexité.

[tablica od semenja [Više nemaš izbora, kukuruza] nemaš izbora kompleksnosti.]

67

4829 4830

Odéon Alors les Thononais, point vous êtes toujours Roni aussi savoyards?

[Dakle, Tononci, jeste li još uvek toliki savojci?]

68

4831 4832

donc tu Einmal quotientalise toujours? [Jednom] [znači i dalje koeficijentuješ?]

69

4833 4834

quand-même – Inke tot c'est des enfants legatsi mi qui fait art – Inke tot contemporain, legastsi mi surtout. [pa ipak upravo deca čine savremenu umetnost, pre svega.]

70

4835

Y faudrait une image immédiate. J' en n'ai pas d'image immédiate, c'est bien lui avec ses ch'veux longs [Potrebna je jedna trenutna slika. Ja nemam nijednu trenutnu sliku, ima onaj dugokosi]

71

Viržil Novarina (Virgile Novarina, 1976) se nakon studija matematike i fizike posvetio umetničkom proučavanju sopstvenog sna u formi zapisa i crteža. Objavio je šest knjiga Noćnih zapisa i crteža od kojih je poslednja L'Aile a dit une chose. C'est vachement important, 2006. Izlagao je u Francuskoj, Nemačkoj, Portugalu i SAD-u. Od 2006. je samo spavanje postalo integralni deo njegove aktivnosti: u okviru performansa "En somme" ("U snu") spava javno u izlozima prodavnica, galerija i muzeja. Režirao je dva filma: Autour du sommeil (Oko sna, kratkometražni, 2004) i Jean Olivier Hucleux, du travail à l'oeuvre (Žan-Olivije Ikle, od rada do dela, dokumentarac, 2010). prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

72

o poeziji

73

Žan-Mišel Espitalije

HRONOMETAR, ČASOVNIK, PLANER

Nasleđa i genealogije

„Poreklo – to je jezik uopšte.“ Pjer Alferi

Ko postavlja pitanje nasleđa, uvek rizikuje da poeziji priđe isključivo iz genealoškog ugla urezujući je u hronološki cement koji se u stvari sastoji od prekida, diskontinuiteta, osvrtanja i rasplinutosti. Upravo ono što istoričari zovu „himera porekla i genealogije“. Upoznajte moju porodicu, a ovo je moj deda, a ono tamo je ujak mog pradede, itd. Jedno edipovsko čitanje u kojem krutost aksioma tata + mama = ja ne vodi računa o onome što je moglo da mi se dogodi usput, a i prećutao bi ono što se gura pod tepih, kao u svim porodicama. Ideja napretka koji bi se razvijao sam od sebe, koji bi, štaviše, podredio svaku ljudsku delatnost nekakvoj obaveznoj evoluciji, kako je to zamišljao Norbert Elijas, više nije dobro prihvaćena, a važnost nasleđa se ne meri vremenskim pozicioniranjem (na primer, više dugujemo Gertrudi Stajn nego Alenu Boskeu). Recimo to kao Oktavio Paz: to je jedno „sujeverje“, ukorenjeno u pozitivističkoj veri u naučni napredak koji na gotovo mehanički način, usklađenim korakom, garantuje progres u sferi kulture, estetike, politike i društva. Poznat nam je spisak njegovih demantija. Dakle, tok Istorije nije vezan za budućnost umetnosti, i obrnuto. Možda bi bilo osnovanije zapitati se da li neke vrednosti treba podvrgnuti čitanju otpozadi. Zar ne bi pravi savremenik bio onaj ko uvek stvara svoje izvore naknadno? Zar nam, recimo, Reverdi ne daje želju da ponovo pročitamo Remboa?

To nas svakako ne sprečava da unutar savremenog odredimo neke znake pripadnosti, potajne infuzije, srodnosti, vernosti i izdaje. Uzmimo za primer nadrealizam, koji je dvadesetih i tridesetih godina bio velika stvar, zahvaljujući svojoj zaraznoj snazi, a danas tavori u blaženoj letargiji. I dalje se spominje u metaforičnom smislu, ali oni koji se pozivaju na njega, pomalo liče na „male transparente“. Uprkos tome što mu se većina pesnika poniklih posle rata oštro suprotstavila (od Iva Bonfoe do Denija Roša), i dalje opstaje, ako se smemo tako izraziti, jedna nadrealistička sekta. Sa naslovom koji je osmislio Andre Breton himself, časopis Sarana Aleksandrijana, Supérieur Inconnu, jedan je od poduhvata koji se najozbiljnije pozivaju na nasleđe velikih predaka. Na rubovima zastarelog misticizma i opskurne teozofije, Supérieur Inconnu, „časopis sna na delu“, vlada čitava plejada pesnika koji se i dalje trude da zasene nadrealističku publiku. Za Sarana Aleksandrijana, „svi budući pesnički pokreti biće originalni samo ako se budu pozvali na neke od figura koje je nadrealizam propustio, ili na neke koje on uopšte nije spoznao.“1 Za ne poverovati!

Pod uticajem nadrealizma, ali sa jakim ličnim pečatom, nekoliko slobodnih elektrona, Žan Van Langhenhoven (Jehan Van Langhenhoven), Kristof Pešanac (Christophe Petchanatz), na primer, bez sumnje nude najubedljivije eksperimente u ovoj jako širokoj oblasti. Na kraju, treba

74

pozdraviti i Pola Sandu i njegovu izdavačku kućuRafael de Sirtis, gde se pomalo sprda sa nadrealizmom, koji se meša sa duhom kabarea Chat noir. Ne zaboravimo Alena Žufrou, razigranog duha koji će sa nadrealizmom održavati ambivalentan odnos (ne bi se moglo reći da je primljen u pokret, već pre da je kroz njega prošišao), niti Matjea Mesažijea (Matthieu Messagier) koji i dalje nastavlja putevima nadrealizma, nikad se ne pozivajući na sam pokret. Neobični noćni zapisi i crteži Viržila Novarine, bliski automatskom pisanju, takođe nisu daleko od nadrealizma

Po svojoj sklonosti ka šali i parodiji, po odbacivanju teorijskih tegoba i stega automatskog pisanja, belgijski nadrealisti Pol Nuže (Nouger), Luj Skitner (Scutenaire), Marsel Marijen (Mariën), Kristijan Dotremon (Dautremont) i drugi imaju daleko veći značaj za nas... Treba reći da su oni mnogo više dadisti, ona karika koja je možda nedostajala između Kabarea Volter, situacionizma i pokreta KoBrA. Navedimo ovde reviju i kolektiv Daily-Bul koju su osnovali Pol Biri i Andre Baltazar pre skoro pedeset godina, veselu avanturu koja je u dodiru sa svim (sem, nadajmo se, sa skorim krajem) i na urnebesan način spaja plastične umetnosti i strip. Stiče se utisak da danas dada upravo vaskrsava u performansu. Kolektiv Tapen (i časopis Boxon, www.tapin.free.fr), na primer Žilijan d’Abrižon (Julien d’Abrigeon), Žil Kabu (Gilles Cabout), zatim „bučni pesnik“ Žan-Pjer Bobijo (Jean-Pierre Bobillot), skoro eksplicitno se pozivaju na dadaiste. Ali, bez onih ratnih klanica iz 1916, danas igranje Dade nema više mnogo smisla, te ovakvi revival-poduhvati zauzimaju vedru distancu prema katastrofizmu i ozbiljnosti... Jedan kratak osvrt na časopis TXT, koji uređuju Kristijan Prižan (Christian Prigent) i Žan-Pjer Ferhagen (Jean-Pierre Verheggen). Osnovali su ga Prižan i Žan-Lik Stenmec (Jean-Luc Steinmetz) 1969. Ovaj časopis se upisuje u najčistiju tradiciju avangarde, u njenom radikalnom, teorijskom i političkom smislu, kao odgovor na Tel Quel. Zaokupljena izmišljanjem jezika (i jezikâ), bilo da je reč o jezicima tela i analnosti, bliska sa karnevalskom, grotesknom tradicijom srednjovekovnih fatrazija, grupa TXT svoje poreklo izričito nalazi među velikim nepravilničarima jezika, a to su Rable, Sad, Žari, futuristi, Arto, Bataj, itd. Preterivanjem, na bučan način, pomoću anagramskih i fonetskih manipulacija stvara se jedan organski jezik koji bi nekako da sam sebe iskaže, podvrgavajući se klistirima, elektrošokovima, izvrtanjima. Treba „imenovati neimenljivo“, to jest Zlo, „neizbežnog eksponenta“ (Prižan). Pod jakim pečatom prirodnih nauka, a posebno psihoanalize (naročito čuvene Lakanove „vlasti slova u nesvesnom“), časopis i grupa TXT dominiraju najeksperimentalnijim frontom poezije sedamdesetih i osamdesetih godina. Časopis je ugašen 1993, ali njegov uticaj je neosporan, kod otpadnika i dalekih saveznika poput Valera Novarine, Žaka Demarka, Alena Frontijea, ali takođe i kod Kristofa Tarkosa, Silvi Nev, Alena Robinea, Alena Elisena, Vensana Tolomea, Patrika Diboa, Andrea Gaša i Šarla Penekena.

Na kraju krajeva, iako se pozivaju na razne tendencije, škole i grupe, mnogi savremenici se ipak radije referišu na pojedince iznad normi, na uzvišene slobodne strelce, kao što su Remon Rusel (koji nije samo čuveni predak Ulipoa), Marsel Dišan, Fransis Ponž, Vilijem Barouz ili Brajon Gizin, fabrika gasa.

Rizikujmo ipak jednu pretpostavku: možda valja zapamtiti, kao putokaze, dva datuma koja

75

obeležavaju jedno doba: prvi je godina 1972. i objavljivanje zbirke Denija RošaMécrit (Nepisano), u kom autor zbirke Eros énergumène (Zaluđeni Eros) izražava svoje nepoverenje prema poeziji („poezija je neprihvatljiva, dakle ne postoji“) i svoju frustraciju prema nemogućnosti da u pisanju reši problem brzine („Pesma bi bila autentična ako bi iz neposredne blizine uhvatila ’sliku naslućenu pri svetlosti munje’ [...] bila bi to trka pod otvorenim nebom“2.) Zbog toga se on preorijentisao na fotografiju. Drugi datum je 1988, godina objavljivanja Art poetic’ Olivijea Kadioa3. Kadio je na neki način ponovo pokrenuo Rošova pitanja brzine, lakoću, efikasnost izvođenja cut-up deonica gramatičkih udžbenika. Istovremeno, Kadio zauzima određen avangardni položaj, potkovan teorijskom zasnovanošću i referencama. Tu se razvija i njegovo idolopoklonstvo prema negativnom, adekvatan katehizam i svete slike (sveti Sad, sveti Bataj, sveti Arto) u jednom tekstu koji je objavljen u prvom brojuRevue de Littérature générale u saradnji sa Pjerom Alferijem4.

Moderno, apsolutno

Ako moderna inteligencija u umetnosti uopšte postoji, ona mora nastojati da shvati da se umetnost sadrži u načinu

na koji delo odaje i demantuje svoj izgled, način na koji ga prevazilazi da bi ga označila kao čist i prost privid,

kao prikazu koja je u istoj meri fascinantna i varljiva.“

Katrin Pere

Modernom smatram onu umetnost koja žrtvuje svoju „sitničavu tehniku“, kako je govorio Didro,

da bi prikazala ono što je neiskazivo.

Žan-Fransoa Liota

Još od Remboovog zahteva: „Treba biti apsolutno moderan“, moderno prvenstveno plaši. Ko mu ne pripada, smatra se da je propustio voz istorije, a takva sramota preti da otera u zaborav. S čisto istorijske tačke gledišta, šta bi to bila modernost? Ugalj, parna mašina, mašina za šivenje. Stop. Pokreti, kruženje robe, nizovi šlepova. Stop. Nauke i napredak – mašine. Stop. Panorame, nemi film, gramofon. Stop. Trijumf buržoazije (berze, cilindri, g. Pridom), i kapitalizam. Stop. Napoleon Veliki u svačijim mislima (Hegel, Šatobrijan, Igo). Stop. Napoleon mali na svačijoj meti (Kurbe, opet Igo). Stop. Sloboda koja predvodi narod (ili koja obasjava svet), nacionalni pokret (Bajron), Nemačka, Italija (Stendal). Stop. Istraživači i kolonije. Stop. Novinarstvo i reklama. Stop. Gradovi, urbanizacija glava, eksplozija subjekta, moć masa i poperizacija. Stop. Gvožđe, železo, čelik, pariski pasaži (Benjamin). Stop. Velike prodavnice, svetske izložbe. Stop. Deziluzionisti i majstori sumnje (sveto trojstvo Marks, Niče i Frojd). Stop. Odmah pored njih: kiše granata, barikade, kosturnice. Stop. Datum rođenja? Sudeći po jednima, ugljenik-14 reaguje na nemački romantizam (okrugli datum: 1800), a po drugima je marker Bodler (1850). Interesantno, i bez sumnje, ni potpuno pogrešno ni sasvim tačno. Istorija, svakako, ali pre svega momenat krize.

76

Ne treba zamišljati nikakav datum nastanka modernog doba. Nije bilo nikakvog (romantičarskog? bodlerovskog?) groma iz vedra neba. Ne valja dijahronijski prići modernosti. To je tačka jedne epohe, ali čitav snop situacija, tenzija, raskida. S druge strane, neosporno je da se Bodler nameće kao ključna figura tog prelaza, te promene galaksije. Nasuprot odanosti realnom i principu imitacije, Bodler privileguje princip originalnosti („lepo je uvek bizarno“), relativnost lepog (kako u urbanom pejzažu, tako i u „strvini“) i potvrđuje, na neki način, refleksivnu poziciju pisca na koga se Nemci već pozivaju. Za autora Cveća zla, modernost se ne može promišljati drukčije do kroz spektar prekida (sa tradicijom), koji su uglavnom formalnog tipa, ona se definiše fuzijom žanrova – tako nastavljajući romantičarski san o sintezi – i ukrštanjem „univerzalne i aktuelne lepote“. „Izdvojiti iz mode ono poetsko što bi mogla sadržati u istoriji, izvući večno iz efemernog (...) Modernost: to je prolazno, nestalno, neodređeno.“5 Vek i po kasnije, evo šta o tome piše Kristijan Prižan: „Ja ovde smatram modernim ono što uništava sigurnost znanja jednog doba, što poništava formalnu udobnost i umesto nekakvog smisla, nudi nemir pod uslovom stvaranja jednog univerzalnog smisla. Za mene su moderni oni koji svaki jezik doživljavaju kao strani i prinuđeni su da pronađu drugi jezik – jezik čija novost može da poremeti dominantni ukus i da preusmeri rizike stilističkog truda (...). Ta strast koja u protivrečje dovodi s jedne strane mirnu lekciju biblioteka i muzeja, a s druge uznemirujući metež sadašnjosti.“ (C. Prigent, A quoi bon encore des poètes?, POL, 1996, str. 10–11). Aušvic „uništava tu komediju“. Jedna rupa u istoriji, rana koja ne može da zaceli i svojim gnojem prlja sve „moderne“ himere o napretku. Ni industrija ni nauka, a još manje kultura, nisu omogućile da se to spreči. Naprotiv. Gubitak svih iluzija i poverenja u mehanički dobronamernu teleologiju doneće novi smisao istoriji, jedno rastrežnjenje koje se neće ispoljiti kao melanholija, već kao sumnja i nepoverenje prema preovlađujućem optimizmu modernosti. Vreme je za distanciranje, za osećanje apsurda, podsmeh. Ovaj veliki preokret, ovo poljuljano poverenje u umetnost kao izraz humanizma u osnovi je onoga što se uobičajeno naziva postmodernom erom. Ali koje su još posledice tog preokreta? Pre svega, diferencijacija kulturnih vrednosti ubrzo ih potpuno negira. Velike estetičke kategorije i njihov preskriptivni aparat rasparčavaju se i nestaju. U takvim okolnostima, govor o JEDNOJ poeziji postaje neumesan i nepodesan za obuhvatanje njene raznorodnosti. Nema više jedinstvenog referentnog okvira. Strukturalizam se, umesto za pesmu, opredeljuje za tekst (tekst koji se opire kategorizacijama – roman, pesma, esej – ali koji uzgred isključuje sve sa čim nema veze – exit performance, sonornu, konkretnu, ikoničku poeziju itd.?). Isto tako, usled dolaska razuđenih formi i povratka materijalizmu, napuštanja transcedentnog, često se u novije vreme govori oobjektima (pogodan izraz koji ima prednost širokog spektra, ako prihvatimo da su i An-Džems Šaton [Anne-James Chaton] i Klod Roaje-Žurnu [Claude Royet-Journoud] pesnici) ili radovima (u ovim izrazima uočava se očigledna zaraženost jezikom likovnih umetnosti, ali uz preporod starog smisla reči „rad“ [„faire“]). Parodija i autoironija zauzimaju važno mesto. Idiotija, koju je razmatrao Žan-Iv Žoane (Jean-Yves Jouannais, Idiotie, Ed. Beaux-arts Magazine, 2003) ponovo preispituje stereotipe o umetniku, njegov imidž, status, „ulogu“, i obnavlja neophodne veze između „visoke umetnosti“ (visoke književnosti) i „minornih umetnosti“ (na primer, mjuzik-holova), u istovremenoj borbi i protiv gluposti i protiv pameti. Vajar-pisac-istoričar aktivne umetnosti Arno Label-Rožu (Arnaud Labelle-Rojoux) upisuje se u istu liniju mešanja i prevrednovanja minornih, popularnih kultura ili onih koje su smatrane za

77

neozbiljne (Kinksi, Alfons Ale, Mocart i Teks Ejveri u istoj liniji), kulture koje su usmerene ka nama u celini. Ne treba pak povlačiti isuviše slobodne znake jednakosti kao Debisi=Daft Punk, Volt Dizni=El Greko, jer se ne može sve porediti. Sinkretizam i naivno kulturno nivelisanje najveći je neprijatelj kreativne snage; kulturni totalitet može dovesti do kulture svega, to jest, u prazninu, u neurotičnu logiku konzumerističkog nagona6. Jednostavno, odigrava se povezivanje i potiranje hijerarhije svega što sačinjava nas i našu kulturu. Više nema loših tema, ima samo loših pisaca. Postmoderna estetika reciklira, ekshumira i transformiše, meša stilove i kulture, kalemi, poigrava se sa svim registrima i dovršava rastakanje svih dogmatizama. Relativnost ukusa je dovedena do vrenja, a podvala „dobrog ukusa“ izložena je podsmehu, smatra se kičom i ogoljuje kao lažna nevesta pravog Marsela Dišana. U žaljenju za istorijskim razmakom između prošlosti i sadašnjosti, postmoderna otvoreno ustaje protiv svake ideje mesijanizma. Postmoderni pisac izvrće ruglu fantome stvaralačke inspiracije, podsmeva se ozbiljnim duhovima i pretpostavljenim političko-terapeutskim vrednostima njegovog „rada“. On izlazi na scenu, ruga se samom sebi, rasklapa svoje stilske efekte, demontira poze (da bi istovremeno zauzeo druge); nasuprot tragičnim elanima, naklonjen je nelagodnosti usiljenog smeha. Podsmeh je njegovo oružje protiv tartifa, pozera, moroznih duhova i retoričara ozbiljnog duha. Ratno, ili pak gerilsko oružje. Avangardnog Klauzevica je zamenila fokistička teorija Če Gevare. I sve to da bi se reklo: neće nam opet oduzeti vlast! Ali ne zaboravimo da u rasprostranjenom značenju modernost pokriva mnogo jednostavniju (i neodređeniju) realnost koja bi se mogla rezimirati ovim rečima: „sve što nije staro“. Ovom negativnom definicijom se artikuliše stara banda Starih (ne-modernih) i Modernih (ne-starih). Pa iako naivna potčinjenost novom može ponekad da se čini naivnom, sterilnom, pa čak i smešnom, potčinjenost tradiciji kao otporu je takođe zabluda, iz prostog razloga što svet starih i njihov jezik više ne pripadaju nama. Da i ne govorimo o tome kako su naši perceptivni i receptivni mehanizmi apsolutno nerazdvojni od konteksta i evolucija svega što je programiralo naš senzibilitet, bilo da je to film, monohromno slikarstvo, „Bacanje kocke“ ili rokenrol. 1 Figure koje nadrealizam nije nikad spoznao, ili figure koje mu pripadaju, a ne zna za njih? S punim pravom postavlja pitanje autor jednog članka koji se pojavio u Petite revue de l’indiscipline br. 114, u novembru 2003. 2 Récits complets, in Denis Roche, La poésie est inadmissible, Œuvres poétiques complètes, Le Seuil, 1995, str. 54. 3 Olivije Kadio ni u kom slučaju nije karika između časopisa TXT i „nove poezije“, kako neoprezno piše Arno Label-Rožu u knjizi L’Acte pour l’art (Al Dante, 2004, str. 468). On čak predstavlja radikalni raskid sa estetikom i teorijom grupe TXT. 4 Taj tekst oko kog se tada digla velika prašina, pokretao je, na osnovu fotografija „Mučenja Kineza“ koje je komentarisao Bataj u Erosovim suzama, mit pisca koji je specijalni izaslanik u Neizrecivo, kao i „kult okrutnosti“ koji se s punim pravom može smatrati motivom „kao i plavi cvetovi pravih-lirskih-pesnika-koji-su-se-najzad-vratili“... RLG; op. cit. 5 Charles Baudelaire, Le peintre la vie moderne in Ecrits sur l’art, T. 2, Livre de Poche, 1971. 6 Žan-Lik Godar: „Postoji kultura koja pripada pravilima, a postoji i izuzetak koji pripada umetnosti.“ Ova formula me neizostavno asocira na mladog Ničea iz Rađanja tragedije: „Nikad u istoriji nije bilo tolikog raskoraka, ni toliko averzije između onoga što se naziva kulturom i umetnosti u užem smislu. Lako shvatamo da kultura, koja je do te mere malokrvna, preizre umetnost: zbog toga što se plaši da će je ona istisnuti.“

78

(izvor: Jean-Michel Espitallier, Caisse à outils: un panorama de la poésie française aujourd'hui,Pocket, 2006.) Žan-Mišel Espitalije (Jean-Michel Espitallier, 1957) je suosnivač časopisa Java (1989-2006), jednog od najznačajnijih časopisa posvećenih praksama eksperimentalne poezije. Svira bubnjeve u grupi Prexley i sarađuje sa mnogim umetnicima i eksperimentalnim muzičarima. Piše poeziju, kritiku i stvara multimedijalne kreacije. Izbor iz dela: Gasoil : prises de guerre (2000), Pièces détachées: une anthologie de la poésie française aujourd’hui (2000), Le Théorème d’Espitallier, (2003) En Guerre(2004), Toujours jamais pareil (sa Pjerom Mabijem, 2005), Caisse à outils : un panorama de la poésie française aujourd’hui (2006), Tractatus logo mecanicus, Al Dante, 2006, Army (2008), Syd Barrett, le rock et autres trucs (2009).

prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

79

Žan-Mišel Molpoa

OPRAŠTANJA S PESMOM

(fragmenti)

Poezija se bliži svom kraju. Ona se sada okončava. Možda uskoro neće biti ničeg o čemu bi se moglo pisati. Iako ni ne pokušavaju da se „izmeste iz tela“1, savremeni pesnici prestaju da se takmiče sa nemogućim pomoću reči. Sadržaj pronalaze u robi i narkoticima. U gradskoj gužvi, uvaljani u brašno slika, odbacivši sunđer, više se i ne trude da se dočekaju na noge, na zemlji sa koje su sebe sami izopštili.

***

Ovo je knjiga opraštanja od nečega što se gubi ili što je već nestalo: od pesme, tkanja oblika, predmeta lepote, gustine činjenica jezika, ubrzanog ili krajnje sporog disanja misli. Očiglednosti i zamršenosti. Poezija se na izdisaju melanholično vraća dragim glasovima koji su se ućutali. Pesma, onakva kakvu smo voleli, sudeći po njenim rečima, izgubljena je. Oprostiti se znači naložiti da još nešto mora da se napiše… Kao sećanje na pesmu. Kao kad bismo joj održavali grob da očuvamo sećanje na nju. Ili kad bismo sagradili njeno poslednje počivalište: prostu zakovanu kutiju. „Sićušan grob u kome, naravno, počiva duša.“2

Prekinuta poezija Današnja francuska poezija se do zasićenja hranila svim onim što guši, osujećuje i parališe pesmu. Otkako je konstatovala katastrofu, do danas neprestano iznova reprodukuje njenu frakturu, nedostatak i ispraznost. Osim u izuzetnim slučajevima, ona ne zna ili više ne ume ništa da kaže o nečemu što bi moglo da nam pruži podršku, razlog za život, niti o onome što nam pripada. Pošto nije kadra da pruži pomoć, izgleda da ne može drukčije da se suprotstavi Vremenu sem time što će sebe poreći. Učiniti stvarnost ozbiljnijom, podvući crtu, zasititi iskaz sumornošću: kod mnogih savremenika, to su danas jedini mogući odgovori. Tuđa, neprijateljski raspoložena prema svojim nekadašnjim snovima, umorna od svoje nemoći, postiđena pred onim u šta se svet pretvorio, poezija bi želela da svoju istoriju privede kraju.

*** Ipak, modernisti se već godinama trude da pesmu iščiste od svojih grešaka tako što će je lišiti slika i muzike. Smršala, osiromašena, pod pretnjom ako zapeva, pesma je postala jedan sirov i trezven oblik jezika, čiji cilj nije ni da uzbudi ni da zavede, već da ulije strah. Današnji diskurs

80

ne toleriše poeziju osim ako se ne izjasni kao „neprihvatljiva“. Pošto je optužena za obmanu, svoje romantičke grehove će okajati tako što će se podvrgnuti najstrožoj samokritici. Pesnik više nije ni čudo od deteta, niti nekakav neizlečivi sanjar. On više ne meša masku sa licem. Koliko god da šokiraju, maske koje on smišlja sastoje se od „proračunatih grešaka“3, u kojima se očitava neodlučnost i sve slabija osetljivost na objekat.

*** Pošto se bavila isključivo proklamovanjem samodovoljnosti i samoposmatranjem u ogledalu, poezija danas vidi jedino samu sebe. Paralizovana sumnjom, više ne peva, više se ne nudi, već napada svoja nekadašnja polazišta: meru, lepotu, nadu, ljubav prema svetu... U onome što je nekada smatrala vrednošću danas vidi samo obmane i laži. Poezija više nije ona snažna moć rasuđivanja, još uvek u sprezi sa svetkovinom, kakvu su proslavili Bodler, Rembo ili Malarme. Sad je samo jedan gorak izraz posustale egzistencije.

***

Šta sad da radimo sa onim dugim spiskom vrlina i obaveza koje je nekada nabrajao Viktor Igo u predgovoru Unutrašnjim glasovima (Voix intérieures)? Zar to nije samo zastarelo svedočenje o jednom zaboravljenom dobu i propaloj misiji? Između romantičkog preuveličavanja vrednosti i savremenog pojačavanja besmislenog, zar nema mesta za jednu „ozbiljnu, mirnu i vedru misao“, koju bi još uvek pesnik mogao da nosi? Često se setim ovih neočekivanih reči Anrija Mišoa: „moram da ulijem poverenje, da pružim hrabrost.“

*** Poodavno smo priznali da nas „sve navodi na ćutanje!“4. Da su jezici „brojni“5, da reči nisu stvari, da smo, ako se priklonimo reči, u izgnanstvu, da su slike varljive, da ideje ne čine svet u kome se može živeti, i da je lirizam sam sebi iskopao raku. Sve to što je toliko puta ponovljeno, i to na nekoliko načina, već skoro čitav vek, kao da je nekakvo mračno otkriće sa nesagledivim posledicama, sada je postalo otrcano. Isto tako se izlizala ideja da „mi nismo na svetu“6 i da je za naš „ukleti deo“ pesma idealno sredstvo izražavanja... Nedovoljno opremljeni za ovaj prostor, u koji smo bačeni, nezadovoljni i željni, svi smo obdareni nedostatkom! Taj nedostatak je zapravo ono najdragocenije što imamo. Ne želeći da se žalostivo zadržimo na tom nedostatku, kao na kakvom neizbrisivom znaku naše nepotpunosti i nemoći, red je da najzad, bez gorčine, prihvatimo: negativno nas ne lišava pesme, ono nam upravo otkriva njenu lepotu. Ako smisao stvari ostaje izvan našeg dometa, i ako stvarnost ostaje nedokučiva, onda smo mi sami pesma te nemuštosti!

*** Da bi neko bio po francuskom ukusu, mora da krije poeziju, kao da je pilula, u bezbojnom prahu, i da vas natera da je progutate, a da ni ne posumnjate.7 U Francuskoj, veliki i vajkadašnji neprijatelj je moć opčinjenosti koju ima lirizam. Njegova sposobnost preterivanja, njegova sklonost uzvišenom, njegova tvrdoglava usmerenost ka

81

nemogućem, njegove iznenadne groznice i sujeverja... Mi uopšte ne volimo tople glasove sa uzbudljivim tonovima! Nasuprot njima, preferiramo jednu čistu prozu, hladnu i gramatičku, i sarkastičnu crtu koja drugog održava na distanci. … Ipak, više ne tapkamo u tom mestu. Došlo je vreme da ponovo uspostavimo vezu sa spektrom mogućnosti jednog jezika čije su nedovoljnosti i zamke ispitane u svim pravcima.

*** – Recite, da li reči pate? pita Virdžinija Vulf. Ali zašto bi one patile? Jedino zbog toga što smo zaboravili i koliko su krhke i koliko su blistave. Što idu od usta do usta, ili od usta do ušiju, a da im se poklanja ista pažnja koju inače poklanjamo prostim zvucima. Pošto su postale opšta svojina, stara izlokana novčanica, bez ikakvog sećanja na onu prazninu koju su nekada otvarale u glavi čoveka. Da li je na pesniku da ih obaspe tim darovima, ili da ih još više kinji?

*** Čemu će pesnik omogućiti da se pročuje ako njegovo pero izlazi u susret samo nepravilnosti i tegobi? Treba li da prihvati da je njegovo mesto zauvek izgubljeno, da je njegova funkcija obesmišljena: odsečen od bilo kakve publike, pisao bi samo za svoje kolege koje ga ni ne čitaju, takoreći ni za koga i ni zbog čega, obuzet nekom jalovom manijom... Zar on ume da bude samo nasilan, podrugljiv i očajan: ikonoborački svedok kraja jednog sveta kojeg više ne bi ni pokušavao da učini čitljivijim? Teško je posle Remboa, Bataja, Beketa i Artoa ponovo iznedriti glas koji se nada.Otkako je pisanje uspelo da se odupre Zlu i nakaznosti tako što ih je naglas nazvalo pravim imenom, izgleda da poeziji jedino ostaje otvoren taj negativni put, i da se protiv ružnoće Doba može boriti samo tako što će ih silovito ponavljati... Ipak, postoji nešto što ublažava subverzivnu snagu takvih postupaka: njihova aktuelna cinična i frivolna reciklaža od strane društva spektakla i tržišta. Nema ničeg što je danas toliko u modi u književnosti i umetnosti kao travestija: „pornografski imperativ“ pospešuje tržište papira i slika. Kako to primećuje Žan Kler (Jean Clair) u De Immundo, „čini se da čitav jedan establišment ukusa pozdravlja ovu umetnost poniženja.“8 Šta se više banalizuje na katodnim ekranima od šik ili treš nasilja? A s druge strane, šta je ređe od lepote? Zar ne bi bilo moguće da sada, nekim neverovatnim preokretom, nepravilno i čudno, nečuveno i neprihvatljivo prestane da bude nešto negativno, već postane upravo suprotno? Ne više preterano, već umereno? Ne više sumanuto, već usmereno ka zdravom razumu. Poezija i pored svega Poezija postoji da bi se određivala i neprekidno prevrednovala nasuprot onome što joj preti, što joj stoji na putu i opstruira. Ja, dakle, ne mogu da se kažem da je njen jedini cilj da meri „prostranstvo nesreće“, a ne želim ni da besomučno ponavljam koliko je beskorisna. Svojstvo moderne poezije: integrisati kritiku sopstvenih granica i svest o svom neuspehu. Ustanoviti tačku ničega sa koje treba sve ponovo otpočeti.

82

Više ne treba ponavljati neophodnost njenog zauzdavanja. Bolje bi bilo tražiti načine da se nastavi ta „suluda igra“: Čemu? Dokle? Kojim snagama? Poezija: vakcina protiv zaborava, protiv navike, protiv istrošenosti.

*** Sačuvati ideju poezije: veru u jedno moguće disanje u jeziku. Da ne bude ni poslušno sredstvo „komunikacije“, niti kobni znak naše udaljenosti. Već mesto rada u kojem reči ponekad podsećaju na stvari, gde se pokidane veze ponovo uspostavljaju, i gde se izmišljaju forme za naše najveće nedostatke. Svesni smo da ona govori o onome što pokreće reč ili o onome što je sputava: o emocijama, brigama, o tihom prolasku lepote. Ona raščlanjuje, deformiše, remeti i umnogostručuje značenja. Rezimira se u intenzivnoj aktivnosti smisla koji replicira na početno odsustvo smisla ili na njegovo potpuno okamenjivanje. Svaka prava pesma istim pokretom obuhvata svoj zavet tišini i borbu protiv te tišine.

*** Na često postavljano pitanje „kako pisati posle Aušvica?“, i dalje čujem odgovor Edmona Žabesa: Moje pesme sipke su poput kostiju pod zemljom. Nekada sam slavio sok i plod. Nisam mnogo značaja pridavao vetru. Gvozdeno nebo jeseni naš je masivan svod.9 Ovaj odgovor u obliku sažete poetike potvrđuje onu Celanovu misao: „Još će se pesama pevati, i posle čoveka.“10 Te pesme više nisu izraz slavljenja, niti zanosa, pošto je nebo „gvozdeno“, kao teške vojničke čizme. Više se ne mogu opevati rast i plodnost, već se osmatra nevidljivo, bilo da pripada jednom dahu ili nekom zakopanom sećanju. Pomoću iskidane i fragmentarne reči obeležiti svoju vernost onome što je bilo i čega više nema. Pobrinuti se za konačnost onako kako se inače brine o mrtvima. Bditi nad njenim tragom, održavati sećanje na njega. Brinuti se danas za neku prošlu patnju. „Treba pisati nakon Aušvica, nakon te večito razgorevane rane.“11

*** Preostaje jedna očajnička želja: povratiti ono što se udaljava, vratiti u promet i opticaj dva velika motiva čije opadanje besomučno beleži čitava moderna poezija od Bodlera: nadu i lepotu. To su dve izgubljene reči, dve neumesne banalnosti o kojima danas ne vredi ni pričati... Kao i odgovornost pesnika u vremenu u kojem je njegov auditorijum sveden na jako mali broj. Ja ipak zovem „pesnikom“ – ova reč, svakako, zvuči kao anahronizam – onoga ko je sposoban, nakon što je postao svestan prostranstva nesreće, da pomoću svoje reči izbegne dužnost da se nada. Onoga čiji se jezik spušta duboko u tamu u kojoj se koti „milion glista“12, ali koji iznad svega žudi da „pozdravi lepotu“13.

***

Jezik poezije se ne može smestiti ni u kakvu kategoriju, ne može se rezimirati nikakvom demonstracijom. Pošto nije ni sredstvo, a ni ukras, on traga za jednom rečju koja nosi vreme i

83

prostor koji izmiče, ona je temelj kamenja i istorije, ona je mesto na kome počiva njihov prah. Nju pokreće ista energija koja stvara carstva, ista energija koja ih ruši.14 Istorija poezije prošlosti, u najsvetlijim trenucima, podseća naša očajna vremena koliko je u prirodi te umetnosti da se strastveno vezuje za tragove lepote. Najzlokobnija težnja je ona kojoj je namera da izbriše to sećanje i da se jednom zasvagda oprosti od sanjarenja i želje koju je pesma oduvek nosila u sebi. Koliko god da je uskraćen i sumnjičav današnji pesnik, on mora i dalje da se vraća „pesmama ispunjenosti“, koje su sabrane u knjigama prošlosti. Ako više ne može da piše takve pesme, bar će ih primiti kao daleke svetlosti koje obasjavaju njegovu noć.

*** Istovremeno reći, neposredno približiti govorom i ono što nas održava u životu i ono što nas ostavlja praznih ruku: povezati život i smrt u jedan isti snop reči. Poezija je rad na jeziku koji slavi našu sposobnost da artikulišemo svoju konačnost u vremenu koje nam pripada. To što se često ispomaže beleškom, fragmentom ili esejem, samo znači da joj je potrebno da neprekidno prilagođava svoj govor predmetima koji izmiču. Poezija: rizici i oblici naše sudbine u jeziku. Nema drugog života, nema onog sveta: tose odigrava na ovoj zemlji!

***

Ne dopustiti da se refleksija o poeziji ljubomorno zatvori u samu sebe, već naslutiti u pesmi jezgro, neko govorljivo srce, bogato našim jezičkim životom. Pomno ga ispitivati da bi se pristupilo problemu bića. Tek tad se uviđa njen značaj, njen presudni značaj, u vremenu u kom se ona ne može zadovoljiti melodičnim poigravanjem sa jezikom i prividom stvari. Ostaje briga da se kaže snažno, pravedno, blistavo, ponekad i zanosno. Reč koja bi videla daleko, čak i do kasno u noć. Preostaje napor: kazati šta je ovo, a šta je ono... obuhvatiti izvorno... dočarati... sagledati na jedan pronicljiviji način... Kazati na šta liči... Bolje to, nego da se trpi život koji ne liči ni na šta.

*** Svetom nazivam ono što se nalazi okolo, u daljini, u neposrednoj blizini, tamo, spolja ili unutra, sve što postoji za nas, na ljudskoj lestvici, i o čemu mogu da govorim. U ovom, našem svetu, nalaze se stvari koje su nepokretne, i one druge koje se neprekidno menjaju, priroda i Epoha poznatog, nepoznatog, nesaznatljivog, sve to zapreteno u jednom ogromnom pitanju na koje nikakav ljudski napor nije kadar da odgovori. Tako i svet istovremeno biva naš zatvor i prostranstvo naših izvora i moći: u njega se možemo pouzdati više nego u naš život, u datim granicama… Šta je drugo zadatak poezije sem da godinama nastavlja treperavi, kao od daha sačinjeni razgovor stvorenja sa ovim svetom? Način da neumorno ispitujemo i da odgovaramo sada. Da se brinemo, vezujemo, osmatramo sve što se dešava, sve što opstaje, i što se raspada. Da dobro otvorimo oči.

84

***

Na poeziji je da nas izvede, ne iz noći u svetlost, već iz oplakivanja tame u mogućnost da zavolimo svetlost. Ne mora ona da iznedri ni jednostavan glas zemlje poveren pticama ili vetrovima, niti glas izgubljenih bogova ili anđela, već izvorno ljudski napor i želju da iskaže ono od čega je sačinjen život, koliko god bio nestalan i nenaoružan. 1 Stéphane Mallarmé, L’action restreinte, Divagations, édition de Bertrand Marchal , Poésie/Gallimard, 2003, p. 261. 2 Le livre, instrument spirituel, id., p. 275. Cf. isto tako, infra. 3 I metafora je jedna proračunata greška, kategorijalni prestup (sort-crossing), Pol Riker (Paul Ricœur), La métaphore vive, éd du Seuil, 1975, p. 316. 4 Jules Laforgue, Complainte de la fin des journées, Les Complaintes. 5 Nesavršeni u svojoj brojnosti (Imparfaites en cela que plusieurs) kako primećuje Malarme u Crise de vers, Divagations, op. cit., p. 252. 6 Arthur Rimbaud , Délires I, Une saison en enfer. 7 Gustave Flaubert , Lettre à Louise Colet du 28 juin 1852. 8 Jean Clair, De Immundo, éd. Galilée, 2004, p. 29. 9 Edmond Jabès, Livre de Yukel, éd. Gallimard, p. 206. 10 Paul Celan, Strette, éd. du Mercure de France. 11 Edmond Jabès, Livre de Yukel, éd. Gallimard, p. 206. 12 Charles Baudelaire, Au lecteur, Les Fleurs du Mal. 13 Je sais aujourd’hui saluer la beauté (Danas znam kako da pozdravim lepotu), formula Artura Remboa iz Boravka u paklu (Une saison en enfer). 14 Lorand Gaspar, Approche de la parole, éd. Gallimard, 1978, p. 11. Žan-Mišel Molpoa (Jean-Michel Maulpoix, 1952) je pesnik i kritičar. Predaje modernu i savremenu poeziju na univerzitetu Paris X – Nanterre. Urednik je internet-časopisa Le Nouveau Recueil, koji je posvećen književnosti i kritici (www.lenouveaurecueil.fr). Fragmenti Opraštanja s pesmom prevedeni su iz knjige eseja Adieux au poème (José Corti, 2005). Poslednje objavljene knjige poezije: Domaine public (1998), L'Instinct de ciel (2000), Chutes de pluie fine (2002) i Pas sur la neige (2004). Izbor iz esejističkih knjiga: Henri Michaux, passager clandestin(1985), Du Lyrisme (2000), Le Poète perplexe (2002), Adieux au poème (2005) i Pour un lyrisme critique (2009). Sajt autora: www.maulpoix.net. prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

85

Florans Trokme

POEZIBAO, SAJT KOJI UVODI U POEZIJU

Valja konstatovati da je danas potreban krupan medijski događaj da bi poezija stekla jedno minorno mesto u medijima. Setimo se šta se desilo sa pesnikom Kitsom na samom početku 2010, kad je zahvaljujući filmu Džejn Kempion Bright star iskopan sa polica u biblioteci i stekao novu slavu. Poezija je inače potpuno marginalizovana, svedena na nekoliko članaka koji se pojave jednom-dvaput godišnje, i na datume kao što je petnaesti avgust. Možete zamisliti kakva je onda recepcija. Poeziju danas nećemo pronaći ni u štampi, a na radiju se njeno mesto smanjuje kao šagrinska koža: ako se neki i sećaju vremena kad se dan na radiju France Cultureobeležavao odlomcima iz pesama, danas će poeziju moći da poslušaju samo jednom nedeljno, u polučasovnom terminu emisije ça rime à quoi Sofi Nolo (Sophie Naulleau)1. Što se tiče časopisa i magazina koji joj još uvek poklanjaju malo pažnje (Europe, La Quinzaine littéraire, Le Matricule des Anges, itd.), oni su veoma ograničeno dostupni, kako u knjižarama, tako i u kioscima i bibliotekama. Upravo u takvoj situaciji, mogućnosti objavljivanja koje nudi Internet mogu i moraju da preuzmu dominaciju. To je nesumnjivo jedna od lekcija koje se mogu izvući iz sajtaPoezibao. Najpre, priča sa ličnim pečatom Početkom prošle decenije, pridružila sam se sajtu Zazieweb, čiji je princip jednostavan: svakom je dopušteno da objavljuje komentare i čitalačke beleške o knjigama po svom izboru. Nema žanrovskih ograničena, dopušteno je sve od stripa preko policijskih romana do filozofije, od bestselera do učene studije o književnosti. Ovaj sajt, čiji je osnivač i animator Izabela Avin, jedinstven je još po nečemu: interesuje se za nezavisna izdanja i sastavlja godišnjak i bazu podataka malih i sasvim malih izdavačkih kuća. A uz malu kuću vrlo često neizostavno ide i poezija, jer danas, osim nekoliko velikih izuzetaka (Flamarion i njegova lepa edicija koju uređuje Iv de Mano, Verdije, Šam Valon, P.O.L., Žoze Korti), pesnici su utočište za svoje knjige našli u malim nezavisnim izdavačkim kućama. Kako sam s vremenom postala jedna od urednica sajta, napravila sam nekoliko reportaža o tim izdavačima i istovremeno počela da čitam poeziju. I to u velikim količinama, što ranije nije bio slučaj, iako sam oduvek pasionirana čitateljka. Predložila sam tad Izabeli Avelin da na sajtu Zaziewebposebnu rubriku posveti poeziji, u kojoj bih svakodnevno objavljivala odlomke iz francuske ili strane poezije dvadesetog i devetnaestog veka. Ta rubrika se ubrzo pojavljuje pod imenom Almanach poétique (Poetski almanah), a biće aktivna tačno hiljadu dana u kontinuitetu!

86

Novi početak Međutim, na sajtu Zazieweb, osetila sam se pomalo sputano. Poezija je bila zagušena velikim prilivom svakodnevnih priloga, a interfejs nije dopuštao nikakvu tipografsku slobodu, koja je u poeziji presudna. Kraj je 2004, naveliko se priča o blogovima, što mi se tad čini kao relativno jednostavan način za pokretanje lične veb-stranice. Odlučila sam se za plaćenog provajdera, Typepad, da bih imala na raspolaganju kvalitetan servis i da sajt ne bi zatrpavale nekontrolisane reklame. Objavila sam prve dve pesme Žana Tardijea i Paula Celana. U prvo vreme, imala sam ideju da na novi sajt prenesem poetski almanah, pod novim imenom Anthologie permanente (Stalna antologija). Ona funkcioniše na identičnom principu: jedan poetski odlomak objavljuje se svakog dana u nedelji, zajedno sa biobibliografskom beleškom izabranog pesnika. Sajt će dobiti ime Poezibao, što je neologizam sačinjen od reči Poésie i Dazibao, kineskih zidnih novina sa ogromnim karakterima. Zar tu nije reč upravo o kačenju poezije po zidovima Interneta?! Crpeti iz svih izvora Ali odmah mi je postalo jasno da sastavljanje antologije, pa bila ona i stalna, nije dovoljno; da je svet poezije vrlo raznolik, da su njegovi akteri brojni, da se knjige objavljuju često, da se odigravaju razna dešavanja. I da bi bilo dobro sve to ispratiti i o tome obavestiti zainteresovanu publiku. Tada sam se ponovo posvetila pozivu kojim sam se bavila pre sajta Poezibao: vratila sam se novinarstvu. Razvila sam sajt kombinujući karakteristike različitih publikacija: od dnevnih novina sam pozajmila aktuelnost, svakodnevno objavljivanje novosti, poetskog rokovnika, u kome sam najavljivala razna dešavanja; nedeljni i mesečni magazini su me inspirisali da postavljam produbljenije članke, čitalačke beleške, razgovore sa pesnicima, reportaže. Sajt takođe može da se predstavi kao književni časopis, budući da objavljuje i neobjavljene tekstove, članke i prevode. Sve to omogućava Internet, jer se članci mogu postaviti čim su napisani ili dostavljeni, a mogu se modifikovati i ispravljati u realnom vremenu. Neophodno je samo da se informacija organizuje na što pregledniji način. Zbog toga su u igri različite kategorije sajta. Među njima bih izdvojila „stalnu antologiju“, koja je uvek aktivna, i uvek se ažurira, „čitalačke beleške“, koje se objavljuju više puta nedeljno, „reportaže ili susreti“, ponekad ilustrovani fotografijama, sastavljeni prilikom večeri poezije, „razgovori“, koji su manje-više sačinjeni u saradnji sa pesnicima, bogati „dosijei“ posvećeni jednom pesniku (Arto, Maks Žakob, Pjer Reverdi). Poezibao je takođe baza podataka koja danas broji 650 bio-bibliografskih beleški o francuskim i svetskim pesnicima. Konačno, tu je još jedna antologija, koja nosi naziv „Beleške o poeziji“, čiji je cilj da postepeno oformi korpus teorijskih tekstova koje pišu pesnici, ali i filozofi, umetnici, esejisti, itd, i koji je sačinjen od razmišljanja o poeziji, pisanju, književnoj kritici. Još

87

jedna bitna stavka je praćenje izdavača i časopisa, predstavljanje njihovih publikacija, planova, ali i neprilika. Razmatramo proširenje prostora posvećenog prezentaciji izdavačkih kuća i časopisa. Objavljena poezija Osnovan kao jednostavna lična veb-stranica, Poezibao se postepeno razvio u profesionalni sajt, potpuno posvećen aktuelnosti u poeziji. Bavi se prvenstveno aktuelnostima u izdavaštvu, svakodnevno prati publikacije i obaveštava javnost o knjigama koje neće nigde drugde biti prikazane, pa ni na rafovima knjižara. Poezibaodanas prima petnaestak knjiga svake nedelje, i one se sistematski predstavljaju u nedeljnoj rubrici « Poezibao a reçu » („Poezibaovo sanduče“), sa kratkim beleškama koje rezimiraju sadržaj svakog dela. Insistiram na značaju materijala koji je već objavljen. Poezibao radi kao novinarska agencija, ja obavljam posao novinara, i nemam veze sa izdavaštvom. Vrlo često se od mene traži da dam svoj sud o neobjavljenim tekstovima, ili da ih prosledim nekom izdavaču. Ali moj zadatak, koji je već obiman, ne sastoji se u tome, već u pomnom praćenju aktuelnosti u poeziji. Nekoliko cifara Na sajtu je od početka do danas objavljeno preko 5.000 članaka, a među njima je više od 650 bio-bibliografskih dosijea, oko 1.500 pesama ili poetskih odlomaka, i veliki broj čitalačkih beleški. Posećuje ga oko 600-700 posetilaca dnevno, a skoro ga je obišao i milioniti posetilac. Godinama se skupila ekipa saradnika, sa veoma aktivnim i kompetentnim prisustvom Tristana Ordea (Tristan Hordé). Pored toga, redakcija zajedno odlučuje o tome šta će biti objavljeno.2 Pesma koja se svakodnevno bira za stalnu antologiju istovremeno se šalje i-mejlom na listu od oko 450 pretplatnika, koji je primaju direktno u elektronsko sanduče.Poezibao takođe objavljuje Poezibao Hebdo, nedeljno informativno pismo sa osvrtom na najvažnije publikacije protekle nedelje, koje se takođe prosleđuje pretplatnicima.3 Iako nije moguće nekakvom studijom obuhvatiti našu publiku, čini mi se da se ona deli na dve velike grupe: svet poezije (pesnici, izdavači, vrlo informisani čitaoci) s jedne strane, a s druge strane, radoznala javnost, koja nije toliko informisana o poeziji, ali koja želi da je čita i otkriva. Poezibao se trudi da odgovori ovim različitim zahtevima, pomoću raznih rubrika na sajtu, trudeći se da ne potpadne pod neku određenu struju, niti da se dodvori nekom klanu. Osnovna ideja je: udovoljiti raznim zahtevima, ali i zaista otvoriti prostor; pobuditi želju za čitanjem poezije, dati najosnovnije putokaze, usmeriti zainteresovanog čitaoca, bilo da je stručnjak ili ne. I naravno, nikada ne zameniti knjigu, već upravo naprotiv, na knjigu uputiti. 1 Emisija ça rime à quoi (sa čim se to rimuje) trenutno se emituje na radiju France Culture subotom od 19 do 19h30. 2 Redakciju čine Tristan Orde, Šantal Tane, Arijana Drejfus i Žan-Paskal Dibo.

88

3 Dovoljno je poslati zahtev; sva uputstva su precizirana na sajtu. Florans Trokme (Florence Trocmé) je rođena 1949 u Parizu. Godine 2004. je osnovala internet revijuPoezibao (http://poezibao.com), potpuno posvećenu poetskoj izdavačkoj aktuelnosti. Godine 2009. okončala je trogodišnji mandat u komisiji za poeziju u Nacionalnom centru za knjigu (Centre national du Livre). Objavljivala je tekstove i članke u časopisima Siècle 21, Autre Sud, N 4728, Amastra-N-Gallar, Le Préau des Collines, Sarrazine i Faire-part. prevod sa francuskog i beleška: Bojan Savić Ostojić

89