AUTORI 1. SIMA TROJANOVISima Trojanovi je prvi ozbiljni istraiva narodne religije u Srbiji. Roen je u apcu 1862, a umro je u Beogradu 1935. godine. Bio je kustos i upravnik Etnografskog muzeja u Beogradu profesor Univerziteta i akademik. Po obrazovanju je bio prirodnjak, biolog. Rano se zainteresovao za etnologiju- jo krajem 19. veka, kada je ona bila u povoju i kod nas, ali i u svetu. Pretpostavlja se da je na njegovu preorijentaciju uticao boravak u Bazelu I Hajdelbergu, kao i eki arheolog Niderle koji je pisao o religiji Slovena i bio u to vreme najvei strunjak za tu oblast. Trojanovi se bavio irokim krugom tema, kao i svi autori tada, to danas nije mogue. Teme: opta pitanja u vezi sa srpskim narodom (radovi ''Srpski narod'', ''Neki problemi o srpskom narodu''), narodna ishrana (''Starinska srpska jela I pia''), tradicionalni oblici neverbalne komunikacije (''Psiho-fiziko izraavanje srpskog naroda poglavito bez rei''), narodna ekonomija i privreivanje (''Negdanja privreda i putevi u srpskim zemljama'' ), a najznaajnija oblast je narodna religija. Svoje analize je bazirao najvie na sopstvenom materijalu. Mogu mu se staviti dve glavne zamerke: 1. pisao je o arhainim fenomenima, koji su u njegovo vreme bili potpuno ili delimino ouvani. Kada pogledamo njegovu grau, dobijamo narodnu religiju ne iz njegovog vremena, ve kakva je verovatno bila pre vie vekova. Pri sakupljanju grae nije imao u vidu generacije koje e doi posle njega. Takoe, nije prikupljao sve to je video na terenu, ve samo ono to je smatrao arhainim. 2. nije verovao grai koju su sakupljali njegovi savremenici ili prethodnici, i u tome je preterivao Teio je da stvori celokupnu dokumentaciju o predmetu svog istraivanja. Grau je proveravao, i to na dva naina: 1. ako je opis nepotpun ponovo je odlazio u to ili u susedno selo, ili se dopisivao sa informantima 2. eksperimentom- to je nain provere koji nije zaiveo u etnologiji. Na primer, ako je prouavao izbijanje ive vatre, sam je pokuavao da to uini (drvo o drvo, kamen o kamen itd.). Ili je, na primer, spremao jela po narodnim uputstvima. Pokuao je da ostavi ovaj metod provere, ali nije imao prave sledbenike. Ovo dokazuje da je imao kritiki odnos prema grai. U svoje radove je ulagao i po 10 godina, da bi sakupio jo grae. Izuzetno je znaajan kao sakuplja empirijskog materijala, koji je mnogo kvalitetniji nego, na primer, Vukov. Posle sakupljanja empirijskog materijala, drugi korak je sistematizacija. Njegove sistematizacije nisu idealne sa dananjeg stanovita, jer se za osnovu sistematizacije koristi samo jedan kriterijum, a on ih je koristio vie. Na primer, rtvene obiaje je delio prema vrsti rtava i prema prilikama, u istoj ravni. To nije korektno podeljena graa, jer jedan obiaj tako moe da se svrsta u dve ili tri grupe, odnosno moe doi do ponavljanja ili izostavljanja. Trojanovieve knjige su optereene vikom teksta. Na primer, u ''O vatri'', poslednja 2-3 poglavlja su lingvistike analize pojmova oganj i vatra, to nema veze sa kultom vatre. Trei korak je analiza. Trojanovi je bio pod uticajem dve kole: nemake kulturnoistorijske i evolucionistike.

1

U prouavanju narodne religije bio je evolucionista- tragao je za poreklom i razvojem pojave. On nije izgradio sistematski referentni okvir, ali ga moemo naslutiti iz primedbi, i autora na koje se pozivao. Dakle, preutno je to bio evolucionistiki 8 referentni okvir, kada je narodna religija u pitanju. On poiva na tezi o jedinstvu ljudskog duha; pod istim uslovim nastaju iste kulturne tvorevine, tj. duh se svuda razvija na isti nain. Kultura se svuda razvija na isti nain, ali razliitim tempom. Metod evolucionizmakomparativna analiza, sledi iz ovih postulata. Trojanovi je prihvatio osnovne postulate, i jednu varijantu komparativnog metoda: imao je razliite ''krugove poreenja''. Komparativni metod se koristi kod nas u dva smisla: 1. vertikalni- poredi se na fenomen sa nekim fenomenom iz prolosti i onda se uspostavlja, genetska, istorijska veza (npr. Milenko Filipovi- traki konjanik) 2. horizontalni- poredi se obiaj sa slinim obiajima kod susednih naroda, ili kod naroda istog porekla (ili kod svih- ako je obiaj univerzalno rasprostranjen). Na taj nain, na primer, Kulii prouava badnjak: on ne postoji kod drugih slovenskih naroda, ali ga ima u onim krajevima u kojima je dopiralo Rimsko carstvo, pa je zakljuak da je to mediteranski obiaj koji se razvio u Rimskom carstvu. Ovaj metod se primenjuje ako se , npr. trai slovensko poreklo nekog fenomena. Trojanovi ima 3 kruga poreenja: 1. slovenski krug- poredi obiaje sa obiajima starih ili savremenih slovenskih naroda 2. indoevropski krug- poredi sa starim narodima (Grcima, Keltima, Rimljanima), ili sa savremenim indoevropskim narodima 3. univerzalni (ovo je uslovni naziv, a moe se nazvati i drugaije)- poredi sa narodima ''svih pet kontinenata'' Postavlja se pitanje da li isto formalna komparacija realno utvruje poreklo? Tekoa je u tome to u takvoj analizi postoji atomizam- jedan element se izdvoji iz kulture i uporeuje se sa tim elementom u drugim kulturama, a pri tom se ne uzimaju u obzir drutveni i kulturni kontekst. Na primer, Trojanovi obiaj da se jaje (ili drugi predmet) na odreeni praznik zakopava u mravinjak (da bi stoke bilo kao mrava), uporeuje sa obiajem iz Indije, gde se mravi smatraju za demonske ivotinje, pa im je to rtva. Trojanovi kae da je moda to tako bilo i kod nas, pa se zaboravilo. Ali, to nije pouzdan zakljuak. Trojanovi je, uopte, bio sklon takvim komparacijama. Njegova najznaajnija dela za prouavanje narodne religije su ''Vatra u obiajnom ivotu srpskog naroda'' i ''Stari srpski rtveni obiaji'', u kojoj postoji nekoliko poglavlja o tragovima Perunovog kulta. ''Vatra...'' je inspirisana idejom da je vatra univerzalni simbol, opte svetsko kulturno naslee. Akcenat je na ''ivoj vatri'', koja se dobija arhainim metodama, uz ta ide i skup verovanja i obiaja, tj. da se ona pali na odreenom mestu, u odreeno vreme, i da to ine odreeni ljudi (blizanci, parna imenaDragan i Dragana itd.). Pri tom, oni moraju i da se ponaaju na odreeni nain- da ute itd. Paljenju prisustvuju predstavnici svih domainstava u selu, i svako odnosi po jedan ugarak i pali vatru u svojoj kui. Vatra se pali u sluaju neke kolektivne nesreeepidemije i sl., a mogu biti i periodine vatre, koje se pale na odreene praznike. Najpoznatije su one koje se pale na Badnjak ili Ivanjdan (npr. da bi se rasterale zle sile ili protiv zmija). Trojanovi nije pisao o ovim periodinim vatrama. Viak u ovoj knjizi je

2

lingvistiko razmatranje. Trojanovi je poznat i po manjim radovima koji predstavljaju prve naune analize narodne religije: 1. ''O Boiu''- danas je opte poznato da su mnogi hrianski praznici po svom sadraju prehrianski, a to je tada ustanovio Trojanovi. Prema vremenu kada se praznik odigrava (vezan je za zimski period, kada je Sunce u najdaljoj taki), on zakljuuje da se Suncu pomae da ponovo krene napred, ono je daleko pa ne moe da otera demone, i zato se pali vatra. Trojanovi, dakle, zakljuuje da je to prehrianski solarni praznik. Ova teza je kasnije oborena, ali je znaajna kao prvi pokuaj da se protumai Boi. 2. ''Stari slovenski pogreb''- ovde je u pitanju obrnuti postupak. Postojali su detaljni istorijski zapisi arapskih pisaca o pogrebu kod Rusa u 10. veku, znai nije bilo potrebno rekonstruisati ga, ve pronai tragove u narodnoj kulturi. Trojanovi je hteo da dokae da su stari Sloveni spaljivali mrtve, na primer, po tome to se u Duanovom zakoniku spominje spaljivanje vampira, ili po obiaju da se napravi vatreni krug oko groba, da dua ne bi izala. Nisu svi Trojanovievi radovi, bili analitini, ve bi samo skretali panju na neki fenomen. Takav rad je ''Lapot i prokletije''. Lapot je obiaj ubijanja starijih ljudi, a prokletije su gomile kamenja. Postoje razliita tumaenja: na primer da ako neko nekom zapali kuu, a ne zna se ko je to uinio, svako baca kamen i proklinje. Ili, smatra se da je u Hercegovini to trag kolektivnog kamenovanja, to nije provereno. Svako ko proe pored prokletija mora da baci kamen. Drugi takav rad je ''Zagledanje ili ugled''. To verovanje negde postoji i danas: da trudne ene, kada se dete prvi put pomeri, moraju da paze koga e prvo da ugledaju, jer e im dete biti takvo. Trojanovi je bio svestan da je u njegovo vreme religijski pogled na svet bio utkan u sve segmente ivota, pa se i u radovima o drugima temama bavio narodnom religijom, na primer u radovima ''Starinska srpska jela i pia'' i ''Psiho-fiziko izraavanje srpskog naroda poglavito bez rei''. Nije dokazano da je Trojanovi uticao na kasnije istraivae, ali kod autora koji su se posle njega bavili narodnom religijom ima mnogo slinosti sa njegovima radom, na primer u izboru tema (pogreb, lapot, vatra, Boi). Na primer, svi koji se bave lapotom pominju Trojanovia. Isto je i to se tie problema: problemima porekla istraivai su se bavili sve do pre 20-ak godina. Na primer, Milenko Filipovi je 50 godina posle Trojanovia prouavao kult Peruna, i imao je oko polovinu iste argumentacije. Kada se radi o metodu, Zeevi je koristio komparativni metod pri rekonstrukciji Panteona, ali tu nije mogue dokazati Trojanoviev uticaj.

2. VESELIN AJKANOVIVeselin ajkanovi je najznaajniji istraiva narodne religije pre II svetskog rata, i jedan od najznaajnijih istraivaa na tom polju uopte. Roen je i umro u Beogradu (18811946). Po obrazovanju je bio klasini filolog, kolovao se na Velikoj koli u Beogradu, a zatim otiao na usavravanje u Nemaku. Doktorirao je u Minhenu 1908. godine. Po povratku u Beograd postao je docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu, a kasnije i redovni profesor, i lan Akademije nauka. Kada je 1922. godine osnovan bogoslovski fakultet, preao je da tamo predaje uporednu istoriju religije.

3

ajkanovi je bio jedan od najobrazovanijih naunika, a svoju naunu delatnost je razvio u 3 pravca: 1. klasina filologija 2. folklor 3. religija i mitologija, i u sva tri polja je postigao zavidne rezultate. Na polju klasine filologije, objavio je vie studija o latinskim poslovicama, kao i prevod Tacitove ''Germanije'' obogaen mnogim strunim komentarima. to se tie folklora, bio je jedna od najboljih ondanjih strunjaka. Objavio je dve velike zbirke narodnih umotvorina: ''Srpske narodne umotvorine'' i ''Srpske narodne pripovetke'', koja je znaajnija. Ona je izala u okviru Srpskog etnografskog zbornika - Akademija je sakupila oko 2000 pripovedaka, od kojih je ajkanovi obradio 212. Mnogi njegovi komentari u ovoj zbirci su pravi mali eseji. ajkanovi se bavio pre svega naom narodnom religijom i mitologijom. Svaki ozbiljniji istraiva u ovoj oblasti mora da uzme u obzir njegove radove, bilo da se sa njim slae ili ne. U uvodu Miloa uria za njegovo delo ''Mit i religija u Srba'' stoji da je to delo jedva primeeno, to je netano. ajkanovi je bio poznat kao analitiar (a npr. Trojanovi kao sakuplja, orevi kao sistematiar). Kombinovao je razliite vrste izvora- pored etnografske, koristio je i istoriografsku i lingvistiku grau. Njegov analitiko-komparativni metod bio je na veem nivou od metoda njegovih savremenika. Meutim, ponavljao je istu greku kao i njegovi prethodnici: bio je atomista, tj. sklon tome da istrgne podatke iz kulturnog i drutvenog konteksta, i da ih tako uporeuje. To je slino kao ono Trojanovievo poreenje sa mravinjakom (obiaj da se jaje ili neki drugi predmet na odreeni praznik zakopava u mravinjak, da bi stoke bilo kao mrava, uporeuje sa obiajem iz Indije, gde se mravi smatraju za demonske ivotinje, pa im je to rtva. Trojanovi kae da je moda to tako bilo i kod nas, pa se zaboravilo.). I ajkanovi je koristio takav metod, ali na jedan finiji nain: ograniio se na poreenje sa Indoevropljanima, tj. suzio je krug poreenja i uinio ga realnijim. Jedna od dve osnovne teze na kojima je zasnivao svoje istraivanje je traganje za indoevropskim poreklom nae narodne religije. Druga teza je da je naa narodna religija u osnovi kult predaka. Ako se poe od te pretpostavke, naa religija pre primanja hrianstva postaje sistem, kao kod Grka ili Rimljana, ali podaci o tome nisu zabeleeni. esto nema dovoljno dokaza za te ajkanovieve kostrukcije. Tezu o kultu predaka u osnovi nae narodne religije je formirao postepeno: niz manjih rasprava je ujedinjavao u knjige ili vee rasprave. Ima ih tri, i one predstavljaju kamene meae u njegovom naunom razvoju. 1.''Studije iz religije i folklora'', objavio je 20-ih godina 20. veka u Srpskom etnografskom zborniku. Tu ajkanovi pie o najrazliitijim pojavama: u raspravi ''Sahranjivanje pod pragom'' se nazire njegova osnovna teza. Nai preci nisu sahranjivali mrtve na groblju, nego u kui, i to naroito pod pragom. Analitikokomparativnim metodom utvrdio je da je i kod drugih naroda bilo sahranjivanja pod pragom, i to pogotovo nekrtene dece. Iz toga sledi da duhovi predaka ive pod pragom, i zato on postaje magino, opasno mesto. Zato je za njega i vezan iz obiaja, na primer da mlada ne sme da dodirne prag. U novije vreme je mladoenja prenosi, a ranije bi se prag

4

prekrio, ili se stavi stoliica itd. Po ajkanoviu, to je zato da mlada ne bi povredila duhove predaka, jer ona mora da sklopi dobre odnose i sa ivim i sa mrtvim lanovima porodice u koju ulazi. Drugi rad u ''Studijama...'' koji nagovetava njegovu glavnu tezu je ''Magini smej'', o ubijanju staraca. Uglavnom se misli da ta pojava postoji iz ekonomskih razloga. Postoje dva tipa objanjenja: jer je zakljueno da stari ljudi doprinose mudrou itd. (sin se vraa iz rata, preiveo je zbog oevih saveta...). Drugo objanjenje je da sin kada odvodi oca da ga ubije, shvata da e i on doi na red. Starci su ubijani na ritualan nain, a rtva je ila na pogubljenje raspoloena, jer veruje u drugi svet. ajkanovi zakljuuje da stari ljudi ustvari postaju nai preci, koji su integralni deo zajednice. Drugo, veruje se da ovek na onom svetu ostaje onakav kakav je bio u trenutku smrtidakle, ubijaju starce da bi mogli da koriste zajednici kao duhovi predaka. Ovo su zaeci teze o religiji kao sistemu. 2. ''Nekolike opte pojave u staroj srpskoj religiji''- ovde zastupa tezu da su svaka vanija rtva i svaki vaniji praznik posveeni precima. To je pokazao na 5 primera tj. u 5 radova. Najvaniji je ''Epifanija predaka'': preci na odreene dane poseuju svoju porodicu, ona im obezbeuje kult, a oni njoj blagostanje. Na primer, u obrednim povorkama (npr. koledari na Boi), prema ajkanoviu, niz elemenata i izgled tih povorki ukazuje da oni predstavljaju pretke. ajkanovi je obiaje koji na prvi pogled nemaju veze sa precima dovodio u vezu sa njima, polazei od svoje osnovne teze. 3. ''O srpskom vrhovnom Bogu''- to je njegovo poslednje veliko delo, objavljeno 1941. i ono je najznaajnije. Tu je spojio svoje dve teze- indoevropsku i manaistiku. Koristio je dve vrste izvora: ''nae'' i ''strane''o religijama indoevropskih naroda, pre svega starih Grka i Rimljana, Kelta, Germana, Iranaca (Persijanaca) i naroda stare Indije. O religijama tih naroda postoje pisani izvori, a o religiji Junih Slovena ne. ajkanovi je zakljuio da do naeg panteona mora da doe posrednim putem. Dakle, svi indoevropski narodi su imali sline religijske sisteme. Svi oni imaju panteon- system boanstava u rodbinskim, prijateljskim i neprijateljskim vezama, a na elu je vrhovni bog, pa je on eleo da otkrije koji je to bog kod Srba. Druga njegova pretpostavka je da je hrianstvo pokualo da uniti taj panteon, jer inae hristijanizacija ne bi uspela. Ali, verovanja u stare bogove su bila veoma ukorenjena, pa je dolo do dva procesa (ajkanovi to nije tako formulisao): crkva je neke osobine bogova iz panteona pripisala junacima iz hrianske mitologije- oni imaju slovensku sutinu, a hriansku formu. Drugi proces je obrnut: svetenici govore ono to pie u Bibliji, a narod to shvata na svoj nain. Tragove srpskog vrhovnog boga ajkanovi je pokuao da otkrije u likovima svetaca, arhangela i avola. Zakljuio je da je glavni ''naslednik'' Boga sveti Sava. Detaljno je opisao funkcije vrhovnog Boga, tu se oslonio na svoju tezu o religiji Srba kao kultu predaka. To znai da vrhovni bog ne samo to je bog predaka, ve je i mitski predak srpskog naroda koji se o njemu brine. Njegove funkcije su: on je bog-donator (davalac), tj. upoznaje svoj narod sa raznim znanjima i vetinama, zanatima. Sveti Sava je nauio ljude koarskom zanatu (i danas je to njihova esnafska slava), i raznim vetinama- kako se tka, kako s kiseli mleko itd. Vrhovni bog zato mora da bude i bog-putnik, da putuje sa kraja na kraj srpskih zemalja. ajkanovi je smatrao sa sveti Sava ima poseban karakter u predanjima, a da to nisu osobine hrianskog sveca, ve hirovitog paganskog boanstva. On je nekada nepravedan i preotar u kaznama, na primer, postoji predanje o tome kako je ubio svog psa, jer on

5

nije mogao da ga prati u dinovskim koracima. ajkanovi je opisao i atribute vrhovnog boga. Njegov fiziki izgled: bio je crn, kao i sva htonska boanstva, i imao je kapu, tap i ogrta.Njegovi fetii, tj. predmeti koji ga simbolino predstavljaju su verige i sekira. ivotinja koja ga predstavlja je vuk. to se tie imena ovog boanstva, zakljuio je da je ono nepoznato, jer je bilo zabranjeno izgovarati ga da ga ne bi uli neprijatelji (poto je ime ekvivalent bia). Sauvan je samo nadimak- Dabog, tj. bog koji daje. ajkanovi je naveo i koji praznici pripadaju vrhovnom boanstvu. Kako paganski praznici traju due od hrianskih, Dabogovi praznici su u zimskoj sezoni, tada se preci pojavljuju na zemlji. Taj praznik je razbijen na vie hrianskih. ajkanovi je esto kritikovan, jer su veina njegovih rezultata samo pretpostavke, za koje ima indicija, ali nema dokaza. Najvie ga je kritikovao Kulii. Ipak, ovo je veoma znaajna knjiga jer je pokazala da je kult predak bio razvijen, i to je neosporno, ali da su postojali panteon i vrhovni bog nije dokazano, to su samo indicije.

3. TIHOMIR OREVITihomir orevi je jedan od naunika koji su izmeu dva svetska rata uspostavili temelje za prouavanje nae narodne religije. Roen je 1868. godine u Knjaevcu, a umro je 1944. u Beogradu. Fakultet je zavrio na istorijsko-filolokom odseku, a onda je otiao na kolovanje u Be i Minhen. Doktorirao je 1903. godine sa temom ''Cigani u Srbiji''. Bio je profesor u gimnaziji u Aleksincu, a 1906. je postao docent na katedri za etnologiju, zatim profesor, a kasnije i lan Akademije nauka. Njegov doprinos je viestruk: kao organizatora i popularizatora etnoloke nauke; ureivao je asopise: u Aleksincu je pokrenuo asopis ''Karadi'' koji se bavio etnografijom; bio je urednik 5 knjiga Srpskog etnolokog zbornika; sastavio je uputstva za prikupljanje grae narodnog ivota za istraivae na terenu. Bio je vrlo plodan naunik, imao je oko 700 naunih i strunih priloga, mada je neke i ponavljao pod drugim naslovom. Za razliku od Erdeljanovia, nije bio terenski istraiva. Ima samo jedno delo sa terena: ''Kroz nae Rumune'', tj. o Vlasima u istonoj Srbiji. To je istovremeno i putopis i nauno delo. orevi je koristio ve objavljenu etnografsku i folkloristiku grau, i arhivsku grau, i to iz doba kneza Miloa. Tu je pronaao podatke o verovanjima u vampire i ritualnom samoubistvu. On je prikupljao grau uz pomo drugih- uveo je anketu kao istraivaki postupak. Govorio je mnogo jezika, to mu je omoguavalo poznavanje svetske literature. orevi bio je pod dve vrste uticaja, koje su meusobno inkopatibilne. Prvi je uticaj engleskog evolucionizma - Tejlora, Frejzera, Maklenana. On se osea u pristupu u predavanju koje je odrao na Univerzitetu 1906. godine: ''Etnologija iznalazi osnovne zakone postanka i razvitka svih ljudskih manifestacija u duhovnim i materijalnim tvorevinama oveanstva''. Ovaj uticaj se vidi i u njegovom radu ''O poreklu nonje'' i drugim. Drugi je uticaj nemake kulturno-istorijske kole, koji je primetan u jedinom orevievom teorijskom radu o religiji ''Najstarija religija'', koji je objavljen 1933. godine. Tu zastupa tezu koju je zastupao i Vilhelm mit- o prvobitnom monoteizmu. Smatrao je da je to najvii domet u naoj nauci tog doba. orevi se bavio i problemima kulturne difuzije, tj. prenoenjem elemenata iz strane sredine u nau, na primer u radu ''O zlim oima''. Sve su ovo parcijalno prisutni uticaji, orevi nikada nije uspeo da izgradi

6

teorijski i metodoloki referencijalni okvir. Kulii o tome pie: ''On nije vrio istorijsku analizu koja mu je otkrivala poreklo i razvoj pojava, niti je apstrakcijom nastojao da objasni njihovu sutinu i zakonitosti''. Ovaj Kuliiev stav je pomalo iskljuiv, ali je taan kada je re o referencijalnom okviru. orevi, dakle, nije znaajan kao analitiar, ve kao sistematizator. On se bavio pojavama koje nisu prouene, ili nisu prouene u dovoljnoj meri- i sistematizovao empirijsku grau. On je tako stvorio osnovu za dublje i svestranije istraivanje. I sam je bio svestan dometa i znaaja svojih radova. Ono to vai za oreviev opus u celini, vai i za njegove delove. Radove o narodnoj religiji, prema predmetu prouavanja, delimo na 4 grupe: 1. radovi o natprirodnim mitskim biima- najveim delom se nalaze u dve knjige objavljene posle njegove smrti u Srpskom etnolokom zborniku: ''Vetica i vila u narodnom verovanju i predanju'' i ''Vampir i druga bia u narodnom verovanju predanju''. Ta ''druga bia'' su mora (devojka koja ne da oveku da die), zduha I psoglav. O nekim biima je pisao i u drugim knjigama: ''Deca u narodnim verovanjima'', tu je pisao o nekrtencima, poroajnim demonima, tj. deci koja su umrla pre krtenja, i zato nemaju svoje mesto, ve lutaju svetom i pokuavaju da naude porodilji. Pisao je i o srebrnom caru, biu koje ivi u rudniku i pomae rudarima?? ako ne prekre odreena pravila. O poreklu ovog bia napisao je da ono postoji i kod Germana, i da su ga ili doneli Sasi u srednjem veku, ili rudari u 18. veku. Sva bia analizirao je na isti nain: opte karakteristike bia, funkcije bia, odnos ljudi prema biu. 2. radovi o kosmogoniji i mitologiji prirode- u dve knjige ''Priroda u verovanju I predanju naega naroda''. O biljkama je pisao vrlo malo. Postoje tri osnovne celine: 1. kosmogonija- verovanja u vezi sa kosmosom, o postanku sveta 2. verovanja u vezi sa atmosferskim ili opteprirodnim pojavama, kao to su kia, grad, duga, zemljotres 3. ivotinjski i (malo) biljni svet- obradio je desetak ivotinja, i divljih i domaih 3. dva rada o verovanju u zle oi- pripremni rad je obavio kod Muslimana u Ohridu. Knjiga se zove ''Zle oi u verovanju Junih Slovena'', i mnogi smatraju da mu je to najbolje delo. U knjizi se govori o tome ko su urokljivci, ko su rtve uroka, kako se od njega lei, a veliki deo je posveen i zatiti od uroka. Pie i o hamajlijama, koje je podelio na narodne i verske. Narodne imaju mo zbog prirodnih svojstava (na primer beli luk itd.). Verske hamajlije je podelio na islamske i hrianske. One imaju mo jer su vezane za veru. Najee su to krst ili polumesec, ali mogu biti i ikonice svetaca, tekstovi iz Biblije i niz islamskih simbola. orevi se ovde nije zadrao samo na sistematizaciji, nego je pokuao i da protumai neke pojave. Verovanje u zle oi je povezao sa manaizmom, i sa realno postojeim pojavama, kao to su hipnoza I telepatija. U analizama se oslanjao na dva najvea poznavaoca iz tog vremena - Seligmana i Vestermarka. 4. o pojedinim kompleksima narodnih obiaja- posveivao je panju religijskoj strain obiaja. To su obiaji vezani za ivot pojedinca: roenje, svadba, smrt. Dela su: ''Deca u verovanjima i obiajima naeg naroda'', ''Nekoliki svadbeni obiaji'' i ''Samrtni obiaji kod Srba i Hrvata'' (izali u nastavcima u asopisu Godinjica Nikole upia od

7

knjige 46 do knjige 50). Kasnije su ova tri dela izala objedinjena pod nazivom ''Na narodni ivot''.

4. MILENKO FILIPOVIRoen je 1902. godine u Bosanskom Brodu. Zavrio je gimnaziju, studirao etnologiju, gegrafiju, geologiju i nacionalnu istoriju kod Cvijia, Erdeljanovia i orevia. Diplomirao je 1925. Doktorirao je sa temom ''Etnika prolost naeg naroda u okolini Visokog (Bosna)''. Bio je profesor u gimnaziji, od 1930-41. docent i vanredni profesor na Filozofskom fakultetu u Skoplju, 1945-50. kustos Etnografskog muzeja u Beogradu, 1950-55. saradnika SANU, a na Univerzitetu u Sarajevu se penzionisao 1962. kao redovni profesor. Umro je 1969. dok je pisao ivotno delo ''Etnologija Srba''. Njegov doprinos je viestruk: kao organizator kolektivnog istraivanja, pokreta I urednik vie edicija, muzejski radnik i pedagog na fakultetu. Filipovi je poeo da objavljuju jo kao student. Napisao je opus od oko 400 jedinica. Opus je raznovrstan, nije mogue nabrojati sve to je prouavao, ali dve stvari su osnovne: predeone celine - naselja etnikih grupa. Pisao je rasprave o svim segmentima tradicionalne kulture, pa i o religiji i mitologiji (nekoliko desetina lanaka, studija, ali i delovi monografija). On i jeste i nije nastavio tradiciju prethodnika. Bio je usmeren na rekonstrukciju porekla i razvitka narodne religije (kao i drugi), i imao je vie afiniteta za teren nego za teoriju, mada se i njom bavio. Istraivao je irom Jugoslavije: Srbiju, Vojvodinu, Metohiju, Bosnu, Crnu Goru, Makedoniju. Istraivao je pojave koje se nisu istraivale i na terenu koji je ve bio istraen. Njegovi opisi imaju posebnu vrednost, jer bez dobre deskripcije nema ni dobre analize. Davao je iscrpne i precizne opise i jasno je razgraniio prolost i sadanjost, za razliku od nekih drugih autora. Veliku panju je pridavao opservaciji, a manju informantima. Njegovi opisi su i zanimljivi, a ne samo objektivni. U opisu ''Govedarev kamen na Ovem polju u Makedoniji'' nije se oslanjao samo na etnografiju i folklornu grau, ve i arhivske izvore, za koje je smatrao da ih etnolozi ne koriste dovoljno. lanak ''Krsna slava'' je arhivsko istraivanje. Tu je pokuao da pokae ta smo o slavi propustili da vidimo iz arhiva. Koristio je i izvore narodne leksike, smatrao je da se naroito u toponomastici mogu nai vredni izvori. Filipovi je smatrao da treba praviti zbornike dosadanjih radova. ''Slava'' je poetak takvog rada. On nije bio samo istraiva i sistematiar, ve i analitiar religijskih pojava. Tragao je ili za religijskim ili istorijskim kompleksom u kom su te pojave nastale. Nije sledio ajkanovia i Kuliia koji su imali referencijalni okvir. Njegove analize su neujednaene: ponekad su to metodoloke analize, a nekad zdravorazumsko tumaenje manje vrednosti. i on se sluio komparativnim metodom kao i njegovi prethodnici, ali ga usavrio i to na dva naina: 1. interdisciplinarnost- poreenje razliitih vrsta izvora. Jedna vrsta rezultata po njemu je nedovoljna. Dobar rezultat je tako postigao npr. o trakom konjaniku ili Perunu 2. pokuao je da komparaciju svede u konkretne vremenske i prostorne okvire, npr. rad o kultu Stefana Deanskog Filipovieva najvanija dela su ''Traki konjanik'' (po njoj se zove i zbirka njegovih radova o religiji) i ''Tragovi Perunovog kulta''. U ''Trakom

8

konjaniku'' je koristio dve vrste izvoraarheoloke i etnoloke. Arheoloki su sa podruja zapadne Bugarske i Rumunije, istone Makedonije, Srbije i Banata. Tu su iveli Traani. Tamo su naene votivne ploe (ploe zahvalnice). Na njima se nalazi lik konjanika sa platom, naoruanog kopljem i titom, a okolo su razni simboli: drvo ivota, rog obilja i neke ivotinje- lav, pas, zmija. One su pripadale nekom boanstvu kome se ne zna ime, pa su ga naunici nazvali traki konjanik ili Heros. Filipovi je uoio da na tom istom prostoru ima obiaja i verovanja o konju i konjaniku. Svi ti obiaji vezani su za praznik svetog Todora. Na primer, u Banatu se veruje da no uoi Todorove subote selom galopiraju konji sa nevidljivim jahaima, i tada se ne sme izlaziti iz kue, jer ti konji mogu ubiti, ili na primer, ostaviti devojkama na licu trag od kopita. Glavni jaha je sveti Todor. Na jugu su mitski konji zamenjeni pravim- odravaju se povorke konjanika, koje su danas zabava, a nekada su bile ozbiljni rituali. Verovanje je, dakle, zamenjeno ritualom, kao da su ti jahai inkarnacije konjanika. Filipovi je pokuao da uspostavi vezu izmeu votiva i ovih obiaja. I u jednom i u drugom centralni motiv je konj, pa je on zakljuio da je sv.Todor naslednik trakog konjanika. Ograniio je komparaciju i vremenski i prostorno. Ovo je ustvari hipoteza- jer treba nai podatke izmeu ova dva perioda, ta veza nedostaje. Drugi znaajan rad je ''Tragovi Perunovog kulta''. Tu je povezao etnografske izvore sa leksikim i jezikim izvorima. Smatrao je da su juni Sloveni verovali u ovog boga. Naao je tragove u toponimima irom Balkana: Perun-grad, Perunova gora itd. ,a na tim brdima nalaze se i tragovi rtvenika. U Crnoj Gori postoje lina imena Perun i Perunika, i verovalo se da te ljude nee udariti grom, a Perun je boanstvo groma. Biljka perunika se u nekim krajevima stavlja na krov koa zatita od groma. Postoji i obredna povorka perperude- to je neka vrsta mukih dodola u zapadnim krajevima. Svaki od ovih naziva nije sam po sebi dovoljan, ali oni zajedno ine indiciju da je to trag Perunovog kulta. Filipovievi radovi imaju i nedostatke. On je esto na osnovu malo argumenata izvodio slobodne zakljuke, tj. neopravdano je uoptavao. Na primer, postoji lutka jarilo koja se baci uvodu da bi pala kia, a on je samo na osnovu toga zakljuio da je to bilo i slovensko boanstvo. Zatim, nije dovoljno dobro poznavao teorijsku literaturu iz oblasti religije i magije. Na primer, pisao je o ovekovim dvojnicima: na dan detetovog roenja se zasadi drvo, i njihove sudbine e biti povezane (isto je i sa ljudima roenim istog dana). Iz toga je zakljuio da u najstarijem obliku religije nema razlike izmeu prirode i oveka. Celu knjigu o tome je napisao Paris, a Filipovi to nije znao.

5. SLOBODAN ZEEVIPre, ali i posle II svetskog rata delovali si istraivai rekonstrukcije religijeevolucionisti i difuzionisti. To se zavrava sa Zeeviem. Njegov rad je na neki nain sinteza prethodnih istraivaa: i on je rekonstruisao religiju i otkrivao u njoj neki sistem. I on se bavio istraivanjem razliitih tema, naroito iz narodne religije- tipian je istraiva ove oblasti. Zeevi je uneo i neke novine u prouavanja. Nije traio samo poreklo obiaja, ve i kulturne slojeve koji su se taloili vekovima, i pokazao je da je narodna religija Srba oito kompleksnija nego to se mislilo. Na primer, pokazao je da se narodna religija ne moe svesti samo na jedan kult (npr. kult vatre ili predaka), ve nju ini vie kultova sa razliitih prostora i iz razliitih vremena, koji ine sinkretiku celinu. Svoj metod je izloio u knjizi ''Mitska bia srpskih predanja''. On se nadovezuje na Trojanovia: ''Metodoloko prouavanje mora da se prilagodi grai. Nije uvek lako

9

razdvojiti tue uticaje u naoj religiji, ali paljivom analizom mogue je utvrditi ta je nae, a ta su uticaji supstrata, hrianskih i ostalih uticaja''. On pod supstratom podrazumeva da kada se oieni elementi iz praistorije poveu i sintetizuju, mogu se uoiti slojevi, i utvrditi ta je u verovanjima starije, a ta mlae, kao i ta je nae a ta tue. Komparativni metod pomae da se poreenjem sa istim ili slinim verovanjima na drugim stranama, moe videti ta je opte, a ta autohtono slovensko. Posmatranje promena u razvoju odreene pojave obavlja se pomou dijalektike metode po kojoj se nizom malih promena dolazi do novih kvaliteta (tj. promena kvantiteta u kvalitet- Hegel). Na primer, slava se menjala tokom vremena, naroito posle reformi svetog Save u 12. veku. On je izbacio krvne rtve, i preneo slavu iz crkve u kue. Dakle, on je promenio i mesto i sadraj, pa je slava postala nehrianska. Slava se menjala i posle II sv. rata . Zeevi govori o slojevima, ali u praksi uglavnom trai slovenske elemente, 90% mitskih bia su slovenska, i on smatra da su ih Sloveni doneli na Balkan. Zeeviev doprinos se moe pratiti u jo dva pravca: prvi je doprinos u terenskim istraivanjima, uglavnom u severoistonoj Srbiji (kae da je tamo sauvan pogrebni kult) kod Srba i Vlaha. U demonologiji je na terenu otkrio mnoge injenice: na primer, umska i vodena bia, domai i usluni demoni su ili nova bia, ili stara koja su izmenjena. Demoni su pre Zeevia bili poznati samo u fragmentima. Drugi doprinos je u kvalitetnoj sistematizaciji prikupljene grae, tako da se ona i danas upotrebljava. Koristio je metod ''razumeti znai uporediti''. Pisao je manje rasprave, a zatim sline objedinjavao u knjige. Od etiri knjige, tri su za nas znaajne: 1. ''Elementi nae mitologije u narodnim obredima uz igru''- doktorska teza o obrednim povorkama 2. ''Mitska bia srpskih predanja'' 3. ''Kult mrtvih kod Srba'' u severoistonoj Srbiji 4. ''Obredne igre kod Srba''- ima istih delova kao i prva knjiga. Obrauje 4 povorke: koledare, kraljice, lazarice, dodole. One imaju elemente igre. Analize su pokazale da to nisu samo povorke inkarniranih predaka (kao to smatra ajkanovi), ve sloeni rituali sa svim slojevima nae narodne religije. Tu ima delova od kulta prirode i mrtvih, slovenskih boanstava i hrianskih kultova (npr. kraljice je povezao sa kultom vladara). Pkuao je da preko sadraja pesama nae tragove nekih sporednih slovenskih bogova, npr. Lade- boginje prolea. U ''Mitskim biima...'' najvanija je posebna panja posveena ovoj problematici. Sva bia je obraivao po istom sistemu: izgled, zamiljene funkcije (npr. vampir davi ljude) i ritualna praksa (uspostaviti odnos sa njima ili ih izbei). On mitska bia tretira kao nia boanstva i uspostavlja panteon nieg reda. Postoje dva problema: iza istog imena mogu se kriti razliita bia (npr. vila), i za isto bie postoje razliita imena (npr. vukodalk = vampir). Podelio je demone na nekoliko kategorija: demoni prirode (u uem smislu i atmosferskih pojava), domai demoni, demoni sudbine, demoni bolesti, demoni koji nastaju od ljudi i ljudi demonski osobina (to su konkretni ljudi, a ne zamiljena biaurokljivci itd.), i ostali demoni, tj. oni koje nije uspeo da svrsta ni u jednu od datih kategorija: todorci, osenja i karakondula. Zeevi je, dakle, obuhvatio sva najvanija demonska bia u Srbiji, i napravio neku vrstu srpske demonologije- mitoloki podsistem. U knjizi ''Kult mrtvih kod Srba'' Zeevi polazi od animistikog shvatanja smrti kod Srba, po kome se dua odvaja od tela i

10

nastavlja da ivi. On je smatrao da samrtni ritual od godinu dana prati put due na onaj svet, a ima funkciju da pomogne pokojniku, ali i da zatiti zajednicu. Od manjih rasprava znaajne su: ''Zavetina u severoistonoj Srbiji'' smatralo se da je seoska slava nastala iz neke opte nesree, pa su se ljudi zavetovali svecu. Zeevi kae da je to trag potovanja slovenskog boanstva koje je upravljalo atmosferskim pojavamaPeruna. ''Desna i leva strana u srpskom narodnom verovanju''. Tu je Zeevi pretea strukturalista: uvodi simboliku znaenja opozicija. Desna strana je srena a leva nesrena (npr. ustao na levu nogu). Ima jo znaenja: desna strana je muka a leva enska, desna je ivot a leva smrt, desna je sunce a leva mesec. ''Rad o vanbranom detetu''- to je u patrijarhalnom drutvu bilo strano, pa se zato nekada veruje da je to dete roeno iz veze ene i natprirodnog bia (npr. zmajeva deca). Tako su nastali Zmaj Ognjeni Vuk i Zmaj od Noaja. 6. DEMONI 1. Ljudi demonskih osobina IVI VAMPIR Postojalo je verovanje da ovek jo za ivota moe da postane vampir. To su uglavnom mogli biti greni i loi ljudi i smatra je da u njih jo dok su ivi ue zao duh i da mu se oni predaju. Smatralo se da ivi vampire ne moe lako umreti ve da se jako mui na samrti, poto zemlja ne prima njgovo telo i izbacuje mu kosti. Tako, njegova dua luta svetom nankosi zlo i ini ona dela koja je inio kao vampire koji je postao posle smrti. Ova verovanja su najrairenija po istonoj Srbiji, naroito kod Vlaha. Ima dosta primera gde ljudi veruju da je neki ovek bio ivi vampire, neka baba i td. ivi vampire mogao je postati i uzoran, dobar ovek, koji nije ini zla dela i koji nije imao veze sa zlim demonima. Mislio se da svojstvo ivog vampira ovek moe stei iako ne eli, u bilo koje doba, ak i nakon roenja. U Hrvatskoj je postojalo verovanje da se ovek moe povukodlaiti jo dok je iv. Taj ovek bi se mogao poznati tako to je hramao. Ako se ispovedi, prestaje da bude vukodlak. (to ukazuje na kasniji hrianski uticaj, jer imamo za osnovu ispovest, odnosno oprotaj grehova posle priznanja). -Moemo uporediti naeg ivbog vampire sa ruskim koldunom. Po ruskom nauniku Tokarjevu, jedan od najstarijih predmeta magijsko-religijksih predstava je ovek. Od tih predstavav nastaju volhvi, magi, druidi, proroci, askete itd, koji su bili sluge bogova ili neistih sila. Tu spadaju i koduni. Oni se opisuju kao ljudi koji nanose zlo ljudima i ivotinjama, piju im krv, donose razne bolseti, rue brakove. Koldun postaje ovek koji se obuava kod starijeg kolduna i sklapanjem saveza sa neistom silom. Dogovori su se obavljali u pono; i smatralo se da njihova dua luta nou po selu i ini zla. Skrivali su svoju aktivnost, tako da se nisu razlikovali mnogo od drugih ljudi. ovek je mogao postati koldun iako nije eleo to. Npr. Roena vanbrana deca, kroz tri generacije. Zatim, ovek koji bilo ta primi iz ruke kolduna koji je na samrti; smrt mu je teka i vrlo muna. Kad osete da e umreti, oni skrate muke samoubistvom ili na prevaru

11

predaju nekom neto u ruke kako bi primio njegova svojstva. A da bi se obezbedili i posle njegove smrti, u grob mu se zabada glogov kolac, a pre sahrane mu se podrezuju pete ili ile ispod kolena, da ne moe da ustaje. ANALOGIJA IZMEU IVOG VAMPIRA I KOLDUNA -postajali su zli ljudi koji su nanosili zlo svojoj okolini -moe se postati i nevoljno, roenjem ili nekim dr sluajem -teko umiru i nastoje da olakaju smrt sebi -zemlja im ne prima telo -odbrana od nastajanja vampire nakon smrti: glogov kolac, nainjanje, zasecanje i td. VETICA Bogatu grau o veticama sakupio je T. orevi, dok je Vid Vuleti Vukasovi napisao studio o njima. U Vukovom Rjeniku, Srpskom mitolokom reniku, takoe ima dosta lanaka o veticama. Vetica u narodu nije bila zamiljeno bie. Ona je predstavljala obinu enu, kao to su i sve druge bile, koja ivi i kree meu ljudima. Njoj su se, meutim, prepisivala natprirodna svojstva i njen odnos prema blioj okolini bio je vrlo tetan. Iako se vetica spoljnim izgledom nije mnogo razlikovala od drugih ena, prema fantazijama sujevernog sveta mogla se prepoznati po izvesnim znacima na telu koji je obeleavaju i odaju. Smatralo se da su izraenost kosmatost po telu i nogama, brkovi, sastavljene vee to je pokazivalo da li je neka ena vetica. Ima razliitih zamiljanja vetice: kao razrooka, maljava, da ima skriven rep, da ima zle oi i td. Vetice su se mogle prepoznati po jo nekim znacima. One, pre svega, ne jedu beli luk I bee od njega. (svi demoni se boje ove biljke). Zato su ljudi, kad je opasan period i kad su mislili da e se pojaviti, jeli beli luk i nosili ga sa sobom. Samo starije ene koje su udate ili koje su bile udate (kad su dostigle punu zrelost) sum ogle biti vetice. Njihov odnos prema ljudima bio je opasan, verovalo se da one siu krv i jedu srca, ime automatski prouzrokuje smrt kod ljudi. Napadale su uglavnom malu decu, a prema porodici i prijateljima su bile izuzetno svirepe. Verovalo se da neprijateljima ne mogu da napakoste i zato sa enom za koju se mislilo da je vetica nije trebalo biti u dobrim odnosima, pa su se izbegavale. Veticom se moglo postati na dva naina: -roenjem -svojevoljno Roenjem: -ako bi se ensko dete rodilo u krvavoj kouljici, smatralo se da joj je predodreeno da postane vetica. Zato su ene koje su poraale enu, zakopavale ili spaljivale tu kouljicu, smatrajui da e tako spreiti da postane vetica. S druge strane, verovalo se da dete moe umreti ako joj se spali ili zakopa kouljica, zbog magijske veze izmeu oveka i kouljice u kojoj se rodi koja je neraskidiva. Deavalo se da majke uvaju kouljicu po roenju, pa kad dete odraste, daju mu. Postojalo je jo naina kako bi se spreilo da dete postane vetica. Na primer, ako bi se dete rodilo u krvavoj kouljici, onda se objavi da se rodilo ensko dete u crvenoj kouljici i na taj nain se verovalo da e tako vetica izgubiti

12

svoje demonske osobine ako se prokae. To se ipak retko radilo jer je moglo imati i loe posledice po majku, jer se verovalo da vetica raa veticu, pa bi ona mogla biti izloena osuivanju. Po tom verovanju, svojstvo vetice moglo se stei i naslednim putem, prelaskom sa majke na ker. Takoe, i drugi momenti su mogli imati uticaja pri roenju. Verovalo se da dete moe postati vetica ako se rodi u zao as ili uoi nekog velikog praznika, jer su praznici tada bili visoko potovani i doekivani smerno, pa je zato i polni odnos uoi takvog nekog praznika bio strogo kanjivan. Taj zao as niko nije znao kad moe biti. (U Hrvatskoj su verovali da je zao as poslednja etvrtina meseca.) Veorvalo se da veticom moe postati i devojka koja je udata. Za vreme devojatva (dok nije udata) ona je bila mora. (ona moe muiti, ali ne i da usmrti oveka) Svojevoljno: -veticom se postaje svojevoljno kad neka ena izrazi elju da to i bude ili kad se dobrovoljno poda avolu. Poseba sposobnost vetica je da se pretvaraju u razne ivotinje: kokoke, urke, ptice i naroito u noog leptira, koji se i sam nekad nazivao veticom. Veorvalo se da su vetice aktivne samo nou. Kad ona zaspi, njena dua joj je izlazila iz tela i lutala po selu. Ako joj se telo preokrene tako da glava bude gde su joj noge bile, njena dua ne bi znala da se vrati u telo i umrla bi. Ako bi neko nou uhvatio leptira i eleo da sazna ije je telo u njemu, nagoreo bi mu krilo i rekao Doi sutra da ti dam soli. Sutradan bi dola ena sa opekotinama da zatrai malo soli. Verovalo se da vetice svoja zlodela vre svojim arobnim tapiem. im bi njime dodirnule rtvu, grudi bi mu se otvorile i ona bi mu izvadila srce i pojela, a potom bi mu grudi zatvorila. Vreme i uzrok smrti vetica odreuje pre nego to ga ostavi. Najee rtve su bile ljudi slatke krvi i deca, a ne manje i napredna grla stoke: telad, jaganjci, drebad i td. Jo jedan od njenih oruja je i pogled kojim moe ak i usmrtiti oveka. (U Sremu se verovalo da konjobarka najsilnija vetica, kioja pogledom moe da obori oveka sa konja, a u Hercegovini se mislilo da e mrtav pasti s konja ona koga bi u tom poloaju pogledala vetica.) Za vetice se smatralo da rade i poslove koji im donose materijalnu korist. Verovalo se da mlenost stoke veptice mogu preneti na svoju, a to su postizale na razne naine. Jedan od njih je da nou, uoi stoarskih praznika, jau nage na vratilu i obilaze tue torove sa stokom. Zato su se u odreene kritine dane torovi paljivo uvali i titili da im vetice ne priu. Postoji verovanje kako je enapostajala veticom. Kad bi vetica namerila da poe na posao, mora da saeka da deca zaspu. Tada prilazi ognjitu i tamo je vadila neki loni sa mau kojom bi se mazala po telu i izgovarala neke odreene magijske rei. Ima jo dosta naina spravljanja ove arobne masti. (kad vetica iskuva plod koji je dobila od avola, od ljudske krvi, sala, noktiju, ostataka posle obrezivanja deaka, dlaka sa genitalija i td). (prijatno!) Vetica se mae tom mau uvee, kad polazi na posao ili jednom godinje kad odlazi na sastanke vetica. Tada izgovara magijsku formulu i nije smela da pogrei.

13

Sastanci vetica odravali su se jednom godinje, kod nekog starog oraha obino, na pometenom gumnu, drvljaniku, raskrima i drugim mistinim mestima. (orah se smatrao boravitem vetica, pa se svaki orah smatrao opasnim) Verovalo se da vetice doleu u vidu slepih mieva na orahu ili crnom dudu; ako bi se neko popeo na drvo dok su one tamo, postojala je opasnost da mu pojedu srce. Na tim sastancima, svaka je dobijala svj zadatak ta koja treba kome da uradi. Imale su svoju predvodnicu koja ih je uila i davala im zadatke. Imala je tu privilegiju da ne mora da rtvuje nikog od svog roda (kao to su ostale morale da urade). Kad ulazi u drutvo, vetica bi sticala krila slepog mia, kosa bi joj se rasplela, dobijala bi crno odelom i postajala bi ravnopravna sa drugima. Posle ceremonije, verovalo se da se vetice upisuju u njihovu matinu knjigu. Smatralo se da su vetice najopasnije za vreme Boia, poklada, 1. marta, u Ivanjskoj noi jer se smatralo da su tada njihove due u vidu svetleh predmeta i da lete po vazduhu. Vetice, takoe, nisu mogle potonuti, pa su zao bacali u vodu one ene koje su samtraoli da su vetice. Ako ne potone, znai da je vetica i bila bi izloena muenju, kamenovanju, spaljivanju i drugim svirepim nainima usmrenja. Sujeverni ljudi su smatrali da postoji jo mnogo naina da se otkrije koja ena je vetica. Npr. Ako se na neku enu sumnja da je vetica, kad dkoe u kuu, verige se okreu naopake i ako je ona vetica verovalo se da nee moi da izae iz kue; zatim, udesilo bi se da proe kroz rastavljene grebene, pa ako je vetica oni bi se sastavili i mislilo se da e ona doi da moli da se grebei rastave opet; na Poklade, uvee bi se tikva nalila vodom do vrha i dobro se zaepila pa bi se ilo oko naselja s njom. Ako je neka ena vetica, dola bi da moli da se otepi poto ne bi molge inae da mokre i slobodno diu; Takoe je u svim krajevima Srbijepostojalo verovanje da se pomou prve ubijene zmije molga prepznati vetica. Zmiji bi se odsekla glava, u nju bi se stavio beli luk pa bi se to posadilo; kad biljka iznikne, trebalo ju je nositi sa sobom pa bi se prepoznala vetica: ako bi se u crkvena vrata zabola glavata igla, vetica ne bi mogla da izae iz crkve. Svaki svetenik je bio u stanju da prepozna veticu, ali nije hteo da se prokazuje, jer je smatrao da kad se ispovedit, da e izgubiti svoja demonaksa svojstva. to je slino prii sa kvavom kouljicom i priznanjem ene da je vetica. A, takoe, povezuje se sa legendom, po kojoj je vetica sakrila Hrista od potere, zbog ega joj je obeao da e njen posao ostati tajna. NAINI ODBRANE OD VETICA: -beli luk -davanjem detetu ime Vuk -zabadanjem otrica -okretanje kunih predmeta naopake -amajlije -smilje i pelin OPASNI DANI: -subota no -uoi velikih praznika: Boia, Uskrsa, Poklada, urevdana, Ivandan;

14

Verovanje u vetice nije samo naslee naih predaka, ve je iroko rasprostranjeno kod svih evropskih naroda; MORA Mora je slina vetici. Mitska svojstva more prepisivana su devojkama, a udatim enama svojstva vetice. Nain nastanka, funkcija, odnos prema ljudima i sredstav zatite su gotovo iste. Verovanja u moru razvijenija su bila u zapadnim krajevima, dok su u istonoj Srbiji i delovima Vojvodine gotovo nepoznata. Mora ivi normalnim ivotom, ali nou luta, u snu pritiska ljude, oteavajui im disanje. Mora nije mogla biti ni devojica ni udata ena, ve samo zrela devojka koja je prela stepen inicijacije i dostigla polnu zrelost, ali koja nije stupila u branu vezu. Ako se za neku devojku uje da je mora, teko bi se udala, jer je automatski postajala vetica i nakodila bi kui u koju ue. Mislilo se da mora mui momke s kojima se zabavljala i ponekad je mora mogla postati i od ivotinje. Znaci pri roenju mogu predskazati koja e devojica postati mora. Ako bi se dete rodilo u krvavoj kouljici, mislilo se da e biti mora, a to se spreavalo jo odmah po roenju ako bi se kouljica unitila, sagorela ili zakopala. Ipak, ako bi se mora prokazala svetu, odmah po roenju, smatralo se da e joj se skinuti svojstva demona; kouljica bi se iznela napolje i babica bi glasno povikala da se u toj kui rodila devojica u crvenoj kouljici. Smatralo se da e ensko dete koje je zaeto uoi velikih praznika, takoe, postati mora. Mora je pri svojim nonim kretanjima nevidljiva. Misliloo se da njena dua luta po selu u obliku muve, leptira, kokoi, make ili neke druge ivotinje. Postoji primer kada je neki putnik, iji konj je bio mora, zanoio kod nekog terzije pa je mora nou u obliku dlake pritiskala svoga vlasnika, pto je terzija primetio i presekao dlaku. Mora se mogla razliitim metodama uhvatiti u zatvoren prostor (u crkvu, kuu, tikvu, meh...). Pored pritiskanja, mora sisa krv ljudima (kao i vetice). Onaj momak kog ispije mora je navodno mrav i slab iako ima dobar apetit. NAINI ODBRANE OD MORE -beli luk -metla (stavljala bi se okrenu naopako pred vratima) -glogov trn i tisovina -otri predmeti (no, otrica) -magijske radnje, amajlije, simboli -kad se prstima naini ipak (figa vilva) ili rogovi (falus, ali i simbol snage) simboli plodnosti i jaki antropajoni -bajanja, bratimljenje sa morom i td. NOVOGRAK VEROVANJA -mora bi nou usnulom oveku sela na grudi i pritiskala ga; -od more se moglo odbraniti ako joj se oduzme kapa. Tako e uiiti sve to ovek zaeli, sam da joj vrati kapu -ako bi nou prtiskala decu, majka bi trebao da joj oduzme fes, pa su deca tako bezbedna;

15

VETROVNJAK - ZMAJEVIT OVEK U srpskom predanju postojalo je raireno verovanje da postoje ljudi koji su u stanju da svoj kraj zatite od nepogoda i odagnaju sile koje im nanose zlo. Kad bi se osetilo da se pribliava nepogoda, takab se ovek povlai u stranu ili bi zaspao gde ga je nepogoda zatekla. Dua mu naputa telo i za vreme tog stanja odlazi da se bori sa alom i sa drugim predvodnicima nepogoda. Potom bi se vraao u telo i svesti sav znojav i umoran od borbe. Za vreme sna, drugi ga tite tako to bi optricama mahali iznad njegovog tela da se ne bi uvukao kakav zao duh. U zapadnoj Srbiji, ljudi ovih osobina nazivali su se vetrovnjacima, a u istonoj zmajevitim. U BiH, CG i oko Starog Rasa nazivali su ih zduhaima ili stuhama. Pridevi zmajevit i alovit govore o verovanju da takav ovek ima zmajska svojstva i da je neprijateljski raspoloen prema demonima nepogoda. Verovalo se da se iz ljubavnih veza ena sa takvim ovekom raala izuzetno jaka deca, natprirodnih moi, kao da su nasledila mitske osobine oeva. Po celoj Srbiji bilo je rasprostranjeno verovanje da postoji takav jedan, zmajevit ovek, vetrovanjak, koji titi svoj kraj od demona nepogoda. Zmajovek se umtrvi tamo gde ga je zateklo nevreme, kad dua iz njega izlazi i odlazi u oblake. Uveravali su da taj ovek ni ne die za vreme borbe dok ne otera ale. To moe trajati celi dan, pa i po nekoliko dana. Ako njegovi ne znaju gde je, odnosno, da je on zmaj, mogu ga sahraniti ak, mislei da je umro. Kod Srba se verovalo da se takva deca raaju u kouljici, a poznavala su se po tome to su imala krilca pod pazuhom. Ako mu se odseku krilca, (ukoliko majka ne eli da mu dete bude zmajevit ovek) umree. U BiH su rairena gotovo identina verovanja. Oni takvog oveka nazivaju zduhaem, stu(v)hom ili stuvaem. Za vreme kad hoe da leti kao stuva, dua mu izlazi iz usta, a kad bi se takvom oveku okrenula glava gde su bile noge, dua se ne bi umela povratiti, i ovek bi umro. Mislilo se da se raaju sa belom kouljicom koju zduhaeva majka uva dok ne odraste. Kad odraste, vraa mu kouljicu i on je takoe krije. Upotrebaljava je kao sredstvo zatite prilikom borbe sa drugim zduhaima. Tako se mogu prepoznati po tome to su uvek setni, zamiljeni, a tokom prolea sanjivi. U snu buncaju i prave borbene pokrete telom, kao da predstavljaju jurie i uzmake pri zduhakim borbama. U Srpskom mitolokom reniku N. Panteli kae da zduhai esto mogu da predvide sopstvenu smrt. Mislilo se da upotrebljavaju razliita oruja : komad zaotrenog lua, vreteno, metlu i sl.

16

2. Demoni sudbine SUENICE I USUD Vera u demone sudbine bila je rairena po svim krajevima. U istonim krajevima, demoni sudbine javljaju se kao trojstvo, odnosno kao tri devojke suenice, a u zapadnim krajevima, pod njih postoji i gospodar Usud, mitsko bie mukog roda. Suenice ili suaje su predmet ivih verovanja u sredinjim, istonim i junim krajevima Srbije. Verovalo se da one jo prilikom roenja deteta, svakom odrede sudbinu za celi ivot. Nijedna druga sila nije mogla da izmeni ono to su one odredile kao ovekovu sudbinu. Nisu poznata imena svake od tri suenice, zamiljane su kao lepe devojke sa raspletenim kosama, odevene u belu odeu neki su ih zamiljali i u narodnoj nonji (haha). Odreivanje deje sudbine, po verovanjima, obavljalo se tokom prve tri veeri po roenju. Tada majka i dete treba da lee na zemlji i da bi se suenice odobrovoljile, spremale su im se naroite ponude: kua je morala biti ista i uredna, sve tri noi je morala goreti svetlost; na trpezu su se preko istog prekrivaa stavljale tri pogae premazane medom, tri ae vina, tri ae vode sa tri kocke eera i jedan dukat ili neki nakit od zlata (koji bi kasnije ostajao kao trajno vlasnitvo deteta). Trpezu priprema babica, a pogau bi pojela tri mukarca kasnije ako je dete muko, a tri ene ako je ensko. Tree vee, pod detetovu glavu stavljao se bosiljak i kolai, a pored leaja kandilo. Da bi majka ula suenice, ne bi trebala da spava tri noi, a ako bi zaspala trebalo je da zapamti ta je sanjala jer se verovalo da e se suenice onda javiti u snu. Verovalo se da one u kuu ulaze kroz kamin; Ako ne nau nita na trpezi, naljutile bi se i ne bi bile naklonjene detetu. Ako su zadovoljne i raspoloene, i suenje e biti povoljno za dete. Dolazile su sev tri veeri, a kad dou jedna od njih bi rekla: sutra emo, druga odlae za prekosutra i po elji najmlae, sudbina se odreivala tek tree vee. Prva bi poinjala suenje, obino vrlo strogo i nepovoljno za dete, druga bi ublaavala, dok bi trea nalazila pravu meru i njena re je bila i presudna. Postoje mnoge prie o suenicama: neka sirota ena je ogladnela i pojela tri lepinje spremljenje za suenice i sutradan dete prestade da sisa i razbole se. Kad je majka opet ostavila ponude suenicama, dete ozdravi. Zatim, neki putnik zanoio u kui gde se rodilo dete. Treu no, on u suenice i jedna presudi da dete umre, druga kad malo odratse a trea presudi da padne u bunar na dan svadbe. Putnik ne ree nita ukuanima, ve ih zamoli da ga pozovu na dan svadbe u goste i kad je doao, naredi da se zakuje bunar; to nije moglo da sprei presudu, mladoenja lee na bunar i umre i td. Vera u suenice zabeleena je u mnogim krajevima; i svuda su slina uveenja kako, kad i zbog ega dolaze. (U Zajearu su se suenice zvale prisudnjae). Usud je prema naim predanjima, ovek koji ivi daleko od ljudi, ali im odreuje sudbinu. Mislilo se da on svaki dan ivi drugaije. Nekad je u izobilju i bogatsvtu, nekad u krajnjoj bedi i siromatvu, a izmeu ove dve krajnosti, postojalo je dosta varijacija u stepenu blagostanja. U zapadnim krajevima se verovalo da e va deca koja su roena istog dana imati sudbinu koju je Usud taj dan proivljavao. Tako je kod Srba rasprostranjeno verovanje u jednodance, odnosno ljudi koji su roeni istog dana i za

17

koje se mislio da im je sudbina ista za celi ivot. To ukazuje na to da je Usud bio optepoznat. Isprva se ini da verovanje u Suenice i Usuda nespojivo. Meutim, ta mitska bia su nekad bila u veoma bliskoj vezi. U ruskim izvorima, s kraja paganske epohe spominjani su zajedno Rod i rodenice mitska bia ije karakteristike odgovaraju naim Usudu i suenicama. Njihova uloga je da odreuju ovekovu sudbinu i tom prilikom bi im se pripremala gozba. 3. Demoni prirode LESNIK Sloveni prethrianske epohe bili su veoma vezani za prirodu i iveli su sa verovanje da je priroda oduhovljena, odnosno nastanjena duhovima i demonima. To je bilo toliko ukorenjeno u njihova verovanja, da su na tom stepenu razvoja oveka okruivala zoomorfna ili antropomorfna boanstva i demoni. Ta mitska bia su preteno manistikog karaktera. uma je imala veoma vano mesto u slovenskoj kultui, gajevi su bili kultna mesta i smatrana su stanitem bogova i demona, a tamo su odlazile, veruje se, i due predaka. Trag verovanja da se due umrlih nastanjuju u drveu moe se nai i u obiaju da se iznad groba sadi drvo. Trah srpskih umskih demona moe se nai meu uesnicima koledarskih obrednih povorki koje su doskora bile aktulene u naim selima. U okolini Leskovca, u povorci se pojavljuju veoma zanimljiva maskirana lica, pod nazivom lesnici. Obino ih je dvojica, obueni su u ovije koe sa runom okrenutim napolje. Na licu imaju masku ivotinjskog lika sa rogovima, za vreme ophoda i u toku izvoenja obreda prave veliku buku, a toko obreda lesnici stalno zadirkuju snaku (mukarac obuen u ensko odelo) nepristojnim gestovima i pokazuju neskrivene erotske namere. Lesnik se smatrao umskim duhom i zatitnikom stoke. U svom korenu, ovaj naziv ima re les (uma) i sam nazv potvruje da ovo bie ima umske karakteristike. Maska to je sredstvo u obredu kojim se igra oslobaa svoje lisnoti. Kad je pod njom, on ne predstavlja sebe vie, ve nekog drugog. Upotrebljavaju se esto pri obrednoj igri u totemistiko-manistikim i htonskim kultovima. Ona najee slui za razvijanje teme o smrti i ponovnom raanju, najvanijeg pitanja u mislima praistorijskog oveka. Ruski ljei se najvie pribliava naem lesniku. Ljei se potovao svuda gde su ume; u ukrajinskim stepama se za njega ne zna. Pored tog naziva, poznati su i : ljesovik, leak, lesnoj, lisun; i verovalo se da stanuje u umi. Verovalo se da voli glasan smeh, viku, da vie, da peva; da je ljudskog oblija, sa iljatom glavom, bez obrva i brkova. Nekad se javljao kao goli kosmati starac ili kao ivotinja, kao rogati avo sa kopitama. Smatran je gospodarom ivotinja i prijatelj pastira. Imao je enu, koja se zvala leaiha, lesoviha, leika. Po narodnom verovanju, ljei ivi u svakoj veoj umi, ima rogove i kozje noge. Odeven je u belo krzno sa irokim rukavima, pohotljiv je i odvlai ene u kolibu prekrivenu krznom. Nagoni devojke da igraju kolo oko njega. Ima jo mnogo predstava o ljei. Gledajui na prolost, jasno je da lesnici nisu izolovana pojava, ve da su naslednici prethrianskih mitskih bia ivotinjskog lika sa ireg evropskog podruja. Ova bia su ula u antiku religiju, ija su glavna boanstva ve bila predstavljena u ljudskom obliku,

18

ali su na sebe mogla povremeno uzimati svoj stariji, ivotinjski lik. Demorfna bia su nekad i samostalna boanstva koja su ve u natikim religijama bila sputena na drugi stepen. A nekad od njih imaju slinosti sa naim lesnicima: Pan, Satir i Silen; Faun, Silvan i td. Pan najstariji bog na helenskom tlu. Zvan je i Dionis. Kad je Dionisov kult preplavio Heladu, glavni uesnici su bili maskirani u jarce, a iz toga se kasnije razvila i tragedija. Posle Maratsnke bitke, Panov kult se proirio i u Atinu. Smatralo se da je Pan doprineo pobedi nad Persijancima time to ih je poplaio bukom koju je pravio. Zato se i danas kolektivni strah naziva panikom. Pan se, kako je Pindar pronaao, pojavljivao kao par sa Majkom bogova, kao maskirana figura u dionisijskim igrama i sveanostima. Bio je umski duh i zatitinik stoke. Zvan je jo i jariji drug, a Platon ga zove kozji pastir. Voleo je muziku i igru, i u igri je u drutvu nimfi. Prema Herodotu, oblik kom su ga gradksi umetnosti preuzeli iz narodnih verovanja je da je to bio lik oveka sa kozjim nogama i kozjim licem, sa dva roga na glavi. Satir najblii Panom roak. Vervatno je ranije bio samo jedan od njegovih varijanata iz Argosa. Satir je bio duh ume. Na vazama je satir obino prikazivan kako progoni ili otima nimfe, i uvek je prikazivan sa faluom ispod krzna. Sileni su beli, osedeli satiri koje su nazivali frigijskim imenom papus (deda). Bio je zatitnik stada i pastira. Oni su se sparivali sa planinskim nimfama. Veliki Pan otac je Satira i Silena. Zbog velikih podudarnosti sa antikom religijom, lako moemo da pretpostavimo da su lesnici direktna batina antike religije. Takva se pretpostavka moe podupreti injenicom da poste slina boanstva kod drugih naroda praistorijskog Balkana, na ije mesto su doli nai preci i svakako primili neto od njih. Na lesnik se svojijm nazivom i glavnim osobinama vezuje za slovenske umske duhove, pa su verovanja u vezi sa njim svakako doneta iz prapostojbine. Na Balkanu su karakteristike lesnika svakako proirene zateenim verovanjima, ali je izvorni oblik nesumnjivo slovenski. UMSKA MAJKA Seoski narod istone Srbije svojom zanimljivou i arhainou istie enski umski demon umsku majku. Predstavljena je kao gospodarica ume, zamiljana je kao lepa ena, jako razvijenih grudi, raspletene crne kose, sa dugim noktima, katkad naga, a katkad odevena u belu odeu. Ona je mogla imati i druge oblike. Mogla se javiti kao stara i runa ena, sa izraenim zubima. U izmenjenom obliku, mogla se javiti kao plast ili naviljak sena, urka, koko, krava, svinja, konj ili koza i verovalo se da se pojavljuje samo nou, najee oko ponoi. Kad se susretne sa ljudima, ne eli da nanosi zlo. Mislilo se da ne zalazi u sela, poto joj smetaju dim i mnotvo sveta, pa je iskljuivo ivela u umi. Ako se pojavi kao plast sena, za njom ide i topli daak vetra i tada bi se trebalo skloniti za

19

trnovit bun. Kad ide umom, bunje se savija do zemlje, smatralo se da lepo peva, pohotljiva je i esto zavodi mlade i lepe momke, najee u umi ili vodenicama. umska majka je bila i zatitnica bremenitih ena i novoroenadi. Oni je esto i napadala. Od nje se obino i traila pomo u sluaju bolesti dece, a esto se u bajalicama pri leenju deteta spominjala umska majka. Po verovanju, postojala je i trava umska majka. Mislilo se da kaenje tom travom obezbeuje nerotkinje da zatrudne. ena koja je pola u potragu za tom travom nije smela da govori, morala je biti odevena u istu odeu i lino biti ista. umskom majkom nazivao se i neki izuzetno lep i star umski potes. To je trag verovanja da je ona esto rado boravila na tim mestima. Smatra se, takoe, da su poetsi bili kultna mesta i za onog ko se usudi da see potes, verovalo se da e se razboleti ili umreti, ili e mu se ruke oduzeti. Kod banatskih Hera, ovo mitsko bie nazivalo se planinskom majkom i zamiljano je kao ena razbaruene kose. Na rumunskoj obali erdapske Klisure, ovo bie nazivano uminkom. Mogla se javiti u dva oblika: kao lepa i kao runa ena. Ako je runa, imala je arobni tap kojim je ljudima nanosila zlo, a ako je lepa mogla je stupiti u polne odnose sa ljudima. Smatrala se i zatitnicom, ali i neprijateljem dece, jer im je donosila pla. Verovanje u ovo mitsko bie, ali pod drugaijim nazivom rasprstranjeno je kod Bugara, Rusa, Poljaka, Slovaka, ak i Helena, Rimljana i td. Veoma vana osobina u karakteru umske majke jeste njena veza sa novoroenadi i buduim majkama. To je zajedniko sa Artemidom i Dijanom (helenskom i rimskom boginjom). Ne samo da su titile, one su narpotiv, napadale ene i decu, ba kao i umska majka. VODENJAK Tragovi verovanja u vodenog avola veoma su ivi (uglavnom u banatskim selima). Poto je okolina Paneva bogata tekuom i stajaom vodom, voda je igrala veoma vanu ulogu u ivotu ratara, ribara i ljudi drugih zanimanja, nije ni udo to su se ouvali tragovi nekadanjih verovanja u vodenog demona, ija je zamiljena mo bila da vlada vodenim prostranstvima. Vodeni demon koji je nazivan i avolom, ovde se zamiljao kao ovek malog rasta sa dugom bradom, sedom kosom, istaknutog nosa, sa iljatom crvenom kapom. Jedna od njegovih funkcija bila je da utapa ljude i odvlai ih na dno. Manje su opasni bili mladi avoli, pa se ovek od njih mogao spasti, za razliku od starijeg avola, koji je mnogo opasniji i jai od oveka i od njega se nije moglo spasti. Verovalo se da esto davi i konje. Iskakao je iz vode do pojasa kako bi se pokazao ljudima, pljeskao bi po vodi, vrteo glavom, glasno se smejao i vikao; pria se da se pojavljivao u selu, kojom prilikom je dreao. Namerio bi se da pojedince udavi i njih bi zvao tri puta. Ako se pozvani odazove, sam bi odlazio da se udavi. Kod Bele Crkve verovalo se da u Karau ivi vodeni ovek. Zamiljao se da je malog rasta, a da od odee ima akire i iljatu kapu. Na rumunskoj strani Nere vodeni demon nazivao se bog iz vode i zamiljan je da je malog rasta i da ima crvenu kapu. Lik i mo vodenog demona moe se upotpuniti verovanjima iz drugih krajeva Srbije. U istonoj Srbiji, bilo je razvijeno verovanje u vodenog demona; ovo mitsko bie je

20

zamiljano kao kepec, dugog nosa, izrazito maljav, sa bradom do pojasa, sa nogama kao u koze a na glavi je imao roi i kozje ui i nosio je kupastu kapu. Mogao se pretvoriti i u kakvu ivotinju, naroito u konja (htonska ivotinja). Tartor im je stareina. Nosio je naziv onaj stari, a verovalo se da je on najstraiji. Smatralo se da stanuje u staklenom dvorcu, gde su ga sluile trve utopljenici. Oni su rado boravili i oko vodenica. stari bi davio ljude, na taj nain to bi im bi ili lance obavio oko nogu i tako ih odvlaio na dno. Izbegavalo se da se pominju imena ovih demona, stoga su ih uvek nazivali onaj stari, avo, neastivi, onaj mali. Pre nego to e nekog udaviti, verovalo se da svoju tvru zove tri puta. Nije trebalo da se odaziva, a ako bi se odazvao, sam bi poao da se udavi. Do rele je tvra dolazila na konju. Ribari su eto, prinosivi rtve i sami morali postati rtva. S neastivim su povremeno odravale vezu i ene: one su traile usluge od njega, a za to su davale rtveu, esto vola, ovcu i td. Smatralo se da ove ene stiu vlast nad ovim demonima, podajui im se. Takoe, u CG postoji verovanje da su virovi sedota neastivih sila. Nazivali su ga drug. Ako se ovek nae pored tekue vode, nou, valjalo je da se prekrsti, pogotovo ako hoe da pije vodu, jer se verovalo da e ga drug oseniti. Verovanje o nainu utapanja, i funkciji ovih demona, slino je kao u nas. Veorvanje je bilo rasprostranjeno jo i u Hrvatskoj, Slavoniji, Rusiji, Poljskoj, ekoj i td. Uglavnom je kod svih naroda zajednika funkcija, izgled i karakter ovog demona. Verovalo se da je vodeni demon najopasniji od urevdana do letnjeg solsticijuma. Ovaj period se poklapa sa sezonom kupanja u rekama i jezerima. Verovalo se da due utopljenika odlaze pod vlas vodenog demona, odlaze u njegovo carstvo i ive sa njim, slue ga i zabavljaju. Ovo nas navodi na pretpostavku da se vodenim demonom postaje inom davljenja, a da je stari samo prvi meu njima. To potvruju i neka naa verovanja, po kojima utopljenici imaju mi da upravljaju nepogodom i vodenom stihijom. RUSALKE Na naziv ovih mitskih bia neposredno se odnosi vreme kad se ona javljaju. Rusalna, Duhovna nedelja. Duhovi su poraznik koji su sebi ima dosta paganskih karakteristika iz kulta mrtvih i kulta plodnosti. To je hrianski praznik koji ne taje celu nedelju, pa Rusalna (Duhovna) nedelja govori o pagansko-hrianskoj simbiozi. Poto je cela Rusalna nedelja vreme kad su prisustne rusalke, ceo praznik je bio posveen njima. Kod nas se svi ti dani nazivaju rusalni i usko se vezuju za ove demone. Smatra se da one dolaze u Rusalni utorak, a povlae se u sledei. Tada se u Rusili taj praznik nazivao rusalka ili risalija. Slian je i Rusalni petak. U Rusalnu subotu su se drali pomeni, a u nedelju i ponedeljak obavljali su se obredi u as rusalki. Iz toga proistie da je u sadrini Rusalne nedelje svaki dan bio posveen odreenim delatnostima rusalki ili obredima u njihovu ast. Funkcija, karakter i izgled rusakli jasno se ocrtavaju iz naeg i komparativnog materijala. To su enska bia, lepe mlade ene, sa raspletenom koso putenom niz lea, i ona ne moe biti druga ena do ona koja se utopila. Zato ena? U matrijarhatu su ene bile nosioci poslova u zemljoradnji. Kao vodeni demoni, rusalke su izlazile iz vodenog carstva da bi usevima donosile neophodnu vlagu. Prema tradiciji, one tada obilaze useve i snabdevaju ih vlagom. Njihova funkcija u poveanju plodnosti vidi se po tome to se verovalo da usevi bujnije rastu tamo gde su one igrale. Poto su aktivne u polju, ene nisu

21

smele da rade kako im ne bi smetale i navukle njihov gne. To se naroito odnosilo na Rusalnu sredu (Kriva sreda), poto se smatralo da se rusalke tada brinu o napretku useva. Bili su zabranjivani i drugi poslovi (pranje, predenje, tkanje i td). Na Rusalnu sredu se verovalo da ako se neto posadi da e rasti ukrivo ili da e zakrljati. U vreme kad su one prisutne, trebalo se pridravati tih pravila, kao i jo pojedinih. Na primer, bil je zabranjeno kupanje u reci ili drugoj otvorenoj, vodi, danju nije trebalo spavati na zemlji ili pod drvetom, nije smelo da se penje na drvo; Omiljena zabava rusalki je igranje u kolu na umskim proplancima, livadama i obalama. Lepo pevaju i teko je odoleti njihovoj pesmi. Gde trava bujnije raste, zna se da su tu igrale rusalke. Ako ih ipak neko vidi da igraju ili ako se pridrue njihovoj pesmi, verovalo se da e onemeti. Ako prekri neku od ustaljenih normi ponaanja, ovek bi bio kanjavan napadom igranja koji ne prestaje sve dok su one prisutne. ZATITA OD RUSALKI: -pelin (trebalo ga je nositi tokom cele Rusallne nedelje) -beli luk Obredi koji su se posveivali rusalkama bile us kraljice i rusalje. U Rusiji su u Rusalnoj nedelji devojke organizovale obredne povorke radi susreta i doeka rusalki ili radi ispraaja i izgnanja. Uesnice su bile personifikacija rusalki, pa su pojedine od njih uzimale i funkciju njihove kraljice, nastojei da podstaknu korisno ili da odstrane tetno dejstvo rulaki. Verovanje u ove demone bilo je rasprostranjeno u Bugarskoj, Rusiji, kod Junih Slovena, VILA Vile spadaju meu najpoznatijim i najpopularnijim mitskim biima sprskih predanja. Pojedini smatraju da su vile prvo bile demoni nepogoda, a da su kasnije primile svojstva planinskih, umskih ili vodenih demona. Nigde se ne spominju vile koje su jo devojice ili deca, ve samo zrele linosti. Inicijacija devojaka se inae kod Srba obavljala u kolu, poto se devojkom raunala devojica koja prvi put zaigra u kolu. Meu vilama je postojala izvesna hijerarhija u kojoj su stareine vila imale i funkciju rukovodioca ceremonije. Ostale vile su se morale pokoravati, a u predanju se esto pominje vila koja je vodila ovakve ceremonije. Tom prilikom je devojica koja postaje vila, primala okrilje ime je sticala natrpirodne moi. Vile su poznate Istonim, Zapadnim i Junim Slovenima, a i Rimljanima, Grcima, Germanima i svim narodima antikog doba. Postoji termin koji odgovara naem pojmu vile a to je nimfa. Vuk je opisao vilu: Vile ive po velikim planinama i po kamenjacima oko voda. Vila je svaka mlada, lijepa, u bijelu tanku haljinu obuena i dugake niz lea i prsi rasputene kose. Vile nee nikom zlo uiniti dokle god ih neko ne uvrijedi (nagazivi na njihovo kolo, ili na veeru, ili drugaije kako), akad ih ko uvrijedi, onda ga razliito nakaze: ustrijeli ga u nogu ili ruku, u obje noge ili obje ruke, te odmah umre (u). Ovo su mitska bia iskljuivo enskog pola, mada se u narodnom stvaralatvu sreu pomeni vilovnjaka ili vilenjaka. To su samo oni ljudi za koje se mislilo da dolaze u dodir

22

sa vilama, pa su tom prilikom stekli izvesna svojstva i moi koji obini ljudi nemaju. Vilenja su smrtni, a mitska svojstva su im veoma ograniena. Ako bi nekog zadojila, verovalo se da e taj ovek biti zdrav i snaan i da e biti junak. Poznata su predanja o vezama izmeu zmaja sa enama, iz kojih su se raali veliki junaci. Smatralo sed a se vile mogu i pobratimiti sa ovekom koji im uini neku uslug, tada mu vila pritie u pomo kad god mu zatreba. Zamiljani su i seksualni odnosi vila sa srtnim ljudima. Poto nisu imale mukih partnera iz svog kruga, one nisu mogle imati ni brak, tako da su provodile ljbav sa smrtnim ljudima. Za partnere su birale lepe, zdrave i snane mukarce, pogotovo meu planinskim pastirima. Ako bi ikome rekli da su optili sa vilama, one bi se svirepo osvetile. Postoje primeri i da se vila udavala za smrtne ljude, ali ta udaja nije bila dobrovoljna, ve je do nje dolazilo samo u sluaju da ovek lii vilu njenog okrilja. Vile su se zainjale i raale kao ljudi. Postojalo je i predanje po kom su vile ostajale bremenite od jutarnje rose u toku leta, a zimi raale samo ensko potomstvo. Zamiljane su kao veoma lepe ene, visoke i tanka stasa, sa dugom i lepravom kosom koja im pada niz telo. Njihova kosa je zlatna ili rusa. Verovalo se da im je kosa ivotna snaga, pa nisu smele izgubiti nijednu vlas. Vila je odevena u belo, pa je imala i epitet bela vila. Imale su i nedostataka koje su krile i kojih su se sramotile. Umesto nogu, imale su kopita ili papke, a oko sebe su irile neprijatan zadah. To je jedna od totemistikih karakteristiuka u liku vile. Mesto boravka su van ljudskih stanita. Verovalo se da ive u umama, na planini, oko voda ili u oblacima. Po mestu gde su ivele, dobijale su i nazive: planinska, jezerkinje, oblakinje i sl. Omiljeno sastajalite im je oko izvora i drugih planinskih voda, gde su se okupljali na zabave, pesme, igru i kupanje. Smatralo da se da one dobro poznaju bilje i veto prave meleme kojima lee ljude o bolesti i vidaju im rane. Mislilo da tako mogu povratiti ljude u ivot. Odnos vile i oveka mogao je biti i pirjateljski, dobronameran ali i zao i neprijateljski. Ovaj dvostruki odnos u paganstvu smatrao prirodnim. Vile su naroito bile sklone deci koja bi im se svidela, onom ko bi im uinio nekakvu uslugu ili svojim ljubavnicima. Ako bi se ovek namerno ili nenamerno suprostavio vili, ako nagaze na njihovo igrite, veeru ako ih sluajno ugleda pri kupanju ili ih prekine u njihovom uivanju to bi bila neoprostiva uvrda za vile. Na izgled to izgleda kao bezazleni prekraj, meutim, nekada su vilinski obredi bili misterije kojima neposveeni nisu smeli da prisustvuju. Odravali su se na odreenim mestima koja su bili tabui za smrtnike. Ako se zadesi u nekom od tih momenata, vile bi mu oduzimale neku od telesnih funkcija vid, sluh, paraliza udova i smrt, i verovalo se da takvim ljudima nema leka, osim ako ih same vile ne izlee ili ako bi prenoio pod vilinskim drvetom. One su veoma sujetna bia, po verovanju, pa ovek nije smeo da podcenjuje njihovu lepotu ili pesmu. Vilino okrilje u njemu se nalazila neprocenjiva vilinska mo. Kad doe u posed okrilja, ovek je sa vilom mogao da radi ta eli. Radi dobijanja dobro poroda, ovek bi se oenio vilom, ona bi bez pogovora morala da ga slua, da mu vodi domainstvo i da raa decu. Ako bi dola ponovo do svog okrilja, naputa ga i odlazi su svoje staro drutvo. Krila i okrilje su veoma naglaeni u srpskom predanju. U narodnom stvaralatvu, okrilje se esto spominje kao sinonim za oglavlje. Da je okrilje deo viline odee, svedoi i verovanje da je ona prilikom kupanja skidala okrilje i stavljala ga na obalu. Prema tome, okrilje je verovatno zamiljano kao neto slino oglavlju, kao

23

veo ili odea koji se spatao niz krila i koji je kao i kapa kod drugih mitskih bia bilo izvor natprirodnih moi. 4. Demoni atmosferskih pojava U zemljoradnikim uslovima, vano je da usevi imaju dovoljno vlage, ali nije bila uvek dobra prekomerna vlanost jer je mogla nakoditi usevima. Dobijanje kie kada je ona potrebnma za razvoj vegetacije ili zaustavljanje u sluaju poplava, smatralo se bitnim za opstanaka ljudi. Verovalo se da ovim pojavama upravlja neka nepoznata sila ili bie koje ih izaziva ili zaustavlja po svojoj volji i koje ljudima moe biti naklonjeno ili ne. GERMAN U istonoj i jugoistonoj Srbiji postojale su dv vrste verovanja u vezi sa ovim demonom. Prvo: tako se nazivao idol lutka od gline ili slame koja se bacala u reku ili se sahranjivala sa ciljem da se izazove ili zaustavi kia. Drugo: on je hrianski svetac za kog se verovalo da upravlja prirodnim pojavama. Zanimljiv je odnos izmeu idola i hrianskog sveca poto se u njemu ogleda paganskohrianski sinkretizam. Postoji opis obiaja iz Crne Reke: kad je sua, enska deca od 10 do 14 godina naprave poveu lutku, koja predstavlja mukarca i koju zovu German. Potom iskopaju grobi sahrane ga, a onda stave krst. Dve devojice sede pored groba, kao kukaju, plau, nariu, a druge ih pitaju: Zato kukate? One odgovaraju: Kukamo za Germanom, umro German od sue da padne kia.to ponove nekoliko puta. Postoji jo dosta takvih primera i uglavnom je sutina ista. Bila su brojna verovanja i u hrianskog sveca Germana, koji se praznovao 12. maja po starom, odnosno 27. maja po novom kalendaru. Praznovao se kao zatitnik od groma, grada ili poplave. U pojedinim seliam, Derman je seoska zavetina. Sveanost poinje ritualnim kolom kod zapisa. Koloboa bi skinuo kapu, koju je za vreme igre rao u desnoj ruci a do njega su se hvatale etiri devojke. Kolo se igralo bez muzike, uz vokalnu pratnju, obilazio se zapis tri puta a zatim su se u kolo hvatale i druge devojke. Ova verovanja su takoe rasprostranjena kod Bugara, zastupljen samo izmeu Dunava i Balkana. U istonim delovima ovog kraja, praznovao se 9. maja, i samo kad je sua. Kod Rumuna se praznovao pod nazivom Kalojan ili Skalojan. U Rusiji, gde su se lutke nazivale Kupalo, Kostroma, Marena, Jarilo i td. Ovo je nesumnjivo starije od verovanja vezanih za hrianskog sveca i svakako potie iz epohe koja mu je prethodila izgled idola to potvruje: minijaturna figura mukarca sa uveanim genitalijama ime se moe i objasniti svojstvo idola simbol plodnosti. Crkva, kad se osetila jakom, prestala je da tolerie ostatke paganstva, mada je i sama preuzela neke njegove obiaje. Hrianski svetac je svakako preuzeo neka od svojstva paganskog boanstva ili demona. Te su funkcije u vezi sa atmosferskim pojavama i plodnou. Vremenom je pagansko ime potisnuto i izgubilo se, a svetac je dao svoje ime paganskom idolu. Lik lutke-idola neka nieg zajednikog sa ikonografskim predstavama ovom svetitelja, ve je sasvim blizak paganskim predstavama.

24

Po veorvanju, German ne moe biti dobar. On usmerava atmosferske pojave protiv oveka i ne moe im initi dobri, ve samo moe da se uzdri da im ne nanese zlo ako ga ljudi potuju. To je tipina paganska crta, koja se ne mie uskladiti sa ideologijom hrianstva. Maj, kad se praznovao ovaj svetac bio je presudan za razvoj useva, pa je to bila pogodna prilika za sinkretizaciju spajanja paganskog i hrianskog. Ovde, takoe, imamo spoj dodoal i zavetine posveene Germanu. On odreuje njegovo glavno svojstvo uticaj na atmosferske pojave. To dovodi do pomisli da su nekad ovi obiaji bili sastavni deo jedinstvenog ritaula, ije je raslojavanje i vezivanje za druge obiaje ili naslanjanje na supstrat i kasnije epohe bio razlog da se oni razdvoje. Veoma vana crta na ta se nije obraalo dosta panje je sharanjivanje, kvaenje i bacanje lutke u vodu, uz posmrtni ritual. Postupci koji nisu predvieni u posmrtnom ritaulu Germana nagovetavaju da German pripada posebnoj vrsti pokojnika, onih koji nisu umrli prirodnom smru. Takvi, a naroito oni koji su se utopili, moglu su da utiu na atmosferske pojave i da njima upravljaju. Polivanje vodom kao i bacanje Germana u vodu navode na zakljuak da je on upravo takav pokojnik. Analizom se dolo do take koja ukazuje na ljudsku rtvu. Ta rtva je morala imati naroita svojstva, trebalo je biti sveto lice. Tome se nalazi potvrda i u drugim obredima za kiu, pri emu su se u vodu potapale figure svetaca ili ikone, svetenik polivao vodom ili bacao u vodu prskale se krstonoe o zavetini i uesnici dodlskih obreda. Treba obratiti panju na uee ena u obredu. Poznato je da su ene bile glavni nosioci agrarnih obreda, pa se ta tradicija prenela i do vremena postojanja ovog obiaja. Dakle, iako hrianski svetac, German u obiajima i verovanjima to nije. Sa svojstvima koja su mu se u verovanjima pripisivala, a koja su u suprotnosti sa dogmama hrianstva, on je mnogo blii paganskom demonu. ALA Re ala dolazi iz grkog jezika, gde joj je izvorno znaenje bilo grad, tua. Veoma je istaknuto verovanje u mitsko bie pod nazivom ala. Po mati sveta, meu glavnim dunostima ovog demona spadalo je dovoenje i predvoenje gradonosnih i olujnih oblaka mi odnoenje latine sa polja, groa iz vinograda i voa iz vonjaka. Zbog tih osobina, ala se smatrala vrlo opasnim demonom. Njoj se esto suprotstavljao zmaj, po narodnim verovanjima, koji je u stanju da je pobedi i otkloni njeno tetno dejstvo. Zbog tih osobina, zmaj je smatran zatitnikom svog kraja od nepogode. Kad ala zapreti opasnou da dovede grad ili neku nepogodu, zmaj bi tada polazio u boj s njom kako bi je oterao i spreio u ostvarenju njenih namera. To je mogao uraditi i vetrovit ovek, zduha ili zmajevit ovek, koji je ljudsko bie i koji ivi kao i svaki drugi ovek, ali koji ima pomenute zmajeve skonosti. Verovalo se da ala napada decu, da upa drvee i unitava biljke. Mislilo se da ona moe zaludeti oveka i za takvog oveka bi se reklo da je alosan. Oblik ale nije tano odreen u verovanjima, menja se od mesta do mesta. Negde se verovalo da je ala nevidljiovo bie koje ivi u vazduhu, virovima i jezerima. Nije se mogla videti, ali se uje. Kad se navuku crni oblaci, ala je pitala pred njima i tada se pucalo prema oblacima, odnosno u alu. Ako oluja iupa drvo, mislilose da je ala to uinila. Negde su alu zamiljali kao veoma veliku, da ima konjsku glavu a telo kao u zmije, zatim kao udovite sa velikim ustima. Alama se nazivaju i ljudi koji puno jedu, neumereno.

25

Neki su verovali da orao predvodi nepogodu. U Srpskom mitolokom reniku pie da ala u obliku orla predvodi oblake i da se tada moe uti njeno pitanje. Postaja su i druga verovanja; orao je prijatelj ljudi, bori se sa alom i odvodi opasne oblake dalje od svog kraja. Kad je re o uticajima, treba napomenuti jo jednu pagansko-hriansku simbiozu. U selu Crni kod Ljubovije i mnogim drugim selima verovalo se da gradonosne oblake predvode avoli, koje Sveti Ilija gaa gromovima, to je svkako trag paganskih verovanja pomeanih sa hrianskim. Po Trojanoviu, ovi su se predvodnici oblaka u Srbiji nazivali vetrovnjacima, a u Lici vilovnjacima ili vremenjacima. Kod Bugara je bilo rasprostranjeno verovanje u halu, zamiljanu kao gust, crn oblak iz ijheg repa sipa grad. Kod Istonih Slovena je demon nepogode bila Baba Jaga. Zamiljana je kao ena ogromnog rasta, sa velikim nosem, gvozdenim zubima i isturenom bradom. Naziv baba bio je opteslovenski, a tako se eufemistiki nazivalo boanstvo ili demon, o em,u ima tragova u toponimima, jeziku, obiajima i verovanjima. Verovanje u ala i lamnju bilo je rasprostranjeno kod Junih Slovena koji su iveli pod Turcima i koji su bili izloeni grkim kulturnim uticajima. Ovakvo verovanje sigurno je pomeano sa verovanjima zateenog stanovnitva, a svakako je bilo i uticaja suseda. Kod Srbas je postojalo i verovanje da ala jede mesec, sunce, ime su izazivale pomraenje ovih nebeskih tela. Negde se verovalo da grmljavina i nepogoda nastaju kao posledica meusobne borbe demona nepogoda. Pored verovanja da je ala tetan demon, postojalo je verovanje da ona moe biti i dobra, poto je ljudima svog kraja prenosila letinu koju je pokupila drugom. ZMAJ (O, slatka mala, izvrnuta torto, svi te cene, svi te vole... Vrh ti na dnu stoji!) Vana funkcija zmajeva bila je da borba sa alama koje vode gradonosne oblake i izazivaju nepogode. Verovalo se da je zmaj bio duan da obezbedi kiu onda kad je potrebna, tako da je zmaj bio dobar demon ija je dunost bila vladanje atmosferskim pojavama u korist ljudi. Ovaj demon je zamiljan kao dimorfan, poluovek-poluivotinja. Zaminjan je kao vatrena ptica dugog repa, koja pri letu oko sebe baca varnice. Mesto boravka mu je kraj umskih voda u planini. Za takva mesta se i danas ouvao toponim zmajevac. Smatralo se da zmaj nastaje od arana, kad ostari i napuni odreeni broj godina. Tada izlazi iz reke i dobija krila i odlee u planinu ioli umu , menjajui svoje dotadanje boravite. Kad je godina kiovita, verovalo se da zmaj postaje od ribe koja nikad nije hvatana, bijena niti viena. Zmaj je po verovanjima jako pohotljiv. Smatralo se da su njegove veze sa lepim enama veoma razgranate i mnogobrojne. On enama dolazi nou kroz kamin, i kad ue u kuu pretvara se u lepog oveka. Posto se mislilo da zmaj ima ogromnu potenciju, takve bi ene obino bile blede i ispijene, a gubile bi i seksualnu elju prema ljudima. Ako stupi u vezu sa zmajem, eni bi bilo jako teko da se oslobodi i o tome nije smela da pria. Ako hoe da se ratsne od zmaja, ena treba da se kadi svojom kosom ili da pronae i zapali uplju bukvu u kojoj je zmaj. ZATITA ENA OD ZMAJA -ene su se kadile svojom kosom ili su palile bukvu u kojoj se nalazio zmaj

26

-vrela voda (pod kamin se stavi, da kad zmaj ue uleti u kotao) -podavanje neistoj veri nehrianskoj -ako ima esticu loja od sagorelog zmaja -ako se kadi travom ojgoljan ili zmajevim krljutima U istonoj Srbijij postojalo jeverovanje da zmaj moe da zaboravi na svoje dunosti. To se desi kad je u ljubavnom zanosu, pa zaboravi svoju ulogu davaoca kie. Zmaj se proterivao optom bukom, zvonjenjem u klepetuu, duvanjem u pitaljke, lupanjem u kante, tarabe i td. Ljudi su ulazili u dvorita i pretresali sva skrovita, prevrtali sanduke, kace, korita i sl. Obiaj se nazivao mugajale, a izvodili su ga nagi uesnici. Postoji verovanje da je bilo i enskih zmajeva. Inae se verovalo da su deca roena sa zmajem mukog pola. Ona su se raala sa natprirodnim moima i sa izuzetnom snagom. Smatrali su ih neobino mudrim. Zbog tenje da dobije dobar porodf, veza zmajeva sa enama nekad se nikje smatrala grenom. Takve veze su mogle imati ak i vladarke. (Carica Milica i Zmaj od Jastrepca). Analizirajui zmajeve osobine, moe se primetiti da je on demon naklonjen ljudima. Po ajkanoviu, zmaj je dobar demon i zatitnik svog plemena. Mogue je da je zmaj prvobitno bio mitski predak, neka vrsta herosa. Na to ukazuju u verovanja da su nai junaci obino zmajskog porekla. I isto kao i due predaka, zmajevi su u stanju da poalju kiu. ajkanovi smatra da je zmaj naa posebnost u onom smilsu u kom su kepeci kod Germana. Narodna verovanja govore da dimorfni oblik, sposobnost metarmofoze, ivotinjsko poreklo upuuju na totemistiku komponentu geneze. 7. , , , . , . , . . , . , . , ( ). , , : , , . , , , . . , , . .

27

. . , , (, ). . . , . , , , . . , , : , . , , . , , . , , . , . . - , . , : 1. ; 2. ( , ); 3. 4. ; , : , . , , , . - . . , . . ( ). ,

28

. , , . , 40 . , . , . . : , , . , , . . . . , . , , . , . . ( , , ) , , . , . . . , ( , ). , . . , , , . , . , , . , . , (, , , , ). , . , . . .

29

, , . , . () , . ( ). , , . ( , ). ( ). . , , . , , . , . , . . , . , , , . , , , . , , . . , ( ) . . , . . , , . . , . . , . . , . , , . , , , .

30

: 40 , , , ( ; : , , , . ), , ( ), , , , , . , . ( ). . , . . . ( , ), . : 1. 2. 3. 4. () 5. () , , , , , . , , , , . + jo jedna prezentacija U svakom oveku postoji nematerijalno nevidljivo bie koje se naziva dua. Takvo shvatanje ivota oveka podrazumevalo je i shvatanje njegove smrti. Ako je ovek iv zato to ima duu onda on mora umreti kada dua napusti telo. Posle smrti ostaje telo koje se raspada i dua koja samostalno nastavlja da postoji. Verovalo se da razdvajanje tela i due ne tee uvek glatko. Oni ljudoi koji su mnogo greili u ivotu, dugo se bore sa duom, umiru u mukama. Seljaci su esto nastojali dablinjima olakaju smrt. Tako su mislili da ovek lake umire na rukama onih koji su mu najdrai, najblii. U drugim krajevima verovalo se da prisustvo blinjih oteava smrt, tako da su naputali prostoriju., u kojoj se nalazio pokojnik. enama je bilo zabranjeno da nariu pre nego to bi pokojnik izdahnuo. Postojala je opasnost da dua delimino napusti telo. Olakavanju smrtnih muka posvivala se izuzetna panja. Obiaj je da oveka koji dugo i teko umire spuste na zemlju jer je ona prebivalite mrtvih. Ovim inom smrtnika su pribliavali umrlim

31

srodnicima i prijateljma. Pokojniku su davali da pije nemu vodu tj. Vodu zahvaenu sa mesta na kojem se spajaju dva potoka. Vodonoa je na to mesto dolazio nou i uzimao vodu uz pomo trske, vraajui se kui nije smeo da progovori re. Smrt se ponegde olakavala molitvama, dete koje je lebdelo 9zmeu ivota i smrti iznosili su na meseinu i vikali:Mesee, ili ovu tikvu nalij ili razbij. Kada su u pitanju odrasli ovakva molitva se upuivla Sv. Nikoli. Da bi ovek lake doao do carstva mrtvih morao se osloboditi svega to ga vee za ovaj svet. Od velike pomoi je bio seoski svetenik koji je pokojniku itao moltvu, ispovedao, priestio. Davali su pokojniku da je de i pije ta god je eleo. Rasistile su se sve nesuglasice i opratali svi gresi. Samrtnik se nije samo oslobaao od ovog sveta ve pripremao za boravak na drugom. Obiaj je bio paljenje samrtne svee, obino votanice koju je blagoslovio svetenik. Samrtnik nije smeo da vidi taj in. Verovalo se da osoba, kojoj samrtna svea nije zapaljena nee nai put, i lutae. PRETPOGREBNI RITUALI: Ukuani su nastajali da dovre ono to su zapoeli rpe nego to je smrt nastupila. Olakavali su samrtniku put tako to su otvarali sve prozore na kui i oslobaali put u carstvo mrtvih. Dua je teila da ostane to due u blizini svog tela i blinjih. Taj prelazni period je trajao 40 dana. Seljaci su pazili da u to vrwme ne povrede duu koja se mogla javiti u obliku ivotinje. Tako su muvu koja oblee oko lea blago terali maramicom ili bosiljkom. Samrtnu sveu ostavljali su da gori i kasnije, kraj mrtvog tela. U nekim krajevima gorelo je i kandilo. Seljaci su verovali da e umrli biti u stanju u kakvom su napustili svet ivih. Obavezno su ga kupali, eljali, brijali. Kupanju ukuani nisu prisustvovali, ve su to obavljali susedi (mukarci mukarce, enu ene). U Bosni onom ko je primio priest umivali s samo lice, ruke i noge. Pokojnik je imao najlepe odelo, ranije pripremljeno za tu priliku. Pazilo se da umrli ne ostane bez kape, ponegde je to bio crveni fes. Momci i devojke su sahranjivani u svadbenom ruhu. Pored njega su stavljali sve stvari koje su mu bile potrebne za carstvo mrtvih. Verovalo se da je telo pokojnika neisto. Stoga su trudnice izbegavale dodir sa njim. Kao neisti, tretirani su i predmeti u doiru sa pokojnikom (voda). U nekim krajevima itava kua se s