1

9. 11. 2012. Napisah kritike islamskog formalizma u raspravi sa muslimanima, a onda se javi naš brat adventista da im pruţi podršku: Adventistički Teološki Fakultet (Ţeljko Porobija): Ja razumijem muslimane, oni imaju jedan pogled koji je sličan ţidovima (bez uvrede): bitno je uraditi dobro djelo, a motivi nisu toliko ključni. I takvih ideja imate na dosta mjesta i u Novom zavjetu, iznenadili biste na koliko mjesta se to jasno promovira. Ideja motivacije kao nečeg suštinskog za ocjenu moralne radnje zapravo je ideja 17-18. stoljeća, vremena koje je već odavno zaboravilo što je Isus stvarno učio. Evo, primjerice, one čuvene anegdote iz Novog zavjeta, kada Isus hvali udovicu što je dala dvije lepte. Isus ne hvali nju zato što je dala od srca (kako mnogi tumače), nego zato što je dala "sve što je imala". I tu nema pseudo-psihološke rasprave o motivima, nego o konkretnom davanju. Uglavnom, braćo muslimani, trudite se činiti ono što je dobro, a Allah ni vama ni nama neće to platiti "ekonomski" nego po milosti. Ovo je replika: > Evo, primjerice, one čuvene anegdote iz Novog zavjeta, kada Isus hvali udovicu što je dala dvije lepte. Isus ne hvali nju zato što je dala od srca (kako mnogi tumače), nego zato što je dala "sve što je imala". I tu nema pseudo-psihološke rasprave o motivima, nego o konkretnom davanju. Upravo taj primer, što ona nije dala puno novca, nego je dala malo ali je dala sve što je imala, otkriva da nije stvar u formi ponašanja, nego u pobudama njenog srca. Mnogi su dali više od nje, i ako bi se Bog mogao zadovoljiti formom, onda je ona malo učinila a više su učinili oni koji su više novca

2

dali. Ali Isus kaţe da je ona dala više od svih u Boţjim očima jer nije dala od suvišnog novca koji joj nije bio neophodan kako su činili ostali: "Jer svi metnuše od suviška svog; a ona od sirotinje svoje metnu sve što imaše, svu hranu svoju." (Marko 12,44) > Ja razumijem muslimane, oni imaju jedan pogled koji je sličan ţidovima (bez uvrede): bitno je uraditi dobro djelo, a motivi nisu toliko ključni. I takvih ideja imate na dosta mjesta i u Novom zavjetu, iznenadili biste na koliko mjesta se to jasno promovira. Nema to nigde ni u Novom ni u Starom zavetu da motivi nisu bitni. Pogotovo ne bi Isus navodio na formalizam Jevreje kojima je upravo iskušenje da tako formalno razmišljaju. Hristos svo vreme ukorava Jevreje što slepo drţe pravila a ne razmišljaju o smislu svojih postupaka i motivima koji ih pokreću. Na primer, Isus skreće paţnju da svoju pravdu ne treba da činimo zbog odobravanja drugih ljudi, jer je to najčešći motiv zašto se ljudi trude da budu ispravni: "Pazite da pravdu svoju ne činite pred ljudima da vas oni vide; inače plate nemate od Oca svojega koji je na nebesima." (Matej 6,1) Iz istog razloga, kada na primer postimo, to treba da činimo tajno, a ne da spolja pred drugima sebe pokazujemo kako postimo, jer ćemo inače mati iskušenje da postimo zbog drugih, a ne zbog stvarnih potreba posta: "A ti kad postiš, namaţi glavu svoju, i lice svoje umij, da te ne vide ljudi gde postiš, nego Otac tvoj koji je u tajnosti; i Otac tvoj koji vidi tajno, platiće tebi javno." (Matej 6,17-18)

3

Isto tako, kada činimo dobro delo treba da se čuvamo da se ni sami sa sobom ne bavimo time kako smo ispravni, jer bismo tada svoj duh time otrovali: “A ti kad daješ milostinju, da ne zna levica tvoja šta čini desnica tvoja.” (Matej 6,3) Dakle, i nama samima moţe biti iskušenje da činimo dobra dela zbog sebe i lične gordosti, a ne iz ljubavi. Neko će moţda pomisliti da samo radi Boga treba da činimo dobra dela, ali ako i njih činimo pred Bogom radi Boţjeg odobravanja, a ne iz ljubavi, i to je loš motiv: “Jer ste vi milošću spaseni, po veri. I to ne dolazi od vas. Dar je to Boţji, i ne po delima da se niko ne bi pohvalio.” “Jer se delima zakona ni jedno telo nece opravdati pred Njim.” (Efescima 2,8-9; Rimljanima 3,20) Ni strah od Boga nije motiv za pohvalu, jer Bog ne moţe da ceni kukavice, pa taja duh Sveti pismo osudjuje: “Strah kojim me se boje zapovest je ljudska kojoj su naučeni.” “U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji nije se usavršio u ljubavi.” “Jer nam Bog ne dade duha straha, nego sile i ljubavi i čistote.” (Isaija 29,13; 1.Jovanova 4,18; 2.Timotiju 1,7) Da čovek ne bi vodio duhovnu borbu na pogrešnom planu, na planu promene misli, osećanja i postupaka, a zanemario pobude svoga srca koje su izvor svih tih greha na nivou misli, osećanja i postupaka, Isus Hristos nam je skrenuo paţnju da je izvor greha u pobudama našeg srca:

4

“Još reče: Šta izlazi iz čoveka ono pogani čoveka; Jer iznutra, iz srca ljudskog, izlaze misli zle, preljube, kurvarstva, ubistva, KraĎe, lakomstva, pakosti, zloće, lukavstvo, sramote, zlo oko, huljenje na Boga, ponos, bezumlje. Sva ova zla iznutra izlaze, i pogane čoveka.” (Marko 7,20-23) Isus više objašnjava te dve istine da su pobude i smisao dela vaţniji od forme, nego što propoveda svoju ţrtvu na krstu, jer samo ona duša koja je svoju pravednost bacila u prah, moţe poţeleti zasluge Isusove krvi i boţansku pravednost.

Onaj ko misli da pobude nisu bitne, on je zadovoljan svojom licemernom samokontrolom postupaka, pa mu Isusova ţrtva sa njegove tačke gledišta nije neophodna. Bez svesti da su pobude srca najvaţnije vaţne niko ne moţe da shvati Isusove reči upućene Nikodima "Valjda vam se nanovo roditi", jer će biti zadovoljan svojom formalnom religioznošću. > Ideja motivacije kao nečeg suštinskog za ocjenu moralne radnje zapravo je ideja 17-18. stoljeća, vremena koje je već odavno zaboravilo što je Isus stvarno učio.

5

Pa to je ideja koja je i nastala onda kada su protestantski narodi zapadne Evrope uzdigli autoritet Isusovog Jevandjelja i shvatili vaţnost pobuda srca i potrebe za njegovom reformom. Protestantizam je raširio svest da je greh pitanje srca, a ne forme ponašanja, što je dovelo do reforme mentaliteta protestantskih naroda, reforme duha kakav nigde drugde u istoriji nije zabeleţena: “Mir se nastanio u našem gradu... nema više svaĎa, zavisti, licemerstva i nesloge. Odakle moţe doći takav sklad, ako ne od Gospoda i od naše doktrine koja nas ispunjava rodovima mira i poboţnosti?” (James A. Wylie, The History of Protestantism, Published by Hartland Publications, 2003, pg 496) “Proklinjanje i psovanje, blud, svetogrĎe, preljuba i poročan ţivot, koji preovlaĎuje u mnogim mestima u kojima sam ţiveo, ovde su nepoznati. Nema podvodača i bludnica. Ljudi ne znaju šta je rumenilo i svi se odevaju na doličan način. Igre na sreću nisu uobičajene. Velikodušnost je tako velika da siromasi ne moraju da prose. Ljudi bratski opominju jedan drugoga, kako Hristos propisuje. Sudske parnice su proterane iz grada, i tu nema ni podmićivanja, ubistava ili stranačkog duha, već vlada mir i milosrĎe. S druge strane, tu nema orgulja, nema zvuka zvona, niti bučnih pesama, ni razgorelih sveća ili lampi, ni relikvija, slika, kipova, baldahina ili raskošnih haljina, niti lakrdija i hladnih ceremonija. Crkve su sasvim osloboĎene od svake idolatrije.” (Philip Schaff, History of the Christian Church, pg 645) * * *

6

> Svejedno je da li govoriš o osjećajima ili motivima. Naglasak novozavjetne etike jest na činjenju. To je poenta. Naglasak Isusa Hrista jeste na promeni motiva ponašanja, a ne osećanja, ili na samoj promeni ponašanja, jer Isus nije ţeleo da od fariseja napravi nove licemere, pa zato ukorava sam temelj njihovog legalističkog i formalističkog shvatanja religije kada je rekao: "Jer niko ne meće novu zakrpu na staru haljinu; jer će se zakrpa odadreti od haljine, i gora će rupa biti. Niti se lije vino novo u mehove stare; inače mehovi prodru se i vino se prolije, i mehovi propadnu. Nego se lije vino novo u mehove nove, i oboje se sačuva." (Matej 9,16-17) Bog nas ne poziva da temelj duhovnog iskustva pravimo na reformi onoga što činimo, nego na reformi duha: "Jer nema drveta dobrog da raĎa zao rod; niti drveta zlog da raĎa dobar rod. Jer se svako drvo po rodu svom poznaje: jer se smokve ne beru s trnja, niti se groţĎe bere s kupine, dobar čovek iz dobre kleti srca svog iznosi dobro, a zao čovek iz zle kleti srca svog iznosi zlo, jer usta njegova govore od suviška srca." (Luka 6,43-45) > Volio bih da i u jednom od tekstova koje ti navodiš kao dokaz svoje "psihologije" naĎeš riječ motiv. U svim tim tekstovima Isus kaţe: "Uradi ovako i ovako", a ne "Osjećaj se tako i tako" ili "Imaj ovaj ili onaj motiv". Sve vreme Isus ljude čini svesnim potrebe za reformom motiva srca:

7

"Ne dade li vama Mojsije zakon i niko od vas ne ţivi po zakonu? Vi ste oni koji se gradite pravedni pred ljudima; ali Bog zna srca vaša; jer što je u ljudi visoko ono je mrzost pred Bogom." (Jovan 7,19; Luka 16,15) Nije dovoljno da sa zakonom budu usklaĎena samo naša osećanja, misli i ponašanje. Reforma mora početi iz srca. "Blago onima koji su čistoga srca, jer će Boga videti." (Matej 5,8) "Valja vam se nanovo roditi" (Matej 18,3) "Teško vama knjiţevnici i fariseji, licemeri što čistite spolja čašu i zdelu a iznutra su pune grabeţa i nepravde. Fariseju slepi! Očisti najpre iznutra čašu i zdelu da budu i spolja čiste." (Matej 23,25-26) Šta su ovi pozivi nego pozivi na reformu srca? Šta drugo Isus Hristos propoveda onima koji imaju iskušenje formalizma, nego ih osvedočava da su pobude najvaţnije, kao i smisao ponašanja, a ne slepo drţanje forme? Svoju ţrtvu na krstu Isus ni ne propoveda kao vest spasenja, jer tek kada se ljudi osvedoče da su njihove pobude grešne, onda za njih Njegova ţrtva moţe biti delotvorna. Dokle god su ljudi zadovoljni formalnom samokontrolom svog ponašanja njima Isusova pravednost i sila Svetoga Duha nisu potrebni, i zato ove tvoje reči zaista nisu primerene ispravnom razumevanju duha Jevandjelja: "Naglasak novozavjetne etike jest na činjenju. To je poenta." (Ţeljko Porobija) * * *

8

> Evo samo jednog detalja iz tvog posta koji dovoljno razotkriva da ne razumiješ o čemu govoriš: "Ne dade li vama Mojsije Zakon i niko od vas ne ţivi po zakonu?" Što tu Isus govori? Kaţe li on: 1. Vi činite dobra djela, ali nemate ispravne motive. Ili, 2. Vi ne činite dobra djela i nemate dobre motive? Ti odluči što tu Isus kaţe pa se javi nekim kraćim postom, nemam vremena za toliko čitanja "analiza". Nijedan od pobudjenih odgovora nije tačan, već je tačno da oni ne čine neka dobra dela, a neka čine, i zato da ne bi oni pomislili da treba da reformišu samo ponašanja, pa da na istim temeljima samokontrole sada čine SVA dobra dela koja treba da čine, Isus im skreće paţnju da nije problem u njihovom ponašanju, već u srcu, te da će ako poprave svoje srce, samim tim ispraviti i svoje ponašanje: "A Gospod reče mu: Sad vi fariseji spolja čistite čašu i zdelu, a iznutra vam je puno grabeţa i zlobe. Bezumni! Nije li onaj načinio i iznutra koji je spolja načinio? Ali dajte milostinju od onog što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto. Ali teško vama farisejima što dajete desetak od metvice i od rute i od svakog povrća, a prolazite pravdu i ljubav Boţiju: ovo je trebalo činiti, i ono ne ostavljati." (Luka 11,39042) Dakle, Isus ih poziva da promene ono što je iznutra, pa će onda i spolja sve da bude čisto. > Jedan se rasplače i kaţe: "Jadni čovječe, baš mi te je ţao! Evo ti pet dolara!" Drugi cinično prosikće: "Ne vjerujem ti ni riječi, ali evo ti 50 dolara da ušutiš već jednom!" Koji je od ove dvojice, pita Kushner, učinio veće dobro? Suprotna poruka od Isusove poruke, kada je pohvalio ţenu koja je dala malo, ali je dala iz srca, za razliku od Jevreja koji su davali puno, ali od suviška (od onoga što im nije trebalo).

9

> "I reče Isus: Jer je ona dala od srca..." (Novi Zavjet u prijevodu Miloša Bogdanovića). I Kushner i Isus kaţu: Dajte što više! Zar je to teško za shvatiti? Kakva površnost! Pa nije poenta da li neko daje iz srca, jer i grešni motivi dolaze iz srca, već da je dala iz prave nesebične ljubavi koja je spremna na ţrtvu, a ne od suviška, kao što su davali bogati ljudi onoga vremena, koji su davali više nje, ali taj njihov dar, iako je predstavljao veću sumu novca od njenog dara, novac nije pokazao njihovu nesebičnu ljubav, jer su davali ono što su imali u suvišku, što nije bilo dokaz njihove spremnosti na samoodricanje. Da li shvataš zašto kritikujem primer koji si ti naveo? Zato što tvoj primer ne otkriva plemenitost motiva davaoca, jer taj davaoc daje novac zato to više ne moţe da podnese njeno plakanje, a ne daje iz ljubavi. > Miloše, tvoj je etički svijet jako introvertan. Ja stalno trebam razmišljati o motivima, onda se kajati zbog njih, pa opet razmišljati. Na ţalost, ovim si otkrio da veruješ u sebe, a ne u Boga. Svako ko se ikada sreo sa Isusom, dobro zna da ga taj susret prirodno osvedočava o sopstvenu grešnost i navodi na preispitivanje, osvedočenje o grehe i pokajanje. Kada Isus tebi kaţe "a ne znaš da si siroma, go i slep" to treba da te navede da se u svetlosti Boţjeg lica preispitaš za motive iz kojih činiš dobra dela, a ne da postupiš onako kako i druge savetuješ: "I ne razbijajte glavu svojim motivima, ...". Ti time pokazuješ da si postao sluga sotonin, jer tim odvraćanjem od preispitivanja motiva srca navodiš studente

10

da umire svoju savest i da budu zadovoljni sobom i sopstvenom pravednošću koju Isusova poruka laodikeji ukorava sledećim rečima: "Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i siromah, i slep, i go."(Otkrivenje 3,17) > A ako paţljivo čitaš Novi zavjet (čudna knjiga), ni Isus ne kaţe za ţenu da je dobra. Nego samo da je dala više od ostalih. Učinila više. Bez ulaţenja u motive. Pa to je ulaţenje u motive, jer samo ako gledamo na njene motive, ona je dala više od svih, a ako gledamo na ponašanje, ona je dala vrlo malo. Teško shvatljivo? > Kao pastor, uvijek sam vjernike učio jednoj jednostavnoj stvari: idite, učinite neko dobro svom bliţnjemu ne traţeći ništa zauzvrat. I ne razbijajte glavu svojim motivima, nego time kako da pomognete čovjeku. That's the point. Teško shvatljivo? Tu nema potrebe koristiti razum da bi se išta shvatilo, ali kada treba prozreti motive onda treba i upotrebiti razum, a tu onda nastaju problemi jer se mi plašimo da koristimo razum da ne bismo postali svesni stvarnih motiva. Kada Isus kaţe svojim učenicima: "Zar ste i vi nerazumni?"? Onda kada treba da shvate da je greh pitanje motiva naših srca! > I ne razbijajte glavu svojim motivima, ... Ovo je veoma pogrešno govoriti onima koji imaju teških problema sa razlučivanjem prave prirode sopstvenih motiva, kojima sam Isus iznosi opomenu da nisu svesni stvarnih

11

motiva svojih srca, jer ih ne pokreće boţanska, već ljudska pravednosti: "Jer govoriš: Bogat sam, i obogatio sam se, i ništa ne potrebujem; a ne znaš da si ti nesrećan, i nevoljan, i siromah, i slep, i go."(Otkrivenje 3,17) Mi treba da razumemo koja su iskušenja onih kojima propovedamo, a sada vidim da ti ne samo što muslimanima pruţaš ohrabrenje za ljudsku pravednost, već i adventistima koji imaju iskušenje Laodikejstva. Za razliku od tebe, Pismo nas poziva da straţimo nad sobom i da radimo na popravljanju svojih srca, a ne da se zadovoljavamo svojom ispravnom formom ponašanja: "Tada će biti dva na njivi; jedan će se uzeti, a drugi će se ostaviti. Dve će mleti na ţrvnjevima; jedna će se uzeti, a druga će se ostaviti. Straţite dakle, jer ne znate u koji će čas doći Gospod vaš." (Matej 24,40-42) "Očistite ruke, grešnici, popravite srca svoja, nepostojani. Budite ţalosni i plačite i jaučite: smeh vaš neka se pretvori u plač, i radost u ţalost. Ponizite se pred Gospodom, i podignuće vas." (Jakov 4,8-10) ********************************************************************

12

Dodatak:

FAZE RAZVOJA RAZUMA

Naučnici su prepoznali da svaka osoba u svom razvoju ličnosti prolazi kroz faze razvoja razuma za vreme školskog doba, kada se razvija njegova sposobnost razlikovanja dobra od zla na osnovu A) preispitivanja smisla postupaka i zatim na osnovu B) preispitivanja kvaliteta pokretačkih motiva.

U predškolskom dobu dete razvija sposobnost da ZNA - ŠTA treba da uradi slušajući pravila ponašanja kojih se slepo pridrţava, jer još nije sposobno da shvati njihov smisao. Tada dete razvija volju, a ne razum, pa nije ni od značaja da shvati zašto nešto treba da čini, već je vaţno da tada razvije moć volje da vlada sobom. Mnogi roditelji opravdavaju svoju ravnodušnost prema dečjim slabostima predškolskog doba govoreći “Dete je isuviše malo da shvati zašto je to loše!” MeĎutim, dete nije ni pozvano da tada razvija razum, već da razvija moć volje da sobom vlada. Ako tada ne razvije moć volje da sluša autoritet roditelja, neće imati kasnije snagu volje da sluša glas sopstvenog razuma kada ga bude steklo. Zato danas imamo puno odraslih ljudi koji dobro znaju da duvan nije dobar ili da se hrane nezdravo, ali nemaju moć da promene svoje navike, jer nisu razvili moć volje da vladaju sobom onda kada je to trebalo da učine. U školskom dobu, kada se “strasti i hirovi” prethodne (falusne) faze razvoja stišaju nastaje takozvana latentna faza, kada dete gubi priliku da razvije svoju volju, jer su tada njegova iskušenja toliko slaba da mu nije problem da svoja iskušenja samo sputa u ispoljavanju, i da bude spolja

13

licemerno ispravno. Zato iskušenja treba pobeĎivati ranije, kada su ona tako jako da dete nije sposobno da ih sputa, već jedino da ih zaista odbaci u korenu. U školskom dobu dete više ne razvija moć volje, već razvija sposobnost razuma da SHVATI SMISAO - ZAŠTO treba da uradi odreĎen postupak kao odgovor na potrebe ţivota, dok će u vreme puberteta da razvija sposobnost da razume KAKO da odgovori na potrebe ţivota (način i tehnika), jer će ga adolescentski razvoj osposobiti za to potrebnim talentima. Ali, ukoliko u vreme školskog doba dete ne razvije zdrav razum, ono neće biti sposobno da kasnije kao odrasla osoba na pravilan način ponese na sebi odgovornost zrele ličnosti, jer neće moći da razlikuje šta jeste smislen a šta besmislen odgovor na potrebe ţivota, neće moći da razlikuje dobro od zla, već će biti u iskušenju da svoje loše i destruktivne motive proglašava ispravnim i dobrim motivima. Zapravo, drugim rečima, neće razlikovati koje su, sa jedne strane, realne potrebe ţivota, a koje su, sa druge strane, iracionalne potrebe njegovog Ega i obrambenih mehanizama Ega. Neće razlikovati dobro od zla, što jeste svrha razuma, i imaće iskušenje da se u svojoj regresiji ličnosti osloni na prethodne faze razvoja, da sluša slepa pravila ponašanja, ili da se oslanja na svoja osećanja: “Ko se uzda u svoje srce, bezuman je; a ko hodi mudro, izbaviće se.” “Bezumniku nije mio razum nego da se javlja srce njegovo.” (Priče 28,26; 18,2) “Lud veruje svašta, a pametan pazi na svoje korake.” “Razum će te čuvati izbavljajući te od zla puta” (Priče 14,15; 2,11-1)

14

Naime, psiholozi su primetili da u moralnom razvoju deteta za vreme školskog doba postoje dva stadijuma razvoja razuma. Dete prvo razvija sposobnost razuma da uskladi svoje postupke prema realnim potrebama sopstvene i tuĎe ličnosti (2. stadijum po Lawrence Kohlbergu), a odmah zatim analizira kvalitet motiva iz kojih čini dobro delo (odlika 3. stadijuma po Kohlbergu), još uvek pre puberteta. No, pozitivne posledice tih faza razvoja, na ţalost, često bivaju upropašćene nezrelim odnosom osobe na iskušenja puberteta. Otuda pubertetlija, iako misli nezavisno (nezavisnost se razvija u pubertetu), ne misli više razumno, jer se najčešće odrekne zdravog razuma da bi izgovorio svoju nezrelost u odnosu na ulogu seksualnih sposobnosti i formiranje identiteta.

15

U tom slučaju najčešće dolazi do regresije na 1. stadijum po Kohlbergu, koji odgovara predškolskom dobu, pa osoba slepo drţi naučena pravila ponašanja, nemajući razuma da prepozna koje su realne potrebe ţivota. U tom slučaju osoba neće imati samokritički pristup ni prema kvalitetu pokretačkih motiva iz kojih čini dobro delo, pa će činiti dobro delo iz krivice, straha, sebičnog interesa, ponositosti i drugih loših motiva, nesvesna da se ti loši motivi kriju iza njenih moţda najiskrenijih i najboljih namera. Razlog zašto su ta dva stadijuma kod mnogih ljudi zanemarena jeste prerano buĎenje puberteta, bilo zbog genetskog faktora (odlika antropološkog tipa semita), bilo zbog socijalnog faktora (buĎenje seksualne ţelje pre vremena polnog sazrevanja...). Jedan vaţan uzrok zakrţljavanja razvoja razuma u školskom dobu kod savremene dece jeste to što je hedonizam u ratu sa zdravim razumom. Hedonistički hirovi koji su utemeljeni na zloupotrebi osećanja i čula radi sopstvene satisfakcije ne mogu da izdrţe kritiku zdravog razuma zato što su neutoljivi i zato što navode čoveka da ugrozi svoju egzistenciju radi uţitka. (Hedonisti je vaţnije, na primer, da mu hrana bude ukusna, nego da bude zdrava) Razum raskrinkava hedonizam kao besmislen i štetan smisao ţivota. Naime, emotivne i čulne sposobnosti ne sluţe za traţenje sreće, već su to sposobnosti koje imaju za svrhu da njima čovek odgovori na realne potrebe ţivota, da izrazi ljubav prema samom sebi, drugim ljudima i prema čovečanstvu.

16

Ma kako da su izazvana osećanja snaţna, uzvišena ili dugotrajna, ona nikada ne mogu da zadovolje ţeĎ duše, već mogu samo da uguše čovekovu svest o unutrašnjem nezadovoljstvu koje je posledica njegove odvojenosti od Boga.

Kako razum raskrinkava hedonističke postupke kao besmislene (jer ne mogu da zadovolje ţeĎ duše), a same pokretačke motive koji se kriju iz hedonizma kao sebične i telesne, oba stadijuma razvoja razuma školskog doba danas su postala nepoţeljna. Ono što hedonista čini nije odgovor na realne potrebe ţivota (već je odgovor na potrebe njegovog sopstvenog Ega za uţitkom), tako da hedonista nema potrebe za analizom smisla svojih postupaka, već ima potrebu za razvojem inteligencije puberteta koja se bavi načinom (tehnikom) odgovora na njegove hedonističke hirove. Kako zapadna civilizacija doţivljava dekadenciju razvoja ljudske ličnosti zbog pada u hedonizam, razvoj razuma školskog doba biva zanemaren i potisnut prevremenim buĎenjem polnih sposobnosti koje potom zbog zanemarenog razuma lako bivaju zloupotrebljene zarad hedonističkog uţitka. Zato pubertet počinje sve ranije, i time razvoj razuma deteta školskog doba biva sve više prekraćen i zakrţljao.

17

Ranije su ljudi primetili i zabeleţili: “Što je neki narod civilizovaniji, to je period detinjstva duţi.” (Dr Ivan Toličić, Pubertet i doba mladosti, str. 3, godina 1964.) “Mnogi razvojni psiholozi vide društveno kreiranje dugog detinjstva kao ključ za ljudsku kulturnu evoluciju, kao jedan od ključeva za napredak civilizacije.” (Lester R. Kurtz, Encyclopedia of Violence, Peace, and Conflict, Volume 3) Osobe sa zanemarenim razvojem razuma školskog doba, čak i kada fizički odrastu, imaju sklonost da u analizi svojih postupaka sebe zadovolje pitanjem koje odgovara predškolskom uzrastu “Šta treba da uradim?” i pubertetu “Na koji način da to uradim?”, ali ne i da analiziraju smisao svojih postupaka što bi bio odgovor na pitanje “Zašto to treba da uradim?”, niti da analiziraju svoje pokretačke motive, što bi bio odgovor na pitanje “Iz kojih motiva činim dobro delo?”. Bez razvijenih sposobnosti razuma koje se razvijaju u dve pomenute faze školskog doba, osoba neće umeti da se pokaje za svoje grehe i da ostvari reformu svojih pokretačkih motiva, jer će razliku izmeĎu dobra i zla definisati na nivou formalnih pravila ponašanja ili na osnovu kvaliteta svojih osećanja, a ne na osnovu analize smisla svog ponašanja i kvaliteta pokretačkih motiva srca. Bez upotrebe razuma, ona će se kajati samo zato što je dozvolila da se greh ispolji u ponašanju i osećanjima, a ne što je takva (grešna) u srcu, pa će zato i posle “pokajanja” ostati ista kakva je bila i pre njega. Na primer, ona će se pokajati što vam je rekla ruţnu reč, ali se neće pokajati što je takva u srcu, jer nije ni svesna svojih unutrašnjih pokretačkih motiva.

18

Bez razumne analize duhovnog iskustva mi se ne moţemo sačuvati od duhovne samoobmane, jer nećemo razlikovati da li nas duhovno iskustvo oslobadja od grešnih ţelja ili ih samo sublimira u religioznu revnost.

Protestanti su zahvaljujući slušanju glasa razuma u svakodnevnoj borbi protiv greha, u vreme novog veka do te mere razvili moć zdravorazumnog prosuĎivanja da su tada smatrali da je najbolji način borbe protiv islama, prevoĎenje Kurana na njihove jezike: “Katolici i protestanti su se razlikovali u pristupu polemikama sa islamom. Dok su protestanti verovali da najbolji način diskreditacije islama jeste prevod Kurana, koji će, kako su protestanti smatrali, voditi neminovno prema zaključku da se radi o nelogičnoj i neistinitoj svetoj knjizi, katolici su bili više skloni represivnom pristupu i zabranjivali su štampanje Kurana ili njegovih odlomaka čak i u polemičke svrhe.”

19

(Frantisek Sistek, Češke predstave i stereotipi Turaka, Almanah 21-22, Podgorica, 2003. str. 295) Na ţalost, protestantizam je u meĎuvremenu doţiveo priličnu dekadenciju u smeru oslanjanja na osećanja, umesto na glas razuma, iako je njegov blagoslov zapadnoj prosvećenosti ostavio još uvek neosporne posledice.

(...)

Miloš Bogdanović milos@enlite.org

Video: Kako zrelo reagovati na stres?