Adaptacija Dece Na Vrtic

Адаптација деце на вртић

Садржај

1 Уводна разматрања.................................................................................................................2

2 Адаптација...............................................................................................................................3

3 Социјализација........................................................................................................................5

3.1 Социјални односи међу децом и неговање друштвености.........................................6

3.2 Дечја слобода..................................................................................................................7

3.3 Развој дечје самосталности............................................................................................7

4 Емоције....................................................................................................................................8

4.1 Развијање личног идентитета, слике о себи и сопственој улози...............................9

5 Комуникација........................................................................................................................10

6 Дечја мотивација, пажња и учење......................................................................................12

6.1 Учење.............................................................................................................................13

6.2 Унутрашња мотивација као основ учења...................................................................14

7 Припрема детета за одвајање од породице........................................................................15

7.1 Проблеми одвајања детета од породице....................................................................16

8 Адаптација (прилагођавање) детета на вртић....................................................................17

8.1 . Родитељи и сарадња при адаптацији........................................................................19

8.2 Први дани у колективу без присуства родитеља.......................................................21

9 Истраживање.........................................................................................................................22

10 Резултати обраде података истраживања.......................................................................23

10.1 Резултати обраде података интервјуа.........................................................................23

10.2 Резултати обраде података анкетирања.....................................................................25

11 Закључак............................................................................................................................28

12 Литература........................................................................................................................29

Прилози.........................................................................................................................................30

1


1. Уводна разматрања

Адаптациони период детета на вртић, је један од главних предуслова за даљи опстанак у

колективу. Пре него што ступи у колектив, дете расте и развија се у средини у којој је

рођен. Средина за коју се сматра да је природна за почетну социјализацију је породица.

Породица је један од најутицајних фактора за даљу социјализацију и адаптацију детета.

Уводно разматрање је започето причом о социјализацији, јер је социјализација предуслов

адаптације детета. Адаптација се не односи само на прихватање вртића као установе у

којој се борави, него и прихватање окружења у ком ће дете проводити временске периоде.

Као што је већ речено, социјализација је један од главних фактора адаптације детета.За

адаптацију детета на вртић, поред правилне социјализованости, битан фактор је емотивни

развој детета. У емотивном развоју детета, најбитнији фактор је развијање дететовог

идентитета и његово схватање самог себе.

Породица је заслужна за почетни развој детета и његово схватање самог себе и света који

га окружује. Пре поласка у вртић породица треба да припреми дете за одвајање, да зна

како да се суочи и понесе са проблемима који могу настати при адаптацији, да схвате да је

сарадња са васпитачем веома битна за адаптацију детета на вртић.

Такође је у раду затупљен истраживачки део. У истраживачком делу, представљено је

истраживање, технике, инструменти и резултати истраживања.

Инструменти истраживања су анкетни листови и интервјуи. Резултати истраживања су

обрађени кавлитативно и квантитативно.

2


2. Адаптација

Адаптација или прилагођавање представља укупност реакција, помоћу којих индивидуа

модификује своју структуру или своје понашање у циљу прилагођавања условима

одређене средине. Адаптација је општа, биолошка и социолошка способност која одликује

свако живо биће и помаже му у опстанку.

Coцијална адаптација представља прихватање и излажење у сусрет захтевима друштва и

усмеравање свог личног односа или неке групе, према другима, односно средини, без

превеликог напора и трвења. Адаптација означава промену у начину опхођења према

средини, која доводи до задовољавајућег прилагођавања датој средини.

Адаптација представља прилагођавање. Како би адаптација, односно, прилагођавање

било успешно, потребно је задовољити све аспекте. Вртић је установа која детету треба да

обезбеди средину у којој ће се дете осећати сигурно. Вртић је место где дете треба да

упознаје свет око себе, стиче нова сазнања о себи и другим људима, стиче позитивна

искуства, која ће му помоћи да се брзо и лако адаптира, не само на вртић, него на било коју

ситуацију у будућем животу.

Aдаптација деце у установи представља довођење у везу њихових основних потреба са

могућностима нове средине да их задовољи. Овај процес зависи од тога колико је сама

средина прилагођена и прилагодљива дечјој природи, приступачна и богата условима за

активно учешће деце. Процес адаптације зависи и од индивидуалних својстава, личности

која се прилагођава, њеног дотадашњег развоја, екстровертности или интровертности и др.

Адаптација у суштини представља, најопштију и најосновнију појаву која прати сваку

индивидуу од рођења, па током целог живота. Да би се дете у вртићу лакше адаптирало,

поред родитеља, васпитач мора бити упознат са правилним начином адаптирања деце на

вртић. У периоду адаптације, постоје извесне тешкоће будући да су деца одвојена од

породице и ступају у једну нову непознату средину. Морају да се прилагођавају на ритам

живота који се битно разликује од њиховог дотадашњег живота.Тешкоће при адаптацији

могу бити веће или мање. Период адаптације може трајати дуже или краће у зависности од

околности. Васпитач ће са правилним начином адаптирања бити упознат, уколико зна неке

основне информације о детету, а поред основних информација потребно је да познаје

педагошко-психолошке методе адаптирања деце на вртић (слика бр. 1).

3


Шематски приказ услова потребних за успешну адаптацију деце на вртић

Слика бр. 1

4

САРАДЊА РОДИТЕЉА И ВАСПИТАЧА

САРАДЊА РОДИТЕЉА И ВАСПИТАЧА

ПРИПРЕМА ДЕЦЕ ЗА

ОДВАЈЕЊЕ ОД ПОРОДИЦЕ

ПРИПРЕМА ДЕЦЕ ЗА

ОДВАЈЕЊЕ ОД ПОРОДИЦЕ

РАЗВИЈЕНА ПАЖЊА И

МОТИВАЦИЈА ЗА УЧЕЊЕ

РАЗВИЈЕНА ПАЖЊА И

МОТИВАЦИЈА ЗА УЧЕЊЕ

РАЗВИЈЕНА КОМУНИКАТИВНОСТ

РАЗВИЈЕНА КОМУНИКАТИВНОСТ

ЕМОТИВНА РАЗВИЈЕНОСТ

ЕМОТИВНА РАЗВИЈЕНОСТ

СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА

СОЦИЈАЛИЗАЦИЈА

АДАПТАЦИЈААДАПТАЦИЈА


3. Социјализација

Социјализацијом се формира личност детета, карактеристике које су одређене за сваку

индивидуу. Социјализација представља стицање знања, вештина и могућности који су

потрeбни за опстанак у друштвеној заједници.

Стицање основних друштвених норми, оснве понашања у друштву, такође спадају у

један од видова социјализације детета и човека уопште. Социјализација такође обухвата

прихватање и схватање душтвених норми, што је од изузетне важности за лакшу

адаптацију детета на вртић.

Почетна социјализација детета се дешава од најранијег узраста и то у породици.

Породица је један од најбитнијих фактора који утиче на социјализацију детета у друштву.

Социјализација детета представља још и наслеђене потенцијале које дете развија у

својеврсну индивидуалност. Своје наслеђене потенцијале индивидуалности дете кроз

процес адаптације, а и раније користи и на основу тога функционише у заједници, која се

назива друштво. Дете расте у сталној интеракцији и због тога је потребно социјализовати

га на прави начин и омогућити му да функционише као индивидуа у друштву.

Уколико је дете у сталној интеракцији и пре поласка у вртић са својим вршњацима из

окружења, адаптација детета ће протећи лако и без потешкоћа. Самом интеракцијом са

другима, пре поласка у вртић, дете ће се социјално обогатити, хуманизовати се и

обезбедити лични континуитет.

Социјални контакти се у предшколском периоду развијају од усмерености на себе.

Затим, како се дете даље социјализује, оно почиње да развија интересовања за другу децу

и прилагођавања на групу. Дете се прилагођава на живот у заједници, успоставља своју

улогу у датој средини, успоставља групне односе у заједници, развија осећај припадности

до изражавања радости дружења са вршњацима.

Када се дете адаптира на нову средину, у овом случају на вртић, дете стиче одређен

социјални статус. Социјални статус детета представља омиљеност у групи и уско је

повезана са социјалним сазнањем детета.

Социјализација детета не подразумева само учење сналажења у друштву.

5


3.1. Социјални односи и неговање друштвености међу децом

Успостављање односа са другим људима је једна од основних дечјих потреба, она се не

може задовољити само личним контактима са васпитачем. Неопходно је да се развија низ

интерперсоналних односа међу децом. Улога васпитача је значајна, али присуство

вршњака омогућава да се практично увежба и усвоји придржавање граница дечјем

понашању, а социјални односи обогате и развију.

Вртић омогућава детету да се његово социјално искуство шири и сазрева. У групи

вршњака дете је окружено сличнима себи са којима може да се упоређује и идентификује

без ризика да се осећа инфериорно.

У додиру са одраслима дете је презаштићено и њиховим односима недостаје спонтаност,

али дете све то налази у друштву вршњака, што га оспособљава за сналажење у

најразноврснијим друштвеним ситуацијама.

За дете рад у групи има много предности. Осећање припадности групи има посебну

вредност за дете. Дете кроз интеракцију са вршњацима увиђа релативност перспективе,

узима у обзир туђе жеље и мишљења и ослобађа се егоцентричности. Веома је важно да

дете изгради способност да активно сарађује са осталом децом, поштује њихова осећања и

права, као и умешност да се слуша други и размењује мишљење.

Дете пролази кроз више фаза у процесу укључивања у васпитну групу. У првим данима

важно је обезбедити пријатне утиске и позитивна искуства, што ће утицати на жељу да

поново дође. На почетку је потребно да успостави пријатељски однос са васпитачем, како

би могло да гради такве односе и са осталом децом у групи.

6


3.2. Дечја слобода

Што је више слободе у васпитању то ће деца бити успешније еманципована. Слобода не

значи анархију, самовољу или препуштање неконтролисаним импулсима. Слобода ни у

ком случају није могућност да се ради оно што се хоће, већ обрнуто, да се хоће оно што се

ради и буде се оно што јесте, што је и знак прихватања себе и околне стварности.

Иако слобода подразумева могућности за дете да делује, смањивање притиска и забрана,

указивање што већег поверења и прихватање детета какво оно заиста јесте. Чиме се оно

највише осамостаљује, али то не значи препуштање самом себи. Деци је потребно

присуство и подстицај одраслих особа.

3.3. Развој дечје самосталности

Свако дете носи у себи потенцијално једну личност којој је потребна извесна

самосталност, како би се испољила и оформила. Подстицање развоја слободног и

самосталног дечјег ,,ја” не подразумева препуштање детета себи, већ захтева сталну бригу

и утицај васпитача. Унапређење самосталности је повезано са општим развојем детета као

личности и није могуће без помоћи одраслог.

Самостално деловање детета носи извесне ризике са собом : повреде, негативне реакције

околине и сл. Независност деце се изражава кроз све врсте понашања. Самосталност се

развија захваљујући разним пословима које деца обављају у вртићу, кроз: дежурства,

радне активности итд. Посебно је важно да се активности не доживе као наметнуте или да

имају казнени карактер. Клима слободе није довољан услов за развој дечје самосталности,

она се неће развијати ако се само обезбеде услови без подстицања на активност и нужне

помоћи када се не могу снаћи без одраслих.

Развоју самосталности погодују ситуације и простори у којима су деца суштински

равноправна, што је значајно за развој њиховог самопоуздања и позитивне слике о себи.

7


4. Емоције

Емотивно изражавање одређено је генетиком, али се учи по моделу, богатство модела

обогаћује експресивност детета.

Како би живот детета био срећан и задовољавајућ, емоције су кључ за такав живот.

Уколико је дете васпитавано и одгајано на здрав емоционални начин, дете ће у пуној мери

искористити своје интелектуалне потенцијале и лакше се адаптирати у друштву. Емотивно

нестабилна деца не постижу добре и задовољавајуће резултате при адаптацији.

Емотивна стабилност код деце се постиже на неколико начина. Један од начина којим се

постиже дечја емоционална стабилност је размишљање и бављење дечјим осећањима.

Бављење дечјим емоцијама, подразумева да се свака дечја емотивна потреба или промена

сагледа са реалне и објективне стране. Уколико се дете понаша деструктивно током

адаптације битно је не кажњавати га, јер казна изазива несигурност и немоћ код детета да

саопшти своје право осећање. Други начин постизања дечје емотивне стабилности је

помоћ детету да препозна и изрази своје емоције на прави начин. Како бисмо ово постигли

морамо упознати дете са различитим облицима емоција. Такође је битно да дете овлада

изражавањем својих емоција. Потребно је детету истаћи да се на телу тачно види шта неко

осећа. Родитељи ће васпитачу и пре уписа детета у вртић помоћи уколико уз одговарајуће

вежбе са дететом науче дете када се и како одговарајуће емоције испољавају. Након тога,

детету ће бити лакше да се адаптира, јер ће у сваком моменту знати како да изрази своје

емоције и на који начин да реагује на одређене промене.

Пре и током адаптације битно је истаћи детету да је веома важно да научи да изрази и

контролише своје емоције, а то ће постићи уколико му је самопоуздање развијено. Важно

је истаћи детету да све може променити и поправити својом вољом, понашањем и

емотивним стањем, односно, изражавањем. Због тога родитељи не би требали да упућују

деци претеране грдње, него да исте претворе у савете, упутства или испричају лична

искуства. На овај начин детету ће помоћи да и при адаптацији лакше искаже оно што жели

и осећа.

Битно је код детета пре поласка у вртић развити способност препознавања сопствених,

личних емоција. Да се у конкретним ситуацијама понаша адекватно, да своје емоције

вербализује и повезује их са конкретним ситуацијама.

На развој емоција и стабилног емотивног стања утичу различити фактори. Дете док је

још на раном узрасту не зна да испољи своје емоције на прави и адекватан начин. Тако да

8


долазимо до закључка, да се емоције, односно, изражавање емотивног стања, може

постићи учењем. Родитељи су ти који утичу на овај развој.

У адаптационом периоду дете ће уколико не зна како да изражава своје емоције,

односно, ако није научено када се које емоције изражавају често ће плакати, изражавати

гнев, љутњу, показиваће љубомору. Мада постоји и друга страна, када је дете емотивно

припремљено и свесно да у вртићу мора да функционише у групи, тада ће изражавати

љубав, поштовање, срећу.

4.3. Развијање личног идентитета, слике о себи и сопственој улози

Да би могло да спозна и прихвати себе детету је потрбно да упознаје своје могућности,

предности, границе-особине по којима је слично и по којима се разликује од осталих. Ако

је један од основних циљева предшколског васпитања да се формира задовољно и радосно

дете, испуњено оптимизмом у односу на себе, друге људе и живот у целини, васпитач

треба да му помогне да стекне поверење у сопствене снаге. Потребно је да дете изгради

слику о себи као способној и сналажљивој личности.

Сматра се да је дете изградило здрав појам о себи уколико осећа наклоност према себи и

другим људима, верује да оно што мисли, каже и чини има одређене последице, да је

способно за постизање успеха, да може решити многе проблеме, у стању је да реално и

слободно изражава осећање среће и задовољства.

Са развојем личног идентитета и слике о себи повезано је запажање, разумевање и

прихватање сопствене улоге у васпитној групи, што све у великој мери зависи од начина

на који се према детету односе васпитач и остала деца. Дете треба да има осећање

сопствене вредности, ради чега се морају избегавати сви поступци који би га понижавали,

постиђивали и чинили мање вредним у сопственим очима. Васпитач треба детету да

покаже да има поверења у његову способност да се понаша зрело и одговорно, без обзира

што га у једном тренутку није оправдало. Најважније је да деца буду оно што јесу, да се не

стиде себе, својих маштарија, своје игре, свог разиграног понашања и потребе за

обављањем свега и свачега, да не буду заробљена у форме лепог понашања.

Осећање сигурности се развија захваљујући искуствима, која су повезана са осећањем

прихваћености.

9


5. Комуникација

Комуникација је као што већ знамо један од најосновних видова споразумевања међу

људима. Како би се дете брже адаптирало, потребно је да буде комуникативно.

Комуникативност се као и све почетно код детета, развија у породици. Комуникација се

сматра вештином која се учи. Комуникација означава усмене размене порука између

најмање две особе, са одређеним циљем, које се увек одвијају у оквиру неке ситуације,

која одређује ток такве размене.

Поставља се питање : Када да почнем са учењем вештина комуникације код детета?

Учење је ефикасније што је дете млађе. Дете непрестано комуницира, са својим

родитељима, са својим братом, друговима, за време игре, кроз разговор, читање или

причање прича.1 Битно је да дете научи да изрази своје идеје, мисли и потребе кроз

разговор. Овај сегмент учења детета како треба комуницирати је веома битан. Васпитач и

родитељи ће тачно знати шта детету треба у сваком моменту током адаптационог периода.

У вртићу се од детета очекује да разуме васпитача, да прати упутства, да одговори на

питања. Овај задатак није нимало лак за родитеље, али је потребно испунити га пре него

што дете крене у вртић. У вртићу је васпитач модел употребе говора, преносник језичких

знања, партнер у комуникацији и активан слушалац деце.

Родитељима се препоручује да пре уписа детета у вртић развију основну

комуникативност код детета, а васпитачи ће касније развијати на одговарајући начин.

Детету треба читати, разговарати са њим како би му дали прилику да обогати свој речник.

Затим, кроз игру, кроз заједничко гледање телевизијског програма.

Веома је битно уважавање детата као саговорника. Уважавањем детета као саговорника,

родитељи ће олакшати васпитачу период адаптације, јер ће се дете и у вртићу осећати као

достојан саговорник.

С обзиром на то да деца предшколског узраста још увек имају ограничене вербалне

способности, због тога је важно да дете разуме говор тела, као један од облика

комуникације. Битно је да дете зна да климање главом означава позитиван одговор, да

мимиком покаже шта осећа. Овај вид комуникације помаже васпитачу да у току адаптације

и касније схвата дечје потребе, без гласовног споразумевања.

1 Јовичић,Ј.(2000). Како да припремите дете за вртић,Београд: Креативни центар,стр.43

10


Да би дете развило комуникацијску прилагодљивост потребно је практиковање свих

функција говора, посебно оних који се развијају у контакту са другима. У контакту са

другима развија се комуникативност. Функције комуникативности су (слика бр. 2):

ИНТЕРАКЦИОНА – одржавање контакта са одраслима

ИНСТРУМЕНТАЛНА- изражавање жеља, захтева и протеста

РЕГУЛАТИВНА-управљање понашањем других

ЕКСПРЕСИВНА-изражавање осећања

ХЕУРИСТИЧКА-постављање питања

ИМАГИНАТИВНА-стварање измишљене ситуације

ОБАВЕШТАЈНА-давање података

ПЕРФОРМАТИВНА- давање обећања

Да би дете савладало и успешно користило свој потенцијал комуникативности, поребно

је да свакодневом праксом и животним ситуацијама овладава разноврсном употребом

говора.

Шематски приказ функција комуникативности

Слика бр. 2

11

ФУНКЦИЈЕ КОМУНИКАТИВНОСТИ

ИНТЕРАКЦИОНА ИНСТРУМЕНТАЛНА РЕГУЛАТИВНА

ХЕУРИСТИЧКА ИМАГИНАТИВНАОБАВЕШТАЈНА

ЕКСПРЕСИВНА

ПЕРФОРМАТИВНА


6. Дечја мотивација, пажња и учење

Један од најважнијих и најбитнијих предуслова за успешно слушање и адаптирање

детета је способност усмеравања пажње, односно, концентрација. Уколико дете није у

стању да дуже задржи пажњу, тада можемо рећи да дете има проблем пажње. Постоје

активности које служе да се концентрација и пажња детета доведе до завидног нивоа.

Активности које развијају дечју пажњу су уско повезане са развојем дечје комуникације, а

те активности су: играње игара које захтевају праћење правила, непрекидање детета у

игри, добар разговор, читање и причање прича. Овакве активности родитељи би требали да

примењују пре него што упишу дете у вртић. Разлог примене оваквих активности је

олакшавање васпитачима за будући рад са децом када се прикључе васпитно-образовној

групи.

Да бисмо за време адаптације, а и касније детету ,,улили” неко знање, потребно је да код

њега развијемо способност пажње, концентрације, и на крају способност учења која ће му

помоћи да напредује.

Под учењем се подразумева да је дете концентрисно и мотивисано за рад како

индивидуални, тако и групни. Мотивација за учење се ствара онда када се створе прави

услови за учење, односно, када се види да је дете спремно за учење нових и битних ствари.

Пре саме адаптације за родитеље је битно да децу науче неке елементарне и основне

ствари да би се дете лакше адаптирало и да би васпитачу било лакше да задржи дечју

пажњу. Дете мора бити мотивисано првенствено од стране родитеља, а потом и од

васпитача. Мотивисаност код детета ћемо постићи уколико га у право време упућујемо на

битне ствари. Дете ћемо упутити тако што ћемо разговарати са њим и показивати му на

личним примерима. Мотивација је предуслов за стварање пажње, односно, дететове

концентрације, која је од великог значаја за дете.

Дететову пажњу ћемо задржати уколико га предходно мотивишемо. Дечја пажња је увек

усмерена ка оном шта дете у датом моменту интересује. Родитељи ће дете научити да

своју пажњу усмеравају у правом смеру, а то је њихово стицање знања, односно, учење.

Предшколски период за дете означава највеће развојно доба, због тога што деца у овом

периоду науче највише. У овом периоду дете се развија, стиче механизме који су битни за

учење, али такође стиче специфична знања, посредством менталних структура које су

развијене. Предуслов за развијање менталних структура су мотивација и пажња. Учење се

код детета остварује кроз практичну делатност и интеракцију са децом и одраслима.

12


Под практичном делатношћу, подразумевамо да дете изводи радње на предметима из

непосредне околине како би решило проблем и постигло одређен циљ. Такође, када дете

учи на практичној делатности, оно очекује да постигне неки свој циљ, али се дешава да се

не деси очекивано, него дете добије сасвим другачији исход. Када постигне неки други

циљ, дете опет учи, али се овакво учење може назвати, учење путем открића.

Постоји и други извор дечјег учења, а то је социјална интеракција. У току интеракције,

дете учи имитацијом, тако што опонаша оно што се дешава у његовој околини. За

родитеље је овакав начин учења деце најчешћи. Интерактивно учење детета у великој

мери помаже родитељима и васпитачима при адаптационом периоду. Дете учи и кроз игру

са вршњацима, овај начин учења је од великог значаја за дете. Кроз интеракцију са

вршњацима дете размењује искуства.

За адаптациони период је веома битно обухватити све ове предходно наведене аспекте.

Родитељи ће у великој мери помоћи васпитачу, уколико дететову мотивацију, пажњу и

жељу за учењем развију на прави начин, а то ће постићи уколико буду прави модели својој

деци.

6.3. Учење

Учење је комлексан процес, који обухвата све делове личности. Учење није једноставно

преношење знања, са једне генерације на другу. Учење је процес активне конструкције и

реконструкције знања. Учење има сопствену, унутрашњу мотивацију, оно је вођено и

покренуто личним смислом и потребом, а и интересовањима.

Учење је емоционални и лични процес, јер је потребно лично ангажовање, ангажовање

унутрашњег мотивационог и вредносног система. Учење је и социјални процес, јер се

дешава у току интеракције са другима и интеракције са материјалима.

Процес учења јесте специфичан код предшколске деце. Деца уче у свим ситуацијама и

током целог дана. Деца морају бити активна током процеса сазнавања. Учење је логичка

конструкција, коју дете мора самостално да изгради, тако што ствари истражује,

комбинује, проверава сопствене хипотезе, али и консултује другу децу и одрасле.

13


6.4. Унутрашња мотивација као основ учења

Деца уче из више различитих разлога, разлоге можемо поделити на спољашње и

унутрашње и они су битни за сваки процес учења. Неки од спољашњих разлога могу бити:

страх, послушност, досада, љубав и идентификација са одраслим који подучава.

Унутрашњи разлози зашто деца уче су много конструктивнији покретачи процеса

учења. Неки од унутрашњих разлога су:љубав према истраживању, авантура и откриће,

игра, потреба дефинисања света око себе, радозналост итд.

Унутрашња мотивација је самоиницирана и прати дете од рођења. Дете док је мало

заинтересовано је да истражује своју околину, само себи повећава стимулацију и налази

задовољство у тим активностима. За разлику од спољашње мотивације, унутрашња

мотивација се не може директно подстицати, већ је неопходно пружати је низом

активности која ће детету помоћи да одржи базичну потребу за истраживањем и да истраје

у активностима која су за њега самог значајна. Да би само дете имало реалан осећај

успешности и осетило унутрашњу мотивацију на делу, потребно је охрабривати дете да

прича о сопственим успесима, подсећати га на предходне радове и договоре о будућим

акцијама.

14

МОТИВАЦИЈА

УЧЕЊЕ

ПАЖЊА


7. Припрема детета за одвајање од породице

Одвајање детета од породице за дете представља једну од највећих животних промена.

Зато је потребно дете постепено припремити за одвајање и полазак у вртић. Постепено

одвајање детата ће за време адаптационог периода показати позитивне резултате.

Како би се дете лакше адаптирало на нову средину и ново окружење, потребно је доста

рада и посвећености овој тематици.

Родитељима се предлаже да своје дете пре него што крене у вртић, остављају саму са

бакама и декама. Затим следећи корак је да децу одводе на игралишта или било где, где у

окружењу има њихових вршњака, како би се деца навикла на контакт са непознатом

децом.

Дневни ритам живљења сваког појединца је другачији, децу би требало навикнути на

дневни ритам вртића. Под ритмом живљења подразумева се да дете иде раније на

спавање, има редован послеподневни одмор. Затим узимање оброка такође спада у дневни

ритам, требало би да буде увек у исто време. Вођење рачуна о личној хигијени, родитељи

би пре поласка у вртић детету требали да наметну и објасне да је то веома важно за

његово здравље.

Деца би пре поласка у вртић у већој мери требала да буду самостална. Самосталност при

обављању нужде, узимању хране, облачења и свлачења, је добра по дете, јер ће тада

адаптациони период детета трајати краће.

Дете ће бити припремљено за одвајање од породице тако што ће родитељи дете одводити

у вртић пре поласка. Битно је упознати дете са просторима у вртићу. Показати детету где

се учи, где се храни, где се обавља нужда. Најбитније од свега је упознати дете са

особљем, односно, са васпитачем васпитно-образовне групе у којој ће дете боравити.

Након упознавања детета са вртићем, пожељно је остављати га у просеку сат времена, како

би дете постепено осетило сигурност у групи.

Поред свега овог предходно изложеног, детету је потребна родитељска подршка.

Родитељи ће то постићи уколико буду подржавали дете, показивали детету да верују да ће

15


оно успети да се прилагоди. Подршка васпитача је такође веома битна, а она се огледа у

стварању поверења, отвореног поштовања према детету, похвалама (не претераним, него

коришћеним у одговарајућој мери).

Припремити дете за вртић је веома комплексан корак, али уколико се дете добро

припреми, проблема при адаптацији детета на вртић неће бити.

7.3. Проблеми одвајања детета од породице

Постоје и проблеми које родитељи најчешће праве при одвајању детета, односно

пипремању детата за одвајање.

Проблеми одвајања детета од породице настају када је дете навикнуто да су му родитељи

увек на располагању. Затим, претерана заштита детета, односно када је дете непрестано уз

родитеље и није навикнуто на дружење са вршњацима. Када је дететов ритам живљења

неуједначен и променљив. Исхрана детета је веома битна, у вртићу је храна здрава и

проверена, али деца код куће могу да се навикну на другачију исхрану и то може довести

до проблема при адаптацији.

Занемаривање дечјег осамостаљивања при обављању основних физиолошких потреба,

узимању хране, облачењу и свлачењу је још један од проблема који настају како при

одвајању, тако и при адаптацији детета на вртић. Неретко, родитељи мисле, да је нормално

да дете дође у вртић неприпремљено, и да је васпитач тај који је у обавези да научи дете

основним, дневним навикама.

Проблем настаје и онда када се дете сусретне са вртићем први пут и одмах мора да

остане само са васпитачем, а предходно није упознато са објектом, особљем и васпитачем.

Веома је битно да родитељима предочимо да се дете мора припремити за полазак у

вртић, да не би дошло до нежељених резултата при адаптацији детета на вртић.

У процесу адаптације постоји вероватноћа да ће се код детета поајавити реакције на

физиолошком плану, оне подразумевају: одбијање хране, одбијање спавања, пробавне

сметње, честе прехладе и др.

Реакције у понашању су:плач, агресивно понашање или повлачење у себе.

Сва ова понашања су уобичајена у периоду адаптације она ће временом почети да

нестају. Брзина престајања ових реакција зависи од тога колико је детету потребно да се

прилагоди на нову средину и успостави социо-емоционалне односе са осталом децом и

васпитачем.

16


Адаптација није завршена када дете престане да плаче. Адаптациони период се може

сматрати завршеним када дете са радошћу ступа у колектив, када спонтано и слободно

изражава своје емотивно стање, мисли и искуства која је предходно стекао.

8. Адаптација (прилагођавање) детета на вртић

Процес адаптације свако дете доживљава на другачији начин, односно,свако дете је

индивидуа за себе, па је због тога процес адаптације другачији за свако дете.

Васпитач је тај који брине о једној групи деце, због тога је ситуација у вртићу другачија

него у породици. Код куће је пажња усмерена на дете од стране родитеља, а у вртићу се

једна особа брине о целој групи деце. Долазимо до закључка да је дете осетљивије у

вртићу, јер пажња није усмерена само на њега.

Без обзира што кућни ред у вртићу не толерише неке навике деце са којима су дошла од

куће, треба бити опрезан приликом њиховог отклањања да се не би активирали механизми

самоодбране који би отежели адаптацију. Неки начини на које се дете понаша ( спавање са

омиљеном играчком коју је понело од куће, начин узимања хране, задовољавање

хигијенских и физиолошких потреба итд.) знатно олакшавају прилагођавање јер се,

захваљујући њима, ослобађа напетости, мање осећа промену средине и у стању је да се

утеши.

Деца која су физички поткрепљена разноврсним социјалним искуствима и која немају

здравствених проблема лакше се адаптирају од деце која су у супротним ситуацијама.

Када се дете нађе у новонасталој животној ситуацији, односно када ступи у колектив

принуђено је да се у различитим ситуацијама самостално сналази. Дете мора да научи да

дели играчке са другима, да комуницира са себи равноправнима, односно, вршњацима из

групе.

Постоје три основна типа адаптације деце на вртић:

Лака адаптација је нормалан краткотрајан процес и представља нормалну

реакцију детета на промену средине и начин обављања дневних активности. При

17


овој адаптацији промене расположења трају кратко и овај вид адаптације траје 10-

15 дана.

Адаптација средње тежине може трајати и дуже од месец дана, дете одбија

долазак у колектив, као и боравак у њему.

Тешка адаптација је облик адаптације који се ретко среће. Дете које пати од тежег

облика адаптације, одбија долазак у колектив, промене понашања су дуготрајне,

трају и по неколико месеци. Код ове деце узроци тежег адаптирања су честа

одсуства због болести или неких других разлога. Породична ситуација је такође

један од узрочника тешке адаптације. Да би се дете које се тешко адаптира,

адаптирало, потребна је тимска сарадња васпитача, медицинских сестара,

психолога, педагога и родитеља.

Постоје задаци који су веома битни како за родитеље, тако и за васпитача и који ако се

поштују обезбеђују лак облик адаптације.

Први у низу задатака је да установа обезбеди деци и родитељима лак превазилазак

тешкоћа које настају при упису детета у вртић. Неки од ових задатака су већ поменути у

предходним поглављима, а ти задаци су: предходно упознавање васпитача и детета,

постепено продужење боравка у колективу, омогућење боравка родитеља у групи и др.

Како би се дете брже и сигурније адаптирало, родитељ има задатак:

Да код куће са дететом разговара о вртићу;

Да се распитају о ритму живљења у вртићу, како би прилагодили навике детета;

Да планирају одсуство са посла у току адаптације;

Да упознају васпитаче са основним навикама деце;

Да разговарају са децом о другој деци и њиховој интеракцији;

Да растанке у вртићу учине што краћим и увек одрже реч када кажу да ће доћи по

њих.

18


8.1. Родитељи и сарадња при адаптацији

Приликом уписа детета у вртић родитељ не оставља дете само да би се оно играло, него

себи проналази стручног сарадника који ће се бринути о васпитању детета.

Први сусрет васпитача и родитеља је веома битан. Васпитач већ при првом сусрету

добија основне информације о детету, од родитеља. Услови за процес развоја и учења код

детета се унапређују, уколико је сарадња родитеља и васпитача при адаптацији обострано

позитивна.

Да би сарадња родитеља и васпитача била успешна, родитељи и васпитачи морају

међусобно да се допуњују. То ће постићи на следеће начине:

Васпитач мора да развије способности које су потребне за лак начин адаптације

детета, а у исто време да развија професионалне способности које су битне за

сарадњу са родитељима;

Родитељи треба да се распитају о начину функционисања установе и институције,

преденостима и манама исте. Садржајима рада, начинима и могућностима која су

потребна за почетну и даљу сарадњу.

Како би се неговала успешна сарадња родитеља и васпитача, потребно је поштовати и

пратити неке од основних облика успешне сарадње.

За васпитаче је битно да поседују ентузијазам и жељу за сарадњом, затим да не очекује

исту мотивисаност за сарадњу од сваког родитеља, да планира како сарађивати са

родитељима који одбијају укључење у васпитно-образовни рад, који притом желе да се

њихово дете адаптира у најкраћем року. Потребно је да васпитач обезбеди време за

дружење, састанке, како би родитељи осетили потпуну слободу да питају шта желе.

19


За родитеље је изузетно важно да приступе вртићу и распитају се шта могу да добију

сарадњом, да буду стрпљиви, да питају васпитача за савет, да прате дететово понашање за

време адаптационог периода, да активно учествују у адпатацији, да разговарају са дететом

у присуству васпитача.

Комуникација, односно, сарадња родитеља и васпитача ће бити још успешнија уколико

се обавља на још неколико начина. Сваки вид сарадње родитеља и васпитача је пожељан и

потребан у периоду адаптације.

Неки од видова сарадње васпитача и родитеља који су показали позитивне резултате су:

Сарадња путем паноа је веома корисна и добра, јер родитеље обавештава о

животу и раду у групи, васпитном раду, развоју деце, распореду активности и др.

Пано уствари представља слику рада у васпитној групи. На паноу се налазе:

апликације, цртежи, слике, кратки текстови, графикони, текстови. Родитељи ће из

оног што је приложено на паноу имати увид како напредује адаптациони период,

деце.Пано би увек требао да се налази на видном месту, како би родитељи обратили

пажњу на њега.

Организовани родитељски састанци су још један од видова сарадње васпитача са

родитељима. На почетним родитељским састанцима, потребно је родитеље

обавестити о функционисању вртића, и о томе колико траје адаптација детета.

Родитељи се на родитељском састанку, такође информишу о основним правилима

која и они сами морају поштовати, као и различитим облицима сарадње, за које ће

се родитељи касније самостално определити. Васпитач на организованим

родитељским састанцима, обавештава родитеље колико је потребно и како ће

њихова сарадња утицати на лакшу адаптацију детета.

Индивидуални родитељски састанци се обављају у одређено време, за које се

договоре васпитач и родитељ. На индивидуалним родитељским састанцима,

родитељ може да изнесе и пита све оно што није желео пред групом родитеља.

Овакви састанци се углавном одражавају са родитељима којима је непријатно да

говоре пред групом или се њихово дете из било ког разлога теже адаптира на вртић.

Индивидуални састанци помажу, како васпитачу тако и родитељима да се проблем

20


уколико постоји лакше реши и да се упозна са одређеним животним навикама

детета.

Да би се засновао партнерски однос са родитељима, потребно је на самом почетку, у току

адаптације засновати квалитетан однос.

8.2. Први дани у колективу без присуства родитеља

За дете најкритичнији дан представља први дан у установи без присуства родитеља. Због

тога је потребно да се пријем деце подеси тако да сваког дана буде укључено по двоје-

троје деце и то не одједном, да би им се могла посветити индивидуална пажња.

Први дани проведени у установи могу да буду одлучујући за став који се код детета

изгради према њој, због чега је потребно предузети све мере за избегавање стресова и

конфликата. Уколико су мање разлике у организацији и ритму активности детета и

начинима задовољавања његових потреба између установе и породице из које долази,

утолико ће прелазак из једне у другу средину изазвати мање поремећаја у афектној сфери

детета, као и функционисању успостављених биолошких механизама. Препоручују се

поступци којима може да се олакша адаптација, као што је толерисање да деца у прво

време доносе своје омиљене играчке, њихово упознавање с детаљима значајним за

сналажење у новој средини, брижљив и одмерен однос васпитача који ће, по потреби, да

утеши децу која најтеже доживљавају одвајање од родитеља, и обезбеђивање деци нечега

што ће да буде само њихово, што им нико не може одузети.

Детету првих дана треба обезбедити што пријатније утиске и позитивна искуства, јер ће

код детета изазвати жељу за поновни самостални долазак. У тим првим данима детету не

треба нудити материјал који не познаје већ онај са којим се раније сусретао (лутке,

аутомобиле, разгледање сликовнице и сл.).

Време које дете самостално проводи у вртићу не би требало да буде дуже од о два-три

сата. Касније ће се ово време постепено продужавати да би за две-три недеље било у

складу са режимом рада вртића.

21


Такође, је веома важно, да се у првим данима са дететом бави једна иста особа, што се

може подесити када у једној васпитној групи раде два васпитача.

Да би се дете прилагодило, потребно је, пре свега учинити све да се оно опусти и осети

да је окружено људима који га прихватају, спремним да задовоље његове потребе.

9. Истраживање

Истраживање је спроведено у три васпитно-образовне групе. Предмет истраживања је

Адаптација деце на вртић. Циљ мог истаживања је био да сазнам на који начин се деца

адаптирају на вртић. Задаци овог истраживања су постављени у складу са циљем

истраживања. Задаци истраживања су :

уочавање начина адаптације

уочавање времена потребног за адаптацију

уочавање различитих облика адаптације

уочавање емоционалне, социјалне, комуникацијске спремности деце за полазак у

вртић

Метода која је коришћена за истраживање начина адаптације деце на вртић је

дескриптивна метода. Дескриптивна метода се заснива на истраживању образовања и

васпитања описивањем појава. Подразумева описивање, оног о чему се говори уз мноштво

детаља.

Инструменти који су коришћени у истраживачком раду су интервју и анкета.

Интервју је коришћен као инструмент за испитивање васпитача. Овај инструмент је

коришћен у циљу сазнања, како васпитачи пролазе кроз адаптациони период, односно на

који начин адаптирају децу. Интервју нам служи да дођемо до података који се истражују.

До података се долази планирањем и припремањем разговора, односно, питања на која

ћемо добити одговор. Интервју може бити колективн и индивидуалан.

22


Анкета је коришћена као инструмент за испитивање родитеља. Родитељи су били

укључени у истраживање у циљу сазнања, како су и на који начин превазишли период

адаптације. Анкетирање се спроводи као поступак на основу којег ћемо добити одговоре о

некој појави коју истражујемо, у овом случају адаптационог периода. Анкета се спроводи

у писменој форми и добијају се писмени одговори од учесника анкете. На основу

постављених питања добијамо одговоре, односно, мишљење и запажања о некој појави.

9. Резултати обраде података истраживања

9.2. Резултати обраде података интервјуа

На основу интервјуа са васпитачима дошла сам до релевантних података који су ми

помогли да сазнам нешто више о адаптационом периоду детета од стране васпитача.

Интервју је састављен од седам питања који су подељени у четири групе. Прва група

питања се односи на то да ли се васпитач сусретао са свим облицима адаптације. Друга

група питања се односи на реакције на физиолошком плану и превазилажењу истих. Трећа

група питања се односи на подстицање дечјих интересовања и мотивације за рад са

групом. Четврта група питања се односи на сарадњу са родитељима.

У истраживању је учествовало четири васпитача. На питања су одговорили концизно и

јасно.

Прво питање за васпитаче је било да ли су се у току рада сусрели са свим облицима

адаптације. Четворо васпитача, колико их је било испитино је одговорило да се сусрело са

свим облицима адаптације.

Друга група питања, која се односи на реакције на физиолошком плану и превазилажење

ових реакција, васпитачи су одговорили да реакције које се најчешће јављају су: одбијање

хране, повраћање, плакање, одбијање доласка у вртић. Што се тиче превазилажења ових

проблема, васпитачи су одговорили да су ове проблеме решили: индивидуалним

разговорима са родитељима, разговорима са дететом.

23


Трећа група питања се односи на подстицање дечјих интересовања и мотивацију за рад.

Сви васпитачи су одговорили да дечја интересовања подстичу мотивацијом, мотивишу их

тако што прво упознају одређене навике деце из разговора са родитељима.

Четврта група питања се односила на сарадњу васпитача са родитељима. Васпитачи су

одговорили да најбоље сарађују са родитељима путем индивидуалних разговора.

Табеларни приказ података интрвјуа са васпитачем

Групе питања Васпитач 1 Васпитач 2 Васпитач 3 Васпитач 4

1. Сусретање са

облицима

адаптације

2. Реакције на

физиолошком

плану

Одбијање хране,

плач

Одбијање

доласка у вртић

Повраћање Одбијање хране

3.Подстицање и

мотивација за

рад

М М М М

4.Сарадња

васпитача са

породицом

И И И И

Табела бр. 1

- сусретање са свим облицима адаптације

М – мотивацијом, али су предходно упознати са дететом

И – сарадња се најбоље остварује путем индивидуалних разговора

24


9.3. Резултати обраде података анкетирања

Анкетирањем родитеља желела сам да сазнам како и на који начин родитељи учествују у

адаптацији детета. Колико су њихова деца била упућена у то како је у вртићу. Шта су

знали пре поласка у вртић, колико је у просеку трајала адаптација детета. На који начин су

остварили сарадњу са васпитачем и да ли су задовољни сарадњом.

На питање како је њихово дете прихватило полазак у вртић:

33,3% родитеља је рекло да је њихово дете добро прихватило сарадњу;

10% родитеља је рекло да су њихова деца одушевљено прихватила полазак у вртић;

13,33% родитеља је написало да је адаптација у почетку била добра, али се касније

изменило;

6,66% деце је плакало на почетку;

16,66% је било одушевљено због дружења ;

13,33% деце је у почетку теже прихватало, али се касније адаптирало;

3,33% родитељa је одговорило да се њихово дете још увек није адаптирало, за шта

можемо рећи да је најтежи облик адаптације;

10% родитеља није одговорило на ово питање.

25


33,30%

10%13,33%

6,66%

16,66%13,33%

3,33%

10%

0,00%

5,00%

10,00%

15,00%

20,00%

25,00%

30,00%

35,00%

Прихватање поласка у вртићдобро је прихватило

одушевљено је прихватило

у почетку добро, касније семењало

плакало је

добро, због дружења

у почетку теже

није адаптирано

нема одговара

Графикон бр. 1

На питање како су припремили дете за вртић, сви родитељи су одговорили да су то

урадили разговором са дететом.

Питање на које су родитељи требали да кажу како су им предочене тешкоће при

адаптацији:

13,33% родитеља је одговорило да им тешкоће нису предочене;

56,66% родитеља је одговорило да је васпитач предочио могуће тешкоће при

адаптацији;

6,66% родитеља су одговорила да су такве информације добили од пријатеља.

30% родитеља није имало одговор на ово питање.

13,33%

56,66%

6,66%

30%

0,00%

10,00%

20,00%

30,00%

40,00%

50,00%

60,00%

Предочење тешкоћа при адаптацији

није предочено

предочено је

информације судобили од пријатеља

није одговорило


26


На питање да ли су и на који начин дневни ритам детета прилагодили вртићу:

80% родитеља је одговорило, да је дневни ритам детета прилагодио вртићу;

10% родитеља је одговорило, да дневни ритам детета није прилагодило

вртићу;

16,66% родитеља није дало одговор на ово питање.

80%

10%16,66%

0%

10%

20%

30%

40%

50%

60%

70%

80%

Прилагођеност дневног ритма детета

дневни ритам је прилагођен

дневни ритам није прилагођен

није одговорило


На питања у анкети која се тичу самосталности детета родитељи су одговорили на

следећи начин:

80% родитеља је рекло да је њихово дете самостално узимало храну пре поласка у

вртић;

53,33% родитеља је одговорило да се њихово дете самостално облачило;

70% родитеља је одговорило да се њихово дете самостално свлачило.

80,00%

53,33%

70,00%

0,00%

10,00%

20,00%

30,00%

40,00%

50,00%

60,00%

70,00%

80,00%

Самосталност детета

самостално узимало храну

самостално се облачило

самостално се свлачило


На питања која су се односила на сарадњу са васпитачем и на начин на који су

успешно успоставили комуникацију са васпитачем, родитељи су одговорили:

36,66% родитеља је рекло да је успешну комуникацију са васпитачем остварило, за

време родитељских састанака;

27


86,66% родитеља је одговорило да је успешну комуникацију остварило

индивидуалним разговором са васпитачем;

0% родитељa остварило комуникацију са васпитачем, путем паноа.

36,66%

86,66%

0%

0,00%

10,00%20,00%

30,00%

40,00%50,00%

60,00%

70,00%

80,00%90,00%

Сарадња родитеља и васпитача

родитељски састанци

индивидуални разговори

путем паноа


На основу добијених резултата истраживања, могу рећи да већи број деце био

припремљен за полазак у вртић.Слободно се може рећи да је већина деце и родитеља,

успешно прошла период адаптације.

10. Закључак

Адаптација представља прилагођавање. Прилагођавање у ширем смислу означава да је

дете социјализовано, научено да изражава емотивно стање у одређеним моментима и

сегментима живота, да им је развијена пажња, концентрација и да су спремна да уче нове

ствари. Да би се постигло ово предходно наведено, за дете је битно да буде

комуникативно.

Адаптација представља велики корак у животу детета, велику промену која је битна како

за дете тако и за родитеље. Како би дете превазишло адаптациони период без последица,

односно без проблема потребно је укључити многе аспекте. Аспекти који су укључени у

адаптациони период детета су социајлизација, емотивна сигурност, концентрација. Ове

аспекте дете ће задовољити, уколико се њихови родитељи укључе у адаптациони период, а

такође и у период пре адаптације.

Постоје проблеми који настају при адаптацији, а они се јављају зато што код детета нису

задовољени аспекти који су потребни за адаптацију. Због тога се јављају проблеми и

промене у понашању, физиолошке промене итд.

28


Дете ће се адаптирати, уколико се предходно припреми за полазак у вртић. Родитељи су

ти који су задужени за припремање детета за вртић. Уколико самостално не припреме дете,

она ће то урадити кроз сарадњу са васпитачем. Сарадња васпитача се углавном огледа и

реализује на групним родитељским састанцима, индивидуалним разговорима и путем

паноа.

На основу истраживања које је спроведено дошло се до следећих закључака. Родитељи у

већини случајева децу разговором припремају за полазак у вртић, већина деце је

самостална у обављању физиолошких и других потреба, велики број деце је адаптиран без

већих проблема. Васпитачи су се у току свог рада сусретали са свим облицима адаптације,

промене на физиолошком плану са којима су се сусретали су повраћање, плач, одбијање

доласка у вртић итд. Дечје интересовање васпитачи подстичу мотивацијом, а најбољу

сарадњу са родитељима постижу путем индивидуалних разговора.

11. Литература

1. Група аутора.(1967).Педагошки речник 1.Београд:Завод за издаваче уџбеника

Социјалистичке Републике Србије

2. Јовичић, Ј.(2000).Како да припремите дете за вртић.Београд:Креативни центар

3. Каменов, Е.(1997).Методика:Методичка упутства за модел Б Основа

предшколског васпитања и образовања деце од три до седам година.Нови Сад:

Одсек за педагогију филозофског факултета

4. Каменов, Е.(1987).Предшколска педагогија.Београд:Завод за уџбенике и наставна

средства

5. Опште основе предшколског програма

6. Пешић, М.(1985).Мотивација предшколске деце за учење.Београд:Новинска

организација ,,Просветни преглед”

7. Смиљанић, В.(1999).Развојна психологија.Београд:Центар за примену психологије

Друштва психолога Србије

29


8. Шаин, М.,Марковић, М.,Ковачевић, И.,Данески, Д.,Пађан, М.(1996).Корак по

корак.Београд:Креативни центар

9. Шаин, М.,Марковић, М.,Ковачевић, И.,Коруга, Д.,Ивановић, Р., Бељански-Ристић,

Љ., Крсмановић, М., Гајић, З., Пековић, Д.(1997).Корак по корак 2.

Београд:Креативни центар

Прилози

Нацрти инструмената истраживања

30


31

Documents

Adaptacija Dece Na Vrtic