GRAĐANSKO PROCESNO PRAVO

Novi Sad, april 2009.godine

1

ISPITNA PITANJA IZ GRAĐANSKOG PROCESNOG PRAVA

1) Zaštita subjektivnih građanskih prava u gradjanskom sudskom postupku2) Samozaštita3) Sadržaj, predmet i struktura gradjanskog sudskog postupka4) Norme građanskog procesnog prava5) Građansko procesno i građansko pravo6) Izvori građanskog procesnog prava7) Parnica, pojam i obeležja8) Pravna priroda parnice9) Subjekti parnice10) Pravo na pravnu zaštitu11) Procesne pretpostavke12) Pojam, organizacija i načela o radu sudova13) Pravna pomoć14) Sudije i sudije porotnici15) Sastav suda16) Vrednost predmeta spora, pojam, značaj i određivanje17) Izuzeće i isključenje sudija i sudija porotnika18) Organi i ustanove koji učestviju u parničnom postupku19) Pojam i vrste nadležnosti20) Stvarna nadležnost21) Funkcionalna nadležnost22) Mesna nadležnost, pojam i vrste23) Prorogacija nadležnosti24) Atrakcija, delegacija i ordinacija nadležnosti25) Sukob nadležnosti26) Prejudicijelno pitanje27) Parnični i upravni postupak28) Parnični i krivični postupak29) Načelo dispozicije i oficijelnosti30) Raspravno i istražno načelo31) Načelo obostranog saslušanja stranaka32) Načelo usmenosti i pismenosti33) Načelo neposrednosti i posrednosti34) Načelo utvrdjivanja istine35) Načelo javnosti36) Načelo poučavanja neuke stranke37) Načelo savesnog korišćenja procesnih načela38) Načelo ekonomičnosti i efikasnosti rešavanja sporova u razumnom roku39) Pojam, sticanje i sukcesija parnične stranke40) Stranačka, parnična i postulaciona sposobnost41) Stvarna i procesna legitimacija42) Zakonsko zastupanje stranaka43) Zastupanje pravnih lica44) Ugovorno zastupanje45) Pojam i vrste parničnih radnji46) Parnične radnje suda47) Dostavljanje48) Vreme vršenja parničnih radni-rokovi i ročišta

2

49) Propuštanje parničnih radnji i povraćaj u predjašnje stanje50) Pojam, sadržaj, osnov i određenost tužbe51) Vrste tužbi52) Kumulacija tužbenih zahteva53) Pravna dejstva podnošenja tužbe sudu i tuženom54) Povlačenje i preinačenje tužbe55) Upuštanje tuženog u parnicu i upuštanje u raspravljanje56) Odbrana tuženog57) Prigovor kompenzacije58) Protivtužba59) Suparničarstvo, pojam i vrste60) Specijalne vrste suparničarstva61) Obaveštavanje o parnici i imenovanje prethodnika62) Umešač63) Troškovi parničnog postupka64) Oslobađanje od plaćanja troškova postupka65) Obezbeđenje parničnih troškova66) Postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja67) Pojam, predmet i teret dokazivanja68) Dokazni postupak i ocena rezultata dokazivanja69) Isprave kao dokazno sredstvo70) Uviđaj kao dokazno sredstvo71) Svedoci72) Veštaci73) Saslušanje stranaka kao dokazno sredstvo74) Obezbeđenje dokaza 75) Pripremanje glavne rasprave76) Glavna rasprava77) Prekid i zastoj postupka78) Sudsko poravnanje79) Rešavanje sporova medijacijom80) Presuda-pojam, donošenje, objavljivanje,forma,sadržaj i dostavljanje81) Nedostaci, dopuna i ispravljanje presude82) Osuđujuća, utvrđujuća i preobražajna presuda83) Konačna presuda i međupresuda84) Potpuna, delimična i dopunska presuda85) Presuda na osnovu priznanja, odricanja i zbog propuštanja86) Rešenje87) Pravosnažnost presude, pojam, vrste i dejstva88) Granice pravosnažnosti89) Pojam i podela pravnih lekova90) Pretpostavke za dopuštenost pravnih lekova91) Žalba protiv presude, pojam, obeležja, dopuštenost92) Žalbeni razlozi93) Granice ispitivanja presude pobijane žalbom94) Postupak i odluke drugostepenog suda po žalbi protiv presude95) Žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje-direktna revizija96) Revizija protiv presude97) Revizija protiv rešenja98) Zahtev za zaštitu zakonitosti

3

99) Ponavljanje postupka100) Odnos između predloga za ponavljanje postupka i drugih vanrednih pravnih lekova101) Postupak u parnicama iz radnih odnosa i postupak u parnicama povodom kolektivnih ugovora.102) Postupak u parnicama zbog smetanja državine103) Izdavanje platnog naloga104) Postupak u parnicama o sporovima male vrednosti105) Postupak u privrednim sporovima106) Osnovna obeležja bračnih i porodičnih sporova107) Pojam i osnovna obeležja vanparničnog postupka108) Subjekti vanparničnog postupka109) Pokretanje i obustava vanparničnog postupka110) Prethodno pitanje u vanparničnom postupku111) Sudske odluke i redovni pravni lekovi u vanparničnom postupku112) Pravosnažnost i vanredni pravni lekovi u vanparničnom postupku113) Postupak lišenja i vraćanja poslovne sposobnosti114) Postupak povodom zadržavanja u zdravstvenoj organizacijikoja obavlja delatnost u oblasti

neuropsihijatrije,115) Postupak proglašenja nestalog lica za umrlo i dokazivanje smrti116) Postupak produženja roditeljskog prava117) Postupak lišenja i vraćanja roditeljskog prava118) Postupak davanja dozvole za stupanje u brak119) Postupak uređenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari120) Postupak deobe zajedničkih stvari i imovine121) Postupak uređenja međa122) Postupak sastavljanja isprava123) Postupak potvrđivanja sadržine isprave124) Postupak čuvanja isprava125) Postupak poništavanja isprave126) Sudski depozit127) Pojam i predmet izvršnog postupka128) Odnos izvršnog i parničnog, stečajnog i upravnog postupka129) Subjekti izvršnog postupka130) Načela izvršnog postupka131) Nadležnost za sprovođenje izvršnog postupka132) Pretpostavke za određivanje izvršenja133) Odluke povodom predloga za izvršenje134) Sprovođenje, odlaganje i obustava izvršenja135) Žalba u izvršnom postupku136) Prigovor na rešenje o izvršenju donetog na osnvovu verodostojne isprave137) Prigovor na rešenje o izvršenju donetog u skraćenom postupku138) Prigovor trećeg lica i izlučna tužba139) Protivizvršenje140) Sudski penali141) Izvršenje na pokretnim stvarima radi naplate novčanog potraživanja142) Izvršenje na nepokretnosti radi namirenja novčanog potraživanja143) Izvršenje na novčanom potraživanju dužnika radi naplate novčanog potraživanja poverioca,144) Izvršenje potraživanja da se predaju pokretne stvari radi ostvarivanja nenovčanog

potraživanja,145) Ispražnjenje i predaja nepokretnosti radi ostvarivanja nenovčanog potraživanja146) Izvršenje obaveze na činjenje, nečinjenje ili trpljenje

4

147) Izvršenje odluka iz oblasti porodičnog prava-predaja i oduzimanje deteta148) Izvršenje radi vraćanja zaposlenog na rad

149) Izvršenje odluke o deobi stvari, upisivanje u javne knjige i izdejstvovanje izjave volje

150) Posebna pravila izvršenja u trgovinskim i sa trgovinskim povezanim stvarima151) Skraćeni izvršni postupak152) Založno pravo na nepokretnim i pokretnim stvarima na osnovu sporazuma stranaka153) Prethodne mere154) Privremene mere

Literatura:

1. Zakon o parničnom postupku (Sl.glasnik RS br.125/2004)2. Zakon o posredovanju – medijaciji (Sl.glasnik RS br.18/2005)3. Zakon o vanparničnom postupku (Sl.glasnik SRS br.25/82 i 48/88 i Sl.glasnik RSbr.46/95 i br.18/2005)4. Zakon o izvršnom postupku (Sl.glasnik RS br.125/2004)5. Udžbenik Građanskog procesnog prava iz 2004.god

Napomena:Proveriti aktuelnost propisa (Zakon o sudovima, tužiocima, advokaturi...), s obzirom da je donet novi Ustav 08.11.2006.g

5

Tip dokumenta: PropisNaslov: ZAKON O SUDOVIMA ("Sl. glasnik RS", br. 46/91, 60/91 - ispr., 18/92 - ispr., 71/92,

63/2001 - dr. zakon, 42/2002 - dr. zakon, 27/2003 - dr. zakon i 29/2004 - dr. zakon)Ključne reči: Sudovi, Sudije, Organizacija sudova, Nadležnost sudovaGlasilo: Službeni glasnik RS, 29/2004 od 17.03.2004Vrsta propisa: ZakoniPropis na snazi: 08.08.1991 - Verzija na snazi: 18.03.2004 - Komentar urednika: Odredbe čl. 12 do 20 ovog zakona prestaju da važe, odnosno da se primenjuju 1. januara

2007. godine na osnovu Zakona o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 63/2001, 42/2002, 27/2003 i 29/2004). Zakonom o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 63/2001, 42/2002, 27/2003 i 29/2004) predviđeno je da odredbe čl. 12 do 20. ovog zakona prestaju da važe, odnosno da se primenjuju od 1. januara 2007. godine. Osnov za odlaganje početka primene Zakona o uređenju sudova jeste Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006).

Tip dokumenta: PropisNaslov: ZAKON O UREĐENJU SUDOVA ("Sl. glasnik RS", br. 63/2001, 42/2002, 27/2003,

29/2004, 101/2005 i 46/2006)Ključne reči: Sudovi, Organizacija sudova, Nadležnost sudova, Unutrašnje uređenje suda, Pravosudna

uprava, Prekršajni sudovi, Viši prekršajni sudRubrika: IV-1 - Pravosuđe i sudski postupci / PravosuđeGlasilo: Službeni glasnik RS, 46/2006 od 02.06.2006Vrsta propisa: ZakoniPropis na snazi: 01.01.2002 - Verzija na snazi: 10.06.2006 - Ukaz: Na osnovu člana 83. tačka 3. Ustava Republike Srbije, donosim

UKAZO PROGLAŠENJU ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O UREĐENJU SUDOVAProglašava se Zakon o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, koji je donela Narodna skupština Republike Srbije, na Četvrtoj sednici Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2006. godini, 25. maja 2006. godine.

PR broj 28 U Beogradu, 30. maja 2006. godine

Predsednik Republike,Boris Tadić, s.r.

Donosilac: Narodna skupština Republike SrbijeKomentar urednika: Primena ovog zakona bila je predviđena od 1. januara 2007. godine. Osnov za odlaganje

početka njegove primene jeste Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 98/2006).

Tip dokumenta: PropisNaslov: ZAKON O JAVNOM TUŽILAŠTVU ("Sl. glasnik RS",

br. 63/2001, 42/2002, 39/2003, 44/2004, 61/2005, 46/2006 - dr. zakon i 106/2006 - odluka USRS)

Ključne reči: Javno tužilaštvo, Tužilac, Javni tužilac, Visoki savet pravosuđa, Osnovna plata

Rubrika: IV-1 - Pravosuđe i sudski postupci / PravosuđeGlasilo: Službeni glasnik RS, 106/2006 od 24.11.2006Vrsta propisa: Zakoni

6

Propis na snazi: 01.01.2002 - Verzija na snazi: 24.11.2006 - Preambula: Donosilac: Narodna skupština Republike Srbije

Naslov: ZAKON O ADVOKATURI ("Sl. list SRJ", br. 24/98, 26/98 - ispr., 69/2000 - odluka SUS, 11/2002 i 72/2002 - odluka SUS i "Sl. list SCG", br. 1/2003 - Ustavna povelja)

Ključne reči: Advokatura, Pružanje pravne pomoći, Advokat, Dostojnost poverenja, Odbijanje pravne pomoći

Rubrika: IV-1 - Pravosuđe i sudski postupci / PravosuđeGlasilo: Službeni list SCG, 1/2003 od 04.02.2003Vrsta propisa: ZakoniPropis na snazi: 14.07.1998 - Verzija na snazi: 04.02.2003 -

Tip dokumenta: PropisNaslov: ZAKON O JAVNOM PRAVOBRANILAŠTVU ("Sl. glasnik RS", br. 43/91)Ključne reči: Javno pravobranilaštvo, Republički javni pravobranilacRubrika: IV-1 - Pravosuđe i sudski postupci / PravosuđeNivo dokumenta: Republike SrbijeGlasilo: Službeni glasnik RS, 43/1991 od 20.07.1991Vrsta propisa: ZakoniPropis na snazi: 28.07.1991 - Verzija na snazi: 28.07.1991 -

1. ZAŠTITA SUBJEKTIVNIH GRAĐANSKIH PRAVA U GRAĐANSKOM SUDSKOM POSTUPKU

Pravo kao društvena pojava uređena zakonom sadrži skup pravila ponašanja u okviru kojih se ostvaruje zaštita subjektivnih prava pojedinaca, koja oni izvode za sebe iz objektivnog prava.Tu zaštitu pruža država, po potrebi i aktima realne prinude, ako drugi instrumenti nisu dovoljni da obezbede ostvarivanje tog prava.

7

Put sprovođenja pravne zaštite je metod, odnosno postupak u kojem se utvrđuje pravo na zaštitu i izriče dosuda određene pravne zaštite.To svakako ne može biti jedan uniforman postupak isti u svim situacijama u kojem treba obezbediti zaštitu prava.

Više je razloga koji ne dozvoljavaju ni isti put ni isti sadržaj pravne zaštite. To su:

nejednaka priroda, sadržina i dr. svojstva pojedinih subjektivnih prava; funkcionalnost prava; organizacija institucija koje vode postupak pravne zaštite i optimalne granice delovanja prava.

Takođe je nerealno očekivati da se za svako pojedinačno subjektivno pravo uspostavi svojstven put pravne zaštite.To ne bi bilo u skladu sa:

- organizacijom društva;- interesima nacionalne ekonomije;- zahtevima pravne sigurnosti;- i uopšte sposobnostima i moći određenog društva da odgovori zadacima koji se traže u pružanju

pravne zaštite,Prateći evoluciju ostvarivanja pravne zaštite zapaža se prisustvo specijalizacije u postupanju i u samom metodu ostvarivanja pravne zaštite, ne samo:

- prema vrstama subjektivnih prava, već i- vrstama organa pred kojima se ona sprovodi.

Specijalizacija u postupanju dovela je do formiranja više postupaka:1) građanski postupak;2) krivični postupak;3) upravni postupak.

U daljem razvoju su se iz ovih i uz ove postupke uspostavili drugi uži i specijalizovaniji postupci:1) stečajni postupak;2) zemljišnoknjižni postupak;3) prekršajni postupak;4) postupak u upravnom sporu i dr.

To ipak ne znači da se u svakom od ovih postupaka ostvaruje zaštita samo onih subjektivnih prava, koja po nazivu odgovaraju oznaci jednog od ovih postupaka.U osnovi je to tačno gledajući predmet postupka – određen subjektivnim pravima koja se pretežno tu štite, njegovu pravnu konstrukciju, sadržaj pravne zaštite i dr. važnije odluke.

Međutim, nekad se ista subjektivna prava štite i u drugim postupcima i metodama koji su specifični tom postupku.

Subjektivna građanska prava su – grupacija prava za koju je veoma rano formulisan i izgrađen svojevrstan metod zaštite – građanski sudski postupak.

U građanskom sudskom postupku se ostvaruju prava iz : radnog prava; porodičnog prava; privrednog prava; saobraćajnog prava,

8

i drugih prava koja su ranije bila u sklopu građanskog prava.

Subjektivno građansko pravo – bez obzira da li se ostvaruje kao pravna vlast, pravna moć ili pravom zaštićen interes, pretposatvlja u svom sadržaju postojanje jednog ili više ovlašćenja i uz to zahtev da se putem državne vlasti ovlašćenje ostvari.

Ta ovlašćenja titulara subjektivnog prava – koje je izraženo kao pravni odnos i obaveze drugih subjekata da postupaju po pravilima tog pravnog odnosa – čine sferu pravnog poretka.

Svest da je određeno ponašanje pravom određeno i obezbeđeno sankcijom preventivno utiče na određena ponašanja, tako da se ona nekad ostvaruju i bez intervencije prava.

Tek kada dođe do povrede ili ugrožavanja subjektivnog prava, otvara se pitanje pravne zaštite.Subjektivno pravo je povređeno:

kad obveznik propusti da izvrši određenu radnju koju je dužan da učini (dužnost činjenja);

kad izvrši radnju od koje je trebalo da se uzdrži (dužnost uzdržanja) (bilo da je to dozvoljena radnja za koju je pravnim poslom određeno da se ne vrši, niti da spada u zabranjene – deliktne radnje);

kad spreči vršenje radnje u svojoj pravnoj zoni, što je inače trebao da trpi (dužnost trpljenja) (pravna zaštita je ovde u pravilu represivna – usmerena na sprečavanje protivpravnih postupaka i otklanjanje nedozvoljenih posledica).

Ugrožavanje subjektivnog prava postoji – kad pravo nije neposredno povređeno, ali je prisutna izvesna opasnost ili verovatnoća da do toga može doći. (Npr: osporavanja postojanja jednog prava ili se tvrdi da to pravo ima drugu sadržinu ili se uznemirava titular prava u njegovom vršenju)

Povodom ugrožavanja subjektivnih prava zaštita je redovno preventivna da bi se predupredila povreda prava.Prava pojedinaca postoje da se vrše i da se ostvaruju. Pitanje pravne zaštite se ne postavlja sve dok se postupa po pravu i dok se pravni poredak ostvaruje saglasno pravu. Kad je to subjektivno pravo povređeno ili ugroženo, titular prava je ovlašćen da traži pravnu zaštitu – putem državnih institucija, a nekad i pred ustanovama koje sami subjekti formiraju – arbitražama.

P.S. Najznačajnija crta građanskih subjektivnih prava je – da se prepušta dispoziciji titulara prava da zaštitu traži ili da to ne učini.

U određenim situacijama put pravne zaštite je otvoren i kada nema subjektivnog prava (pa nema njegove povrede niti ugrožavanja), a to su slučajevi:

kod kojih je neophodno da postoji pravom priznata pretenzija na uspostavljanje subjektivnog prava; ili

ostvarivanje drugih interesa u sferi pravanpr: - zahtev da se odredi pravo prolaza;

- traženje da se utvrdi da neko nije titular određenog subjektivnog prava;9

- sporazumno traženje da se ukine određeni pravni odnos, ako je za to potrebna odluka suda.

2. SAMOZAŠTITA

Samozaštita, iako relikt ranije epohe, kada se zaštita prava ostvarivala aktima pojedinaca ili grupa, po njihovoj proceni i sa efektima koji su odgovarali njihovoj snazi, prisutna je i danas.

Vršenje prava bilo bi neostvarivo, ako se prava ne bi smela štititi putem samozaštite. Titular prava svakako treba da preduzme akte da obezbedi ostvarivanje svojih prava ili da otkloni opasnost koja ugrožava njegova prava.Takva zaštita je neophodna i u savremenim sistemima, pa je samozaštita i danas dozvoljeni akt zaštite uz onu koju pruža država.Nedostatak prava kao društvene institucije i nemoć da se uvek pravovremeno deluje na eliminaciji povrede i ugrožavanja prava, čak ni putem operativnih državnih organa, opravdava sopstvenu zaštitu prava.

U odnosu na ranija vremena, samozaštita se danas uređuje pravom i sada nastupa kao dopunski koordinirajući instrument u sistemu pravne zaštite. Neki pravni sistemi,na jedan uopšten način, uređuju samozaštitu – ovlašćenje da se ona upotrebi i oblike u kojim se može preduzeti.Mahom se institucionalizuju samo neki do sada afirmisani oblici samozaštite, dok se ostali u nekim pravnim sistemima tek sporadično određuju ili se samo promovišu u sklopu drugih pravnih instituta.Tu spada i naš pravni sistem.Samozaštita je najizraženija u oblicima:

nužne odbrane; stanja (krajnje) nužde i samopomoći.

Samozaštita u nužnoj odbrani – uređena je krivičnim zakonodavstvom. Propisano je : „da nije krivično delo povreda tuđeg dobra (prava) izvršena u zaštiti sopstvenog dobra“.Naravno, prema licu koje vrši protivpravni napad, ili se ponaša tako da je nesumnjivo da napad neposredno predstoji, a uz to da je takva zaštita bila neophodna.

Isto tako nije krivično delo povreda tuđeg dobra izvršena u krajnjoj nuždi, u situacijama: - kad je to neophodno da se od sebe ili svog dobra otkloni neskrivljena opasnost, i - uz uslov da povreda tuđeg dobra ne bude veća od one koja bi nastupila ostvarenjem opasnosti.

Tome, u osnovi jednaka i nešto pozitivnije izražena pravila za građanskopravne odnose, sadržana su u zakonodavstvu o obligacionim odnosima i strarnopravnim odnosima (čl.161.ZOO i čl.76.Z o stv.pravu).

Samopomoć – uspostavljanje svog prava sopstenim aktima u pravilu je zabranjeno i kaznenim zakonodavstvom - kvalifikovana kao krivično delo: samovlašća..Izuzetno, u pojedinim zakonskim tekstovima, je to u nekim situacijama dozvoljeno :

- bilo kao restitucija; - bilo kao prevencija

(npr: - pravila čl.122. ZOO – o prigovoru neizvršenog ugovora; - pravila čl.286 ZOO – o retenciji.

3. SADRŽAJ, PREDMET I STRUKTURA GRAĐANSKOG SUDSKOG POSTUPKA

DEFINICIJA:

10

Građansko procesno pravo je posebna grana pravnog sistema, koja uređuje građanski sudski postupak, odnosno aktivnosti i radnje učesnika u ovom postupku.Građanski sudski postupak je put zaštite građanskih subjektivnih prava pred sudskim ustanovama.Po pitanju pravne forme – građanski sudski postupak je uniforman i pored promena i varijacija u sadržaju i načinu ostvarivanja pravne zaštite.On je takođe i trajan – jer je uspostavljeni put zaštite prisutan u dugom vremenu.Forma ostvarivanja pravne zaštite prilagođena je grupacijama subjektivnih prava koja se štite i organima pred kojim se pravna zaštita sprovodi.

SADRŽAJ:Građanski sudski postupak se vodi pred sudom sa strankama i drugim učesnicima, po utvrđenim načelima i pravilima sa ciljem da se postigne određeni rezultat – pravna zaštita.To je osnovni put zaštite građanskih subjektivnih prava, koja se ostvaruju aktivnostima suda, stranaka i drugih učesnika u postupku, usmerenim na utvrđivanje:

1) da li postoji pravo na traženje pravne zaštite;2) da li postoji povreda ili ugrožavanje subjektivnog prava (da li je traženje osnovano); i3) dosuđuje se pravna zaštita određenog sadržaja.

Sud, stranke i drugi učesnici u postupku preduzimaju u određenoj formi postupanja niz međusobno povezanih radnji, koje se preduzimaju po ovlašćenju, saglasno pravu, radi postizanja postavljenog cilja – dosude pravne zaštite.Za preduzimanje ovih procesnih radnji unapred je određen: način, redosled, pa i sadržaj ponašanja svih učesnika u postupku.Ne može se dozvoliti da u vršenju ovih radnji sud i stranke ili drugi učesnici postupka, postupaju po svom opredeljenju.Pokretanjem građanskog sudskog postupka dolazi se samo do hipoteze o povredi ili ugrožavanju subjektivnog prava i o potrebi da se dosudi pravna zaštita.Tek posle toga predstoji put utvrđivanja:

- da li postoji pravo na zaštitu, - da li je pravo povređeno ili ugroženo; i - da li je sankcija koja se traži – pravu odgovarajuća.

To neminovno podrazumeva: intelektualno ispitivanje, istraživanje, procenu, zaključivanje i saznanje.Put ostvarivanja pravne zaštite nije samo stvar pojedinca čije je pravo povređeno ili ugroženo, već predstavlja širi interes društva izražen u pravnoj politici.

PREDMET ZAŠTITE

Put zaštite koji se sprovodi u građanskom sudskom postupku prvenstveno je usmeren zaštiti građanskih subjektivnih prava, koja čine sadržaj građanskopravnih odnosa.Promene i u strukturi pravnog sistema i diferenciranje, osamostaljivanje i uspostavljanje novih grana pravnog sistema (mahom sprovedene u 19. veku) - veoma mnogo su dodirivale oblast građanskog prava.Dovele su do suženja ove pravne discipline svodeći je na opšta pravila: stvarno, obligaciono i nasledno pravo.Treba spomenuti i porodično pravo, radno, trgovačko, saobraćajno, autorsko pravo i pravo industrijske svojine.I pored osamostaljivanja ovih pravnih disciplina, pravna zaštita iz njih izvedenih subjektivnih prava i dalje se ostvaruje u građanskom sudskom postupku, uz određene specijalizacije postupka.

11

Predmet građanskog postupka su i neka sasvim nova prava, koja nemaju zajedničku vezu sa građanskim pravom (npr: pravo informatike).

Iako je građanski sudski postupak usmeren zaštiti povređenih i ugroženih građanskih prava i drugih subjektivnih prava, u građanskom postupku se ostvaruje zaštita i kada nema povrede ili ugrožavanja prava.To je određeno

povodom nekih pravnih stanja; pravnih pretenzija i interesa i u drugim situacijama kad je ovaj put pravne zaštite pogodan i kad je to posebno propisano.

(ovde spadaju naročito: sporazumni razvod braka i promene u drugim pravnim odnosima, ako je za to potrebna sudska odluka, kao što su:

- određene promene u ličnom statusu i - drugim pravnim stanjima i- neka sredstva obezbeđenja.

STRUKTURA

Već u ranom vremenu razvoja građanskog sudskog postupka, sprovedena je specijalizacija u metodama pravne zaštite, prema predmetu postupka.Građanski sudski postupak razdvojio se na:

1) parnični postupak i2) na postupke koji to nisu – neparnični sudski postupci (ovi postupci se redovno označavaju kao

vanparnični postupci u širem smislu)

Tu su najznačajniji:- zemljišnoknjižni postupak;- stečajni postupak;- izvršni postupak;- postupak obezbeđenja;- vanparnični postupak ( u užem smislu).

Neki od ovih postupaka vremenom su se izdvojili i postali samostalne procesne discipline, tako da više nisu u sastavu građanskog sudskog postupka. To su prvenstveno: zemljišnoknjižni i stečajni postupak.

U strukturi građanskog postupka su: parnični, vanparnični i, izvršni postupak.

I Parnični postupak

Parnični postupak je najvažniji put pravne zaštite i najviše razvijena procesna institucija u zaštiti građanskih subjektivnih prava.Čl.1 ZPP predvidja parnični postupak kao osnovni i redovan put pravne zaštite i rešavanja gradjanskopravnih odnosa, osim kada je posebnim zakonom predvidjena druga vrsta postupka.Utvrdjeno je da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava.Načela su preuzeta iz Ustava i odredbe čl.6 Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda.

12

Doslednom primenom ovako postavljenih načela lakše će se regulisati prava stranke i efikasnije ostvariti pravda.Pokreće se tek po predlogu stranke kada postoji spor o povredi ili ugrožavanju subjektivnog prava.To je isključivo dvostranački postupak u kome:Sud u kontradiktornom i usmenom postupku određenim metodama saznavanja utvrđuje istinu i odlučuje presudom.Postupak je dvostepen uz obezbeđenje potrebnog broja vanrednih pravnih lekova.Ovde postoji specijalizacija za neke uže grupe pravnih stvari i sprovedena je uvođenjem posebnih postupaka.NEDOSTACI:Postupak je veoma skup, nije dovoljno brz i pokreće se tek po traženju određenog subjekta. Ovi nednostaci se otklanjaju uvođenjem vanparničnih postupaka.

II Vanparnični postupak

Vanparnični postupak je metod zaštite subjektivnih prava. Sprovodi se povodom zaštite subjektivnih prava, pravnih interesa ili drugih pravnih stanja u situacijama u kojima je u manjoj meri izražena konfrontacija između subjekata ili je spor oslabljen učešćem više subjekata. To su najčešće takve situacije u kojima uopšte nema spora ili povodom kojih se traži operativnije postupanje suda.(npr: Lišenje poslovne sposobnosti, oduzimanje roditeljskog prava, podela zajedničke imovine, poništaj isprave i sl.)Ovaj postupak obezbeđuje efikasniju i dobru pravnu zaštitu. U ovom postupku sud je ovlašćen da po službenoj dužnosti pokrene postupak i da prikupi potrebnu procesnu građu.P.S.Ovde je sprovedena specijalizacija, tako da su za mnogo uže grupe pravnih stvari formulisani posebni vanparnični postupci,

III Izvršni postupak

Izvršni postupak je završni akt u ostavrivanju pravne zaštite, mada nije uvek potreban i neophodan (izvršavaju se samo kondemnatorne – osuđujuće odluke).Posle donošenja sudske odluke kojom je naređeno da se nešto izvrši obvezanom licu predstoji da to voljno učini ili će se na to prinuditi.Ukoliko obvezano lice ne izvrši postavljenu obavezu, sud vodi postupak izvršenja, po službenoj dužnosti ili po predlogu, ako je tako propisano.Obvezno lice se poziva ili se aktima realne prinude prisiljava da izvrši svoju dužnost (npr: prodaju se stvari radi namirenja dosuđenog novčanog potraživanja, oduzima se stvar koja treba da se preda, izriču se i naplaćuju novčane kazne i sl.)

Osetljive situacije pri izvršenju sudskih odluka traže da ovaj postupak bude precizno normiran i da se unapred tačno znaju prava i dužnosti učesnika.

Zato se izvršni postupak izdvaja iz vanparničnih postupaka i nastupa kao samostalna procedura – u sastavu građanskog sudskog postupka.

Izvršnoj proceduri se, u funkcionalnom smislu dodaje jedan samostalan poseban postupak, a to je : postupak obezbeđenja – tu se procesne radnje vrše u cilju da se obezbedi isvršenje pretpostavljene ili već utvrđene obaveze (npr: određivanje založnog prava, zabrana raspolaganja, oduzimanje i čuvanje stvari i sl.)

4. NORME GRAĐANSKOG PROCESNOG PRAVAO građanskom procesnom pravu

13

Građansko procesno pravo je skup pravila kojima se uređuje put i proces pravne zaštite subjektivnih građanskih prava i položaj i postupanje subjekata u postupku.To su pravila kojim se uređuje građanski sudski postupak (parnični, vanparnični, izvršni).Zadatak pravne normative građanskog procesnog prava je da u ostvarivanju organizovane pravne zaštite u građanskom sudskom postupku - unapred uredi položaj i postupanja, radnje i međusobne odnose suda, stranaka i svih drugih učesnika u postupku.Građansko procesno pravo kao funkcionalno pravo je pravo kojim se uređuje položaj i postupanje subjekata u postupku, a ne njihova organizacija i status.Građansko procesno pravo se nekad označava formalnim pravom u odnosu na materijalno (supstancijalno) građansko pravo, kojim se uređuju pretpostavke za uspostavljanje, odvijanje i prestanak građanskopravnih odnosa.Građansko procesno pravo utvrđuje pretpostavke za uspostavljanje odvijanja i prestanak pravnih – procesnih odnosa.Postupak se odvija kontinuelnim preduzimanjem niza procesnih radnji i zato postoji potreba za dobrom tehnikom postupka, koja će omogućiti jednak položaj subjekata, pravnu sigurnost i disciplinu.Osnovni cilj građanskog procesnog prava je u formulisanju institucija građanskog sudskog postupka i zaštita povređenih i ugroženih subjektivnih prava, a samim tim i zaštita pravnog poretka.

Cilj građanskog procesnog prava ostvaruje se:1) represivnim i 2) preventivnim aktima

na represiju se u pravilu ide kada je subjekrivno pravo već povređeno, pa treba sprečiti dalje povrede i odstraniti nastale protivpravne posledice.

Preventivna zaštita se dozvoljava onda kada je subjektivno pravo u jednom intezivnijem stepenu ugroženo. Ovim aktima se deluje na sprečavanju verovatno dolazeće povrede prava ili na obezbeđivanju uslova da se u slučaju nastupanja povrede – efikasno odredi represivna zaštita.

Norme građanskog procesnog prava

a) priroda normi građanskog procesnog prava

Po liberalističkim pogledima prethodnog veka – država i sudske institucije trebaju da obezbede nesmetan tok i razvoj sudskog postupka,u skladu sa procesnim pravilima, a samo kretanje postupka mahom je stvar inicijative i dosta širokih dispozicija subjekata.Sud se stavlja u položaj posmatrača sukoba između stranaka, snabdeven ovlašćenjima da kontroliše da se sukob odvija po određenim pravilima i da po dovršetku postupka saopšti, ko je u tome pobednik.

Pod uplivom novih ideja, a najviše shvatanja o socijalnoj funkciji prava, traži se intezivnija intervencija države u uređivanju društvenih odnosa, tako da put pravne zaštite više nije stvar pojedinca – pa ni onda kada se traži zaštita takvih prava (privatnih, građanskih)VEĆ:Sudska organizacija i sudske institucije treba da omoguće da put pravne zaštite treba da bude svakom pristupačan, pravno siguran, tako da u postupku ima realne izglede da postigne pravnu zaštitu koja mu pripada.Zato je potrebno da sud u postupku raspolaže adekvatnim procesnim instrumentima i da ima šira (oficijelna) ovlašćenja da interveniše.

14

b) priroda normi

Pristajući da bude privatna stvar i ulazeći u krug javnopravnih ustanova, građanski sudski postupak uređuje se prinudnim pravom – ius cogens.Mali broj pravila je dispozitivne prirode, tako što uvode dopunsku normu koja se primenjuje ako voljom stranaka nije nešto drugo određeno.Uglavnom su to kogentne norme koje utvrđuju čvrsta pravila o pokretanju, vođenju, razvoju i dovršetku postupka, kojima se garantuje pravna sgurnost pojedinaca.

c) subjekti

Svako, pa i sam sud, ima da uvažava unapred određeni put ostvarivanja pravne zaštite, postavljen tako da akteri postupka budu u jednakom položaju i da im bude obezbeđeno ostvarivanje procesnih ovlašćenja u cilju postizanja pravne zaštite.I pored toga što su norme građanskog procesnog prava kogentne, subjekti redovno pred sobom imaju dosta opcija u izboru procesnih sredstava i određivanju toka postupka koji više odgovaraju njihovim opredelenjima na putu ostvarivanja pravne zaštite. Oni su samo ograničeni tako da treba da preduzmu određenu procesnu radnju: na način u sadržaju i vremenu kako je to određeno.Međutim, ni jedna stranka nije dužna da vrši procesne radnje i ne mora prisustvovali izvođenju procesnih radnji druge stranke. Može se braniti ćutanjem, negiranjem, prigovarati nadležnosti, predložiti dokaze i sl.I pored zabrane da sami subjekti utvrđuju pravila procedure i odrede put pravne zaštite, dozvoljava se da u određenim zonama sudsku funkciju vrše izbrani sudovi (arbitraže) i ovlašćuju subjekte da tu skoro u svemu utvrde pravila postupka. (ovde se ne radi o situacijama kada se subjekti opredele za neki poseban put zaštite, prihvatajući tu propisana pravila procedure – postupak smetanja državine, postupak u sporovima male vrednosti, postupak uređenja međa).Sud – je dužan da se povinuje pravilima postupka, kao i drugi subjekti, ali ima više opcija u preduzimanju radnji, a može da neku procesnu radnju uopšte ne preduzme. U opredelenju svojih procesnih akata povodi se interesima celishodnosti, ali uvek u skladu sa pravom.

d) važenje normi građanskog procesnog prava

1) teritorijalno važenje

Teritorijalni princip domaćih zakona na domaćoj teritoriji proizilazi iz principa državnog suvereniteta. Stoga se ne dozvoljava da se organizacija sudova i sudski postupci u jednoj državi uređuju po pravu strane države.Pravilo: lex fori – ovde ima značenje da sud postupa po procesnim zakonima države čiji je organ i na teritoriji te države.

IZUZETNO: - kod pružanja:- međunarodne pravne pomoći mogu se segmentarno uvažiti neki zahtevi stranog procesnog prava pod

uslovom da to nije suprotno našem javnom poretku (npr: saslušanje stranke u postupku u prisustvu dva svedoka).

2) Važenje u pogledu subjekata

Pravilo lex fori odnosi se i na subjekte koji su povinovani našem sudstvu, bez obzira na njihovo državljanstvo ili pripadnost i nezavisno od toga da li se u uređivanju odnosa primenjuje domaće ili (strano) materijalno pravo.

15

Od toga postoje izuzeci – prvenstveno oni koji se tiču: sudskog imuniteta; eksteritorijalnost ambasade; stranog ratnog broda ili vazduhoplova.

Pravilima međunarodnog prava uređeno je pitanje imuniteta:- šefova stranih država;- stranih diplomatskih predstavnika u povremenoj misiji;- stalnih stranih diplomatskih i konzularnih predstavnika;- međunarodnih organizacija i njihovih funkcionera

IPAK:U pogledu imuniteta u odnosu na ličnost ovi subjekti mogu da prihvate jurisdikciju našeg suda i da se tako povinuju našem procesnom pravu.

P.S.Što se tiče samih država, smatra se da one mogu nastupiti kao procesni subjekti, povodom građanskih i drugih imovinskih prava , uz primenu procesnog pravila – po pravilu lex fori.

3) Vremensko važenje građanskog procesnog prava

Sudski postupak obično traje duži vremenski period i izražen je promenama u pravu.Svaka promena procesnih pravila povlači pitanje momenta od kojeg ona stupaju na pravnu snagu i da li važe za već do tada ostvarene procesne situacije.Procesni zakoni važe od momenta njihovog stupanja na pravnu snagu i primenjuju se na sve buduće slučajeve, a procesne radnje preduzete po starom zakonu ostaju na snazi.U suprotnom, to bi se kosilo sa pravilom o stečenim pravima i praktično vodilo retroaktivnom dejstvu pravne norme.Takve pravne situacije u kojima je jedan postupak započet i u toku po starom zakonu, a nije završen stupanjem novog zakona na pravnu snagu – uređuje novi zakon u uvodnim ili završnim odredbama.

U tim slučajevima postoje već standardna rešenja: da se započeti postupak dovrši po ranijim pravilima; pravni lekovi iz ranijih propisa mogu se uložiti, iako ih novi zakon ne poznaje; procesni rokovi za ulaganje pravnih lekova ostaju u važnosti, iako su duži od novopropisanih; promene u organizaciji suda vode nastavku postupka pred drugim sudovima i u pravilu, po proceduri

po kojoj postupaju ti sudovi.

5. GRAĐANSKO PROCESNO PRAVO I GRAĐANSKO PRAVO

S obzirom da je cilj građanskog procesnog prava – zaštita građanskih subjektivnih prava, izvesno je da postoji čvrsta veza između ovih delova pravnog sistema.Već davno su napuštena gledišta da je sudski postupak u građanskim stvarima samo jedan pravni posao između subjekata povinovan normativi građanskog prava.Ona su negirala postojanje građanskog procesnog prava ili možda njegovu samostalnost, pa se nije ni postavljalo pitanje veze između ovih disciplina.

16

Pitanje povezanosti građanskog procesnog prava i građanskog prava inteziviralo se u drugoj polovini 19. veka kada je došlo do izdvajanja i osamostaljivanja građanskog procesnog prava.Građansko procesno pravo uređuje metode zaštite građanskih subjektivnih prava, eliminaciju povrede ili ugrožavanja i uspostavljanje pravnosti u sferi tih prava. Pravnost mora biti u skladu sa sistemom građanskog prava, načelima i sadržajem tog prava.Ako obavezno lice ne uspostavi poredak građanskih prava, to se postiže u građanskom sudskom postupku.Izrečena sankcija kao izraz određene zaštite u poretku građanskih prava, ima da odgovori prirodi i sankciji ovih prava. Pravna konstrukcija postupka, procesna sredstva i uopšte uređivanje prava da se traži pravna zaštita, način utvrđivanja subjektivnih prava, ustanovljene da je pravo povređeno ili ugroženo i izricanje odgovarajuće sankcije - treba da budu adekvatan odraz prirode i sadržine prava koje se štiti, odnosno građanskog prava.Zato se može govoriti o instrumentalnom karakteru građanskog procesnog prava, pa i svih drugih procesnih prava. Pravila građanskog procesnog prava - uređuju pretpostavke uspostavljanja i razvoja odnosa, koji nastaju povodom sudskog ostvarivanja zaštite građanskih subjektivnih prava, isto kao što građansko pravo – kao materijalno (supstancijalno) pravo uređuje pretpostavke za uspostavljanje, odvijanje i prestanak građanskopravnih odnosa. Ovo pravo normira određeni krug odnosa u njihovom materijalnom sadržaju.Svako od ovih prava interveniše u određenoj oblasti odnosa, uređujući ih sebi svojstvenim metodama i uspostavljenim ustanovama, radi postizanja cilja koji pred tim pravom stoji.Samostalna po predmetu normiranja i kao izgrađene pravne ustanove, ova dva prava koordinirano deluju na ostvarivanju opšteg cilja prava. Građansko pravo i građansko procesno pravo imaju jedan opšti cilj.To je:uređenje odnosa u društvu i njihovo održavanje.Postojanje građanskopravnog odnosa je osnov da se ostvaruje zaštita u građanskom sudskom postupku.Njegova vrsta nekad predodređuje nadležnost jednog suda i proceduru posebnog postupka, pa i u sudskom aktu određena sankcija se izvodi po normi građanskog prava – odnosno, predstavlja konkretizaciju tog prava.

6.IZVORI GRAĐANSKOG PROCESNOG PRAVA

Pravni izvori formulisani i obrađeni u teoriji prava nastupaju i kao izvori građanskog procesnog prava, mada sa nešto izmenjem značenjem pojedinih grupacija pravnih izvora.Priroda predmeta normative i zahtevi pravne sigurnosti predodređuju da su pored:

ustavnih tekstova, najvažniji izvori prava zakonski akti. Tu treba uvrstiti i međunarodne sporazume i ugovore koji po određenoj proceduri postaju deo

našeg prava ili nas obavezuju kao međunarodno pravo u određenim pravnim stvarima. Neznatan prostor i ne tako važan prepušten je podzakonskim aktima.

To su uputstva o radu sudova, pravilnici o nekim veštačenjima i sudski poslovnici, pravila o naknadi troškova, tarife i dr. tekstovi.

Autonomni opšti akti su mahom akti kojima se uređuju izabrani sudovi i mirovna veća. Oni, pored odredbi o njihovoj organizaciji i funkciji sadrže više ili manje procesnih pravila:(pravila o spoljnotrgovinskoj arbitraži, pravila o radu mirovnog veća i dr.)

Ni običajno pravo nema veći značaj pošto se ovde insistira da sudovi u svom radu postupaju po zakonu. Samo u nekim oblastima međunarodnog prava koje su još uvek uređene običajnim pravom i koje su atraktivne u sudskom postupku, ono se može pojaviti kao izvor prava (npr. pravila o imunitetu; položaj države kao proceskog subjekta...)

Pregled izvora:

17

U našem pravnom sistemu ne postoji kodeks građanskog procesnog prava, t.j. pravila građanskog procesnog prava nisu kodifikacijom sistematizovana i smeštena u jedna zakonski tekst.Legislativni pristup je posebno uređivanje parničnog, vanparničnog i izvršnog postupka, tako da su u ovim delovima građanskog sudskog postupka doneti posebni i osnovni zakonski akti.Prema prirodi i vrsti postupka u pravnim stvarima povodom kojih se vodi postupak, u pravnom sistemu bivše Savezne Republike Jugoslavije – pravila građanskog procesnog prava, spadala su u savezno i republično zakonodavstvo. Opšti sudski postupci normirani su saveznim zakonoma, a republičkim – posebni postupci – u stvarima povodom kojih republike donose materijalnopravne propise.Državna zajednica Srbije i Crne Gore uspostavljena je aktom o proglašenju Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore na sednici Savezne skupštine održane 04.02.2003. godine.Prestala je da postoji 2006.g, a 08.11.2006.g je donet novi Ustav RS. i time su prestali da važe propisi, doneti pre tog datuma, a odnosili su se na državnu zajednicu SCG. Građansko procesno pravo po tekstu ustavne povelje nije spadalo u legislativnu nadležnost državne zajednice SCG. Da bi se održano kontinuitet i postojanost pravnog sistema, u čl.64. UP – pod nazivom: „primena zakona SRJ“, propisana su sledeća pravila:

Stav 1. Zakoni SRJ u poslovima državne zajednice SCG, primenjivače se kao zakoni državne zajednice SCG

Stav 2. Zakoni SRJ izvan poslova državne zajednice SCG primenjivaće se kao zakoni država članica, do donošenja novih propisa od strane država članica, osim zakona za koje skupština države članice odluči da se ne primenjuje.

Istovremeno sa ustavnom poveljom donet je od Savezne skpštine 04.02.2003. godine i Zakon za sprovođenje ustavne povelje Državne zajednice SCG.Pravilima čl. 20. Zakona o sprovođenju ustavne povelje, doneti su propisi kojim su detaljizirane odredbe člana 64, Ustavne povelje i određeno vreme u kojem se propisi imaju usaglasiti.Značajna je bila odredba člana 20. stav 4. tog zakona u kojoj je određeno da Zakoni SRJ, koji su uređivali oblast u zakonodavnoj nadležnosti država članica, primenjivali kao opšti akti država članica dok ih njihovi nadležni organi nisu stavili van snage.Propisi SRJ se nisu primenjivali u delovima koji su bili suprotni ustavnoj povelji.Tako su postojala dva sistema građanskog procesnog prava ( sistem države članice Srbije i sistem države članice Crne Gore).

a) Izvori parničnog procesnog prava:

Prvi zakonski tekst u Jugoslaviji o parničnom postupku bio je:Zakonik o sudskom postupku i građanskim parnicama od 1929. godine – donet po uzoru na Austrijsko parnično procesno pravo. Primenjivan je u toku okupacije 1941. godine i posle rata, kao pravna pravila sve do 1955. godine, kada je izmenjen Zakonom o ubrzanju parničnog postupka pred redovnim sudovima, a već 1956. godine donet je potpun pravni tekst: Zakon o parničnom postupku. Ovaj zakonski akt sa imenama primenjivan je sve do 1976. godine, kada je donet novi Zakon o parničnom postupku.Zakon o parničnom postupku iz 1976. godine, poslednje izmene 2002. godine, a sada je osnovni pravni tekst:

Zakon o parničnom postupku donet 22.11.2004. godine, koji je u primeni od 23.02.2005. godine, Sl.glasnik br.125/2004).

Zakon o posredovanju-medijaciji, Sl.glasnik br. 18/2005

Iz saveznog ZPP iz 1977.godine, ostale su na snazi odredbe, koje se odnose na postupak pred izabranim sudovima, koje će ubuduće važiti u RS, budući da se radi o procedurama pred nedržavnim

18

sudovima, o materiji koja treba da se reguliše posebnim zakonom, koji je donet 2006.godine(Zakon o arbitražama). Novi zakon ne predstavlja potpunu reformu procedure u parničnom postupku, pre svega zbog toga što tada još nije bio donet novi Ustav(donet 2006.godine). Novi ZPP zadržao je i postojeću sistematiku, uz veće ili manje promene odredjenih zakonskih rešenja, ali i neka potpuno nova rešenja. Osnovni cilj te faze reforme parnične procedure je bio uskladjivanje sa Ustavnom poveljom državne zajednice SCG, a posebno sa Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i gradjanskim slobodama, te potrebom za stvaranjem uslova za povećanje efikasnosti rada i iznalaženje optimalnih mera za to. Zto se posebno vodilo računa o implementaciji i ostvarenju prava na pravično sudjenje, što je regulisano odredbom čl.6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, a radi ostvarenja prava svakog čoveka na:

pravično i javno sudjenje, sudjenje u razumnom roku i, pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, koji je ustanovljen zakonom.

Težnja zakona je pojednostavljenje postupka, gde god je moguće.Skraćenje postupka je regulisano rokovima, novim procedurama, procesnim ovlašćenjima suda i većom disciplinom svih učesnika u postupku. Pitanja nadležnosti i primene prava u relacijama između država članica, uređeni su Zakonom o rešavanju sukoba zakona i nadležnosti u statusnim , porodičnim i naslednim odnosima iz 1979. godine.

b) Izvori vanparničnog pravaPravila vanparničnog postupka sadržana su u zakonskim tekstovima država članica. To su:

Zakon o vanparničnom postupku Srbije iz 1982. godine, koji je izmenjen 2005. godine i

c) Izvori izvršnog pravaSadašnji zakonski tekst je:

Zakon o izvršnom postupku iz 2004. godine (donet 22.11.2004. godine, Sl.glasnik br.125/2004). I ovde je značajna primena pravila parničnog postupka, kao supsidijarnog izvora (tako i kod vanparničnog postupka).

Pored drugih zakonskih tekstova koji samo delom sadrže neka pravila važna za postupak izvršenja, potrebno je navesti:

Zakon o pomorskoj i unutrašnjoj plovidni iz 1998. godine i Zakon o vazdušnoj plovidbi iz 1998. godine

Kojim su formulisani posebni izvršni postupci u ovim pravnim oblastima.

d) Sudska praksaSudska praksa nije izvor prava, mada se ne može osporiti snaga judikature.To se odnosi i na pravna shvatanja, mišljenja i stavove najviših sudova, usvojena povodom opštih pravnih pitanja i određenih sudskih stvari.

7. PARNICA (POJAM I OBELEŽJA)

Parnično procesno pravo čine pravila kojim se uređuje ostvarivanje pravne zaštite građanskih subjektivnih prava u (sudskom) parničnom postupku. Ovim pravom se uređuje parnični postupak, odnosno pravila postupanja suda i stranaka u građanskopravnim sporovma iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih,imovinskopravnih odnosa i drugih građanskopravnih odnosa fizičkih i pravnih lica, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.

19

Parnični postupak se definiše kao: opšti, osnovni i redovan put pravne zaštite prilikom rešavanja građanskopravnih sporova.

Parnični postupak spada u kognicione postupke (cognitio – upoznavanje, saznavanje) u kojima sud istražuje i saznaje faktičke i pravne činjenice i utvrđuje šta je pravo,DOK je:

1. vanparnični postupak više okrenut pravnom administratiranju, evidenciji, operativi, a2. u izvršnom postupku se sprovodi uspostavljanje pravnosti prinudnim putem na snovu parničnih,

vanparničnih i drugih odluka.Parnica predstavlja skraćenu oznaku za parnični postupak. Prema sadržaju parnica čini niz međusobno povezanih radnji suda i stranaka: od podnošenja tužbe i tek pokrenutog postupka, pa do njegovog definitivnog dovršetka pravosnažnom presudom.Odvija se između dve suprostavljene strane - tužioca i tuženog.

Naziv parnica se koristi samo da se označe radnje suda i drugih učesnika u postupku zaštite građanskih subjektivnih prava, koje oni preduzimaju po pravilima parničnog procesnog prava u parničnom postupku.

Bit parnice – je spor između dve strane o subjektivnom pravu, pravnom interesu ili pretenziji. Nemogućnost da se spor reši sporazumom, poravnanjem ili na drugi miran način, u pravilu je osnovni razlog da se pokrene parnični postupak.P.S.Onog momenta kada je sudu podneta tužba sa traženjem da se utvrdi tačnost tvrdnje i osnovanost traženja, subjekta koji je podneo tužbu (tužioca) spor postaje pravni odnos – parnica.

Predmet parničnog spora, odnosno parnice je utvrđivanje - da li je tačna tvrdnja tužioca o ugrožavanju ili povredi prava, odnosno pravom priznatog interesa, te ako jeste, da li iz toga njemu pripada pravna zaštita u sadržaju koji traži (prema tuženom) i o tome se donosi sudska odluka.Više se u toj stvari između istih stranaka i u istom traženju ne može suditi. Eventualno, povodom uloženog vanrednog pravnog leka se može naložiti ponovno vođenje postupka i presuđenje.

Nekada se parnica može povesti i:- ako nema izrazitog spora (granični slučajevi)-npr: ako tuženi ne osporava tvrdnje i zahtev

tužioca, ali ne pokazuje volju da odgovori svojoj obavezi (nema sredstava da vrati dug, nije u mogućnosti da momentalno izvrši radnju, ne želi da ispuni obavezu dok se o tome ne donese sudska odluka i dr.) - ovde dužnik nije spreman da izvrši svoju obavezu, iako je to njegova pravna dužnost; ili

- ako uopšte nema spora (sporazumni razvod braka).Postupak se pokreće po zahtevu određenog subjekta – tužbom i dvostranački je. To je odnos između stranaka: tužioca i tuženog. (sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti pokrene postupak).Samim činom da je sudu podneta tužba sa zahtevom protiv određenog lica, ono stupa u procesni položaj tuženog. Njemu pripada ovlašćenje da odgovori na tužbu ili da se brani, ali može da ostane i sasvim pasivan.Sud treba da ispita predloge stranaka, da sprovede dokaze, utvrdi istinitost tvrdnji i presudom odluči: - da li je zahtev pravno osnovan.Stranka koja nije zadovoljna presuđenjem ovlašćena je da uloži redovan pravni lek i tim inicira vođenje drugostepenog postupka, radi kontrole da li je prvostepena presuda pravilna i zakonita. Propuštanjem da se uloži redovan pravni lek ili donošenjem drugostepene odluke, parnični postupak se definitivno završava. Postoji još i mogućnost da se pod utvrđenim pretpostavkama uloži vanredni pravni lek.(parnični, vanparnični i izvršni postupak su relativno samostalni metodi zaštite u sklopu građanskog sudskog postupka).Parnično procesno pravo sadrži i dosta pravila koja su zajednička za druge postupke normirane u građanskoprocesnom pravu.

20

Posebnim procesnim pravilima se odstupa od ovako prikazanog globalnog parničnog postupka, jer su u određenim pravnim stvarima propisana specijalna pravila, i to za:1) postupak u privrednim sporovima;2) postupak u sporovima iz radnih odnosa;3) postupak zbog smetanja državine;4) postupak za izdavanje platnog naloga;5) postupak u sporovima male vrednosti; 6) postupak u bračnim sporovima; i 7) postupak u paternitetskim i maternitetskim sporovima.

8. PRAVNA PRIRODA PARNICE

Pitanje pravne prirode parnice je bilo predmet izučavanja i rasprava još pre izdvajanja građanskog procesnog prava u samostalnu disciplinu.Dovoljno je navesti jedan od istaknutih stavova - misli se da je parnica po uzoru na neka shvatanja – u ustanovi litis contestatio(„sve što nije osporeno, smatra se nespornim“) rimskog prava – samo jedan pravni posao između stranaka.Po tom ugovoru, stranke prihvataju da njihov spor reši sud i obavezuju se da će se povinovati presuđenju.Izdvajanjem građanskog procesnog prava u samostalnu disciplinu različitu od građanskog prava, ovi pogledi su izgubili značaj. Danas se pitanje može svesti na stavove koji u pravnoj prirodi parnice vide procesnopravni odnos i učenje o parnici kao pravnom stanju.

a) parnica kao procesnopravni odnos

Premda danas preovlađuju pogledi na parnicu kao procesnopravni odnos, oni su još uvek daleko od jedinstvenosti u određivanju parnice kao pravnog odnosa. To se najviše ispoljava u označavanju – ko su subjekti ovog pravnog odnosa.Gledano sa aspekta glavnih procesnih subjekata, parnica se određuje kao dvostrani ili trostrani pravni odnos.

prema jednim shvatanjima - parnica je procesnopravni odnos u kojem učestvuju dve strane: tužilac i tuženi. Sud kao državni organ vrši funkciju suđenja u sporu između stranaka, pa ne sme istovremeno da bude i subjekat u tom odnosu (dvostrani pravni odnos);

prema drugim shvatanjima – parnica je duplicitetan dvostrani pravni odnos. Ti odnosi nastaju između svake stranke pojedinačno i suda. Između samih stranaka nema procesnih prava i dužnosti, pa tu onda ne može biti ni pravnog odnosa;

Treća shvatanja – polaze od stava da je parnica trostrani pravni odnos. Prava i dužnosti istina u nejednakim sadržajima i dejstvu, postoje na strani svih učesnika u parnici.(svake stranke pojedinačno i suda i između stranaka međusobno).

Izvesno je da je parnica odnos u kojem učestvuje više lica, zato je to bar dvostrani ili, ako se obuhvate svi glavni subjekti – trostrani odnos.

Procesnim pravom su uređeni: nastanak, razvoj i prestanak tog odnosa, ko su učesnici u njemu i u kakvom statusu.Tužilac dolazi u taj procesni položaj po svojoj volji, aktom podnošenja tužbe sudu.Istog momenta i sud kome je podneta tužba stupa u položaj subjekta koji će voditi postupak i presuditi u pravnoj stvari.Od momenta kada je tužba dostavljena licu protiv koga je podneta to lice redovno, protiv svoje volje, dobija položaj tuženog.Sud, ako postoje sve pretpostavke dužan je da postupak povede i stvar presudi. On ne sme da odbije suđenje.Svi ovi subjekti samim tim što su učesnici u postupku i sledstveno svom procesnom položaju, dužni su da postupaju po propisanim pravilima procedure.

21

Parnica ili procesnopravni odnosi u parnici su javnopravne prirode.

b) parnica kao pravno stanje

Parnica je pojava koja se od postanka, vršenjem procesnih radnji dalje razvija i unapređuje. Sve je to u jednom cilju da se ispita: da li je osnovano traženje pravne zaštite i da se ona odredi.Takav razvoj parnice se odvija i traje do presuđenja, čineći osnovu presude kojom se pravno uređuju odnosi između stranaka. Sud vodi parnicu i upravlja njenim razvojem, pazeći da se ona odvija po određenoj proceduri.Takav pogled na parnicu i procesno pravo i slika koja se dobija, bili su povod jednim autorima da odrede da je parnica – pravno stanje. Polazište je da se procesnim pravom sudu daju instrumenti da uređuje razvoj parnice i opredeljuje njen tok radi postizanja cilja tog postupka.To znači da su pravila procesnog prava i iz toga izlazeća procesna sredstva – instrument u rukama suda.Parnica posmatrana kao niz povezanih procesnih radnji i njihovih dejstava – predstavlja: jedan skup pravnih činjenica – pravno stanje. Tek je presuda ona završna pravna činjenica potrebna da se pravno stanje transformiše u pravo. Presudom se definitivno utvrđuju odnosi između stranaka i uspostavlja pravnost.Pošto je parnica utkana u presudu – ona tako ulazi u sferu prava, koja se uspostavlja presudom (pravno stanje prelazi u pravo).

9. SUBJEKTI PARNICE

Subjekti parnice: lica i organi koji učestvuju u parničnom postupku nastupaju sa različitih položaja.Zato ne mogu imati isti procesni status i značaj u parnici. Parnica je sudski postupak i po prirodi stvari vodi se pred sudom. Striktno je određena kao dvostranački postupak i tako pravno konstituisana da su to – dva subjekta sa suprotnim interesima.Ne može ni započeti ni održati se sa jednom ili više stranaka, koje bi bile u tri ili više samostalnih (stranačkih) procesnih položaja.Stoga se ti učesnici postupka označavaju da su:

- glavni primarni parnični subjekti. - Pored njih u parnici redovno nastupaju i druga lica.

To su:Zastupnici stranaka, umešač, javni tužilac, svedoci, veštaci, tumači i drugi.Ova lica se nazivaju sekundarnim (pomoćnim) subjektima, a neka od njih još i trećim licima u parnici (oznaka za umešače).

a) Sud i stranke – Sud u parnici nastupa u svojstvu državnog organa izvodeći iz ustavnopravnih akata građu da postupak sprovede i odlukom reši sporni odnos između stranaka, ali isto tako i dužnost da ne sme da odbije suđenje.

Sud nastupa sa statusom subjekta koji vodi postupak, pazi da se postupak odvija po utvrđenim pravilima, obezbeđuje ravnopravnost stranaka u postupku i sudskim aktom odlučuje o zahtevanoj pravnoj zaštiti.

Sudska organizacija, funkcija i nadležnost suda su utvrđeni zakonskim aktima. I tu je malo toga ostavljeno dispoziciji stranaka. To su npr: ovlašćenje stranaka da ugovore da im spor presudi arbitraža, da se sporazume da sudi inokosni sudija itd.Inače, u novom ZPP dominira inokosno suđenje. Stranke su fizička i pravna lica od kojih jedno(tužilac) traži od suda pravnu zaštitu određenog sadržaja prema drugom (tuženom).

22

Izuzetno, i neka druga lica i društvene tvorevine mogu nastupiti u svojstvu stranke, ako im je taj status priznat zakonom ili sudskim aktom (javni tužilac, stambena zgrada, grupa građana i sl.). Samo jedna od stranaka može da pokrene parnični postupak, tj. da zatraži od suda da vrši svoju funkciju i utvrdi da li je osnovano traženje pravne zaštite. Druga strana tome ima da se povinuje očekujući da se postupak sprovede i dovrši po propisanoj proceduri.

b) Ostali učesnici u parnici (sekundarni, pomoćni)

Drugi učesnici u parničnom postupku nastupaju ostvarujući neki opšti ili pojedinačni interes ili vršeći neku svoju javnu ili privatnu dužnost. To su:

1) Zastupnici stranaka – zakonski, ugovorni i statutarni (vrše procesne akte, ako i sve druge pravne radnje u ime i za račun stranke);

2) Umešač – je lice koje se radi ostvarivanja nekog svog pravnog interesa pridružuje jednoj od stranaka u cilju da ona postigne povoljne rezultate u postupkuVrši parnične radnje sa istim efektom kao da ih je sama stranka preduzela, sa pretpostavkom da ih stranka odobrava. Presuda se međutim donosi za stranku i jedino na nju se odnose bilo pozitivni bilo negativni rezultati parnice.

3) Javni tužilac – može da nastupi u parnici radi zaštite opštih interesa ugroženih raspolaganjima stranaka protivno kogentnim propisima. On se kreće u okvirima predmeta parnice, ne pristupajući ni jednoj od stranaka.

4) Svedoci – učestvuju u postupku kao izvor informacija o relevantnim činjenicama, isto kao što veštaci daju stručno mišljenje i podatke o određenim pitanjima o kojima sud ne raspolaže dovoljnim znanjem. Slična je procesna aktivnost tumača - potrebna da omogući jezičku komunikaciju suda i drugih učesnika u postupku. Ovi subjekti, učestvovanjem u parnici, izvršavaju svoju javnu dužnost.

10. PRAVO NA PRAVNU ZAŠTITU

Sve do izdvajanja građanskog procesnog prava i njegove afirmacije kao samostalne pravne discipline, nije se toliko ni postavljalo pitanje prava na pravnu zaštitu. Procesnim odnosima je pridavan značaj jednog od izražaja građanskog subjektivnog prava, subjektivnog prava u sporu, a pravo na pravnu zaštitu ne više nego da je jedna svojstvena i relativno samostalna refleksija subjektivnog prava.Izražena su mišljenja da pravo na pravnu zaštitu postoji kao samostalno pravo, odvojeno od gradjanskog i gradjansko procesnog prava.To podvajanje na pravo koje uredjuje odnose(subjektivno) i pravo da se traži zaštita, ako je to pravo ugroženo ili povredjeno, predstavlja dualističko shvatanje.Izvorna jedinstvenost prava i prava na njegovu zaštitu predstavlja monističko shvatanje.

a) pravo na povoljnu presudu (konkretno pravo na pravnu zaštitu-pravo na tužbu).

Pravo na pravnu zaštitu je samostalna pravna ustanova, odvojena od subjektivnog prava, povodom kojeg se vodi parnični postupak.Ono pripada licu koje zahteva pravnu zaštitu, naspram države od koje se traži povoljna presuda i prema tuženom da ispuni svoju pravnu obavezu. Pravo na pravnu zaštitu je javnopravne prirode pa je nespojivo i ne može činiti integralnu celinu sa (privatnim) subjektivnim pravom. Ona su ipak u dodiru, utoliko što je ovo pravo uspostavljeno radi zaštite subjektivnih prava pred sudom u parničnom, vanparničnom i izvršnom postupku (u parničnom postupku to je pravo na tužbu).Pravo na pravnu zaštitu pripada onome ko je nosilac ugroženog ili povređenog subjektivnog prava, tako da je za postojanje i pripadnost tog prava bitna ova konkretizacija (otuda i naziv - konkretno pravo na pravnu zaštitu).

23

Na učenje o pravu na pravnu zaštitu, izraženom kao pravu na povoljnu presudu, upućeno je dosta kritika. Ukoliko bi ono postojalo izvan subjektivnog prava i nezavisno od procesnog odnosa, to pravo bi svakako bilo jedno predprocesno pravo. Onda bi trebalo da se prethodno vodi određeni postupak da se utvrdi da li to pravo postoji. To bi praktično bila parnica o tek pretstojećoj parnici.Vredna pažnje je i kritika: da se i ovo učenje oslanja na ustanove građanskog prava i da ustvari, pravo na pravnu zaštitu izvodi iz postojanja subjektivnog prava.

b) Apstraktno pravo na pravnu zaštitu

Prihvata se da građansko subjektivno pravo određuje fizionomiju postupka, sadržaj procesnih radnji i akt presuđenja u pravnoj stvari. Međutim, ono nije ovlašćenje titulara da zahteva da sud vodi postupak i presudi u sporu, niti da druga stranka u tome da učestvuje, naročito ne u svojstvu tuženog u parnici.To se izvodi iz jednog samostalnog, apstraktnog prava na pravnu tužbu. Ono je javnopravne prirode i povlači dužnost suda da sprovede postupak i u sporu presudi, čemu druga strana ima da se povinuje.Ovo pravo postoji i pripada pojedincima, samostalno i nezavisno od subjektivnog prava. Ono je zato apstraktne prirode.Veoma je efektna bila kritika ovog gledišta: - primećeno je da jedno takvo apstraktno pravo koje bi pripadalo svima i svagda, nije pravo. To je samo faktička mogućnost, sfera delovanja pojedinaca koja stoji van prava (ipak ovo učenje nije napušteno ni u novijem vremenu).

c) Pravo na pravosuđe

Učenje o pravu na pravosuđe u osnovi je blisko pogledima o apstraktnom pravu na pravnu zaštitu. I ovde se misli da pojedincima pripada jedno javnopravno ovlašćenje prema sudu (državi).Sud je dužan da po zahtevu na pravnu zaštitu povede postupak i odluči u pravnoj stvari. Podnosilac zahteva nema ovlašćenje na presudu, pogotovu ne na povoljnu presudu. Povodom podnete tužbe, on ima pravo na sudovanje, vršenje pravosuđa, da sud po pravilima procedure sprovede postupak i primenom prava, presudi.Sud ne sme da odbije da vodi postupak i da u sporu presudi. Ovo učenje daje dobre odgovore o ustanovi prava na pravnu zaštitu, dovodeći je u sklad sa procesnim i materijalnim pravom.

11. PROCESNE PRETPOSTAVKE

a) Pojam procesnih pretpostavki

Podnetom tužbom pokrenut je parnični postupak, parnica postoji mada procesni odnos još nije potpun;

To će postati, kada se tužba dostavi tuženom i sa tim uključi u procesni odnos (ne traži se njegov pristanak);

Parnica dalje teče i razvija se i unapređuje radnjama stranaka i suda;

U pravilu donetom presudom o pitanju osnovanosti tužbenog zahteva i njenom pravosnažnošću, parnični postupak je dovršen.

Pravo na pravnu zaštitu u sadržaju: da nalaže sudu dužnost da započne i sprovede traženu pravosudnu delatnost (da presudom odluči u pravnoj stvari) – u sadašnjim sistemima predpostavlja da se to ostvaruje – po unapred propisanim pravilima.Tome treba da se povinuju svi učesnici u postupku, mada sud tu ima poseban položaj da pazi da se postupak odvija po utvrđenoj proceduri.

24

Pravo na pravnu zaštitu ne ovlašćuje stranke da određuju uslove pokretanja i sadržaj postupka. To je stvar procesnih pravila.Ova pravila moraju biti uvažavana i na njih se upućuje kada se kaže da stranke imaju pravo na pravosuđe (pravo na pravnu zaštitu).

Uniformnost procedure i tipiziranje koje je tu postignuto, omogućavaju da se grupišu određene pravne činjenice, koje se po nekoj pravilnosti skoro u istom sadržaju, pojavljuju u svakom postupku. To dozvoljava da se unapred odredi i njihovo procesno dejstvo (pozitivno ili negativno).Upravo ta stalnost u pojavljivanju i značajni pravni efekti koje ove činjenice stvaraju, opravdava interes da se te činjenice utvrde, obrade i ustanovi njihovo dejstvo.Takvu važnost svakako imaju one pravne činjenice, koje po pravilima procesnog prava, daju odgovor: da li je konkretno suđenje dopušteno.Ukoliko suđenje ne bi bilo dopušteno, to nije negacija prava na pravnu zaštitu.Tada stranka nije ispunila uslove koji se u određenom postupku po pravilima procesnog prava traže.Pravne činjenice takvog značaja i dejstva označavaju se izrazom procesne pretpostavke.Može se uzeti da su to pretpostavke koje se odnose na:

subjektivne ili određene institute postupka – koje se odnose na sud, stranke, tužbu i predmet spora;

opšte – u svim postupcima;posebne – samo u nekim postupcima, stadijumima ili za određene procesne radnje (vrednost spora, održavanje roka);

pozitivne – koje treba da postoje (urednost tužbe);negativne – koje ne smeju da postoje (da stvar nije već presuđena)

apsolutne – na koje sud pazi po službenoj dužnosti (parnična sposobnost) irelativne – koje sud uzima u obzir tek po prigovoru stranke

b) Pretpostavke koje se odnose na sud, stranke i predmet sporaOvde navedene pretpostavke spadaju u grupaciju opštih i mahom su pozitivne.

1. pretpostavke koje se odnose na sudPretpostavke koje se tiču suda su sledeće: međunarodna nadležnost domaćeg suda; nadležnost (jurisdikcija) sudstva; stvarna; funkcionalna i mesna nadležnost suda, koje je podneta tužba.

2. Pretpostavke koje se odnose na strankeTo su: postojanje stranaka; njihova stranačka sposobnost; parnična sposobnost stranaka; pravilno zakonsko zastupanje, ako stranka nema parničnu sposobnost; pravilno zastupanje pravnog lica; pravilno punomoćje; postojanje pravnog interesa da se podnese tužba; postojanje prava na vođenje spora (da li je stranka ovlašćena da nastupi u sporu povodom tuđeg prava.)

3. pretpostavke koje se odnose na tužbuTo su najvažnije pretpostavke da je tužba uredna i da je na vreme podneta.

4. pretpostavke koje se odnose na predmet sporaPretpostavke iz ove grupe su negativne, tj. ne smeju da postoje, da bi suđenje bilo dopušteno.To su:

- da ne postoji dvostruka litispendencija (da ne teku dve iste parnice);- da u toj pravnoj stvari već nije pravosnažno presuđeno;- da o istom predmetu nije zaključeno sudsko poravnanje

25

Procesne pretpostavke, gledano u svetlu ishoda postupka, odnose se na pitanje dopuštenosti suđenja u parničnom postupku.Nepostojanje pozitivnih ili postojanje negativnih pretpostavki, čini da suđenje nije dopušteno, uopšte ili samo pred sudom kojem je podneta tužba.

12. POJAM, ORGANIZACIJA I NAČELA O RADU SUDOVA

I. sudstvoSudski sistem u nas čine: državno i arbitražno sudstvoSudovi su državni organi koji vrše sudsku vlast i ostvaruju sudsku funkciju države. Ustavnim aktima je propisano da se u sudskom postupku štite slobode, prava građana, zakonom utvrđena prava i interesi pravnih subjekata i obezbeđuju ustavnost i zakonitost.Pripadnost sistemu državnih organa sadržajno se izražava u tome da se sudovi osnivaju pravnim aktima države i da su njihova organizacija, sastav, nadležnost i postupak uređeni zakonom. To se odnosi na broj i vrstu sudova, mesto njihovog uspostavljanja, unutrašnju organizaciju i funkcionalnu nadležnost, izbor sudskog kolegijuma, nadležnost suda- stvarnu i mesnu, te pravila procedure po kojoj sud postupa u vršenju sudske funkcije.Kompetencija sudstva u građanskopravnim stvarima, koje se rešavaju po pravilima parnične procedure (parnično pravosuđe), uređena je pravilima parničnog postupka.

Propisano je da sudovi raspravljaju i odlučuju u sporovima povodom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, trgovačkih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim u sporovima za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka ( čl.1. ZPP).

Posebno je uređena nadležnost sudova u drugim pravnim stvarima u vanparničnom i izvršnom postupku.

Zakonodavstvom o sudovima uspostavljene su dve vrste državnih sudova:1) sudovi opšte nadležnosti i 2) trgovinski sudovi, kao vrsta posebnih sudova

II. Vrste i organizacija sudova u Srbiji

a) Vrste sudovaSudovi opšte nadležnosti – u sistemu sudstva Srbije razvrstani su po rangu, prvenstveno po kriterijumu njihove nadležnosti.To su:Po Zakonu o uređenju sudova iz 2001. godine R.Srbije koji je izmenjen i dopunjen 2004. godine.

- opštinski, okružni, apelacioni i Vrhovni sud Srbije

Prema zadnjim izmenama Zakona o uređenju sudova od 17.03.2004. godine, odredbe ovog zakona stupaju na snagu 01.01.2007. godine. To su odredbe koje se odnose na novu organizaciju sudova – uspostavljanje Apelacionih sudova i Upravnog suda Srbije koji su trebali da se formiraju 01.01.2007. godine. Do tada važe odredbe Zakona o sudovima Srbije iz 1991. godine i sudski sistem u kome ne postoje Apelacioni sudovi i Upravni sud Srbije. Trgovinski sudovi su u sudstvu Srbije posebni sudovi. To su trgovinski sudovi i viši trgovinski sud.Od 01.01.2009.g stupio je na snagu novi Zakon o uredjenju sudova koji uspostavlja novu organizaciju sudstva.Sudska vlast je jedinstvena na teritoriji Republike Srbije i pripada sudovima opšte i posebne nadležnosti.Sudovi opšte nadležnosti su: opštinski, okružni, apelacioni i Vrhovni kasacioni sud.Sudovi posebne nadležnosti su: trgovinski, Viši trgovinski sud, prekršajni sudovi i Viši prekršajni sud.

26

Arbitražno sudstvo je u sastavu sistema sudstva Srbije, kao jedan svojevrstan podsistem.Pravilo je da se sudovi osnivaju zakonom i da se takvim aktom uređuje njihova organizacija. Zakonodavstvom o sudovima, određuju se vrste sudova, instance, njihovo područje i sedište suda.

Sudsko područje – je teritorija na kojoj određeni sud vrši poslove svoje nadležnosti. Ta ista teritorija naravno može biti područje suda iste vrste, višeg ranga ili nekog suda druge vrste u okolnostima njihove kompetencije i nadležnosti.Procesne radnje, izuzev radnji tehničke prirode: dostavljanje, pozivanje, traženje određenih podataka i dr. svaki sud vrši na svom području. Kada procesnu radnju treba preduzeti na području drugog suda, to se ostvaruje zamolnicom putem suda sa te teritorije (pravna pomoć).Svaki sud ima sedište u određenom mestu na svom području i tu vrši poslove iz svoje nadležnosti.

b) Organizacija sudova

Opštinski sudovi: - uspostavljaju se za teritoriju jedne ili više opština. Trgovinski sudovi - se osnivaju za teritoriju više opština Okružni sudovi – osnivaju se za područje dve ili više opština Apelacioni sudovi – osnivaju se za područja više Okružnih sudova (uspostavljena su 4

apelaciona suda. Apelacioni sudovi, kao novi sudovi ( isto i Upravni sud, uspostaviće se u vremenu koje će se odrediti specijalnim zakonskim propisom i početi sa radom 10.07.2007. godine

Vrhovni kasacioni sud i Viši trgovinski sud Srbije – osnovani su za teritoriju cele Srbije.Predsednik suda – predstavlja sud, rukovodi radom suda, sudskom upravom i stara se o urednom vršenju sudskih poslova.Predsednika suda bira i o prestanku njegove dužnosti odlučuje Narodna skupština Srbije. On se bira među sudijama suda na 4 godine i može biti ponovo izabran. Pored poslova predsednika suda, on vrši i sudijsku funkciju.Nadzor nad radom sudske uprave i pravilnom funkcionisanju suda pripada predsedniku višeg suda. Predsednik neposredno višeg suda ovlašćen je da sam donese potrebne akte iz delokruga predsednika nižeg suda.Ukoliko on ne donese takve akte zakonodavstvom o sudovima propisano je da se aktom o osnivanju suda mogu ustanoviti odelenja opštinskih sudova na području određenog opštinskog suda kao samostalna organizaciona jedinica (za jednu ili više opština sa područja suda ili izvan njegovog sedišta).

Povodom ostvarivanja sudske funkcije u sudovima se uspostavljaju određena tela sa utvrđenim ovlašćenjima i funkcijama.To su:

- sudska odelenja i - sednice sudija (bliže se uređuju sudskim poslovnikom)

Sudska odelenja – se obrazuju u sudovima u kojim više veća ili više sudija pojedinaca postupa u stvarima iz iste pravne oblasti, kao što su građanske, krivične i druge pravne stvari.Odelenje – čine sve sudije, koje sude u stvarima iz iste pravne oblasti za koju je uspostavljeno odelenje (specifičan položaj i sastav ima odelenje za praćenje sudske prakse).Propisano je izričito da Vrhovni kasacioni sud Srbije ima :

- krivično, građansko, upravno odelenje i odelenje sudske prakse.Pravno shvatanje usvojeno na sednici odelenja Vrhovnog suda Srbije, obavezuje sva veća u sastavu odelenja.

Sednica svih sudija – je telo na kojem se razmatraju pitanja važna za rad suda. Zbog značaja i delokruga poslova izdvojena je i posebno uređena:

- opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije;

27

Opštu sednicu Vrhovnog kasacionog suda Srbije čine: predsednik suda i sve sudije tog suda. Na opštoj sednici se:

- usvajaju načelni pravni stavovi;- daju mišljenja povodom primene zakona;- razmatraju pitanja koja se odnose na rad sudova – primenu zakona i utvrđuje godišnji pregled

rada suda;- donosi poslovnik o uređenju i radu VSS i - poslovnik Velikog personalnog veća i dr.

Pravosudnu upravu čine – poslovi sprovođenja zakona i dr. propisa koji se odnose na uređenje i rad sudova.Ministarstvo nadležno za pravosuđe vrši pravosudnu upravu.(u sistemu sudova Crne gore vrste sudova su označene drugačijin nazivima prema Zakonu o sudovima Crne Gore. To su: osnovni, viši, privredni, apelacioni i vrhovni sud CG)

c) Sud Srbije i Crne Gore(Prestao da postoji raspadom državne zajednice SCG i donošenjem novog Ustava 08.11.2006.god.))

Sud Srbije i Crne Gore je Sud Državne zajednice SCG. Položaj, funkcija, organizacija i ostala pitanja suda SCG uređena su čl. 40 – 56. Ustavne povelje ustavne zajednice SCG iz 2003. godine i posebnim Zakonom o sudu SCG iz 2003. godine. Sud SCG ima prerogative Ustavnog suda, koji odlučuje u određenim spornim situacijama u odnosima između država članica i državne zajednice SCG.Sud SCG čini 8 sudija izabranih u jednakom broju iz svake države članice.Za sudiju se može izabrati lice:

- koje je dipl. pravnik;- ima 15 godina iskustva u struci;- državljanin je države članice i Državne zajednice SCG;- koje uživa ugled i dostojno je za obavljanje sudijske funkcije

Sudije se biraju na 6 godine i mogu biti samo jednom birane.Sudije suda SCG bira Skušđtina SCG na predlog Saveta ministara.Sudije iz svog reda biraju predsednika suda SCG sa mandatom od 3 godine, bez prava da se mandat ponovi.Predsednik suda predstavlja i vodi sud SCG i jednovremeno vrši funkciju sudije.Sudiji prestaje funkcije:

- istekom vremena;- kada to sam zatraži ili - kada bude razrešen sudijske dužnosti

Sud SCG odlučuje u stvarima iz njegove nadležnosti: na opštoj sednici, na zajedničkoj sednici, sednici veća i posebnoj sedniciNa odluke suda SCG ne može se uložiti žalba

Nadležnost– Sud SCG rešava sporove između institucija Državne zajednice SCG o pitanjima njihove

nadležnosti iz Us. Po. SCG, – rešava sporove između Državne zajednice SCG i jedne ili obe države članice ili između dve

države članice o pitanjima iz njihove nadležnosti,– odlučuje o žalbama građana kada im institucija državne zajednice SCG ugrozi prava i slobode

garantovane Ust. Pov. SCG, ukoliko nije predviđen drugi postupak pravne zaštite, – odlučuje o uslađenosti ustava država članica sa Us. Pov. SCG, – odlučuje o usklađenosti zakona državne zajednice SCG sa Us.Pov.SCG,– odlučuje o zakonitosti konačnih upravnih akata institucija državne zajednice SCG.

Sud zauzima pravne stavove i mišljenja koji se odnoce na ujednačenje sudske prakse.

d) Načela o radu sudova

28

Rad sudova uređen je određenim pravilima načelne prirode utvrđenim u ustavnim aktima (tu spadaju i pravila utvrđena Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima od 1966. godine – ratifikovani 1971. godine.Pregled načela o radu sudova je delom stvar konvencije i pogleda o značaju pojedinih pravila u sudskom sistemu i postupku.

1) pravilo je da se (državni) sudovi uspostavljaju zakonom i da se aktom iste pravne snage određuju: njihovo osnivanje, organizacija, sastav, nadležnost i postupak.Promovisanje ovih pravila kao ustavnog načela, istovremeno je i zabrana da se podzakonskim pravnim aktom drugačije uredi sudski sistem, naročito da se osnivaju sudovi druge vrste(načelo ustavnosti);

2) Samostalnost sudstva – institucionalna odvojenost od drugih državnih organa u vršenju jedne od državnih funkcija (sudske vlasti), preduslov je nezavisnost suda. Sud je neposredno potčinjen pravu i kontrola pravnosti njegovog rada ostvaruje se u sudskom sistemu po pravilima o funkcionalnoj povezanosti sudova i njihovom položaju u tom sistemu (načelo samostalnosti i nezavisnosti suda);

3) Nezavisnost suda izražena više u subjektivnom smislu, utemeljena je i na nezavisnosti sudija. Sudijska funkcija je stalna. Stalne sudije se biraju na neodređeno vreme i ne mogu se premeštati u drugi sud i na drugu dužnost (načelo nepokretljivosti sudija);

4) Da bi se obezbedilo kvalitetno vršenje sudijske funkcije i sprečili uticaji u slučaju tog statusa, propisana je izbornost u imenovanju sudija i utvrđena procedura izbora. Takođe su propisani uslovi za prestanak sudijske funkcije i postupak u kojem se to sprovodi (načelo izbornosti sudija);

5) Pravilo o učešću građana u vršenju pravosuđa, usvojeno je u našem sudskom sistemu. Vršeći funkciju sudija porotnika, građani učestvuju u vršenju pravosuđa u kolegijalnom telu i uz stalnog sudiju. Ovo pravilo je sprovedeno u prvostepenom suđenju i sa veoma malim domašajem u drugostepenom postupku (načelo učešća građana u suđenju);

6) Pandan tome je pravilo da se sudi u veću s tim da brojčani i strukturalni sastav veća nije uvek isti (načelo zbornog suđenja). Inače u novom ZPP dominira inokosno suđenje.

7) Pravilo je da je raspravljanje pred sudom javno. To sprečava zatvaranje pravosuđa u uski krug lica koja vrše sudsku funkciju. Vršenje pravosuđa je javna funkcija i kao takva treba da se ostvaruje (načelo javnosti u radu sudova);

8) Samostalnost i nezavisnost sudstva ne sme da vodi vladavini suda u vršenju društvenih poslova. Sudstvo nije iznad prava. Sudstvo ima da obezbedi i ostvari vladavinu prava, pravnu sigurnost u sistemu organizacije društva, povinavajući se samo pravu. Razumno je očekivati da sudska presuda kao akt deklarisanja prava bude obavezna za pravne subjekte, tek ako je sud postupao i odlučio po pravu (načelo zakonitosti);

9) Sud u postupku treba da obezbedi ravnopravnost stranaka. Prirodno je da se prema razvoju postupka čas jedna čas druga stranka nalazi u više ili manje povoljnom položaju. Pravila o jednakom tretmanu stranaka usmerena su na to da se učesnicima u postupku omogući nesmetano i potpuno ostvarivanje utvrđenih i njima pripadajućih procesnih pravila (načelo ravnopravnosti stranaka);

10) Pravo na žalbu ( na redovan pravni lek), odnosno traženje da se pred višim sudom ispita pravilnost i zakonitost sudske odluke donete od strane prvostepenog suda i ne sme se stranci uskratiti.

13. PRAVNA POMOĆ

a) Unutrašnja pravna pomoć

Pravilo je da svaki sud vrši procesne radnje na svom pravnom području. Izuzetno – ako postoji opasnost od odlaganja, sud pred kojim teče parnica, može da preduzme procesne radnje i na području susednog suda i o tome obavesti sud na čijem području je preduzeta procesna radnja (čl.25.ZPP).

29

Postoje situacije kada se procesna radnja uopšte ne može preduzeti pred parničnim sudom ili su prisutne takve okolnosti da je celishodnije da se parnična radnja preduzme pred drugim sudom.( npr. potrebno je da se izvrši uviđaj u drugom mestu, svedok je nepokretan i sl.). Tada je parnični sud ovlašćen da zatraži pravnu pomoć od drugog suda za tu parničnu radnju – od nadležnog suda. Pismeno, kojim se traži pravna pomoć (zamolnica) treba da sadrži sve podatke i da procesna radnja bude tačno određena (u pogledu jezika čl.171.ZPP). Pravna pomoć se može tražiti samo za određene procesne radnje (obično je to izvođenje dokaza).Sudovi su dužni da jedan drugom ukazuju pravnu pomoć u parničnom postupku. Ako zamoljeni sud nije nadležan da preduzme radnju za koji je zamoljen, ustupiće molbi nadležnom sudu, odnosno drugom državnom organu i o tome će obavestiti sud od koga je primio molbu, a ako mu nadležni sud odnosno državni organ nije poznat, vratiće molbu. Ako u jednom mestu postoji više sudova stvarno nadležnih za pružanje pravne pomoći, molba za pružanje pravne pomoći može se podneti bilo kome od tih sudova, ukoliko posebnim zakonom nije drugačije određeno (čl.170.ZPP).

b) Međunarodna pravna pomoć

Usled teritorijalne ograničenosti sudske (državne) vlasti, neophodno je da pravna pomoć postoji i u međunarodnim relacijama. To je uređeno u Haškoj konvenciji o građanskom sudskom postupku od 1954. godine i sprovedeno u našim pravnim tekstovima. (čl- 172. – 175.ZPP).Pravna pomoć se odvija i po pravilima sadržanim u nizu bilateralnih sporazuma zaključenih sa našom državom. Pravilo je da naši sudovi pružaju pravnu pomoć stranim sudovima u slučajevima predviđenim međunarodnim ugovorom, isto tako i kada postoji uzajamnost sa državom stranog suda.Sud će uskratiti ukazivanje pravne pomoći stranom sudu, ako se traži izvođenje procesne radnje protivno našem javnom poretku. Pravna pomoć stranom sudu ukazuje se po pravilima našeg prava.Zamolnica stranog suda prihvata se samo ako je dostavljena diplomatskim putem i ako je sastavljena na našem jeziku ili je priložen overen prevod.Isto važi i kada naš sud upućuje zamolnicu za pravnom pomoći stranom sudu.

14. SUDIJE I SUDIJE POROTNICI

a) SudijeSudije su lica koja su izabrana u određeni sud da tu stalno vrše sudijsku funkciju. Za svaki sud Narodna skupština Srbije utvrđuje broj sudija i vrši izbor sudija i predsednika suda (Zakon o sudijama Srbije od 2001. godine, izmenjen i dopunjen 2004.god, Zakon o sudijama iz 2005.g i 2006.g)Uslovi da bi jedno lice moglo da bude birano na funkciju sudije su sledeći:

da ima državljanstvo republike Srbije; da ispunjava opšte uslove za stupanje na rad u državnim organima; da je završilo pravni fakultet; da je položilo pravosudni ispit; da je dostojno da vrši sudijsku funkciju da poseduje određeno radno iskustvo na poslovima pravne struke, i to:

- za sudiju opštinskog suda 2 godine;- za sudiju okružnog suda 6 godina;- za sudiju trgovinskog suda 4 godine;- za sudiju Apelacionog, Višeg trgovačkog i Upravnog suda 8 godina;- za sudiju Vrhovnog suda 12 godina.

30

Zakonom o Visokom savetu pravosuđa Srbije iz 2001. i 2004. godine, ustanovljen je Visoki savet pravsudja (po Ustavu iz 2006.g Visoki savet sudstva – ima 11 članova čiji je mandat 5 godina.To su: predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar nadležan za pravosuđe, predsednik nadležnog odbora Narodne skupštine.Oni predstavljaju članove po položaju.Pored njih ima još osam izbornih lanova:6 sudija i 2 ugledna pravnika, od kojih je jedan advokat, a drugi profesor pravnog fakulteta sa 15 godina radnog iskustva.Član VSS uživa imunitet kao sudija.Protiv odluka VSS, dozvoljena je žalba Ustavnom sudu), kao samostalna pravosudna institucija za vršenje određenih poslova.

Visoki savet pravosuđa čine: 5 stalnih članova (članovi po funkciji i delegirani) i 8 pozivanih članova iz reda sudija i javnih tužilaca.Visoki savet pravosuđa:

- predlaže Narodnog skupštini izbor predsednika sudova, sudija, javnih tužilaca, zamenika;- imenuje sudije porotnike i - vrši druge poslove.

Narodna skupština može izabrati samo kandidata koga je predložio Visoki savet pravosuđa.Sudija koji je izabran polaže zakletvu pre stupanja na sudijsku funkciju. Time prihvata da će postupati po ustavu i zakonu savesno i nepristrasno.Ne sme biti na dužnostima u organima koji donose i izvršavaju propise, biti član političke stranke, baviti se bilo kojim javnim ili privatnim plaćenim poslom.Radi zaštite svojih interesa, sudije imaju pravo da uspostave sudijsko udruženje (profesionalno udruživanje).Sudiji ne sme biti određen pritvor u postupku pokrenutom zbog krivičnog dela u vršenju sudijske funkcije. Pritvor se može odrediti tek ako bude dato odobrenje Narodne skupštine (sudijski imunitet).Za štetu koju učini sudija svojim nezakonitim i nepravilnim radom odgovara država. Pravo države na regresni zahtev prema sudiji postoji, ako je on prouzrokovao štetu namerno ili krajnjom nepažnjom.Sudija se udaljuje od dužnosti kada mu je određen pritvor (obavezno udaljenje).Pravilo o nepremestivosti sudija izloženo je u pravu sudije da protiv njegove volje ne sme biti premešten u drugi sud. Isto se tako i za privremeno upućivanje u drugi sud traži pristanak sudije.Veliko personalno veće je telo koje se uspostavlja u Vrhovnom sudu Srbije i čine ga 9 sudija toga suda.Veliko personalno veće odlučuje u zakonom određenim pitanjima položaja sudija.Sudijska funkcija prestaje:

- po zahtevu sudije;- kada sudija navrši radni vek i- razrešenjem

Po zahtevu sudije sudijska funkcija prestaje Odlukom Narodne skupštine.Sudiji prestaje radni vek kada navrši 65 godina života ili 40 ghodina staža osiguranja.

Razlozi za razrešenje sudije su sledeći:

1) ako je osuđen na krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje 6 meseci ili je osuđen zbog krivičnog dela koje ga čini nepodobnim za vršenje sudijske funkcije;

2) ako se ustanovi da je zbog zdravstvenog stanja trajno izgubio radnu sposobnost;3) ako se utvrdi da nestručno i nesavesno obavlja sudijsku funkciju i dr.

O razrešenju sudije i predsednika suda odlučuje Narodna skupština.

b) Sudije porotniciPored stalnih sudija koji sudijsku funkciju vrše profesionalno u suđenju učestvuju i građani (sudije porotnici). To može biti i građanin koji je pravnik.Može se reći da postoje 2 oblika porotnog suđenja:

31

porota može biti kolegijalno telo sastavljeno od građana, koje samostalno sudi o određenim stvarima postupka ( u pravilu o odgovornosti), dok stalni sudija vodi postupak i odlučuje o drugim pitanjima (redovno o sankciji). To je pravo porotno suđenje ili porota u užem smislu;

Drugi oblik je ako građani učestvuju u suđenju više ili manje ravnopravno sa stalnim sudijom. Pretpostavka za to je da se u pravnoj stvari sudi zborno, u veću u kojem su stalne sudije i građani (mešovito veće).

Smatra se da je učešće građana u suđenju jedan od izraza društvene kontrole pravosuđa, da to uvećava poverenje građana u sudstvo i da pravosuđe čini ekonomičnijim, smanjujući angažovanje stalnih sudija.Postoji dosta kritika na račun porote, ali ipak ne mogu opovrgnuti značaj porote. To su npr:

- da porotnici mahom nemaju potrebnu pravnu stručnost;- da njihov doprinos suđenju ne daje neke osetnije efekte itd.

Za sudiju porotnika može biti biran: - domaći državljanin, koji je:

- navršio 26 godina života i - koji je dostojan dužnosti sudije porotnika

Sudiju porotnika imenuje i razrešava Visoki savet sudstva. Trajanje funkcije sudije porotnika je 5 godina i imenovanje se može ponoviti.Sudija porotnik polaže zakletvu.Sudija porotnik ne može biti advokat

c) Sudijski pomoćnici i pripravnici

Zvanja sudijskih pomoćnika su: - Sudijski saradnik;- viši sudijski saradnik i- sudski savetnik.

U zvanje sudijskog saradnika može biti postavljeno lice koje je:Dipl. Pravnik i ima položen pravosudni ispit

Za zvanje višeg sudijskog saradnika, može biti postavljeno lice koje: posle položenog pravosudnog ispita ima najmanje 2 godine radnog iskustva u pravnoj struci.

Zvanje sudskog savetnika može steći lice, koje ispunjava uslove za sudiju Okružnog suda - 6 godine radnog iskustva u pravnoj struci.Sudski savetnik vrši stručne poslove značajne za sudsko odelenje i za ceo sud. Posebno je istaknuto da postoji zvanje savetnika Vrhovnog suda Srbije.

Diplomirani pravnik se može primiti za rad u sudu na poslovima pripravnika, sa radnim odnosom na vreme od 3 godine.Od ovih lica treba razlikovati diplomirane pravnike, koji su primljeni u sud za pripremanje polaganja stručnog ispita-volonteri.

15. SASTAV SUDA

U parničnom postupku pravilo je da sud sudi u veću, izuzetno kao sudija pojedinac (mada po ugledu na evropsko zakonodavstvo je sve više zastupljen) i u opštoj sednici.

32

Slučajevi u kojima sudi sudija pojedinac određuju se zakonom(stvari manjeg društvenog značaja, manje ekonomske vrednosti, ako se traži veća brzina i efikasnost).Predsednik veća može preduzimati samo one radnje u postupku i donositi samo one odluke za čije je preduzimanje, odnosno donošenje, ovlašćen ovim zakonom.Ako ovim zakonom nije drugačije određeno – sudija pojedinac u rešavanju stvari iz svoje nadležnosti ima sva prava i dužnosti koja pripadaju predsedniku veća i veću ( čl. 35.ZPP).U prvom stepenu sporove sudi veće ili sudija pojedinac. Kad sudi u 1. stepenu veće je sastavljeno od od 1 sudije – predsednika veća i dvoje sudija porotnika (čl.36.ZPP).U drugom stepenu sudi veće sastavljeno od 3 profesionalnih sudija

Sudija pojedinac:

sudi sporove o imovinskopravnim zahtevima, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 3.000.000,00 dinara. U tom postupku stranke se mogu sporazumeti da imovinskopravne sporove sudi sudija pojedinac, bez obzira na vrednost predmeta spora, osim u slučajevima predviđenim posebnim zakonom(povodom naplate kamate);

Sudija pojedinac sudi sporove zbog smetanja državine Sudija pojedinac sprovodi postupak i donosi odluku u predmetima pravne pomoći i

obezbedjenja dokaza, u vanparničnom i izvršnom postupku u prvom stepenu. Stranke su ovlašćene da se sporazumeju da u odredjenom imovinskom sporu ili privrednom

sporu sudi sudija pojedinac, iako bi trebao sudsko veće.

Sastav prvostepenog suda:Opšte je pravilo da u prvostepenom sudu nadležni opštinski sud sudi u veću( 1 profesionalni sudija i 2 sudija porotnika) za sporove čija vrednost predmeta spora(VPS) prelazi 3.000.000,00 dinara.Okružni sud sudi u prvom stepenu u veću, bez obzira na vrednost predmeta spora i to:

sporove iz autorskog prava; sporove koji se odnose na zaštitu ili upotrebu pronalazaka i i tehničkih unapređenja, uzoraka,

modela, žigova i geografskih oznaka porekla; prava na upotrebu firme ili naziva (pročitaj čl.490 ZPP).

Trgovinski sud- u privrednim sporovima u prvom stepenu sudi sudija pojedinac, a u drugom stepenu veće u sastavu od 3 profesionalnih sudija(VPS treba da prelazi 1.500.000, 00).

Sastav drugostepenog suda:Okružni, apelacioni, viši trgovinski sud, viši prekršajni sud sude u veću:-po žalbi na odluke nižih sudova, donetih u prvom stepenu,-povodom sukoba nadležnosti i,-drugim pravnim stvarima iz svoje nadležnosti.

Sudsko veće može biti sasatvljeno od :1 sudija + 2 sudija porotnika,3 profesionalne sudije,2 sudija + 3 sudija porotnika(kada sudi u drugom stepenu po žalbenom postupku na raspravi),5 sudija-po vanrednim pravnim lekovima Vrhovni kasacioni sud kad je u pitanju Revizija, a po Zahtevu za zaštitu zakonitosti u Opštoj sednici-Predsednik i sve sudije(zauzimanje pravnih stavova povodom primene prava).

16. VREDNOST PREDMETA SPORA, POJAM, ZNAČAJ I ODREĐIVANJE

Na dosta važnih procesnih situacija utiče vrednost predmeta spora.33

To su: sastav suda; raspoređivanje stvarne nadležnosti; pravo na reviziju itd.

Vrednost predmeta spora - je novčano izražena (ekonomska) vrednost zahteva postavljenog u tužbi.Tužilac je dužan da već u tužbi označi vrednost spora (predmeta) ako od toga zavisi: sastav suda, nadležnost, pravo na izjavljivanje revizije, vrsta postupka i dr. procesne situacije.Vrednost spora se određuje prema glavnom zahtevu tužbe. Sporedni zahtevi, koji kao pripaci mogu da prate glavni zahtev (kamate, iznos ugovorne kazne i dr.) nisu elemenat za utvrđivanje visine vrednosti predmeta spora (čl.29.ZPP).

• POSEBNA PRAVILA O ODREĐIVANJU PREDMETA SPORA

1) Vrednost predmeta spora za zahtev koji se odnosi na buduća davanja, koja se ponavljaju (dosuda izdržavanja, novčane rente) određuje se po njihovom zbiru (čl.30.ZPP). Nije značajno da li su to mesečna, godišnja ili davanja u drugom periodu. Ali ovo najviše za 5 godina. To znači da se ne sme označiti ili utvrditi viša vrednost spora, iako će davanje možda trajati duži vremenski period;

2) Postojanje više tužbenih zahteva u jednoj tužbi protiv istog tuženog, koji proističu iz istog činjeničnog i pravnog odnosa, uređeno je tako da se vrednost predmeta spora određuje po zbiru svih pojedinačnih zahteva (čl.31.ZPP).

3) Vrednost predmeta spora koji se vodi o postojanju najamnog ili zakupnog odnosa određuje se prema iznosu jednogodišnje zakupnine ili najamnine (čl.32..ZPP).

4) Povodom zahteva tužbe koji se odnosi na davanje obezbedjenja za izvesno potraživanje ili ustanovljenje založnog prava, vrednost predmeta spora se određuje prema iznosu potraživanja koje treba obezbediti (čl.33.ZPP).Ali ako predmet zaloge ima manju vrednost od potraživanja, koje treba obezbediti, kao vrednost predmeta spora uzeće se vrednost predmeta zaloge.

• VREDNOST PREDMETA SPORA, SASTAV SUDA I PROMENE

Povodom svog sastava, sud odmah po prijemu tužbe ocenjuje vrednost predmeta spora, na osnovu navoda tužbe i činjenica koje su sudu poznate. Sud postupa brzo i na način prikladan predmetu utvrđivanja tačnosti označene vrednosti u tužbi (čl.34.ZPP).To je potrebno da bi se već na početku parnice znalo – da li sudi sudija pojedinac ili veće(znači, obavezan elemenat tužbe je vrednost predmeta spora).

Sastav suda

U prvom stepenu sporove sudi veće ili sudija pojedinac.Kad sudi u 1. stepenu – veće je sastavljeno od jednog sudije predsednika veća i dvoje sudija porotnika. (čl.36.ZPP).

Sastav 2. stepenog suda = Apelacioni i Viši trgovinski sud – sude u veću:

- u 2. stepenu po žalbi na odluke nižih sudova donetih u 1. stepenom postupku;34

- povodom sukoba nadležnosti između nižih sudova i dr.

Veće je po pravilu sastavljeno od trojice stalnih sudija, tako da se odstupanja propisuju specijalnim odredbama (čl.38.ZPP). Ovo pravilno o sastavu veća Apelacionih sudova se do 01.01.2007. godine, odnosi na veće Okružnog suda – pošto je do tada Okružni sud drugostepeni sud i isto tako na drugostepeno veće VSS.stupio na snagu 01.01.2009. novi Zakon o uredjenju sudova).

Kad odlučuje o reviziji, direktnoj reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv pravosnažnih odluka suda nižeg stepena, VSS sudi u veću sastavljenom od 5 sudija. Ako je pravosnažnu odluku doneo Vrhovni sud Srbije – o reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje taj sud u veću sastavljenom od 7 sudija.

17. IZUZEĆE I ISKLJUČENJE SUDIJA I SUDIJA POROTNIKA

Onda kada postoje neki spoljni i unutrašnji momenti koji dovode u pitanje objektivnost sudije, tada sudija treba da se uzdrži od suđenja ili da u tome treba da bude zaustavljen, ako insistira da on sudi, potrebno je da se izuzme.Ovo nije privatna stvar sudije niti to treba da se prepusti volji sudija – izuzimanje je uređeno kogentnim propisima.Momenti koji vode izuzimanju sudije prema značaju i snazi mogućeg upliva svrstavaju se u dve grupe:

1) na one koje samim postojenjem dovode do izuzeća sudije (apsolutni razlozi) i 2) razlozi povodom kojih se prevashodno ceni da li su takve težine da sudija treba da

bude izuzet (relativni razlozi).Pravila o izuzivanju sudija primenjuju se na odgovarajući način i na zapisničara. O izuzeću zapisničara odlučuje predsednik veća, odnosno veće ili sudija pojedinac (čl-72.ZPP).

1) Izuzeće u apsolutnom smislu – isključenje

Zakonom su taksativno propisani apsolutni razlozi izuzeća sudije (čl.66.ZPP).Sudija ne može vršiti sudijsku dužnost – isključenje:

1. ako je sam stranka, zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke, ako je sa strankom u odnosu saovlašćenika, saobveznika ili regresnog obveznika ili ako je u istom predmetu saslušan kao svedok ili veštak;

2. ako je akcionar, član privrednog društva ili član zadruge kad je jedna od stranaka njegov poverilac ili dužnik;

3. ako mu je stranka ili zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke (srodnik po krvi u pravoj liniji, a u pobočnoj liniji do 4. stepena ili mu je bračni, odnosno vanbračni supružnik (sadašnji ili bivši) srodnik po tazbini do 2. stepena – bez obzira da li je brak prestao ili nije;

4. ako je staralac, usvojilac ili usvojenik stranke, zakonski zastupnik ili punomoćnik ili ako između sudije i stranke, zakonskog zastupnika ili punomoćnika stranke postoji zajedničko domaćinstvo;

5. ako između sudija i lica iz ovog stava teče neka druga parnica ili između njih postoji sukob interesa;

6. ako je u istom predmetu sudjelovao u postupku posredovanja (medijacije) u postupku pred nižim sudom ili drugim organom ili u zaključenju sudskog poravnanja koje se pobija u parnici;

35

7. Ako je u stečajnom postupku povodom koga je došlo do spora učestvovao kao stečajni sudija ili član stečajnog veća.

8. Novina je i da sudija porotnik ne može vršiti sudijsku dužnost (isključenje), ako stalno ili privremeno radi kod preduzetnika ili u pravnom licu, koje je stranka u postupku.

Sudija može biti izuzet ako postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost (izuzeće) – u relativnom smislu.

Na apsolutne razloge za izuzeće, sudija pazi po službenoj dužnostiOdmah po saznanju da postoji neki od ovih razloga za izuzeće sudija treba da prekine rad na predmetu i da o tome obavesti predsednika suda koji će mu odrediti zamenu (čl.67.ZPP).Ako sudija smatra da postoje okolnosti koje dovode u sumnju njegovu nepristrasnost zastaće sa postupkom i obavestiti o tome predsednika suda koji će odlučiti o izuzeću. Do donošenja rešenja predsednika suda, sudija može preduzimati samo one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja.

Stranke su isto tako ovlašćene da traže izuzeće sudije i u zahtevu treba navesti razloge i okolnosti na kojim se zasniva traženje (čl.68.ZPP). One to mogu učiniti do završetka glavne rasprave ili ako nije bilo raspravljanja do donošenja odluke.

Zahtev za isključenje ili izuzeće sudije višeg suda stranka može staviti u pravnom leku ili odgovoru na pravni lek, a ako se pred višim sudom održava rasprava, onda do završetka rasprave (čl.68.ZPP).

Po zahtevu stranke o izuzeću ili isključenju sudije odlučuje predsednik suda. O isključenju ili izuzeću predsednika suda odlučuje predsednik neposredno višeg suda.Pre donošenja rešenja o izuzeću uzeće se izjava sudije, čije se izuzeće traži, a po potrebi izvršiće se i drugi uviđaji.O zahtevu za izuzeće predsednika Vrhovnog suda Srbije odlučuje opšta sednica. Rešenje o izuzeću je deklaratorne prirode.Protiv rešenja o izključenju ili usvajanja zahteva za izuzeće nije dozvoljena žalba, a protiv rešenja kojim se zahtev za izuzeće odbija nije dozvoljena posebna žalba.

2) Izuzeće u relativnom smisluPored apsolutnih razloga za izuzeće u zakonskom tekstu je propisano da sudija ne može vršiti sudijsku funkciju i ako postoje takve okolnosti koje dovode u pitanje njegovu nepristrasnost. Zakonska forma je dovoljno elastična da se tu podvedu svi drugi razlozi koji nalažu izuzeće sudije (dalje srodstvo, neki odnosi zavisnosti, prijateljstvo, nepijateljstvo).

Međutim, ove okolnosti kvalifikuju se kao razlog za izuzeće tek ako se utvrdi da svojim postojanjem u određenoj pravnoj stvari dovode u pitanje nepristrasnost sudije (zato su relativne). Ne traži se dokaz da je sudija pristrasan. Dovoljno je da se dokaže pretpostavka da to može biti usled postojanja nekih okolnosti ili, kako to zakon kaže da postoje okolnosti koje dovode u sumnju nepristrasnost sudije (ostalo isto kao i kod apsolutnog).

18.ORGANI I USTANOVE KOJI UČESTVUJU U PARNIČNOM POSTUPKU

1) Tužilaštvo

36

Tužilaštva su državni organi koji pokreću kazneni postupak i učestvuju u tom postupku protiv učinilaca krivičnih i drugih kažnjivih dela, preduzimaju mere na zaštiti određenih državnih i društvenih interesa i ulažu propisana pravna sredstva u očuvanju ustavnosti i zakonitosti (Zakon o javnom tužilaštvu Srbije od 2001. izmenjen 2004. godine i 2006.godine)Javni tužilac preduzima procesne ranje u parničnom postupku kada je na to ovlašćen zakonom.Javni tužilac u parničnom postupku može nastupiti kao stranka u celom postupku (tužba za poništaj braka) ili samo u jednom delu (uložen zahtev za zaštitu zakonitosti).Takođe može nastupiti i u svojstvu učesnika u tuđoj parnici-intervenijenta.Organizacija i utvrđena nadležnost pojedinih tužilaštava prati sistem i organizaciju sudstva.Pored tužilaštva na nivou države postoje i tužilaštva:okružno i opštinsko.Ustav 2006.godine je predviđa novi organ Državno veće tužilaca, koje ima 11 članova i čiji mandat traje 5.godina.Čine ga:Republički javni tužila, Ministar pravosuđa, predsednik nadžežnog odbora Narodne skupštine.Oni su članovi po položaju.Pored njih postoji i osam izbornih članova(6 javnih tužilaca ili zamenika sa stalnom funkcijom od kojih je jedan iz pokrajine Vojvodine i 2 ugledna pravnika-advokat i profesor pravnog fakulteta sa 15.godina radnog iskustva).Zakon stupio na snagu 01.01.2009.g

2) Javno pravobranilaštvo Javno pravobranilaštvo je organ države i drugih političkih jedinica, po zakonu ovlašćen da u imovinskopravnim odnosima zastupa ove političke jedinice i štiti njihova prava i interese.Postoje:

- javno pravobranilaštvo na nivou države i- područna pravobranilaštva

(Zakon o javnom pravobranilaštvu iz 1991.)Javno pravobrnilaštvo države ima svoje organizacione jedinice u Pokrajini, gradu i opštini, što se bliže određuje statutom i odlukom ovih jedinica.Javno pravobranilaštvo se po posebnom sporazumu može ovlastiti da u imovinskopravnim odnosima pruža pravnu pomoć i drugim pravnim licima.Tada preduzima pravne radnje u svojstvu zastupnika i ima ovlašćenja – određena u sporazumu sa tim pravnim licem.

3) AdvokaturaAdvokatura je društvena ustanova čiji članovi u vidu profesije pružaju pravnu pomoć (usluge) fizičkim i pravnim licima, uz naknadu.(Zakon o advokatuti iz 1998. izmenjen2002. i 2003.godine)Tu spadaju svi poslovi pružanja pravne pomoći, a naročito:

- zastupanje stranaka u sudskom postupku, u upravnom postupku i u drugim postupcima pred državnim i društvenim organima i organizacijama (u disciplinskom postupku);

- sastavljanje ugovora i drugih akata.

Poslove advokature vrši advokat u svojoj advokatskoj kancelariji ili u ortačkom advokatskom društvu (ortačko društvo ima status pravnog lica).

Uslovi da bi se stekao status advokata koje lice treba da ispuni su:

- završen pravni fakultet, - položen pravosudni ispit,- domaće državljanstvo,- poslovna sposobnost,- da nije pravosnažno osuđivano za krivična dela koja ga čine nedostojnim za bavljenje advokaturom,

da nije u radnom odnosu, - da se ne bavi drugom profesionalnom delatnosti.

37

Tek sa upisom u imenik advokata stiče se status advokata i ovlašćenje da se vrše poslovi advokature. Advokat može da vrši poslove advokature kao pojedinac, vodilac advokatske kancelarije ili kao član ortačkog advokatskog društva.Državljanin druge države, koji po pravu te države ispunjava uslove za bavljenje advokaturom ima u nas pravo upisa u imenik advokata uz postojanje uzajamnosti.Ortačko advokatsko društvo mogu da osnuju najmanje 2 advokata. Međusobni odnosi, nastup prema trećim licima i ostala pitanja organizacije uređuju se statutom.Advokatska komora je profesionalno i obavezno udruženje advokata uspostavljeno na nivou države i užim političkim jedinicama. Organizacija, prava i dužnosti advokatske komore uređeni su zakonom i opštim pravilima koja donosi komora.Ističe se funkcija komore u odlučivanju:

- o sticanju i prestanku statusa advokata;- na donošenju kodeksa profesionalne advokatske etike i - saradnji sa državnim i društvenim institucijama na ostvarivanju pravnosti.

Nezavisno od toga da li sam vodi advokatsku kancelariju ili je član ortačkog društva, advokat je dužan da po pravilima struke i savesno pruža pravnu pomoć i da čuva kao tajnu ono što mu je stranka poverila ili što je saznao u pružanju pravne pomoći.Advokat je u pravilu ovlašćen da odredi da ga u poslovima pružanja pravne pomoži zameni drugi advokat ili advokatski pripravnik, koji kod njega obavlja pripravničku praksu.Za svoj rad, advokat ima pravo na:

- na nagradu i - na naknadu troškova

( prema advokatskoj tarifi)Status advokata prestaje:

- po sopstenom traženju i gubitkom poslovne sposobnosti;- prestankom srpskog državljanstva, izuzev ako nije upisan u imenik advokata kao državljanin druge

države;- u sudskom postupku izrečenom zabranom bavljena advokaturom;- izricanjem u disciplinskom postupku mere brisanja iz imenika advokata;- osudom na kaznu zatvora dužu od 6 meseci;- sprovedenim stečajem ili likvidacijom ortačkog advokatskog društva, izuzev ako ne nastavi da

radi na drugom mestu i na drugi način.

19.POJAM I VRSTE NADLEŽNOSTIPravilima o sudskoj nadležnosti se unapred određuju delovi i jedinice sistema sudova, poslova koje oni vrše i odnosi između njih.Nadležnost se može iznačiti kao delokrug poslova određenog suda.Nadležnost je pravo i dužnost jednog suda da postupa u određenoj pravnoj stvari.Odrednica „ pravo i dužnost“ ovde se izražava, kao pravo jednog suda naspram drugih sudova i ostalih organa, da on postupa u pravnoj stvari i kao njegova dužnost prema strankama, da upravo on odgovori traženoj pravnoj zaštiti.Struktura sudova i pravna konstrukcija sudskih postupaka, moraju biti koordinirani.

38

Pravila o nadležnosti sudova u pojedinim postupcima su jedan od važnih elemenata kojim se odražava i potvrđuje koordiniranost ovih ustanova.

Pravilima nadležnosti, pre svega treba da se odredi:- da li pravna stvar spada pod jurisdikciju našeg suda;- koji će sud po mestu da sudi(rasporedsudskih poslova u horizontalnom nivou);- koji će sud po vrsti da postupa;- koji će sud da nastupi povodom pravnih lekova(raspored sudskih poslova u vertikalnoj liniji).

Otuda se i ukupan institut sudske nadležnosti razvija na pojedine grupe koje postaju samostalne vrste nadležnosti:

- međunarodna nadležnost;- stvarna nadležnost;- funkcionalna nadležnost;- mesna nadležnost.

Međunarodna i stvarna nadležnost spadaju u apsolutne nadležnosti, dok funkcionalna i mesna nadležnost spadaju u relativne nadležnosti.Osnova razlikovanja na apsolutne i relativne nadležnosti je u posledicama, do kojih se dolazi usled nenadležnosti.Ako pravna stvar ne spada u međunarodnu nadležnost domaćeg suda ili, uopšte, nije u nadležnosti sudstva, već naših upravnih ili drugih nesudskih organa, tužba se odbacuje.Pravilima o stvarnoj, funkcionalnoj i mesnoj nadležnosti određuje se koji je od sudova sudskog sistema nadležan da sudi u konkretnoj pravnoj stvari.Zato je posledica nenadležnosti samo u tome da se parnični predmet ustupa drugom nadležnom sudu radi daljeg postupanja (izuzetak je kod nadležnosti arbitraže, pošto se tada tzžba odbacuje.Nadležnost parničnog suda se određuje zakonom.

Ipak, pravila zakona se ne mogu tako formulisati da se uvek, za svaki pojedini slučaj, tačno zna nadležni sud.Za takve situacije se u zakonu daju samo elementi, putem kojih će se odrediti nadležnost, kao mera predostrožnosti, da u krajnjem slučaju nadležnost određuje najviši sud(forum subsidiale, forum ordinatum).

Pored toga, u nekim procesnim situacijama i za neke vrste nadležnosti, ne insistira se na čvrštom određenju.Dozvoljava se da se nadležnost odredi:- Aktom suda (forum iudicale),- Sporazumom stranaka (forum prorogatum), koji može ići i do prenosa pravne stvari u nadležnost

arbitražnog suda,- Voljom jedne stranke (forum electivum).

Ne sme izmaći pažnji da materija nadležnosti stricto sensu ne spada u procesno pravo(više je to ustavnopravna normativa).Ipak, razlozi oportuniteta mogu opredeliti da se neke nadležnosti urede procesnim zakonodavstvom.20. STVARNA NADLEŽNOST (competentia ratione materie)

Pravilima o stvarnoj nadležnosti, određuje se nadležnost sudova po vrstama i među sudovima iste vrste, po njihovom rangu- između nižih i viših sudova.Ponekad se u pravnim tekstovima govori o nadležnosti vrste suda, premda je to stvarna nadležnost(relacija: sud opšte nadležnosti-posebni sudovi i izmđu posebnih sudova).Ovde spadaju i pravila kojim su utvrđeni i okviri nadležnosti arbitražnih sudova, tj. ovlašćenje stranaka da određene pravne stvari izuzmu iz parnične nadležnosti državnih sudova i prenesu ih na rešavanje arbitraži.

39

Pravila o stvarnoj nadležnosti određuju nadležnost suda u 1. stepenom postupku, bez obzira da li taj sud po rangu spada u viši li niži sud.Dalja nadležnost sudova po istoj pravnoj stvari u instancionom postupku uređuje se pravilima o funkcionalnoj nadležnosti.

Optimum kriterijuma koji se mogu upotrebiti za raspoređivanje nadležnosti i koji u sebi sublimiraju osnove tog opredelenja su:

1) vrsta predmeta spora(cometentia ratione cause);2) vrednost predmeta spora(competentia ratione valoris) i 3) subjekti spora (competentia ratione personae).

Tome treba dodati i nadležnost po privlačenju (atrakciji), koja nastupa više kao korektiv nadležnosti utvrđene po ovim kriterijumima.Ti kriterijumi se u određivanju stvarne nadležnosti koriste pojedinačno ili u kumulaciji-pojedinih ili svih.U našem sudskom sistemu pretežno se upotrebljavaju kriterijumi po vrsti i vrednosti predmeta spora, a, izuzetno, po subjektima.Pravilima o stvarnoj nadležnosti određuje se koji sud postupa u rešavanju pravne stvari u postupku prvog stepena.S obzirom, da je u parničnom postupku uvedena dvostepenost suđenja, prvostepena nadležnost u svim, odnosno u većini pravnih stvari, pripada sudovima nižeg ranga.Nadležnost suda u daljem postupku i istoj pravnoj stvari, povodom pravnih lekova ili u toku samog prvostepenog postupka, za neka incidentna pitanja (sukob nadležnosti, preinačenje tužbe), određuje se pravilima o funkcionalnoj nadležnosti.Mahom je to određivanje nadležnosti po višem rangu jednog suda naspram suda koji je rašavao u prvom stepenu (instanciona nadležnost).U nekim situacijama, to može biti i nadležnost istog suda, koji je doneo odluku, koja se napada pravnim lekom(prigovor na platni nalog).

Funkcionalna nadležnost je prema tome jedna podvrsta stvarne nadležnosti, obično instacionog karaktera.Utvrđena stvarna nadležnost po vrsti i rangu određenog prvostepenog suda (pa iako je to pogrešno) vodi funkcionalnoj nadležnosti višeg suda iste vrste da u daljem postupku odlučuje po pravnim lekovima ili nekim incidentnim pitanjima.Ovo pravilo je opšteg karaktera i od njega se odstupa u situacijama u kojim je opredeljeno neko drugo rešenje (nadležnost suda druge vrste, ako nije uspostavljen viši sud iste vrste).Uspostavljena struktura sudstva i u parničnom postupku, uvedena dvostepenost suđenja, predodređuje pravilo da se prvostepena nadležnost u svim ili bar većini pravnih stvari stavi u nadležnost opštinskih i okružnih sudova.Time je onda funkcionalna nadležnost rezervisana za više sudstvo.

a) Stvarna nadležnost Opštinskog suda

Prema Zakonu o uređenju sudova od 2001. godine, izmene 2004.g,2005.g i 2006.g, Opštinski sud u 1. stepenu sudi u građanskopravnim sporovima, ako za pojedine od njih nije nadležan drugi sud.Isto tako vodi izvršne i vanparnične postupke za koje nije nadležan neki drugi sud.

Opštinki sud u prvom stepenu sudi:- u stambenim sporovima;

40

- u sporovim povodom zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa;- o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa;- o naknadi štete koju radnik pretrpi na radu ili u vezi sa radom itd.

b) Stvarna nadležnost Okružnog suda

Okružni sud u prvom stepenu sudi:- u građanskopravnim sporovima, kada vrednost predmeta spora dozvoljava izjavljivanje revizije;- u sporovima o osporavanju ili utvrđivanju očinstva ili materinstva;- o autorskim i srodnim pravima;- zaštiti i upotrebi pronalazaka, modela, uzoraka, žigova i geografskih oznaka porekla – ako nije

nadležan drugi sud;- o zaštiti prava ličnosti uključujući i naknadu štete.

Okružni sud odlučuje o priznanju i izvršenju stranih sudskih i arbitražnih odluka, ako nije nadležan drugi sud.Pravila o stvarnoj nadležnosti opštinskih i okružnih sudova uvedena Zakonom o uređenju sudova iz 2001. godine, stupaju na snagu 01.01.2007. godine. Do tada važe pravila ranijeg Zakona o sudovima iz 1991. godine, kojim se uređuje nadležnost ovih sudova, uz napomenu da je tim pravilima prvostepena nadležnost – pretežno na opštinskim, a drugostepena nadležnost – na okružnim sudovima.

Prema Zakonu o sudovima iz 1991. godine, Opštinski sudovi su nadležni da sude u 1. stepenu:- sporove o imovinskopravnim zahtevima;- porodične i sa tim povezane statusne sporove;- sporove zbog smetanja državine;- sporove o doživotnom izdržavanju;- sporove o otkazu ugovora o najmu ili zakupu i - sporove iz stambenih odnosa;- radnopravne sporove, vanparnične, izvršne i zemljišnoknjižne stvari i dr.

A Okružni sudovi po Zakonu iz 1991. godine u 1. stepenu sude:

- sporove iz autorskog prava;- sporove povodom zaštite ili upotrebe pronalazaka, uzoraka, modela i žigova ili povodom prava na

upotrebu firme, - sporove povodom ispravke informacije objavljene u sredstvima javnog informisanja i- druge pravne stvari.

Okružni sud postupa kao 2.stepeni sud povodom žalbe na odluke donete u 1.stepenu od Opštinskih sudova.Vrhovni sud Srbije je nadležan da postupa u 2.stepenu, kada je u 1.stepenu sudio Okružni sud.

c) Stvarna nadležnost Trgovinskog suda

Trgovinski sud u prvom stepenu sudi:

1)- u stvarima između domaćih i stranih privrednih društava, preduzeća,preduzetnika i njihovih

asocijacija (privredni subjekti). - u sporovima koji nastanu između privrednih subjekata i dr. pravnih lica.

41

2)- u sporovima o autorskim i srodnim pravima i zaštiti i upotrebi pronalazaka, modela, uzoraka, žigova i

geografskih oznaka porekla kad nastanu između subjekata iz tačke 1. ovog stava;- u sporovima povodom izvršenja i obezbeđenja odluka trgovinskih sudova.

3)- u sporovima koji proizilaze iz primene zakonodavstva o preduzećima ili primene drugih propisa o

organizaciji i statusu privrednih subjekata, kao i - u sporovima o primeni propisa o privatizaciji.

4)- u sporovima o stranim ulaganjima, o brodovima i vazduhoplovima, plovidbi na moru i unutrašnjim

vodama i- sporovima u kojima se primenjuju plovidbeno i vazduhoplovno pravo, izuzev sporova o prevozu

putnika;- o narušavanju konkurencije;- zloupotrebi monopolskog položaja na tržištu;- o zaštiti firme, povodom stečaja i likvidacije.Trgovinski sud u prvom stepenu:- vodi postupak za upis preduzeća, drugih pravnih lica i subjekata u sudski registar;- vodi postupak stečaja, prinudnog poravnanja i likvidacije;- određuje i sprovodi izvršenje i obezbeđenje odluka trgovinskih sudova i dr.

d) Nadležnost Apelacionog sudaApelacioni sud nadležan je da u drugom stepenu odlučuje:

- povodom žalbi na odluke Opštinskih i Okružnih sudova;- da rešava sukob nadležnosti između opštinskih i okružnih sudova;- da rešava o prenošenju nadležnosti opštinskih i okružnih sudova, kada su sprečeni ili ne mogu da

postupaju u nekoj pravnoj stvari i dr.

e) Nadležnost Vrhovnog kasacionog suda SrbijeVrhovni sud Srbije nadležan je da odlučuje :- o redovnim i vanrednim pravnim sredstvima izjavljenim na odluke nižih sudova:- o korisnoj delegaciji sudova i drugim stvarima.

21. FUNKCIONALNA NADLEŽNOST

Pravila o stvarnoj nadležnosti određuju nadležnost suda u prvostepenom postupku, bez obzira da li taj sud po rangu spada u viši li niži sud.Dalja nadležnost sudova po istoj pravnoj stvari u instancionom postupku uređuje se pravilima o funkcionalnoj nadležnosti.Optimum kriterijuma koji se mogu upotrebiti za raspoređivanje nadležnosti i koji u sebi sublimiraju osnove tog opredelenja su:

42

vrsta predmeta spora(competentia ratione causae); vrednost predmeta spora (competentia ratione valoris) i, subjekti spora (competentia ratione personae),

Tome treba dodati i nadležnost po privlačenju (atrakciji), koja nastupa više kao korektiv nadležnosti utvrdjene po ovim kriterijumima.

Ti kriterijumi u odredjivanju stvarne nadležnosti se koriste pojedinačno ili u kumulaciji-pojedinih ili svih.U našem sudskom sistemu pretežno se upotrebljavaju kriterijumi po vrsti i vrednosti predmeta spora, a, izuzetno, po subjektima. Pravilima o stvarnoj nadležnosti određuje se koji sud postupa u rešavanju pravne stvari u postupku prvog stepena.Nadležnost suda u daljem postupku i istoj pravnoj stvari, povodom pravnih lekova ili u toku samog prvostepenog postupka, za neka incidentna pitanja (sukob nadležnosti, preinačenje tužbe),određuje se pravilima o funkcionalnoj nadležnosti. Mahom je to određivanje nadležnosti po višem rangu jednog suda naspram suda koji je rešavao u prvom stepenu (instanciona nadležnost).U nekim situacijama, to može biti i nadležnost istog suda, koji je doneo odluku koja se napada pravnim lekom (prigovor na platni nalog).

Funkcionalna nadležnost je prema tome jedna podvrsta stvarne nadležnosti, obično instacionog karaktera. Utvrđena stvarna nadležnost po vrsti i rangu određenog 1. stepenog suda (pa iako je to pogrešno), vodi funkcionalnoj nadležnosti višeg suda iste vrste da u daljem postupku odlučuje po pravnim lekovima ili nekim incidentnim pitanjima. Ovo pravilo je opšteg karaktera i od njega se odstupa u situacijama u kojim je opredeljeno neko drugo rešenje ( remonstrativni pravni lekovi; nadležnost suda druge vrste, ako nije uspostavljen viši sud iste vrste). Uspostavljena struktura sudstva i u parničnom postupku uvedena dvostepenost suđenja, predodređuje pravilo da se prvostepena nadležnost u svim ili bar većini pravnih stvari, stavi u nadležnost opštinskih i okružnih sudova.Tim je onda funkcionalna nadležnost rezervisana za više sudstvo.Ovo je sprovedeno u zakonodavstvu o sudovima i u njima sadržanim pravilima o nadležnosti.Funkcionalna nadležnost viših sudova:

1.Okružni sud-da prvostepeno sudi u pravnim stvarima iz svoje stvarne nadležnosti,-da drugostepeno odlučuje o žalbama protiv presuda opštinskih sudova (do osnivanja apelacionih),-da rešava sukob nadležnosti izmedju opštinskih sudova sa svoje teritorije.

2.Apelacioni sud -odlučuje u drugom stepenu povodom žalbi na odluke opštinskih i okružnih sudova,-odlučuje o sukobu nadležnosti izmedju opštinskih i okružnih sudova,-odlučuje o prenošenju nadležnosti opštinskih i okružnih sudova, kada su oni sprečeni.

3.Vrhovni kasacioni sud Srbije-da utvrdjuje načelne pravne stavove o pitanjima od značaja za jedinstvenu primenu zakona na teritoriji republike,-da drugostepeno odlučuje o žalbama protiv prvostepenih odluka okružnog suda (do osnivanja apelacionih sudova),-da u trećem stepenu odlučuje o žalbama protiv drugostepenih odluka veća svog suda, odn.apelacionih sudova kad je takva žalba moguća po zakonu,-odlučuje shodno zakonu oredovnim i vanrednim pravnim lekovima izjavljenim na odluke nižih sudova,

43

-o korisnoj delegaciji sudova (forum delegatum),-odlučuje o sukobu nadležnosti izmedju sudova u republici..

4. Viši trgovinski sud-odlučuje o žalbama na odluke trgovinskih sudova, donete u prvom stepenu,-odlučuje o sukobu nadležnosti izmedju trgovinskih sudova,-o prenošenju nadležnosti trgovinskih sudova i,-nekim drugim procesnim pitanjima.

22. MESNA NADLEŽNOST, POJAM I VRSTE (COMPETENTIA RATIONE LOCI)

A) Pojam:Pravilima o mesnoj nadležnosti propisuje se koji će sud prema svom području (teritoriji suda), naspram svih ostalih po vrsti i rangu – stvarno nadležnih sudova, da u određenoj pravnoj stvari sudi u 1. stepenu.

Taj sud, koji je inače po vrsti i rangu stvarno nadležan, postaje sada i mesno nadležan, pa tim u svemu i kompetentan da sudi.Kriterijumi za određivanje mesne nadležnosti su veza između sudskog područja i parnične stvari, izražena u povezanosti subjekata sa tom teritorijom ili u njenom dodiru sa predmetom spora.

B) Vrste:1.Opšta mesna nadležnost, 2.Posebna mesna nadležnost(isključiva,izabrana,pomoćna i Medjunarodna)

1) Opšta mesna nadležnost (FORUM GENERALE)o (čl.39.ZPP) – ako zakonom nije određena isključiva mesna nadležnost nekog drugog suda, za

suđenje je nadležan sud koji je „opšte mesno nadležan“ za tuženog njegovo mesto prebivališta, odnosno sedišta;

o (čl.40.ZPP) – za suđenje je opšte mesno nadležan sud na čijem području tuženi ima prebivalište. Ako tuženi nema prebivalište u RS, niti u kojoj drugoj državi, opšte mesno nadležan je sud na čijem području tuženi ima boravište;

o (čl.41.ZPP) – za suđenje u sporovima protiv RS, jedinice lokalne samouprave kao i drugih oblika teritorijalne organizacije – opšte mesno nadležan je sud na čijem se području nalazi sedište njene Skupštine

o Za suđenje u sporovima protiv pravnih lica opšte mesno nadležan je sud na čijem se području nalazi njihovo sedište. U slučaju sumnje kao sedište smatraće se mesto u kome se nalaze njihovi organi upravljanja;

o (čl.42.ZPP) – za suđenje u sporovima protiv državljana Republike Srbije, koji stalno žive u inostranstvu, gde je upućen na službu ili rad od strane državnog organa ili pravnog lica, opšte mesno nadležan je sud njegovog poslednjeg prebivališta.

2) Posebne mesne nadležnosti (FORUM SPECIALE)Vrsta predmeta spora, interesi stranaka, potrebe pravne tehnike i drugi razlozi opredeljuju odstupanja od opšte mesne nadležnosti.

44

I. Isključiva mesna nadležnost (FORUM EXCLUSIVE)Isključiva mesna nadležnost značajna je po tome što tu nije dozvoljeno da se zaključi sporazum o prorogaciji mesne nadležnosti.Pravila o isključivoj mesnoj nadležnosti odnose se na određene pravne stvari i samo za te stvari, čime je eliminisana opšta i uvedena posebna mesna nadležnost.

1) sud po mestu nalaženja nepokretnosti isključivo je nadležan da sudi sporove povodom:- prava svojine i drugih stvarnih prava na nepokretnosti;- smetanja državine na nepokretnosti;- zakupnih odnosa na nepokretnosti

Ako se nepokretnost nalazi na području više sudova, onda je mesno nadležan (isključivo) svaki od tih sudova (čl-50.ZPP).

2) pod pretpostavkom da je naše sudstvo međunarodno nadležno, za suđenje je isključivo mesno nadležan sud na čijem se području vodi upisnik vazduhoplova, odnosno broda. I to samo u sporovima povodom prava svojine i drugih stvarnih prava na vazduhoplovu, pomorskom brodu ili brodu unutrašnje plovidbe. Isto i u sporovima iz zakupnih odnosa na vazduhoplovu ili brodu (čl.51ZPP).

3) za suđenje u sporovima iz odnosa sa vojnim jedinicama, isključivo je mesno nadležan sud prema sedištu komande vojne jedinice koja je bila neposredni učesnik u pravnom odnosu (čl.55.ZPP)

4) za sporove koji nastanu u toku i povodom sudskog ili administrativnog izvršnog postupka, odnosno u toku i povodom stečajnog postupka, propisana je isključiva mesna nadležnost. Isključivo je mesno nadležan sud na području na kojem se nalazi sud koji sprovodi izvršni ili stečajni postupak, odnosno sud na čijem se području sprovodi administrativno izvršenje (čl.57.).

II. Izabrana mesna nadležnost (FORUM ELECTIVUM)Uvažavanjem opravdanih interesa tužioca, dozvoljava se da u nekim situacijama, on bira – da li će tužbu podneti sudu opšte mesne nadležnosti ili drugom sudu koji je određen zakonom.Izbor ove posebne mesne nadležnosti odnosi se na određeni spor dok su u ostalim pravnim stvarima relevantna pravila opšte mesne nadležnosti.Tužilac ovo ovlašćenje može da koristi sve dok tužba nije dostavljena tuženom (do litispendencije), tako što bi izmenio prvu dispoziciju i zatražio da se tužba uputi drugom nadležnom sudu.Primer:

1. Ako se jednom tužbom tuži više lica u svojstvu materijalnih suparničara iz (čl.199.stav 1- tačka 1.ZPP), a za njih ne postoji mesna nadležnost istog suda, tužilac je ovlašćen da protiv svih podnese tužbu sudu koji je mesno nadležan za bilo kojeg od njih.(čl.43.ZPP).A ukoliko među njima ima glavnih i sporednih obveznika, tada se izbor ograničava na sud koji je mesno nadležan za nekog od glavnih obveznika.

2. po tužbi lica koje traži dosudu zakonskog izdržavanja, nadležan je pored suda opšte mesne nadležnosti i sud na čijem području, tužilac ima prebivalište, odnosno boravište (čl.44.ZPP).

3. u sporovima o vanugovornoj odgovornosti za štetu, za suđenje je nadležan i sud na čijem području je štetna posledica nastala. Ovo se odnosi i na sporove o regresnim zahtevima za naknadu štete protiv takvih dužnika. Šta više, ako je šteta nastupila usled smrti ili teške telesne povrede, onda je još nadležan i sud prema prebivalištu, odnosno boravištu tužioca. Ova pravila su relevantna i protiv ustanove za osiguranje u sporu radi naknade štete trećem licu na osnovu propisa o neposrednoj odgovornosti te ustanove (čl. 45.ZPP);

45

4. u sporovima za ostvarivanje prava prema proizvođaču robe na osnovu njegove pismene garantije, nadležan je pored suda opšte mesne nadležnosti za tuženog i sud opšte mesne nadležnosti za prodavca koji je kupcu predao proizvođačku garantiju (čl. 46.ZPP)

5. u bračnim sporovima, pored suda opšte mesne nadležnosti za tuženog, nadležan je i sud zadnjeg zajedničkog prebivališta bračnih drugova (čl.47.ZPP)

6. za suđenje u sporovima o utvrđivanju očinstva ili materinstva, mesno je nadležan i sud na čijem podrućju dete (u svojstvu tužioca) ima prebivalište, odnosno boravište (čl. 49.ZPP).

7. u sporovima zbog smetanja državine na pokretnim stvarima uz sud opšte mesne nadležnosti za tuženog, mesno je nadležan i sud po mestu u kojem se desilo smetanje državine (čl.50.st.3)

8. kada je u sporu zbog smetanja državine na brodu ili vazduhoplovu (označenim u čl. 51.ZPP) nadležan domaći sud, tada je pored suda po mestu vođenja upisnika za brod, odnosno vazduhoplov, mesno je nadležan i sud na čijem se području desilo smetanje državine (čl.51.st.2)

9. za suđenje u sporovima protiv pravnog lica, koje ima poslovnu jedinicu van svog sedišta, u sporu koi proizilazi iz pravnog odnosa te jedinice, pored suda opšte mesne nadležnosti, za pravno lice mesno je nadležan, sud prema mestu nalaženja poslovne jedinice (čl.53.)

10. sve dok ostavinski postupak nije pravosnažno završen za suđenje u sporovima iz naslednopravnih odnosa i sporova povodom potraživanja prema ostaviocu, pored suda opšte mesne nadležnosti, nadležan je i sud na čijem području se nalazi sud koji vodi ostavinski postupak (čl.56.)

11. u sporovima imaoca menice ili čeka protiv potpisnika na tim ispravama, pored suda određenog po opštoj mesnoj nadležnosti, mesno je nadležan i sud prema mestu plaćanja. (čl.58.)

12. ako je u sporu iz radnog odnosa tužilac zaposleni, za suđenje je pored suda određenog po opštoj mesnoj nadležnosti, nadležan i sud na čijem se području rad vršio, vrši se ili je trebao da se vrši. Isto i sud na čijem je području zasnovan radni odnos (čl.59.)

III. Pomoćna mesna nadležnost(supsidijarne nadležnosti)(FORUM SBSIDIALE)

1. ako je u sporovima za zakonsko izdržavanje (sa stranim međunarodnim elementom) po pravilima međunarodnog privatnog prava nadležan naš sud po osnovu toga što tužilac ima prebivalište u nas, tada je mesno nadležan sud na čijem području, on ima prebivalište. A ako se u ovim sporovima naša nadležnost izvodi iz toga što tuženi ima u nas imovinu iz koje se može naplatiti izdržavanje, mesno je nadležan sud po mestu nalaženja te imovine.(čl.44.ZPP);

2. ako je u bračnim sporovima po pravilima međunarodnog privatnog prava nadležan naš sud po osnovu toga, što su bračni drugovi imali u nas poslednje zajedničko prebivalište ili što tužilac ima u nas prebivalište, tada je mesno nadležan sud po poslednjem zajedničkom prebivalištu, odnosno sud na čijem području tužilac ima prebivalište (čl.48.ZPP);

3. ako je sporovima o imovinskim odnosima bračnih drugova nadležan naš sud po pravilima međunarodnog privatnog prava iz osnova da se u nas nalazi imovima bračnih drugova ili što tužilac u vremenu podnošenja tužbe ima naše prebivalište ili boravište, mesno je nadležan sud na čijem području tužilac ima prebivalište ili boravište u trenutku podnošenja tužbe (čl.48.);

46

4. ako je u sporovima radi utvrđivanja ili osporavanja očinstva ili materinstva, po pravilima međunarodnog privatnog prava, nadležan naš sud iz osnova što tužilac ima prebivalište u nas, mesno je nadležan sud na čijem području tužilac ima prebivalište (čl.49.ZPP);

5. tužba o imovinskopravnom zahtevu protiv lica koje nema opštu mesnu nadležnost u nas, može se podneti pred svakim našim sudom na čijem području se nalazi imovina tog lica ili predmet koji se tužbom traži.(čl.52.)

6. u sporovima protiv fizičkog ili pravnog lica koje ima sedište u inostranstvu, za obaveze koje su zasnovane u nas ili se tu imaju ispuniti, propisana je mesna nadležnost našeg suda. Ovo onda ako ta lica imaju kod nas stalno zastupništvo ili je nekoj organizaciji u nas povereno vršenje njihovih poslova. Tada se tužba može podneti pred sudom na čijem području je osnovano zastupništvo ili je sednište organizacije kojoj je povereno vršenje poslova. (čl-54.);

IV. Nadležnost sudova za sporove sa međunarodnim elementomČl.27.ZPP – domaći sud je nadležan za suđenje kad je njegova nadležnost za spor sa međunarodnim elementom izričito određena zakonom ili međunarodnim ugovorom.

Ako u zakonu ili međunarodnom ugovoru nema izričite odredbe o nadležnosti domaćeg suda za određenu vrstu sporova, domaći sud je nadležan za suđenje u toj vrsti sporova i kad njegova nadležnost proizilazi iz odredaba zakona o mesnoj nadležnosti domećeg sudaP.S. – pročitaj i čl.26.

23. PROROGACIJA (MESNE) NADLEŽNOSTI

Ne insistirajući toliko na strogom održavanju pravila o određivanju mesne nadležnosti, pošto su u pitanju sudovi iste vrste i ranga (mesna nadležnost je prvostepena), dozvoljava se strankama da svojim sporazumom promene zakonom određenu mesnu nadležnost –prorogacija mesne nadležnosti(čl.64.ZPP).To mogu za sve sporove po vrsti, izuzev onih za koje je određena isključiva mesna nadležnost ili gde bi to bilo posebnim propisima zabranjeno.Sporazum mora da se odnosi na unapred određeni spor ili više sporova određenih po tome da svi proističu iz istog pravnog odnosa.Može se sporazumom i suziti broj sudova, koji su mesno nadležni, tako da bude nadležan samo jedan sud.Sporazum važi samo ako je pismeno sastavljen.

Stranke su ovlašćene da sporazumom o nadležnosti utvrde da spor sudi drugi sud, umesto organa koji je po zakonu mesno nadležan.Prorogacijom se ne ide uvek na promenu nadležnosti u tom smislu, da se umesto onog po zakonu nadležnog suda, odredi drugi sud do tada mesno nenadležan.Može se sporazumom utvrditi da se suzi broj sudova, koji su po zakonu mesno nadležni, tako da bude nadležan samo jedan od njih ili da to bude jedan drugi sud koji do tada uopšte nije bio mesno nadležan.Pretpostavka za važnost prorogacije mesne nadležnosti je da u sporazumu određeni mesno nadležni sud bude istovremeno i stvarno nadležan sud.Sporazum o nadležnosti zaključuje se u pismenoj formi. Pošto se podnosi sudu istovremeno sa tužbom, sporazum o prorogaciji mesne nadležnosti se zaključuje pre pokretanja parničnog postupka, pa samim tim i izvan parnice.To izaziva pitanje pravne prirode sporazuma o prorogaciji mesne nadležnosti.Postoje dva shvatanja:1. Sporazum je procesnopravne prirode, jer jedino u parnici proizvodi

47

pravno dejtvo.3. Sporazum nastaje pre i izvan parnice, pa nema kvalitete procesne radnje, jer je potrebno da

bude preduzet u parnici i stoga je sporazum ugovor materijalnog prava.

Sporazum o međunarodnoj nadležnosti:Stranke su ovlašćene da zaključe sporazum o nadležnosti nešeg suda i u sporovima sa međunarodnim elementom, tako da naš sud bude nadležan, iako to ne bi bio po pravilima koja uređuju međunarodnu nadležnost.To je moguće pod uslovom da bar jedna od stranaka je državljanin RS ili da pravno lice ima sedište u RS.

Neki sporovi su izuzeti i naš sud tu ne bi mogao prihvatiti nadležnost.To su sledeći sporovi:

Bračni sporovi, Paternitetski i maternitetski sporovi, sporovi o čuvanju, podizanju i vaspitanju dece, sporovi o zakonskom izdržavanju.

Stranke su ovlašćene i da sporazumom utvrde nadležnost stranog suda.

24. ATRAKCIJA, DELEGACIJA I ORDINACIJA NADLEŽNOSTI

I. Atrakcija nadležnostiPostojanje određene veze između postupka koji je već pokrenut sa drugim postupkom koji se pokreće, može se upotrebiti kao kriterijum za određivanje stvarne ili mesne nadležnosti, u tom drugom parničnom postupku.Dolazi do atrakcije – privlačenja nadležnosti, tako da u tom drugom postupku bude nadležan isti sud koji je nadležan i u prvom postupku.

Povoljnosti atrakcije su mnogostruke i najviše se i najviše se izražavaju u efektima koji proističu iz toga što se može voditi jedinstven postupak (ekonomičnost postupka, brzina, jednakost pravnih stavova). Prema vrsti nadležnosti koja se tako određuje i intezitetu privlačenja, atrakcija može biti:

1) potpuna – privlače se i mesna i stvarna nadležnost; ili2) nepotpuna – privlači se samo mesna nadležnost; ili3) slabijeg tipa – nadležnost višeg suda privlači stvarnu nadležnost nižeg suda;4) jačeg tipa – nadležnost nižeg suda privlači nadležnost višeg suda ili nadležnost jedne vrste suda

privlači nadležnost druge vrste suda

Potpuna atrakcija je ako dolazi do privlačenja i mesne i stvarne nadležnosti.Institut protivtužbe je jedna od procesnih situacija u kojoj se pojavljuje ova vrsta atrakcije. Protivtužbu podnosi tuženi protiv tužioca u postupku koji je u toku, koristeći već zasnovanu mesnu nadležnost suda u ranije pokrenutom parničnom postupku (čl.192.).Jedino tada tužba tuženog ima procesnu prirodu protivtužbe.Tuženi, istina, može protiv tužioca podneti samostalnu tužbu istog sadržaja pred mesno nadležnim sudom po prebivalištu tužioca ili po drugim pravilima.To je onda posebni parnični postupak i tuženi nema procesne povoljnosti, koje bi imao da je podneo protivtužbu.Privlačenje stvarne nadležnosti u postupku povodom protivtužbe dozvoljeno je samo u relaciji prema višem sudu (atrakcija slabijeg tipa). Naprimer:

48

Ako je za protivtužbu tuženog stvarno nadležan niži sud, pa se sada ona kao protivtužba podnosi višem sudu pred kojim se vodi tužbom tužioca već započeti parnični postupak. Ne i obrnuto – što znaći da je ovde atrakcija slabijeg tipa.

Atrakcija je potpuna i po pravilima o tužbi glavne intervencije. To jedno lice podnosi tužbi protiv tužioca i tuženog, koji već vode parnici (sada tuženih), tražeći za sebe stvar ili pravo o kojem ta parnica teče. Za ovu tužbu nadležan je sud pred kojim se vodi parnica, pa i onda kada bi po opštim pravilima za tu tužbu bio (stvarno) nadležan sud druge vrste.Ta atrakcija je potpuna i jačeg je tipa pošto privlači stvarnu nadležnost suda druge vrste.

Nepotpuna atrakcija postoji kada u određenom parničnom ili drugom sudskom postupku, mesna nadležnost suda pred kojim se vodi postupak – privlači mesnu nadležnost za parnični postupak, koji se tek pokreće, iako bi u ovom postupku mesno nadležan bio drugi sud. Primer:je tužba koja se podnosi povodom vođenja izvršnog i stečajnog postupka i traži se da se stvar izuzme od izvršenja ili stečaja(izlučna tužba).

II. Delegacija

a) Nužna delegacijaUkoliko nadležni sud zbog izuzeća sudija ne može da sudi u određenom parničnom predmetu – po službenoj dužnosti o tome obaveštava viši sud radi delegiranja drugog suda.(čl.61.ZPP – prema članovima Zakona o uređenju sudova 2001. godine nadležan je Apelacioni sud i Viši trgovinski sud.

To je situacija kada se sve sudije jednog suda izuzete, bilo po osnovu apsolutnog bilo po osnovu relativnog izuzeća – ustvari je izuzet ceo sud.

Dovoljno je da su evidentni razlozi za izuzeće svih sudija, tako da više nema uslova da se odredi zamena sudiji koji je izuzet. Viši sud uvažavajući da postoje razlozi izuzeća sudija, rešenjem delegira drugi stvarno nadležni sud sa svog područja i određuje da u pravnoj stvari sudi pred tim sudom.Žalba na rešenje o delagaciji mesne nadležnosti drugog suda nije dozvoljena.

Sud koji traži da se odredi delegacija ne donosi tu odluku, a sud koji o tome odlučuje je inače viši sud.Izuzeće samo nekih sudija ili postojanje drugih razloga koji sprečavaju sud da postupa, može biti osnov da se u taj sud, radi ispomoći – privremeno uputi na rad sudija drugog suda.

b)Svrsishodna (korisna) delegacija

Stranke ili sam sud ovlašćeni su da zatraže od najvišeg suda u državi (Vrhovnog suda ili Višeg trgovinskog suda), da odredi da u parničnom predmetu sudi neki drugi stvarno nadležni sud. (članovi zakona o uređenju sudova Srbije i ZPP – ovde nisu sasvim saglasni)Opravdanje za to je – da će se pred tim drugim sudom postupak lakše sprovesti ili da za to postoje drugi važni razlozi ( svi ili većina dokaznih sredstava se nalazi na području drugog suda; za uviđaj ili veštačenje važno je da se pred sudijama neposredno izvedu dokazi). Žalba na rešenje o delegaciji ni ovde nije dozvoljena.

III Ordinacija nadležnostiU pravnom životu dolazi do situacija da je izvesno da je pravna stvar u nadležnosti našeg suda, bilo naše unutrašnje bilo međunarodne nadležnosti, a da se iz sistema pravila o nadležnosti ne može utvrditi, koji je sud u toj stvari mesno nadležan.

49

Ovde se ne mogu primeniti pravila o delegaciji, pošto se mesna nadležnost i ne zna.Stranka koja u ovakvoj situaciji namerava da podnese tužbu, ovlašćena je da traži od najvišeg suda države da odredi (ordinira) mesnu nadležnost jednog od stvarno nadležnih sudova. (Čl.63.ZPP).

****POSTUPAK UTVRĐIVANJA NADLEŽNOSTI****

Ispitivanje nadležnosti i ustaljivanje (perpetuatio fori)

Tužilac podnosi tužbu sudu za koga smatra da je nadležan.Tim aktom on vrši i izbor između više mesno nadležnih sudova, ako je u pitanju elektivna nadležnost. Odmah, po prijemu tužbe, sud po službenoj dužnosti pristupa oceni da li je nadležan.Nadležnost suda je procesna pretpostavka za dopuštenost suđenja.Sud ne donosi posebnu odluku o prihvatanju svoje nadležnosti.Pozitivan stav iskazuje kroz akte usmerene na dalji razvoj parnice.Prema vrsti nadležnosti i svojoj proceni, sud je ovlašćen ili je dužan da i u docnijem vremenu, do određenog trenutka u kretanju postupka, po službenoj dužnosti ili po prigovoru stranke, negativno odluči o nadležnosti. Za ocenu nadležnosti je važan momenat podnošenja tužbe.Sud ceni svoju nadležnost prema činjenicama, koje su date u tužbi i sadržane u ispravama, priloženim uz tužbu, te na osnovu činjenica koje su sudu poznate.Nepotpuna ili neuredna tužba je, obično, smetnja da se ispita nadležnost, tako da tu predstoji pozivanje tužioca da tužbu upotpuni ili ispravi.Ne bi se smelo sudu uskratiti ovlašćenje, da na brz i pogodan način ispita činjenice važne za odluku o nadležnosti, svakako u svetlu činjenica istaknutih u odgovoru na tužbu. Ova procesnopravna tehnika i usvojena normativna rešenja, dozvoljavaju uspostavljanje važnog pravila o ustaljivanju nadležnosti. Sudski postupak ne bi odgovorio zahtevima pravne zaštite, ako bi svaka promena činjenica, značajnih za određivanje nadležnosti suda, povlačila promenu nadležnosti i ustupanje predmeta drugom sudu.Ovo bi odugovlačilo postupak i otvorilo put mnogim zloupotrebama procesnih ovlašćenja, radi postizanja što povoljnijeg položaja u parnici.Zato je neophodno da se u razvoju parničnog postupka odredi jedan momenat i da se prema stanju stvari, okolnostima u tome momentu, utvrdi nadležnost suda.I kada sud docnije odlučuje o nadležnosti, iako su, u međuvremenu, nastupile nove okolnosti, on za osnovu odluke uzima činjenice , koje su postojale u momentu relevantnom za utvrđivanje nadležnosti, a u našem procesnom sistemu, to je momenat podnošenja tužbe.U odnosu na taj momenat ustaljuje se nadležnost suda u određenoj pravnoj stvari i obično se održava do dovršetka postupka, povlačeći tim i instancionu nadležnost viših sudova (perpetuatio fori).Ovo se prvenstveno odnosi na mesnu nadležnost. Pravilo o ustaljivanju nadležnosti ne deluje ako bi nastupanje novih činjenica, vodilo nadležnosti suda druge vrste, odnosno višeg ranga ili izabranog suda.Pravilima o ograničenju vremena u kojem je sud ovlašćen da se oglasi nenadležnim, a tuženi da uloži takav prigovor, na indirektan način, se osnažuje ustaljivanje nadležnosti. U određivanju međunarodne nadležnosti našeg suda, momenat prema kome se utvrđuje nadležnost, pa tim i pravilo o perpetuatio fori, pomeren je na jedno dalje vreme u razvoju parnice.To je momenat od kojeg parnica počinje da teče(litispendencija), što se, po našem procesnom pravu, dešava u trenutku, kada se tuženom dostavi tužba.

Postupak utvrđivanja nadležnosti

Primarni zadatak suda je da ispita da li pravna stvar spada u sudsku nadležnost (jurisdikciju).

50

Ako nije nadležan nijedan sud u našem sudskom sistemu, tužba se odbacuje.Ovu situaciju imamo kada je stvar u nadležnosti upravnih ili drugih državnih i društvenih organa(nesudskih).Nadležnost i postupanje ovih organa su uređeni po drugim pravilima, koja nemaju mnogo dodira sa pravilima sudskog postupka. Izuzetno, i kada je po sporazumu stranaka nadležan izabrani sud (arbitraža), čije je mesto nesumnjivo u sistemu našeg sudstva, posledica nenadležnosti državnog suda je odbacivanje tužbe. Na sudsku nadležnost sud pazi po službenoj dužnosti u toku celog postupka.Čim utvrdi da ne postoji sudska nadležnost, sud treba da se oglasi nenadležnim, odbaci tužbu i ukine sve do tada sprovedene radnje(apsolutna nenadležnost).Nepoštovanje pravila o jurisdikciji je apsolutno bitna povreda procesnog prava, na koju u žalbenom postupku viši sud pazi po službenoj dužnosti.Značajna je i u postupku po vanrednim pravnim lekovima, ako se stranka na to poziva, izuzev predloga za ponavljanje postupka. Nepostojanje međunarodne nadležnosti našeg suda povlači iste posledice. Ukoliko nadležnost domaćeg suda zavisi od pristanka tuženog, onda je pre prihvatanja ili odbijanja nadležnosti, potrebno zatražiti da se tuženi izjasni.Smatra se da je tuženi prećutno dao pristanak, ako je izjavio odgovor na tužbu, uložio prigovor na platni nalog ili se na drugi način upustio u raspravljanje, a da nije osporio nadležnost našeg suda.

Stvarna nadležnost

Sud ispituje stvarnu nadležnost odmah po prijemu tužbe.Sud u ovoj situaciji nije ograničen vremenom, odnosno do kojeg trenutka to treba uraditi.Propisano je da svaki sud po službenoj dužnosti u toku celog postupka pazi na svoju stvarnu nadležnost.Suđenje pred stvarno nenadležnim sudom je apsolutno bitna povreda procesnog prava.Viši sud će uvek poništiti presudu nižeg suda ako je bio stvarno nenadležan. Sud je dužan da pazi na svoju stvarnu nadležnost tokom celog postupka.Sud može doneti rešenje o stvarnoj nenadležnosti sve do presude, pa i u samoj presudi. Drugačija je situacija, ako je tuženi prigovorio stvarnoj nadležnosti suda, na šta je pred prvostepenim sudom ovlašćen da to učini sve do dovršetka postupka.Sud je dužan da odluči da li je prigovor osnovan i da to izrazi rešenjem o svojoj stvarnoj nadležnosti.Ovlašćen je da odloži odlučivanje za neko dalje vreme u toku postupka, a najdocnije do donošenja presude. Na rešenje suda, kojim je odbijen prigovor o stvarnoj nenadležnosti (sud se time oglasio nadležnim), dozvoljena je žalba.U ovoj situaciji sud može odrediti da nije dopuštena samostalna žalba, već da tuženi svoje protivljenje može da izrazi u žalbi na presudu. Značajno odstupanje od ove situacije je kada viši sud nije stvarno nadležan da sudi u prvom stepenu, već pravna stvar spada u stvarnu nadležnost nižeg suda iste vrste.Pravila nisu stroga i, šta više, ograničavaju viši sud u vremenu do kada se može oglasiti nenadležnim.Ovde se sud ne može oglasiti nenadležnim do dovršetka pripremnog ročišta, ili ako se ono nije održavalo, nakon što se tuženi na prvom ročištu za glavnu raspravu, upustio u raspravljanje o glavnoj stvari.Ni prigovor tuženog se posle ovog momenta ne sme uvažiti, pa ni onda ako bi tužilac na to pristao. Posle pravosnažnosti rešenja o stvarnoj nenadležnosti, predmet se ustupa stvarno nadležnom sudu, radi daljeg rešavanja.

Mesna nadležnost

51

I ispitivanju mesne nadležnosti sud treba da pristupi odmah po prijemu tužbe.To je ovde istaknuto zato što je sud ograničen u vremenu, do kada se može oglasiti nenadležnim, a stranka da prigovori nadležnosti. Pored vremenskog ograničenja, za sud važi i ograničenje po vrsti mesne nadležnosti. Sud se po službenoj dužnosti može oglasiti mesno nenadležnim, samo ako postoji isključiva mesna nadležnost nekog drugog suda.To može učiniti najdocnije na pripremnom ročištu, ili ako se ono ne održava, na prvom ročištu za glavnu raspravu, dok se tuženi nije upustio u raspravljanje o glavnoj stvari. Tuženi je ovlašćen da prigovori mesnoj nadležnosti, nezavisno od vrste nadležnosti.Za ulaganje prigovora propisano je isto vreme-pripremno ročište ili prvo ročište za glavnu raspravu, sve dok se nije upustio u raspravljanje o glavnoj stvari. Pravila o mesnoj nadležnosti nisu tako stroga i ne insistira se na njihovoj striktnoj primeni(dozvoljena je i prorogacija).Interes tuženog je dovoljno zaštićen, tim što ima pravo na prigovor nenadležnosti, aopšti interes je usmeren na održavanje isključive mesne nadležnosti, ali svakako ne u toku celog postupka.Da bi se sprečile zloupotrebe i poremećaji postupka propisane su prekluzija u rešavanju i vreme za ulaganje prigovora.Time je ojačano pravilo o ustaljivanju mesne nadležnosti. Povodom pravnih lekova treba reći da pogrešno utvrđena mesna nadležnost predstavlja apsolutno bitnu povredu procesnog prava.

25. SUKOB NADLEŽNOSTI

a) O sukobu nadležnosti

Do sukoba nadležnosti dolazi u situaciji, kada sud kojem je podneta tužbaSmatra da je stvarno ili mesno nadležan drugi sud, a stav je tog drugog suda:

- da ni on nije nadležan ili - da je nadležan neki treći sud.

Ovo je tzv. negativni sukob nadležnosti pošto oba suda odbijaju nadležnost.Pozitivan sukob postoji u slučaju kada bi se oba suda oglasili nadležnim. Pozitivan sukob nadležnosti nije moguć – zbog pravila o litispendenciji, tako da sud pred kojim je docnije počela da teče parnica odbacuje tužbu i obustavlja postupak.

Specijalnim pravilima je određena nadležnost suda koji rešava o sukobu nadležnosti između sudova.

1) sukob nadležnosti između sudova opšte nadležnosti u Srbiji, rešava zajednički – neposredno viši sud;2) sukob nadležnosti između trgovinskih sudova, rešava Viši trgovinski sud;3) Sukob nadležnosti između sudova opšte nadležnosti i trgovinskog suda, rešava Vrhovni kasacioni

sud Srbije;4) Sukob izmedju sudova i upravnih organa rešava vrhovni kasacioni sud..

Protiv rešenja kojim je odlučeno o sukobu nadležnosti nije dozvoljena žalba, pošto je to odluka zajedničkog višeg ili najvišeg suda. (čl.24.ZPP).Kada se sudovi oglase nenadležnim i odbace traženje, stranka je ovlašćena da upotrebi redovne i vanredne pravne lekove, ako smatra da je rešenje o nenadležnosti nepravilno.O sukobu nadležnosti može se odlučiti, iako se stranke pre toga nisu izjasnile o nadležnosti.Sud kome je ustupljen predmet i koji je izazvao sukob nadležnosti, ne sme ostati pasivan dok se ne reši sukob. On je dužan da u postupku preduzima one radnje za koje postoji opasnost od odlaganja.Nejednaki stavovi sudova o nadležnosti na međunarodnom planu – ne rešavaju se po odredbama o sukobu nadležnosti.

52

Rešenja su bila specifična povodom sukoba nadležnosti u određenim stvarima između sudova država članica SCG(od 08.11.2006.g nisu pozitivno pravo).Zakonom o rešavanju sukoba zakona i nadležnosti u statusnim, porodičnim i naslednim odnosima uređena je situacija kada su po pravu države članice u istoj pravnoj stvari iz ovih odnosa nadležni sudovi i jedne i druge države.(unutrašnji sukob nadležnosti).Ovi propisi su prestali da važe raspadom državne zajednice SCG.Pravilo je tada da je za suđenje nadležan sud one države članice kojem je tužba ranije podneta. Ukoliko su tužbe podnete istog dana, onda je nadležan sud koji je prvo započeo postupak.U sporovima povodom nepokretnosti, nadležan je sud prema mestu nalaženja nepokretnosti.P.S. sudska nadležnost (jurisdikcija).

b) Postupak rešavanja sukoba nadležnosti između sudova (relativna nadležnost)

1. Sukob stvarne nadležnosti

Sud koji je oglasio stvarno nenadležnim, po pravosnažnosti rešenja upućuje predmet sudu za koga smatra da je nadležan (čl.21.ZPP).Ako sud kojem je predmet ustupljen smatra da ni on nije nadležan, već da je nadležan prvi ili neki treći sud – izaziva sukob i dostavlja predmet višem sudu, koji je nadležan da reši sukob nadležnosti.I kada je stav da je stvarno nadležan treći sud ne menja se pravilo nadležnosti ovog višeg suda da reši sukob nadležnosti. Do tada taj treći sud još nije uključen u sukob nadležnosti. To će postati onda kada mu se dostavi predmet i tek tada će biti u poziciji da utvrđuje svoju stvarnu nadležnost.Pravilo je da je sud, koji bi utvrdio da je usled očigledne omaške njemu ustupljen predmet, umesto nekom drugom sudu – ovlašćen da predmet uputi tom drugom sudu. ( čl.22.ZPP).Rešenje suda 2.stepena o stvarnoj nadležnosti vezuje sud kome se kasnije taj predmet ustupa. Ovo pod uslovom da je taj 2.stepeni sud nadležan da odlučuje o sukobu nadležnosti između tih sudova.

2. Sukob mesne nadležnostiProcesne situacije koje nastaju povodom sukoba stvarne nadležnosti i pravila postupka po kojim se rešava sukob većim delom su jednaka u situacijama koje se pojavljuju u slučaju sukoba mesne nadležnosti. (čl.22.ZPP).

26.PARNIČNI POSTUPAK I PREJUDICIJELNO PITANJE

Od pokretanja parničnog postupka otvara se niz pitanja pravne prirode koja valja razjasniti da bi se u pravnoj stvari odlučilo.Prejudicijelno pitanje je pitanje pravne prirode, koje:

- u tekućem parničnom postupku treba prethodno rešiti, da bi se postupak nastavio i završio do odluke u glavnoj stvari.

- da po svom sadržaju može biti samostalan glavni predmet rešavanja u nekom drugom sudskom ili upravnom postupku.

Prejudicijalno pitanje čini prethodnu stepenicu u odlučivanju (npr: pre odluke o plaćanju kupovne cene treba utvrditi da li postoji ugovor o prodaji; za odluku o statusu testamentalnog nasleđivanja treba ustanoviti da li postoji punovažan testament...).

Prema tumačenju pravne norme – prejudicijelno pitanje je i pravno i uslovno pitanje i može biti samostalan glavni predmet odlučivanja u parničnom ili nekom drugom postupku.Međutim, ovo pitanje nije i ne može biti samostalan predmet u tekućem parničnom postupku (mada to može postati), jer stranke nisu postavile takvo traženje, a sud ne sme da sudi izvan zahteva, ili nije nadležan da o tome presudi, jer ne spada u parnične stvari.

53

Postupak rešavanjaSvaki organ postupa u pravnim stvarima koje spadaju u njegovu nadležnost. U našem sistemu je vladajući stav da su državni organi u pravilu dužni uvažavati pravosnažne odluke drugih organa donete u delokrugu njihove nadležnosti.To važi i za pravilo rešavanja prethodnog pitanja u parničnom postupku.

a) Ako je pravosnažno odlučeno o prethodnom pitanju, to povlači dužnost parničnog suda da tu odluku uzme u osnovu svog odlučivanja o tužbenom zahtevu

b) Ako o prethodnom pitanju još nije odlučeno u drugom postupku, parnični sud tada ima pred sobom dva puta:

da sam reši to pitanje ili da zatraži da se to pitanje reši u postupku pred nadležnim organom;

(Značaj i specifičnost procedure u bračnim, paternitetnim i maternitetnim stvarima smatraju da se ove pravne stvari ne mogu rešiti pred parničnim sudom po pravilima o prejudicijalnom pitanju).

Kada se parnični sud opredelio da sam reši prejudicijelno pitanje potrebno je:- da po pravilima parničnog postupka ispita i utvrdi činjenice važne za odlučivanje po tom pitanju. On

ne donosi sudsku odluku već stav o jednom pitanju prejudicijalne prirode i unosi se u obrazloženje presude.Odluka o prejudicijalnom pitanju ima pravno dejstvo samo u parnici u kojoj je to pitanje rešeno.

Kada je sud odlučio da sam ne rešava prethodno pitanje, tada se prekida parnični postupak. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

Sud će odlučiti da sam ne rešava prejudicijelno pitanje, u slučajevima:

1) ukoliko se drugi postupak u kojem treba da se rešava o prejudicijalnom pitanju pokreće po službenoj dužnosti, tada je dovoljno da se naloži stranci da inicira pokretanje tog postupka;

2) ako se postupak pokreće po tužbi ili predlogu stranke, tada parnični sud može da uputi neku od stranaka da u određenom roku pokrene postupak,

Pasivno držanje stranke koja je upućena da zatraži ili da pokrene postupak, daje ovlašćenje drugoj stranci da predloži nastavak parničnog postupka, ako za to ima interes;

Parnični sud bi ako obe stranke ostanu pasivne, odlučio o postojanju prava ili pravnog odnosa prejudicijalne prirode, uvažavajući pravila o teretu dokazivanja;

3) pod određenim pretpostavkama prejudicijalno pitanje se u tekućem parničnom postupku može rešavati, kao samostalan zahtev.

Odluka o prejudicijalnom pitanju se tada smešta u izreku presude, postaje pravosnažna, te ima snagu kao i svaka druga izreka presude.Ovde spadaju:- incidentalni deklaratorni zahtev, koji tužitelj izjavljuje u parnici i

54

- prejudicijalna protivtužba tuženog, koju on podnosi protiv tužioca u postupku koji se već vodi po tužbi tužioca.

(npr: incidentni deklaratorni zahtev koji tužilac izjavljuje u parnici).

27. PARNIČNI POSTUPAK I UPRAVNI POSTUPAK

Državne funkcije, izražene kao samostalne i nezavisne državne vlasti (sudska i izvršna vlast) ni sada nisu u doktrini dovoljno određene, niti su utvrđeni pouzdani kriterijuni njihovog razdvajanja. To se dalje prenosi na određivanje pojmova sudske i upravne stvari, odnosno postavlja se pitanje:

Šta je predmet sudskog (ovde parničnog), a šta upravnog postupka.Pozitivno pravno određenje uopšteno kaže da se u parničnom postupku sudi u sporovima:

- iz ličnih i porodičnih odnosa;- iz radnih odnosa;- iz imovinskopravnih i dr. građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom

predviđena druga vrsta postupka. (čl.1.ZPP).Istina, pravila o nadležnosti, naročito stvarnoj – umanjuju ovu uopštenost i daju bliže odgovore o predmetu parnične nadležnosti. Šteta je što se u pravilima upravnog postupka ne daje ni takvo određenje, samo se kaže da je predmet tog postupka – upravna stvar.Pravna konstrukcija upravnog postupka izgrađenja je i razvijena uz svojevrsne interpretacije procesnih instituta, prisutnih u procedurama u kojim se ostvaruje zaštita javnih i privatnih interesa.

Upravni postupak se:- pokreće po složbenoj dužnosti ili predlogu stranke;- u nekim pravnim stvarima, upravni organ nastupa sa subordinacionim ovlašćenjima prema stranci, a

nekad u položaju organa – koji u sporu između stranaka treba da odluči o pravu jedne od njih;- istražna maksima je daleko prisutnija, tako da malo prostora ostaje pravilima raspravnog načela;- pravna zaštita u upravnom postupku više je izraz represije, a manje prevencije.

Rečeno je da je parnični sud dužan da uvažava odluke drugih sudova i državnih organa – pa se to odnosi i na odluke upravnih organa.

Međutim, pojačana oficijelna ovlašćenja i širina delovanja istražne maksime u upravnom postupku – dovode u pitanje važnost odluka parničnog suda u upravnom postupku.Postoji mišljenje da pravila čl. 134. i 135. ZUP – govore u prilog stava da upravni organ nije vezan pravosnažnom presudom parničnog suda.Zakonom o upravnom postupku se određuje da je upravni organ vezan osuđujućom presudom krivičnog suda (isto je propisano u ZPP – za parnični postupak).Sledeći čl.135. ZUP- propisuje situacije u kojim upravni organ nije ovlašćen da reši predhodno pitanje, već o tome treba da se donese presuda nadležnog suda.Tu spadaju:

- postojanje braka i- utvrđivanje očinstva; kao i- pitanje da li izvršeno krivično delo – izvršenje kr. dela, upravni organ može utvrđivati, ako više nema

uslova za krivično gonjenje.

28. PARNIČNI POSTUPAK I KRIVIČNI POSTUPAK

I parnični i krivični postupak su postupci koje sprovodi sud. Funkcija im je ista:

55

- ostvarivanje pravne zaštite povodom povrede ili ugrožavanja prava.Predmet pravne zaštite u krivičnom postupku je utvrđivanje, da li postoji krivično delo, kvalifikovano kao društveno opasan akt i krivičnopravna odgovornost učinioca za to delo. Krivični sud tu postupa po istražnoj maksimi: slobodan je u utvrđivanju činjenica i prikupljanju dokaznih sredstava.Sankcija je prema učiniocu lična – prevashodno represivne prirode i prema drugim preventivna i upozoravajuća. Tek indirektno može da bude usmerena zaštiti subjektivnih prava pojedinaca – koliko priroda izrečene sankcije to dozvoljava, ali ne toliko da uspostavi i reparira povređeno subjektivno pravo, tako da ukine potrebu titulara prava da traži građanskopravnu zaštitu.

*Adhezioni postupak o imovinskopravnom zahtevu*

U nekim situacijama, oštećeni može da postigne građanskopravnu zaštitu i u krivičnom postupku. To po svom izboru, koji nikako nije definitivan – umesto u parnici ostvaruje u krivičnom postupku, u svojevrsnom adhezionom postupku o imovinskopravnom zahtevu.Oštećeni je ovlašćen da u krivičnom postupku postavi tri vrste zahteva imovinske prirode:

1) da mu se povodom izvršenog krivičnog dela dosudi naknada nastale štete;2) naredi povraćaj stvari ili3) izrekne poništenje pravnog posla.

Zahteve povodom nekog drugog akta ili zahteve druge vrste ne može da ostvaruje u krivičnom postupku.Postojanje parnice u takvim zahtevima smetnja je vođenju adhezionog postupka, isto kao što je povedeni adhezioni postupak prepreka da se o tome istovremeno pokrene parnica. > Krivični sud ovde postupa po pravilima krivičnog postupka uz potrebnu i odgovarajuću interpretaciju parničnog prava.> Krivični sud je ovlašćen da oštećenom dosudi u celini ili delimično imovinskopravni zahtev pod pretpostavkom da je doneta osuđujuća presuda zbog izvršenja krivičnog dela.> I kada donese osuđujuću presudu krivični sud se može opredeliti da ne odlučuje o imovinskopravnom zahtevu oštećenog, naročito, ako bi dosuđivanje tog zahteva izazivalo odugovlačenje ili na drugi način ometalo vođenje krivičnog postupka. Tada će sud oštećenog uputiti da svoj zahtev ostvaruje u parničnom postupku.Prirodno je da krivični sud tako postupi, ako donese oslobađajuću presudu ili obustavi krivični postupak.> Odluku krivičnog suda, kojom je usvojen imovinskopravni zahtev – osuđeni može pobijati žalbom pred drugostepenim krivičnim sudom.Oštećeni može da se žali samo na deo o troškovima postupka.> Protiv odluke o upućivanju na parnicu ni jedna stranka nije ovlašćena da uloži pravni lek. Svoja traženja, protivljenja i dr. izjave mogu podneti i izložiti u parničnom postupku.

Pravosnažna pres uda krivičnog suda o dosudi imovinskopravnog zahteva ima isto pravno dejstvo kao i takva presuda parničnog suda.Vanredni pravni lekovi: ponavljanje postupka, zahtev za zaštitu zakonitosti i zahtev za ispitivanje pravosnažne presude krivičnog suda - mogu se po pravilima krivičnog postupka izjaviti i povodom dosuđenog imovinkopravnog zahteva – samo uz ove pravne lekove krivičnog postupka.

Osuđeni izvan pravnih lekova krivičnog postupka ima pravo:- da traži ponavljanje krivičnog postupka i - promenu odluke o imovinkopravnom zahtevu – po pravilima parničnog postupka

*Dejstvo presude parničnog suda*Sudovi i drugi državni organi međusobno su dužni uvažavati njihove akte (odluke).Krivični sud treba da uvaži postojanje odluke drugog suda ili organa.

56

Prateći svojstva pravosnažne presude donete u parničnom postupku da mahom deluje –„inter partes“ - moglo bi se očekivati da bi te presude imale jaču snagu u krivičnom postupku i prostirale se na treća lica.Pošto krivični sud deluje po istražnoj maksimi, pa ga čak ni priznanje optuženog ne oslobađa dužnosti da utvrdi istinitost činjenica – ne bi bilo razumno tražiti da presude parničnog suda budu obavezujuće u krivičnom postupku.

PS:Treba prihvatiti da je krivični sud ovlašćen da slobodno ceni važnost parnične presude, njenu snagu i značaj – bilo kao akta kojim je uređen pravni odnos prejudicijalne prirode bilo kao jedne od bitnih činjenica za krivičnopravno presuđenje.

*Dejstvo presude krivičnog suda*

Presude krivičnog suda se prema dejstvu u parničnom poatupku svrstavaju u tri grupe:4) osuđujuće presude;5) oslobađajuće i odbijajuće presude i6) presude koje imaju značaj pravne činjenice

Pravilima parničnog postupka propisano je:

a) da je parnični sud u pogledu krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca krivičnog dela – vezan pravosnažnom i osuđujućom presudom krivičnog suda. Parnični sud poštujući zakonsko pravilo ne bi smeo da utvrdi drugo ili da drugačije presudi.

b) Presuda krivičnog suda, kojom je okrivljeni oslobođen od optužbe, nema takvu snagu u parničnom postupku (jednako tome ni presuda kojom je optužnica odbijena).(uvažava se kao i svaki drugi akt državnog organa ako je njim odlučeno o pitanju krivičnopravne prirode koje je prejudicijalno u parničnom postupku )Ukoliko postoji oslobađajuća krivična presuda, prejudicijalno pitanje je već rešeno i parnični sud treba da to uvaži.

c) Pravom je nekad određeno da je za nastanak građanskopravne situacije – relevantna činjenica da je izvršeno krivično delo i da je o tome doneta (osuđujuća) presuda krivičnog suda.Npr: radni odnos prestaje, ako je zbog izvršenog krivičnog dela radnik osuđen na kaznu zatvora dužu od 6 meseci. Ovde ne bi bilo dovoljno da parnični sud utvrdi da je radnik izvršio krivično delo i da je za to delo propisana minimalna kazna zatvora od jedne godine dana. Potrebno je da je o tome doneta presuda krivičnog suda i da je izrečena kazna duža od 6 meseci zatvora.Tu se presuda krivičnog suda pojavljuje kao pravna činjenica bitna za nastupanje ove pravne posledice. Izvesno je da ova činjenica proizilazi iz jednog javnopravnog odnosa. Međutim, sam taj odnos nije osnov za nastanak građanskopravne posledice. To je tek njegovo ishodište (osuđujuća presuda krivičnog suda) i upravo je ta pravna činjenica predmet utvrđivanja u parničnom postupku.

***OSNOVNA NAČELA U PARNIČNOM POSTUPKU***

Osnovna procesna načela su:

1.Načelo zakonitosti, 2.Načelo dispozitivnosti i oficijelnosti, 3.Načelo raspravno i istražno načelo,

57

4.Načelo obostranog saslušanja stranaka, 5.Načelo usmenosti i pismenosti, 6.Načelo neposrednosti i posrednosti, 7.Načelo utvrđivanja istine, 8.Načelo javnosti, 9.Načelo poučavanja neuke stranke,10.Načelo savesnog korišćenja procesnim pravima i11.Načelo ekonomičnosti postupka.

NAČELO ZAKONITOSTI

Načelo zakonitosti predstvalja dužnost svih subjekata da postupaju po pravu, bilo u svojim stvarima, bilo u javnim poslovima. Izraz načelo zakonitosti obuhvata i načelo ustavnosti.Dužnost postupanja po pravu se izražava: u postupanju po procesnom pravu u cilju da se utvrdi i sazna stvarnost, relevantna za primenu prava, kao i primenu i materijalnog i procesnog prava, da bi se eliminisala povreda prava ili otklonilo dalje ugrožavanje prava. Procesna pravila, kojim je uređen sudski postupak, su kogentne prirode.Dužnost suda, stranaka i drugih subjekata je da se po tim pravilima ponašaju, da vode postupak i u njemu učestvuju, povinavajući se pravilima procedure.Sud ne može utvrđivati pravila postupka, niti su stranke ovlašćene da sporazumom utvrde parničnu proceduru. Parnična procedura je uspostavljena kao jedan, unapred uređeni, poredak postupanja i vršenja radnji.Ali i pored relativno stroge normative, procesnim subjektima ostaje dosta prostora da odaberu vrstu radnje, njen sadržaj i vreme preduzimanja. Značaj načela zakonitosti u primeni materijalnog prava je bitan kod odlučivanja o osnovanosti tražene pravne zaštite.Pravilo je da sud presuđuje na osnovu ustava, zakona i drugih opštih akata.Samo, kada je to izričito propisano, državni sud može da presudi po pravičnosti (ex aequo et bono). Ovim se, naravno, ni u čemu ne uskraćuju ili umanjuju ovlašćenja suda u interpretaciji prava-da pravo tumači, da putem analogije iznalazi pravno pravilo, pa i da pravnu normu stvori ako je prisutna praznina u pravu. Načelo zakonitosti prati pravilo jura novit curia-sud poznaje pravo.Sud je dužan da konsultuje pravne tekstove i utvrdi normu, koju treba primeniti u konkretnoj pravnoj stvari.Potrebno je da ispita da li je upravo ta norma merodavna za uređenje pravnog odnosa ili neka druga, te da primeni relevantnu pravnu normu. Ovo pravilo se odnosi i na strano pravo.Sud po službenoj dužnosti utvrđuje normu stranog prava, ako se po kolizionim pravilima ili sporazumu stranaka primenjuje pravo neke druge države.Sud to može sam, proučavanjem stranih tekstova, saslušavanjem lica koji su poznavaoci stranog prava(eksperti) i na drugi način ili diplomatskim putem, traženjem obaveštenja o stranom pravu putem ministarstva pravosuđa.Stranke su, takođe, ovlašćene da pruže dokaze o pravu strane države, podnošenjem javne isprave o sadržini stranog prava (certificat de coutume). Takvu ispravu izdaje nadležni organ strane države ili za to kompetentna nedržavna institucija. Ako strano pravo ne može da se sazna, to nije razlog da se odbije suđenje.Sud tada treba da izvede pravnu normu, koristeći stranu pravnu praksu i shvatanjedoktrine.Međutim, ako je sporazum stranaka osnov za presuđenje po stranom pravu, takva situacija dovodi u pitanje važnost sporazuma i otvara prostor primeni domaćeg prava.

29. NAČELO DISPOZICIJE I NAČELO OFICIJELNOSTI

58

Sloboda vršenja, raspolaganja građanskim subjektivnim pravima, dispozicija titulara tih prava, koordinirana sa izvršenjem obaveze dužnika, ne sme da bude negirana ili osetnije umanjena pravilima parničnog prava.Parnični postupak je osnovni i redovan put pravne zaštite i rešavanja gradjanskopravnih odnosa, osim kada je posebnim zakonom predvidjena druga vrsta postupka.Sudska zaštita ovih prava teba da ostane u sferi građanskog prava, da se to pravo odrazi u aktivnosti svih procesnih subjekata.Novi ZPP utvrdjuje da stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava.

Bit sudskog postupka, kao i svakog drugog društvenog procesa jesu radnje subjekata od pokretanja, razvoja ( u sadržini i vremenu) do završetka.Preduzimanje procesnih radnji- isto je u jednom smislu - ostvarivanje prava.

Zato i tu treba očekivati slobodu u vršenju prava, bilo u određivanju da se preduzme radnja, bilo u određivanju njene sadržine – u skladu sa onim što je pravo i što je u određenom sudskom postupku pravom dozvoljeno.

Ta sloboda, dispozitivnost u vršenju procesnih radnji je stranačka. Pripada tužiocu u tuženom.Novi ZPP predvidja da je načelo dispozicije stranaka sada osnovno i prioritetno u odnosu na nečelo oficijelnosti.Stranke su dužne da iznesu sve činjenice, na kojima zasnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze, kojima se one utvrdjuju.Sud će utvrditi činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva.Sud je ovlašćen da utvrdi činjenice, koje stranke nisu iznele i izvede dokaze, koje stranke nisu predložile, i to u samo dve situacije:

1. Ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizilazi da stranke raspolažu zahtevima, kojima ne mogu raspolagati ili,

2. kada je to posebnim propisima predvidjeno(npr.statusni sporovi).

Načelo dispozicije, kao primarno, konkretizovano je u odredbi člana 223. stavovi 2. i 3. ZPP, koji predvidja da svaka stranka koja tvrdi da ima neko pravo snosi teret dokazivanja.Sud je prema sadržaju svoje funkcije opremljen i određenim oficijelinim ovlašćenjima.Pravila načela dispozicije utkana su u ceo parnični postupak i deluju u skoro svim važnijim procesnim institucijama.Već u početku postupka izražena je dispozitivnost (parnični postupak se pokreće tužbom – isključivo po traženju stranke. Izuzetak je zajednički predlog bračnih drugova za sporazumni razvod braka.

Pravilo da sud ne sudi ( ne pokreće postupak po službenoj dužnosti) sprovedeno je sa svom strogošću u parničnom postupku.Prisutno je odstupanje u određenim situacijama u bračnim, paternitetskim i maternitetskim sporovima.Povodom već pokrenutog postupka, sud po službenoj dužnosti uređuje pitanja smeštaja, vaspitanja i izdržavanja maloletne dece.I kada parnični postupak pokreće državni organ u okviru strogih prava i dužnosti, to gledano u svetlu funkcije suda nije oficijelno pokretanje postupka.Državni organ tada ima položaj stranke ( tužioca), kao i svako drugo lice koje pokrene parnicu. Za parnični sud je u osnovi nevažno - da li je postupak pokrenuo pojedinac ili državni organ.

Tužilac je u određenim situacijama ovlašćen da izabere vrstu postupka:- da li pravnu zaštitu traži po pravilima opšteg parničnog postupka, ili

59

- u nekom od posebnih postupaka.Umesto posebnog postupka zbog smetanja državine, ovlašćen je da povede postupak svojinske ili državinske zaštite po pravilima opšteg postupka.Pravilo da sud ne sme da dosudi ni više ni drugo od onoga što je traženo(ne eat iudex ultra et extra petita partium), istovremeno govori o pravu tužioca da označi predmet spora. Tim određenjem po vrsti i visini zahteva sud je vezan u suđenju i dosudi prava koje tužiocu pripada (manje se može dosuditi).Međutim, jedan put od tužioca određen zahtev po vrsti i visini, kao i u odnosu na dužnika, nije u daljem postupku nepromenjiv. Tužilac je do određenog trenutka u razvoju parnice slobodan da izmeni svoj zahtev ili imenuje drugog tuženog i docnije to može uz pristanak tuženog ili uz odobrenje suda, ako je u pitanju objektivno preinačenje tužbe.Tužilac je ovlašćen da snizi tužbeni zahtev i da time suzi predmet spora. Isto da povuče tužbu (posle određenog momenta uz pristanak tuženog) ili da se odrekne tužbenog zahteva – pa da tako dovede do završetka parničnog postupka.Stranke se mogu sporazumeti ili odrediti konkludentno da se sa postupkom privremeno zastane (mirovanje postupka).Ovlašćene su da zaključe sudsko poravnanje i tim u svemu ili delom reše sporni odnos na način utvrđen njihovim dispozicijama.Instancioni postupak po redovnim i vanrednim pravnim lekovima, čineći samostalni stadijum u razvoju parnice – pokreće se po traženju stranke.One su ovlašćene da se odreknu od prava da izjave redovni pravni lek ili da ga uopšte ne ulože.

Oficijelna ovlašćenja sudaSlužbena ovlašćenja suda izvedena iz pravila načela oficijelnosti i njegovog delovanja u parničnom postupku, globalno gledano odnose se na dve grupacije procesnih aktivnosti:

1) sud prvo kontroliše ispravnost stranačkih radnji, skladnost sa procesnim pravilima i dozvoljenost njihovog dejstva u pravu;

2) druga aktivnost suda ispoljava se u vođenju postupka:

- sprovođenju procesnog reda, - uspostavljanju uslova da svaka stranka ostvari svoja procesna ovlašćenja i održi ravnotežu procesne

pozicije,- usmeravanju kretanja parnice, dovršetku postupka,- donošenju odluke.

30. RASPRAVNO I ISTRAŽNO NAČELO

Pravila o odredjivanju i utvrdjivanju procesne gradje, važne za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, u parničnom postupku se izvode iz raspravne maksime. Afirmisan je i naglašen raspravni princip, jer stranke i dalje dominiraju u stvaranju činjenične podloge odluke.

60

Sud činjeničnu gradju ne prikuplja sam, već je dobija od stanaka i podlogu za odluku obrazuje od činjeničnog materijala, koje su stranke iznele. Dokazi se iznose na predlog stranaka, ali sud i dalje suvereno odlučuje, koji ce se dokazi izvesti.Sud, takodje, ima odredjenu ulogu, iako je domet istažnog načela sužen.

Procesna gradja, do koje se dolazi u parničnom postupku je šira od onoga što se označava činjeničnim stanjem, činjenicama relevantnim za presudjivanje ili utvrdjenim stvarnim dogadjajem. Pored toga, procesna gradja se sastoji od brojnih podataka, okolnosti i drugih činjenica koje treba preispitati i odrediti njihovu važnost za presudjenje.Tek oni podaci, koji su bitni za odlučivanje, predstavljaju činjenični skup, upotrebljiv da sud u sporu presudi.Da bi se do toga došlo, potrebna je aktivnost i suda i stranaka (svakako i drugih subjekata), kako na prikupljanju i formiranju procesne gradje, tako i na ispitivanju sadržaja i relevantnosti činjenica.

Segmenti raspravnog načela- procesna aktivnost u okviru kojih su i pravila raspravnog načela se mogu razdvojiti na sledeće segmente:

1) odredjivanje stvarnog dogadjaja, povodom kog se traži pravna intervencija,2) prikupljanje podataka, okolnosti, činjenica ili informacija o tome,3) predlaganje i i pronalaženje dokaznih sredstava,4) rasprava i preispitivanje podataka, radi utvrdjivanja relevantnih činjenica

* PRAVILA RASPRAVNOG NAČELA*

Odredjivanje stvarnog dogadjaja i prikupljanje podataka, te pronalaženje i predlaganje dokaznih sredstava, povinovano je pravilima raspravne maksime.

Tužilac u tužbi prezentira skup činjenica, tvrdeći da se u stvarnosti desio takav dogadjaj i tim povodom zahteva pravnu zaštitu odredjenog sadržaja. Za potvrdu svojih tvrdnji predlaze dokazna sredstva i traži da sud o tome i tim dokaznim sredstvima sprovede dokazivanje i utvrdi tačnost datih podataka i osnovanost zahteva postavljenog u tužbi.

Tuženi, u hipotezi da se opredelio za aktivnu odbranu, izlaže svoje tvrdnje i iznosi podatke o stvarnom dogadjaju, kako ih on vidi i prilaže dokazna sredstva u predlogu svojih izjava.Sledstveno pravilima raspravne maksime, parnični sud se kreće u okvirima tvrdnji stranaka o stvarnom dogadjaju i onih dokaznih sredstava, koje su stranke predložile prema utvrdjenom stanju stvari i odlučuje da li je zahtev tužbe osnovan.

Sud nije pasivni posmatrač zbivanja, koja se odvijaju u razvoju parnice.Parnični sud se usmeravanjem stranaka, postavljanjem pitanja, razjašnjavanjem i na drugi prikladan način brine, da stranke iznesu sve bitne činjenice i označe dokazna sredstva.

Za privatno znanje sudije o stvarnom dogadjaju je nepodeljen stav, da ne sme biti upotrebljeno u vodjenju postupka i presudjenju.

Dosta se raspravlja o značaju činjenica, koje su se pojavile u parnici, a nisu iznete od stranaka.

Jedni autori smatraju da se takve činjenice ne mogu upotrebiti, dok su drugi mišljenja da je sud ovlašćen da koristi takve činjenice i da ih uzme u osnovu odlučivanja.To se pravda dužnošću stranaka da iznesu sve činjenice i instrukcijom sudu, da u utvrdjivanju činjeničnog stanja upotrebi celokupan procesni materijal.

61

Izvesno je da stranke u svojim tvrdnjama ne mogu da obuhvate sve pojedinosti, koje čine stvarni dogadjaj.Stranke obično iznose dogadjaj u najvažnijim crtama, ostavljajući da se u postupku upotpuni saznanje o stvarnom stanju i da se pojedinosti slože u celinu, koja verno odslikava dogadjaj.

Do toga se dolazi u postupku dokazivanja, prikupljanjem podataka od dokaznih sredstava (koje su mahom stranke predložile).

Dokazi se izvode na predlog stranaka, a sud suvereno odlučuje koji će se dokazi izvesti.On sugeriše strankama da predlože dokaze.Ovlašćen je da izvede i dokaze, koje stranke nisu predlozile, ako su ti dokazi značajni za odlučivanje.Poziva stranke da u označenom roku deponuju sudu iznos potreban za pokriće troškova izvodjenja tog dokaza.Ukoliko stranke u ovom roku ne polože depozit, sud odustaje od izvodjenja tog dokaza.Praktično, u rukama je stranaka definitivno odredjenje, da li će se u postupku sprovesti dokaz na kojem je sud insistirao.

*ISTRAŽNA OVLAŠĆENJA SUDA*

Sužena su procesna ovlašćenja suda. Sud samo izuzetno samoinicijativno priukuplja procesnu gradju. Sud je dobio ovlašćenje (znači da nema dužnost) da koristi istražno načelo radi formiranja procesne podloge odluke, kada se radi i o nedopuštenim dispozicijama stranaka, kada je to posebnim propisima predvidjeno. Sud ne sme da dozvoli raspolaganja stranaka, koja se protive prinudnim propisima i pravilim morala. Tu je ovlašćen i da utvrdjuje činjenice, koje stranke nisu iznele i da sprovede dokaze, koje stranke nisu predložile. Parnični sud deluje po inkvizicionoj maksimi i u vodjenju posebnih postupaka.To su mahom postupci u bračnim, paternitetskim i maternitetskim stvarima.

31.NAČELO OBOSTRANOG SASLUŠANJA STRANAKA

Maksima audiatur et altera pars(neka se čuje i druga strana), izražena je pravilom da svakoj stranci mora biti data mogućnost da se izjasni o zahtevima i navodima druge stranke, uvedena je u punom sadržaju u našem postupku. Sud je obavezan da na raspravu pozove obe stranke, da bi im omogućio da se neposredno upoznaju sa (usmenim) radnjama svake od njih, pa i drugim procesnim materijalom, do kojeg se na raspravi dolazi (informisanost inače ne bi bila potpuna).Takodje, treba da im omogući da odgovore na radnje druge strane ili preduzmu druga procesna sredstva, te, prema situaciji, da im za to dozvoli potrebno vreme.Sud treba da izvesti stranku o nekim važnim procesnim radnjama i kada se ona nije odazvala pozivu (povlačenjeu tužbe, preinačenje tužbe) To se odnosi i na pismene radnje. Sud je dužan da podneske i priloge jedne stranke dostavi drugoj, da bi sa njima bila upoznata i na njih mogla na vreme odgovoriti.Sa obzirom da stranke ne mogu biti prinudjene da vrše procesne radnje, to pravilo obostranog saslušanja treba da dovede do ove mogućnosti, a stvar je stranaka da odrede svoje dalje procesno držanje. Težiste je na informisanju stranaka, ali i na njihovom pravu da odgovore ili upotrebe druga procesna sredstva, povodom radnji protivne stranke.U tome se ne smeju sputavati.Naprotiv, upoznavanje sa procesnim radnjama druge stranke, treba da ih podstakne na procesnu aktivnost.Ono je poziv da se čuje i druga strana, da bi se postupak razvijao i u daljem kretanju koncentrisao na utvrdjivanje procesne gradje, bitne za presudjenje. Pravila o obostranom saslušanju stranaka, prisutna su u svim sektorima postupka, mada i tu ima odstupanja u interesu sugurnosti, brzine i ekonomičnosti postupka.

62

Novi ZPP je načelo obostranog saslušanja stranaka modifikovao na taj način, što se suprotna strana može pismeno izjašnjavati i ubzati proceduru (pismena razmena stavova).

32. NAČELO USMENOSTI I PISMENOSTI

Parnične radnje se mogu preduzeti u usmenom i pismenom obliku. Stvar je procesnog prava da odredi da li se parnična radnja vrši usmeno ili se preduzima u pismenoj formi. I jedan i drugi oblik radnji ima svojih prednosti i nedostataka.Načela pismenosti i usmenosti su pretrpela izmene u njihovoj konkretizaciji u novom ZPP u odnosu na dosadašnja rešenja.Pojačan je značaj pismenosti.Podnesak se više neće zamenjivati davanjem izjave na zapisnik.Posebna novina je i obavezna pismena forma predvidjena za odgovor na tužbu i parnično punomoćje.Bez usmenog raspravljanja, po Zakonom predvidjenim uslovima, moguće je donošenje presude zbog propuštanja, na osnovu priznanja, odricanja, i kad stranka izostane sa ročišta, te donošenja presude nakon dobijanja odgovora na tužbu, kada nema spora o činjenicama, već samo o pravu. Usmenost parnične radnje čini postupak efikasnijim, bržim u vremenu, dozvoljava momentalnu intervenciju da se otklone nedostaci radnje, ili da se ona upotpuni,omogućuje dijalog, raspravu, redovno je odraz stvarnog, ne traži stručnost ili opštu pravnu kulturu.Nedostaci: radnja može da bude izraz drugih interesa, da bude netačno ili nepotpuno primljena ili da uopšte ne bude primljena, zahteva se prisustvo protivnika, potrebno je uvodjenje posebnog evidentiranja. Pismeno preduzete parnične radnje- prednosti se ogledaju u pouzdanom dokazu sadržaja i vremena radnje, sprečava proizvoljnost i kasnije osporavanje. Isključena je mogućnost da se pismeni podnesci zamenjuju izjavama na zapisnik. Na ovaj način se ne troši sudsko vreme, a sa druge strane, sprečavaju se stranke da izbegnu plaćanje taksi za inicijalne podneske. Nedostaci: traže bolje poznavanje prava i sudovanja, umanjuje se brzina postupka i sužava prostor za raspravljanje i neposredno praćenje ponašanja i držanja subjekata u vršenju radnje. Pogled na organizaciju parničnog postupka, pokazuje da je parnična procedura razdvojena na više sektora.Jedna globalna podela dozvoljava da se izdvoje:

pripremni postupak, postupak na glavnoj raspravi, postupak po pravnim lekovima.

ZPP- ako za pojedine radnje nije zakonom odredjen oblik u kome se mogu preduzeti, stranke preduzimaju parnične radnje pismeno, van ročista ili usmeno, na ročistu.Na pripremnom postupku su oba oblika parničnih radnji (usmenost i pismenost) ravnomerno rasporedjena, dok na glavnoj raspravi vlada usmenost, a u postupku po pravnim lekovima pismenost. Pošto je u parničnoj proceduri centralna ustanova glavna rasprava, treba reći da je naš parnični postupak usmen.(čl.4 ZPP) Zakonom je propisan oblik značajnih parničnih radnji, tako da se tužba i žalba podnose pismeno, a tužba na ročistu se iznosi usmeno, kao i odgovor na tužbu.Važi pravilo da se parnične radnje na ročištu preduzimaju u usmenom obliku, a izvan ročišta u pismenoj formi. Usmeno preduzete parnične radnje se u njihovom sadržaju evidentiraju u sudskom zapisniku. Ne postoji mogućnost da se pismeni podnesci zamenjuju izjavama na zapisnik. Na ovaj način se ne troši sudsko vreme, a sa druge strane, sprečavaju se stranke da izbegnu plaćanje taksi za inicijalne podneske.

33. NAČELO NEPOSREDNOSTI I POSREDNOSTI

63

Pravila načela neposrednosti usmerena su da obezbede takvu relaciju da isti sud(sudija, veće), koji je u direktnom kontaktu sa strankama i izvorima informacija, od kojih dobija podatke, bude i sud koji u pravnoj stvari presudjuje. Ukoliko su to dva suda od kojih jedan sprovodi dokaze, prikljuplja podatke i prima izjašnjenja, a drugi presudjuje, onda se govori o posrednosti u postupku. U našem parničnom postupku vlada načelo neposrednosti: sud o tužbenom zahtevu odlučuje na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja.(čl.4)Dokazni postupak se sprovodi na glavnoj raspravi, pred većem ili sudijom pojedincem.Ako ne može da se dovrši na jednom ročistu, novo ročiste se drži pred istim većem.Na tom ročistu se prvo izlažu rezultati prethodnog i tek onda se postupak nastavlja, mada veće može da odluči da se rasprava ponovi.Presudu donosi veće u sastavu u kojem je učestvovalo na ročistu na kojem je glavna rasprava zaključena, odmah ili u kratkom roku. Ustupci načelu posrednosti u prvostepenom postupku više se pojavljuju kao pojedinačna odstupanja:

podaci, pribavljeni u postupku obezbedjenja dokaza, upotrebljavaju se u parnici, na pripremnom ročistu se može odrediti da predsednik veća izvede dokaze uvidjajem, veće na glavnoj raspravi može odlučiti da se neki dokazi izvedu pred predsednikom raspravnog

veća ili zamoljenim sudijom, ako je izmenjeno veće, može se odlučiti da se ne ponavljaju izvedeni dokazi, već da se pročitaju

zapisnici o prethodno provedenim dokazima. Specifična rešenja su uvedena u postupku pred drugostepenim sudom:

U ispitivanju činjenica do kojih dolazi iz podataka u parničnim spisima, drugostepeni sud može prihvatiti utvrdjenje prvostepenog suda– tada postupa po pravilim posrednosti.

Može odrediti i novu raspravu pred žalbenim većem, da bi se ponovili dokazi, izvedeni u prvostepenom postupku.

34. NAČELO UTVRDJIVANJA ISTINE (Načelo traženja istine) Pitanje istine ili istinitosti u parničnom postupku nema neke svojevrsne izražaje ili posebno definisanje-prihvataju se stavovi logike, etike, filozofije.Opšti pogled govori da je istina jedinstven i sam od sebe odrediv pojam.Ne postoje dve ili više istina. Od brojnih učenja o istini, označenih kao teorija korespondencije, ekvivalencije, redukcije, ontologizma, evidencije, transcedentalizma, misao procesnog prava se okreće teoriji korespodencije.Teorija korespodencije smatra da je istina spoznaja, adekvatna predmetu saznavanja, spoljnom svetu, stvarnosti. Sudija do istine dolazi sopstvenim iskazima i iskazima drugih, istražujući korespodentnost iskaza i stvarnosti (istina je stvarnost), odn. ispitujući istinitost ekvivalencijom iskaza, sudova (govori se o istinitosti iskaza, a ne onog što je u njemu izraženo).Koncentracija je na metodima dostizanja istine, a ne na odredjivanju šta je istina. Ishodište definitivnog dovršenog sudskog postupka je saznanje istine, ma kako se ona odredjivala. Pravo uredjuje za društvo vredne odnose, njihovo nastajanje, razvoj, prestanak.Tek pojava situacija, koje se ne odvijaju po pravu, bilo da su povrede prava ili samo njegovo ugrožavanje, otvara pitanje njihove eliminacije dobrom voljom subjekata ili u sudskom postupku snagom sudkog akta.

Uporedjenjem u sudskom postupku saznate stvarnosti sa onom koju pretpostavlja pravna norma, onog što jeste sa onim što treba da bude, dobija se odgovor o pravnom ili nepravnom.Konstatacija da saznanje stvarnosti (istina) čini osnov presudjenja, nije samo rezultat posmatranja redosleda u toku stvari, ni samo ishod logičkog izvodjenja.

64

Saznanje stvarnosti je snagom propisa utkano u celinu postupka i čini fundament parnične procedure, oznakom utvrdjeno činjenično stanje. ZPP- sud je dužan istinito utvrditi činjenice, drugim rečima, saznati istinu. Psihološka oznaka”istinito” ustvari govori o kvalitetu radnji, koje se preduzimaju u saznavanju stvarnosti. Drugim odredbama zakonskog teksta upotrebljavaju se reči “pravilno utvrditi činjenice umesto istinito”- zakonska pravila o utvrdjivanju istine.Do procesnog materijala, koji sadrži stvarnog podatke bitne za utvrdjivanje dogadjaja, sud dolazi svojom neposrednom aktivnošću, izjavama stranaka i po instruktivnim pravilima zakona.(pravne pretpostavke, javne isprave). Davno je rečeno da je potpuna pravda, velika nepravda.Iz tih podataka, činjenica, sud saznaje, za primenu prava, važnu stvarnost, gradi celovitu sliku o relevantnom dogadjaju.Procesnim pravilima je odredjeno koje izvore informacije sud moze da upotrebi.

To su: uvidjaj,isprave, svedoci, veštaci i stranke.

Ovi izvori od početka su prisutni u sudskom postupku. Sud je u istraživanju stvarnosti tematski vezan tvrdnjama stranaka o stvarnom dogadjaju.Izvan toga se, u pravilu, ne sme kretati, pa tu sud ispituje samo ono što je sporno izmedju stranaka. Priznate činjenice sud treba da prihvati i unese u procesni materijal iz kojeg se gradi predstava o stvarnom dogadjaju. Priznanje se odnosi samo na nepovoljne tvrdnje za onoga ko priznaje. Zato valja verovati da su to istiniti iskazi o stvarnosti. Pravilo je da je sud slobodan u izboru i oceni kvaliteta dokaznih sredstava i postupka, koji od njih dobija (metod slobodne ocene). Apsolutna istina, ukoliko je uopšte ima,je izvan ljudskog znanja. Ni način saznavanja uredjen parničnom procedurom nije ništa drugo, do jedan metod kojim se pre odredjuje šta se ne sme, nego da se nešto mora.U literaturi se govori o pravnoj, sudskoj, formalnoj istini.Ukoliko se tim misli na pripadnost ili svojstvenost metoda saznavanja, ove se oznake mogu prihvatiti.Ali nikako u tom smislu da postoji više istina, naročito ako se distanciraju po kvalitetu, te da je jedna od njih ona do koje dolazi u sudskom postupku.U istraživanju se može ići samo do nivoa pretpostavke o stvarnosti- verovatnoće. To su situacije, koje se odnose na neke od procesnih pretpostavki. Umesto ranijih načela tzv. materijalne istine, koje je u praksi bilo pogrešno interpretirano, sada je formulisan princip prikupljanja procesne gradje, kao nužna radna metoda koja obezbedjuje zakonitost odluke. Sud je dužan da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi osnovanost istaknutog zahteva, materijalnog ili procesnog.

Princip prikupljanja procesne gradje konkretizovan je kroz pravilo: o dužnosti stranaka da iznesu procesni materijal, da se potpuno izjasne o svim činjenicama, koje su

od značaja za rešenje spora, o dužnosti da govore istinu, o obaveznom odgovoru na tužbu, o staranju suda da se stanje stvari utvrdi pravilno, o tome da sud nije vezan za dispozitivne parnične radnje, kojima se prekoračuju granice slobode

raspolaganja, da sud može da naredi da se stranka informativno sasluša, da sud postavlja pitanja, itd.

35. NAČELO JAVNOSTI

65

Sledstveno ustavnim pravilima u čl.4 ZPP- propisano je da u parničnom postupku sud odlučuje na osnovu javnog raspravljanja.Javnost sudjenja se pravda potrebom da gradjani budu upoznati sa ostvarivanjem ove važne državne funkcije i da se postigne viši stepen poštovanja prava. Propisano je da svaki punoletni gradjanin ima pravo da prisustvuje i prati sudsku raspravu u parničnom sporu. To se prvenstveno odnosi na ročiste za glavnu raspravu, zatim na ročiste za raspravu pred drugostepenim sudom, pripremno ročiste, ročiste za objavljivanje presude i ročista koja se održavaju pred presednikom veća ili zamoljenim organom. Stranačka (uža) javnost se ne može isključiti. I onda kada je javnost isključena, to se ne odnosi na stranke, njihove zakonske zastupnike, punomoćnike, umešače.Isključenje javnosti iz sudjena se odredjuje unapred kao:1) zakonsko isključenje javnosti –npr. bračni sporovi i sporovi izmedju roditelja i dece. 2) sudsko isključenje javnosti- sud se ovlašćuje da ceni razloge i odluči da li će sprovesti javno sudjenje.

Razlozi koji dozvoljavaju da sud isključi javnost su: interesi čuvanja službene ili lične tajne, interesi javnog reda, zahtevi morala, obezbedjenje nesmetanog održavanja rasprave.

Većanju i glasanju mogu prisustvovati samo članovi veća i zapisničar. I kada je javnost isključena sud može dozvoliti da glavnoj raspravi prisustvuju odredjena službena lica, naučni i javni radnici, ako je to značajno za njihovu službu i naučnu delatnost. Na zahtev stranke, glavnoj raspravi mogu prisustvovati najviše dva lica, koja ona označi.Sud će upozoriti lica, koja prisustvuju glavnoj raspravi, na kojoj je javnost isključena, da su dužna da kao tajnu čuvaju sve ono što su na raspravi saznala i ukazaće im na posledice odavanja tajne.Sud odlučuje o isključenju javnosti rešenjem, koje mora biti obrazloženo i javno objavljeno.Protiv rešenja o isključenju javnosti, nije dozvoljena posebna žalba. Objavljivanje presude je javno, sastoji se uglavnom u čitanju izreke presude i kratkom saopštavanju razloga, koji su operedelili takvo presudjenje.Ako je javnost bila isključena na glavnoj raspravi, izreka ce se uvek javno pročitati, a sud će odlučiti, da li će se isključiti javnost prilikom objavljivanja razloga presude.

36. NAČELO POUČAVANJA NEUKE STRANKE

Procesnim institutima se sigurno ne može održati jednakost stranaka i ravnoteža procesnog položaja, ako je na jednoj strani lice, koje ne poznaje pravo,a na drugoj pravnik. Te negativne posledice ovih kretanja smanjuje se uvodjenjem ili uredjenjem ustanove pomoći neukoj stranci. Sud je dužan da upozna stranku,koja se iz neznanja ne koristi procesnim pravima, na procesne radnje koje može preduzeti i na njihov značaj.To se odnosi na umešača, zakonskog zastupnika, pa i na punomoćnika, koji nema pravnu spremu.

Značajni primeri poučavanja su: saopštavanje i upozorenje ili poziv da se pismena ili usmena radnja ispravi ili upotpuni, da se odredi tužbeni zahtev, da se predlože dokazi, da se saopšte važne činjenice, da postoji razlika izmedju priznanja činjenica i priznanja tužbenog zahteva, da se može zaključiti poravnanje, da se može izjaviti pravni lek ili se toga odreći.

66

Pouka se daje samo o procesnim pravima, to se ipak u svemu ne može sprovesti. Nekad parnična radnja direktno povlači materijalno pravna dejstva, koja je nemoguće izostaviti iz pouke(sudsko poravnanje,odricanje od tužbenog zahteva). Sud u pouci može da ukaže i na neka materijalna pitanja, pazeći da ne prelazi granice objektiviteta(tužbeni zahtev nije dovoljno odredjen) U nekim situacijama je izričito uvedena dužnost suda da pouči neuku stranku.Značajni primeri su:

upozorenje stranci da punomoćnik nije sposoban da je zastupa, poučavanje podnosioca pismene radnje, da se podnesak ispravi ili dopuni, upozorenje na posledice izostanka sa ročišta, savet stranci da uzme punomoćnika itd...itd.

Propust suda da pouči neuku stranku je relativno bitna povreda pravila postupka. Znači, u novom ZPP poučavanje stranke svedeno je na minimum.Samo u dva slučaja predvidjeno je da će sud preduzimati neke mere u vezi s pružanjem pravne pomoći i vraćanjem na ispravku podneska neukoj stranci.Sud će poučiti neuku stranku, koja nema punomoćnika, koje parnične radnje može preduzeti.On ima još jedno ovlašćenje u pružanju pomoći stranci: na predlog stranke ili po službenoj dužnosti, pribaviće ispravu kada se ona nalazi kod državnog organa ili druge organizacije, a sama stranka ne može izdejstvovati da se preda ili pokaže.Ovakva ograničenja ovlašćenja, koja predstavljaju konkretizaciju poučavanja stranke, tj. pomoći, posledica su i davanja prioriteta raspravnom načelu i inicirane načelom dispozicije stranaka, koje imaju obavezu da pruže sudu potreban procesni materijal.Obaveza suda je da se stara o prihvatanju kvalitetnih i potrebnih dokaza, pa će postupati u smislu navedenih zakonskih obaveza, samo kad utvrdi da je to nužno.

37.NAČELO SAVESNOG KORIŠĆENJA PROCESNIH NAČELA

*Nesavesnost i zloupotreba procesnih prava*

Iz ustanove rimskog prava “bona fides”, proisteklo je i u pravu usvojeno načelo savesnog preduzimanja pravnih akata, bilo da su to akti vršenja ovlašćenja, bilo izvršavanja obaveza.Najizrazitiji, mada ne i jedini akti nesavesnog postupanja, su radnje zloupotrebe prava. Zloupotreba prava pretpostavlja delovanje ili držanje u vršenju prava. Zato ti akti nisu izvan prava, u smislu da nemaju drugog dodira sa pravom, izuzev što su atak na pravo. Samo sto se to delovanje ili držanje, vrši na takav način da se ide na postizanje efekata suprotnih cilju zbog kojih su prava uspostavljenja:

da se nekom nanese šteta, da se jedno lice maltretira, da se za sebe stekne neka povoljnost, koja se redovnim putem u ostvarivanju prava ne bi postigla. da se izbegne primena prinudnih propisa.

(čl.13 ZOO je izričito rečeno, da je zabranjeno vršenje prava nasuprot cilju , zbog kog je ustanovljeno ili priznato)

Za kvalifikaciju akta zloupotrebe prava traži se krivica- svest o njegovom značenju i htenje da se preduzme. Izvesno je da tu spadaju namera i gruba nepažnja(dolus i culpa lata), dok obična nepažnja ne spada (culpa levis).

67

Radnje preduzete običnom nepažnjom bi bilo rizično odredjivati kao akt zloupotrebe prava, mada sadrže jednu dozu nesavesnosti. Parnica je spor, konfliktna situacija izmedju dve strane, u šta su utkani napad i odbrana, opreznost, rezerve, procena kada i sa kojim sredstvima da se deluje i niz drugih, koji opredeljuju vršenje procesne radnje, u cilju da se sud uveri u osnovanost ili opravdanost tvrdnji i traženja.Veoma značajno u vršenju procesnih akata, parnične radnje se preduzimaju samo u sudskom postupku i prema sudu.Znači, da su pod stalnom kontrolom suda, već od trenutka preduzimanja, pa nadalje u njihovom delovanju. To dozvoljava sudu da odmah ispita njihovu pravnost i momentalno interveniše, ako utvrdi da su u polazištu ili ishodu akti nesavesnog postupanja. Doktrina o savesnosti u vršenju prava, odn. zabrani zloupotrebe prava, uvedena je u naš sistem parničnog (gradjanskog) procesnog prava i promovisana do nivoa načela parničnog postupka. (čl.9 i 10 ZPP je propisano da su stranke dužne da savesno koriste procesna prava, a da sud treba da onemogući svaku zloupotrebu tih prava).

* Sprečavanje nesavesnog korišćenja procesnih radnji* Dužnost je suda da onemogući svaku zloupotrebu procesnih prava, bilo već u preduzimanju radnje (držanju), bilo po nastanku posledice (čl.10 ZPP).Sprečavanje nesavesnog korišćenja procesnih prava- instrumenti za sprečavanje nesavesnog korišćenja procesnih prava su :

odbacivaje tužbe, odbijanje da se uvaži procesna radnja, oduzimanje dejstva parničnoj radnji, pa i novčana kazna.

Vrsta i odredjenje sankcija nekad su samo propisani u zakonskom tekstu, tako da sudu ostaje dosta slobode, da odabere način eliminacije nesavesnih postupanja i nastalih posledica.Sud npr.treba da odbaci tužbu, ako se vodi prividna parnica ili parnica iz obesti ili da izbegne nadležnost stranog suda (zahteva se da se utvrdi da je stvar svojina tužioca u cilju da bi se poverioci tuženog sprečili sa se namire na toj stvari, tužbom se traži naknada štete u visini od jednog dinara, tuženi je stranac koji kod nas ima imovinu sasvim neznatne vrednosti)Takodje, ne treba uvažiti procesne radnje (držanja), usmerene na to da se postupak nepotrebno odlaže, da se drugoj strani prouzrokuju troškovi, da se izbegne primena kogentnih propisa ili postigne korist nespojiva sa moralnim pogledima društva.U odredjenim situacijama uvažavaju se neke više vrednosti i sudu se uskraćuje ovlašćenje da parničnu radnju oglasi nevažećom, ako je izvesno da je izraz nesavesnih postupaka.

Sankcionisanje nesavesnih postupaka je u samoj osnovi uvodjenja procesnih pravila, mada se to možda neposredno ne vidi iz zakonskog teksta (predaja sudskog pismena drugom licu ili stavljanje na oglasnu tablu suda usled izbegavanja prijema). Procesna prevara se uvek sankcioniše oduzimanjem važnosti parničnoj radnji i otklanjanjem posledica koje su iz tog nastupile (npr.stranka je izostala sa ročišta, koje je održano u njenoj odsutnosti, jer se dogovorila sa drugom strankom da postupak miruje; doneta je presuda zbog propuštanja, pošto je tuženi izostao s ročišta, a sporazum sa tužiocem je bio da povuče tužbu). Načelo savesnosti je prošireno i na dužnost stranke i umešača i njihovih zakonskih zastupnika da govore istinu pred sudom(čl.9 ZPP). Odnosi se na sadržaj tužbe i odbrane, na izjašnjenje o tužbi i odbrani, na sve druge pismene i usmene izjave stranaka o činjenicama.Insistira se da izjave budu potpune, da se iznesu sve činjenice važne za presudjenje.Pošto stranka ne mora aktivno da nastupa u postupku ili se može ograničiti na vršenje samo nekih procesnih radnji, dužnost da se govori istina, prvenstveno se odnosi na aktivnu stranku.Pasivno držanje se ne kvalifikuje kao nesavesno postupanje.

68

Izjave stranaka su više subjektvni iskazi, redovno opterećeni pristrasnim gledanjima, za koje se pretenduje da su istiniti. Mnogo puta su delom ili u celini netačni. Ali nisu laž, u tom smislu da se svesno daju netačni iskazi, da bi se postigla neka korist ili ostvario interes.Važno je obezbediti aktivno učešće subjekata u postupku, po cenu netačnosti u iskazivanju, nego li ih pretnjom sankcijama usmeriti na pasivno držanje. Za zloupotrebu procesnih prava propisana ja novčana kazna. Ona se izriče samo za težu zloupotrebu prava. Novčana kazna se može kumulirati sa drugim sankcijama, predvidjenim za nesavesno vršenje prava. Ali se ne sme izreći za nesavesne postupke koji nisu kvaliifikovani kao zloupotreba prava. Stranka koja je pretprela štetu usled akata zloupotrebe procesnih prava, može zahtevati naknadu po po pravilima gradjanskog prava.

Rezime: Načelo savesnog korišćenja procesnih ovlašćenja i načelo zabrane njihove zloupotrebe, koja su neodvojiva, regulisana su članom 9.ZPP i konkretizovana u nizu odredbi, te posebno u novoj glavi XV kojom se reguliše nepoštovanje procesne discipline i uvode odgovarajuće sankcije. Primenom člana 235. ZPP, koji daje ovlašćenje sudu da može novčano da kazni fizičko i pravno lice , odgovorno lice u državnim organima, organima jedinice lokalne samouprave i organima teritorijalne autonomije koja nisu postupila po rešenju suda, daju se garancije procesne discipline. Čl.254. ZPP koji sankcioniše ponašanje veštaka, takodje uvodi procesnu disciplinu, što je predvidjeno i odredbom čl.10, stav 1. ZPP, kao osnovnom odredbom. Adekvatna primena ovih članova mora da bude praćena i upoznavanjem sudskog kadra, kao i svih učesnika u postupku sa standardima i odlukama suda u Strazburu, pravilima ponašanja i prioritetima u pogledu poštovanja rokova (sporovi vezani za regulisanje dečjih prava, svih prava iz porodičnih i radnopravnih odnosa).Nadalje je potrebno razumevanje “razumnog roka”, koji je specifičan za svaki konkretan slučaj u sudskoj praksi. Obezbedjenje “razumnog roka” pravno je konkretizovano nizom odredbi, kojima su skraćeni rokovi.Posebno se mora ukazati na odredbu člana 78, stav 3.ZPP “Sud će” odrediti stranci rok za uklanjanje nedostataka, na koje je ukazano stavom 1. i 2. ovog člana, za razliku od ranije formulacije, u kojoj je bilo predvidjeno da sud može odredjivati rok.Više nema ni odredbi, koje daju mogućnost produženja zakonskih rokova.

38. Načelo ekonomičnosti i efikasnosti- rešavanje sporova u razumnom roku

Sudstvo i sudovanje je javna služba i kao takva je povinovana pravililima ekonomičnosti. To je opšti interes nacionalne privrede u čemu se odražavaju i interesi pojedinaca, kao neposrednih korisnika ove službe i stvaralaca sredstava, kojim se obezbedjuje njeno nesmetano funkcionisanje. Pravilo je da je sud dužan da vodi postupak bez odugovlačenja i sa što manje troškova. Ovo je prisutno u konceptu celog postupka i sprovedeno nizom pojedinačnih pravila. Nekada su to naredjujuće norme, a nekad su norme instruktivne prirode, što dozvoljava sudu i strankama veću slobodu i izbor izmedju više solucija.Ipak, opcije suda prilikom izbora procesnih sredstava, vodjene pravilima o ekonomičnosti postupka, ne smeju da idu na štetu pravilnog i zakonitog sudjenja. Važniji su primeri dužnosti i ovlašćenja suda u situacijama spajanja postupka iz više parnica, korisne delegacije, održavanje stvarne nadležnosti višeg suda, postupka u stvarima male vrednosti, utvrdjivanja vrednosti predmeta spora, odredjivanja pripremnog ročišta, nastavka postupka na sledećem ročištu, itd ...itd.U čl.10,stav 1. proklamovano je pravilo o sudjenju u razumnom roku. Sudija mora sam da utvrdi šta je razumni rok u konkretnoj parnici.( Standardi: dečja prava, radni sporovi imaju prioritet).

69

Inače, ova načela su konkretizovana: kroz nova pravila o ročistima, kroz prpisivanje mnogih novih rokova za stranačke i sudske parnične radnje, kroz novu koncepciju pripremnog postupka, kroz promene u postupku za vraćanje u predjašnje stanje, kroz pravila o prekluziji za iznošenje novuma i materijalnopravnih prigovora, kroz mogućnost da se u pripemnom postupku odluči, kroz uvodjenje presude zbog propuštanja, kroz ograničenje broja ukidanja prvostepene presude i obavezno otvaranje drugostepene rasprave itd.

*** (p.s.)Stranke su dužne da iznesu sve činjenice, na kojima zasnivaju svoje zahteve, da predlože dokaze, kojima se utvrdjuju te činjenice. Sud utvrdjuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovnosti zahteva.Sud je ovlašcen da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele, izvede dokaze koje stranke nisu predložile, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizilazi da stranke raspolažu zahtevima, kojima ne mogu raspolagati ili kada je to posebnim propisima predvidjeno.

39. POJAM, STICANJE I SUKCESIJA PARNIČNE STRANKE

a) Pojam stranke

U parničnom postupku, pored suda nastupaju još dva osnovna ili glavna subjekta: tužilac i tuženi.

Tužilac je lice koje je podnelo tužbu, a tuženi lice protiv koga je tužba podneta. Iako su u različitim procesnim pozicijama, globalna jednakost njihovog pravnog položaja, dozvoljava da se označe zajedničkim nazivom- stranke. Parnični postupak je, isključivo, dvostranački. On nastaje i odvija se izmedju dve strane, reprezentovane sa dva lica u različitim i suprostavljenim procesnim položajima(stranama).Parnični procesni odnos ne može ni nastati, ako nema dva lica u pozicijama jedne i druge strane, niti se održati ,ako u daljem razvoju, na jednoj strani, više ne bude subjekta, koji personifikuje taj procesni položaj.Ne može ni onda, kada se uspostavi treća samostalna procesna pozicija. Pojam stranaka je procesne prirode.Izvan parnice nema stranaka, ni tužioca ni tuženog.Tek po pretpostavkama, utvrdjenim procesnim pravom postaje se stranka i taj položaj održava.Potrebno je razlikovati situacije:

ko može biti stranka, kako se postaje i ko jeste stranka.

b)Ko može biti stranka?

Stranka može biti svaki subjekat prava, svako fizičko i pravno lice.Materijalnopravnim propisima je odredjeno ko su subjekti prava i kakav je njihov pravni položaj.

Pravilima procesnog prava je taj odnos deklarisan, uz dodatak, da se posebnim propisima može odrediti, da u postupku, u svojstvu stranke, mogu nastupiti i subjekti, koji nisu fizička i pravna lica.

70

Taj status je ex lege priznat javnom tužiocu, da u sporu za poništenje braka pokrene i vodi postupak. I nastup nekih drugih subjekata u parničnom postupku je blizak položaju stranke (stečajni upravnik, privremeni staralac zaostavštine u slučaju nepoznatih naslednika). Status stranke se može steći i odlukom suda.Sud je ovlašćen da jednoj društvenoj tvorevini prizna svojstvo stranke i takav nastup u parničnom postupku (Ius standi in iudicio-pravo stati pred sud).To su oblici udruživanja, koji još nisu ispunili uslove da budu pravno lice(subjekti prava), ali i ona udruživanja, koja na to uopšte ne pretenduju ( udruživanje gradjana u cilju elektrifikacije naselja, uvodjenje telefona, izgradnje ulice).Parnični sud može, izuzetno, s pravnim dejstvom u odredjenoj parnici, priznati svojstvo stranke i onim oblicima udruživanja i organizovanja, koji nemaju stranačku sposobnost, ako utvrdi da, s obzirom na predmet spora , u suštini ispunjavaju bitne uslove za sticanje stranačke sposobnosti, a naročito ako raspolažu imovinom, na kojoj se može sprovesti izvršenje.U stvari, priznanjem nastaje jedan pravni subjekt sa atributima sličnim pravnom licu.Na pozitivno rešenje suda, kojim se priznaje svojstvo stranke u parnici, nije dozvoljena posebna žalba.

c) Kako se postaje i ko jeste stranka.

Položaj stranke se stiče podnošenjem tužbe sudu, tužilac po svojoj volji, a tuženi u pravilu nevoljno.Relevantan je momenat podnošenja tužbe, pokretanja parničnog postupka.Docnije promene u pravnom subjektivitetu jednog subjekta, uredjuju se po odredbama o sukcesiji, konfuziji i drugim pravilima. Tačnosti odredjenja, da je pojam stranke procesne prirode, odgovara činjenica da se taj status stiče aktom podnošenja tužbe.Ne traže se neki drugi uslovi, naročito ne da procesni subjekti imaju odredjeni položaj u materijalnom pravnom odnosu, povodom koga se vodi parnica.Istina, u pravnom životu je obično prisutno, da su subjekti u materijalnopravnom odnosu, povodom koga se vodi parnica (stranka u materijalnopravnom smislu), istovremeno i subjekti tog procesnopravnog odnosa (stranka u formalnopravnom smislu). Postojanje stranke je pozitivna procesna pretpostavka, i ona mora prisustvovati, već kod pokretanja postupka i nadalje do zavšetka parnice.Ukoliko sud utvrdi da lice koje nastupa kao stranka, ne može biti stranka, treba da ispita, da li je taj nedostatak otklonjiv. Ako jeste, poziva tužioca,da tužbu ispravi ili preduzima druge mere, da bi se postupak mogao nastaviti. Do tada se u parnici mogu vršiti samo one radnje, zbog čijeg bi odlaganja mogle nastupiti štetne posledice za stranku.To znači, da će sud voditi postupak i sa strankom, čiji je subjektivitet doveden u pitanje.Do ovog dolazi, zato što se samo u parnici može odlučiti, da li jedno lice može biti stranka. Neuklonjiv nedostatak, kao i propust da se tužba ispravi, povlači odbacivanje tužbe i ukidanje preduzetih procesnih radnji, ako je to potrebno (žalba je dozvoljena i licu, kome je osporen status stranke).

d) Pravna sukcesija u položaj stranke

Parnični procesno pravni odnos, u pravilu, nije vezan za ličnost odredjenog subjekta, koji je originerno (izvorno) nastupio u svojstvu tužioca ili tuženog. Posle pokretanja postupka, promene ličnosti na strani tužioca ili tuženog su izraz pravne sukcesije. Tada se procesnopravni odnos održava i nastavlja sa drugim subjektima u neizmenjenom sadržaju- procesna sukcesija. Procesna sukcesija može biti izazvana gradjanskopravnom sukcesijom ili da nastupi, kao samostalna pravna pojava.

* Dejstvo gradjansko pravne sukcesije*

71

Smrt fižičkog lica ili prestanak pravnog lica i druge takve statusne promene vode univerzalnoj (gradjanskopravnoj) sukcesiji, pa samim tim i procesnoj sukcesiji.Naslednici fizičkog lica ili pravno lice, koje je sledbenik ranije postojećeg pravnog lica, po samom zakonu stupa u pogledu prenosivih prava i obaveza u pravni položaj prethodnika.Procesnopravni odnos se nastavlja sa novim subjektima na, dotada, dostignutom stepenu razvoja i u tom sadržaju.Novi subjekti se ne mogu tome protiviti.Po svojoj prirodi, sukcesija sprečava pravne sledbenike da preduzmu radnje, koje ne bi mogao ni prethodnik.

Singularna, parcijalna gradjanskopravna sukcesija nema takvo dejstvo.Otudjenje stvari ili prava, povodom kojih teče parnica, nije smetnja da se parnica izmedju istih stranaka nastavi i dovrši. Ali lice koje je, u toku parnice, steklo stvar ili pravo, može stupiti u parnicu u mesto tužioca ili tuženog. Za tu procesnopravnu sukcesiju potrebno je da pristanu obe stranke, izmedju kojih je do tada parnica tekla.

* Procesnopravna sukcesija*

Procesno pravna sukcesija nastaje u momentu stupanja u parnicu sticatelja stvari i prava, a procesni odnos se nastavlja sa sadržajem, koji je do tada dostignut. Do procesnopravne sukcesije dolazi nezavisno od nastupanja singularne gradjansko pravne sukcesije, pa i onda ako ove nema.Pored gore navedenog slučaja procesnopravne sukcesije, tu spadaju još neke situacije:

1. Subjetivnim preinačenjem tužbe menja se tuženi ,tako da u parnicu stupa novo lice u tom svojstvu.Za preinačenje tužbe potreban je pristanak lica, koje treba da stupi u parnicu, umesto tuženog, a ako se tuženi već upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, potreban je i pristnak tuženog.Ako se tuženi upustio u raspravljanje o glavnoj stvari umesto tužioca, može da stupi u parnicu kao novi tužilac, samo ako na to pristane tuženi.

2. Intervenijent može stupiti u parnicu na mesto stranke, kojoj se bio pridružio, ako na to pristanu obe stranke.

3. Imenovani prethodnik može stupiti u parnicu na mesto tuženog, koji ga je na to pozvao(zakupac-zakupodavac).

40. Stranačka, parnična i postulaciona sposobnost

1) Stranačka sposobnost (procesna pravna sposobnost)*Pojam stranačke sposobnosti

Najznačajnija je pravna sposobnost: biti nosilac prava i obaveza.Ona je više uslov postojanja pravnog subjekta, nego činilac sadržine njegovog pravnog subjektiviteta.

U prethodnim izlaganjima je već rečeno, koja lica mogu biti subjekti procesnog prava u položaju tužioca i tuženog.To su:

fizička lica, pravna lica, lica odredjena zakonom, lica kojim je sud priznao taj status.

72

Samo fizička lica imaju opštu pravnu sposobnost,tj. sposobnost da budu nosioci svih (u relativnom smislu) prava i obaveza, pa samim tim i procesnih.Ova sposobnost, kada se odnosi na procesno pravo i mogućnost da se bude nosilac procesnih prava i dužnosti, označava se terminom stranačka sposobnost( procesna pravna sposobnost).Stranačka sposobnost je samo jedan deo opšte pravne sposobnosti.To je takav deo opšte pravne sposobnosti, koji je uvek u njenom sadržaju, pošto bi se, inače, pravni subjekt našao u položaju, da ne može da štiti svoja prava. Pravna lica imaju užu pravnu sposobnost. Mogu biti nosioci prava i obaveza svojstvenih svim pravnim licima i onih,koja se odnose na njihovu delatnost.Pravna lica imaju specijalnu pravnu sposobnost, nasuprot onoj fizičkih lica, uslovno odredjenoj, kao opšta pravna sposobnost.U sastavu pravne sposobnosti pravnih lica je i stranačka sposobnost-sposobnost biti nosilac procesnih prava i dužnosti. Lica koja imaju pravni subjektivitet, po zakonu ili kojim je sud priznao taj status, imaju stranačku sposobnost, tj.mogu biti nosioci procesnih prava i dužnosti.Moglo bi se reći, uz dosta rezerve, da i ovi subjekti imaju pravnu sposobnst svedenu na pravne akte u oblasti procesnog prava.

* Nastanak i prestanak stranačke sposobnosti*

Fizička lica stiču stranačku sposobnost u momentu rodjenja, pojavom pravnog subjekta.Ta sposobnost prestaje sa smrću fizičkih lica, a merodavno je pravo po državljanstvu subjekta.

Pravna lica ( i pravna lica u osnivanju) stiču stranačku sposobnost u momentu nastanka ( po sistemu registracije ili prijave).Gube je prestankom pravnog lica (u stečajnom ili drugom takvom postupku i kod odredjenih statusnih promena).

Za strana pravna lica važi pravo, po kojem je pravno lice osnovano.Medjutim, ako je ono sa stvarnim sedištem u drugoj državi i po pravu te države ima njenu pripadnost, onda se primenjuje pravo te države.

2) Parnična sposobnost (procesna poslovna sposobnost)

*Pojam parnične sposobnosti

Sposobnost stranke da svojim aktima u postupku punovažno preduzima procesne radnje, označava se parničnom sposobnošću.Odgovara poslovnoj sposobnosti u sferi odnosa uredjenih materijalnim pravom. Upotrebljava se i oznaka procesna poslovna sposobnost, izražavajući tim da se odnosi na vršenje pravnih radnji procesne prirode.Parnična sposobnost je potpuna.Razlikujemo:

parničnu sposobnost fizičkih lica (potpuno poslovno sposobnih lica) parničnu sposobnost maloletnih lica i lica kojim je delimično oduzeta poslovna sposobnost, parničnu sposobnost pravnih lica.

Dok je stranačka sprosobnost ( procesna pravna sposobnost), kao mogućnost da se bude nosilac procesnih prava i dužnosti conditio sine qua non pokretanja parnice i njenog postojanja, parnična sposobnost nema takav znacaj.I stranka koja nije parnično sposobna može nastupiti u parnici.Samo tada svoja prava i dužnosti vrši putem zakonskog zastupnika, odnosno staratelja.

73

Stranačka sposobnost je neodvojiva od subjekta prava, nastaje i postoji dok postoji subjekat prava. Parnična sposobnost u pravilu nastaje kasnije, a može se desiti i da ne nastane (kod pravnih lica obe sposobnosti nastaju istovremeno).Parnična sposobnost je samo jedan specifičan sadržaj poslovne sposobnosti izražen u vršenju pravnih radnji procesne prirode.

* Parnična sposobnost fizičkih lica (potpuno poslovno sposobnih lica)

Pravilo je da su parnično sposobna ona lica, koja imaju potpunu poslovnu sposobnost (čl.74 ZPP) Prema zakonodavstvu u porodičnim odnosima, fizičko lice stiče potpunu poslovnu sposobnost sa navršenih 18 godina života.Izuzetno, može i ranije ako je stupilo u brak pre punoletsva.Od tog momenta fizička lica imaju i parničnu sposobnost. Parnična sposobnost stranog državljanina uredjuje se po pravu zemlje, čiji je on državljanin.Ako je takvo lice parnično nesposobno po tom pravu, a parnično sposobno po pravu države, pred čijim se sudom vodi postupak, takvo lice može lično preduzimati procesne radnje. Parnična sposobnost prestaje smrću fizičkog lica ili na druge načine, povezane sa prestankom poslovne sposobnosti.

* Parnična sposobnost maloletnih lica i lica kojim je deliimično oduzeta poslovna sposobnost*

Maloletno lice koje je navršilo 14 god života može samostalno i sa važnošću da preduzima one pravne akte, koji su mu zakonom dozvoljeni, jer ima ograničenu poslovnu sposobnost.Može da zasnuje radni odnos, da zaključi pravne poslove, povodom novčanih sredstava, ostvarenih radom.U zoni prava i obaveza, povodom tih dozvoljenih pravnih akata, maloletno lice je parnično sposobno.Ono može da tuži ili da bude tuženo, a da u tome ne nastupa njegov zakonski zastupnik.To znači da delom ima parničnu sposobnost.Maloletnik je parnično sposoban u granicama priznate poslovne sposobnosti.Parnična sposobnost može biti samo potpuna ili da je uopšte nema.Tamo gde je ima, pa makar i delom vezano za materijalno pravne odnose, to lice može da preduzima sve procesne radnje, kao i svako drugo parnično sposobno lice. Maloletno lice, koje nije navrsilo 14 god života je parnično je nesposobno.

Punoletnom licu se rešenjem vanparničnog suda može ograničiti poslovna sposobnost- delimično lišenje poslovne sposobnosti.Ta lica su jednaka maloletniku starijem od 14 godina u pogledu vršenja pravnih akata.Pored toga, rešenjem suda se može odrediti i vrsta pravnih poslova , na koje se takvo lice ovlašćuje, da ih samostalno i bez odobrenja staraoca vrši.Isto to može odrediti i organ starateljstva.Punoletno lice delimično lišeno poslovne sposobnosti, jednako je maloletniku starijem od 14 godina, procesno je sposobno (potpuno) da samostalno nastupa u parničnom postupku, u granicama svoje poslovne sposobnosti. Punoletna lica potpuno lišena poslovne sposobnosti, nemaju parničnu sposobnost.Jednaka su licima do 14 godina.

* Parnična sposobnost pravnih lica*

I pravna lica imaju parničnu sposobnost-mogu sticati svojim aktima procesna prava i dužnosti.Ona je šira od poslovne sposobnosti i kvalitativno je sadržajnija.Pravno lice može da nastupi u postupku, povodom prava i obaveza, koja ne moraju biti u sklopu njegove pravne, pa tim ni poslovne sposobnosti. Pravno lice stiče parničnu sposobnost već od nastanka, a gubi je prestankom pravnog lica. Merodavno je pravo države po sedištu suda, u kojem je pravno lice registrovano.

74

* Nedostaci parnične sposobnosti*

Sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na parničnu sposobnost stranaka-tužioca i tuženog, a u postupku po vanrednim pravnim lekovima, samo ako je to istaknuto u razlozima, zbog kojih se taj lek podnosi. Odmah, po prijemu tužbe, sud ispituje da li stranke imaju parničnu sposobnost. Ukoliko ustanovi da postoje nedostaci u parničnoj sposobnosti tužioca, sud će ga pozvati, da u odredjenom roku otkloni te nedostatke ( da prikaže izvod iz matične knjige o zaključenju maloletničkog braka).Ako utvrdi da tužilac nema parničnu sposobnost, sud će pozvati njegovovg zakonskog zastupnika, da se izjasni o podnetoj tužbi.Ukoliko tužilac nema zakonskog zastupnika ili se on ne izjasni, sud o tome izveštava organ starateljstva. Protekne li neuspešno vreme, odredjeno za otklanjanje nedostataka, sud će tužbu odbaciti (rok se može produžiti) Sud mahom postupa na isti način, ako se nedostaci ispoljavaju u parničnoj sposobnosti tuženog.Ukoliko ustanovi da tuženi nije parnično sposoban i da nema zakonskog zastupnika, tužbu ne odbacuje.Pozvaće organ starateljstva da tuženom postavi zakonskog zastupnika. Do otklanjanja nedostataka u postupku se mogu preduzimati samo one procesne radnje, zbog čijeg bi odlaganja mogle nastati štetne posledice za stranku. Zakonski zastupnik, koji je kasnije stupio u parnicu ili koji je odredjen posle pokretanja postupka, kao i stranka koja je nakon toga postala parnično sposobna, ovlašćeni su da odobre do tada preduzete parnične radnje. Gubitak parnične sposobnosti u toku postupka, kao i smrt zakonskog zastupnika, povlače prekid postupka, ako stranka nema punomoćnika.

* Postulaciona sposobnost*

U nekim sistemima se stranci, koja je inače u svemu parnično sposobna, uskraćuje ovlašćenje da sama preduzima sve ili neke procesne radnje, bilo pred svim ili samo nekim sudovima (pred 20 ili pred trgovačkim sudovima).Da bi mogla da pokrene ili vodi postupak, treba da imenuje punomoćnika, po pravilu iz reda lica koja se profesionalno bave zastupanjem-advokata.Takva stranka nema postulacionu sposobnost (postulatio-zahtevanje,traženje,molba). Razlozi za uvodjenje ovog instituta su razliciti interesi profesije, nesmetan i efikasniji rad sudova... ZPP- stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji,direktnoj reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti. U našem pravu ovaj institut je napušten.Svaka stranka koja ima parničnu sposobnost postulaciono je sposobna.Može pred sudom neposredno i sa važnošću da preduzima parnične radnje.

41. Stvarna i procesna legitimacija (Pravo stranke na vodjenje spora)

U pravu uopšte, naročito u procesnom, upotrebljava se oznaka stvarna legitimacija-aktivna i pasivna ( legitimatio ad causam). U pravnom odnosu jednom licu, poveriocu, pripada ovlašćenje da prema sadržaju tog odnosa zahteva neko činjenje ili nečinjenje od nekog drugog lica, dužnika(da plati cenu, da nadoknadi štetu) Povodom tako odredjenog pravnog odnosa, treća lica nemaju šta da zahtevaju, niti se od njih može nešto zahtevati. To je odnos samo izmedju onih lica, koja su u njemu u položaju poverioca i dužnika. Upravo povodom toga se govori, da su ovi subjekti stvarno legitimisani, poverilac da zahteva (aktivno legitimisan), a dužnik da tome odgovori (pasivno legitimisan).Vidi se da je to u svemu zona materijalnog

75

prava.U procesnom odnosu se sa tom kategorijom može operisati, kao i sa drugim materijalnopravnim pretpostavkama. Podneta tužba, odnosno tražena pravna zaštita, u situaciji kada postoji stvarna legitimacija- aktivna i pasivna (tačnije, kada se to u tužbi tvrdi), ne povlači pitanje prava na vodjenje spora, niti se ono izražava, kao neko posebno samostalno pravo.Ovo pravo postoji, već samim tim, što se traži pravna zaštita za sebe, povodom svog ugroženog ili povredjenog subjektivnog prava i prema licu koje je dužno tome da odgovori(pravo na vodjenje spora). Kod podnete kondemnatorne (tužbe radi osude na činidbu) i konstitutvne tužbe (tužbe radi preobražaja u pravu), odredjenje stvarne ligitimacije je već prisutno u samoj osnovi zahteva, pa tim i pravo na vodjenje spora.Ukoliko sud u postupku utvrdi da tužilac nije aktivno stvarno legitimisan (da mu ne pripada pravo koje traži) ili da dužnik nije pasivno stvarno legitimisan (da nije obaveznik povodom prava tužioca), zahtev tužbe se odbija iz osnova -da stranke u tom odnosu nisu stvarno legitimisane.Negativna odluka ne donosi se, zbog toga što tu nije postojalo pravo na vodjenje spora, već zato što je utvrdjeno da tužiocu ne pripada pravo, koje ističe prema tuženom.

Kada je podneta deklaratorna tužba da se utvrdi da neko pravo ili pravni odnos postoji ili ne postoji, ne govori se o stvarnoj legitimaciji u smislu kako je ona u prethodnom tekstu odredjena.Tu se ne traži osuda a činidbu, već samo utvrdjenje da jedan pravni odnos u odredjenom sadržaju izmedju stranaka postoji ili ne postoji (čl.188 ZPP) Da bi se ta tužba podnela, potrebno je da tužilac ima pravni interes da traži pravnu zaštitu u ovom sadržaju. Pravni interes treba da se dokaže, izuzev slučaja da je zakonom unapred priznat.Ukoliko tužilac ne dokaže da ima pravni interes, uskraćuje mu se traženje pravne zaštite i tužba se odbacuje.Postojanje pravnog interesa je zona procesnog prava i čini procesnu pretpostavku. Prema jednim autorima, ovo je svojevrstan primer prava na vodjenje spora, odn.procesne legitimacije, izvedene iz osnova pravnog ineresa.Izgleda da to nije sasvim tačno.Ovde je više u pitanju ovlašćenje na pravnu zaštitu odredjenog sadržaja, da se presudom to deklariše.Deklaratorne zaštita izrečena presudom, nije tipična pravna zaštita.Ona je preventivna i dozvoljava se samo onda, kada se za to ima pravni interes.Ne treba dopustiti nepotrebno angažovanje suda i uznemiravanje drugih lica.Pravo na pravnu zaštitu u parničnom postupku pripada subjektu, čije je pravo ugroženo ili povredjeno. Karakteristika gradjanskih subjektivnih prava, izražena je u tome da je stvar dispozicije subjekta, da li će zbog povrede ili ugrožavanja prava, tražiti pravnu zaštitu.Zato je neprihvatljivo, da neko ko nije titular prava po svom opredeljenju, postavi zahtev radi zaštite prava drugog subjekta.Ipak, u nekim situacijama se ovde dozvoljava jednom licu da povede postupak i nastupi kao stranka tužilac. Tada to lice, koje je inače treće lice prema poveriocu i dužniku iz materijalnopravnog odnosa, nastupa u zaštiti (ostvarivanju) tudjeg subjektivnog prava i za nosioca tog prava.

Značajni su primeri u zaštiti tudjih prava: izdavač povodom prava autora čije je delo objavljenjo pod pseudonimom; organizacija autora za takozvana mala autorska prava; saugovornik radi ispunjenja ugovora zaključenog u tudju korist

U ovim situacijama, vidi se, da na strani tužioca postoji pravo na vodjenje spora, kao samostalno, izdvojeno procesno pravo.To pravo je procesna pretpostavka za pokretanje i vodjenje parničnog postupka, na šta sud treba da pazi po službenoj dužnosti.

76

42. Zakonsko zastupanje stranaka Zastupanje je vršenje pravnih radnji u ime i za račun drugog lica. Zastupnik u parničnom postupku je lice, koje preduzima procesne radnje (vrši ih ili ih prima) u ime i za račun stranke ( sam on nije stranka).On uvek mora biti poslovno sposobno lice, pa tim i parnično sposobna osoba.Redovno se ne traže stručnost ili drugi kvaliteti na strani lica, koje vrše zastupanje, izuzev kada ono nastupa kao profesionalni zastupnik.Ali zato, prema konkretnoj situaciji, ne može biti zastupnik lice, koje ima odredjeni položaj ili interes u parnici, nespojiv sa interesom zastupanog ( zastupanje više stranaka čiji su interesi suprostavljeni, zastupanje protivne strane, zastupanje i vršenje sudijske funkcije). Zastupani je lice u čije ime i za čiji račun se preduzimaju (vrše se ili pripremaju) procesne radnje, tako da one u svemu deluju, kao da ih je ono samo preduzelo.Stranka koja se zastupa, može biti i poslovno (parnično) nesposobno lice i lice koje, po svojoj prirodi ili u datoj situaciji, nije u mogućnosti da neposredno izrazi svoju volju.

Vrste zastupništva:

zakonsko zastupanje (nastaje po odredbi zakona ili na osnovu zakona aktom nadležnog organa), ugovorno zastupanje (uspostavlja se sporazumom), zastupanje pravnih lica (statutarno, korporativno, koje se odredjuje zakonom ili pravilima pravnog

lica).*ZAKONSKO ZASTUPANJE*

1.Zastupanje maloletnih lica putem roditelja2.Zastupanje putem staratelja

3.Zastupanje putem privremenog zastupnika

1.Zastupanje maloletnih lica putem roditelja

Izuzimajući maloletnike starije od 14 godina u pogledu pravnih akata, koje oni mogu da vrše samostalno, maloletna lica nisu parnično sposobna.Za njih parnične radnje preduzima njihov zastupnik. ZPP- maloletnik je parnično sposoban u granicama priznate poslovne sposobnosti. Akt davanja ovlašćenja na zastupanje je pravni akt, koji može preduzeti samo poslovno sposobno lice.Pošto su ovde u pitanju poslovno nesposobna lica, koja ne mogu dati ovlašćenje na zastupanje, te je zakonom propisano da maloletna lica zastupaju njihovi roditelji (zato je zastupništvo zakonsko). Roditelji vrše zastupanje zajednički i sporazumno.Tek, ako izmedju njih postoji neslaganje o preduzimanju radnje, odlučuje organ starateljstva. Opšte je pravilo, da roditelji, u svojstvu zakonskih zastupnika maloletnog lica, mogu preduzimati sve radnje u postupku. Ipak, za vršenje značajnijih pravnih radnji, potrebno je odobrenje organa starateljstva, a sud po službenoj dužnosti pazi, da se zakonsko zastupanje vrši pravilno( sfera materijalnopravnih odnosa) U vršenju radnji iz materijalnopravnih odnosa uvedena su odredjena ograničenja i potrebno je odobrenje organa starateljstva.To su sledeće radnje:

podnošenje ili povlačenje tužbe, priznanje ili odricanje od tužbenog zahteva, zaključenja poravnanja... i druge radnje.

77

Zakonom o porodičnim odnosima je propisano da imovinom deteta upravljaju roditelji, na korist deteta.Medjutim, sa prihodima od imovine deteta, roditelji slobodno raspolažu, dok je kod akta otudjenja ili opterećenja imovine, potrebno odobrenje organa starateljstva.To pravilo se prenosi i na parnični postupak.Roditelji u parnici, povodom ovih odnosa, mogu preduzimati spomenute procesne radnje, samo uz odobrenje organa starateljstva.

Pravo na zastupanje ne pripada roditelju: kod koga dete ne živi ( ako su roditelji razdvojeni), kome dete nije povereno ( kod razvoda ili poništenja braka), koji je lišen roditeljskog prava, kome je oduzeta poslovna sposobnost ili koji nije iz drugih razloga u mogućnosti da vrši roditeljsko pravo.

Produženje roditeljskog prava prema punoletnom licu, čini da su roditelji i dalje zakonski zastupnici takvog lica.Usvojilac je zakonski zastupnik usvojenog maloletnog lica.Maloletna lica bez roditeljskog staranja, stavljaju se pod starateljstvo i zato važe pravila o starateljskom zastupanju.

2.Zastupanje putem staratelja

Punoletna lica koja su lišena poslovne sposobnosti i maloletna lica koja nisu pod roditeljskim staranjem, zastupa staratelj ili neposredno organ starateljstva-organ uprave nadležan za poslove socijalne zaštite ili centar za socijalni rad, ako je uspostavljen u opštini.To se ne odnosi na pravne akte, koje takva lica mogu samostalno da preduzimaju (kod delimičnog lišenja poslovne sposobnosti i maloletnika starijeg od četrnaest godina) Pravilo ZPP o ovlašćenju zakonskog zastupnika, da preduzima odredjene parnične radnje uz odobrenje organa starateljstva važi i za staratelja ( i staratelj je zakonski zastupnik)Staratelj samostalno preduzima akte redovnog poslovanja i upravljanja štićenikovom imovinom, pa je u tome ovašćen i da vrši procesne radnje. Posebno su navedeni pojedini pravni akti, koje staratelj može da vrši uz odobrenje organa starateljstva, pa nije ni bitna pravna kvalifikacija tog akta:

otudjenje i opterećenje nepokretnosti, otudjenje i opterećenje pokretnih stvari, raspolaganje imovinskim pravima veće vrednosti.

Zatim je opštom klauzulom rečeno da to važi i za akte , koji prelaze okvire redovnog poslovanja i upravljanja imovinom štićenika. U postupku , povodom ovih materijalnopravnih odnosa, staratelj treba da ima odobrenje organa starateljstva, ako preduzima parnične radnje.Na sudu je da, s obzirom na prirodu radnje, pazi da li staratelj raspolaže odobrenjem organa starateljstva.

3.Zastupanje putem privremenog zastupnika

Ako se u toku postupka pred prvostepenim sudom pokaže, da bi redovan postupak oko postavljanja zakonskog zastupnika tuženom trajao dugo, pa bi zbog toga mogle da nastanu štetne posledice za jednu ili obe stranke, sud će tuženom postaviti privremenog zastupnika sa spiska advokata, koji sudu dostavlja advokatska komora.Sud će postaviti tuženom privremenog zastupnika naročito u ovim slučajevima:

ako tuženi nije parnično sposoban, a nema zakonskog zastupnika,

78

ako postoje suprotni interesi tuženog i njegovog zakonskog zastupnika, ako obe stranke imaju istog zakonskog zastupnika, ako je prebivalište, odn.boravište tuženog nepoznato, a tuženi nema punomoćnika, ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik, koji nemaju punomoćnika, nalaze u inostranstvu,a

dostavljanje se nije moglo izvršiti.Sud o postavljanju privremenog zastupnika odmah obaveštava organ starateljstva.

Privremeni zastupnik u postupku , za koji je postavljen, ima sva prava i dužnosti zakonskog zastupnika.Ta prava i dužnosti vrši sve dok se tuženi ili njegov punomoćnik ne pojavi pred sudom, odn.dok organ starateljstva ne postavi tuženom stalnog staratelja ili staratelja za poseban slučaj. Punomoćnik za prijem pismena, imenovan aktom suda (kako je nazvan u zakonskom tekstu čl.141 ZPP), isto tako je privremeni zastupnik.Može se odrediti obema strankama ( i pravnom licu), ali samo sa ovlašćenjem da prima pismena. Sud odlučuje rešenjem o postavljanju privremenog zastupnika, koje je bez odlaganja dostavio organu starateljstva i strankama, kada je to moguće.Protiv rešenja nije dozvoljena žalba.

Ako je privremeni zastupnik postavljen tuženome iz razloga: ako je prebivalište, odnosno boravište tuženog nepoznato, ako se tuženi ili njegov zakonski zastupnik nalazi u inostranstvu, koji nemaju punomoćnika, a

dostavljanje se nije moglo izvršiti, sud će oglas o postavljanju privremenog zastupnika objaviti u službenom glasniku RS.

Članom 83. regulisano je postupanje pred domaćim sudom stranke, koja je strani državljanin i nije parnično sposobns po zakonu svoje države, ali može da preduzima sama radnje u postupku pred našim sudom, ako je parnično sposobna po domaćem zakonu.Ovu odredbu raniji ZPP nije sadržao.

43. ZASTUPANJE PRAVNIH LICA Pravna lica imaju sposobnost za preduzimanje pravnih akata (poslovnu, odn.parničnu spopsobnost), u pravnim odnosima svoju volju izražavaju putem odredjenih fizičkih lica.Ovo zato što pravna lica nemaju svoj prirodni, biološki individualitet i sposobnost da neposredno komuniciraju sa drugim subjekima. Ta fizička lica označavaju se nazivom zastupnici pravnog lica, mada su ona više sredstvo transmisije u ispostavljanju volje pravnog lica.Fizičko lice koje uspostavlja volju pravnog lica nije njegov zakonski zastupnik.Pravno lice je poslovno (parnično) sposobno, pa ne treba neko drugi umesto njega da izjavi pravno važeću volju. Fizičko lice nije ugovorni zastupnik pravnog lica( punomoćnik), pošto tu nedostaje izjava volje pravnog lica, da ga zastupa to fizičko lice. Zbog ovog prirodnog nedostatka pravnog lica, snagom zakona ili statutom odnosno pravilima tog subjekta, odredjuje se fzičko lice koje po svom položaju ili funkciji ovlašceno da izjavi volju pravnog lica.Otuda se označava prosto zastupnikom pravnog lica, statutarnim ili korporativnim zastupnikom, odn.organom zastupnikom. Zakonodavstvom o preduzećima, ustanovama, fondovima, organizaciji države i drugim pravnim licima propisuje se ko je zastupnik pravnog lica ili način kako se on odredjuje. To su obično organi pravnog lica:direktor, predsednik kolegijalnog organa, predsednik države ili druga lica po odredjenom položaju ili funkciji u pravnom licu.

79

Pored toga, statutom ili pravilima pravnog lica, mogu se odrediti i drugi članovi pravnog lica , koji su ovlašćeni na zastupanje (obično za jedan krug poslova i nezavisno od toga da li imaju neki položaj ili funkciju u pravnom licu)

Pravilima o stečajnom postupku i drugim načinima prestanka pravnih lica, propisuje se da prestaju ovlašćenja dotadašnjih zastupnika i odredjuje se ko zastupa pravno lice posle pokretanja (otvaranja) nekog od tih postupaka (stečajni upravnik, likvidacioni upravnik). Zastupnik pravnog lica ovlašćen ja da u parničnom postupku vrši i prima sve procesne radnje, pa i da drugom da punomoć sa ovlašćenjem na zastupanje u postupku. U tome oni mogu biti ograničeni zakonom, statutom, odnosno pravilima (uz upis u registar), aktom nadležnog organa ili na drugi pravom dozvoljen način.Ograničenja se mogu izraziti, kao neposredno sužavanje ovlašćenja u vršenju parničnih radnji ili se izvode iz ograničenja u vršenju materijalno pravnih akata (npr.zastupniku po statutu se uskraćuje ovlašćenje da pravno lice zastupa u sudskom postupku, odredjuje se krug poslova u kojim nije navedeno zastupanje pred sudom, za podnošenje tužbe za pobijanje dela, stečajni upravnik treba da ima odobrenje stečajnog sudije).Zastupnik može drugom dati punomoć, da pravno lice zastupa u vršenju materijalno pravnih akata, isto kao što to može i za zastupanje pred sudom.Medjutim, samo davanje punomoći za zastupanje u materijalnopravnim odnosima ne ovlašćuje na zastupanje pred sudom.Šta više, data tzv.opšta punomoć u materijalnopravnim odnosima ne ovlašćuje čak ni na ugovaranje izabranog suda.

44. UGOVORNO ZASTUPANJE

*O punomoćstvu*

Stranka, iako parnično sposobna, nije dužna da lično pred sudom vrši procesne radnje.Umesto da sama preduzima procesne radnje, stranka može ovlastiti drugo lice, punomoćnika, da u njeno ime vrši i prima parnične radnje(dati procesnu punomoć).Tada se sva pravna dejstva ovih radnji,odražavaju na procesnu poziciju stranke, isto kao da ih je ona sama preuzela (vrše se za njen račun)

Za parnično nesposobnu stranku punomoć daje njen zakonski zastupnik.

Stranka može potpuno slobodno odlučiti: da li će ona sama vršiti parnične radnje, da li će to od početka i tokom celog postupka ili samo delom, da li će imenovati jednog ili više punomoćnika, da li iz reda advokata ili lica kojim to nije profesija, da li će punomoćniku dati sva procesna ovlašćenja ili samo neka, da li će izmeniti ili otkazati punomoćstvo, da li će možda sama, pored i uporedo sa punomoćnikom, preduzeti neke parnične radnje ( davanjem

punomoći, stranka se ne lišava prava da sama preduzima procesne radnje)

Više lica u istoj stranačkoj poziciji, suparničari, mogu imati jednog punomoćnika, ukoliko njihove interesi nisu u koliziji. Pravni odnos punomoćstva redovno se uspostavlja na osnovu dvostranog ugovora.To upućuje na usvojenu oznaku ugovorno zastupanje(ugovorom o nalogu, ugovor o radu, o delu, komisionu, otpremanju, kontroli kvaliteta).Bitno je da u tom pravnom odnosu jedan saugovornik izjavi volju da ovlašćuje drugog da mu da punomoć, da u njegovo ime i za njegov račun prema trećim licu, izvrši odredjene pravne radnje.Tako nastali odnos punomoćstva postaje nezavisan od pravnog odnosa, koji je u osnovi davanja punomoći.

80

Izuzetno, specifičan odnos punomoćstva može nastati iz jednostranog pravnog posla ili po odredbi zakona ( zastupanje putem pravobranilaštva).Opšta punomoć gradjanskog prava i poslovna punomoć u privrednom pravu, po svom sadržaju, ne ovlašćuju punomoćnika na preduzimnje procesnih radnji.Da bi to mogao, potrebno je da stranka o tome da posebnu izjavu, tada je to procesna punomoć. Stranka izdaje punomoć u pismenom obliku, a ne na zapisnik.To čini i onda kada, ako je za pravni odnos, koji je u osnovi punomoći, dovoljna usmenost. Nepismena stranka stavlja otisak kažiprsta.Ukoliko se u ovom slučaju, punomoć daje licu, koje nije advokat, potrebno je prisustvo i potpis dva svedoka.Zakonom o bračnim i porodičnim odnosima, propisano je da u sporu za poništenje i razvod braka, za podnošenje tužbe, u punomoći se mora izričito navesti osnov tužbe i da se potpis izdavaoca punomoći overi. *Punomoćnik*

Punomoćnik može biti potpuno svako poslovno sposobno lice .Ne traže se neki posebni kvaliteti ili kvalifikacije za obavljanje ovog posla, niti se uvode posebna ograničenja (U starom ZPP u sporovima pravnog lica iznad odredjene vrednosti, punomoćnik je mogao biti jedino pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.Nova redakcija zakona to više ne predvidja, s obzirom na transformaciju vlasništva i proces privatizacije, gde svako pravno lice može tražiti adekvatnog punomoćnika, koji će najbolje štititi njegove pravne interese).Lice koje se bavi nadripisarstvom ne može biti punomoćnik u parnici.

U parničnom postupku kao punomoćnik nastupa fizičko lice.Stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji (uvek sa novim punomoćjem po novom ZPP) i zahtevu za zaštitu zakonitosti. Stranka može imati više punomoćnika. Pravni odnos punomoćstva nastaje u momentu davanja punomoći ili kod punomoćstva koje odredjuje sud, od trenutka donošenja rešenja, kojim se stranci postavlja punomoćnik.Prema sudu i protivnoj stranci punomoć deluje od dana saopštenja, odnosno dostavljanja pismena ili akta sa podacima o punomoćniku stranke. Radnje u postupku, koje punomoćnik preduzima u granicama punomoćja, imaju isto pravno dejstvo, kao da ih je preduzela sama stranka. Punomoćnik treba da postupa savesno i sa dužnom pažnjom (po pravilima struke, ako mu je to profesija), u okvirima ovlašćenja datih u punomoćju.Dužan je da stranci naknadi štetu, koju bi joj u zastupanju prouzrokovao svojim radnjama ili propuštanjem, po pravilima o odgovornosti za krivicu(nema važnost klauzula o garanciji punomoćnika za uspeh parnice). Punomoćnik ima pravo na naknadu troškova za zastupanje i na naknadu za rad.Naknada plaćena punomoćniku-advokatu po tarifi, ulazi u parnične troškove.Zabranjen je sporazum o pravu punomoćnika na deo onoga, što je u parnici dosudjeno stranci, koju zastupa( pactum de quota litis). Pravo punomoćnika –advokata, ukoliko u tome nije ograničen, je da punomoć prenese na drugog advokata ili da ga ovlasti da preduzme pojedine radnje u postupku.Punomoćnik koji nije advokat, može preneti punomoć na drugo lice, samo ako je na to izričito ovlašćen. Advokat, na koga je preneta punomoć (supstitut), time postaje punomoćnik stranke, pa to važi i za sud i protivnu stranku( ne i onaj koji je ovlašćen na pojedine radnje).On neposredno odgovara stranci u vršenju punomoćničkih ovlašćenja, a prvi punomoćnik samo za propuste u odredjivanju prenosa i izboru lica.Punomoćnika advokata može pred sudom prvog stepena zameniti advokatski pripravnik, koji je kog njega zaposlen, samo ako je stranka tako odredila u punomoćju (novi ZPP).Za rad zamenika odgovara advokat.

81

Pravilo je da u odredjenim pravnim stvarima, punomoćnik treba da ima položen pravosudni ispit, odnosi se se i na advokatskog pripravnika, kada nastupa u takvim parnicama. Zaključak: Odredbe novog ZPP kojima se reguliše ovlašćenje punomoćnika u postupku su bitno izmenjene. U postupcima po vanrednim pravnim lekovima stranku mora da zastupa advokat.Pravna zaštita se tada vrši u Vrhovnom sudu, kao i ocena samo materijalnog prava.Ova odrednica je, u potpunosti, u skladu sa preporukama Saveta Evrope i standardima (čl.84, stav2. ZPP). Zakon više ne predvidja obavezu da pravno lice, u sporovima preko odredjene vrednosti, mora da zastupa pravnik sa položenim pravosudnim ispitom.Ovakva odredba ukazuje na razvijanje načela dispozicije stranaka, koja će sama angažovati što stručnijeg i uspešnijeg punomoćnika.Logično je omogućiti da pravno lice može da izabere punomoćnika, bez obzira da li ima pravosudni ispit.S obzirom na transformaciju vlasništva i proces privatizacije, svako pravno lice će tražiti adekvatnog punomoćnika, koji će štititi njegove pravne interese, u čemu se ogleda njihova dispozicija. Dosadašnja praksa nametnula je donošenje novine predvidjene članom 88, stav 3. ZPP: punomoćnika, ako je advokat, može zamenjivati advokatski pripravnik, koji je kod njega zaposlen, samo ako je stranka tako odredila u punomoćju.Postupanje od strane advokatskog pripravnika je moguće samo ukoliko se sa tim saglasi stranka, koja je angažovala advokata, a njegovog pripravnika lično prihvatila da je zastupa u postupku.Punomoćnik-advokat će morati ubuduće uvek da podnese i posebno punomoćje uz predlog za ponavljanje postupka.Svaki punomoćnik, pa i advokat, je dužan da punomoćje podnese prilikom preduzimanja prve radnje u postupku.Ovo su mere koje uvode povećanu odgovornost advokata, a što predstavlja i sadržinu preporuke, koja ukazuje da se ne može ostvariti reformisanje pravosudnog sistema u smislu ostvarenja efikasnog i kvalitetnog rada pravosudja, bez povećanja odgovornosti advokatute i njenog paralelnog reformisanja.

*Sadržaj i vrste punomoći*Obim punomoćja odredjuje stranka.Uspostavljenje i uredjivanje punomoćničkog odnosa, stvar je slobodnog raspolaganja subjekata.Samo je u nekim sektorima prisutna kogentna inervencija zakonodavstva, kao i uvodjenje dispozitivnih pravila, koja važe u delu u kojem učesnici nisu uredili punomoćnički odnos.Prateći zakonska pravila i forme, izgradjene u pravnom životu, izdvajaju se tri vrste punomoći:

1. Punomoć za pojedinu parničnu radnju,2. Parnična punomoć (OPŠTA PUNOMOĆ) a)Parnična punomoć data advokatu b)Parnična punomoć data licu, koje nije advokat3. Generalna punomoć.

1. Parnična punomoć za pojedinu parničnu radnju

Stranka može ovlastiti punomoćnika da u postupku preduzme samo jednu ili više unapred odredjenih radnji (da podnese tužbu, da pismeno predloži dokaze,da uloži pravni lek)Tada je punomoćnik ovlašćen da preduzme tu odredjenu radnju i sa tim se dovršava njegovo delovanje u postupku.

2.Parnična punomoć (opšta punomoć)

To je punomoć za vodjenje spora, od pokretanja do dovršetka parnice.Davanjem parnične punomoći nastaje takav zastupnički odnos, na osnovu kojeg je punomoćnik ovlašćen, da u postupku preduzima sve procesne radnje, koje može i sama stranka.

82

Taj obim ovlašćenja, izražen kao zastupanje u svemu u jednoj parnici, dozvoljava da se za ovu punomoć opotrebi oznaka parnična punomoć. Treba razlikovati i uvažiti stručnost i odgovornost lica, koja se profesionalno bave zastupanjem stranaka prd sudom advokata, naspram svih ostalih, koji mogu da nastupe kao punomoćnici. Zato je u zakonu različito odredjen sadržaj parnične punomoći date advokatu, od one kojom se na zastupanje ovlašćuje lice, koje nije advokat.

a)Parnična punomoć data advokatu

Parnična punomoć data advokatu, u kojoj ovlašćenja nisu navedena ili nisu bliže odredjena, ovlašćuje advokata da na osnovu takve punomoći preduzima sve radnje u postupku. Zbog njihovog značaja posebno su istaknuta ovlašćenja punomoćnika advokata:

da podnese ili da povuče tužbu, prizna tužbeni zahtev ili da se odrekna tužbenog zahteva, da zaključi poravnanje, podnese pravni lek ( redovni ili vanredni) odrekne se ili odustane od pravnog leka, predloži izdavanje privremenih mera obezbedjenja.

Za podnošenje predloga za ponavljanje postupka, inače vanrednog pravnog leka, advokatu je, po novom ZPP, uvek potrebna posebna punomoć.Pored ovih ovlašćenja, koja se odnose na vršenje procesnih radnji u samom parničnom postupku, advokat punomoćnik je ovlašćen da preduzme i neke druge procesne radnje, koje su u vezi sa parnicom (ali su izvan parnice), pa i odredjene materijalnopravne akte.

Advokat punomoćnik je još ovlašćen da: predloži izvršenje ili obezbedjenje i preduzme potrebne radnje u postupku, povodom takvih predloga, primi od protivne strane dosudjene troškove, punomoć prenese na drugog advokata ili ga ovlasti na preduzimanje pojedinih radnji u postupku.

b) Parnična punomoć data licu koje nije advokat

Sadržina parnične punomoći date licu koje nije advokat, u kojoj ovlašćenja nisu navedena ili nisu bliže odredjena, nešto je uža od one date advokatu. Iz kruga ovlašćenja, koja čine sadržaj parnične punomoći date advokatu, izuzete su odredjene procesne radnje, koje spadaju u parnične radnje u postupku.Za njihovo preduzimanje takav punomoćnik treba da ima izričito ovlašćenje stranke.

To su: povlačenje tužbe, priznanje ili odricanje od tužbenog zahteva, zaključenje poravnanja, odricanje ili odustanak od pravnog leka.

Punomoćnik koji nije advokat ne sme da prenese punomoć na drugo lice, ako za to nema izričito ovlašćenje stranke.Zabrana prenosa, bar prema zakonu, ne bi se odnosila na davanje ovlašćenja drugom licu da izvrši određenu parničnu radnju.

83

3) Generalna punomoć

To je ovlašćenje punomoćnika da stranku zastupa u svim parnicama, koje ona pokreće ili su protiv nje pokrenute i nije normirana u parničnom postupku.Ali nije ni suprotna, niti se protivi pravilima ili prirodi procesnog prava.Doktrina i pravna praksa prihvataju da je u parnici valjano zastupanje na osnovu generalne punomoći. Stranka koja je dala punomoć, prenosi vodjenje parnice na svog punomoćnika.Davanjem punomoći, stranka saopštava sudu, da u daljem toku postupka saobraća sa njenim punomoćnikom, a samim tim i protivnu stranu. Punomoćnik je dužan da podnese punomoć već kod preduzimanja prve procesne radnje(uz podnesak, na ročištu ili usmenom izjavom stranke na zapisnik suda). Ukoliko sud posumnja u istinitost pismene punomoći, ispitaće njenu ispravnost ili će rešenjem odrediti da se podnese overena punomoć.Žalba protiv tog rešenja nije dozvoljena.

* Prestanak punomoćja*

Parnična punomoć prestaje dovršetkom parnice.Medjutim, ona šira ovlašćenja, izvedena iz zakona i sa tim povezan punomoćnički status advokata, važe i dalje: da podnese vanredne pravne lekove, da vodi postupak izvršenja i obezbedjenja, da primi dosudjene troškove postupka.

Punomoć, data za jedan stadijum parnice ili za odredjene parnične radnje, prestaje dovršetkom te etape parnice ili sa preduzimanjem označene parnične radnje. Stranka može u svako vreme opozvati punomoćje, a punomoćnik ga može u svako vreme otkazati. Opozivanje, odnosno otkaz punomoćja mora se saopštiti sudu pred kojim se vodi postupak pismeno ili usmeno za zapisnik.Opozivanje, odnosno otkaz punomoćja proizvodi dejstvo za protivnu stranku od časa kada joj je saopšteno.Posle otkaza punomoćja, punomoćnik je dužan da još mesec dana preduzima parnične radnje za lice koje je izdato punomoćje, ako je potrebno da od njega otkloni kakvu štetu, koja bi u to vreme mogla nastati. Ako je punomoćniku dato ovlašćenje da može preduzimati sve radnje u postupku, a stranka, odnosno njen zakonski zastupnik umre ili postane poslovno nesposoban ili ako zakonski zastupnik bude razrešen dužnosti, punomoćnik je ovlašćen da preduzima radnje u postupku koje ne trpe odlaganje. U navedenim slučajevima punomoćniku, koji nije advokat, uvek prestaju ovlašćenja, koja se u punomoćju moraju izričito navesti.Punomoćje prestaje smrću fizičkog lica.Smrt ili poslovna nesposobnost stranke, nisu razlog za prestanak parnične punomoći.Umesto datadašnje stranke ili zakonskog zastupnika kao vlastodavca, sada nastupa naslednik stranke, odnosno novi ili tek odredjeni zakonski zastupnik. Prestankom pravnog lica prestaje i punomoćje, koje je ono izdalo. Ako je pokrenut stečajni postupak, onda punomoć stečajnog dužnika prestaje već kod nastupa pravnih posledica otvaranja stečajnog postupka.

84

45. Pojam i vrste parničnih radnji

Parnica predstavlja jedan trajan pravni (procesni) odnos, predodredjen da se stalno razvija i menja, te da prestane kada se postigne cilj, zbog kojeg je nastala. Parnična radnja je ono držanje stranke u parnici, koje je preduzeto po pretpostavkama i na način odredjen pravilima procesnog prava i koje u parnici stvara pravom utvdjeno procesno dejstvo.Parnična radnja je aktivno ponašanje stranke, odnosno akt preduzet usmenom ili pisanom reči upućen sudu. Parnična radnja se može izvršiti i konkludentnim aktima, iz kojih se pouzdano zaključuje, da stranka vrši odredjenu parničnu radnju ( obično gestovima, pokreti glavom ili rukom). Ćutanjem, potpuno pasivnim držanjem, redovno se ne vrše parnične radnje.Upošteno gledano, a naročito kada je propisano da važnost ili dejstvo radnje jedne stranke zavisi od pristanka (saglasnosti) druge stranke, ćutanje ima značaj radnje negiranja, protivljenja.Nekada je zakonom propisano da ćutanje pretpostavlja da je preduzeta odredjena parnična radnja, skoro bez izuzetka, jednostrani pravni akt. U literaturi se diskutuje o pitanju odredjenih ugovora (dvostranih akata) i njihovog dodira sa parnicom, prvenstveno ugovora o zastupanju, ugovora o prorogaciji nadležnosti i ugovora o izabranom sudu ( sudskom poravnanju se pridaje svojevrsna procesna pozicija)Prihvatanje stava da su to procesni akti, dozvoljava konstataciju da postoje i dvostrane parnične radnje.Stav da su to procesni akti, izvodi se iz toga što su pretpostavke njihovog nastanka delom, istina manjim, uredjene procesnim pravom.Da bi se postigli željeni procesni efekti, nekad je potrebno da obe stranke preduzmu u sadržaju iste parnične radnje.Parnične radnje se upućuju sudu i od tog momenta deluju u pocesu, neposredno ili posredno u pogledu njihovog očekivanog pravnog efekta.Ovo dejstvo parnične radnje nekad nastupa, već samim aktom da je radnja preduzeta (neposredna ), a nekada tek posle donošenja odluke povodom te radnje ( posredna) ili kada se ispune odredjene pretpostavke (saopstenje protivnoj stranci, davanje pristanka...).

*Svest i volja subjekta i važnost parničnih radnji*

Parnično sposobno je ono lice koje ima poslovnu sposobnost.Osnov poslovne sposobnosti jednog lica je njegova sposobnost za rasudjivanje i upravljanje postupcima, da za svoje u pravu relevantno držanje ima traženi stepen svesti i volje:

sposobno je da se samo stara o svojoj ličnosti, pravima i obavezama, sposobno za rasudjivanje, sposobno da svoja prava lično drži, sa njima rukovodi i raspolaže, odn. da ima razum i slobodnu volju.

Isti sadržaj psihe subjekta - svest i volja, relevantni su i za parničnu sposobnost.

Svest se odnosi na poznavanje značaja preduzete radnje, njene pravnosti: da je vršenje te radnje uredjeno pravom i da je ona stvar pravne posledice.

Volja je htenje da se ta radnje preduzme i da iz toga nastupe pravne posledice. Parnične radnje se preduzimaju u sudskom postupku, povodom pravnog zahteva, postavljenog u tužbi, radi njegovog dosudjena ili protivljenja da se on dosudi.

85

Sudski postupak je pravni odnos proceduralne prirode, koji se pokreće, razvija i dovršava radnjama stranaka.Svaki od učesnika u postupku vrši radnje , da bi za sebe postigao što povoljniji pravni efekat.Ne može se misliti da neko od ovih subjekata, inače parnično sposobnih (sposobnih za rasudjivanje), nije znao ili nije mogao znati za pravnost radnje, koju preduzima u ambijentu,u kojem se isključivo operiše sa pravom. Sposobnost za rasudjivanje i upravljanje svojim postupcima (svest i volja), kao bitni elementi postojanja poslovne sposobnosti, releventni su i za parničnu sposobnost (ovde za punovažno vršenje svih parničnih radnji) Promene u svesti i volji, koje bi bile izazvane psihičkim poremećajima, mogu dovesti u pitanje sposobnost subjekta i izazvati (trajni) prestanak parnične sposobnosti. Ako se to pokaže u toku postupka i sud utvrdi da postoje izgledi da stranka nije parnično sposobna, zastaće sa postupkom, zatražiti da organ starateljstva povede postupak da se stranka stavi pod starateljstvo i potom odluči o važnosti izvršenih parničnih radnji. Drugo je pitanje kada je došlo do kratkotrajnog poremećaja svesti volje, mahom izazvanog spoljnim uzrocima.To stanje se može odraziti na konkretnu parničnu radnju(obično su to radnje izvršene u zabludi, usled prevare ili pod prinudom) Sud je ovlašćen da pazi i da pouči stranku i upotrebi druge instrumente, da predupredi ili spreči takve radnje.I ako se to desi, zavisno od vrste radnje, stranci može stajati na raspolaganju mogućnost opoziva ili izmene radnje ( eventualno i povraćaj u predjašnje stanje)Povodom nekih parničnih radnji i presude, donete na osnovu njih, izričito je odredjeno da se mogu pobijati zbog zablude, prevare ili prinude. Propisano je da se presuda na osnovu priznanja tužbenog zahteva ili zbog odricanja od tužbenog zahteva može pobijati, ako je radnja priznanja ili odricanja data usled zablude, prevare ili prinude; ove izjave se mogu opzvati sve do donošenja presude.Iz ovih specijalnih odredbi ne sme se izvući zaključak da zabluda, prevara ili prinuda nisu razlog za pravni lek po opštim pravilima parničnog postupka.Oni to jesu samim tim što spadaju u sferu utvrdjivanja činjenica i primene materijalnog prava (naravno i procesnog), što su nesumnjivo opšte predvidjeni razlozi za žalbu.

*Vrste parničnih radnji*

1.Vrste parničnih radnji po dejstvu2. Vrste parničnih radnji po sadržaju , cilju i funkciji.

1.Vrste parničnih radnji po dejstvu

a) neposredne i posredneb) opozive i neopozive

a)Neposredne i posredne parnične radnje

Svaka parnična radnja je pravna činjenica i kao takva stvara odredjeno dejstvo u postupku.Za sud nastaje dužnost da na parničnu radnju odgovori pozitivno ili negativno, pa i tako da prihvata njene procesne efekte.Prema trenutku nastanka procesnog dejstva, tačnije da li procesno dejstvo nastupa samim aktom preduzimanja radnje ili je za to potrebno da se donese sudska odluka, parnične radnje se dele na: neposredne i posredne.

86

Neposredne parnične radnje su one koje parničnoj radnji svojstveni efekat stvaraju samim aktom izvršenja radnje. I kada se povodom takve radnje donosi odluka, ona je samo deklaracija onoga što postoji tek pod pretpostavkom da je parnična radnja punovažna.Radnja, koja ne ispunjava pretpostavke koje se traže, nije valjana i kao takva će se oglasiti odlukom suda.Važniji su primeri ovih radnji: tužba u odnosu na pokretanje postupka, povlačenje tužbe pre nego što se tuženi upustio u raspravljanje, izjave o mirovanju postupka, opoziv priznanja tužbenog zahteva, povlačenje žalbe.

Posredne parnične radnje su one koje aktom vršenja još ne stvaraju toj radnji pretpostavljeni procesni efekat.Da bi to dejstvo nastalo potrebno je da se donese sudska odluka.Svakako, uz uslov da je radnja punovažna i da je traženje osnovano.Nekada je to direktan, sledujući efekat jedne odredjene parnične radnje (prigovor nenadležnosti, traženje da se ročište odloži); a nekad do dejstva dolazi tek u daljem vremenu , prema stepenu razvoja postupka ili u sklopu sa drugim procesnim radnjama stranaka i suda: tvrdnja da postoje odredjene činjenice, predlog da se sprovedu dokazi, traženje da se ročište odloži, zahtev da se naknade troškovi postupka.

Tužba je u odnosu na pokretanje postupka neposredna radnja, a radnja kojom se traži povoljna presuda je posredna.

b) Opozive i neopozive parnične radnje

Opoziva parnična radnja je ona koju stranka svojom daljom radnjom može da izmeni ili da joj sasvim oduzme pravnu važnost.Po prirodi stvari, opozive radnje mogu biti posredne radnje, tj. one koje nisu dovele do procesne posledice izražene sudskom odlukom.Sa dobrim osnovom se misli da nisu opozive ni posredne radnje, koje su za stranku bile nepovoljne , već u polazištu ili su to tek docnije postale. Na to upućuju i pojedina zakonska pravila, koja ograničavaju ili uskraćuju opoziv nekih radnji (neopozivi su npr.odricanje od prava na žalbu i odustanak od uložene žalbe)Parnične radnje koje stvaraju procesno dejstvo samim aktom preduzimanja neposredne radnje,nisu opozive. Posledica te radnje je već nastupila u momentu kada je izvšena, tako da sudska odluka to samo deklariše (npr. povlačenje tužbe pre nego što se tuženi upusti u raspravljanje).

2.Vrste parničnih radnji po sadržaju, cilju i funkciji

a) Predlozib) Tvrdnjec) Izjave pristanka i saglasnosti, saopštenja, pitanjad) Raspolaganje zahtevom na pravnu zaštitu i predmetom spora.

a)Predlozi

Predlog je parnična radnja, kojom se postavlja odredjeni zahtev, traženje da se nešto dosudi, po sadržini stvarne ili procesne prirode. Stvarni predlozi su pretežno i neposrednije usmereni na donošenje odluke o predmetu spora.

87

Najvažniji predlozi ove vrste su: tužba, odbrana tuženog sa traženjem da se zahtev tužbe odbije, traženje da se sudskom odlukom odredi kompenzacija, pravni lek, uložen radi izmene sudske odluke o tužbenom zahtevu, protivljenje da se pravni lek usvoji.

Tu spada i zahtev povodom nekih sporednih i incidentalnih pitanja, kao što je npr. traženje naknade troškova postupka. Procesni predlozi su traženja da se sudskom odlukom ostvari odredjeno procesno dejstvo, tek u daljem ili u krajnjem ishodištu, usmereno na odluku o predmetu spora.Značajniji primeri su:

prigovor o nadležnosti, traženje da se odredi mirovanje postupka, predlog radi povraćaja u predjašnje stanje, predlog da se sprovedu odredjeni dokazi.

b) Tvrdnje

Tvrdnje su izjave stranaka o činjeničnim i pravnim pitanjima, koje se odnose na predmet spora ili sam postupak (izjašnjenje o dokazima). Mogu se saopštiti samostalno, u sklopu sopstvenih, već izjavljenih zahteva ili povodom procesne aktivnosti druge strane, kao i da se neposredno ugrade u osnovu podnetog predloga ili drugog traženja.Tipični primeri parničnih radnji, koje imaju karakter tvrdnji su: izjave o činjenicama, navodjenje, osporavanje ili priznanje činjenica, izjašnjenje o dokazima, pozivanje na pravno pravilo ili stavove doktrine.

c) Izjave pristanka i saglasnosti, saopštenja,pitanja

Za nastupanje procesnog dejstva radnje jedne stranke nekada je potrebno da druga stranka izjavi svoj pristanak.Negativna izjava može biti takve snage, da sasvim sprečava efekte radnje ili se pak, sudu daje ovlašćenje da konačno odluči o njenom dejstvu.(povlačenje i subjektivno preinačenje tužbe, nakon što se tuženi upustio u raspravljanje, objektivno preinačenje tužbe, pošto je tužba dostavljena tuženom).

Tokom postupka stranke upućuju sudu saopštenja i pitanja, mahom u sastavu nekih drugih parničnih radnji.Medjutim, prema situaciji u postupku to može biti i samostalna radnja saopštenja ili pitanja upućena protivnoj strani( saopštava se adresa svedoka, daje se oznaka dokaznog predmeta, postavlja se pitanje svedoku).

Parnične radnje posmatrane prema funkciji vršenja, da se postigne tražena pravna zaštita ili protivljenje tome, dele se na radnje napada i radnje odbrane.

d) Raspolaganje zahtevom na pravnu zaštitu i predmetom spora.

Premda su sve parnične radnje u osnovi dispozicije procesnih prava, neke od njih su u tome izrazite, pošto se neposredno odnose na samo traženje pravne zaštite.To su radnje, kojim se definitivno dovršava ili zaustavlja parnični postupak (povlačenje tužbe).

88

Ovde se izdvajaju radnje, koje u svom procesnom dejstvu ili pored svog procesnog dejstva stvaraju, odn.imaju i materijalnopravne efekte, bilo direktne bilo indiriktne.Najvažniji primeri su:

zaključivanje sudskog poravnanja, priznanje tužbenog zahteva, odricanje od tužbenog zahteva.

e) Način vršenja i oblik parničnih radnji

*Način vršenja parničnih radnji*

Parnična radnja je izvršena u momentu, kada se usmeno izjavi pred sudom ili se preda pismeno. Sud, po utvrdjenoj proceduri, ima na parničnu radnju da odgovori pozitivno (da je prihvati i deklariše ili odredi nastupanje pravnih posledica) ili negativno ( da je odbaci ili odbije traženje) Samo za neke parnične radnje izričito je propisana pismena forma. To su:

tužba, odgovor na tužbu dat pre održavanja (pripremnog) ročista, predlog za povraćaj u predjašnje stanje, žalba i drugi pravni lekovi.

Ostale parnične radnje se preduzimaju usmeno na ročištu ili pismeno izvan ročista.

*Usmene parnične radnje*

Polazeći od osnovnog pravila, da sud u prvostepenom postupku raspravlja i odlučuje o tužbenom zahtevu na temelju usmene rasprave, izvesno je da se sve te radnje vrše u usmenom obliku. Bilo bi nedozvoljeno sudjenje na osnovu pismenih izjava parničnih stranaka. (izuzetak je kod izdavanja platnog naloga, u privrednim sporovima). Šta više, stranke treba usmeno na ročištu (raspravi) da izlože svoje ranije preduzete pismene radnje: tužbu i odgovor na tužbu.Procesnim propisima nije bliže uredjen način vršenja, ni sadržaj usmenih radnji stranaka.Pravilo je da se one vrše na način uobičajen u komunikaciji suda i stranaka, te da su stranke slobodne u odredjivanju njihovog sadržaja.Propusti, nerazumljivost, upotreba nedoličnih izraza sprečavaju se ili otklanjaju neposrednom intervencijom suda.Usmene parnične radnje se vrše na sudskim ročištima.

*Pismene parnične radnje (podnesci)*

*Podnesci i njihove vrste*

Zapaža se da je obimna procesna aktivnost stranaka u vremenu izvan ili izmedju ročišta.Tu se kontakt suda i stranaka odvija putem pisanih radnji podnesaka stranaka. Tužba, protivtužba, odgovor na tužbu i pravni lekovi podnose se u pismenom obliku (podnesci) čl.100 ZPP. Pripremni podnesci- su oni u kojima se, povodom postavljenih zahteva, saopštavaju činjenice i dokazi, koji se nameravaju izneti na raspravi.Više su informacija ili upozorenje drugoj stranci.

*Sadržaj podneska*

89

Konačni i odredjujuci sadržaj podneska je: označenje suda, ime i prezime, naziv firme, prebivalište ili boravište, odn.sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika, ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjava i potpis podnosioca. Podnesci moraju biti razumljivi, moraju sadržavati sve ono, što je potrebno da bi se po njima moglo postupiti. Ako izjava sadrži kakav zahtev, stranka je dužna da u podnesku navede činjenice na kojima se zasniva zahtev, kao i dokaze kad je to potrebno. Podnesci, koje treba dostaviti protivnoj stranci, predaju se sudu u potrebnom broju primeraka za sud i protivnu stranku. Tako treba postupiti i kad se uz podnesak podnose prilozi.Isprave koje se prilažu podnesku, podnose se u izvorniku ili prepisu.Ispravu u izvorniku sud zadržava u spisima predmeta, sve dok je to potrebno ( druga je strana može razgledati)Posle toga se vraća podnosiocu na njegov zahtev.Sud može naložiti podnosiocu da spisima priloži prepis isprave.Ako je isprava priložena u prepisu, sud će, na zahtev protivne stranke, naložiti podnosiocu da podnese sudu ispravu u izvorniku, a protivnoj stranci dozvoliće da se upozna sa njenom sadržinom.Kada je to potrebno, sud će odrediti rok u kome se isprava mora podneti u izvorniku ili u overenom prepisu, odn. pregledati.Protiv ovih rešenja nije dozvoljena žalba.

*Postupak suda*

Čl.103 ZPP - Ako je podnesak nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno, da bi se po njemu moglo postupati, sud će stranci, koja nema punomoćnika advokata, vratiti podnesak radi ispravke.Kad sud vrati podnesak stranci radi ispravke ili dopune, odrediće rok za ponovo podnošenje podneska.Ako podnesak vezan za rok, bude ispravljen, odn, dopunjen i predat sudu u roku, smatraće se da je podnesen sudu onog dana, kad je prvi put bio podnesen.Smatraće se da je podnesak povučen, ako ne bude vraćen sudu u odredjenom roku, a ako bude vraćen bez ispravke, odn. dopune, odbaciće se. Ako podnesci ili prilozi nisu podneti u dovoljnom broju primeraka, sud će ih umnožiti o trošku stranke, koja je propustila obavezu. Odredbe ovog člana ne primenjuju se, ako stranka ima punomoćnika koji je advokat. Kada je podnesak, koji je u ime stranke podneo advokat, nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno, sud će ga odbaciti.Novčanom kaznom do 30 hiljada dinara parnični sud kazniće lice koje u podnesku vredja sud, stranku ili drugog učesnika u postupku.Ako se novčana kazna nije mogla naplatiti, sud će novčanu kaznu zameniti zatvorom u trajanju do 10 dana, vodeći računa o visini izrečene kazne.

Zaključak:

Podnesci se sudu podnose samo u pismenom obliku (član 100, stav 1. ZPP).Sud će ih vratiti stranci koja nema advokata radi ispravke (član 103, stav 1. ZPP).Kada je advokat stranke podneo podnesak, koji je nerazumljiv ili ne sadrži sve što je potrebno, sud će ga odbaciti (član 103, stav 6.ZPP).Uvedena je obaveza da će se podnesci, koji nisu doneti u dovoljnom broju primeraka umnožavati o trošku stranke u sudu, što će skratiti nepotrebna odugovlačenja, koja su dosada postojala u praksi.

Nepoštovanje procesne discipline

90

Pravna zaštita, u okviru sudske gradjanske procedure, ostvaruje se samo na osnovu zahteva ovšćenog lica i sud kao državni organ, tako omogućava intervenciju države-da se svakome ostvari pravo na pravnu zaštitu, putem prava na pravično sudjenje.Posebno je potrebno naglasiti da se, pored novčanih kazni, uvode ovlašćenja stranaka, da zbog nanete štete imaju pravo na dosudu naknade štete, što ne predstavlja kaznenu odredbu, već specifični osnov iz zakonske odredbe člana 182, stav 1.Novi postupak može biti duži od osnovnog i može se razdvojiti zbog celishodnosti.Aktivno legitimisana je stranka u postupku, a pitanje je ko sve može biti pasivno ligitimisan, s obzirom na različite mogućnosti kršenja procesnih ovlašćenja od lica, zbog kojih je stranka u postupku pretrpela štetu.

46. PARNIČNE RADNJE SUDA

* O parničnim radnjama suda*

U našem procesnom sistemu parnična delatnost suda nije samo organizovana i kontrolna, tako je strankama prepušteno da postupak razvijaju i dovedu do stepena da se u pravnoj stvari presudi.Funkciju sudjenja u parničnom postupku sud ostvaruje vršenjem procesnih radnji.To su:

nekad samo radnje prijema i evidencije, zatim radnje kojim se postupak usmerava na odredjeno kretanje ili sadržaj, radnje preduzete radi prikupljanja procesnog materijala i formiranja činjenične gradje, radnje kojim se nešto saopštava, radnje koje čine odluke o nekom procesnom ili materijalnom pitanju.

Sudske radnje, istina u nešto izmenjenom značenju, mogu biti usmene i pismene, pa i konkludentno izražene.Po svom značaju ili po tome što čine jednu relativno samostalno ili svojevrsno uredjenu celinu, iz kruga procesnih radnji suda, izdvajaju se odredjene vrste radnji.

To su:1.odluke (uopšte),2.radnje upravljanja postupkom,3.vodjenje sudskog zapisnika,4.dostavljanje.

1.Sudske odluke i njihove vrste

Sudska odluka je akt suda, donet u vršenju sudske vlasti, kojom se na odredjeni način uredjuje jedna procesna ili materijalnopravna situacija, te nalaže subjektima na koje se odnosi da po odluci postupe ili da se njenom odredjenju povinuju.

Po sadržaju presudjenja odluke su:a) Kondemnatorne - nalaže se odredjeno činjene ili nečinjenje,b) Deklaratorne-utvrdjuje se postojanje ili nepostojanje procesnog ili materijalnog pravnog odnosa,c) Konstitutivne - uspostavlja se novi ili menja, odnosno ukida do tada postojeći pravni odnos.

Odluke donosi sudija ili sudsko veće. Sudija donosi odluku kao inokosni sudija u pravnim stvarima, u kojim sudi sudija pojedinac.Isto, u svojstvu predsednika veća, u pitanjima o kojim se odlučuje izvan sednica veća, pre održavanja glavne rasprave ili izmedju ročišta za glavnu raspravu.

91

Veće donosi odluku u pravnim stvarima u kojim se sudi pred većem, izuzev spomenutih situacija u kojim i ovde odluku donosi predsednik veća.Veće odlučuje na nejavnoj sednici i u posebnoj prostoriji.Izuzetno, u jednostavnijim stvarima, na samoj raspravi.Članovi veća ne mogu odbiti da glasaju o pitanjima o kojim se treba odlučiti.Doneta je ona odluka za koju se izjasne svi ili večina članova veća.Sudske odluke se donose u formi presude ili rešenja.

Presuda je akt kojim se odlučuje o glavnoj stvari.O osnovanosti tužbenog ili, kako se to obično kaže u meritumu (meritum-zaslužan, od “mereo”-zaslužiti, dobiti, ovde povoljnu presudu).Skoro bez ikakvih odstupanja, u presudi se odlučuje primenom materijalnog prava. Izuzetno, najviše zbog prirode pravne zaštite, koja se u odredjenim situacijama traži, sud odlučuje rešenjem.Medjutim i to je meritorna odluka, pošto se njom odlučuje o osnovanosti tužbenog zahteva. ( u sporovima zbog smetanja državine)Rešenjem se odlučuje o proceduralnim stvarima, primenom procesnog prava.To je niz procesnih situacija u kojim treba da se odluči o pojedinim pitanjima o vodjenju postupka, njihovom toku, kretanju i razvoju.Rešenjem se odlučuje o troškovima postupka, što je materijalnopravno pitanje, ali je sporedno traženje.

2. Radnje upravljanja postupkom

Radnje upravljanja postupkom (parnicom) su grupacija u koju spada najveći kvantum procesne delatnosti suda.Nekad su bliže označene kao radnje koje spadaju u krug pripremnih radnji i radnje koje čine rukovodjenje glavnom raspravom, misleći tim prvenstveno na vreme njihovog preduzimanja prema pojedinim etapama postupka.Vrše se po službenoj dužnosti kao samostalne, ili se izražavaju kao sudska odluka rešenjem. To su radnje koje sud preduzima u vodjenju postupka, od pokretanja do njegovog dovršetka.Njima se deluje na razvoj postupka u vremenu.

Na to ukazuje i sam pregled značajnijih radnji upravljanja postupkom: zakazivanje i odlaganje ročišta, odredjivanje i produžavanje sudskih rokova, prekid postupka po odluci suda, zaključivanje glavne rasprave, dostavljanje tužbe na odgovor, održavanje pripremnog ročišta, pozivanje da se na ročištu izlože tužba i odbrana, odredjivanje da se predje na dokazni postupak i utvrdjivanje redosleda dokazivanja, odredjivanje spajanja ili razdvajanja postupka, stav o donošenju delimične presude ili medjupresude ....itd.

Značaj identifikacije i izdvajanja radnji upravljanja postupkom, najviše je izražen u uspostavljenom procesnom režimu njihove važnosti.Protiv odluka, koje se donose u toku pripremanja glavne rasprave i koje se odnose na upravljanje postupkom, žalba nije dozvoljena(izuzetak: žalba je dozvoljena na rešenje, kojim se prekida postupak, rešenje o disciplinskim i kaznenim merama)Pravilo je nešto drugačije, kada su u pitanju radnje upravljanja postupkom, koje se vrše na glavnoj raspravi (radnje rukovodjenja glavnom raspravom).Tu samo nije dozvoljenja posebna žalba,tj. žalba se može uložiti, tek povodom donete presude)

92

Polazeći od preraspodele ovlašćenja predsednika veća i veća, izvan glavne rasprave i na samoj glavnoj raspravi, u nekim situacijama se već u toku rasprave, može postaviti pitanje važnosti radnje upravljanja postupkom, preduzete od predsednika veća.Tada konačnu odluku o važnosti donosi veće u punom sastavu.Propisano je da sud nije vezan svojim rešenjem, koje se odnosi na upravljanje postupkom.Može opozvati ili izmeniti svoje rešenje o odredjivanju ročišta, produžiti dati rok za preduzimanje neke radnje, odustati od izvodjenja dokaza, izmeniti stav i doneti medjupresudu.

3.Sudski zapisnik Preovladavanje usmenosti u prvostepenom postupku, redovno prisutna trajnost postupka, instanciona kontrola pravilnosti i zakonitosti rada suda, čine da je neophodno da se radnje suda, stranaka i drugih subjekata pismeno evidentiraju.Zato je propisano da sud sastavlja zapisnik o radnjama preduzetim na ročistu, te o važnijim izjavama i saopštenjima strankama i drugih učesnika u postupku, datih izvan ročišta. O manje važnijim izjavama ili saopštenjima neće se sastavljati zapisnik, nego će se samo staviti službena zabeleška na spisu ( prijava promene adrese, predaja isprave ili nekog dokaznog predmeta). Zapisnik piše zapisničar po kazivanju sudije.U zapisnik se unosi:

naziv i sastav suda, mesto gde se vrši radnja, dan i čas kad se vrše radnja, naznačenje predmeta spora, imena prisutnih stranaka ili trećih lica i njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika.

Zapisnik treba da sadrži bitne podatke o sadržini preduzete radnje.

U zapisnik o glavnoj raspravi naročito će se uneti: da li je rasprava bila javna ili je javnost bila isključena, sadržina izjava stranaka i njihovi predlozi, dokazi koje su stranke ponudile, dokazi koji su izvedeni, uz navodjenje sadržine iskaza svedoka i veštaka, odluke suda donete na ročištu.

Zapisnik se mora voditi uredno i u njemu se ne sme ništa brisati, dodati ili menjati.Zapisnik se sastavlja na taj način, što predsednik veća kazuje glasno zapisničaru šta će uneti u zapisnik. Stranke imaju pravo da pročitaju zapisnik ili da im se pročita, kao i da stave svoje prigovore na sadržinu zapisnika. Ispravke povodom prigovora se pišu na kraju zapisnika. Ono što se precrta u zapisniku, mora ostati vidljivo.Zapisnik potpisuju presednik veća, zapisničar, stranke i tumač.Svedok i veštak potpisuju svoj iskaz na zapisniku, kad se njihovo saslušanje vrši pred zamoljenim sudijom ili predsednikom veća.Nepismeno lice ili lice koje se ne može potpisati, staviće na zapisnik otisak kažiprsta, a zapisničar će ispod otiska upisati njegovo ime i prezime. Zapisnik sadrži podatke o strankama, sporu, označenje suda, naznačenje predmeta, naznačenje predmeta.On nije sam po sebi origineran izvor informacija, pa sud ne bi smeo, kao procesnu gradju, upotrebiti podatke, koji su uneti u zapisnik.

93

Izuzetak je zapisnik o izvodjenju dokaza pred zamoljenim sudijom drugog suda. Tada je za parnični sud sam zapisnik izvor informacija.Postoji oboriva pretpostavka tačnosti onoga što se u zapisniku odredjuje. O većanju i glasanju sastavlja se poseban zapisnik. Ako je kod višeg suda, u postupku po pravnom leku, odluka doneta jednoglasno, umesto zapisnika sastavlja se beleška o većanju i glasanju.

47. Dostavljanje ( podnesaka, odluka, poziva)

a) O dostavljanju Shodno pravilima načela obostranog saslušanja, potrebno je da se svaka stranka obavesti o parničnim radnjama druge strane ili da joj se omogući da to neposredno i na vreme sazna ( dostavom podnesaka, dostavom poziva na ročište). Strankama treba dostaviti odluke suda, da bi se sa njima upoznale i postupile po dispoziciji, odnosno uložile pravni lek. I treća lica upućuju podneske sudu, pa ih treba dostaviti strankama , kao što se i trećim licima dostavljaju podnesci stranaka i pozivi suda (obaveštenje o parnici, poziv svedoku, veštaku, tumaču). Akt dostavljanja povlači odredjene pravne posledice: smatra se da je stranka obaveštena o radnjama protivne stranke, upoznata je da se protiv nje može doneti presuda zbog propuštanja ili odrediti mirovanje, saznaje da počinje teći rok za ulaganje pravnog leka, svedok je upoznat da neodazivanje pozivu vodi novčanoj kazni ili prinudnom dovodjenju. Zato je u zakonskom tekstu dostavljanje sudskih pismena (podnesaka, odluka, poziva) detaljno uredjeno, kako u pogledu subjekata, tako i načina, mesta i vremena dostavljanja.Dostavljanje pismena je u našem postupku isključivo sudska radnja, bilo da to vrši sud neposredno, bilo po njegovom odredjenju pošta ili nadležni organ opštine. U savremenim uslovima komunikacije, pismena se dostavljaju preko pošte, a mogu se dostavljati i preko odredjenog lica, zaposlenog u sudu ili preko nadležnog organa opštine, preko pravnog lica registrovanog za obavljanje poslova dostavljanja, neposredno u sudu ili na drugi način, odredjen posebnim zakonom. Dostavljanje je sudska radnja. Sam sudija može preduzeti radnje dostavljanja (odlaganjem ročišta, zakazivanjem novog) ili to naložiti dostavnoj službi suda (obično za dostavljanje u mestu suda, putem sudskog dostavljača) U dostavljanje se nekad uključuju i drugi subjekti. Do toga dolazi po izričitoj odredbi zakona ili prema okolnostina nastale situacije.Važniji su primeri:vojnim licima, pripadnicima policije, zaposlenima u saobraćaju, pozivi se dostavljaju preko vojne komande odn. neposrednog starešine, licima lišenim slobode preko uprave zatvora, kaznenopopravne ustanove, odn.vaspitnopopravnog doma. Dostavljanje se može izvršiti predajom pismena domaru zgrade, susedu adresata ili licu koje s njim radi, ako su voljni da pismeno prime i predaju ga adresatu.

b) Adresat i primalac pismena

Redovno su adresat (lice kojem je pismeno upućeno) i primalac (lice kome treba ili kome se može predati pismeno) isti subjekti, bar kada su u pitanju fizička lica.

94

Pismeno se, medjutim, može predati i odraslom članu domaćinstva adresata (nešto je drugačije za pismena, koja se dostavljaju lično) Za stranku koja ima zakonskog zastupnika ili punomoćnika, pismena se dostavljaju ovim licima (to ne važi kada je punomoćnik državnog organa ili pravnog lica iz reda njihovih radnika po čl.134 ZPP dostavljanje tada ide prema opštem pravilu; poziv radi izjašnjenja ili saslušanja, dostavlja se lično stranci). Kada stranka ima više zakonskih zastupnika ili punomoćnika, dostavljanje se vrši samo jednom od njih. U slučaju da više lica zajedno tuže, a nemaju zajedničkog zakonskog zastupnika, odn. punomoćnika, sud ih može pozvati da u odredjenom roku a imenuju zajedničkog privremenog zastupnika za prijem pismena.Istovremeno će sud obavestiti tužioce, koga će od njih smatrati zajedničkim(privremenim) zastupnikom, ako oni u datom roku ne odrede zajedničkog punomoćnika.

c)Dostavljanje u inostranstvu i dostavljanje licima koja imaju pravo na imunitet.

Dostavljanje licima (nezavisno od njihovog državljanstva)i ustanovama u inostranstvu ili strancima, koji imaju pravo imuniteta, vrši se diplomatskim putem, izuzev ako je medjunarodnim ugovorom drugačije odredjeno. Ako su u pitanju naši državljani, koji se nalaze u inostranstvu, pismeno se može dostaviti preko konzulata, odn. konzularnog ili diplomatskog predstavnika.Ovo dostavljanje je punovažno, samo ako lice, kome se pismeno dostavlja, pristane da ga primi.

d) Punomoćnik za primanje pismena

Stranku ( ili njenog zakonskog zastupnika), koja se nalazi u inostranstvu, a kod nas nema punomoćnika, pozvaće sud da u odredjenom roku u našoj državi imenuje punomoćnika za prijem pismena (ovo dostavljanje se vrši diplomatskim putem). Ako stranka ne odredi punomoćnika za prijem pismena, sud će stranci postaviti privremenog zastupnika, ovlašćenog za prijem pismena i o tome će je obavestiti.Ovaj privremeni zastupnik može da vrši samo one procesne radnje , koje su vezane za dostavljanje pismena.

e) Vreme i mesto dostavljanja

Dostavljanje se vrši radnim danom i to danju.Pismeno se može dostaviti i u drugom vremenu, ako primalac to prihvata ili ako tako sud odredi( dostavljač treba da pokaže odluku suda). Dostavljanje se vrši u stanu ili na radnom mestu lica kome je pismeno upućeno .I ovde se dostavljanje, može izvršiti na drugom mestu, ako primalac na to pristane ili ako tako sud odredi. Državnim organima, organima lokalne samouprave i organima drugih oblika teritorijalne organizacije, dostavljanje se vrši predajom pismena u prostoriji za prijem pismena i to licu ovlašćenom za prijem pismena. Dostavljanje pravnim licima vrši se u prostorijama pravnog lica, a može se izvršiti i predajom pismena zaposlenom ili članu pravnog lica, koji se zatekne u kancelariji, odn.poslovnoj prostoriji. Javnom tužilaštvu i javnom pravobranilaštvu dostavljanje se vrši predajom pismena pisarnici ovih ustanova. Dostavljanje advokatu kao punomoćniku može se obaviti predajom pismena njegovom službeniku, u advokatskoj kancelariji.

f)Način dostavljanja(predaja pismena i dostavnica)

1.Dostavljanje pismena koja se ne moraju lično predati adresatu,

95

2.Dostavljanje lično adresatu,3.Dostavljanje oglasom,4.Dostavljanje kada je odbijen prijem,5.Dostavnica.

1.Dostavljanje pismena koja se ne moraju predati licno adresatu

Dostavljanje, u stanu ili na radnom mestu, vrši se predajom pismena adresatu.Ako nisu u pitanju pismena, koja se predaju lično, otsustvo adresata nije smetnja, da se već u prvom mahu izvrši dostavljanje.Ako se adresat ne zatekne u stanu, pismeno se predaje nekom od odraslih članova njegovog domaćinstva.Ta lica su dužna da prime pismeno,tj.ne mogu sa osnovom odbiti prijem i tako sprečiti dostavljanje.Otsustvo ovih lica dozvoljava da se pismeno preda susedu, ali samo ako on na to pristane.

Ako se dostavljanje vrši na radnom mestu, ako se adresat tamo ne zatekne, pismeno se može predati licu, koje radi na istom radnom mestu.Potrebno je da to lice pristane da primi pismo.Pismeno se ne može predati licu, koje učestvuje u parnici kao protivnik adresata.Isto tako, pismeno se ne predaje ovim licima ni onda, ako je već tada izvesno da ona neće moći na vreme da obaveste adresata (pismeno se vraća sudu, uz naznaku gde se adresat nalazi) Kada je pismeno predato drugom licu, smatra se da je sa tim danom dostavljanje uredno izvršeno.Ta druga lica su u pravnoj obavezi, da adresatu na vreme predaju pismeno.Ukoliko to ne budu mogli da učine, pismeno treba vratiti sudu i saopštiti gde se adresat nalazi.

2.Dostavljanje lično adresatu

Odredjena pismena se, zbog njihovog značaja, lično dostavljaju adresatu.Važno je,na primer, da se zna:da je podneta tužba, da počinje da teče rok za ulaganje pravnog leka, da u utvrdjenom roku treba postupiti po naredbi.Zato je propisano da se tužba, platni nalog, vanredni pravni lek, presuda, rešenje protiv koga je dozvoljena žalba, dostavljaju lično stranci, njenom zakonskom zastupniku, odnosno punomoćniku. Ako se lice kome se pismeno mora lično dostaviti ne zatekne u stanu ili na radnom mestu, dostavljač treba da sazna kada to lice može da nadje.Zatim će sastaviti pismeno obaveštenje o vremenu i mestu sledećeg dostavljanja i pozvati adresata da tada bude u stanu ili na radnom mestu, radi prijema pismena.Obaveštenje za adresata se ostavlja kod spomenutih lica, kojim se može predati pismeno, za koje nije propisano lično dostavljanje.Ukoliko u tom vremenu na mestu dostavljanja ne zatekne adresata, dostavljač će u predaji pismena, postupiti po pravilima za dostavljanje onih pismena, koja se ne moraju lično predati(dostavljanje javnim tužilaštvima, javnom pravobranilaštvu i drugim državnim organima i pravnim licima-čl.134 ZPP).

3.Dostavljanje oglasom

Kada stranka ili njen zakonski zastupnik u postupku do momenta dostavljanja drugostepene presude, kojom se parnica dovršava promene svoje prebivalište, dužni su da o tome odmah obaveste sud. Ako oni to ne učine, a dostavljač nije mogao saznati njihovu adresu, sud će odrediti da se sva dalja dostavljanja za tu stranku, vrše stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda. Dostavljanje se tada smatra izvršenim, po isteku 8 dana od dana stavljanja pismena na oglasnu tablu suda.

4.Dostavljanje kada je odbijen prijem

Lice kome je pismeno upućeno, odrasli član njegovog domaćinstva ili ovlašćeni radnik državnog organa, odn.pravnog lica, ne mogu da spreče dostavljanje odbijanjem prijema.

96

Kada, bez zakonskog razloga, odbiju da prime pismeno, dostavljač će pismeno ostaviti u stanu ili u prostorijama gde to lice radi.Na dostavnici ce napistai dan i sat dostavljanja, razlog odbijanja prijema i mesto gde je pismeno ostavljeno, te se sa tim smatra da je dostavljanje izvršeno.

Dostavnica je sudski pismeni akt u koji se unose svi bitni momenti povodom dostavljanja. Ima snagu javne isprave i kao takva je osnovni dokaz pravilnosti dostavljanja. Medjutim, ne i jedini.Ako je dostavnica nestala ili nije u svemu uredna (datum je netačan ili nečitljiv), dostavljanje se može dokazivati i drugim dokaznim sredstvima.Dostavnicu potpisuje dostavljač i primalac pismena sa tim da primalac treba slovima da napiše dan prijema.Zaključak:Odredbe novog zakona predvidjaju, da se dostavljanje može izvršiti i preko pravnog lica, registrovanog za obavljanje poslova dostavljanja u zemlji ili inostranstvu (članovi 127,130,stav2. ZPP). Ovakva mogućnost će omogućiti ubrzavanja postupaka.Svim pravnim licima dostavljanje se mora izvršiti preko lica ovlašćenog za primanje pismena (član 128.ZPP).Ovakva odredba ukazuje na odgovornost dostavljača, bilo da je sudski, poštar ili neko treće ovlašćeno lice.Da bi se sankcionisalo njegovo nepoštovanje, sud je u obavezi da primenjuje ovlašćenja iz glave XV ovog zakona. Radi poštovanja privatnosti stranke, dostavljanje se može izvršiti od 07,00 do 22,00 časa (član 134, stav1. ZPP), ali u posebnim situacijama (stav 2) predvidjeno je da se može izvršiti i u drugo vreme i na drugom mestu, na osnovu posebne odluke suda, koju je dostavljač dužana, na zahtev, da pokaže.Član 140. ZPP, koji se odnosi na bezispešno dostavljanje, ne odnosi se i na lično dostavljanje, predvidjeno članom 136.ZPP, ali svakako daje mogućnost efikasnije dostave.Sporazum o adredsi dostavljanja (član 143.ZPP) takodje će predstavljati bitnu olakšicu u pogledu načina uručenja poziva i pismena.Zakon više ne sadrži odredbe, koje ukazuju na obavezu suda da po službenoj dužnosti pribavlja adrese stranaka. Budući da je kog nas uobičajeno da se onemogućava razgledanje spisa licima, koja nisu stranke u postupku, bez obzira na dokazivanje njihovog pravnog interesa, sudska praksa mora da omogući doslednu primenu odredbe člana 145.ZPP, da se ne bi kršilo načelo javnosti u smislu evropskih standarda.

48. Vreme vršenja parničnih radnji- rokovi i ročišta

1.Rokovia) Rokovi i njihove vrsteb) Računanje i održavanje rokova

a) Rokovi i njihove vrste

Rok je vreme odredjeno za preduzimanje pismene parnične radnje i vreme u kojem se radnja još ne sme izvršiti (dilatorni rok). Za usmene radnje to su ročista, pa je vreme održavanja ročista, bilo u celini bilo delom, vreme odredjeno za preduzimaje parničnih radnji (prigovor mesne nadležnosti može se izjaviti tokom pripremnog ročišta ili na prvom ročištu za glavnu raspravu do upuštanja tuženog u raspravljanje).Parnična radnja izvršena po isteku roka se po pravilu se ne uvažava( drugačije je ako je rok monitoran, odnosno instrukcioni nepravi rok).

Treba razlikovati:

I

97

* Procesnopravne rokove (uredjene procesnim pravilima),* Materijalnopravne rokove (normirani materijalnopravnim propisima i relevantni su za vršenje ovlašćenja i dužnosti u takvim pravnim odnosima).

Kada materijalnopravni rok vodi prekluziji prava, na šta sud pazi po službenoj dužnosti, pošto je u pitanju primena prava, a ovde pravo više ne postoji, zahtev tužbe, odnosno prigovora se odbija.

Medjutim, propuštanje roka za podnošenje tužbe, uvedenog materijalnopravnom normom, povinava se posledicama, predvidjenim za protek procesnih rokova i tužba se odbacuje. Rokovi se redovno odredjuju za parnične radnje stranaka, nekad i za radnje suda (presuda se donosi odmah ili u roku od 8 dana od zaključivanja rasprave)Ipak, rokovi odredjeni za radnje suda su mahom instrukcione prirode, pa njihovo neodržavanje ne povlači neposredne sankcije.

Rok se obično odredjuje kao:

II (bezuslovan,zapovednički,imperativ)* Peremptorni rok (protekom roka prestaje pravo da se radnja preduzme-nastupa prekluzija-prestanak važenja prava, pošto su svi zakonski rokovi prošli, a ništa nije učinjeno da se takvo pravo sačuva)

* Dilatorni rok (radnja se ne sme izvršiti pre nego što protekne odredjeno vreme-ne može se tražiti nastavak postupka, pre nego što protekne tri meseca od dana kada je nastupilo mirovanje).

III* Zakonski rokovi (odredjeni zakonom),* Sudski rokovi (odredjeni odlukom suda).

Nekad je zakonom odredjena najviša dužina roka, do koje se sme odrediti sudski rok (sud može odrediti rok za odgovor na tužbu u trajanju do 15 dana, izuzetno i najduže u trajanju do 30 dana). Ni sud ni stranke ne mogu menjati zakonske rokove.Oni ex lege prestaju da teku, kada se postupak prekine, a počinju da teku iznova od momenta kada se postupak nastavi). Sudske rokove odredjuje sud prema okolnostima, koje se pojavljuju u postupku i prirodi parnične radnje.Rok se može produžiti po predlogu zainteresovanog lica, ako postoje razlozi koji to opravdavaju.Predlog se naravno mora podneti pre nego što rok protekne.Sudski rokovi prestaju da teku u slučaju mirovanja postupka (isto i prekida), a počinju iznova kada se postupak nastavi.

U procesnom sistemu prisutna je i podela na:

IV* Subjektivne rokove (tok roka zavisi od saznanja stranke o dogadjaju ili od nastupanja mogućnosti da radnju preduzme; npr.rok za ulaganje predloga za ponavljanje postupka),

* Objektivne rokove (početak toka roka zavisi od nekog momenta ili okolnosti, izvesne u nastupanju, nevezano od saznanja ili mogućnosti stranke).

b) Računanje i održavanje rokova

*Računanje rokova*

98

Procesni rokovi se u parničnom postupku računaju u danima, od ponoći do ponoći, mesecima i godinama (vreme odredjeno prema ročištima računa se i u užim vremenskim jedinicama).Dan dostavljanja saopštenja ili drugog dogadjaja od kojeg počinje da teče rok, ne uračunava se u vreme odredjenog roka.Praznični dani i dani na koje se ne radi u toku roka, računaju se u vreme odredjeno za rok.To ne važi za zadnji dan roka.Ukoliko zadnji dan roka pada na državni praznik, u nedelju ili koji drugi dan kada sud ne radi, rok ističe protekom prvog idućeg radnog dana.Kod rokova odredjenih na dane, rok ističe u ponoć zadnjeg dana po broju dana roka.Kada je dužina roka odredjena u mesecima ili godinama, rok se završava protekom onog dana poslednjeg meseca, odn.godine koji po svom broju odgovara danu na koji je rok počeo da teče( četvoromesečni rok koji je započeo 30. aprila, završava se u ponoć 30. avgusta).A ako tog dana nema u poslednjem mesecu, rok se završava zadnjeg dana u tom mesecu (četvoromesečni rok započeo 31.jula završava se 30. novembra).

*Održavanja rokova*

Rok je održan i radnja stranke je u pogledu vremena važeća, ako je izvršena pre isteka roka, preduzeta pred sudom ili je pismeno predato sudu ( rešenje je drugačije kod dilatornih rokova).Po pravilu, radnju preduzetu po isteku roka, sud ne uvažava.Izuzetak su instrukcioni odn.monitorni rokovi.U stvari, oni i nisu pravi rokovi, pošto se njima stranka samo poučava ili upućuje da izvrši procesnu radnju. Stroge posledice propuštanja rokova u nekim situacijama su ublažene.To se čini uvodjenjem pretpostavke da je radnja izvršena u roku, mada podnesak do isteka roka nije bio predat sudu:

1. Podnesak upućen sudu preko pošte preporučenom pošiljkom ili telegrafski, uzima se da je sa danom predaje pošti predat sudu. 2. Za lica koja su u vojsci na obaveznoj vojnoj službi, dan predaje podneska vojnoj jedinici, smatra se danom predaje sudu. 3. Za lica lišena slobode, dan predaje podneska upravi zatvora ili zavodu za izvršenje zavodskih sankcija, smatra se danom predaje sudu. 4. Posebno je uredjena situacija, ako je podnesak vezan za rok, predat ili upućen nenadležnom sudu pre isteka roka, a stigne nadležnom sudu posle proteka roka.Tada se smatra da je na vreme podnet, ako se njegovo podnošenje nenadležnom sudu, može pripisati neznanju ili omašci.

Ova pravila se primenjuju i na rok u kojem se prema posebnim pravilima mora podići tužba, a i na rok zastarelosti potraživanja ili kakvog drugog prava.

2. Ročišta

Pravilo da sud odlučuje o tužbenom zahtevu na osnovu usmene, neposredne i javne rasprave i najvažniji deo aktivnosti procesnih subjekata se odvija pred sudom.Sprovodeći pravila, sud organizuje postupak tako da odredjuje vreme, mesto i predmet usmene rasprave (ročište), obaveštavajući o tome i pozivajući stranke i druge učesnike u postupku. U pravnom životu je redovna pojava da se rasprava odvija na više ročišta, pa i o istom predmetu raspravlja. Ročište je deo postupka, odredjeno vreme i mesto u kojem se, u prisustvu procesnih subjekata, vrše usmene parnične radnje ( na ročištu se ne vrše pismene radnje). Pod pojmom rasprave ne treba razumeti samo dijaloge, suprostavljanja.Tu su i sva razmatranja, izlaganja, saslušanja i uopšte ispitivanja jedne stvari.Sud odredjuje predmet izvodjenja rasprave na ročištu i radnje koje će se na ročištu obaviti.

99

To može biti pripremno ročište, odredjeno za preispitivanje i pripremu procesnog materijala o kojem će se tek u daljem postupku temeljno raspravljati. Najvažnije je ročište za glavnu raspravu- ročište na kojem se raspravlja o osnovnim pitanjima bitnim za odlučivanje o zahtevu tužbe. Značajno je i ročište za javnu raspravu pred instancionim sudom.

Za sprovodjenje dokaza uvidjajem izvan suda, radi saslušanja procesnog subjekta, koji ne može da dodje pred sud ili povodom obezbedjenja dokaza, odredjuje se posebno ročište.

Ročište se održava radi rasprave o predlogu za donošenje dopunske presude, predlogu za povraćaj u predjašnje stanje i predlogu za ponavljanje postupka.

*Mesto održavanja ročišta* Ročište se, po pravilu, održava u zgradi suda.Kad je to nužno, ročište se održava i na drugom mestu(uvidjaj na nepokretnosti, saslušanje svedoka u bolničkim prostorijama). Izuzetno, to može biti i područje drugog, ali samo susednog suda.I razlozi uštede u vremenu ili troškovima postupka mogu opredeliti, da se ročište održi izvan sudske zgrade(ročište za glavnu raspravu u mestu gde stanuju stranke i svedoci; uvidjaj na mestu nalaženja pokretne stvari). Mesto održavanja ročišta odredjuje sud.Žalba nije dozvoljena.

*Vreme održavanja ročišta* Vreme održavanja ročišta (dan i sat), odredjuje sud rešenjem.Žalba nije dozvoljena.Sud poziva stranke i druga lica, čije je prisustvo potrebno, da dodju na ročište i upozorava ih na posledice neodazivanja(usvojen je izraz “zakazivanje ročišta”). Uz poziv se stranci dostavlja podnesak, povodom kojeg je odredjeno održavanje ročišta.Ukoliko se podnesak ne dostavlja, onda u pozivu treba navesti :

ko su stranke, naznačiti predmet spora, radnje koje će se na ročištu izvesti, kao i svojstvo u kojem se lice poziva.

Dan i sat održavanja ročišta treba tako odrediti, da se poziv dostavi na vreme, da bi se pozvani mogao pripremiti i urediti svoj dolazak na sud.Za pripremno ročište i ročište za glavnu raspravu, strankama se poziv dostavlja najmanje osam dana pre dana održavanja ročišta. Zakazivanje i pozivanje na ročište može se izvršiti i tako što će se rešenjem o odlaganju ročišta, prisutnim odmah saopštiti i vreme održavanja sledećeg ročišta.Ročište se redovno održava u prisustvu obe parnične stranke ili bar jedne, uz pretpostavku da je druga bila uredno pozvana. Izuzetno, neka ročišta se mogu održati, iako se stranke nisu odazvale pozivu ( ročište za raspravu o predlogu za povraćaj u predjašnje stanje; ročište za izvodjenje dokaza pred predsednikom veća...) Sud obično ne odredjuje vreme trajanja ročišta.Moguće je ipak predvideti da će ročište trajati više dana.Ročište se može prekinuti i pred istim sudom nastaviti sledećeg dana. Ročište se dovršava, kada se iscrpi predmet raspravljanja ili kada se rasprava odloži za drugo ročište (odlaganje ročišta). Sud može odložiti ročište, kada je to potrebno radi izvodjenja dokaza ili kad za to postoje opravdani razlozi. Protiv rešenje o odlaganju nije dozvoljena žalba.

100

49. Propuštanje parničnih radnji i vraćanje u predjašnje stanje

a)Propuštanje rokova Zbog nepostojanja čvrste obaveze na vršenje parničnih radnji, prirodi procesnog prava ni malo ne odgovara podela na prave i instrukcione (monitorne) rokove. Rokovi u pravnoj nauci se, inače, dele na: Prave rokove, Instrukcione rokove.Ova podela je izvedena na osnovu različitih posledica propuštanja rokova. Dok je za propuštenje pravih rokova posledica gubitak prava ili sankcija, koja se sastoji u nametanju dalje pravne dužnosti subjektu, dotle kod instrukcionih rokova posledice i nema ili je tek indirektno izražena u otežavanju položaja subjekta.

Posledice propuštanja pravih rokova u procesnom pravu su različitog intenziteta i skoro su identične sa posledicama propuštanja instrukcionih rokova. Ipak, postoji razlika, jer pravi rokovi imaju izraženu pravnu posledicu.Pošto je vršenje procesnih radnji izraz ovlašćenja subjekta, a ne njegova pravna dužnost (obaveza) da deluje, razumno je da sankcionisanje propuštanja roka ne ide dalje od prestanka prava da se radnja preduzme-prekluzije (ne i prinudi da se ona vrši).U ovoj situaciji je ishodište odbacivanje radnje, koja bi bila preduzeta po isteku roka.Ovo se, pre svega, odnosi na zakonske rokove, koji su većim delom prekluzivne prirode (rok za predlog za povraćaj u predjašnje stanje, rok za pravne lekove, rok za prigovor mesne nadležnosti). Ipak, postoje zakonski rokovi, čije propuštanje ne dovodi do prestanka prava na vršenje radnje i koji se zato ne kvalifikuju kao prekluzivni.Posledice ovog propuštanja su druge vrste i prirode. Sudski rokovi, nasuprot zakonskim, redovno i sami po sebi, ne vode prekluziji prava na preduzimanje parnične radnje, bar ne u vremenu pre nego što je sud odlučio o stvari, povodom koje je dat sudski rok ili u vremenu u kojem bi to dozvoljavao razvoj postupka (pismeni odgovor na tužbu, može se izjaviti i po proteku roka, praktično sve dok na ročištu nije dat usmeni odgovor ili dok glavna rasprava nije zaključena) Šta više, u nekim situacijama i kad je sud odbacio radnju zbog proteka roka, stranka može preduzeti istu radnju, ako to dozvoljava dalji razvoj postupka. Već je poznato, da se podnesak vezan za rok, koji je ispravljen odn.dopunjen u roku odredjenom od suda, smatra da je predat sudu onog dana, kada je prvi put bio podnet.I kod propuštanja sudskih rokova, posledica može biti takva (ćutanjem), da se smatra da je preduzeta neka druga radnja. ( uzima se da je vraćeni neuredni podnesak povučen, ako se u roku ne vrati sudu; propuštanjem da se na vreme položi kaucija za obezbedjenje sudskih troškova, smatra se da je tužba povučena, odn.da je tužilac odustao od pravnog leka).

b)Propuštanje ročišta

Ročiste nije samo vreme u kojem se vrše usmene parnične radnje, već se može posmatrati i kao rok za preduzimanje procesnih radnji, utvrdjen jednim dogadjajem, vremenskim intervalom, odredjenim dužinom ročišta.

Naročito, kada se radnja treba preduzeti do nekog momenta u toku ročišta: Prigovor mesne nadležnosti se može uložiti najdocnije do dovršetka pripremnog ročišta, ili Ako pripremno ročište nije održano, sve dok se tuženi, na prvom ročištu za glavnu raspravu, nije upustio

u raspravljanje. Prigovor da je po sporazumu nadležan izabrani sud.

101

Kao što je već rečeno, ročište nije samo vreme u kojem se vrše parnične radnje, već je to i specifičan način preduzimanja parničnih radnji pred sudom i u prisustvu stranaka.Propuštanjem ročišta, stranka propušta i vreme i način, tj. mogućnost da u tom vremenu i na taj način preduzima i saznaje parnične radnje, odn. Da aktivno učestvuje u tom delu postupka. Sa propuštanjem ročista, neodazivanje stranke pozivu suda da na ročiste dodje, izjednačava se napuštanje ročista pre dovršetka, i u odredjenim posledicama, kao pasivno držanje stranke.Nepojmljivo je da sud propusti ročište.Sud može održati ročište i kad je prisutna samo jedna stranka.Izuzetno, kako je već izloženo, neka ročišta se mogu održati i onda ako su izostale obe stranke. Propuštanjem ročista, stranka je prekludirana u vršenju procesnih radnji, koje su se mogla preduzeti samo na tom ročištu.To su mahom pripremno ročište i prvo ročište za glavnu raspravu (ulaganje prigovora mesne nadležnosti,imenovanje prethodnika)Izostanak jedne stranke sa pripremnog ročišta ili ročišta za glavnu raspravu, vodi mirovanju postupka, ako to predloži prisutna stranka.Isto je ako izostanu obe stranke ili ako prisutne stranke neće da raspravljaju.Posledica je da stranke ne mogu preduzimati parnične radnje u vremenu od 3 meseca od dana mirovanja. Propuštanju se, u odredjenim situacijama pridaje značaj povlačenja tužbe. Za tuženog je naoštrija posledica propuštanja ročišta- donošenje presude zbog propuštanja.

c) Povraćaj u predjašnje stanje

*Propuštanje radnje i restitucija, *Pretpostavke za dozvolu restitucije (Povraćaj u predjašnje stanje), *Postupak suda i odluka.

*Propuštanje radnje i restitucija*

Ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimnje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci, na njen predlog, dozvoliti da naknado izvrši tu radnju(povraćaj u predjašnje stanje), kada postoje opravdani razlozi za propuštanje.Kada se dozvoli povraćaj u predjašnje stanje, postupak se vraća u ono stanje u kome se nalazio pre propuštanja i ukidaju se sve odluke, koje je sud zbog propuštanja doneo. Posledice propuštanja procesnih radnji, mogu se sanirati po pravilima propisanim za povraćaj u predjašnje stanje-restitucijuPropuštanje u procesnom sistemu je značajno, ako je stranka prekludirana u pravu da tu parničnu radnju docnije preduzme, a ne postoje uslovi da se osnovne negativne posledice prepuštanja otklone nekom drugom radnjom.

Važni primeri prekluzije su: Protek roka za žalbu dovodi do pravosnažnosti presude, Propust roka da se žalba ispravi ili dopuni vodi odbacicvanju žalbe, Propust ročišta sprečava izjavu prigovora mesne nadležnosti.

*Pretpostavke za dozvolu restitucije*(Povraćaj u predjašnje stanje)

Osnovne pretpostavke da se dozvoli povraćaj u predjasnje stanje su:

Prekluzija u vršenju procesnih radnji, nastala usled propuštanja roka ili ročišta,

102

Nastupanje negativnih posledica za stranku, Opravdanje propuštanja, Poštovanje roka za podnošenje predloga za povraćaj u predjašnje stanje.

Propuštanje je opravdano, ako je do toga došlo, usled nekog dogadjaja objektivne ili subjektivne prirode, koji je stranku sprečio da parničnu radnju izvrši do isteka roka ili da dodje na ročiste (saobraćajna nesreća, elementarna nepogoda, bolest)

Predlog za povraćaj u predjasnje stanje se podnosi sudu, kod koga je trebalo izvršiti propuštenu radnju, u subjektivnom roku od 8 dana od dana kada je prestao razlog, koji je izazvao propuštanje ili ako je stranka docnije saznala za propuštanje, da dana kad je za to saznala.

Posle proteka 60 dana od dana propuštanja, ne može se tražiti povraćaj u predjašnje stanje(objektivni rok).Ne može se tražiti povraćaj u predjasnje stanje, usled propuštanja roka za podnošenje predloga za povraćaj ili izostanka sa ročista odredjenog povodom tog predloga.Zabrana “restitutio restitutionis non datur”, uvedena je da se stalnim traženjem povraćaja ne ugrozi donošenje odluke ili nastupanje njene pravosnažnosti.

* Postupak suda i odluka* Predlog za povraćaj u predjašnje stanje se podnosi sudu, kod koga je trebalo da izvršiti propuštenu radnju.Ukoliko se restitucija traži zbog propuštanja roka, stranka je dužna da istovremeno sa podnošenjem predloga izvrši i propuštenu radnju.Podneti predlog za povraćaj u predjašnje stanje ne utiče tok parnice. Sud, medjutim, može odlučiti da se postupak prekine do pravosnaznosti rešenja o predlogu. Neblagovremen ili nedozvoljen predlog odbacuje predsednik veća rešenjem.

Odluka o osnovanosti predloga za povraćaj u predjašnje stanje je u nadležnosti predsednika veća ili veća, zavisno da li se propuštanje desilo u pripremnom postupku ili u vodjenju glavne rasprave. Povodom predloga sud odredjuje ročište, radi rasprave o osnovanosti traženja. Ročište se održava i u odsustvu stranaka i nema mirovanja postupka.Rasprava na ročištu nije potrebna, ako su činjenice, na kojim se predlog zasniva, opštepoznate.

Kada sud usvoji predlog i dozvoli restituciju, parnica se vraća u ono stanje u kojem se nalazila pre propuštanja.Odredjuje se ponovo održavanje ročišta, odn.oglašava se da se pismena radnja prihvata, kao da je podneta u roku.Sudske odluke koje su bile donete, povodom propuštanja parnične radnje se ukidaju. Protiv rešenja, kojim je predlog za povraćaj u predjašnje stanje usvojen, nije dozvoljena žalba. Izuzetak je žalba iz osnova da je predlog usvojen, iako je bio protekao rok za traženje povraćaja u predjašnje stanje.Medjutim, protiv rešenja kojim je predlog odbačen ili odbijen, žalba je dozvoljena.

Zaključak:

Član 106. ZPP tačno odredjuje načine računanja rokova.Rešene su ranije dileme iz prakse, posebno nastale u vezi s primenom Zakonske regulative o radnim odnosima.Regulisano je da će se podnesak, upućen sudu telegrafskim putem, smatrati blagovremenim, samo ako uredan podnesak bude dostavljen naknadno, pošiljkom, u roku od tri dana. Rokovi koji su odredjeni u institutu vraćanja u predjašnje stanje su skraćen, što umanjuje zloupotrebe.

103

Predlog se mora podneti u roku od 8 dana od prestanka razloga za propuštanje, tj.saznanja za razloge, a najduže do 60 dana(član 112, stavovi2. i 3. ZPP).Predvidjeno je i da uz predlog stranka mopra podneti i predložiti odgovarajuće dokaze, a ako to ne učini bez ročišta, predlog će se odbaciti (član 115.ZPP).Načelo usmenosti je postalo izuzetak (član 115.ZPP).

50. Pojam, sadržina, osnovi i određenosti tužbe

*Pojam tužbe*

Tužbom se pokreće parnični postupak i zato taj akt ima prirodu inicijalne procesne radnje.Spada u sferu dispozicije, kao i sama parnica.Ne postoji drugi način da se postupak pokrene, niti parnica može da opstane, ako više nema tužbe.Tužba je procesna radnja, kojom tužilac traži od suda, da mu prema tuženom dosudi pravnu zaštitu odredjenog sadržaja.Traži se da presudom naredi tuženom odredjeno držanje ili da mu se, na pravno obavezujući način, saopšti kakvo njegovo ponašanje treba da bude.Na to može da odgovori samo sud, kao nosilac sudske vlasti i u pravnom sistemu jedino ovlašćena ustanova, da donosi sudske akte.Tuženi, u većini situacija, može da ispuni svoju obavezu ili da na drugi način prihvati ono, što se u tužbi tvrdi da je njegova dužnost, a to daljnje vodjenje sudskog postupka čini suvišnim.

Po sadržaju pravne zaštite, koja se prema tuženom traži, zahtev može biti: Osuda tuženog da nešto čini ili ne čini(kondemnacija); Utvrdjenje da neko pravo postoji ili ne postoji, odn.da je isprava istinita ili neistinita (deklaracija); Odredjivanje promene, preobražaja u sferi pravnih odnosa (konstitucija).

Tužbom se odredjuje predmet postupka.Sud može samo o tome da raspravlja i odlučuje i ne sme da dosudi ni više, niti nešto drugo. Tužba se podnosi sudu, pismeno ili usmeno za sudski zapisnik.Tužilac treba da ima pravni interes da podnese tužbu.Za neke tužbe se to generalno i ex lege pretpostavlja (skoro sva traženja kondemnacija i konstitucija), dok za neke tužbe tužilac treba da dokaže da postoji pravni interes, izuzev ako je postojanje pravnog interesa priznato specijalnim zakonskim pravilom ili sudskim aktom( traženje deklaratorne pravne zaštite) Iako je u svemu uredjen parničnim procesnim pravom, tužbeni zahtev ima dosta dodira i uticaja, kao odredjujući deo tužbe, na materijalnopravne odnose ( prekid zastarevanja, izazivanje dospelosti).

Gradjansko subjektivno pravo ili samo ovlašćenje iz tog prava su, mnogo puta, u biti zahteva, da se prema tuženom izrekne tražena pravna posledica.Iz prava svojine se zahteva povraćaj stvari, povodom prava službenosti traži se zabrana uznemiravanja, iz ugovora o prodaji se zahteva isplata cene, usled povrede prava traži se naknada štete. Medjutim, netačno bi bilo misliti, da su materijalna prava uvek osnov u tužbenom zahtevu i traženoj pravnoj posledici.Tome je primer tužbeni zahtev sa traženjem deklaracije, da pravo ili pravni osnov ne postoji, a on je upravo negacija subjektivnog prava.

104

Kako je već ranije rečeno, predmet spora (parnice) je tužbeni zahtev. Osnov dosudjenja pravne zaštite ili izreke o pravnoj posledici, redovno je neko gradjansko subjektivno pravo, izvedeno iz materijalnopravne norme.Ali ono nije predmet spora, kako se tvrdi u civilističkim učenjima o parnici. Izvesno je, da se usvajanjem tužbenog zahteva, on sadržinski prenosi u pojedinačnu pravnu normu, formulisanu u izreci presude, imajući tada prirodu (nekad samo dejstvo) pojedinačnog, konkretnog gradjanskopravnog pravila. Isto je i sa odbijanjem tužbenog zahteva, samo što tu dejstvo pojedinačne norme ide u prilog tuženom (kaže se da se pravna zaštita dosudjuje tuženom).Sve dok se sadržaj tužbenog zahteva ne prenese u pojedinačnu normu, donetu sudskim aktom, on postoji kao pretenzija.

Kada se sudskim aktom: Izrekne sankcija, Donese dopunska, alternativna pojedinačna norma u cilju reparacije ili restitucije povredjenog

prava, Autoritativno deklariše postojanje ili nepostojanje pravnog odnosa, Ili odredi promena u sferi prava,

može se govoriti o relevantnom subjektivnom pravu ili ovlašćenju sadržanom u toj normi.Medjutim, tada više nema spora, pa onda ni ta pojedinačna norma i subjektivno pravo, njom utvrdjeno, ne mogu biti predmet spora. Predmet spora je pretenzija na izricanje u tužbenom zahtevu odredjene pravne posledice ili donošenje pojedinačne norme-sam tužbeni zahtev.

*Sadržina tužbe* Tužba se podnosi pismeno, u formi i sadržini podneska ili se daje usmeno na zapisnik parničnog suda.I kada se daje usmeno na zapisnik suda, tužba treba da bude sastavljenja isto kao i tužba koju sama stranka podnosi.Tužba treba da bude u sadržini i formi propisanoj za sve podneske (ovde naročito treba izdvojiti: oznaku suda, oznaku i podatke o strankama i njihovim zastupnicima i potpis). Već iz opšteg pravila o podnescima, mogao bi se izvesti potpun sadržaj tužbe.Ipak, neki posebni zahtevi o sadržaju tužbe, prvenstveno preciznost i rigoroznost odredjivanja, opredelili su donošenje specijalnih pravila o sadržaju tužbe. Zato, pored formule da tužba treba da sadrži sve ono što i svi drugi podnesci, u zakonskim pravilima o tužbi posebno su izdvojeni neki elementi, koji u ovom podnesku treba da budu označeni.Na jednima se insistira da moraju biti navedeni u tužbi, a za druge se prepušta stranci, da ih unese u tužbu u cilju kasnijeg, i za nju povoljnijeg, vodjenja postupka.

Prema posledicama koje nastaju, ako se izostave ti elementi, odredjuju se: obligatorni elementi tužbe i fakultativni elementi tužbe.

*Obligatorni elementi tužbe*

Obligatorni elementi tužbe su: Zahtev u pogledu glavne stvari i sporednog traženja, Činjenice na kojima tužilac zasniva taj zahtev, Oznaka suda, Oznaka stranaka, Potpis,

105

Vrednost spora (u parnicama povodom nenovčanog zahteva) Predlog dokaznih sredstava (ima veliku važnost radi dokazivanja navedenih činjenica).Neki autori smatraju predlog dokaznog sredstva obligatornim elementom tužbe.Medjutim, izostanak predloga o dokazima ili prosto saopštenje da dokaza nema, ne bi dovelo tužbu u pitanje, jer još uvek stoji na raspolaganju pribavljanje dokaza saslušavanjem stranaka. Sa tužbom u kojoj nisu uredno označeni svi obligatorni elementi, postupa se kao sa neurednim ili nepotpunim podneskom.Takva tužba se odbacuje, ako se nedostaci ne otklone u roku.

*Fakultativni elementi tužbe*

Fakultativni elementi tužbe su ona traženja, izjave ili podaci, koji se mogu uneti u tužbu, ako stranka smatra da je to potrebno ili ako hoće već u tužbi da saopšti neku svoju pravno relevantnu izjavu ili da izrazi neko svoje traženje:

Saopštava pravni osnov tužbe, Traži da se treće lice obavesti o parnici, Predlaže da se obezbede dokazi, Zahteva izdavanje privremenih mera, Izjavljuje da odustaje od ugovora, Saopštava da je spremna da primi odredjenu novčanu svotu, umesto onoga što traži u tužbenom

zahtevu.*Stvarni (činjenični) i pravni osnov tužbe*

Potrebno je da se posebno obrati pažnja na pravni osnov tužbe-pravni institut, kategoriju, pravilo ili subjektivno ovlašćenje, kojim stranka obrazlaže svoje pravo na dosudu ili interes da joj se dosudi tužbeno traženje.U našem procesnom sistemu pravni osnov tužbe je fakultativni elemenat. Stranka je dužna da navede činjenice i izjavi svoj tužbeni zahtev.Na sudu je da utvrdi, da li za to ima osnova u pravu i odredi pravilo iz kojeg se to pravo izvodi (nekad i pre presude, radi donošenja neke prethodne odluke) Ipak, u pravnom životu stranka redovno navodi i obrazlaže pravni osnov svoje tužbe. Medjutim, to ni sud ni stranku ne obavezuje.Ako se iz navedenog osnova ne može stranci dosuditi ono što traži, sud je dužan da ispita, da li postoji neki drugi pravni osnov, da se pozitivno odgovori na njen zahtev. Isto tako i stranka je ovlašćena, da u postupku izmeni ranije odredjeni pravni osnov ili da u ovom delu sasvim povuče svoje izjave. U tužbi mora da se saopšti stvarni dogadjaj i navedu sve činjenice, koje čine taj dogadjaj.U tužbi se može reći: “Tuženi je 1. marta 2003.g trebao da plati iznos od 1.000,00 dinara, pa pošto to nije učinio, traži se da se obaveže na plaćanje tog iznosa”Ovo je neuredna tužba i ne bi bila podobna, da se s njom postupa, jer joj nedostaje činjenični i pravni osnov.Medjutim, sa dopunom:”Tuženom je, po dogovoru, 1.februara 2003.godine dat zajam u iznosu od 1.000,00 dinara sa obavezom vraćanja u roku od 30 dana; pošto dug nije vratio, traži se da se osudi da taj iznos isplati”.Vidi se, da dodavanjem kvalifikatornih elemenata pravnog odnosa, tužbeni zahtev postaje dovoljno odredjen (metod individualiziranja). Individualizacija, bitna za odredjenost tužbenog zahteva, postiže se oznakom pravnog osnova, te dosuda iz nekog drugog osnova ne bi bila dosuda istog zahteva U procesnim sistemima, u kojim se od stranke ne traži oznaka pravnog osnova tužbe, niti da eventualno označen osnov, obavezuje sud ili stranke, razumno je da se insistira na potpunom saopštenju činjenica.Tu spada i naš sistem.

106

Tek kroz to se tužbeni zahtev može odrediti i razlikovati od mogućih drugih takvih traženja (metod supstanciranja).Stranke ovde nisu opterećene dužnošću, da u tužbi postave pravni osnov svog traženja.za to je, po pravilu, potrebno znanje i stručna pomoć pravnika. Isto tako nisu izložene riziku pogrešne pravne kvalifikacije, što vodi odbijanju zahteva na pravnu zaštitu.Sudjenje se odvija i donosi presuda, kratko rečeno maksimom “mihi factum, dabo tibi ius”-dajte mi činjenice, daću vam pravo.U spomenutom primeru se po metodu supstanciranja, tužba ne bi odbila.Saopštene su sve činjenice i sud treba primenom prava da presudi, da li je tuženi obavezan da tu novčenu svotu plati.

*Odredjenost, priroda i značaj tužbenog zahteva*

Iako je u parničnom postupku neosporna aktivna uloga suda, naročito u vodjenju postupka i iznalaženju prava, sud ne sme da dosudi ni više ni drugo od onoga što je tužbom traženo (Non eat iudex ultra et extra petita partium).To je suština koncepcije pravne zaštite, koja se ostvaruje u parnici.Promovisana je zakonskim tekstom-čl.2 ZPP: “Stranke imaju pravo na zakonitu, jednaku i pravičnu zaštitu svojih prava. Sud ne može odbiti da odlučuje o zahtevu, za koji je nadležan.”Posledica toga je da tužbeni zahtev, mora biti tako odredjen, da se tačno znaju subjekti i vrsta, odn.obim tražene zaštite-subjektivno i objektivno odredjenje.

Svi zahtevi se mogu svrstati u tri sadržaja po vrsti zaštite:

kondemnatorni (osudjujući)- traži se da se tuženi osudi da se nešto čini ili ne čini(da preda stvar, da plati novčanu svotu, da dozvoli prolaz preko svog zemljišta);

deklaratorni (utvdjujući)- traži se da se sudskom odlukom utvrdi postojanje ili ne postojanje nekog pravnog odnosa,odn.istinitost ili neistinitost isprave (da li je zaključen ugovor o prodaji, da ne postoje tudja stvarna prava na nepokretnosti, da je istinit potpis na ispravi);

konstiutivni (preobražajni)- traži se da se izrekne neka promena u sferi pravnih odnosa ,tj.da se postojeći odnos ukine ili izmeni ili da se uspostavi novi(da se brak razvede, da se umanji iznos ugovorne kazne, da se utvrdi konkursni rok).

Tužbeni zahtev je , po svojoj pravnoj prirodi, procesni institut.Tužba se upućuje sudu sa traženjem da se tužiocu prema tuženom dosudi pravna zaštita u sadržaju označenom u tužbenom zahtevu.Tuženi, kao što je već rečeno, tome ne može da odgovori.Traži se sudska odluka. Tužbeni zahtev je predmet parnice i uspostavlja se po pravilima parničnog procesnog prava.Zato tužbeni zahtev ne može biti jedno od ovlašćenja gradjanskog subjektivnog prava, a još manje samo to pravo preneto u sferu sudskog postupka. Osnov dosudjenja pravne zaštite redovno je neko gradjansko subjektivno pravo, izvedeno iz materijalne norme.Sve dok se sadržaj tužbenog zahteva ne prenese u pojedinačnu normu donetu sudskim aktom, on postoji kao pretenzija. Postojanje pravnog interesa je procesna pretpostavka i to treba tužilac da dokaže.Sud, postupajući ex officio, odbacuje tužbu ako utvrdi da tužilac nema pravni interes da traži sudsku deklaraciju.Zaključak:

107

Novinom u članu 187, stav 1. ZPP predvidjeno je da tužba mora da sadrži i vrednost predmeta spora, dok je stavom 2. utvrdjeno da će tužiocu, koji živi u inostranstvu, ukoliko ne označi punomoćnika za prijem pismena, sud odbaciti tužbu.Ovakva odredba, s obzirom na tumačenje u pogledu načela postupka, ukazuje da vrednost predmeta spora predstavlja bitan elemenat tužbe, samo kada je od značaja za nadležnost suda, njegov sastav i u pogledu vrednosti, koja je od uticaja na ostvarenje prava na podizanje vanrednog pravnog leka revizijom. Tužba sa više tužbenih zahteva reguliše alternativno ovlašćenje tužioca, koje će sada otkloniti probleme u praksi, s obzirom na sadržinu člana 190, stav 2. ZPP i ranije uobičejeno, a nepotrebno, odredjivanje veštačenja radi utvrdjenja vrednosti dugovane nenovčane činidbe.

51. Vrste tužbi

Prema prirodi prava, povodom kojeg se traži pravna zaštita, tužbe se dele na: stvarnopravne (reivindikaciona, konfesorna, publicijanska), tražbenopravne, porodičnopravne, naslednopravne, stečajne, izvršne, u užem smislu procesne ( tužba za poništaj presude izabranog suda) i druge.

U parničnom procesnom pravu važna je podela tužbi po sadržaju pravne zaštite, koja se tužbom traži:

1. za osudu na činidbu (kondemnatorna), 2. za utvrdjenje (deklaratorna),3. za preobražaj (konstitutivna).

To su opšti tipovi tužbi i mahom sva traženja pravne zaštite mogu se zahtevati jednom od ovih tužbi, nezavisno od prirode prava, povodom kojeg se zahteva pravna zaštita.

1.Kondemnatorna tužba

Kondemnatornom tužbom se traži od suda da se tuženi osudi na odredjenu činidbu (činjenje) ili nečinjenje( trpljenje i uzdržavanje).U obligacionom pravu to je: davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje, a u izvršnom postupku je:plaćanje, davanje, činjenje, nečinjenje ili trpljenje.

To su, na primer, tužbe sa zahtevom da se tuženom naredi: da plati svotu od 10.000,00 dinara, da preda državinu nepokretnosti, da ne sprečava prelaz preko svog zemljišta, da se u noćnom vremenu uzdrži od vršenja preduzimačke delatnosti, koja ometa mir susedstva ... itd.

Za podnošenje kondemnatorne tužbe dovoljna je tvrdnja tužioca, da je povredjeno neko njegovo pravo, pa je tuženi dužan da otkloni nastale posledice ili da uspostavi pravnost, koju nalaže pravni red. Dospelost prava nije uslov za podnošenje tužbe, već materijalnopravna pretpostavka za dosudu tražene zaštite.

108

Pozitivan odgovor na ovu tužbu je donošenje kondemnatorne presude.Već sada treba reći, da je jedino je ova presuda podobna da se prinudnim putem izvrši.

2.Deklaratorna tužba Procesnim pravom je dozvoljeno da se traži pravna zaštita i onda ako je prisutna neizvesnost u postojanju nekog prava ili pravnog odnosa.Neizvesnost, svakako, ugrožava pravo ili pravnu poziciju pojedinca i remeti normalan tok pravnog života. Zato se uvažava interes pojedinaca, da traže da se takva nesigurnost eliminiše, donošenjem odgovarajućeg sudskog akta, deklaracijom o postojanju ili nepostojanju prava ili pravnog odnosa odredjenog sadržaja (clan 188 ZPP). Kada se govori o postojanju prava ili pravnog odnosa, misli se na jedno pravo (ovlašćenje) ili na celovit , kompletan pravni odnos:

da je ugovoreno ovlašćenje na jednostrani odustanak od pravnog posla, da je zaključen ugovor o zakupu, da nije posebno ugovoren otkaz, da na nepokretnosti ne postoji službenost prolaza.

Kada je u pitanju neizvesnost o postojanju prava ili pravnog odnosa, gledano sa aspekta tužbe, razlikujemo:

1.Pozitivnu tužbu na utvrdjenje ( tvrdi se i zahteva se da se ustanovi da pravo postoji),2.Negativnu tužbu na utvrdjenje (tvrdi se da pravo drugog subjekta ne postoji i traži se da se to ustanovi presudom).

Specijalnim pravilom je dopušteno da se ovom tužbom traži utvrdjenje istinitosti ili neistinitosti isprave.To se odnosi na pitanje autentičnosti potpisa izdavaoca isprave, a ne i na istinitost njene sadržine(da je ostavilac svojeručno potpisao testament, da je falsifikovan potpis na priznanici o isplati zajma)Pitanje istinitosti sadržine jedne isprave, utvrdjuje se u postupku, u kojem se isprava prezentira, radi dokazivanja odredjenih tvrdnji postupka, u kojem autentičnost potpisa na ispravi nije samostalan zahtev tužbe. Deklaratornom tužbom se, inače, ne može tražiti utvrdjivanje činjenica.Tim se, naravno, ne misli na činjenice, čije je utvrdjivanje potrebno, da bi se deklarisalo postojanje ili nepostojanje prava. Ne može se uvek tražiti pravna zaštita, koje se postiže sudskom deklaracijom o postojanju ili nepostojanju prava.To sužavanje prava na deklaratornu tužbu, izraženo je pravilom da podnosilac tužbe mora imati pravni interes da zahteva ovu vrstu zaštite (cl.188). Pravni interes predstavlja jednu konkretnu relaciju iz koje se izvodi opravdana potreba tužioca da traži deklaraciju suda o postojanju (nepostojanju) prava odredjenog sadržaja. Ovakva tužba se može podići, kada je to posebnim propisima predvidjeno, odn. kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje ili nepostojanje nekog spornog prava ili nekog pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost, odn. neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes. Postojanje pravnog interesa je procesna pretpostavka i to treba tužilac da dokaže. Sud, postupajući ex officio, odbacuje tužbu, ako utvrdi da tužilac nema pravni interes da traži sudsku deklaraciju.

3.Konstitutivna tužba

Promene u sferi prava izražene u pravnim odnosima, stvaranju novih, promeni postojećih ili ukidanju dotadašnjih, redovno su rezultat volje subjekata, koji su te odnose već uspostavili ili tek hoće da ih uspostave(zaključivanje, izmena ili raskid ugovora, promena ili opoziv testamenta).

109

Medjutim, nisu ni malo retke situacije u kojim je dozvoljena promena jednostranom izjavom volje, mada je odnos nastao dvostranim pravnim poslom (saglasnom izjavom dve volje).To može biti po ovlašćenju iz zakona, bilo da je ono dato radi normalnog odvijanja pravnih odnosa, bilo kao sankcija za postupke protivne pravu.Na primer:

otkaz ugovora o zakupu ili ugovora o stanovanju, zaključenih na neodredjeno vreme; raskid ugovora o prodaji zbog nedostatka stvari; raskid ugovora o posluzi zbog oštećenje stvari.

Isto tako, ovo ovlašćenje može biti utvrdjeno sporazumom stranaka.Na primer:

• pravo preče kupovine, • pravo odustanka kod ugovora o kupovini na probu.

Tako stvorene promene u pravu nastaju, već samom izjavom volje, izražavanjem dve saglasne volje ili saopštenjem volje ovlašćenog lica drugom subjektu.Nije potreban akt državnog organa (obično sudskog), kojim bi se sankcionisalo nastupanje promene. Ukoliko se jedna strana protivi promeni ili ne prihvata da je promena nastala tvrdeći, da u sferi prava nije stvoreno ništa novo, subjektu koji je izjavio promenu stoji na raspolaganju deklaratorna tužba.Može da traži da se utvrdi postojanje ili nepostojanje pravnog odnosa odredjene sadržine. U nekim specijalnim situacijama, zakonom se dozvoljava promena u odredjenim pravnim odnosima (mahom dvostranim poslovima), po posebnom pravnom režimu. Jedna grupa tih situacija je ona u kojim stranke mogu saglasnom voljom da vrše promene u pravnim odnosima.Medjutim, ako se tome protivi jedna strana, onda se drugoj dozvoljava da traži promenu tih pravnih odnosa (izmena ugovora ili njegov raskid zbog promenjenih okolnosti).Ovde stranka ne može da postigne promenu izjavom samo svoje volje(jednostrano).Zato je potrebno da podnese tužbu sa zahtevom na promenu (preobražaj) i da se sudskom presudom uspostavi ta promena, ako je zahtev osnovan da se konstituiše preobražaj u pravu. Drugu grupu čine one situacije u kojim se promena u pravnim odnosima ne može postići ni ako o tome postoji saglasnost subjekata. Neophodno je da se u sudskom postupku traži promena i da se o tome donese preobražajna presuda (tužba radi poništenja braka, tužba radi razvoda braka). I u jednim i u drugim situacijama preobražaj se uspostavlja presudom i nastupa u momentu njene pravosnažnosti. Pravni interes za podnošenje kontitutivne tužbe se ne traži, izuzev ako je nešto drugo odredjeno( tako, pravo na tužbu za poništaj braka pripada i trećim licima, ako za to imaju neposredan pravni interes). Dovoljna je tvrdnja tužioca da je ovlašćen da zahteva promenu u pravnim odnosima i da je zakonom propisano, da se promena ostvaruje ili jedino može ostvariti donetom presudom.

52.KUMULACIJA TUŽBENIH ZAHTEVA

1.Pojam i vrste kumulacije tužbenih zahteva(Objektivna i subjektivna kumulacija)

Kumulacija tužbenih zahteva je spajanje više tužbenih zahteva u jednoj tužbi protiv istog tuženog.Procesnim pravom je to dozvoljeno, s tim da su propisane pretpostavke za kumulaciju i širina ovlašćenja, koje tužilac ovde ima.Pravila o kumuliranju tužbenih zahteva propisana su zakonom ili proizilaze iz prirode pravnih odnosa, povodom kojih se traži zaštita. U vezi sa tim razlikujemo: objektivnu kumulaciju i subjektivnu kumulaciju.

1.Objektivna kumulacija može biti:a) Prava kumulaciju

110

a)Spajanje zahteva povezanih istim činjeničnim i pravnim osnovom, b)Spajanje zahteva koji nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom. b) Eventualna kumulacija.

2.Subjektivna kumulcija (kumulacija stranaka)

Postoji i postavljanje više zahteva u: 3. Kumulacija zahteva iz alternativnih obligacija, 4. Procesna fakultas alternativa. (Ovi slučajevi u stvari nisu objektivna kumulacija)------------------ 1.Objektivna kumulacija

Kada se govori o kumulaciji tužbenih zahteva ili objektivnoj kumulaciji, da bi se razlikovala od subjektivne (kumulacije stranaka), misli se na spajanje više tužbenih zahteva u jednoj tužbi protiv istog tuženog. Kumulacija tužbenih zahteva odnosi se na spajanje glavnih zahteva.Treba napomenuti, da upotrebljene termine (“kumulacija” i “spajanje”), treba uzeti sa rezervom, pošto ne odgovaraju u svemu sadržaju ovog procesnog instituta.

2.Kumulacija stranaka (subjektivna kumulacija), koju ne tako retko prati i kumulacija tužbenih zahteva, normirana je pravilima o suparničarstvu.----------------------- 1.Objektivna kumulacija Kao što je već rečeno, pravila o kumuliranju tužbenih zahteva, propisana su zakonom ili proizilaze iz prirode pravnih odnosa, povodom kojih se traži zaštita.Stvar je dispozicije tužioca da li će, u okvirima dozvoljenog, podneti jednu tužbu sa kumuliranim zahtevima ili će svaki pojedini zahtev ostvarivati posebnom tužbom, pa čak samo i jedan njegov deo. Sud nije ovlašćen da spituje celishodnost spajanja zahteva, niti da naloži tužiocu da zahteve kumulira.Ipak, uvažavajući prednosti zajedničkog rešavanja, pretežno ekonomičnosti i racionalnosti postupka, ovde su i sudu data odredjena ovlašćenja.U nekim slučajevima, kada postoje uslovi za kumulaciju, sud može da odredi spajanje postupaka, povedenih samostalnim tužbama, u cilju zajedničkog rešavanja. Medjutim, postupanje suda i odlučivanje u spojenim parnicama, uglavnom ide po drugim pravilima, i ne spada u ustanovu objektivne kumulacije. *Pr ava kumulacija*

a) Spajanje zahteva povezanih istim činjeničniim i pravnim osnovom.

Tužilac je ovlašćen da u jednoj tužbi protiv istog tuženog istakne više zahteva, ako su medjusobno povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom(više zahteva za naknadu štete prouzrokovane istim dogadjajem). Iako u zakonu za ovu situaciju nije neposredno rečeno, relevantno je pravilo da se povodom svih zahteva postupa po istim procesnim pravilima.Stvarna nadležnost suda se ne dovodi u pitanje.Ako se utvrdjuje po vrednosti predmeta spora, ovde je to zbir vrednosti svih zahteva.Pojmljivo je da se za sve zahteve izvede stvarna nadležnost višeg suda po pravilima o atrakciji nadležnosti.

111

Sud je ovlašćen da odredi odvojeno raspravljanje o pojedinim zahtevima i da odluči delimičnom presudom.

b)Spajanje zahteva koji nisu povezani istim činjeničnim i pravnim osnovom.

Tužilac je ovlašćen da u jednoj tužbi protiv istog tuženog istakne i zahteve, koji nisu povezani činjeničnim i pravnim odnosom. Tu je izričito rečeno, da se mogu spojiti samo oni zahtevi o kojim se rešava po istoj proceduri. Što se tiče stvarne nadležnosti, pravilo je da se traži nadležnost istog suda za svaki pojedini zahtev. Odsustvo pretpostavki bitnih za kumulaciju ne vodi odbacivanju tužbe.Ako je nadležan isti sud, zahtevi se razdvajaju(izdvajaju) i za one koji se ne mogu spajati povešće se samostalan postupak.Ukoliko taj sud nije nadležan za neke od spojenih zahteva, oni se izdvajaju i upućuju na rešavanje nadležnom sudu (zakonom su propisana odstupanja u bračnim i nekim drugim sporovima, povodom izdržavanja i zbrinjavanja dece). Nejednak sastav suda, gde jedni zahtevi idu pred sudiju pojedinca, a drugi pred veće, nije smetnja njihovoj kumulaciji.Pravilo je da tada sudi veće i o zahtevima za koje je propisana nadležnost sudije pojedinca.

*Eventualna kumulacija*

Tužilac može u tužbi da istakne dva ili više tužbenih zahteva u odredjenom redosledu, tražeći od suda da usvoji sledeći, ako nadje da prethodni nije osnovan (po odnosu eventualnosti). To je za tužioca pogodnost, ako nije siguran u tačnost ili potpunost činjenica sa kojima raspolaže ili u pravno mišljenje suda. Pored stvarne nadležnosti suda za sve zahteve i iste procedure, propisane za njihovo rešavanje, za ovakvu kumulaciju traži se i da su zahtevi u medjusobnoj vezi. Ta povezanost može biti stvarna ili pravna, što opravdava relaciju eventualiteta izmedju zahteva.Odsustvo takve veze ili drugih pretpostavki vodi odbacivanju tužbe.Razdvajanje ili izdvajanje nekih zahteva ovde bi dovelo do samostalnih tužbi podnetih uslovno, što u našem procesnom pravu nije dozvoljeno I ovde može biti primenljivo pravilo o proširenju nadležnosti sudskog veća. Litispendencija (zabrana jednovremenog podnošenja iste tužbe) nastupa za sve tužbene zahteve. Povodom tako podnete tužbe, sud je dužan da raspravlja o zahtevima prema redosledu, koji je odredio tužilac.Tek ako utvrdi da prvopostavljeni zahtev nije osnovan, sud raspravlja o osnovanosti sledećeg zahteva.Presudjenjem da je prethodni zahtev osnovan, dalji zahtevi su bespredmetni. Žalba tuženog protiv presude, kojom je usvojen sledeći (eventualni) zahtev, pretpostavlja da će drugostepeni sud ispitati presudu u celini.

3.Kumulacija zahteva iz alternativnih obligacija

Parničnim procesnim pravom nije uredjena situacija, kada su stranke uspostavile obligaciju sa dva ili više predmeta, tako da dužnik treba da preda samo jedan i time se oslobodi obaveze (duas res in obligatione, una res in solution).Ukoliko je pravo izbora na poveriocu, on već kod podnošenja tužbe treba da izvrši izbor predmeta.Medjutim, ako je pravo izbora na dužniku, on to pravo ima sve dok u postupku prinudnog izvršenja jedan od predmeta ne bude, ma i delimično predat poveriocu. U izvršnom postupku je uredjeno izvršenje alternativno dosudjenih obaveza, što znači ako su stranke uspostavile obligaciju sa dva ili više predmeta, tako da dužnik treba samo jedan da ispuni i time se

112

oslobađa obaveze, onda poverilac treba prema dužniku da izjavi traženje da se dosude oba predmeta-da postavi dva ili više zahteva u alternativnom odnosu.

4. Procesna fakultas alternativa

U obligacionom odnosu može biti utanačeno, već od početka ili naknadno, da se dužnik oslobadja svoje obaveze, dajući neki drugi predmet umesto onoga što je ugovoreno(fakultas alternativa-una res in obligatione, due res in solutione).Poverilac je tada ovlašćen da postavi tužbeni zahtev, tražeći da mu se dosudi samo ono što je predmet obligacije.Dužnik, i pored dosuđenja tog zahteva, ovlašćen je da preda taj drugi predmet i oslobodi se obaveze.To može učiniti sve dok poverilac u postupku prinudnog izvršenja ne dobije, ma i delom, predmet koji mu je dosuđen.Pravo na predaju drugog predmeta dužnik može da ostvari, iako to nije navedeno u tužbi, niti izrečeno u presudi. I kada uopšte nije ugovorena fakultas alternativa, pravila parničnog postupka dozvoljavaju u sporovima radi predaje stvari, da poverilac već u tužbi ili docnije do zaključenja glaavne rasprave, izjavi da je voljan da umesto dugovane stvari primi odredjenu novčanu svotu.Ukoliko usvoji tužbeni zahtev, sud će u presudi izreći da se tuženi može osloboditi davanja stvari plaćanjem te novčane svote.Takva izjava tužioca predstavlja ponudu na zamenu ispunjenje i sud je dužan da je unese u izreku presude i o tome se ne raspravlja i ne sudi. Tuženi je ovlašćen da tu ponudu prihvati i isplati navedenu novčanu svotu, pa da se tako oslobodi svoje novčane obaveze.Ovo može da učini, sve dok tužilac nije u postupku prinudnog izvršenja, ma i delom, primio ispunjenje obaveze.

53. Pravna dejstva podnošenja tužbe sudu i dostavljanje tužbe tuženom (LITISPENDENCIJA)

1.Pravna dejstva podnošenja tužbe sudu Osnovno dejstvo podnošenja tužbe sudu je u tome, da je u tog momenta ex lege pokrenut parnični postupak.Svejedno je kojim je putem tužba podneta:

predajom sudu, upućivanjem preporučenom pošiljkom, na drugi način predvidjen pravom

Tada je uspostavljen procesni odnos, istina nepotpun, izmedju suda i tužioca.To važi i onda ako nisu prisutne procesne pretpostavke, koje dopuštaju sudjenje.Parnični postupak je bio pokrenut i trajao do odbacivanja tužbe, bar kao pravna činjenica. Pored osnovnog i najvažnijeg procesnog dejstva (pokretanje postupka), podnošenjem tužbe dolazi i do drugih procesnih posledica.Na primer, nadležnost se redovno odredjuje prema činjenicama, koje su postojale u momentu podnošenja tužbe; to je trenutak prema kome se utvrdjuje važnost ugovora o prorogaciji nadležnosti; procesne pretpostavke za dopuštenost sudjenja u pravilu treba da su prisutne već u vremenu podnošenja tužbe. Podnošenjem tužbe nastaju i materijalnopravne posledice, nekad dosta značajne.

Najvažnije su: prekida se tok zastarevanja potraživanja(odbacivanje tužbe i nova tužba u roku od tri meseca čine da

je relevantan raniji trenutak prekida); prekida se tok vremena potreban za nastupanje održaja; tim momentom izvršen je izbor izmedju alternativnih obaveza;

113

zatezna kamata na iznos neisplaćenih kamata i na povremena novčana potraživanja pripada poveriocu od dana podnošenja tužbe;

naslednici tužioca mogu produžiti započeti postupak za poništaj i razvod braka uz dokazivanje da je za to bilo osnova.

Ista dejstva imaju podnošenje incidentalnog deklaratornog tužbenog zahteva, izjava daljih zahteva putem preinačenja tužbe, podnošenje protivtužbe i neke druge procesne radnje takvog značaja.

2.Pravna dejstva dostavljanja tužbe tuženom (litispendencija)

a) Pojam i dejstva litispendencije * Litispendencija * Procesna dejstva litispendencije

* Materijalna dejstva litispendencije

b) Litispendencija i otudjenje stvari ili prava u toku parnice

a) Pojam i vrste litispendencije*Litispendencija*

Od momenta kada se tužba dostavi tuženom, po pravilima o dostavljanu pismena, procesno pravni odnos postaje kompletan i tuženi je uključen u parnicu.Zato se i kaže da od tog trenutka parnica počinje da teče ili da nastupa litispendencija (“lis pendet”-parnica visi, u smislu da postoji) Povodom zahteva koji se istaknu u toku postupka, parnica počinje da teče od momenta kada je o tom zahtevu obaveštena protivna stranka (zavisno od toga koje izjavio zahtev).

Litispendencija prestaje kada: presuda kojom se dovršava parnica postane pravosnažna, stranke zaključe poravnjanje, tužilac povuče tužbu ili kada parnica prestane na neki drugi nacin.

Pravna dejstva litispendencije su procesna i materijalnopravna.

*Procesna dejstva litispendencije*

Najznačajnije dejstvo litispendencije je zabrana pokretanja nove parnice o istom zahtevu izmedju istih stranaka( ne bis in idem). Ne sme se dozvoliti da se u istoj stvari (pravnoj) vodi dvostruki postupak, a još manje da se donose dve presude, koje bi mogle biti različite. Tužbu, u kojoj je docnije nastupila litispendencija, odbacuje sud po službenoj dužnosti.To čini i onda ako je ta tužba ranije podneta, a nije bila dostavljena tuženom pre tužbe iz docnije pokrenute parnice. Jednaki su efekti kod preinačenja tužbe dodavanjem novog tužbenog zahteva i isticanja incidentalnog tužbenog zahteva(isto i prigovora kompenzacije). Pravna dejstva litispendencije relevantna su i onda ako je doneta presuda u parnici, koja je docnije počela da teče. Povodom žalbe ta se presuda ukida i tužba se odbacuje (na ovu prcesnu povredu sud pazi po službenoj dužnosti). Tek će pravosnažnost ove presude sprečiti to dejstvo litispendencije. Snaga pravosnažno presudjene stvari vodi odbacivanju tužbe i dovršetku postupka u parnici, koja još teče, premda je u toj parnici ranije nastupila litispendencija. Ova dejstva litispendencije su drugačije uredjena u odnosu na postupak pred stranim sudom.Ako se pred stranim sudom vodi postupak o istom zahtevu i izmedju istih stranaka, naš sud će pod odredjenim uslovima prekinuti postupak.

114

To su sledeći uslovi:• da je prvo pred stranim sudom pokrenut postupak;• da je u pitanju spor za čije sudjenje ne postoji isključiva nadležnost našeg suda;• da jedna od stranaka predlaže prekid;• da postoji uzajamnost.

Nastavak kod nas prekinute parnice zavisi od ishoda postupka pred stanim sudom, odnosno našeg priznanja strane odluke. Treba spomenuti i druga procesna dejstva litispandencije:

• već je rečeno, da se incidentalni deklaratorni tužbeni zahtev može izjaviti, tek pošto parnica počne da teče;

• posle dostavljanja tužbe njeno( objektivno) preinačenje je dozvoljeno ako tuženi pristane ili to odobri sud;

• treće lice, u svojstvu umešača, može da pristupi jednoj od stranaka, pošto litispendencija nastupi;• pošto parnica počne da teče, može se zatražiti da se treće lice obavesti o parnici (o otudjenju stvari i

prava u toku parnice).

*Materijalnopravna dejstva litispendencije * Značajno je navesti pravilo da držalac stvari postaje nesavesan od momenta, kada mu je tužba dostavljena. To važi i za pravilo da u obligacijama u kojima nije odredjen rok ispunjenja, dužnik pada u docnju kada mu tužba bude dostavljena.

b)Litispendencija i otuđenje stvari ili prava u toku parnice Parnični postupak ne bi smeo da ometa ili sprečava akte raspolaganja i upotrebe stvari ili prava o kojima se vodi postupak, kako u odnosu na tužioca tako i tuženg. Međutim, isto tako se ne sme dozvoliti da stranke, naročito tuženi, takvim aktima ugroze ili onemoguće redovan tok postupka i ostvarivanje pravne zaštite.Zato je u procesnom sistemu propisano da otudjenje stvari ili prava o kojim je parnica počela da teče, ne sprečava da se parnica medju istim strankama dovrši(pravilo ne važi ako su ti akti preduzeti pre dostavljanja tužbe, pošto tada još nije bio uspostavljen potpun procesnopravni odnos.

Povodom ovog rešenja postoje dva shvatanja:• Teorija irelevancije-da se parnica tada dovršava kao da ti akti nisu bili ni preduzeti,• Teorija relevancije-da su stranke dužne da usklade svoja traženja u parnici sa nastalim promenama u

pravnim odnosima. Učenje o relevanciji je savremenije i prihvatljivije shvatanje, koje preovladava u nauci.Naročito u svetlu pravila da sud presudjuje na osnovu činjenica koje nastanu i postoje do zaključivanja glavne rasprave.Na kraju bi se moglo pomisliti da su akti usmereni na promene u procesnom odnosu bili pravo, a ne dužnost. Potrebno je razdvojiti procesne pozicije stranaka. Ukoliko po dostavljanju tužbe, tužilac otudji stvar ili pravo, parnica se nastavlja, kao da ti akti nisu bili ni preduzeti.Ex lege se tužiocu priznaje pravo da sada vodi tudju parnicu.On ima pravo na vodjenje spora.Zato nastali nedostatak aktivne stvarne legitimacije ovde nije relevantan.Sticalac stvari ili prava bio bi ovlašćen da uskrati tužiocu pravo da vodi spor ili da podnese tužbu glavnog mešanja protiv tužioca i tuženog i da traži za sebe stvar ili pravo o kojem se vodi spor.Postoji i mogućnost sticaoca da stupi u parnicu umesto tužioca, ako na to pristanu obe stranke. Nije razlog da se nešto menja, ako bi tuženi u toku parnice otudjio stvar ili pravo, izuzev da je to volja tužioca.Presuda kojom je dosudjena otudjena stvar ili pravo, sprovodi se u izvršnom postupku kao i svaka

115

druga presuda.Ukoliko se izvršenje ne može sprovesti, tužilac je ovlašćen da u izvršnom postupku zahteva protivvrednost, odnosno naknadu štete. I ovde sticalac može da stupi u parnicu umesto tuženog, ako na to pristanu obe stranke ili da upotrebi tužbu glavnog mešanja(za šta će retko biti uslova). 54. PREINAČENJE I POVLAČENJE TUŽBE

Preinačenje tužbe 1. (pojam i vrste)

Stvarno velika dispoziciona ovlašćenja tuzioca, do tog stepena da se kaže da je on “dominus litis”, ipak ne smeju biti toliko široka, da ugroze nesmetan tok postupka ili da drugu stranu stave u neravnopravan položaj.Zato su, pored ostalih, propisana odredjena ograničenja u promeni tužbe i izražena u institutu preinačenja tužbe, strožijoj proceduri kojoj se povinavaju te promene tužbe.Tu spadaju samo one situacije, kada se na odredjen način menja tužba u pogledu tužbenog zahteva (objektivno preinačenje) ili tuženog (subjektivno preinačenje). Sve moguće objektivne i subjektivne promene nisu kvalifikovane kao preinačenje tužbe.

Preinačenja tužbe nisu:• izričito je propisano da to nije izjavljivanje incidentalnog deklaratornog tužbenog zahteva,• dopuna, izmena ili ispravka pojedinih navoda tužbe, bez promene tužbenog zahteva,• nastupanje novog tuženog u parnici, po pravnom dejstvu univerzalne sukcesije,• promena tuženog, na osnovu pristanka obe stranke, kad na njegovo mesto stupa umešač ili lice koje je

pribavilo stvar ili pravo o kome se vodi parnica,• proširenje tužbe, da se uz tuženog, označenog u tužbi, tuže i druga lica,• smanjenje tužbenog zahteva...

Dok preinačenje tužbe predstavlja:• promene stvarnog osnova tužbe, uz zadržavanje istog tužbenog zahteva,• isticanje novog tužbenog zahteva umesto onog koji je bio označen u tužbi, uz održavanje istog

činjeničnog stanja,• tužilac poveća postojeći tužbeni zahtev.

Tužbe se može preinačiti od momenta, kada je podneta pa do zaključivanja glavne rasprave.

2.Objektivno preinačenje tužbe

Tužba se može preinačiti od momenta kada je podneta pa do zaključenja glavne rasprave.

Tužba je u objektivnom smislu preinačena kada tužilac:1) umesto dotadašnjeg zahteva istakne novi tužbeni zahtev,2) poveća postojeći tužbeni zahtev, 3) uz postojeći, istakne još drugi tužbeni zahtev.

U prvom slučaju, povodom ranijeg tužbenog zahteva, imamo situaciju povlačenja tužbe. Tuzilac povlači svoj dotadašnji zahtev, pa u tom delu treba primeniti pravila o povlačenju tužbe.

116

U drugom slučaju, preinačenje tužbe povećanjem tužbenog zahteva ili isticanjem daljih tužbenih zahteva, redovno je i kumulacija tužbenih zahteva.Zato su za dopustivost preinačenja u ovim situacijama relevantna i pravila o objektivnoj kumulaciji.Kod trećeg slučaja, povodom novoistaknutih zahteva i u delu povećanja postojećeg zahteva, litispendencija počinje da teče od momenta kada je tuženi o tome obavešten. Tužilac je slobodan u preinačenju tužbe u vremenu od njenog podnošenja do dostavljanja tuženom. Od tog momenta pa do zaključivanja glavne rasprave, za preinačenje je potreban izričit ili konkludentno izjavljen pristanak tuženog. Pristanak tuženog nema snagu definitivnog uskraćivanja preinačenja tužbe.I kada se tuženi protivi, sud može dozvoliti preinačenje, ako bi to bilo celishodno za konačno rešenje odnosa medju strankama i akoza to postoje ostale pretpostavke procedure.Stvarna nenadležnost parničnog suda nije smetnja preinačenju.Predmet se tada dostavlja nadležnom sudu, koji će nastaviti postupak, odlučiti o preinačenju i eventualno o dozvoli preinačenja, ako tuženi nije izjavio pristanak. Sud nije ovlašćen da ceni opravdanost ili celishodnost preinačenja, ukoliko tuženi na to pristaje. Tuženom treba ostaviti dovoljno vremena, da se pripremi za raspravu o preinačenoj tužbi. Protiv rešenja kojim se prihvata preinačenje tužbe, nije dozvoljena posebna žalba.

3.Preinačenje tužbe u subjektivnom smislu

Preinačenje tužbe promenom tuženog povinovano je nešto strožijim pravilima. Tužilac je u odnosu na originernog tuženog slobodan u takvom prienačenju tužbe, sve dok se tuženi nije upustio u raspravljanje o glavnoj stvari.Od tog momenta pa do zaključenja glavne rasprave, za preinačenje je potreban pristanak tuženog.Odlukom suda se ne može zameniti pristanak, ni otkloniti protivljenje tuženog-kaže se da ono ima snagu veta. Od novoimenovanog tuženog se traži pristanak da stupi u parnicu umesto dotadašnjeg tuženog.On preuzima parnicu, tačnije stupa u procesnopravni odnos od njegovog početka, tj. već od podnošenja tužbe.Na njega se tada odnose i povoljni i nepovoljni efekti dotadašnjeg razvoja postupka (prekid toka nekog roka, protek vremena da se prigovori nadležnosti).Zato je sasvim razumljivo što se ovako preinačenje uvek uslovljava pristankom tuženog.

Povlačenje tužbe 1.Pojam, uslovi i način povlačenja tužbe

Slobodu tužioca u opredeljenju da li će podneti tužbu i tako pokrenuti parnični postupak, prati njegovo pravo da izjavom o povlačenju tužbe sasvim zaustavi postupak-nema tužbe, nema parničnog postupka.Do tada izvršene procesne radnje suda i stranaka gube pravni značaj, pošto su bile preduzete u parnici i sa ciljem da deluju u toj parnici, koja je sada prestala.Samo neka njihova dejstva ostaju i mogu biti uzeta kao pravne činjenice u nekom novom postupku. Povlačenje tužbe i dovršetak postupka nije smetnja da tužilac ponovo podnese istu tužbu i protiv istog tuženog. Parnična radnja povlačenja tužbe ima neposredno procesno dejstvo.Samim aktom preduzimanja te radnje, postupak prestaje (izuzev ako je za to potreban pristanak tuženog).Pravila procesnog reda traže da sud o tome donese rešenje i deklariše dovršetak parnice. Tužiocu se, ipak, ne može dozvoliti takva sloboda, da ovu procesnu radnju upotrebljava neograničeno i bilo kad u toku postupka.

117

Zato je propisano vreme do kada se u toku parnice tužba može povući i pravo tuženog da se od odredjenog momenta u razvoju postupka tome usprotivi. Tužba se može povući od podnošenja pa sve do zaključivanja glavne rasprave.Posle toga se donosi presuda i stvar je tužioca da li će upotrebiti za njega donetu pozitivnu odluku. Vreme u kojem se tužba može povući od podnošenja do zaključivanja glavne rasprave, razdvojeno je aktom upuštanja tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari.Pre tog momenta tužilac je ovlašćen da svojim jednostranim aktom povuče tužbu.Pošto se tuženi upusti u raspravljanje, tužilac može povući tužbu tek uz pristanak tuženog.Tužilac se tada može odreći tužbenog zahteva i time sprečiti dalje vodjenje postupka. Izjava o povlačenju tužbe daje se usmeno na ročištu ili podneskom izvan ročišta. Kada se tužba povuče na ročištu u odsustvu tuženog, koji se već upustio u raspravljanje, sud dostavlja tuženom obaveštenje o povlačenju tužbe.Ako se tuženi u roku od 15 dana od dana obaveštenja o povlačenju tužbe ne izjasni o tome, smtraće se da je pristao na povlačenje. Povučena tužba se smatra kao da nije bila podnesena. I može se ponovo podneti.

2.Pretpostavke o povlačenju tužbe predstavlja:

neaktivnost tužioca u odredjenim procesnim situacijama ex lege ima značenje da je izjavljeno povlačenje tužbe,

pristanak tuženog, ako je potreban, ako tužilac u odredjenom roku ne vrati sudu izmenjeni ili dopunjeni tužbeni podnesak, ako se u istom postupku ponovo ispune uslovi za mirovanje postupka, ako ni jedna stranka u roku od četiri meseca od dana mirovanja ne predloži nastavak postupka, u sporovima male vrednosti, ako tužilac ne dodje na prvo ročište, a tuženi se ne upusti u

raspravljanje....

55.Upuštanje tuženog u parnicu i upuštanje u raspravljanje (Tuženi u parnici) A)Opšte o položaju tuženog Tuženom, kao stranci prema kojoj se od suda traži izricanje odredjene pravne posledice, povoljne za tužioca, po prirodi i pravnoj strukturi parničnog postupka predodredjeno je da se od takvog napada brani.Ipak, to za njega nije pravna dužnost.Tuženi može da ostane potpuno indiferentan prema tužbi i postupku koji je protiv njega pokrenut.

Ovakvo shvatanje je prisutno kod tuženog: zato što je možda uveren, da postavljeni zahtev tužbe neće biti usvojen, što prihvata da se protiv njega donese osudjujuća presuda, što je sasvim ravnodušan prema ishodu parnice, ili je na to motivisan nekim drugim razlozima.

Od tuženog se ne traži da izjavi ili odredjenim aktima pokaže, da se upušta u parnicu.Pasivno držanje tuženog neće sprečiti nastanak (razvoj) parnice i njegovo uključivanje u taj odnos-to se ex lege ostvaruje (izuzetak je pravo tuženog da odbije da nastavi parnicu, sve dok tužilac ne obezbedi troškove postupka).Medjutim, tuženi redovno ne prihvata osudu i ne propušta da se brani, pošto bi njegova pasivnost lako dovela do osudjujuće presude. On se upušta u parnicu u smislu njegovog aktivnog učestvovanja u postupku.Istina, nekad će tuženi imati interes da se odluči presudom na osnovu priznanja, te će zahtev tužbe priznati.Ovim aktom priznanja on se upušta u parnicu, što znači da odbrana nije jedini način upuštanja tuženog u parnicu.

118

b)Upuštanje u parnicu

To je radnja tuženog, tj.pravni akt preduzet pismeno ili usmeno, izričito ili prećutno, kojim on saopštava svoje opredeljenje da vršenjem parničnih radnji učestvuje u postupku.Moglo bi se reći, da je to stupanje u parnicu.Medjutim, taj izraz je više u upotrebi, da se označi nastup trećeg lica u postupku.Aktu upuštanja u parnicu se ne daje neki poseban ili izrazitiji značaj, zbog različitog procesnog intenziteta i sadržaja koji ta radnja može imati, načina i vremena u kojem se preduzima.Nije institucionalizovan, kao svojevrsni procesni akt, koji bi stvarao značajnije pravno dejstvo.

c)Upuštanje u raspravljanje

Odredjene procesne situacije i držanje tuženog u tim situacijama, inače blisko radnjama upuštanja u parnicu, dobija u parnici svojevrstan naziv i ima posebno značenje kako za samog tuženog, tako i za sud i protivnu stranku.To su situacije i procesne radnje tuženog, koje se označavaju izrazom “upuštanje u raspravljanje”, preciznije raspravljanje o glavnoj stvari.

Značajniji primer su: ako se vec održalo pripremno ročiste, ili ako ono nije održano nakon što se tuženi na prvom ročistu za

glavnu raspravu, upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, viši sud se ne može oglasiti svarno nenadležnim;

ili sud se može oglasiti mesto nenadležnim najkasnije na pripremnom ročistu, ili ako ono nije održano, do upuštanja tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari na prvom ročišti za glavnu raspravu;

za preinačenje tužbe promenom tuženog, ako se tuženi već upustio u raspravljanje o glavnoj stvari, potreban je i pristanak tuženog.

Nemaju karakter upuštanja u raspravljanje parnične radnje tuženog, kojim bi se otvarala neka procesna pitanja, ne dodirujući meritum stvari, bez obzira da li su preduzete na pripremnom roičištu ili ročištu za glavnu raspravu.

Posledice koje povlače upuštanje tuženog u raspravljanje, nastaju i kada protekne vreme utvrdjeno procesnim redom za preduzimanje te radnje.Za akte subjektivnog preinačenja i povlačenja tužbe, traži se pristanak tuženog , ako se upustio u raspravljanje o glavnoj stvari. Upuštanje u raspravljanje, kao akt i momenat koji vodi prestanku ili sužavanju ovlašćenja na preduzimanje nekih važnih procesnih radnji, definitivno je samo u zakonskom tekstu. Istina, samo u pogledu vremena kada nastupaju posledice tog akta, dok ono što čini sadržinu upuštanja u raspravljanje nije odredjeno. Iako nije propisao koje radnje čine upuštanje u raspravljanje, prema smislu zakona treba uzeti, da je to usmeno izjašnjenje tuženog o elementima tužbe, koji se tiču tužbenog zahteva.

56. Odbrana tuženog 1.Obična odbrana

Tuženi, koji se odlučio za aktivno držanje i koji nije izjavio da priznaje tužbeni zahtev, redovno se opredeljuje za odbranu.Tvrdi da sudjenje nije dopušteno pred parničnim sudom ili da uopšte nije dopušteno, pa da tužbu treba odbaciti ili se protivi da se tužba usvoji i za njega donese nepovoljna presuda. Izuzetno, uzdržavanju tuženog se ne pridaje karakter pasivnog držanja.Isto važi ako se tuženi, po osnovu sudskog imuniteta, protivi jurisdikciji našeg sudstva.

119

Tuženi izjavljuje odbranu pismenim ili usmenim aktom, a to je često istovremeno i radnja upuštanja u parnicu(često i radnja upuštanja u raspravljanje). Sadržajno se odbrana može izraziti kao protivljenje tužbi iz osnova procesnog ili materijalnog prava.Tuženom nije uskraćeno da izjavi odbranu istovremeno i po jednom i po drugom osnovu. Odbrana tuženog iz osnova procesnog prava svodi se mahom na tvrdnje da ne postoje procesne pretpostavke, koje dopuštaju sudjenje bilo uopšte, bilo pred sudom kome je podneta tužba (traži se odbacivanje tužbe ili donošenje odluke o nenadležnosti). Nekad se tvrdnje odbrane pravdaju upravo činjenicama, koje su već date u tužbi ili se tome dodaju nove činjenice, koje potvrdjuju snagu odbrane.U doktrini i pravnoj praksi, pa i u zakonodavstvu, te tvrdnje se nazivaju procesnopravnim prigovorima(exceptiones; odbrana-per exceptionem).Nedostatak prikladnijeg izraza, nedovoljna definisanost prigovora kao svojevrsnog procesnog sredstva, idu u prilog tome da se može zadržati ovaj izraz za ovakvu odbranu tuženog.Takve tvrdnje, odnosno prigovori, u stvari su samo iniciranje, da ne postoje pretpostavke koje dopuštaju sudjenje i o kojima sud pazi po službenoj dužnosti(ne postoji sudska nadležnost, tužilac nema stranačku sposobnost, stvar je već presudjena)Samo je njihov manji deo takve prirode da se mogu označiti pravim procesnim prigovorima. Odbrana tuženog u sferi materijalnog prava ili kratko rečeno odbrana usmerena na osporavanje tužbenog zahteva, izražava se nešto drugačije.Različito od procesnog prava koje je većinom “ius cogens” i povodom čije primene, sud po službenoj dužnosti utvrdjuje činjenice, ovde se sud, ograničen pravilima raspravnog načela, može kretati u okvirima tvrdnji stranaka o činjenicama (izuzetak su kogentna pravila materijalnih prava).Nevezanost suda pravnim osnovom tužbe samo nešto olakšava njegovu poziciju, ali ne pojačava ovlašćenje suda u utvrdjivanju činjenica.Stoga se tu očekuje veća uloga stranaka, prvenstveno okrenuta činjeničnoj osnovi tužbe.I upravo zato je ovde izrazitija aktivnost tuženog (njegova odbrana).Prihvatljivo je da se označi kao obična odbrana, da bi se razlikovala od odbrane tuženog putem materijalnopravnih prigovora. Odbrana tuženog (obična) se može sastojati u prostom negiranju činjeničnih tvrdnji tužbe, uz svako uzdržavanje da se saopšti stvarni tok dogadjaja.Razumno je takvo postupanje tuženog, ako se uopšte nije desio dogadjaj označen u tužbi, pa donekle i ako se desio, a on u tom zbivanju nije učestvovao.Nekad, opet, takvom odbranom tuženi hoće da dovede tužioca u poziciju da sve njegove tvrdnje dokazuje, i tek docnije, prema ishodu postupka, svoju odbranu upotpuni ili proširi (tuženi tvrdi da nikada nije dobio zajam od tužioca; tuženi izjavljuje da nije naneo štetu tužiocu).Ipak, treba reći, da u praktičnom pravnom životu tuženi redovno ne ostaje pri prostoj negaciji. Već u polazištu u odbrani saopštava, da su zbivanja u svemu bila drugačija i da to stanje stvari ne daje osnova tužbenom zahtevu.Do istog se dolazi, ako se samo delom dodaju dalje činjenice takvog značaja, da to sada postaje sasvim drugi dogadjaj iz kog se više ne može izvesti traženi zahtev tužbe(tuženi iznosi da ne duguje cenu za stvar, pošto je zaključeni pravni posao ugovor o poklonu). I odbranu kojom se tvrdi da iz činjenica, navedenih u tužbi, tužiocu ne pripada pravo na povoljnu presudu, treba uzeti kao običnu odbranu.(npr.tuži se radi ugovorene naknade za izvršenje nemoralnog dela).

2.Odbrana materijalnopravnih prigovora Svi prigovori uloženi u parničnom postupku su procesne radnje i, u tom smislu, procesni prigovori (po funkcionalnom kriterijumu), nezavisno da li se osnivaju na procesnom ili materijalnom pravu. Ovo u distanci prema prigovorima i drugim odgovarajućim izjavama materijalnog prava, datim izvan sudskog postupka, koji onda i dalje zadržavaju prirodu materijalnopravne radnje(prigovor nedostatka kvaliteta, saopštenje da se vrši kompenzacija).Medjutim, procesni prigovori, odredjeni u spomenutom smislu, mogu biti izjavljeni iz osnova procesnog i materijalnog prava, pa je vec prisutna konvencija u izražavanju, da se oni, po tom kriterijumu, označavaju i dele na procesnopravne i materijlanopravne prigovore.

120

Time se, naravno, ne misli reći, da prigovori materijalnog prava nisu ili uopšte ne mogu biti procesni prigovori.Oni to jesu kada su izjavljeni u parnici(prigovor kompenzacije u parnici je procesni prigovor, uložen iz osnova materijalnog prava)

Tuženi se brani prigovorima (materijalnopravnim), kada on dodaje ili ističe druge činjenice, koje pokazuju:

1) da pravo tužbe nije ni nastalo,2) da je pravo tužbe prestalo,3) ili da postoji odredjeno pravo, koje mu dozvoljava da uskrati izvršenje obaveze tražene u tužbi.

1)Tuženi se brani prigovorom, tvrdeći da i pred postojanja činjenica navedenih u tužbi, pravo tužioca nije nastalo:

tužilac nema pravo na predaju stvari iz ugovora o prodaji, pošto je ugovor zaključen u vremenu, kada on nije bio poslovno sposoban;

ugovor o promeni je zaključen pod prinudom pa tužiocu ne pripada pravo na predaju stvari; šteta na stvari primljenoj na čuvanje prouzrokovana je višom silom, te tužilac nema pravo na

naknadu.

2)Odbrana putem prigovora se može izraziti i u tvrdnji da je pravo tužioca postojalo, ali da odredjene činjenice govore, da je sada već prestalo:

tužilac oprostio dugovanje; tuženi ne mora da preda stvar, pošto je prirodnim dogadjajem stvar uništena; ugovor je prestao delovanjem fiksne klauzule, pa nema osnova da se traži njegovo

ispunjenje. 3)Prigovori tuženog se mogu sastojati u iznošenju činjenica iz kojih se izvodi postojanje svog prava, koje mu dozvoljava da uskrati izvršenje u tužbi odredjene obaveze trajno, privremeno i uslovljeno odredjenom činidbom tužioca:

usled proteka vremena zastarelo je pravo tužbe, pa se uskraćuje ispunjenje obaveze; u sudskom postupku se izjavljuje kompenzacija sa potraživanjem tužioca; saopštava se da je tužilac dužan da (prvi) izvrši svoju obavezu, pre nego što zatraži ispunjenje

obaveze tuženog; tvrdi se da je tužilac svoju obavezu izvršio neuredno, te se uskraćuje izvršenje sopstvene

obaveze(exceptio non rite adimpleti contractus); izjavljuje se pravo na zadržavanje stvari (retencija).

Postavlja se pitanje i ovde, kod materijalnopravnih prigovora, da li se sve tri grupacije mogu označiti odbranom tuženog putem prigovora? Za prve dve to nije sasvim izvesno (neki autori ih označavaju da su nepravi prigovori).Sud, u našem procesnom sistemu, po službenoj dužnosti primenjuje pravo na utvrdjene činjenice i donosi odluku o osnovanosti tužbenog zahteva.Zato nije potrebno da tuženi u odbrani istakne da pravo tužbe nije nastalo ili je da je docnije prestalo. Treća grupacija prigovora u odbrani tuženog su oni pravi (procesni) prigovori, u smislu excipiendo reus fit actor-ulaganjem prigovora tuženi dolazi u položaj tužioca.Sledstveno tome, tužilac je doveden u poziciju da se brani.Zavisno od načina odbrane, koju upotrebi tužilac i daljeg nastupa tuženog, ovde dolazi do promene procesnih pozicija(na prigovor tuženog sleduje replika tužioca,duplika tuženog,triplika tužioca itd..)

Dejstva prigovora su:

121

• peremptorna (trajna),• dilatorna (do odredjenog vremena),• recipročna (ona koja vode presudjenju na istovremeno izvršenje obaveza.

Vrste prigovora:1.Prigovor zastarelosti i prigovor kompenzacije,2.Prigovor da je tužilac dužan da prvi izvrši svoju obavezu,3.prigovor neizvršenog ugovora (exceptio non adimpleti contractus).

57.Prigovor kompenzacije1.Pojam i vrste

Kompenzacija ili prebijanje dugova je pravni istitut, koji u svom standardnom obliku ima za neposredno dejstvo istovremeno ukidanje bar dva potraživanja.To su ona potraživanja, koja postoje izmedju dva subjekta uzajamno, sa različitim pravnim pozicijama u njima, kao potraživanje i protivpotraživanje.To je efektan i veoma pouzdan način gašenja obaveza.Naročito je važno, što sprečava docniju neizvesnost u naplati jednog potraživanja, do čega se može doći , ako naplati potraživanja ne pristupa istovremeno.

Pravilima obligacionog prava utvrdjeni su uslovi kompenzacije i pretpostavke za njeno sprovodjenje (prvenstveno uzajamnost, istorodnost i dospelost potraživanja).Ako su uslovi za kompenzaciju prisutni, ona u našem sistemu ne nastupa ex lege sa momentom, kada su se stekli uslovi za prebijanje.Za kompenziranje je potrebno da jedan od subjekata saopšti da svoje potraživanje prebija sa potraživanjem drugog.Izjava o prebijanju ima konstitutivni značaj, pošto sa njenim sopštenjem drugom subjektu potraživanja prestaju.

To su situacije kada: ako su jednaka, oba se gase; ukoliko su različita ondaa niže prestaje u celini, a više do iznosa nižeg.

Medjutim, momenat gašenja potraživanja ide unazad, ona prestaju ex tunc, sa danom kada su se bili stekli uslovi za kompenzaciju. Inače, sprovodjenje kompenzacije pretpostavlja, da subjekat koji daje izjavu o prebijanju, priznaje postojanje potraživanja drugog subjekta (protivljenje ovog lica može dovesti do spora da li je kompenzacija valjana i da li su potraživanja prestala). Kompenzacija može biti sprovedena pre parnice.Ne postoje smetnje da se ona izjavi u i u toku parnice.Može se izjaviti i u formi parnične radnje, uz uslov da ispunjava i pretpostavke, koje se traže materijalnim pravom(naročito, da bude saopštena drugoj strani).Tada je to odbrana tuženog, isticanjem činjenice da je potraživanje tužioca prestalo, pa da tužbeni zahtev nije osnovan.Ovakva kompenzacija, inače čisto gradjanskopravna, naziva se još i vansudska kompenzacija, pošto nastaje, bez ikakve procesne aktivnosti suda.Sud u presudjenju samo deklariše da li je, sprovedena kompenzacija izmedju stranaka, bila valjana i da li je dovela do prestanka potraživanja. Procesnim pravom je uvedena i delom i uredjena ustanova sudske kompenzacije(ili procesne , u koju spada i kompenzacija putem protivtužbe).To je sudska kompenzacija, zboga toga što se sprovodi procesnim aktima parničnih subjekata i ostvaruje konstitutivnom presudom suda(compensatio per iudicem). Ovde izjava tuženog o prebijanju nije konstitutivni akt, koji neposredno dovodi do kompenzacije.To je tek dejstvo sudske presude.

122

Izjava tuženog o prebijanju je tvrdnja, da on ima prema tužiocu pravo, podobno da se kompenzira, pa da uskraćuje izvršenje svoje obaveze, tražeći da sud ta dva potraživanja prebije i ulaže procesni prigovor kompenzacije materijalnopravnog sadržaja.Tačnije je reći, radi kompenzacije , pošto se tek traži da sud odredi prebijanje potraživanja.

2.Prigovor kompenzacije u parničnom postupku Tuženi je ovlašćen da uloži prigovor kompenzacije do zaključenja glavne rasprave.Nije dozvoljeno da se prigovor i traženje kompenzacije iznese u žalbi ili u toku drugostepenog postupka. Zabrana se ne odnosi na kompenzaciju, izjavljenju izvan sudskog postupka, koja je punovažno sprovedena, po pravilima gradjanskog prava, i koja je dovela do gašenja potraživanja, pre nego što je zaključena glavna rasprava.Ta vanprosecna kompenzacija može biti upotrebljena kao razlog za ulaganje tužbe.To je zato što ona nema prirodu procesnog prigovora, uloženog radi kompenzacije. Potraživanje iz kompenzacionog prigovora ne sme u ostvarivanju da bude više od potraživanja tužbe. Deo koji prelazi tužbeno potraživanje može se ostvariti u posebnom postupku ili drugim sredstvima. Povodom potraživanja i zahteva, istaknutog u kompenzacionom prigovoru, nastupa litispendencija.Tuženi ne sme taj zahtev da postavi u nekom drugom postupku, prigovorom ili samostalnom tužbom-sve do prvosnažnog dovršetka parnice. Po pravilima parničnog postupka tužilac nije ovlašćen da na prigovor kompenzacije tuženog odgovori istim takvim prigovorom(to je isključivo sredstvo odbrane tuženog).

3.Presuda

Presuda u postupku, u kojem je uložen prigovor kompenzacije, pokazuje u sadržaju dosta specifičnosti. Sud ne sme da odluči delimičnom presudom, ni o tužbenom ni o prigovornom potraživanju. Kompenzacija se odredjuje konstitutivnim delom izreke presude i nastupa u momentu njene pravosnažnosti (odluka o prigovornom potraživanju postaje pravosnažna).

Imamo tri situacije:

1. Utvrdjenje suda da su potraživanje tužbe i potraživanje tuženog, istaknutog u prigovoru, osnovana (dokazana su i priznata), pretpostavlja prethodnu deklaraciju o njihovom postojanju u izreci presude-prva i druga stavka presude.Zatim se u trećoj stavci, dispozicijom konstitutivnog značaja, odredjuje kompenzacija tih potraživanja.To dovodi do njihovog prestanka ako su iste visine.Ali, ako su nejednaka, dovodi do potpunog gašenja nižeg od njih i u srazmeri prema drugom, višem potraživanju, ostatak se dosudjuje tužiocu (samo tužbeno potraživanje može biti više). 2. Utvrdjenje suda da tužbeno potraživanje postoji i negativan stav prema prigovornom potraživanju, vodi usvajanju tužbe i osudi tuženog.I o prigovoru kompenzacije se donosi odluka-odbija se kao neosnovan.Izreka presude i u ovom delu ima karakter definitivnog presudjenja, tako da tuženi u nekom drugom postupku više ne bi mogao tražiti dosudu tog potraživanja ili ga upotrebiti radi prebijanja. 3. Negativan stav suda prema tužbenom potraživanju vodi odbijanju tužbe.Prigovor kompenzacije se ne razmatra, pošto nema pretpostavki da se kompenzacija sprovede.Tu je dovoljna konstatacija da je prigovor bezpredmetan.

123

Tuženom se ne može dosuditi to potraživanje ni ako bi ga tužilac priznao.On je uložio zahtev radi kompenzacije, a za to nije bilo uslova u ovom postupku.Svakako, tuženom i dalje stoji na rapolaganju, da to potraživanje ostvaruje u nekom drugom sudskom postupku samostalnom tužbom ili prigovorom, odnosno da ga izvan sudskog postupka upotrebi izjavom gradjanskopravne kompenzacije.

58. Protivtužba

1.O protivtužbia)Pojam protivtužbe

Protivtužba jeste tužba tuženog izjavljena protiv tužioca.Tuženi podnosi protivtužbu sudu, pred kojim se prema njemu vodi postupak po tužbi tužioca.Po pravilima o atrakciji nadležnosti i tuženi je ovlašćen da koristi mesnu nadležnost suda, uspostavljenu tužbom tužioca, redovno po svom prebivalištu.Isto vredi i za (stvarnu) nadležnost višeg suda, iako bi za protivtužbeni zahtev bio stvarno nadležan niži sud.Ovo pravilo ne vredi i obrnuto, jer je stvarna nadležnost višeg suda za protivtužbu, kao i suda druge vrste, smetnja da se protivtužba podnese pred nižim sudom ili sudom druge vrste.Potreba da se promeni sastav suda i stvar prenese u nadležnost veća, nije prepreka podnošenju protivtužbe. Protivtužba se može podneti do zaključenja glavne rasprave, pismeno ili usmeno na zapisnik.Neophodno je da se poštuju procesne pretpostavke, propisane za podnošenje tužbe. Protivtužba se podnosi u cilju zajedničkog raspravljanja i odlučivanja o tužbenom i protivtužbenom zahtevu.Sud nije ovlašćen da ocenjuje opravdanost zajedničkog raspravljanja.Nenadležnost suda ili nepostojanje drugi pretpostavki da se podnese protivtužba, ne vodi odbacivanju protivtužbe.Sud će se oglasiti nenadležnim i protivtužbu, sada kao tužbu, ustupiti nadležnom sudu ili će po protivtužbi postupiti kao da je podneta samostalna tužba. Protivtužba je kao tužba sredstvo napada.Na osnovu cilja, zbog kog se podnosi i efekata koji se njom postižu, protivtužba ima primesa odbrane.Ipak, protivtužba nije odbrana naspram tužbe.Zato treba očekivati da tuženi, zavisno od procesne situacije, izjavi i odbranu na tužbu i podigne protivtužbu.Pored toga, u odbrani može da upotrebi prigovore kao komplement protivtužbi.

b)Pravo na protivtužbu

Pošto je protivtužba tužba, to je tuženi nesumnjivo ovlašćen da, povodom protivtužbenog zahteva, pokrene odvojeni parnični postupak izjavom samostalne tužbe.Iz istog ovog osnova u odbrani može da upotrebi odgovarajući prigovor, ako to dozvoljava procesna situacija.Stvar je tuženog, tj. njegove procene kojim će putem ostvarivati pravnu zaštitu.Medjutim, u tom izboru on je ograničen pravilima posebnih procesnih pretpostavki, koje važe za podnošenje protivtužbe i ulaganje prigovora. Protivtužba se može podneti:

1) Ako je zahtev protivtužbe u vezi sa tužbenim zahtevom (koneksna),2) Ako se ti zahtevi mogu prebiti (kompenzaciona),3) Ako se protivtužbom traži utvrdjenje nekog prava ili pravnog odnosa od čijeg postojanja ili

nepostojanja, bar delom, zavisi odluka o tužbenom zahtevu(prejudicialna).

2.Vrste protivtužbi prema uslovima za njihovo donošenje

124

a) Koneksna protivtužba;b) Kompenzaciona protivtužba;c) Prejudicialna protivtužba.

a) Koneksna protivtužba

Protivtužba je koneksna, ako izmedju zahteva tužbe i zahteva protivtužbe postoji odredjena veza.Ta veza može biti faktička ili pravne prirode (iz istog dogadjaja tužilac zahteva novčanu naknadu štete, a tuženi uspostavljanje ranijeg stanja na ostećenoj stvari; povodom “vezanih” ugovora, tužilac traži ispunjenje obaveze iz jednog ugovora, a tuženi iz drugog).

b) Kompenzaciona protivtužba

Ako tuženi ima potraživanje prema tužiocu, koje se može prebiti gradjanskopravnom kompenzacijom, odnosno prigovorom kompenzacije u sudskom postupku, on je ovlašćen da kompenzaciju zahteva i putem protivtužbe - da traži da sud presudom prebije ta potraživanja i izrekne dalje pravne posledice koje iz toga nastaju.Prednost protivtužbenog traženja kompenzacije naspram prigovornog je u tome da se o ovom zahtevu rapravlja i odlučuje i onda ako tužilac povuče tužbu, odrekne se tužbenog zahteva ili se zahtev tužbe odbije.Pored toga, protivtužbom tuženi može postaviti zahtev u višem iznosu od tužbenog potraživanja.Ovim se otklanja rizik da sud utvrdi niži iznos potraživanja tuženog, pošto se u prigovoru nije smeo istaći viši iznos od onog u tužbenom zahtevu, te da samo u tom delu sprovede kompenzaciju i dosudi tužiocu razliku u iznosima.

c)Prejudicialna protivtužba

Prejudicialna protivtužba tuženog je pandan incidentalnom deklaratornom zahtevu tužioca.Tom protivtužbom tuženi traži da se utvrdi postojanje ili nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, uslovnog za donošenje odluke o tužbenom zahtevu.Sigurno je da i ovde izmedju tužbe i protivtužbe postoji izvesni koneksitet.Medjutim, uslovi potrebni za ovu protivtužbu izdvajaju je u posebnu grupu.Primeri su:

na tužbu radi naplate cene iz okvirnog prodajnog ugovora, tuženi ulaže protivtužbu, sa zahtevom da se utvrdi dali je ugovor nevažeći;

protiv tužbenog zahteva za predaju nepokretnosti, tuženi podnosi protivtužbu, da se utvrdi da je on održajem stekao svojinu na toj stvari.

Interes tuženog je da svoju odbranu osnaži protivtužbom i donošenjem pravosnažne presude u ovoj stvari, stekne pravo da je može upotrebiti i izvan postupka.

3.Postupak suda

Uvodjenje protivtužbene zaštite u procesni sistem je odgovor na potrebu da se obezbedi jednakost u ostvarivanju prava stranaka i postupak učini ekonomičnijim.To se najviše izražava u vodjenju zajedničkog postupka i jednovremenim presudjenjem o zahtevima stranaka.Ustupak drugim, važnijim interesima, je ovlašćenje suda da delimičnom presudom odluči o zahtevu tužbe ili protivtužbe. Ovo može neposredno u toku vodjenja jedinstvenog postupka ili do toga dolazi, ako se prethodno odvoji postupak o pojedinim zahtevima i odluči posebnom presudom.

59. Suparničarstvo125

(Množina subjekata na strani tužioca i tuženog)

(Pojam i vrste)

Opšte o suparničarstvu (subjektivnoj kumulaciji)

Kada se u parnici u istoj stranačkoj ulozi pojavljuje više procesnih subjekata reč je o suparničarima.Zbog množine subjekata govori se i o subjektivnoj kumulaciji.Bitno je da se ne uspostavlja neka treća procesna pozicija, pošto parnični postupak nastaje kao dvostranački i takav se mora održati do dovršetka.Zato nastup više lica u istoj stranačkoj ulozi, ni u čemu ne ugrožava dvostranačku prirodu parničnog postupka, a može da iskaže značajne prednosti.Ta lica, zadržavajući svojstvo tužioca ili tuženog, prema procesnom položaju u koji stupaju, u medjusobnom odnosu su suparničari.Otuda se i procesna ustanova, koja uredjuje položaj i odnose tih lica u parnici naziva suparničarstvo (litis consortium). Suparničarstvo je aktivno i jednostrano(više lica nastrani tužioca) ili pasivno i jednostrano (više lica nastrani tuženih).Odnosno, obostrano množina subjekata i na jednoj i na drugoj strani.Do zaključenja glavne rasprave može uz tužioca pristupiti novi tužilac, ili tužba može biti proširena na novog tuženog.Novim ZPP-om je predvidjena mogućnost naknadnog zasnivanja aktivnog suparničarstva.Pored tužioca, može naknadno da stupi u parnicu novi tužilac, ali samo ako tuženi, koji se upustio u raspravljanje na to pristane. U relaciji sa spajanjem tužbenih zahteva (objektivnoj kumulaciji), suparničarstvo je kao nastup više lica u istoj stranačkoj ulozi (subjektivna kumulacija).Mnogo puta se u istoj parnici pojavljuju i objektivna i subjektivna kumulacija, pa i onda ako je suparničarstvo prisutno na jednoj strani. U parničnom postupku u kojem nastupaju suparničari, redovno se uspostavlja toliko procesnih odnosa koliko ima tužbenih zahteva, kako u situacji, kada na obe strane učestvuje više lica, tako i kada je i suparničarsvo samo na jednoj strani.Ti odnosi mogu postojati po parovima ili tako da jedno isto lice bude učesnik u više parničnih odnosa sa različitim subjektima na drugoj strani. Uvažavajući prednosti suparničarsva, prvenstveno ekonomičnost postupka i jednakost sudjenja, te materijalnopravne situacije, koje nekad nalažu ovakav način ostvarivanja pravne zaštite, procesnim pravom su utvrdjene pretpostvke za pokretanje i vodjenje postupka sa subjektima u suparničarskom odnosu. Uspostavljnje suparničarstva u parnici, da više lica tuži ili da više lica bude tuženo istom tužbom, nije dozvoljeno ako te pretpostavke nisu prisutne.Po specijalnim zakonskim propisima, dopušteno je uspostavljanje suparničarstva u nekim posebnim situacijama.Izuzev nužnog suparničarstva, koje je uvedeno neposredno zakonom ili se izvodi iz prirode materijalnopravnog odnosa i koje se mora uvažiti, već u pokretanju postupka se prepušta volji tužioca da li će povesti jedan parnični postupak sa strankama u suparničarskom odnosu ili će svoje zahteve ostvariti u posebnim parnicama.Tuženi nema ovlašćenja da se parnica vodi sa suparničarima, niti se može protiviti pravilno uspostavljenom suparničarstvu.Isto ni sud nije ovlašćen da odredi ili uspostavi suparničarstvo. Nekad u toku parnice, dolazi do formiranja suparničarstva.To može biti voljom procesnih subjekata ili usled vanprocesnih dogadjaja. Pod pretpostavkom da postoji uslovi za suparničarstvo tužilac je ovlašćen da, do zaključenja glavne rasprave, proširi tužbu i na druga lica. Zato je potrebno da ovo lice izjavi pristanak, pošto u parnicu stupa prema stanju u kojem se ona tada nalazi. Raniji tuženi se tome ne može protiviti, iako ovim dobija status suparničara.

Najvažnije su sledeće vrste suparničarstva:

126

a) materijalno suparničarstvo,b) formalno suparničarstvo,c) obično (prosto) suparničarstvo, d) jedinstveno suparničarstvo,e) nužno suparničarstvo,f) eventualno suparničarstvo,g) suparničarstvo tužioca i tuženog po tužbi trećeg lica,h) Suparničarstvo po tužbi glavnog dužnika i jemca.

Navedene vrste suparničarstava možemo svrstati u nekoliko grupa:1.Suparničarstva po uslovima i načinu nastanka; a) Materijalno suparničarstvo, b) Formalno suparničarstvo,2.Suparničarstva po načinu vršenja procesnih radnji i njihovom dejstvu; a) Obični (prosto) suparničarstvo, b) Jedinstveno suparničarstvo, c) Nužno suparničarstvo,

3.Specijalne vrste suparničarstva; a) Supsidijarno (eventualno) suparničarstvo, b) Suparničarstvo tužioca i tuženog po tužbi trećeg lica, c) Suparničarstvo po tužbi protiv glavnog dužnika i jemca.

1. Vrste suparničarstva po uslovima i načinu nastanka

a) Materijalno suparničarstvo

Materijalno suparničarstvo se uspostavlja, kada izmedju potencijalnih parničnih subjekata postoji odredjena predprocesna pravna ili stvarna veza, povodom predmeta spora.Tada više lica mogu tužiti ili više lica može biti tuženo jednom istom tužbom. Ova različitost predprocesne veze dovodi do razvijanja materijalnog suparničarstva na dve podvrste: 1) Veza pravne prirode izražava se kao postojanje predprocesne pravne zajednice u materijalnopravnom odnosu, iz koga su nastala prava i obaveze povodom kojih se vodi postupak.Primeri su: tužba bračnih drugova, radi vraćanja njihove zajedničke stvari; tužba protiv više solidarnih poverilaca, protiv više solidarnih dužnika radi isplate duga. 2) Veza stvarne prirode postoji kada prava i obaveze, povodom kojih se vodi postupak, proističu iz iste činjenice i pravne osnove (idem factum idem ius).Pod činjeničnim osnovom se misli na jedan isti dogadjaj ili zbivanje (više lica prouzrokuju štetu ili oduzmu tudju stvar). Pretpostavke za nastupanje materijalnog suparničarstva su da je za svaki zahtev stvarno nadležan isti sud.Za mesnu nadležnost važe pravila o atrakciji.Ako za sve suparničare ne postoji mesna nadležnost istog suda, nadležan je sud koji je mesno nadležan za jednog od tuženih.Atrakcija se opravdava vanprocesnom povezanošću materijalnih suparničara.b) Formalno suparničarstvo

Za uspostavljanje formalnog suparničarstva je značajna odredjena vanprocesna relacija izmedju prava i obaveza, povodom kojih se vodi postupak.Zahteva se da su ta prava i obaveze iste vrste i da proističu iz bitno istovrsne činjenične i pravne osnove (simile factum simile ius).

127

Formalni suparničari su, dakle, oni medju kojima, s obzirom na predmet spora, izvan parnice nema ni pravne ni stvarne povezanosti, kao kod materijalnog suparničarstva, ali su njihova prava i obaveze povezane bitno istovrsnim činjeničnim i pravnim osnovom(jednom tužbom se može tražiti naknada štete od više izvodjača radova, koju su svaki u svom poslu izazvali, u takvoj su situaciji više štediša, koji od banke traže isplatu svojih štednih uloga). Pretpostavke za formalno suparničarstvo su da je isti sud i stvarno i mesno nadležan, povodom svakog zahteva i za svakog od tuženih.

2.Vrste suparničarstva po načinu vršenja procesnih radnji i njihovom dejstvu

a) Obično(prosto) suparničarstvo

U formalnom i jednim delom materijalnom suparničarstvu, učesnici u procesnim odnosima su obični suparničari (izuzimaju se neki materijalni suparničari koji su u pravnoj zajednici i spadaju u jedinstvene suparničare)Ta običnost izražava se u samostalnosti njihovih procesnih položaja.Svaki suparničar deluje za sebe i protivnik nastupa samo prema njemu,a preduzeta procesna radnja se usmerava na odredjenog suparničara. Drugima ne šteti, a i ne koristi. Sasvim je pojmljiva situacija da jedan suparničar prizna činjenice, pa i tužbeni zahtev, a da drugi ospori tačnost činjenica i osnovanost tužbenog zahteva (jedan dužnik priznaje dugovanje, a drugi osporava).Presudjuje se za svakog suparničara posebno, a isto tako nastupa i pravosnažnost presude.Procesni rokovi teku za svakog suparničara odvojeno i samo na njega se odnose posledice propuštanja rokova.Obični suparničar može biti saslušan kao svedok u delu postupka, koji se odnosi na drugog običnog suparničara.

b)Jedinstveno suparničarstvo *Pojam jedinstvenih suparničara*

Predprocesna pravna zajednica u materijalnom suparničarstvu nekada je takve prirode, da se u parnici može presuditi samo na jedan način prema svim učesnicima u postupku, oni su tada jedinstveni suparničari.Znači, jedinstveni suparničari postoje, kada se ili po zakonu ili zbog povrede spornog odnosa, spor može rešiti samo na jednak način, usvajanjem zahteva prema svima ili odbijanjem zahteva prema svima.Zbog toga se jedinstveni suparničari tretiraju kao jedna stranka.Sud donosi jednu presudu jednaku za sve suparničare-jedinstvenu presudu(npr.presuda po tužbi da se utvrdi da je testament nepunovažan, zbog nesposobnosti ostavioca, jednaka je za sve tužene testamentalne naslednike.Jedinstveni su i neki materijalni suparničari( neposredno na osnovu zakona)-npr.sporovi povodom utvrdjivanja i osporavanja očinstva.

*Sadržaj i de jstvo procesnih odnosa*

Pravna fikcija, izrazito sankcionisana u zakonskom tekstu, je da su jedinstveni suparničari jedna stranka.Ipak, nije propisano ni uvedeno da su ovi suparničari dužni da odrede lice koje će biti ovlašćeno da za sve njih preduzima relevantne procesne radnje.Naprotiv, svaki od njih je ovlašćen da sam vrši parnične radnje od uticaja za ceo (ovde jedinstven) postupak.Upravo zato se i otvara pitanje važnosti procesnih radnji, ukoliko su nejednake ili su medjusobno suprotne.

128

Zakonskim propisima to nije uradjeno na opšti način.Propisano je:

U situaciji da jedni suparničari propuste da preduzmu odredjenu parničnu radnju, dejstvo takve procesne radnje, izvršene od drugih suparničara, prostire i na njih;

Parničnu radnju, za čije je vršenje protekao rok prema jednom suparničaru, on može da preduzme sve dok takav rok teče za bilo kojeg drugog suparničara.;

Uočljiva je intencija da se subjektima, u odnosu jedinstvenog suparničarstva, obezbedi što povoljniji položaj- tome je blizak stav, usvojen i u doktrini i pravnoj praksi, da u koliziji procesnih radnji jedinstvenih suparničara, sud treba da uvaži onu, koja je za sve njih najpovoljnija;

Analizirajući sve ove situacije dolazimo do zaključka: Jedinstveni suparničari, u stvari, ne mogu pojedinačno da preduzmu nepovoljnu radnju.Potrebno je da takvu radnju preduzmu zajedno ili da se s osnovom pretpostavi da su svi saglasni s tom radnjom. Kada jedan suparničar prizna činjenice, koje drugi osporavaju, priznanje ne stvara ni za njega negativne posledice-ta radnja se ne uvažava.Tek, ako bi svi dali jednake izjave o priznanju, ova bi radnja bila relevantna u postupku.Zavisi i od situacije, šta je povoljna, a šta nepovoljna radnja. Istupanje iz parnice (povlačenje tužbe) jednog od suparničara na strani tužilaca, ne vodi prestanku parnice.Do toga ne dolazi ni ako se tužba povuče prema nekom od suparničara na strani tuženih. Lica, koja su u tužbi mogla nastupiti, kao potencijalni jedinstveni suparničari, mogu pristupiti parnici u svojstvu umešača sa položajem jedinstvenog suparničara.Tada je njihova procesna pozicija ista, kao da su po tužbi nastupili u položaju stranke. c) Nužno suparničarstvo

Priroda materijalnopravnog odnosa, povodom koga se vodi spor, nekada zahteva, a i nužno je, da se tužbom obuhvate svi učesnici tog odnosa ili, bar, svi oni koji su u tom odnosu u obavezi, i to na strani tuženih(nužnih pasivnih suparničara).Insistiranje na takvom zahtevu prema onom ko tuži (na nužnom aktivnom suparničarstvu), u nekim situacijama bi osetno otežalo ostvarivanje pravne zaštite. Nužno suparničarstvo je, po sadržaju procesnih odnosa i dejstva parničnih radnji, jedinstveno suparničarstvo.Izdvajanje ovog jedinstvenog suparničarstva izvodi se iz nužnosti, da svi učesnici ili svi obveznici jednog odnosa budu obuhvaćeni tužbom i daljih konsekvenci koje iz toga nastaju.Jedino nužno suparničarstvo nije fakultativni institut.Kada javni tužilac podnosi tužbu radi poništaja braka, on tužbom mora obuhvatiti oba bračna druga.Oni su tada jedinstveni i nužni suparničari, jer propust da se tužbom obuhvate sva ova lica je smetnja ostvarivanju pravne zaštite.

Značajni su primeri nužnog suparničarstva:• tužba javnog tužioca, odnosno trećih lica radi poništaja braka (oba bračna druga moraju biti tužena

pošto se traži ukidanje njihovog bračnog odnosa);• tužba trećih lica radi poništaja usvojenja, podnosi se protiv usvojioca i usvojenika;• tužba radi utvrdjivanja prava službenosti, podnosi se protiv svih suvlasnika poslužnog dobra

(službenost tereti nepodeljeno celu nepokretnost i deluje jednako prema svim suvlasnicima nepokretnosti);

• tužba protiv bračnih drugova, radi utvrdjenja prava svojine na predmetu zajedničke tekovine (bračni drugovi su titulari nepodeljenog prava svojine na zajedničkoj imovini);

• tužba protiv naslednika nepodeljene ostavine, radi utvrdjenja založnog prava na predmetu nasledja (naslednici su do deobe titulari zajedničke svojine).

129

60. Specijalne vrste suparničarstva

a) Supsidijarno (eventualno) suparničarstvo

Kod ove vrste suparničarstva tužilac u jednoj tužbi može obuhvatiti više tuženih, tako što će tražiti da tužbeni zahtev bude usvojen prema sledećem, ako pravosnažno bude odbijen prema onome koji je u tužbi naveden pre njega (supsidijarno, eventualno).Redosled raspravljanja odredjuje tužilac.Ovo suparničarstvo je dozvoljeno samo ako tužilac prema svakom od tuženih ističe isti zahtev ili ako prema pojedinim ističe različite zahteve, koji su u medjusobnoj vezi ( npr.zahteva se obeštećenje od jednog tuženog, a ako se utvrdi da on nije prouzrokovao štetu, onda od drugog).Takodje isti sud mora biti i stvarno i mesno nadležan za svaki od zahteva.Ako sud usvoji zahtev prema prvotuženom, on presudom odbija tužbu prema drugotuženom.Tužilac praktično traži da sud obaveže na prestaciju samo jednog tuženog (ovo suparničarstvo je uvek jednostrano,na strani tuženih-pasivno), iako je u tužbi označio više osoba na strani tuženog. Znači, sud sprovodi postupak i odlučuje po redosledu po kojem su odredjeni tuženici.Tek ako odbije zahtev protiv prethodnog i kada ta presuda postane pravosnažna, nastavlja postupak prema sledećem tuženom.Za tužioca doneta pozitivna presuda prema nekom od prethodnih tuženih, traži da se presudom odbije tužba prema sledećim tuženicima.

b) Suparničarstvo tužioca i tuženog po tužbi trećih lica

Povodom parnice koja se vodi izmedju tužioca i tuženog o nekoj stvari ili pravu, trećem licu je dozvoljeno da podnese tužbu protiv ovih lica i da zahteva, u celini ili delom, da mu se preda ta stvar ili pravo.Stranke u već tekućoj parnici, tužilac i tuženi, u novoj parnici dobijaju položaj pasivnih suparničara (tužena strana).Treće lice, ovde u svojstvu tužioca, time ne stupa ili ne meša u tudju parnicu.Ranije povedena parnica izmedju sadašnjih tuženih je samo povod pokretanju nove parnice.Ta prethodna parnica ostaje u neizmenjenom sadržaju.Zato nije ispravno da se ovakva tužba trećeg lica naziva “tužba glavnog mešanja”, što je bilo prisutno u ranijem pravu. Treće lice može podneti ovu tužbu od momenta nastupanja litispendencije, pa do pravosnažnosti dovršetka već tekuće parnice. Tužba trećeg lica podnosi se istom sudu, pred kojim već teče parnica izmedju drugih lica. Sa podnošenjem ovakve tužbe trećeg lica ne dolazi, samo po sebi, do jedinstvenog postupka u tim parnicama.Tu je sud ovlašcen da spoji postupak u ranijoj i novoj parnici radi zajedničkog rešavanja.Ukoliko sud ne spoji postupak, razumno bi bilo da se u ranijoj parnici zastane do dovršetka postupka u novoj parnici.Znači, sud spaja parnice povodom ranije tužbe i tužbe trećeg lica.Ako se sud ne odluči na spajanje parnica, postupak povodom prvobitne tužbe će zastati, dok sud ne donese odluku povodom tužbe trećeg lica.Tužba trećeg lica je prejudicialnog značaja za rešenje spora povodom prvobitnog tužbenog zahteva.

c) Suparničarstvo po tužbi protiv glavnog dužnika i jemca

Izričitom zakonskom odredbom je dozvoljeno, da se jednom tužbom tuže, kao pasivni suparničari glavni dužnik i jemac.Po prirodi procesnih odnosa, njihov položaj većinom odgovara odnosima običnih suparničara. Pretpostavka je, da ovako postavljeni zahtevi, nisu u suprotnosti sa sadržajem ugovora o jemstvu.Na primer, da nije ugovoreno da jemčeva obaveza dospeva, tek ako se poverilac ne naplati iz imovine glavnog dužnika ili da je na drugi način uredjen redosled plaćanja.

130

Ovo suparničarstvo se može uspostaviti, ako glavni dužnik nije ispunio svoju obavezu i pored pismenog poziva ili ako jemac duguje kao jemac platac (solidarno jemstvo). Pravilo je ako isti sud nije mesno nadležan za glavnog dužnika i jemca, onda se tužba podnosi pred sudom, nadležnim za glavnog dužnika.

*Dostavljanje pismena suparničarima i imenovanje zajedničkog punomoćnika Nekada veliki broj procesnih subjekata u postupku sa licima u suparničarskom odnosu može da usporava razvoj parnice.Naročito su prisutne teškoće u dostavljanju pismena.Zato je sudu dato ovlašćenje u situaciji kada više lica tuži (znači za aktivno suparničarstvo), a nemaju zajedničkog zakonskog zastupnika, odnosno punomoćnika, da ih pozove da u odredjenom roku imenuju zajedničkog zastupnika za primanje pismena. Istovremeno, sud će obavestiti tužioce, koga će od njih smatrati zajedničkim punomoćnikom za primanje pismena, ako oni u datom roku ne imenuju takvog punomoćnika.Imenovani punomoćnik nije ovlašćen da preduzima druge procesne radnje, izuzev prijema pismena i onoga što se tiče samog dostavljanja. Ova ista pravila se primenjuju i kada je više lica tuženo u položaju jedinstvenih suparničara(pasivno suparničarstvo) Za obične suparničare to ne važi i njima se pismena dostavljaju pojedinačno.

61. Obaveštavanje o parnici i imenovanje prethodnika1. Obaveštenje o parnici

Radi postizanja izvesnih materijalnopravnih efekata prema trećem licu, povezanih sa tim i nekih procesnopravnih koristi, svaka stranka je ovlašćena da podneskom, putem suda, obavesti odredjeno lice da je parnica povedena(litis denuntatio). Za to je predvidjeno vreme od podnošenja tužbe do pravosnažnog dovršetka parnice.Važniji su primeri:

tuženi kupac, da bi očuvao svoja prava, treba da obavesti prodavca o pravnim pretenzijama trećeg lica na stvari;

ostavoprimac, da bi otklonio svoju odgovornost, dužan je da obavesti ostavodavca o zahtevima trećeg lica, povodom stvari primljene na čuvanje;

stranka obaveštava o parnici ttreće lice, potencijalnog umešača, da bi obezbedila pravo da protiv njega upotrebi presudu donetu u tom postupku.

Obaveštenje o parnici je nekada povezano i sa pozivom trećem licu da pristupi parnici, pa i da u parnicu stupi umesto te stranke (zastarelost poveriočevog potraživanja se prekida obaveštenjem trećeg o parnici i pozivanjem u zaštitu; prethodnik se obaveštava i poziva da stupi u parnicu umesto tuženog).Tada je obaveštenje o parnici u sklopu druge radnje, u stvari, njeno obrazlaganje, pa mu se zato pridaje svojstvo te radnje. Potrebno je da stranka pripremi podnesak, označi razloge obaveštavanja, navede stanje u razvoju parnice i saopšti druge podatke.Iz osnova da traži da se treće lice obavesti o parnici, stranka nije ovlašćena da zahteva prekid parnice, produženje rokova ili odlaganje ročista. Podnesak stranke se sudskim aktom prosledjuje trećem licu po pravilima o dostavljanju sudskih pismena.

131

Pravna dejstva obaveštavanja o parnici stranka može postići upućivanjem privatnog pismena ili neposrednim saopštenjem trećem licu.Izlaže se, medjutim, teškoćama u dostavljanju obaveštenja, naročito u slučaju odbijanja prijema, te riziku dokazivanja da je obaveštenje dato.

2. Imenovanje prethodnika u parnici

Lice koje je tuženo kao držalac stvari ili korisnik prava, a tvrdi da stvar drži ili pravo vrši u ime trećeg lica, ovlašćeno je da to treće lice putem suda pozove (imenuje ) da umesto njega stupi u parnicu u svojstvu tuženog(nominatio auctoris).Tuženi, prema tome, ne osporava svoju legitimaciju.Sta više, on je, obično, priznaje time što upućuje na lice koje ima jače pravo na stvari, odnosno na pravu (dovoljna je detencija stvari ili prava da bi se imala stvarna legitimacija).To procesno pravo tuženi može da ostvari najdocnije na pripremnom ročistu ili ako se ono ne održava, na glavnoj raspravi, pre nego sto se upusti u raspravljanje o glavnoj stvari. Pozitivan ishod imenovanja prethodnika dovodi do toga da tuženi izlazi iz parnice, a da na njegovo mesto dolazi pozvani prethodnik Pristanak tužioca se ne traži.Izuzetno, ako su protiv tuženog istaknuti i takvi zahtevi, koji ne zavise od toga da li tuženi drži stvar ili vrši pravo u ime prethodnika, potrebno je da tužilac pristane na promenu tuženog (pored traženja da se stvar vrati, zahteva se i naknada za štetu prouzrokovanu na stvari).Pojmljivo je u ovoj situaciji da treći stupi u parnicu, povodom zahteva u kojim se on pojavljuje kao prethodnik i za šta se ne traži pristanak tužioca, a da originerni tuženi ostane u parnici za ostale zahteve(uspostavlja se suparničarstvo).Tužilac je tada dužan da svoju tužbu izmeni i uskladi sa novonastalom situacijom. Treći imenovani prethodnik je lice koje ima jače pravo na stvar ili pravo povodom kojeg se vodi parnica (davalac stvari na čuvanje ili najam; titular prava plodouživanja datog u zakup; sopstvenik nepokretnosti povodom koje postoji pravo službenosti).On nema procesnu dužnost da stupi u parnicu umesto tuženog.Prihvatanjem poziva, imenovani prethodnik stupa u parnicu, prema stanju njenog razvoja, koji je do tada nastao(on može pristupiti parnici i samo u svojstvu umešača) Pristupanje trećeg lica i sticanje položaja tuženog, definitivno je ako to prethodnik izjavi pismeno.Propuštanje odgovora na upućeni poziv, nalaže sudu da odredi ročište i da imenovanog prethodnika na to ročište pozove.Ukoliko treće lice ne dodje na ročište ili izjavi da ne prihvata poziv, parnica se nastavlja prema tuženom, označenom u tužbi.

62. Umešač u parnici (intervencija trećeg lica)* Pojam i vrste intervencije* Iako je parnica strogo dvostranački odnos, pod odredjenim pretpostavkama je dozvoljen nastup trećim licima.Svakako, to nije u svojstvu treće stranke, s nekim posebnim ili nekim samostalnim procesnim položajem, a ni sa procesnim efektom da se doneta presuda na njih neposredno odnosi.Tada se govori o mešanju ili intervenciji u tudju parnicu.Treća lica se mogu mešati u tudju parnicu radi ostvarivanja nekog svog privatnog interesa ili radi zaštite opšteg interesa u svojstvu državnog organa.Iz ovog osnova se razlikuju pretpostavke za njihov nastup i njihove procesne pozicije.

Razlikujemo sledeće vrste intervencije:1. Obični umešač,2. Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara,3. Javni tužilac,4. Organ starateljstva.

132

1.Obični umešač

a) Pretpostavke za stupanja u parnicu umešača

Običan umešac je treće lice, koje stupa u parnicu ili na strani tužioca ili na strani tuženog, da svojim procesnim radnjama pomogne u parnici da uspe stranka kojoj se pridružio.Za intervenciju i sticanje položaja umešača pretpostavka je da treće lice ima pravni interes, da u parnici uspe stranka kojoj se pridružuje.On istovremeno i kontroliše njen rad.Pravnost interesa se odredjuje na osnovu toga da presuda, doneta u parnici, može imati dejstvo na pravnu sferu umešača, redovno negativno:

presuda na nadoknadu štete, zbog nedostatka na stvari, ovlašćuje tuženog prodavca da se regresira prema proizvodjaču stvari;

presudom utvrdjena obaveza gradjevinara, da u stanu popravi instalacije, ovlašćuje ga da zahteva naknadu štete od prodavca opreme;

Nije dovoljno, ako su izražaji te presude toliko udaljeni, da tek refleksno utiču na pravnu sferu umešača.Na primer, interes umešaca da tužilac uspe u parnici, da bi iz postignutih sredstava naplatio svoje potraživanje, prvenstveno je ekonomski interes.Pravnost interesa će se ovde, eventualno, izraziti u sredstvima, kojima se to docnije postiže, što se nikako ne sme označiti pravnim interesom.Naravno, mešanje se ne može opravdati ni postojanjem nekih altruističkih, etičkih, ili drugih interesa. Treće lice treba da ima stranačku i parničnu sposobnost(odnosno zakonskog zastupnika). Intervencija se može prijaviti u vremenu od početka parnice do pravosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu.Isto je i u postupku, nastavljenom po vanrednim pravnim lekovima.Medjutim, umešač, koji nije prijavio intervenciju do pravosnažnosti odluke o tužbenom zahtvu, nema pravo da podnese vanredni pravni lek i inicira vodjenje ovog postupka.Tek ako je ovlašćeni procesni subjekt uložio vanredni pravni lek, treće lice, u tako nastavljenom postupku, može da prijavi intervenciju.Za istupanje iz parnice nisu propisani uslovi ili ograničenja. Umesač prijavljuje intervenciju sudu, navodi kojoj se stranci pridružuje i obrazlaže osnov svog mešanja usmeno na ročistu ili pismeno.Prijava je dostavlja strankama, a stanci odsutnoj sa ročista obaveštenje se upućuje prepisom zapisnika.Sud po službenoj dužnosti ispituje postojanje pretpostavki za intervenciju. Ako ustanovi da tih pretpostvki nema, rešenjem uskraćuje trećem licu da se umeša u parnicu (pozitivno rešenje se ovde ne donosi). Svaka stranka, u toku celog postupka, može izjaviti protivljenje da treće lice nastupi u parnici u svojstvu umešača ili da i dalje održava taj položaj.Sud je dužan da o tom odluči rešenjem, bilo pozitivno ili negativno.Protiv odluke, kojom se odbija protivljenje stranke i odobrava mešanje, nije dozvoljena žalba (posebna). Treće lice je ovlašćeno da uloži žalbu na rešenje, kojim je odbijena njegova prijava mešanja.Do pravosnaznosti tog rešenja, ono može da preduzima parnične radnje, na koje je umešac ovlašćen.Do pravosnažnosti rešenja sud utvrdjuje, da su procesne radnje umešaca prestale da važe, izuzev onih, za koje se može uzeti, da ih je stranka prihvatila. I pored stečenog položaja umešača, sud nije u obavezi da tom licu dostavlja pozive i druga pismena.Ipak, u sudskoj praksi se to ,većim delom, čini.Medjutim, tok rokova za vršenje procesnih radnji i tada započinje od dana dostavljanja tog pismena.

b) Procesni položaj umešača u parnici

133

Stepen razvoja parnice i nastale prekluzije u preduzimanju procesnih radnji, odnose se i na umešača.On ima da prihvati parnicu u stanju u kojem se nalazi u momentu pristupanja.Ne može da vrši procesne radnje, koje tada i stranka ne bi mogla preduzeti(proteklo je vreme za ulaganje prigovora mesne nadležnosti;više se ne može tražiti obezbedjenje troškova parničnog postupka).Odnosno rok ili već započeti tok roka za preduzimanje parnične radnje odredjen stranci, važi i za umešača.To važi i onda kada mu se dostavljaju pozivi i druga pismena od kojih počinje da teče rok. Opravdanje intervencije izraženo u postizanju uspeha stranke, kojoj se umešac pridružuje, vodi zaključku da radnje umešaca treba da budu povoljne, korisne za tu stranku.Pismene radnje umešaca sud ne sme da uvaži, ako se pokazuju nepovoljnim za stranku. Isto pravilo važi i za radnje preduzete na ročistu u odsustvu stranke.Na ročistu na kome je prisutan umešač, stranka je ovlašćena da odmah izjavi da oduzima pravnu snagu radnjama umešača.Stranka je ovlašćena da to učini i kasnije, ako su radnje opozive, kao što to može i sa radnjama, koje je ona lično preduzela. Radnje umešača se prenose ne stranku, ako ih ona prihvata.Treba primetiti, da se prihvat obično izražava konkludentno ili prećutno, izostankom protivljenja.Ove radnje u daljem imaju tretman radnji te stranke i više nema značaja, što ih je originerno preduzeo umešač.U slučaju da je radnja umešača suprotna radnjama stranke, ne postavlja se pitanje koja je od tih radnji povoljnija i koja važi.Relevantna je radnja stranke. Umešac svojim učešćem u parnici ne sme da opterećuje i ugrožava položaj stranke, u smislu da se njena procesna prava umanjuju ili prestaju.Povodom donete presude, zbog izostanka na ročiste na kojem je prisustvovao umešač (držao se sasvim pasivno, iako je intervencijom mogao sprečiti takvu presudu), stranka je ovlašćena da traži povraćaj u predjašnje stanje, ako je opravdano izostala sa ročista. Umešač nije ovlašćen da vrši procesne radnje, kojim se raspolaže tužbenim zahtevom ili zaustavlja razvoj, odnosno tok parnice.Ne bi bilo dozvoljeno: da zaključi poravnanje, da preinači tužbu, da se odrekne tužbenog zahteva, da prizna tužbeni zahtev, da povuče tužbu, da se odrekne ili povuče pravni lek. Protivna stranka nije ovlašćena da osporava važnost radnji umešača.Ona, istina, može da inicira, da ih sud po službenoj dužnosti odbije.Nema prava ni da traži da se umešač obaveže da naknadi troškove parničnog postupka.Naprotiv, umešač je ovlašćen da zahteva, da mu suprotna stranka plati troškove postupka, koje je imao svojim nastupom u parnici. Po pristanku tužioca i tuženog, umešač može stupiti u parnicu kao stranka , na mesto stranke kojoj se pridružio.

c) Dejstvo presude na umešača(intervencijsko dejstvo presude)

Pravosnažna presuda, doneta u pravosnažnom postupku prema stranci kojoj se umešač pridružio, može imati negativne reperkusije na pravnu sferu umešača.Ovo je naročito vidno, ako povodom donete presude za tu stranku nastaje odredjeno pravo prema umešaču, redovno iz istovetne ili slične situacije i utemeljeno na aktivnoj ili pasivnoj dužnosti te stranke, utvrdjenoj u presudi:

tuženi-prodavac je obavezan da kupcu-tužiocu vrati cenu i naknadi stetu, zbog nedostataka na stvari, pa se sada tužbom okreće prema svom prodavcu-umešaču sa istim zahtevom;

tuženom zakupcu je oduzeta stvar po osnovu prava svojine tužioca, te podnosi tužbu radi naknade štete protiv davaoca stvari u zakup umešača;

tužilac-cesionar je odbijen sa zahtevom za naplatu na njega prenetog potraživanja prema tuženom-cezusu pošto potraživanje ne postoji, pa podnosi tužbu i traži naknadu od cedenta-umešača u tom postupku.

U takvoj situaciji je ovlašćena stranka, koja je izgubila parnicu, da traži u sada pokrenutom postupku, koji je ona pokrenula protiv umešača, da se upotrebe utvrdjene činjenice i pravni stav suda iz te ranije presude.Tuženom umešaču ovde ne bi bilo dozvoljeno, da osporava tačnost tih činjenica i valjanost

134

stava suda, sa ciljem da otkloni dejstvo ove presude (umešac i prvi prodavac ne može da osporava tačnost činjenica o nedostacima na stvari;umešač i zakupodavac ne sme da se brani tvrdnjom, da je netačno utvrdjeno, da on nije vlasnik stvari date u zakup).To može tek ako ima osnova da uloži prigovor, da su radnje stranke u ranijoj parnici ili celo vodjenje postupka biti nedostatni(exceptio male gesti vel conducti processus).To može, pre svega, dokazom da je stranka preduzela štetne ili propustila povoljne radnje, odnosno opozvala ili na drugi način dezavuisala radnje umešača, koje bi, da su bile sprovedene, dovele do drugačijeg ishoda parnice.Ista mogućnost postoji, da je raspolagao takvim dokaznim sredstvima odbrane, koji bi doveli do uspeha stranke u postupku, a da ih nije mogao upotrebiti, pošto je tek docnije obavešten o parnici. Sve ovo se prenosno odnosi i na treće lice, koje se nije uključilo u postupak, mada je bilo obaveštavano ili je bilo upoznato sa parnicom (potencijalni umešač).Naravno, u kojoj bi moglo da nastupi u svojstvu umešača i da postizanjem uspeha stranke, predupredi donošenje negativne presude. Presuda donesena u parnici u kojoj je treće lice učestvovalo kao umešač, proizvodi prema njemu procesni efekat koji se zove intervencijsko dejstvo.Znači, suština ovog dejstva presude se ogleda u tome, da umešač ne može poricati ni činjeničnu ni pravnu ocenu stvari, izraženu u presudi u kojoj je intervenisao na strani koja je izgubila parnicu, te je zbog toga i podnela tužbu protiv ranijeg umešača, a sada tuženog.Intervencijsko dejstvo presude može biti odbijeno od strane umešača prigovorom nesavesnog vodjenja spora.

2.Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara

Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara postoji, ako se po zakonu ili zbog prirode pravnog odnosa, pravno dejstvo presude proširuje i na umešača, jednako kao i na parničnu stranku.On u toj parnici, iako je umešač, ima položaj jedinstvenog suparničara.Takav položaj postoji, kada samo jedan od suvlasnika poslužnog dobra podnese tužbu radi ukidanja službenosti prelaza protiv vlasnika povlasnog dobra.Drugi suvlasnik poslužnog dobra može tada da se umeša u spor.Budući da se učinci pravosnažne presude odnose i na umešača, opravdano je da mu se priznaju sva ovlašćenja, koja se priznaju strankama kod jedinstvenog suparničarstva. Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara može da izjavi vanredni pravni lek i u parnici u kojoj, do nastupanja pravosnažnosti odluke o tužbenom zahtevu, nije učestvovao kao umešač, kao i da učestvuje u postupku povodom zahteva za zaštitu zakonitosti. Pravilo je da prijavom intervencije ovakav umešač stiče položaj jedinstvenog suparničara.Ipak, pošto on nije stranka, već samo ima položaj stranke, nema procesna ovlašćenja, ni terete koji se isključivo odnose na stranku.Nije ovlašćen da povuče tužbu, da preinači tužbu ili da snizi tužbeni zahtev,tj.da preduzima takve procesne radnje, kojim se raspolaže parnicom ili disponira tužbenim zahtevom.Zatim, umešač se ne može izrekom presude na nešto neposredno osuditi ili mu nešto biti dosudjeno.U situaciji kada dodje do kolizije radnji, sud treba da ceni njihovu važnost po kriterijumu povoljnosti( i pored priznanja stranke, važi njegova radnja, kojom osporava tačnost odredjenih činjenica;može da uloži pravni lek, iako se stranka toga odrekla). Ovakvom umešaču se dostavljaju sudska pismena.On ima pravo na svoje rokove, posebno od rokova koji teku za stranku. Propisano je izričito da umešač sa položajem jedinstvenog suparničara, kao što je već rečeno, može da uloži vanredne pravne lekove, iako nije pre pravosnažnosti presude prijavio mešanje.Praktično, ovlašćen je da ostvaruje intervenciju i posle pravosnažnog dovršetka parnice. P.S. *Umešač nije stranka u postupku, nego lice koje se pridružuje jednoj od stranaka i koje ima pravni interes da u parnici uspe stranka kojoj se pridružio.

135

*Samo prema umešaču, koji je po pristanku obeju stranaka stupio u parnicu, umesto stranke kojoj se pridružio, može da glasi odluka.

*Rok za žalbu umešača na strani tuženog teče od momenta, kada je tuženi kao stranka primio prvostepenu presudu.

*Umešač sa položajem jedinstvenog suparničara može nezavisno od stranke, na čijoj se strani umešao, čak i protiv njene volje, podneti žalbu da bi sprečio donošenje nepovoljnije odluke.

*Nosilac prava iz nedeljivog pravnog odnosa, može se kao umešač sa položajem jedinstvenog suparničara, uključiti u postupak podnošenjem vanrednog pravnog leka, kako bi spor bio rešen na jednak način prema svim nosiocima takvog pravnog odnosa.

*Umešač s položajem jedinstvenog suparničara može izjaviti reviziju i ako to nije učinila stranka na čijoj se strani umešač nalazi.

3.Intervencija javnog tužioca

Dispozicija stranaka ne sme da predje granice utvrdjene kogentnim propisima i pravilima morala.Sud na to pazi po službenoj dužnosti i neće uvažiti raspolaganja stranaka, koja su tome protivna.Treća lica mogu intervenisati u parnici radi zaštite opšteg interesa ili radi ostvarivanja sopstvenog pravnog interesa.Ako je razlog intervencije zaštita opšteg interesa, umešač nastupa u svojstvu državnog organa.U sistemu državnih organa drugom( odnosno trećem) kompetentnom organu su poverena procesna ovlašćenja, da u odredjenim situacijama interveniše u parnici i pruži pomoć sudu u saznavanju i eliminaciji nedozvoljenih pravnih akata stranaka. Parničnim procesnim pravom je to povereno javnom tužiocu, koji je za to više opremljen i koji, već i inače, ima izvesne kompentencije u parničnom postupku(u odredjenim slučajevima pokreće i vodi parnicu ili nastupa u parnici kao podnosilac vanrednog pravnog leka).Zadatak javnog tužioca je prvenstveno sopštavanje činjenica, koje stranke nisu iznele i predlaganje dokaza, koje stranke nisu tražile.On je ovlašćen na intervenciju samo kada postoji sumnja da jedna ili obe stranke koriste svoje pravo u postupku da bi onemogućile primenu prinudnih propisa o prirodnim bogatstvima, da bi izbegle javne finansijske obaveze ili da bi onemogućile primenu prinudnih odredaba medjunarodnih ugovora. Javni tužilac prijavljuje intervenciju pismenim podneskom sudu, pred kojim se vodi parnica.Ni jedna strana se tome ne može protiviti.I sud ima pravo da inicira intervenciju javnog tužioca, ako smatra da za to postoje pretpostavke i da je njegovo mešanje potrebno.Sud je obavezan da o tome obavesti javnog tužioca, odredi mu rok da prijavi intervenciju i da do tada zastane sa postupkom.Neuspešan protek roka ne znači da javni tuzilac gubi pravo na intervenciju. Javnom tužiocu, koji je prijavio intervenciju, sud dostavlja pozive za ročiste i sve odluke protiv kojh je pravni lek dozvoljen. Prilikom intervencije javni tužilac ne pristupa ni jednoj od stranaka. On nastupa u opštem interesu, radi sprečavanja nedozvoljenih akata stranaka.

4.Intervencija organa starateljstva

Poslove socijalne zaštite vrši nadležni opštinski organ uprave ili uspostavljena specijalizovana ustanova-centar za socijalni rad, ako su na nju preneta ova javna ovlašćenja.Organ strateljstva u parničnom postupku učestvuje kao stranka, odnosno zakonski zastupnik stranke ili može da nastupi u položaju intervenijenta, štiteći interes dece ili drugih lica, povodom kojh se ostvaruje socijalna zaštita.

136

Tako je propisano u sporovima iz porodičnih odnosa izmedju roditelja i dece.Organ starateljstva ima pravo da učestvuje u postupku, kada proceni da to zahtevaju opravdani interesi deteta, koje je stranka u sporu.Može se očekivati da ga i sud obavesti o potrebi da učestvuje u postupku. U svojstvu intervenijenta, na strani lica povodom koga se ostvaruje socijalna zaštita, organ starateljstva je naročito ovlašćen:

da stavlja predloge radi zaštite prava i interesa tih lica, da iznosi činjenice koje stranke nisu navele, da predlaže da se izvedu odredjeni dokazi, da ulaže pravne lekove.

Sud je dužan da organu starateljstva, koji je prijavio intervenciju, dostavlja pozive za sva ročista i sve odluke koje se u postupku donose.

63. TROŠKOVI PARNIČNOG POSTUPKA

1. POJAM I SASTAV TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA

a) POJAM TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA

Sudstvo, njegova organizaciona uspostavljenost i delatnost finansiraju se iz budžetskih sredstava.

Neposredni korisnici sudske delatnosti, prema vrsti sudskog postupka koji se vodi, jednim delom iz svojih sredstava doprinose finansiranju sudstva – plaćanjem propisanih taksi povodom preduzetnih procesnih radnji (neplaćanje takse ne oduzima važnost parničnoj radnji taksa se naplaćuje prinudnim putem u administrativnom postupku).Neposredni korisnici koji nastupaju u svojstvu učesnika u konkretnom sudskom postupku, po utvrđenim pravilima plaćaju izdatke koji nastaju u tom postupku. Opšti je pristup da u parničnom postupku u polazištu te efektivne izdatke plaćaju obe stranke. Po pravilu unapred – da sredstva budu obezbeđena pre nego što izdaci nastanu.Ovo polaganje novčanog pokrića za troškove rasporedjuje se tako da svaka stranka obezbedjuje plaćanje izdataka, koji nastanu povodom parnične radnje koju ona preduzima.Davanje pokrića, medjutim, nije za stranku definitivno plaćanje troškova postupka.Po dovršetku parnice, sud odredjuje ko i kako plaća troškove postupka.Utvrdjuje se koja stranka ima pravo na naknadu troškova parnice prema protivnoj stranci ili na drugi način raspodeljuje nastale troškove.

b) IZDACI KOJI ČINE TROŠKOVE PARNIČNOG POSTUPKA

Troškove parničnog postupka čine izdaci nastali u toku parnice ili povodom parnice (čl. 146. ZPP).

137

Prvi su oni koji su učinjeni od početka do završetka parnice i neposredno u parnici (iznos sudske takse, izdaci povodom sprovođenja dokaza, nagrada za rad advokata ili drugog zastupnika koji na to ima pravo, nagrada tumaču, troškovi prevoza stranke do suda).Drugi su oni izdaci koji su učinjeni pre ili u toku parnice, a nisu neposredno izdaci u parnici – bitno je da nastaju povodom parnice, koja će se povesti ili se već vodi (troškovi neuspelog poravnanja pre pokretanja parnice, nagrada za pravni savet o opravdanosti i načinu pokretanja parnice, troškovi za prevod dokumenata, izdaci za obezbeđenje dokaza koje je izvedeno pre parnice).

2. PRAVILA O PRETHODNOM SNOŠENJU TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA

Svaka strana prethodno snosi troškove, koji su nastali ili će nastati povodom radnji koje preduzima (isto i za radnje njenog umešača). Prirodno je da stranka sama plaća izdatke, koji su potrebni za preduzimanje parnične radnje (taksa, nagrada advokatu za pripremanje podneska).Isto je i za dalje novčane izdatke, koji će nastati sprovođenjem postupka povodom izvršene radnje – stranka koja je tu radnju preduzela treba da uplati novčano pokriće. To se prvenstveno odnosi na očekivane izdatke u sprovođenju dokaznog postupka.Izuzetno, troškovi postupka, koji nastaju povodom parničnih radnji javnog tužioca preduzetih u svojstvu stranke ili intervenijenta plaćaju se unapred iz sredstava suda. Isto je i sa troškovima stranke, potpuno oslobođene od plaćanja troškova postupka.Sud docnije određuje da li ovi izdaci padaju na teret stranke ili konačno ostaju kao izdaci sredstava suda. Posebno su propisana pravila o dužnosti da se unapred položi novčana svota potrebna za sprovođenje dokaznog postupka (čl. 148.)Ta dužnost, medjutim, nije pravna obaveza stranke.Jednako, kao što nije takva obaveza ni njeno aktivno nastupanje u parnici.Ipak, propuštanje da se položi odredjeni iznos radi pokrića troškova, povlači indirektnu sankciju-sud odustaje od sprovodjenja postupka u tom delu. Povodom izvršene radnje i troškova koji se u njenom sprovođenju očekuju, sud rešenjem utvrđuje visinu pokrića i poziva stranku da u određenom roku taj iznos uplati.Ako su izvođenje istog dokaza predložile obe stranke, tada im se nalaže da utvrđeni iznos polože u jednakim delovima. U oba slučaja posledica propuštanja uplate je odustanak od sprovođenja tog dokaza (čl. 148). I kada sud po službenoj dužnosti odredi sprovodjenje dokaza , poziva jednu ili obe stranke da uplate potrebno pokriće.Propust uplate pokrića povlači iste posledice-odustanak od izvodjenja dokaza.Izuzetno, ako je sud po službenoj dužnosti odredio izvodjenje dokaza, radi utvrdjivanja, da li su raspolaganja stranaka suprotna kogentnim propisima, sud neće odustati od sprovodjenja ovih dokaza.Tada se troškovi postupka isplaćuju iz sredstava suda (u konačnom rešenju se odredjuje na čiji teret padaju ti troškovi)

3. UTVRDJIVANJE I NAKNADA TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA

a) UTVRDJIVANJE IZDATAKA KOJI ČINE TROŠKOVE POSTUPKA

Već je rečeno, da u troškove postupka spadaju izdaci, koji su bili potrebni za pokretanje i vodjenje parnice.Troškovi su bili potrebni u tom smislu, da su bili neophodni za postizanje uspeha u parnici:

Za tužioca –dosuda tužbenog traženja, Za tuženog- odbijanje tužbe(isto i odbacivanje)

Sud zato treba pažljivo da ceni sve okolnosti spora, da bi utvrdio koji su troškovi bili potrebni i u kojoj visini.

138

Ako je visina nagrade, koja se plaća profesionalnom punomoćniku ili drugom licu propisana tarifom, onda se uzima iznos u visini koja je naznačena u tarifi(nagrada advokatu, nagrada za veštačenjeprema tarifi ustanove, kao i nagrada za drugu ekpertizu, prevodjenje i tome slične usluge). Izričito je propisano da troškove parničnog postupka čini nagrada advokatu i drugim licima kojima je na to priznato pravo(za zastupanje putem javnog pravobranioca, odredjuju se troškovi u visini nagrade advokatu).Uvažava se, znači, da je profesionalna pravna pomoć uvek potrebna, bez obzira da li stranka ima pravnu spremu.Stranka koja je vična pravu, ne može za svoj rad trražiti naknadu, iako su tim umanjeni troškovi zastupanja putem profesionalnog punomoćnika.Uzima se da stranka nema pravo na sve troškove, ako imenuje više zastupnika ili zastupnika izvan sedišta suda, mada bi bilo dovoljno zastupanje putem jednog zastupnika ili zastupnika koji deluje u sedištu suda.Izdaci za putovanje svedoka su troškovi postupka, ako je odlučeno da se svedoci saslušaju pred parničnim sudom.

b) OBAVEZA NA NAKANDU TROŠKOVA POSTUPKA

1.Opšte o obavezi naknade troškova parnice

Pošto svaka stranka unapred plaća troškove povodom radnji koje preduzima, to sud, po dovršetku parnice ili u određenim situacijama već po preduzimanju radnje, utvrđuje troškove postupka i raspodeljuje ih između stranaka.Ne može se očekivati da se ostane na tome, da svaka stranka i konačno snosi izdatke, koje je imala u parnici.Razumno je, da to bude onaj ko je dao povod parnici – ko je parnicu nepotrebno poveo ili parnicu izazvao, zato što nije bio spreman da udovolji svojoj pravnoj dužnosti = protivnoj strani naknadi njene izdatke (i njenom umešaču). Obaveza na plaćanje troškova postupka je obligacija, koja nastaje po pretpostavkama procesnog prava.Sadržinu te obligacije, sud utvrdjuje po dovršetku postupka ili u nekim slučajevima odmah po nastanku troškova povodom preduzete parnične radnje.Stranke, nezavisno od procesnog položaja, postaju u toj obligaciji poverilac ili dužnik-titular prava na naplatu, odnosno obveznik na plaćanje troškova postupka. Opšte je pravilo da obaveza na naknadu troškova postupka nastaje po osnovu uzročnosti.Samo u nekim situacijama se za odgovornost traži krivica ili se odgovara za slučaj (po analogiji sa pravilima obligacionog prava o odgovornosti za štetu.

2 . Obaveza naknade po osnovu uzročnosti

Propisano je da je stranka koja je izgubila parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove postupka. (čl.149.).Odnosno, stranka koja je „dobila“ parnicu ima pravo na naknadu troškova postupka.Iz ovog se vidi da je kriterijum objektiviziran-uspeh u parnici.Tužilac, koji je izgubio parnicu i prouzrokovao tuženom izdatke, je dužan da ih i naknadi (tuženi nije dao povod parnici).A ako je tuženi izgubio parnicu, onda je on izazvao troškove tužiocu i ima da ih naknadi (tuženi je dao povod parnici).Odgovornost se određuje prema činjenici, da li je u držanju stranaka bilo osnova da se parnični postupak pokrene i vodi.Na to pitanje- odgovor daje uspeh stranke u parnici.Krivica se ne utvrđuje, pošto nije elemenat obvezivanja, pa tim ni razlog da se stranka oslobodi naknade ili da se ona umanji. Isti je način raspodele troškova i ako obe stranke samo delom postignu uspeh u parnici.

139

Prvo se utvrđuju troškovi za svaku stranku pojedinačno.Zatim se prema visini uspeha određuje srazmer koliko svakoj stranci pripada od ukupnog iznosa njenih troškova i to se dosuđuje (samo razlika).Sud može ovde, s obzirom na postignuti uspeh stranaka i visinu troškova, odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove.Isto je tako sud ovlašćen da naloži jednoj stranci da naknadi sve troškove koje je protivna stranka imala. To onda ako ova druga stranka nije uspela u parnici samo u neznatnom delu svog zahteva, a povodom toga dela nisu nastali neki posebni troškovi.

3. Obaveza naknade po osnovu krivice i odgovornosti za slučaj

U određenim situacijama, koje se pojavljuju u toku postupka, odstupa se od pravila o obavezi naknade troškova po osnovu uzročnosti.To se pre svega odnosi na troškove koji su nastali povodom pojedinih radnji ili jednog bloka tih radnji.Ukoliko je izvesno da su troškovi izazvani krivicom jedne stranke ili slučajem koji se njoj dogodio, oni se po traženju dosuđuju protivnoj stranci, nezavisno od definitivnog uspeha u parnici. (čl. 151)Po pravilu se o tome odmah odlučuje posebnim rešenjem.. Sud ovde može odlučiti i da zakonski zastupnik ili punomoćnik stranke nadoknadi troškove protivnoj stranci. Ali ovo samo iz osnova odgovornosti po krivici (čl. 151. npr. (zakonski zastupnik namerno nije došao na ročište; propust usled slučaja koji mu se desio, kao što je zakašnjenje prevoznog sredstva, ne bi bio osnov da se obaveže na plaćanje troškova).

4. Specijalna pravila o naknadi troškova postupka

Zakonom o parničnom postupku ili drugim propisima su za neke posebne situacije formulisana specijalna pravila o naknadi troškova postupka (ovde se prikazuju samo pravila ZPP).Nekad su bliža odgovornosti po osnovu uzročnosti, a nekad se polazi od pretpostavke da postoji krivica ili se odredjuje da se odgovara za slučaj. 1) I kada je za tužioca doneta povoljna presuda, on može biti obavezan da tuženom naknadi troškove postupka. Ovo onda ako tuženi nije dao povod tužbi i ako je odmah priznao tužbeni zahtev. (čl. 152.).(npr.tužilac nije prethodno opomenuo tuženog da izvrši svoju obavezu, a to je trebao da učini) 2) Tužilac koji povuče tužbu obavezan je da tuženom naknadi troškove postupka, osim ako je povlačenje tužbe usledilo odmah posle ispunjenja zahteva od strane tuženog (čl. 153.)Ovo pravilo treba primeniti, i ako je preinačenjem tužbe, umesto datadašnjeg imenovan novi tuženi. 3) Ako je parnica dovršena sudskim poravnanjem, tada svaka strana snosi svoje troškove. (čl. 154.).Stranke, naravno, mogu u poravnanju odrediti drugačiju raspodelu troškova. 4) Ukoliko je povodom izvršenja pokrenuta parnica radi izlučenja stvari i utvrdi se da je tuženi, kao poverilac u izvršnom postupku, sa opravdanjem verovao da na predmetu izvršenja ne postoje prava trećih lica , sud može odrediti da svaka stranka snosi svoje troškove. 5) Pravilo je da suparničari podmiruju troškove na jednake delove. Ukoliko je znatna razlika u srazmeri njihovih udela u predmetu spora, sud će tada odrediti da suparničari naknade troškove prema toj srazmeri. Solidarna odgovornost suparničara u glavnoj stvari, vodi njihov solidarnoj obavezi na naknadu troškova protivnoj stranci.Međutim, za troškove izazvane posebnim parničnim radnjama pojednih suparničara, ostali suparničari ne odgovaraju (čl. 156.) 6) Kada učestvuje u parnici kao stranka javni tužilac ima pravo na naknadu efektivnih troškova.Nagrada za rad mu ne pripada.A troškovi, koje bi po odredbama zakona trebao da podmiri javni tužilac, isplaćuju se iz sredstava suda.

140

Svaka stranka snosi svoje troškove, koji su nastali učestvovanjem javnog tužioca u postupku. Isto i izdaci javnog tužioca povodom intervencije padaju na teret sredstava tužilaštva. (čl. 157.). 7) Za izdatke koji nastanu u sprovođenju dokaza, koji su naloženi po službenoj dužnosti, sud određuje da li će te troškove podmiriti samo jedna ili obe stranke ili će ti troškovi pasti na teret suda. 8) Troškove postupka za obezbedjenje dokaza plaća stranka, koja je predložila vodjenje tog postupka.Isto tako, ona je dužna da naknadi troškove izazvane protivnoj stranci, odn.postavljenom privremenom zastupniku. 9) Po predlogu stranke svedok ili veštak mogu biti obavezani da naknade troškove izazvane neopravdanim izostankom ili neopravdanim odbijanjem da se svedoči, odnosno veštači.

4) DONOŠENJE ODLUKE O NAKNADI TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA

O naknadi troškova postupka sud odlučuje na traženje stranke ili po službenoj dužnosti, ako su bili isplaćeni iz sredstava suda.Odluka se donosi bez raspravljanja u obliku rešenja. (čl. 159.). Stranka je dužna da određeno naznači troškove postupka po vrsti i visini. Zahtev za naknadu troškova postupka-troškovnik, stranka treba da podnese najkasnije do završetka raspravljanja u postupku povodom kojeg se traže troškovi.Ukoliko se u postupku donosi odluka bez prethodnog raspravljanja, stranka je dužna da postavi zahtev za troškove već u predlogu o kojem sud treba da odluči(u predlogu za izdavanje platnog naloga, u žalbi ili drugom pravnom leku, u predlogu za odredjivanje mera obezbedjenja).Medjutim, ako se izvan rasprave preduzme procesna radnja, kojom se postupak ili jedna etapa postupka dovršava, zahtev za troškovima se može podneti u roku od 15 dana od dana obaveštenja(povlačenje tužbe, odustanak od pravnog leka).Propuštanjem vremena odredjenog za podnošenje zahteva, stranka gubi pravo na naknadu troškova(propust se može otkloniti, ako postoje pretpostavke za povraćaj u predjašnje stanje). Sud odlučuje o troškovima postupka u presudi ili u rešenju kojim se pred tim sudom dovršava postupak.(u postupku smetanja državine, kod izdavanja platnog naloga).I kada je o troškovima postupka odlučeno u presudi, odluka se smatra rešenjem(ovo je značajno za pravne lekove, ako se ulažu na presudu samo u delu o troškovima).Ukoliko se presuda ili rešenje kojim je naložena naknada troškova postupka usmeno objavljuju, sud je ovlašćen da visinu troškova odredi docnije u pismeno izrađenoj presudi ili rešenju.A kada je sud odlučio delimičnom presudom ili međupresudom, može odrediti da se odluka o troškovima donose u presudi kojom se (ceo) postupak dovršava. (čl. 160.). U toku vodjenja postupka-pre njegovog dovršetka, sud će posebnim rešenjem odlučiti o troškovima, ako pravo na troškove ne zavisi od odluke o glavnoj stvari(situacije u kojima se za troškove odgovara po osnovu krivice ili za slučaj).

5) TROŠKOVI U POSTUPKU PO PRAVNIM LEKOVIMA

Stranka treba, već u pravnom leku, da postavi zahtev i označi visinu troškova koje traži. Kada sud odbaci ili odbije pravni lek, odlučuje i o troškovima nastalim u postupku povodom uloženog pravnog leka.I kada usvoji pravni lek i napadnutu presudu preinači ili je ukine i tužbu odbaci, sud treba da odluči o troškovima u postupku po pravnom leku, a isto i o troškovima nastalim u ranijem postupku.Medjutim, ako je pravni lek usvojio i napadnutu odluku ukinuo, te naložio ponovno sudjenje, uputiće taj sud da po dovršetku postupka, odluči i o troškovima postupka povodom uloženog pravnog leka.Ovako može postupiti i ako samo delimično ukine napadnutu odluku. Specijalno je pravilo, kada su zbog iznošenja novih činjenica i predlaganja novih dokaza izazvani troškovi u postupku povodom pravnog leka.

141

Te troškove, nezavisno od ishoda postupka, snosi stranka koja je iznela nove činjenice ili predložila nove dokaze.Takodje je propisano da stranka koja odustane od pravnog leka, treba protivnoj stranci da naknadi troškove nastale povodom pravnog leka.

64. OSLOBOĐENJE OD PLAĆANJA TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA

1)Pojam i pretpostavke za oslobodjenje od plaćanja troškova postupka

Oslobodjenje od plaćanja troškova postupka (siromaško pravo) može tražiti stranka, koja prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi troškove parnice, bez štete po nužno izdržavanje svoje i svoje porodice. Strani državljanin ima pravo na oslobodjenje od plaćanja troškova postupka po pravilima o uzajamnosti (uzajamnost nije uslov za ostvarivanje samog prava na oslobadjanje od plaćanja troškova). Oslobođenje od plaćanja troškova postupka može biti:

potpuno oslobađanje i oslobađanje od plaćanja sudskih taksi (čl. 164. ZPP).

Potpuno oslobađanje obuhvata oslobađanje od plaćanja taksi i oslobađanje od polaganja predujma za troškove svedoka, veštaka, tumača, uviđaja i sudskih oglasa, pa, u širem smislu i postavljanje punomoćnika.Efektivni troškovi stranke i stvarni izdaci postavljenog unomoćnika se tada isplaćuju iz sredstava suda. Oslobađanje od plaćanja taksi odobrava se po blažim kriterijumima i to onda kada bi se plaćanjem taksi znatno umanjila sredstva za izdržavanje stranke i članova njene porodice. Stranka može staviti predlog za oslobađanje od plaćanja troškova tokom celog postupka, uz koji se podnosi potvrda nadležnog organa uprave o imovnom stanju(iznos poreza koji se plaća i drugih izvora prihoda).

2)Postupak suda povodom predloga za oslobodjenje od plaćanja troškova postupka

Po traženju stranke, sud prvog stepena donosi odluku o oslobođenju od plaćanja troškova postupka (čl. 165.).Sud treba pažljivo da ispita navode koji su u predlogu označeni i, po potrebi, da pribavi druge podatke i obaveštenja o imovnom stanju stranke.Odluka se donosi u formi rešenja (protiv pozitivnog rešenja nije dozvoljena žalba.) Sud prvog stepena može u toku postupka izmeniti ili ukinuti rešenje o oslobađenju od plaćanja troškova. To može samo onda, ako utvrdi da je stranka u mogućnosti da podmiruje troškove postupka.

3)Postavljanje punomoćnika stranci oslobodjenoj plaćanja troškova

Stranka koja je potpuno oslobođena plaćanja troškova ima pravo da traži da joj se postavi punomoćnik. Stranka tada ne plaća nagradu, niti stvarne izdatke postavljenog punomoćnika. Postavljeni punomoćnik nije u ugovornom odnosu sa strankom.On vrši javnu funkciju, sa ovlašćenjima utvrdjenim u rešenju o postavljanju. Po pravilu se za punomoćnika postavlja advokat.Medjutim, ako u sedištu suda nema dovoljno advokata, sud može postaviti za punomoćnika i drugo lice sa pravnom spremom, sposobno da stranci pruži potrebnu pravnu pomoć. Punomoćnika iz reda advokata postavlja predsednik nižeg prvostepenog suda ili ga odredjuje predsednik višeg prvostepenog suda, ako se niži prvostepeni sud nalazi u sedištu takvog višeg suda.

142

Protiv pozitivnog rešenja o postavljanju punomoćnika nije dozvoljena žalba. Postavljeni punomoćnik može iz opravdanih razloga zatražiti razrešenje.O tome odlučuje izvan rasprave predsednik veća ili na raspravi veće.Protiv rešenja o razrešenju punomoćnika nije dozvoljena žalba. Sud prvog stepena može u toku postupka ukinuti rešenje o postavljanju punomoćnika, ako utvrdi da je stranka u mogućnosti da plati zastupanje. 4)Naknada troškova postupka

a) Naknada troškova kada je rešenje o oslobodjenju izmenjeno ili ukinuto u toku postupka

Ako sud u toku postupka izmeni ili ukine rešenje o oslobodjenju od plaćanja troškova postupka, uključujući i postavljanje punomoćnika, uredjuje i pitanje dotadašnjih troškova. Sud tada može naložiti stranci da potpuno ili delimično naknadi troškove i takse od kojih je bila oslobođena, kao i stvarne izdatke i nagradu postavljenog punomoćnika (prvenstveno se odredjuje naknada izdataka isplaćenih iz sredstava suda).Tada su ovi izdaci stranke stavka u njenim troškovima parnice i može od protivne stranke tražiti njihovu naknadu po opštim pravilima.

b) Nak nada troškova po dovršetku postupka

Takse i troškovi isplaćeni iz sredstava suda, stvarni izdaci i nagrada postavljenog punomoćnika, čine deo troškova parnice.O naknadi tih troškova od protivne stranke i namirenju izdataka iz sredstava suda, odlučuje se po opštim pravilima o naknadi troškova postupka (ovde u korist sredtava suda). Ako se utvrdi da protivnik stranke oslobođene od plaćanja troškova nije u stanju da plati troškove na koje je obavezan, sud može naknadno odrediti da te troškove plati, u celini ili delom, stranka koja je bila oslobođena plaćanja troškova postupka. Troškovi se tada naplaćuju iz onoga što je toj stranci dosuđeno.Ta stranka ima pravo da za ono što je platila traži naknadu od protivne stranke, pa i u posebnoj parnici.

65. OBEZBEĐENJE TROŠKOVA PARNIČNOG POSTUPKA

1. PRAVO NA OBEZBEĐENJE TROŠKOVA PARNICE (PRIPADA TUŽENOM)

Svrha ustanove obezbedjenja praničnih troškova je da se tuženom osigura naplata njegovih dosuđenih troškova postupka iz depozita, koji polaže tužilac(cautio iudicatum solvi, aktorska kaucija).U našem sistemu to pravo ima tuženi u parničnom postupku, koji se vodi pred domaćim sudom, prema tužiocu, koji je strani državljanin ili lice bez državljanstva koje kod nas nema prebivalište.Isto pravilo važi i prema pravnom licu, koje nema našu pripadnost. Po mišljenju jednih autora, to pravo ima tuženi bez obzira da li je naš državljanin.Primećuje se da se ovaj stav kosi sa čl.ZRSZ, koji govori o reciprocitetu oslobodjenja od troškova u relaciji strani i domaći državljani.

Tuženi nema pavo da traži aktorsku kauciju u sledećim slučajevima:

1) ako u zemlji državljanstva tužioca naši državljani nisu dužni da daju obezbeđenje (prema pravilima Haške konvencije o gradjanskom sudskom postupku 1905. i 1954. i slično je u većini naših bilateralnih sporazuma, državljanini jedne države potpisnice domiciliran u nekoj od tih država,

143

oslobadja se obaveze polaganja aktorske kaucijepred sudom bilo koje države potpisnice te konvencije)

2) ako tužilac ima pravo azila kod nas,3) ako se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje tužioca iz njegovog radnog odnosa u našoj zemlji,4) ako se sudi u bračnim sporovima, sporovima o utvrđivanju ili osporavanju očinstva, odnosno

materinstva i sporovima o zakonskom izdržavanju,5) ako je u pitanju menična ili čekovna tužba, protivtužba ili izdavanje platnog naloga.(čl.83ZRSR)

2. ULAGANJE ZAHTEVA I POSTUPAK SUDA

Tuženi je dužan da uloži zahtev radi polaganja aktorske kaucije najdocnije na pripremnom ročištu.Ako se pripremno ročište ne održava, onda na prvom ročištu za glavnu raspravu, pre nego što se upusti u raspravljanje o glavnoj stvari.Izuzetno, zahtev se može uložiti i docnije, do pravosnažnog dovršetka parnice- čim je tuženi saznao da postoje pretpostavke za traženje obezbeđenja. U rešenju, kojim se zahtev usvaja, sud će odrediti iznos obezbeđenja i rok u kojem se treba položiti, te upozoriti tužioca na posledice propuštanja da se u roku deponuje određeno obezbeđenje. Obezbeđenje se u pravilu polaže u novcu.Sud može, na traženje tužioca, odobriti da se obezbeđenje da i u drugom pogodnom obliku (deponovanjem hartija od vrednosti, dragocenosti).Na novčanom iznosu ili drugom predmetu tuženi stiče založno pravo za naplatu dosuđenih troškova postupka. Propuštanje da se u roku deponuje određeno obezbeđenje, vodi pretpostavki da je tužba povučena.Odnosno pretpostavci da je tužilac odustao od pravnog leka, ako je zahtev bio stavljen tek u tom delu postupka. Dokaz da je položeno obezbeđenje tereti tužioca. Tuženi,koji je na vreme uložio zahtev, nije dužan da nastavi postupak u glavnoj stvari, sve dok se pravosnažno ne odluči o njegovom zahtevu. Pravosnažno i za tuženog pozitivno rešenje, daje mu pravo da se i dalje uzdrži od procesnih aktivnosti, sve dok tužilac ne položi obezbeđenje. Sud je, u slučaju odbijanja zahteva, ovlašćen da odredi da se postupak nastavi i pre pravosnažnosti tog rešenja.

66.POSTUPAK ZA REŠAVANJE SPORNOG PRAVNOG PITANJA

Ovo je potpuno nova glava koja je uneta po preporuci Saveta Ministara Evrope (čl. 176)ZPP od 2004.g.Kad u postupku pred prvostepenim sudom, u većem broju predmeta, postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju, koje je od prejudicijelnog značaja za odlučivanje o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima, prvostepeni sud će po službenoj dužnosti ili na predlog stranke pokrenuti postupak pred Vrhovnim sudom Srbije radi rešavanja spornog pravnog pitanja. Broj spornih pitanja je faktička star, koja zavisi od veličine suda i ukupnog broja predmeta, a u vezi sa brojem ovih spornih pitanja.Međutim, moguće je da se više sudova iz delokruga istog okružnog suda udruže, ako im se pojavi ista vrsta predmeta. Sud, koji je pokrenuo postupak za rešavanje spornog pravnog pitanja, dužan je da zastane sa postupkom, dok se ne okonča postupak pred Vrhovnim sudom Srbije.(Zastoj postupka, koji sud u tom slučaju određuje, treba da je opisno određen, a ne i oročen. Čl. 177. st. 1.) Zahtev, koji se upućuje VSS treba da sadrži kratak prikaz utvrđenog stanja stvari u konkretnoj pravnoj stvari, argumente stranaka o spornom pravnom pitanju i razloge zbog kojih se sud obraća sa zahtevom za rešenje spornog pravnog pitanja. (Sud može da iznese i sopstveno tumačenje spornog pitanja. St. 2.)

144

Prvostepeni sud je dužan da, uz zahtev za rešavanje spornog pravnog pitanja, dostavi i predmet Vrhovnom sudu Srbije. Ukoliko nema sve napred pobrojano VSS se neće baviti zahtevom. Čl. 178. VSS je dužan da reši sporno pravno pitanje u roku do 90 dana od dana prijema zahteva. St. 2. VSS će odbiti da zauzme stav o spornom pravom pitanju, ako ono nije od značaja za odlučivanje u većem broju predmeta. St. 3. Ako VSS odluči da rešava sporno pravno pitanje, odluku o tome objaviće u Biltenu VSS ili na drugi pogodan način. Čl. 4. VSS odlučuje o zahtevu za rešavanje spornog pravnog pitanja po pravilima postupka za usvajanje pravnih stavova. Čl. 179:U pravnom shvatanju, koje zauzima povodom zahteva za rešavanje spornog pravnog pitanja, VSS razmatra sporno pravno pitanje i iznosi razloge kojima obrazlaže svoju odluku.Pravno shvatanje se dostavlja sudu koji je pokrenuo postupak i objavljuje u Biltenu VSS. Čl. 180. Ako je VSS zauzeo pravno shvatanje o spornom pravnom pitanju, stranke u postupku, u kome se ponavlja isto prethodno pitanje, nemaju pravo da ponovo traže njegovo rešavanje u parnici koja je u toku. Ova mogućnost se odnosi na sve slučajeve. Pravo nije ograničeno pravom na izjavljivanje revizije. U vanparnici ili postupku izvršenja nije moguće ovo primeniti, jer ako se pojavi sporno pitanje, sporne činjenice, stranke se upućuju na parnicu, a ne rešavaju u ovim postupcima.

67. POJAM, PREDMET I TERET DOKAZIVANJA

1)Pojam i svrhe dokazivanja Od subjekata se očekuje da se, svojim držanjem i ponašanjem u stvarnom, realnom svetu, pridržavaju pravom propisanog reda, odnosno da poštuju realni pravni poredak.Sve dok se ne postupa protivno pravnom redu, funkcija prava ostaje na nivou apela svesti onih kojim je apel upućen. Pojava povrede pravnog poretka (subjektivnih prava), stvara zonu neprava.To traži neposrednu intervenciju i odredjivanje sankcije da se to nepravo eliminiše.U sferi gradjanskopravnog poretka, to se mahom odvija u gradjanskom sudskom postupku.Pred sudom je da utvrdi stvarno držanje pojedinaca i ono koje je po pravu trebalo da bude, pa da izricanjem sankcije naloži eliminiciju povrede i uspostavljanje pravnosti. Zadatak suda nije nimalo jednostavan.Sud pred sobom ima tvrdnju tužioca o držanju tuženog i iz toga nastalom ovlašćenju da zahteva zaštitu odredjenog sadržaja.Pored toga, sud ima i, redovno, protivtvrdnju tuženog, da je njegovo držanje bilo saglasno pravu, pa da tužilac nije ovlašćen da traži zaštitu. Da bi se odgovorilo na traženje stranaka, sud prvo treba da sazna ili identifikuje pravo i, zatim, da utvrdi držanje stranaka, ono što se desilo ili se još možda dešava(tuženi osporava da je nastala šteta, a ako je do toga ipak došlo, da on nije odgovoran). U parničnoj proceduri je na strankama, da svojim tvrdnjama saopšte sudu podatke o onome što se u svetu prava desilo.Za tužioca je to obavezno, ukoliko uopšte hoće da se postupak vodi.Nedostatak prikaza srvarnih dogadjaja povlači odbacivanje tužbe.Tuženi nema tu dužnost i njegovom pasivnom držanju ne treba pridavati značenje, da su tačne tvrdnje tužioca o dogadjajima i iz toga nastalom ovlašćenju na pravnu zaštitu. Sud u postupku treba da ispita istinitost tvrdnji stranaka ili, kratko rečeno, da sazna istinu.Osnovni metod u postizanju saznanja o stvarnosti je dokazivanje u cilju utvrđivanja istinitosti tvrdnje stranaka, sprovođenje dokaznog postupka.

Centralni delovi tog postupka su:

145

Ispitivanje dokaznih sredstava, Ocena procesnog materijala, dobijenog tim putem i Finalni akt-utvrdjivanje relevantne stvarnosti.

U tvrdnjama stranaka iznose se sopstveni pogledi.I to su sudovi o stvarnosti, ali obojeni njihovim interesima i subjektivnim pogledima.Prikazuje se sled, niz činjenica, koje u svom skupu, daju jedan isečak stvarnosti.Redovno, to su oprečni prikazi. Sud dokazivanjem dolazi do sopstvenog saznanja o stvarnosti, da je u realnom svetu, u odredjenom vremenu i prostoru, jedno zbivanje postojalo ili da nije postojalo.Iz toga se može dati odgovor o istinitosti stranačkih tvrdnji i njihovom pravu na povoljnu presudu.

2) Terminologija

S obzirom na relativnu samostalnost ovog dela postupka i posebnost materije, došlo je do stvaranja i specifičnih izraza, sa kojima se ovde operiše. Dokaz je izraz koji se i u pravnom i u laičkom govoru upotrebljava u više značenja.Nekada se pod tim misli na dokazno sredstvo-izvor informacija, a nekada je to samo obaveštenje, dobijeno od dokaznog sredstva.A, mnogo puta, takva informacija je potvrda da postoji neka važna činjenica(„pravi“, „nepobitni“ dokaz). Dokazno sredstvo (dokaz) je izvor, nosilac informacija od kojih sud dobija obaveštenja o činjenicama, važnim za presuđenje (u našem procesnom sistemu: uviđaj, svedok, veštak, ispava, saslušanje stranke. ) Dokazivanje je, u užem smislu, jedan postupak u kojem se, po utvrđenim metodima, ispituje tačnost tvrdnji o spornim činjenicama(izvode se dokazi i cene se postignuti rezultati). Predmet dokazivanja su tvrdnje stanaka o činjenicama iz kojih izvode za sebe pravo na dosudu tužbenog ili prigovornog zahteva.Isto je i sa pretpostavkama suda o činjenicama, koje dovode u pitanje pravnost stranačkih zahteva-saglasnost sa kogentnim pravom. Dokazna snaga je podobnost dokaznog sredstva da se u postupku upotrebi u dokazivanju značajnih činjenica, bitnih za presuđenje(obično, jednog naspram drugih dokaznih sredstava, mada je kod nas proklamovano, da su sva dokazna sredstva iste snage). Dokazni razlozi (dokazni argumenti) su elementi zaključivanja o pouzdanosti dokaznog sredstva i sadržaja dobijenih informacija. Glavni dokaz i protivdokaz je samo jedna relacija dokazanosti. U hipotezi da je sud, putem određenih dokaznih sredstava i od njih dobijenih informacija, došao do uverenja o postojanju važnih činjenica (glavni dokaz), tome se mogu suprostaviti protivdokazi da bi se to uverenje oslabilo ili sasvim izmenilo. Dokaz o protivnom je dokazivanje da nisu tačne činjenice utvrđene prezumptivnim putem (nasuprot pretpostavci o bračnosti deteta rođenog u braku, bračni drug majke deteta može predožiti dokaz o protivnom-da on nije otac deteta).

3) Uverenje o istinitosti i verovatnost

Saznanju suda o stvarnosti ne sme se pridati značenje da je tim, ako uopšte i postoji, dostignuta apsolutna, definitivna istina. Kada je dostignuto saznanje toliko čvrsto, da nema osnova da se misli ili sumnja da su se zbivanja dešavala drugačije ili da su mogla ići drugim putem, tada se to označava izrazom „uverenje o istinitosti“(To je izvesnost da se dogadjaj odigrao baš na takav način). Ali nekada se strogoća ovog postulata može ublažiti i prihvatiti niži stepen saznanja stvarnosti.To stanje se označava izrazom „saznanje stvarnosti do stepena verovatnosti“.

146

Tačno saznanje stvarnosti, potpuno i istinito utvrđene činjenice, pretpostavka su za pravilnu primenu prava.Sud će i sa manjim kvantumom dokaznih sredstava ili upotrebom drugih izvora informacija doći do saznanja o stvarnosti.To saznanje, uverenje do stepena verovatnosti, obično je dovoljno u primeni procesnog prava.Tu se ništa ne rešava definitivno i sve je usmereno jednom cilju-da se presudi o osnovnosti zahtevane pravne zaštite(utvrdjivanje nadležnosti,izuzeća sudija, utvrdjivanje pravnog interesa, odredba da se tužba preinači, održavanje ročišta...)Ne bi bilo ni malo racionalno u ovim i sličnim pitanjima zaustaviti tok postupka u upustiti se u temeljno istraživanje.Manja šteta bi proistekla iz greške proistekle iz saznanja, izvedenog do stepena verovatnoće. Vidi se da ovde zona saznanja do stepena verovatnosti, ne ide izvan primene procesnog prava.U meritornim stvarima i pitanjima materijalnog prava, po pravilu, insistira se na saznanju do nivoa uverenja o istinitosti.

4) Predmet dokazivanja (Thema probandi)

Dokazivanje je osnovni metod kojim sud postiže saznanje pravno relevantne stvarnosti. Sud u parničnom postupku, povinovan pravilima raspravne maksime i zabranom presudjenja izvan tužbenog ili prigovornog zahteva (ne eat iudex, ultra et extra petita partium), stvarnost saznaje utvrđivanjem istinitosti tvrdnji stranaka o činjenicama.I kada se kaže da sud utvrdjuje istinitost činjenica, misli se na istinitost stranačkih tvrdnji o činjenicama (njihovih sudova). Sud utvrdjuje postojanje ili nepostojanje činjenica važnih za primenu prava. Nisu predmet dokazivanja sve tvrdnje stranaka o činjenicama ili, kraće, sve činjenice. Sud, već u samom pristupu parnici, na osnovu podataka sa kojim raspolaže, formira stav o dopuštenosti sudjenja, pravnoj prirodi spora i činjenicama relevantnim za presudjenje. Kada utvrđuje činjenice važne za primenu procesnog prava sud deluje po pravilima istražne maksime, za šta je u dokazivanju snabdeven potrebnim kvantumom oficijelnih ovlašćenja.Isto tako postupa i kada je u pitanju primena kogentnih propisa materijalnog prava. U utvrđivanju činjenica relevantnih za primenu materijalnog prava, sud je, uvažavajući dispozicije stranaka i pravila raspravne maksime, u istraživanju ograničen na fond činjenica saopšten tvrdnjama stranaka. Ali nije i dužan da pristupi dokazivanju svih njihovih tvrdnji o činjenicama. Stav, formiran na početku, o pravnoj prirodi spora, uključujući i hipotezu o rešavanju tog spora u okviru tužbenog ili prigovornog zahteva stranaka, dovoljan je osnov da sud usmeri dokazivanje na one činjenice, koje su relevantne za primenu prava (odlučne, bitne, važne i značajne činjenice). Ni sav raspoloživi fond odlučnih činjenica nije predmet dokazivanja.Dokazuju se samo one činjenice, koje su sporne izmedju stranaka, povodom kojih su one iznele oprečne tvrdnje.To se odnosi i na činjenice o kojim se protivna stranka uopšte nije izjasnila, pošto pasivno držanje još ne znači priznanje da su tvrdnje protivnika tačne. Saglasno iznete i priznate činjenice se ne dokazuju.Sud ih unosi u osnovu presudjenja u takvom sadržaju u kojem su saopštene, izuzev ako se disponira tim zahtevom, kojim se, inače, ne sme raspolagati. Notorne ili opštepoznate činjenice se ne dokazuju.To su činjenice, koje su poznate širem krugu ljudi u državi, regiji ili u nekom mestu na području suda.Pretpostavlja se onda i da su poznate svim članovima veća i strankama.Sud ih uzima u obzir po službenoj dužnosti.Ipak, ne sme se uskratiti rasprava o njihovoj opštoj poznatosti i značaju, koji su imale u konkretnoj pravnoj stvari(zemljotres, poplava, ratni sukob, sprovedene generalni štrajk). Sud ne utvrdjuje sva dešavanja u stvarnosti, koja se tiču dogadjaja, odnosno prava povodom kog se traži zaštita.Čim utvrdi odlučne činjenice, dovoljne za presuđenje, sud prestaje sa daljim dokazivanjem i donosi presudu. Specijalno zakonsko pravilo, u odredjenoj situaciji, oslobadja sud dokazivanja o visini novčane naknade ili količini zamenjivih stvari, koje se dosudjuju povodom prouzrokovane štete.Dozvoljeno je da sud odredi visinu novčane svote ili količinu zamenjivih stvari, prema slobodnoj oceni.

147

5) O predmetu dokazivanja utvrdjivanja indicija, zakonskih retpostavki i stavova iskustva

a) Dokazivanje putem indicija Kada nedovoljnost dokaznih sredstava ili njihova nepotpunost, sprečavaju neposredno utvrđivanje pravno relevantnih činjenica, tada se izlaz redovno nalazi u utvrđivanju indicijalnih (upućujućih) činjenica, koje su, inače, same po sebi, nebitne za primenu prava u konkretnom slučaju.Iz ovih činjenica-indicija, po pravilima logike, se izvodi zaključak o postojanju činjenica važnih za primenu prava.Zato je preduslov da se pristupi utvrdjivanju ovih činjenica u hipotezi, da one ukazuju ili mogu ukazati na postojanje odlučnih činjenica.Te činjenice, u pravilu, tek u jednom skupu i medjusobnoj povezanosti, ukazuju na postojanje odlučne činjenice(primeri to pakazuju: tuženi je dobio na kraću upotrebu vozilo tužioca i vratio ga sa oštećenjima.Nema ih ili su teško dostupni podaci da je tuženi oštetio vozilo, što on inače ne priznaje.Medjutim, utvrdjeno je: da je vozilo predato neoštećeno; da ga je tuženi ubrzo vratio i sam smestio u garažu tužioca; da vozilo nije korišćeno u vremenu dok tužilac nije zapazio oštećenja.Ove, ne toliko bitne, ali indicijalne činjenice, upućuju na zaključak o odlučnoj činjenici:da je tuženi oštetio vozilo). Utvrdjene indicijalne činjenice se mogu upotrebiti i da osnaže istinitost informacije o odlučnoj činjenici, date od nekog drugog, ne toliko pouzdanog dokaznog sredstva (obično podaci dobijeni saslušanjem stranaka).Istina, one su ovde više instrument ocene, nego li samog izvodjenja dokaza.

b)Dokazivanje putem zakonskih pretpostavki

Specifičan način dokazivanja indicijama je utvrđivanje odlučnih činjenica putem zakonskih prezumpcija.Zakonom se formulišu pretpostavke o postojanju pravo relevantnih činjenica (praesumptiones iuris). I tu se postojanje relevantnih činjenica izvodi iz dokaznih indicijalnih činjenica. Zato su upravo ove indicijalne činjenice neposredan predmet dokazivanja, istina, u cilju utvrdjivanja odlučnih činjenica. Indicijalne činjenice su unapred, više ili manje, određene u zakonskoj formuli(baza prezumptivnosti). Iz dokaza, da je tvrdnja o njima istinita, snagom zakonskih pravila se utvrđuje da postoji pravno relevantna činjenica.Zaključak o postojanju odlučne činjenice zamenjuje pravilo pravne pretpostavke.Neki primeri zakonskih pretpostavki to pokazuju: ocem deteta rodjenog u braku, kao i u roku 300 dana od prestanka braka, smatra se muž majke deteta. Zakonske prezumpcije spadaju u oborive pretpostavke(praesumpiones iuris tantum).Utvrdjenje indicijalnih činjenica i po pravilima o zakonskim pretpostavkama postojanje odlučne činjenice, nije smetnja da se protivdokazom ospori istinitost tvrdnji o odlučnim činjenicama i njihova indicijalna ili prezumptivna dokazanost (probatio vincit praesumptionem-dokazano pobedjuje pretpostavljeno).Uspešnim protivdokazivanjem može se eliminisati presumptivna konstatacija o postojanju pravno relevantne činjenice (upoređenjem krvnih grupa dokaže se da bračni drug nije otac deteta). U dokazivanju se operiše i sa neoborivim, zakonskim pretpostavkama.S aspekta procesnog prava, neoborive zakonske pretpostavke, u stvari i nisu pravila, koja bi se upotrebljavala u dokazivanju prezumcijama(praesumptiones iuris et de iure).Utvrdjene činjenice putem ovih pretpostavki, ne podležu proveri o istinitosti, pa nemaju drugi značaj, do da su samo pravom izrečene fikcije(npr.odredjeni stepen ili vrsta srodstva trećeg lica i dužnika, pretpostavka je da je trećem licu bilo poznato, da dužnik, preduzetim raspolaganjem, nanosi štetu poveriocu).

c)Dokazivanja pravila iskustva

148

Pravila iskustva su stavovi o određenim pojavama, izraženi u saznanju njihovog značenja i delovanja, izgrađeni naučnim ili stručnim ispitivanjem pojava ili dužim praćenjem i posmatranjem, dostupnim svakom razumnom licu (statističkim proračunima se odredjuje optimalna veličina objekta, koji se gradi; na vlažnom tlu u gradnji treba upotrebiti specijalne izolacione materijale).Ti stavovi su činjenične prirode u tom smislu, da ono obkjašnjavaju i pokazuju delovanje neke pojave u stvarnosti, omogućujući da se ta pojava potpuno sazna i u samom nastupanju i delovanju. Pravila iskustva, prvenstveno ona koja su formirana naučnim ili stručnim ispitivanjima, redovno su predmet dokazivanja (saslušanjem veštaka ili eksperata).Ne sme se, ipak, osporiti pravo sudije da sopstvenim istraživanjem sazna pravila iskustva, niti da odredi dokazivanje radi utvrdjivanja iskustvenih stavova, za koje se može reći, da bi trebali da budu poznati većini ljudi. Stavove iskustva nekad prihvata legislativa i unosi ih u formulaciju pravnog pravila.Tada su ona element normativiteta i spadaju u sferu tumačenja i primene prava(članovi domaćinstva, nužni smeštaj).

6) Priznanje činjenica

a) O pojmu priznanja činjenica

Priznate činjenice ne treba dokazivati. Već iz toga da se govori o potrebi dokazivanja, izvesno je da se priznanje može odnositi na pravno relevantne činjenice i na činjenice indicijalne prirode iz kojih se izvode odlučne činjenice. Priznanje činjenica je procesna radnja jedne stranke kojom saopštava, da su delom ili u celini, tačne činjenične tvrdnje protivne stranke, na kojim ona zasniva svoj zahtev u parnici.Priznanje je aktivna procesna radnja (držanje), pa i onda kada je dato konkludentno.Zato se pasivnom držanju stranke i propuštanju da se ospori činjenična tvrdnja protivnika, ne sme pridati značaj priznanja.Napominjemo da se upotrebljava i oznaka n e s p o r n e činjenice, što ne sme voditi zaključku, da je priznanje dovoljno da se ne ospori tvrdnja protivne stranke. Kao i svaka druga procesna radnja stranke, priznanje treba da bude preduzeto u toku parnice, pred sudom. Može se izjaviti usmeno na ročištu ili pismenim podneskom.(vremenski: sve dok se u postupku mogu iznositi nove činjenice).Uzima se u obzir i priznanje dato pred drugim sudom, koji je zamoljen da za parnični sud izvrši odredjene parnične radnje (priznanje dato izvan suda, može se u dokazivanju uzeti kao indicija). Priznanje mogu izjaviti i tužilac i tuženi.Priznanje se može dati izričito ili konkludentnim radnjama.Izjava o priznanju ne sme biti ograničena nekim rezervama ili uslovima, koji bi priznanju oduzimali značaj ili dovodili u pitanje takvo značenje.Na sudu je da pazi da izjava o priznanju, bude data u formi i sadržaju, koji ne dovodi u sumnju, da je preduzeta ta procesna radnja.

b)Pravna priroda i procesno dejstvo priznanja činjenica

Priznata činjenica je rezultat jednakih izjava stranaka o postojanju određene pravno relevantne činjenice.Ona je jednostrani akt stranaka, povezanih istim ciljem, izraženim u efektima priznanja. Kad je u pitanju pravna priroda priznanja činjenica, dovoljno je reći da su to dve pojedinačne procesne radnje stranaka istog sadržaja-tvrdnja jedne stranke o činjenicama i ista takva (potvrdna) tvrdnja druge stranke.I željena procesna dejstva tih radnji su ista:

Priznate činjenice više ne treba dokazivati; Sud ih uzima na osnovu presudjenja,tako kako su saopštene.

Takav njihov sadržaj i procesno dejstvo ne čine ih ni malo različitim od ostalih procesnih radnji.

149

Dalje posmatranje efekata priznanja, dovodi do pitanja:da li se ovom radnjom na indirektan način disponira gradjanskim subjektivnim pravima ili se samo saopštava znanje stranke o činjenicama? Sud može da odbije priznanje, ako su već dokazane drugačije činjenice. Sud neće uvažiti priznanje i odrediće dokazivanje odlučnih činjenica, ako nalazi da stranka njihovim priznanjem disponira zahtevima,kojima ne može raspolagati. Može se pojaviti i situacija, da je sud već utvrdio odlučne činjenice, a stranke da postigle odredjenu dispoziciju, sankcionisanu izrekom presude, svojim docnijim činjeničnim tvrdnjama i priznanjem predstavljaju stvarni dogadjaj drugačije od utvrdjenog.Ovde ne treba očekivati da sud uvaži te drugačije činjenice i da ide protiv svog uverenja o istinitosti dogadjaja.Sud i pravila procedure nisu instrumenti u rukama stranaka, kojim bi one izdejstvovale za sebe povoljniju presudu.

c)Anticipirano priznanje

Pravilno je da se priznanje daje pošto je činjenična tvrdnja izjavljena i sa njom upoznat davalac priznanja.Dešava se i ništa ne menja na stanju stvari, da je jedna stranka saopštila odredjene činjenične tvrdnje i da, tek posle toga, druga stranka potvrdi tačnost tih činjenica ili se na njih pozove.Treba uzeti u obzir, da su u momentu potvrde ili poziva na njih, te činjenice postale priznate i da je priznanje dala stranka, koja je izjavila te činjenične tvrdnje. Stranka, koja iznosi činjenice, pretenduje da su njene tvrdnje tačne i može se reći, istina prenosno, da ih unapred priznaje.Čim se druga strana pozove na (tačnost) te činjenice i upotrebi ih za osnovu svojih traženja, one tim postaju priznate činjenice i povlače procesna dejstva, koja se tome pridaju. Antipicirano priznanje stranka može opozvati ili izmeniti, menjajući svoje činjenične tvrdnje, sve dok se druga strana ne pozove na te činjenice.

d)Opoziv priznanja

Imajući u vidu značajna dejstva ove radnje procesnim pravom je uredjen opoziv odnosno poricanje priznanja.U toku postupka stranka može da izmeni svoje izjave i da saopšti da potpuno ili delimično poriče istinitost, već priznate činjenice ili da priznanje ograniči dodavanjem drugih činjenica.Dužna je da opozivanje obrazloži i da za to navede opravdane razloge. Sud je tada ovlašćen, uzimajući u obzir sve okolnosti, da prema svom uverenju ceni, da li će takvu činjenicu smatrati za priznatu ili osporenu.Da bi se dobio odgovor na to, sud treba da ispita i tačnost činjenice koja je priznata, pretpostavljamo ne više od stepena verovatnosti.To bi bilo dozvoljeno, ako se opoziv prihvati. Priznanje je opozvano i kada stranka dodaje druge činjenice, koje, kada bi bile tačne, ograničavaju ili oduzimaju značaj priznatoj činjenici.Takve tvrdnje stranke i saopšteni razlozi za njih, nisu ništa drugo, do opoziv priznanja i takve izjave treba tretirati kao izričit opoziv priznanja.

7) Teret dokazivanja (onus probandi)

a)Teret dokazivanja-pojam i sadržina

Stranke su dužne da iznesu sve činjenice na kojim osnivaju svoje zahteve (onus preferendi) i za to predlože dokaze. Ne insistira se da stranka saopšti sve činjenice.Dovoljno je da iznese one na kojim osniva svoj zahtev.Isto tako i da predloži sve, njoj poznate dokaze, iako bi neki bili na njenu štetu(nemo contra se edere tenetur- niko nije dužan da dokazuje protiv sebe).To, medjutim, ne sputava sud da sprovede dokaze i upotrebi utvrdjene činjenice, iako se to, na kraju, pokazuje nepovoljnim za stranku, koja je te činjenične tvrdnje saopštila i dokaze predložila.

150

Šta više, sud može da odredi i sprovodjenje dokaza, koje stranke nisu predložile, uz rezervu da stranke za to polože iznos troškova, ako je to potrebno. Sud nije samo pasivni primalac tvrdnji, koji ih evidentira i u tom krugu ispituje njihovu istinitost.Naprotiv, on u ovom delu postupka ima službena ovlašćenja, koja mu dopuštaju daleko aktivniji nastup.Sud opredeljuje odlučne činjenice, određuje dokazna sredstva, poziva stranke da iznesu ili dopune činjenice i dokaze i, uopšte, da razjasne sva ono što je za pesuđenje važno. Ipak, pravila raspravne maksime ograničavaju sud u ispitivanju i utvrdjivanju činjenica (sud i ne deluje na način svojstven inkvizicionoj maksimi).Treba verovati da će stranke, vodjene svojim interesima, izneti sve činjenice za njih povoljne, što daje predmetu spora jednu potpunost.Sud je ovlašćen da inicira, poziva stranke da upotpune i razjasne svoje činjenične tvrdnje. Može se desiti da predložena dokazna sredstva nisu dovoljna ili, što je isto, da su raspoloživa dokazna sredstva nepouzdana ili se od njih dobijene informacije ne mogu upotrebiti u postupku.Takva situacija bi mogla paralisati vodjenje i razvoj parničnog postupka.Sud bi se našao u bezizlaznom položaju: ne sme da odbije presudjenje, a ne može ni da presudi, zbog toga što ne postoji uverenje o istinitosti činjenica.U kaznenim i nekim drugim postupcima, izlaz iz ovakve situacije se rešava donošenjem jedne posebne, svojevrsne presude-odbijanja osude zbog nedostatka dokaza. Nedokazanost činjeničnih tvrdnji stranaka u parničnom postupku, dovodi u pitanje pravni osnov njihovih zahteva (tužbenog i prigovornog).Uvek je aktuelna izreka: „Idem est non probari, et non esse“-isto je ne biti dokazano ili ne postojati.

Na kraju, može se konstatovati: stranci se dosuđuje zahtevana zaštita, tek ako je dokazano da postoje pravno relevantne činjenice, na

kojim to traženje osniva; dokazivanje tereti onog ko nešto tvrdi, a ne onoga koji to negira;

Ovo pravilo je prisutno u našem procesnom sistemu.Istina, nije izričito odredjeno, ali se vrlo lako izvodi iz drugih odredbi.Propisano je da svaka stranka treba da iznese činjenice na kojima osniva svoj zahtev i predloži dokaze, kojim se utvrdjuju te činjenice. Pravila o teretu dokazivanja više su usmerena posledici- na koga pada rizik nedokazanosti.Dovoljno je da su činjenične tvrdnje stranke dokazane informacijama drugih dokaznih sredstava, a ne onih koje je ta stranka predložila. Ne sme se uzeti da nema dokaznih sredstava(unapred dosuditi da nije dokazano), ako je stranka saopštila da za dokaz njenih tvrdnji jedino preostaje saslušanje stranaka.Ista situacija je i sa nepouzdanim dokazima.Tada, još uvek, ostaje dokaz saslušanjem stranaka, eventualno i dokazna sredstva, predložena od protivne stranke.Tek ako uopšte nema dokaznih sredstava ili su dobijene informacije neupotrebljive, može se reći da dokazi ne postoje. Nedokazanost se pojavljuje i u odnosu prema grupi činjenica, bitnih za dosudjenje zahteva odredjene stranke.Izražava se kao nedostatak uverenja o istinitosti činjeničnih tvrdnji jedne stranke o postojanju odlučnih činjenica, iz kojih ta stranka izvodi pravo na dosudu tužbenog ili prigovornog zahteva.Ovde je dokazano da je netačna tvrdnja o važnim činjenicama, pa nema osnova, da se stranci dosudi zahtevano. Stoga, pojam nedokazanosti možemo tretirati kao situaciju kada sud u nedostatku dokaznih sredstava ili i pored izvedenih dokaza, nije stekao uverenje o istinitosti tvrdnje stranke o relevantnim činjenicama.

b) Pravila o teretu dokazivanja

151

Može se reći, uz već pomenute rezerve, da je u osnovi teret dokazivanja na stranci, koja tvrdi da postoje odlučne činjenice i da na nju pada rizik nedokazanosti.Ovo je opšte pravilo i, na prvi pogled, u primeni deluje jednostavno.Medjutim, pravni život, mnogo puta, to demantuje.Izvedena pojedninačna ovlašćenja se često ukrštaju i menjaju sadržaj prema momentalnoj poziciji subjekata u pravnom odnosu(u ugovoru o prodaji stranke naizmenično imaju položaj poverioca ili dužnika, zavisno koja se obligacija posmatra). Pravila o teretu dokazivanja tiču se materijalnog prava, te i spadaju u sferu tog prava.Rezime: Zakonom je regulisano da se neće dokazivati činjenice, koje su opštepoznate i utvrdjeno da su to one činjenice, koje je sud saznao u vršenju sudske funkcije i to ukoliko ih je saopštio na raspravi strankama(član 222, stav 3. ZPP).Olakšanje za sakupljanje procesne gradje, uz uslov sudiji kako može vršiti svoja ovlašćenja, da ne bi došlo do zloupotrebe, proceduru će učiniti efikasnijom. Najveće novine u pogledu dokaznih sredstava su kod instituta veštačenja.Došlo je do konkretizacije načela dispozicije stranaka, koje moraju da naznače predmet i obim veštačenja u predlogu i predložiti lice za veštaka.Istražno načelo je suženo.Došlo je do promene načela pismenosti i usmenosti, s obzirom na to da sada veštak mora da da svoj nalaz u pismenom obliku.Postupak mora biti efikasan, tačno su utvrdjeni rokovi, a obaveze veštaka se moraju dovesti u vezu sa odredbom glave XV.Veštak, koji ne poštuje utvrdjenu proceduru, može biti i novčano kažnjen iznosom do 30.000,00 dinara, ili biti obavezan na isplatu troškova, koje je prouzrokovao stranci (član 254.ZPP).I u odnosu na veštaka primenjuje se institut izuzeća i isključenja s obzirom na objektivne razloge i subjektivni odnos veštaka i stranaka.Novina je da će se ako stranka sazna za razloge izuzeća ili isključenja posle izvršenog veštačenja, zbog čega prigovara veštačenju, postupati kao da je zahtev stavljen pre veštačenja.Moguću štetu snosiće ko je skrivio-stranka ili veštak.

68. DOKAZNI POSTUPAK I OCENA REZULTATA DOKAZIVANJA

1.ODREĐIVANJE I IZVOĐENJE DOKAZA

Prvenstveno je na strankama da predlože dokazna sredstva radi utvrđivanja istinitosti njihovih tvrdnji o relevantnim činjenicama.Tu spada i izjava da je stranka spremna da se sasluša u svrhu dokazivanja. Predlog se može izjaviti usmeno i pismeno, sve do zaključivanja glavne rasprave, pa, uz izvesna ograničenja, i u postupku po pravnim lekovima. Predlog treba da bude tako formulisan, da se označe činjenice i dokazna sredstva, kojim se te činjenice dokazuju. Sud rešenjem određuje koje će se činjenice dokazivati i kojim od predloženih ili drugih dokaznih sredstava. Sud je ovlašćen, po službenoj dužnosti, da odredi dokazivanje sredstvima, koje stranke nisu predložile, ako je to značajno za utvrđivanje bitnih činjenica, ali uz uslov da stanke polože pokriće troškova dokazivanja (ukoliko postoje). Kada sud pretpostavi da stranke idu na raspolaganje zahtevima sa kojim ne mogu disponirati, sud je, takođe, ovlašćen da ispita činjenice, koje stranke nisu saopštile i da o tome sprovode dokaze, koje stranke nisu predložile. Rešenje o izvodjenju dokaza donosi veće parničnog suda na glavnoj raspravi.Izvesna ovlašćenja ima i predsednik veća u toku pripremanja glavne rasprave:

Odredjuje veštačenje, ako se stranke tome ne protive; Sprovodi uvidjaj izvan suda, ako su stranke sa tim saglasne;

152

Poziva svedoke i veštake na glavnu raspravu; Nalaže pribavljanje spisa, isprava i predmeta, potrebnih na glavnoj raspravi;

Medjutim, sudsko veće na glavnoj raspravi definitivno odlučuje, koji će se dokazi i na koji način izvesti.Može da uvaži ili da odbije dokaze, koje je odredio ili već izveo predsednik veća. U rešenju o izvođenju dokaza određuju se sporne činjenice o kojima treba sprovesti dokazivanje i dokazna sredstva koja će se upotrebiti.Protiv tog rešenja nije dozvoljena žalba, bez obzira da li se predlozi stranaka usvajaju ili odbijaju.Tim rešenjem, koje je više izraz polaznog stava suda i opredeljenja o usmeravanju i načinu vodjenja postupka, sud nije vezan u daljem toku parnice.Može ga upotrebiti ili sasvim opozvati, zavisno od razvoja postupka i potreba dokazivanja.

2. VREME I MESTO DOKAZIVANJA

Dokazi se izvode na glavnoj raspravi pred većem parničnog suda (načelo neposrednosti) i redovno u zgradi suda, izuzev ako je određeno drugo mesto. Prepušteno je oceni suda, da odredi redosled izvođenja dokaza.Samo je za dokaz saslušanjem stranaka propisano da se izvodi, pošto su drugi dokazi već sprovedeni (ako ih uopšte ima). Nekad se mora odstupiti od pravila o neposrednom izvođenju dokaza pred većem parničnog suda, a nekad to opredeljuju razlozi oportuniteta. Ako se dokaz ne može izvesti u sudskoj zgradi pred sudom, može se odrediti ročište za izvođenje tog dokaza na nekom mestu, izvan sudske zgrade (svedok je nepokretan).Međutim, ukoliko se svedok ne nalazi na području parničnog ili njemu susednog suda, to može izvesti samo drugi zamoljeni sud. Isto tako, ako to pravdaju potrebe postupka, veće parničnog suda može odlučiti, da se neki dokazi izvedu pred predsednikom veća ili zamoljenim sudom.Na to rešenje nije dozvoljena posebna žalba.Tada predsednik veća ili sudija zamoljenog suda odredjuju ročište za izvodjenje tog dokaza.Stranke se na to ročište pozivaju, osim ako unapred nisu izjavile, da ne žele da prisustvuju ročištu (ročište se, znači, može održati i bez prisustva stranaka).Predsednik veća i sudija zamoljenog suda, u izvodjenju ovog dokaza, imaju sva ovlašćenja veća parničnog suda.Dokazi, koji su izvedeni pred predsednikom veća u pripremnom postupku i koje je veće prihvatilo i dokazi koji su po ovlašćenju veća izvedeni pred predsednikom veća ili sudijom zamoljenog suda, sprovode se čitanjem o tome sastavljenog zapisnika. Ako se, prema okolnostima, može pretpostaviti, da se neki dokaz neće moći izvesti ili da se neće moći izvesti u primerenom roku, ili ako dokaz treba izvesti u inostranstvu, sud će u rešenju o izvođenju dokaza odrediti rok do kada će čekati izvođenje takvog dokaza.Po proteku roka, sud će sprovesti postupak, bez obzira što taj dokaz nije izveden.

3.OCENA REZULTATA DOKAZIVANJA

a)Ocena dokaza u našem procesnom sistemu

Pošto je dokazni postupak dovršen i glavna rasprava zaključena, pred sudom je niz informacija i podataka(oprečnih, nejasnih i nepotpunih) dobijenih od dokaznih sredstava.Redovno oprečnih, mnogo puta nejasnih i skoro nikad toliko potpunih da daju jedostavan i prihvatljiv odgovor o istinitosti tvrdnji stranaka o odlučnim činjenicama.Na sudu je da iz tog materijala izdvoji ono što smatra istinitim prikazom stvarnosti bitne za presuđenje: da formira svoj sud o stvarnom dogadjaju, uverenje o istinitosti, pa da, u svetlu toga, utvrdi da li su tačne tvrdnje stranaka o pravno relevantnim činjenicama.Ova aktivnost suda naziva se ocena rezultata dokazivanja ili, kraće, ocena dokaza.

153

Oceni rezultata dokazivanja se pristupa nakon dovršenja dokaznog postupka glavne rasprave.U oceni dokaza sud ispituje pouzdanost samog dokaznog sredstva, kao izvora informacija (isprava je oštećena, prepravljana, nešto je izbrisano). Zatim, se koncentriše na utvrđivanje vrednosti informacija, koje je saznao ili dobio od dokaznog sredstva. Ovi momenti su, naročito, značajni u situaciji kada su o istom date protivrečne informacije i kada treba oceniti koja je od njih tačna. U oceni dokaza sud uzima u obzir i držanje stranaka. Sudija je u našem procesnom pravu slobodan u oceni rezultata dokazivanja i saznavanju stvarnosti, pa tim i u dostizanju uverenja o istinitosti tvrdnji stranaka o relevantnim činjenicama (Metod slobodne ocene dokaza).

2)Dokazivanje po metodu zakonske ocene dokaza

U ranijim sistemima vladajući, a i sada prisutan u ne malom broju stranih prava, metod zakonske ocene dokaza uvek pokazuje osnovnu karakteristiku- pravilima zakona se unapred određuje kvalitet i dozvoljenost upotrebe pojedinih dokaznih sredstava i kroz to dokazanost činjenica.Sudija ne ceni izvedene dokaze.On treba da prihvati da je dokazana ili nedokazana ona činjenica za šta govore pravila zakona.Sadržaj tih pravila varira od sistema do sistema (npr.iskaz nema vrednost, ako svedok saopštava ono što je čuo od drugog;određene činjenice samo se ispravama mogu dokazivati;svedočenje dato pod svečanom zakletvom je istinito itd).Uvažavajući potrebu i opravdanost njihove primene, neka pravila su uvedena i u naš sistem. Najizrazitije je pravilo: istinito je ono što je javnom ispravom potvrđeno ili određeno.Postoje i ograničenja u upotrebi dokaznih sredstava(npr.sporazum o mesnoj nadležnosti se dokzuje pismenim ugovorom; u postupku izdavanja platnog naloga potraživanje se dokazuje tačno odredjenim ispravama)

DOKAZNA SREDSTVA (Uvidjaj, isprave,svedoci,veštaci i stranke)

1.Pojam i vrste dokaznih sredstava

Dokazna sredstva(dokazi) su sva lica i predmeti koji su po pravilima parničnog procesnog prava i svojoj prirodi podobni da se u sudskom postupku, upotrebe kao izvori informacija o stvarnim događajima, relevantnim za presuđenje. Procesnim pravilima je detaljno propisan postupak za prijem ili dobijanje informacija, prema vrsti dokaznog sredstva. Po svojoj prirodi, dokazna sredstva su:

realna (uviđa i isprave) i personalna (svedoci, veštaci i stranke).

Prema tome da li daju informacije o odlučnim činjenicama ili o indicijama, dokazna sredstva mogu biti:

• neposredna i• posredna.

Napominjemo da se ove oznake koriste i da se odredi, da li dokazno sredstvo daje sudu neposrednu informaciju o onome što se dokazuje (uvidjaj, u odredjenom smislu i isprave) ili samo saopštava podatke iz kojih sud, tek svojom misaonom operacijom, treba da dodje do saznanja o relevantnim činjenicama (svedok, veštak). Već je spomenuto, da se zakonom ne odredjuje redosled izvodjenja dokaza, niti da se pojedinim dokaznim sredstvima pridaje jača dokazna snaga.Izuzetno, dokaz saslušanjem stranaka se može odrediti, tek sko se iz već izvedenih dokaza vidi, da je to potrebno radi utvrdjivanja različitih činjenica.

154

69. ISPRAVE KAO DOKAZNO SREDSTVO

a) Pojam isprave

Isprava u parničnom postupku je svaki predmet, na kome je znacima pisma uneto neko saopštenje, izjava, misao ili drugi takav podatak. Obično je isprava napisana na papiru, mada se to može učiniti i na koži, drvetu, kamenu ili drugoj stvari, koja će trajnije održati pismeni zapis. Nije bitna ni vrsta pisma ni jezika na kojem se piše (uz ispravu napisanu na stranom jeziku podnosi se overen prevod). Dokazivanje ispravom izvodi se čitanjem isprava, što je veoma blisko dokazu uviđajem.Nekim vrstama isprava pridata je jača dokazna snaga (javne isprave).

b) Vrste isprava Najznačajnija podela isprava je na:

javne i privatne isprave.

Javna isprava je isprava koju je izdao državni organ u granicama svoje nadležnosti i u obliku koji je za to propisan (presuda, rešenje, izvod iz matične knjige venčanih).Svojstvo javne isprave imaju i isprave izdate od određene zajednice ili organizacije, u okvirima vršenja njihovih javnih ovlašćenja, utvrđenih zakonom i u formi koja je propisana za te isprave (rešenje centra za socijalni rad o imenovanju staratelja, diploma). Privatne isprave su sve ostale isprave, nezavisno od toga da li su izdate od državnih organa, drugih pravnih lica ili pojedinaca, jednom rečju, sve one koje nisu javne (ugovor opštine i građevinskog prduzimača o popravci opštinske zgrade). Posebnim propisima se može odrediti da se privatna isprava, u pogledu dokazne snage, izjednačava sa javnom ispravom (izvod iz matičnih knjiga koje vodi crkva, pred sudom zaključen ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života).Ipak, to od privatne ne čini da ona postaje javna.Nije prihvatljiv stav, da se overom privatne isprave ona, kao dokazno sredstvo, izjednačava sa javnom ispravom.Jedino akt overe pred državnim organom, klauzula data na privatnoj ispravi o tačnosti potpisa, rukopisa ili prepisa, ima svojstvo javne isprave. Interesantna je i podela isprava na:

dispozitivne i dokazne.

Dispozitivne isprave su one kojim se neposredno, izjavom datom u pismenoj formi, uspostavlja, menja ili ukida jedan pravni odnos (davanje pismene ponude za neki sporazum, pismeno zaključeni ugovor). Dokaznim ispravama se samo potvrđuje da je drugim, već preduzetim aktima, izazvan neki efekat u pravu.Sama isprava tome nije izvorište.Pravi cilj sastavljanja ovih isprava je da se obezbedi pismeni dokaz izvršenih pravnih akata i povodom njih nastalih dejstava(potvrda o prijemu stvari radi popravke, izjava da će se poštovati vreme odredjeno otkazom).

c)Dokazna snaga isprava

Dokazna snaga javnih isprava

Sud je u obavezi da uzme istinitim da postoji ono što je javnom ispravom određeno ili potvrđeno. Pretpostavka za to je da isprava ima svojstva i kvalitete, koji se traže za važnost i upotrebljivost svake isprave i posebno one propisane za javnu ispravu. Uredno overena strana javna isprava ima istu dokaznu snagu, kao i domaća javna isprava, uz uvažavanje pravila o uzajamnosti.

155

Pre svega, isprava treba da bude uredna, da nije oštećena, naročito na mestima gde je upisan tekst; da u njoj nije nešto brisano, prepravljano ili dopunjavano; da ne postoje neki drugi takvi nedostaci ili znaci, koji upućuju na falsifikat isprave. Sud, zatim, treba da ispita formalnu stranu isprave:

da li je izdavalac isprave uopšte lice ovlašćeno da izda javnu ispavu i da li je upravo ono izdalo tu ispravu (njena autentičnost);

da li je isprava izdata u granicama nadležnosti izdavaoca; da li je sastavljena u za to propisanom obliku i snabdevena pečatom i potpisom izdavaoca.

Pored saznanja, koje postiže neposrednim pregledom isprave, sud može pozvati na ispravi označenog izdavaoca, da se izjasni da li je isprava autentična.I, po potrebi, dužan je sudu da dostavi uredan prepis isprave i saopšti druge značajne podatke. Ukoliko sud prihvati ispravnost i važnost isprave, tada je u obavezi da uzme istinitim, ono što se u toj ispravi određuje ili potvrđuje (npr,pravila o zakonskoj oceni dokaza).To se, medjutim, ne odnosi na stranke.Strankama je dozvoljeno da dokazuju, da su u javnoj ispravi neistinito utvrđene činjenice ili da je isprava nepravilno sastavljena i da uspešnim dokazivanjem obore pretpostavku istinitosti onoga što se u ispravi određuje ili potvrđuje(sadržaj meničnog protesta je netačan; na dostavnici je neistinito označen dan predaje pismena;izvod iz sudskog zapisnika o sadržaju poravnanja je netačan; u izvodu iz matične knjige je pogrešan datum). Stranke mogu da dokazuju da je isprava nepravilno sastavljena i da se ne može upotrebiti kao dokazno sredstvo(ispravu nije sastavilo lice, koje označeno kao izdavalac;isprava nije sastavljena u propisanom obliku;priloženi prepis isprave ne odgovara originalu). Postoje pojedinačni pravni akti državnih i drugih organa, ovlašćenih za izdavanje javne isprave, u kojima je dispozicija izraz odluke u određenoj pravnoj stvari (presuda, rešenje). Ne sme se dozvoliti da se pred parničnim sudom ispituje istinitost dispozicije sadržane u ovim aktima.

Dokazna snaga privatnih isprava

Propisima parničnog postupka nije uredjeno pitanje dokaza privatnom ispravom.Izvesno je da treba poći od toga, da ono što je u ispravi upisano iznad potpisa, potiče od izdavaoca isprave.Sasvim je drugo pitanje da li je sadržaj istinit, što je obično i predmet dokazivanja.Zato, tek ako se na ispravu poziva stranka, koja nije izdavalac isprave, privatna isprava može imati važnost u dokazivanju. Povodom dokaza privatnom ispravom, može se osporiti autentičnost potpisa izdavaoca.Može se tvrditi da izdavalac nije ispisao tekst u sadržaju, koji je iznad potpisa.Naravno, najčešće se dovodi u pitanje istinitost sadržaja tog teksta, iako se prihvata kao tekst potpisnika. Privatna isprava na kojoj je overen potpis izdavaoca kvalifikovana je u tome: da je od nadležnog organa potvrdjeno, da je ispravu izdalo (potpisalo) lice, koje je na ispravi u tom svojstvu označeno.Ni ovde strankama nije uskraćeno da ospore autentičnost potpisa. Privatnom ispravom se mogu dokazivati odlučne i indicijalne činjenice (nekad je i samo postojanje isprave indicijalna činjenica). Svojevrstan je značaj dokazivanja određenim dispozitivnim ili, može se reći, pravostvarajućim ispravama. Sud je tu na samom izvorištu promena u pravu i neposredno se upoznaje sa relavantnim činjenicama. Ovde izostaje potreba da se ocene rezultati dokaza, baš kao i kod dokazivanja uviđajem.Zato, možda, nije ni daleko od istine da je upotreba isprava specifičan način dokazivanja uvidjajem.

d) Podnošenje isprave

Isprava je kod stranke koja se na nju poziva

156

Stranka, koja se na ispravu poziva i koja se kod nje nalazi, dužna je da je preda sudu.Uskraćivanje podnošenja dozvoljava zaključak, da je netačna tvrdnja da isprava postoji ili da je isprava drugog sadržaja od onog koji saopštava ta stranka.

Isprava je ko d protivne stranke Kada se jedna stranka poziva na ispravu i tvrdi da se isprava nalazi kod protivne, sud će tu stranku rešenjem pozvati da u određenom roku podnese ispravu. Posebna žalba na ovo rešenje nije dozvoljena. Stranka može poricati da se kod nje nalazi tražena isprava ili uskratiti da je preda. Ako stranka poriče da je kod nje isprava, sud će pre donošenja rešenja, to ispitati i po potrebi sprovesti dokaze. Stanka je ovlašćena da uskrati predaju isprave iz razloga, zbog kojih svedok ima pravo da uskrati svedočenje ili odgovor na pojedina pitanja.Ipak, i kada ovi razlozi postoje u određenim slučajevima, stranka nije ovlašćena da uskrati predaju isprave.Razlozi uskraćivanja predaje isprave:

• ukoliko se sama stranka u parnici pozvala na tu ispravu radi dokazivanja svojih tvrdnji;• ako je u pitanju isprava, koju je po zakonu dužna predati ili pokazati;• ako se isprava, po svom sadržaju, može smatrati zajedničkom za obe stranke(testament,ugovor).

Rešenje kojim se stranka obavezuje da preda ili pokaže ispravu, ne može se prinudno ostvariti.Propisano je da će sud po svom uverenju, ceniti postupak stranke, koja odbija predaju isprave ili osporava da se isprava kod nje nalazi.

Isprava je kod trećeg lica Povodom parničnog postupka, postoji dužnost trećeg lica da pokaže ili preda ispravu, koja se kod njega nalazi, ali samo onda, ako je po zakonu dužna da je podnese ili ako je u pitanju isprava, koja je po sadržini zajednička za to lice i stranku koja se na ispravu poziva(predaja fakture,predaja obveznice kada je ug isplaćen). Predlog redovno izjavljuje jedna od stranaka.Na njoj će biti dužnost da položi pokriće, pošto treće lice ima pravo na naknadu troškova. Pre nego što naloži trećem licu da podnese ispravu, sud će to lice pozvati da se izjasni, da li se kod njega nalazi isprava i da li je spremno da je podnese.Ako treće lice poriče, da se kod njega nalzi isprava, sud će to ispitati. Protiv rešenja suda dozvoljena je posebna žalba. Rešenje se može prinudnim putem izvršiti.

Isprava se nalazi kod državnog organa ili pravnog lica, kojem je povereno vršenje javnih ovlašćenja.

I kada se isprava nalazi kod državnog organa ili pravnog lica, kojem je povereno vršenje javnih ovlašćenja, stranka treba tu ispravu da pribavi i podnese sudu ili će je sud pribaviti po službenoj dužnosti.

70. UVIĐAJ KAO DOKAZNO SREDSTVO

Uviđaj je procesna radnja suda, koja predstavlja neposredno čulno uočavanje ili utvrđivanje svojstava i stanja nekog lica ili stvari, važnih za presuđenje(razgledanjem, saslušanjem, dodirivanjem).Upravo zbog te neposrednosti, visoka je snaga ovog dokaza, po nekim autorima, i najviši stepen u istinitosti saznanja.Nažalost, nije čest slučaj da predmet uvidjaja postoji samo u trenutku izvodjenja dokaza i to sprečava širu uptrebu ovog dokaznog sredstva.

157

Sudija svojim čulima neposredno prima informaciju, pa se ovde ne postavlja pitanje ocene dokaza.Delom postoji kontrola sudskog veća, ako je uvidjaj obavio predsednik veća ili zamoljeni sudija, odnosno kontrola u postupku po pravnim lekovima. Uviđaj se može sprovesti radi utvrđivanja, bilo odlučnih, bilo indicijalnih činjenica ili radi razjašnjavanja nekih okolnosti značajnih u postupku.Izvodi se pred većem parničnog suda ili po ovlašćenju veća, pred predsednikom veća. Takođe, može se izvesti i putem zamoljenog suda, kada je za sudsko veće izvor informacija zapisnik o izvedenom slučaju. Mnogo puta je, radi pravilnog saznanja uviđajem, potrebna određena stručnost – tada se može odrediti da se uviđaj izvodi uz učešće veštaka, tako da se ova dva dokazna sredstva istovremeno upotrebe. Valja usvojiti stav da se uviđaj na telu stranaka ili drugih lica može izvesti tek po njihovom pristanku (razgledanje telesne povrede). Ukoliko se stvar nalazi kod jedne od stranaka ili trećih lica, analogno će se primeniti pravila o pribavljanju isprava.

71. SVEDOCI

a) Opšte o svedoku i svedočenju

Svedok je fizičko lice, koje sudu saopštava svoja čulna zapažanja o činjenicama (događajima), važnim u određenoj pravnoj stvari. To su, obično, događaji koji su se odigrali u prošlosti i koje je svedok neposredno opažao, mada mogu biti i obaveštenja, do kojih je došao iz kazivanja drugih lica, redovno očevidaca.Ne traži se određeni uzrast ili punoletstvo da bi jedno lice moglo biti svedok. Dovoljno je, da je u tom trenutku bilo psihički i intelektualno sposobno da zapaža određene činjenice i da je u takvom stanju u momentu kada ih saopštava sudu. Potrebno je da činjenice, o kojim se svedoči, budu unapred određene (predmet svedočenja). Ne traži se da svedok ima stručnost, ali i ako je ima, ne sme da je upotrebi u svedočenju, radi saopštenja svog mišljenja ili prosudjivanja u stvari o kojoj svedoči (testis non est iudicare).Istina, treba ceniti što će takav svedok biti u položaju, da bolje zapaža i vernije reprodukuje zapaženo. Stranka i njen zakonski zastupnik ne mogu biti svedoci u svojoj pravnoj stvari(oni se tu mogu upotrebiti kao druga dokazna sredstva-saslušati kao stranke). Ni sudija i sudija porotnik ne mogu biti svedoci u pravnoj stvari koja se pred njima vodi. Pravno lice, ni putem svog zastupnika, ni predstavnika, ne može biti svedok.

b)Dužnost svedočenja Svedočenje je javna (građanska) dužnost. Dužnost svedočenja obuhvata:

odazivanje pozivu suda i istinito saopštavanje onoga što je zapaženo.

. Svedok se u pozivu, pored ostalog, obaveštava o pravnom sporu, povodom kojeg se poziva da svedoči.Tek pošto stane pred sud,svedok se neposredno upoznaje sa predmetom svedočenja i poziva da iznese sve što mu je poznato o činjenicama, o kojim treba da svedoči.

158

Zato i svedok, koji misli da mu o toj pravnoj stvari, nije ništa poznato, treba da se odazove pozivu i sudu prepusti da to ceni. Svedok kome je zabranjeno da svedoči i svedok koji je ovlašćen da uskrati svedočenje, dužni su da se odazovu pozivu. Svedok treba istinito da saopšti sve ono što je zapazio, osetio ili video o predmetu svedočenja.Ne može se staviti na teret svedoku, ako je o nečemu stekao pogrešnu predstavu i to tako saopštio pred sudom.Tek prikaz predstave u drugačijem sadržaju od one koja jeste ili svesno propuštanje, da se saopšti sve što je poznato i tim uputi na drugačiju sliku stvarnosti, čini iskaz svedoka neistinitim (lažno svedočenje je krivično delo). Zakletva, koju svedok inače ne mora dati, samo je instrument ojačanja istinitisti svedočenja.Daje se unapred, da će se istinito svedočiti ili posle svedočenja, da je iskaz bio istinit(promisorna i asertorna zakletva, odn.obećavajuća i potvrdjujuća).

c)Zabrana svedočenja o činjenicama, koje su službena ili vojna tajna.

Lica koja su obavezna da čuvaju službenu ili vojnu tajnu, ne smeju da svedoče (ako se odnosi i na branioca okrivljenog). Samo ih nadležni organ može osloboditi dužnosti čuvanja tajne i time dozvoliti da se u određenom postupku saslušaju kao svedoci.Neovlašćeno svedočenje i odavanje tajne pretstavlja krivično delo, pa zato sud ne sme da sasluša ova lica i kada bi, uprkos zabrani, bila spremna da svedoče. d) Uskraćivanje svedočenja

Određena lica, koja mogu biti svedoci i svedočiti, ovlašćena su da u nekim situacijama uskrate svdočenje u celini ili delom.

Propisano je da svedok može uskratiti svedočenje: O onome što mu je stranka kao svom punomoćniku poverila o nekoj pravnoj stvari; O onome što mu je stranka ili drugo lice poverilo kao verskom ispovedniku, O onome što je saznao kao advokat, lekar ili drugo lice koje obavlja određenu profesiju ili

delatnost, a obavezan je da čuva kao tajnu ono što je u toj aktivnosti saznao (sudija, medicinska sestra, novinar).

Obaveza čuvanja tajne se obično utvrdjuje u kodeksima, statutarnim pravilima ili nekad u pojedinačnim aktima. Sud je dužan da ova lica upozori da mogu uskratiti svedočenje. Ta lica mogu svedočiti i stvar je njihovog stava, da li će to prihvatiti ili svedočenje uskratiti.Negativne posledice, koje pogadjaju svedoka, ako ipak svedoči, ovde ne povlače nevažnost svedočenja. Protiv rešenja, kojim je odlučeno o uskraćivanju svedočenja, stranke nemaju pravo na posebnu žalbu.Svedok to rešenje može napasti u žalbi protiv rešenja, kojim su mu izrečene procesne kazne, zbog neosnovanog uskraćivanja svedočenja.

e) Uskraćivanje odgovora na pitanja

Svedok koji je dužan da svedoči i pristupio je svedočenju, ovlašćen je da uskrati odgovor na pojedina pitanja.Naime, u zakonskom tekstu je rečeno, da svedok može da uskrati odgovor na pojedina pitanja, ako za to postoje važni razlozi.

159

To je moguće u situaciji, ako bi odgovorom na pitanje sebe ili svoje bliske srodnike izložio teškoj sramoti, znatnijoj imovinskoj šteti ili krivičnom gonjenju(po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena srodstva;u pobočnoj liniji do trećeg stepena;svog bračnog druga ili srodnike po tazbini do drugog stepena, ako je brak prestao;staratelja ili staranika;usvojitelja i usvojenika).

Svedok nije ovlašćen da uskrati odgovor na pitanja sa pozivom na opasnost od nastanka imovinske štete:

pravnim poslovima, pri kojim je bio prisutan kao pozvani svedok; radnjama što ih je u pogledu spornog odnosa preduzeo kao pravni prethodnik ili zastupnik jedne

od stranaka; činjenicama koje se tiču imovinskih odnosa uslovljenim porodičnim ili bračnim vezama; činjenicama koje se tiču rodjenja, sklapanja braka ili smrti; Kada je po posebnim propisima dužan podneti prijavu ili dati izjavu.

Svedok ne bi smeo, da u svom iskazu nešto izostavlja, sa pouzdanjem, da je upravo to pitanje na koje ne želi da odgovori.Ovaj momenat bi on trebao da iznese pred sud, da se o tome odluči po pravilima postupka. Protiv rešenja, kojim je odlučeno o uskraćivanju odgovora, stranke nemaju pravo na posebnu žalbu.Svedok to rešenje može napasti u žalbi na rešenje, kojim su mu izrečene procesne kazne, zbog neosnovanog uskraćivanja odgovora.

f) Pravila postupka o saslušanju svedoka

Svedoci se pred sud pozivaju dostavljanjem pismenog poziva. Lica koja se zbog starosti, bolesti ili teških telesnih mana ne mogu odazvati pozivu suda, saslušavaju se u svom stanu ili na drugom mestu, gde se nalaze (ovo dokazivanje se redovno izvodi pred predsednikom veća ili zamoljenim sudijom). Svedoci se saslušavaju pojedinačno i bez prisustva svedoka, koji će se docnije saslušati. Saslušani svedoci ostaju u sudnici, ako ih predsednik veća sasvim ne otpusti ili im ne naloži da se privremeno udalje iz sudnice. Saslušani svedoci se mogu ponovo saslušati ili suočiti. Svedok daje odgovore usmeno, a ako ne zna jezik, na kome se vodi postupak, saslušava se putem tumača. Ako je svedok gluv, postavljaju mu se pitanja pismeno, a nemi svedok daje pismene odgovore.Ukoliko se saslušanje ne može izvesti na taj način, sud će pozvati tumača. Svedok se najpre opominje, da je dužan da istinito govori i da ne sme ništa prećutati, te se upozorava na posledice lažnog iskaza.Svedok se upozorava na pravo da uskrati svedočenje ili odgovor na pojedina pitanja. Posle toga, od svedoka se uzimaju opšti podaci i pita se za njegov odnos sa strankama. Zatim se poziva da iznese sve što mu je poznato o činjenicama o kojim treba da svedoči. Tek po dovršetku iskazivanja, svedoku se mogu postavljati pitanja, radi provere, dopune ili razjašnjenja(putem predsednika veća ili po njegovoj dozvoli neposredno). Nisu dozvoljena pitanja u kojim je odgovor već sadržan ili sugerisan (sugestivna pitanja), a ni pitanja u kojima se netačno pretpostavlja, da je svedok već nešto rekao (kapciozna pitanja). Svedok se uvek pita otkuda mu je poznato ono o čemu svedoči. Sud može odrediti da se svedoci suoče, ako se njihovi iskazi ne slažu o važnim činjenicama.Tada se oni istovremeno pred sudom saslušavaju(pojedinačno) o svakoj okolnosti o kojoj se ne slažu o njihovi odgovori se unose u zapisnik(obično se u zapisniku daje i opis držanja svedoka prilikom suočenja). Sud može odlučiti, da svedok položi zakletvu (svetovnog karaktera), pre ili posle svedočenja.Ako se svedok ponovo saslušava, neće se zaklinjati po drugi put, već samo opomenuti da je dao zakletvu.Ne zaklinju se svedoci, koji su maloletni ili ne mogu shvatiti značenje zakletve.

160

Svedok ima pravo na troškove i to treba da zahteva odmah po dovršetku svedočenja(sud na ovo upozorava svedoka).

g) Sankcije prema svedoku

Ako se svedok ne odazove pozivu suda, a svoj izostanak ne opravda ili se bez odobrenja ili opravdanja udalji, sud može narediti njegovo prinudno dovođenje i kazniti novčanom kaznom.Sud će uvažiti i opravdanje, koje je dato posle donošenja rešenja, pa to rešenje opozvati. Svedok, koji uskrati svedočenje ili odgovor na pojedina pitanja, iako za to, po oceni suda, nema opravdanje, može se kazniti novčano. Ako i posle toga odbije da svedoči, sud je ovlašćen da naloži njegovo zatvaranje. Zatvor traje sve dok svedok ne pristane da svedoči ili dok njegovo svedočenje postane nepotrebno, ali najduže mesec dana. Sud može opozvati rešenje o novčanoj kazni, ako svedok naknadno pristane da svedoči. Žalba na rešenje o novčanoj kazni ili određivanju zatvora ne zadržava izvršenje rešenja.Medjutim, ako se u žalbi pobija i odluka suda, kojom nisu prihvaćeni razlozi za uskraćivanje svedočenja ili odgovora na pojedina pitanja, rešenje postaje izvršno, tek po pravosnažnosti. Protiv svedoka vojnih lica i službenika policije, ne može se narediti zatvaranje.Sud o tome izveštava njihovu komandu, radi izricanja disciplinskih mera(odnosi se i na njihovo privodjenje). Sud će, na zahtev stranke, odlučiti da svedok naknadi troškove postupka, koje je izazvao svojim neopravdanim izostankom ili neopravdanim odbijanjem da svedoči.

72. VEŠTACI

a) Veštak i veštačenje

Pravilno i potpuno utvrdjivanje relevantnih činjenica, naročito u savremenim uslovima života, mnogo puta traži odredjenu stručnost, da bi se postiglo to saznanje.Nepreglednost i raznolikost parničnih stvari govore, da se ne može očekivati, da sudija raspolaže takvom stručnošću, koja bi prelazila okvire profesionalnog znanja i stečenog iskustva. Lica, koja svoju stručnost stavljaju na raspolaganje sudu, su sudski veštaci. Ne smeju biti anonimne ličnosti. Veštak je određeno fizičko lice, odabrano po njegovoj stručnosti i uz njegovu pravnu, profesionalnu i etičku odgovornost za rad, na koji se poziva. Zato, i kada se izvesnoj ustanovi ili drugom pravnom licu, povere ovi zadaci, veštak je pojedinac, kojeg po ovlašćenju suda, odredjuje ovlašćeni organ pravnog lica. Veštak mora imati sposobnosti kao i svedok(percepcija i reprodukcija).Iako nije propisano da veštak treba da bude poslovno sposoban, podrazumeva se da će sud upravo takvo lice i odrediti za veštaka(veštak nije nezamenjiv kao svedok). Izvođenje dokaza putem veštaka(veštačenje), redovno se sastoji u tome da veštak iznosi pred sud svoj nalaz i mišljenje o predmetu veštačenja. Veštak u nalazu daje prikaz stručno obrađenih podataka, koje je zapazio, bilo da ih je sam izdvojio, bilo da su mu od suda saopšteni. Ukazuje, u svetlu struke, na njihovu pojavu, postojanje i delovanje i o njima izvodi zaključak. Mišljenje veštaka je njegov stav, formiran po pravilima struke(standardima, stavovima iskustva, pravilima nauke) o uzrocima određenih događanja, značaju njihovog postojanja i efektima njihovog delovanja(mišljenje uvek mora biti obrazloženo). Veštak obično daje nalaz i mišljenje, mada u nekim slučajevima, može biti pozvan da da ili jedno ili drugo. Na veštaka se, u delu odredjenog veštačenja, ne prenosi vršenje sudijske funkcije. Veštak ima pravo na nagradu za rad i naknadu troškova.

161

b) Odredjivanje veštaka

Veštaka određuje veče parničnog suda u rešenju kojim se nalaže izvođenje ovog dokaza. O tome se prethodno saslušavaju stranke, premda se u hitnom slučaju veštak može odrediti, iako o tome stranke nisu ranije informisane. Predsednik veća na pripremnom ročištu može odrediti dokazivanje veštačenjem i imenovati veštaka, međutim, to ne sprečava veće da na glavoj raspravi odbije veštačenje ili odredi drugog veštaka. Veće može ovlastiti predsednika veća ili sudiju zamoljenog suda da oni odrede veštake, ako je već njima povereno izvodjenje dokaza veštačenjem. Sud može uvek odrediti drugog veštaka umesto onog koji je bio postavljen, povećati broj određenih veštaka ili smanjiti. Veštačenje redovno obavlja jedan veštak. U složenijim stvarima sud može odrediti dva ili više veštaka.Oni deluju timski, ako se slažu u nalazu i mišljenju i rezultate veštačenja tada daju zajednički.U protivnom svaki veštak saopštava svoj nalaz i mišljenje. U sudovima se formiraju liste stalnih sudskih veštaka, unapred odabranih po njihovoj stručnosti i drugim svojstvima, koj ih čine pouzdanim da u sudskom postupku nastupe kao veštaci.Specifična i složenija veštačenja se poveravaju za to specijalizovanim ustanovama (ispitivanj da li je novac lažan,daktiloskopsko veštačenja, grafološka utvrdjivanja) Protiv rešenja suda o odredjivanju veštačenja i ličnosti veštaka nije dozvoljena žalba.

c) Dužnost veštačenja *Opšte o dužnosti veštačenja*

Osnovna dužnost veštaka je da, savesno i po pravilima struke, pripremi i saopšti svoje mišljenje o predmetu veštačenja. Po traženju oslobodiće se dužnosti veštačenja iz istih razloga iz kojih svedok može uskratiti svedočenje ili odgovor na pojedina pitanja, kao i iz drugih opravdanih razloga(prezauzetost, putovanje, nedostatak specifične stručnosti).Traženje može izjaviti i organ ustanove ili drugog pravnog lica u kome veštak radi.

*Izuzeće veštaka*

Snaga nalaza i mišljenja veštaka, koja najviše počiva na njegovoj stručnosti, uglavnom nepoznatoj sudu i strankama, ozbiljno se dovodi u pitanje, ukoliko se iz nekih razloga može posumnjati ili se sumnja u objektivitet veštaka.Zato je i uveden institut izuzeća veštaka.

Propisano je da se veštak može izuzeti iz istih razloga iz kojih može biti izuzet sudija ili sudija porotnik (čl.71 ZPP).Ipak, postoji odstupanje, da se za veštaka može postaviti lice, koje je u toj pravnoj stvari, već bilo saslušano kao svedok. Stranka je dužna da podnese zahtev za izuzeće, čim sazna da za to postoje razlozi, a najkasnije pre početka izvođenja dokaza veštačenjem.Ako je sud, pre odredjivanja veštaka, saslušao stranku o ličnosti veštaka, stranka treba, već tom prilikom, da saopšti svoj zahtev. Ipak, ako je stranka, tek po izvedenom veštačenju, saznala da postoje razlozi za izuzimanje i zbog tog prigovora veštačenju, sud će uzeti da je ovim pravovremeno uložen zahtev za izuzimanje i o tome oslučiti. O zahtevu za izuzeće odlučuje veće parničnog suda.

162

Ukoliko je izvodjenje ovog dokaza bilo povereno predsedniku veća ili sudiji zamoljenog suda, onda oni odlučuju o zahtevu za izuzeće. Protiv rešenja, kojim je usvojen zahtev za izuzeće, uopšte nije dozvoljena žalba.Na rešenje, kojim je odbijen zahtev za izuzeće, nije dozvoljena posebna žalba. Novina je što se pored izuzeća predviđa i isključenje.

d) Izvodjenje dokaza veštačenjem

Rešenjem o izvođenju dokaza veštačenjem određuju se: veštak, predmet veštačenja i način na koji će se veštačenje sprovesti.

Zavisno od prirode i vrste veštačenja, sud može odrediti veštaku da u određenom roku pismeno pripremi nalaz i mišljenje i dostavi sudu, pre održavanja rasprave ili da na samoj raspravi usmeno izloži svoj nalaz i mišljenje. Bilo da su nalaz i mišljenje dati pismeno ili će se tek usmeno izložiti, sud poziva veštaka na ročište, na kome se ovaj dokaz izvodi.Od toga se u praksi odstupa, ako su u pitanju neka stereotipna veštačenja, mada će se, na traženje stranaka ili po odluci suda, i tu saslušati veštaci(izveštaj o analizi krvnih grupa, laboratorijski nalaz o količini alkohola u krvi) Veštak, koji je već pismeno predao svoj nalaz i mišljenje, na raspravi usmeno saopštava i šire obrazlaže.Ukoliko je već bilo nekih primedbi i prigovora, može biti pozvan da istovremeno i na to odgovori. Pismeni nalaz i mišljenje se redovno dostavljaju strankama pre održavanja ročišta na kojem će se o njima raspravljati. Veštak, koji tek na ročištu treba usmeno da saopšti nalaz i mišljenje, poziva se da predmet veštačenja pažljivo razmotri.Zatim, da tačno navede sve šta je našao ili opazio i da o tome iznese svoje obrazloženo mišljenje. Od veštaka se traži da saopšti opšte podatke (genaralije) i upozorava se na posledice davanja lažnog iskaza. Sud rukovodi veštačenjem, postavlja pitanja veštaku i traži dopunu ili druga razjašnjenja, po sopstvenoj inicijativi ili traženju stranaka.Istovremeno i veštak može njemu potrebna razjašnjenja, razgledanje spisa ili pružanje drugih podataka, pa i izvodjenje potrebnih dokaza(kod grafološkog veštačenja da stranka pred sudom napiše odredjeni tekst). Više odredjenih veštaka mogu podneti zajednički nalaz i mišljenje, ako se o tome slažu(pismeno ili usmeno). Ukoliko se ne slažu, onda svaki veštak posebno iznosi svoj nalaz i mišljenje. Ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razlikuju ili su nejasni,nepotpuni ili protivrečni, a to se ne može otkloniti daljim saslušanjem, sud će naložiti da se veštačenje ponovi sa istim ili drugim veštacima. Protiv ovih rešenja suda nije dozvoljena žalba.

e) Sankcije protiv veštaka

Veštak, izdvojena ličnost po stručnom znanju, zamenjiv je drugim licem, koje raspolaže takvim znanjem. Veštak se može samo novčano kazniti ( do 30.000,00 dinara) i jedino zbog toga što se nije odazvao urednom pozivu suda da pristupi ročištu ili što je bez opravdanja odbio da veštači(za svedoka kazne su strožije). Rešenje o kažnjavanju se može opozvati, ako veštak naknadno opravda izostanak ili pruži uverljive razloge koji ga oslobadjaju veštačenja.

163

Sud, na zahtev stranke, može naložiti veštaku da stranci naknadi troškove, koji su ovakvim postupcima veštaka izazvani.

73. SASLUŠANJE STRANAKA KAO DOKAZNO SREDSTVO a) Stranke kao dokazno sredstvo

I pored neprocenjivog značaja ovog dokaznog sredstva, u situaciji kad drugih dokaza nema, dokazu saslušanjem stranaka se ne pridaje veći značaj.Iskazivanje stranaka obično je obojeno njihovim interesima i predubedjenjima, tako da se u njihovu objektivnost ne može mnogo pouzdati.U samom zakonskom tekstu je rečeno, istina ne više od sugestije, da se dokazu saslušanjem stranaka pristupa, tek ako nema drugih dokaza ili su sprovedeni dokazi nedovoljni da se utvrde bitne činjenice. Iskazivanje stranaka, dato u toku izvodjenja dokaza saslušanjem, treba strogo razlikovati od saopštenja i informacija, koje stranka daje u sklopu svojih činjeničnih tvrdnji, po pozivu suda (informativno saslušanje) ili svojoj inicijativi. Ove druge izjave(saopštenja i informacije) su parnične radnje, koje, kao tvrdnje o činjenicama, tek treba da budu dokazane. Za važnost iskaza datog u saslušanju ne traži se da stranka bude parnično sposobna, dovoljne su sposobnosti percepcije i reprodukcije. Pravilo je da se za stranku, koja nema parničnu sposobnost, saslušava njen zakonski zastupnik. Sud, ipak, može odlučiti da umesto zakonskog zastupnika ili i pored njega, sasluša samu stranku(ne odnosi se na punomoćnika stranke).Za pravno lice saslušava se lice koje je zakonom ili pravilima određeno da ima položaj zastupnika. Saslušanje stranaka sud određuje po predlogu samih stranaka ili po službenoj dužnosti. Pravilo je da se u izvođenju dokaza saslušaju obe stranke.Medjutim, ako je sud uveren, da stranci nisu poznate u postupku važne činjenice ili da saslušanje jedne stranke nije moguće, može odrediti da se sasluša samo druga stranka.Ovo pravilo važi i onda kada jedna stranka uskrati uskrati davanje iskaza ili se ne odazove pozivu suda radi saslušanja.

b) Izvodjenje dokaza saslušanjem stranaka Stranke se posebno pozivaju na ročište na kome će se saslušati, a poziv se dostavlja lično stranci, odnosno licu koje će se za stranku saslušati. Potrebno je da se u pozivu naznači, da se stranka poziva radi saslušanja i da se upozori da će se, u njenoj odsutnosti, dokazivanje može izvesti saslušanjem samo druge prisutne stranke. Stranka se ne mora odazvati pozivu i za to ne trpi nikakve pravne sankcije.Čak i ako je prisutna može da uskrati saslušanje u tom svojstvu.Međutim, neodazivanje pozivu ili odbijanje da se sasluša kao dokazno srestvo, dovodi stranku u nepovoljan procesni položaj.Sud će ceniti takvo držanje stranke.Može, iako za to ne postoje razlozi, izvesti zaključak, da tvrdnje te stranke nisu tačne. Obe stranke prisustvuju izvođenju ovog dokaza. Dokaz saslušanjem stranaka može se izvesti i pred predsednikom veća ili sudijom zamoljenog suda. Ali samo ako stranka, zbog neotklonjivih smetnji ne može doći pred sud ili ako bi njen odlazak izazivao preterane troškove. Stranka nema posebno pravo, da joj se naknade troškovi povodom saslušanja, već to može ostvarivati u celini troškova, po dovršetku parnice.Zato je ovde izvedeno pravilo da i preterani troškovi pravdaju posredno izvodjenje ovog dokaza. U našem pravu je, izričito, propisano da se stanka ne sme pozvati da položi zakletvu, za razliku od drugih pravnih sistema, koji blagonaklono gledaju na zakletvu stranke.

164

Pravila o dokazivanju svedocima shodno se primenjuju i na saslušanje stranaka, jer u zakonu postoji sadržajna sličnost izmedju ovih dokaza.

Rezime:

Saslušanje stranaka će se izvoditi kada je njime moguće utvrditi bitne činjenice, a ne samo sporne, kako je to bilo ranije regulisano (član 262).Moguće je da, kad tokom postupka stranka umre ili ponovno saslušanje nije moguće iz drugih razloga, sud pročita zapisnik sa njenim iskazima (član 263, stav 3). Ove promene bitno je povezati sa izmenama vezanim za obezbedjenje dokaza regulisanim odredbama iz glave XXI ZPP i uočiti da više ne postoji odredba da se stranke ne mogu saslušavati u postupku obezbedjenja dokaza.Ovakve promene, kombinacija mogućnosti čitanja iskaza stranke i ukidanja zabrane njenog saslušanja u postupku obezbedjenja dokaza, svakako će olakšati rad sudu.

74. OBEZBEĐENJE DOKAZA (HITAN POSTUPAK!)

1) Pojam i značaj obezbedjenja dokaza

Izvođenje dokaza se sprovodi u određenom vremenu u razvoju parnice-na glavnoj raspravi, a do tada dokazi treba da se održe i očuvaju, kako bi se iz njih dobile informacije o činjenicama, važnim za presudjenje. S obzirom da vremenski razmak, od pokretanja postupka do momenta izvodjenja dokaza, nije ni malo kratak, izvesno je da se dokazna sredstva nekad ne mogu održati ili očuvati do trenutka državanja glavne rasprave.Rešenje je, čak i po cenu odstupanja od načela neposrednosti, da se po odredjenoj proceduri, dokazi ranije izvedu i rezultati očuvaju, da bi se upotrebili u postupku dokazivanja. Stranka je ovlašćena da predloži da se dokazi obezbede, ako postoji opravdana bojazan da se neki dokaz kasnije neće moći izvesti ili da će njegovo docnije izvođenje biti otežano (svedok je teško bolestan, roba je sklona brzom kvarenju).Predlog za obezbeđenje dokaza može se podneti i pre pokretanja parnice i u toku parnice pre nego što se otpočne sa dokazivanjem.Obezbeđenje dokaza se može tražiti i pošto odluka kojom se postupak okončava postane pravosnažna, ako je to potrebno pre ili u toku postupka po vanrednim pravnim lekovima. Dokaz saslušanjem stranaka nije dozvoljen u postupku obezbedjenja dokaza. Ovaj postupak je hitan. (čl. 269).

2) Pravila postupka obezbedjenja dokaza

a)Nadležnost

Za postupanje po predlogu za obezbedjenje dokaza, podnetom u toku parnice, nadležan je parnični sud (predsednik veća).

165

To ne znači da će upravo taj sud izvesti predloženi dokaz.Izvodjenje dokaza se nekad može ili mora poveriti sudiji zamoljenog suda.U ovoj situaciji uvedene je i pomoćna nadležnost za slučaj da dokaz treba odmah izvesti. Dozvoljeno je da se obezbedjenje dokaza traži pred nižim sudom prvog stepena na čijem se području nalaze stvari, koje treba razgledati, odnosno, pred sudom na čijem području boravi lice, koje treba saslušati (postupa sudija pojedinac). Za obezbedjenje dokaza pre pokretanja parnice nadležan je niži sud prvog stepena, na čijem području se nalaze stvari, koje treba razgledati ili na čijem području boravi lice, koje treba saslušati. Ova pravila prenosno važe i za nadležnost u situaciji, kada se obezbedjenje dokaza predlaže po dovršetku parnice, pre ili u toku postupka po vanrednim pravnim lekovima.

b) Predlog za obezbedjenje dokaza

Stranka podnosi predlog pismeno (može i usmeno, na ročištu).

Predlagač je dužan navesti:

Činjenice koje treba dokazivati u hipotezi, da su važne za ostvarivanje odredjenih zahteva; Dokaze koje predlaže da se izvedu; Razloge koji ukazuju da je prisutna bojazan, da se ti dokazi docnije neće moći izvesti ili da će

njihovo izvodjenje biti otežano.

Predlog koji se podnosi pre pokretanja parnice, može se izjaviti, a da se ne označi druga strana.Ovo je važno kad se još uvek ne zna ko će biti protivnik u predstojećem parničnom postupku.

c) Postupak obezbedjenja dokaza

Pravilo je da se, pre donošenja odluke, predlog za obezbedjenje dokaza dostavi protivnoj stranci radi izjašnjenja (ako je poznata).Ukoliko bi to dovelo u opasnost izvodjenje dokaza, sud je ovlašćen da o predlogu odluči odmah, pre nego što se protivnoj stranci dostavi predlog ili pre nego što se ona o tome izjasni.U prvom slučaju, predlog se dostavlja zajedno sa rešenjem, kojim se dozvoljava obezbedjenje dokaza.

Pozitivno rešenje treba da sadrži: Dan i mesto održavanja ročišta, Činjenice o kojim će se izvesti dokazi, Dokazna sredstva koja će upotrebiti i, eventualno, Ime veštaka koji će se saslušati.

Protivniku, koji je nepoznat ili se ne zna njegovo boravište, sud može postaviti privremenog zastupnika. Sud je ovlašćen da odredi, da se po rešenju odmah pristupi izvodjenju dokaza, pre nego što se ono dostavi protivniku. Protiv rešenja, kojim je usvojen predlog o obezbedjenju dokaza i rešenja, kojim je naloženo da se odmah izvedu dokazi, žalba nije dozvoljena. Zapisnik o izvedenim dokazima, zajedno sa priloženim predmetima i ispravama, dostavlja se parničnom sudu ili se čuva kod suda , koji je dokaz izveo, ako parnica još nije pokrenuta.

75. PRIPREMANJE GLAVNE RASPRAVE

*O značaju i sadržaju pripremanja glavne rasprave*166

Polazeći od najznačajnijeg postulata našeg procesnog sistema-da se na glavnoj raspravi, u prisustvu stranaka i svih drugih učesnika u postupku, raspravlja o stvarnoj osnovi tužbenog zahteva (meritorno), podrazumeva se da se pre toga preduzme sve što je neophodno, da se glavna rasprava uspešno održi.Potrebno je da se prethodno razmotri i odluči o nizu proceduralnih pitanja, uglavnom onih koja se odnose na dozvoljenost sudjenja (postojanje procesnih pretpostavki) i na neke incidentalne stvari.Zatim, da se pripremi sav materijal, koji će sud razmatrati na glavnoj raspravi:

• Pribave spisi i drugi predmeti,• Razjasne i odrede sporne činjenice,• Ispita valjanost dokaznih predmeta.

(tu je važan polazni stav suda o pravnoj prirodi spora)

Ovim zadacima treba da odgovori postupak pripremanja glavne rasprave-koliko je ovaj postupak uspešan, toliko se očekuje da bude efikasna i glavna rasprava.

Stranke su ovlašćene, da u pripremanju glavne rasprave, pismenim podneskom najave činjenice i dokaze, koje će na glavnoj raspravi izneti, odn.predložiti. Postupak pripremanja glavne rasprave započinje od momenta podnošenja tužbe i traje sve do zakazivanja glavne rasprave (ovlašćenja predsednika veća ostaju sve do početka održavanja glavne rasprave). Vodjenje pripremnog postupka u pravnim stvarima iz nadležnosti veća je povereno predsedniku veća.On tu nastupa na osnovu izvornih zakonskih ovlašćenja.Ovde se ne raspravlja o osnovanosti tužbenog zahteva, mada postoje odstupanja, već o procesnim pitanjima, koja po prirodi stvari ili po zakonskoj odredbi, spadaju u ovaj postupak.O mnogim se može rešavati pred većem na glavnoj raspravi ili pred predsednikom veća izvan ročišta za glavnu raspravu.Na kraju, treba reći, da povodom stava ili rešenja predsednika veća o činjenicama, dokazima i drugom procesnom materijalu, koji će se razmatrati na glavnoj raspravi, konačnu odluku donosi veće na glavnoj raspravi. U zakonskom tekstu su detaljno odredjena procesna pitanja o kojim se u pripremnom postupku rešava:

stupanju prethodnika u parnicu, učešću umešača, obezbedjenju dokaza, preinačenju tužbe, troškovima postupka u slučaju povlačenja tužbe, prekidu i mirovanju postupka, privremenim merama obezbedjenja, spajanju parnica, razdvajanju postupka, odredjuvanju sudskih rokova ili njihovom produženju, zakazivanju ročišta ili njihovom odlaganju, povraćaju u predjašnje stanje, oslobodjenju stranaka od plaćanja troškova postupka, obezbedjenju parničnih troškova, polaganju predujma za troškove parničnih radnji, postavljanju privremenog zastupnika, dostavljanju sudskih pismena,

167

merama za ispravljanje podnesaka, urednosti punomoći, i nekim drugim stvarima i svim ostalim pitanjima, koja se tiču upravljanja postupkom.

Postupak pripremanja glavne rasprave sprovodi se u 4 etape:

1. Prethodno ispitivanje tužbe,2. Dostavljanje tužbe tuženom na odgovor,3. Održavanje pripremnog ročišta, 4. Zakazivanje glavne rasprave.

1.Prethodno ispitivanje tužbe

Po prijemu tužbe, prvi je zadatak suda da ispita urednost tužbe- da li su izlaganja podataka i traženje jasni i da li sadrži sve što je potrebno, da bi se po njoj moglo postupati.Redovno su otklonjive prirode nedostaci u pogledu:

• važnih sastojaka podneska,• razumljivost tužbe,• bitnih elemenata tužbe,• subjektiviteta stranaka• zastupanja.

Sud tada poziva stranku da u određenom roku tužbu pojasni ili upotpuni-u protivnom se tužba odbacuje. Apsolutna nenadležnost suda vodi odbacivanju tužbe, a kod relativne nadležnosti sud se proglašava nenadležnim i dostavlja tužbu nadležnom sudu. Tužba koja nije podneta u određenom roku se odbacuje. Povodom podnete tužbe i time pokrenutog parničnog postupka, sud je, već u ovoj etapi, u položaju da odlučuje i o procesnim pitanjima, koja se ne odnose neposredno na tužbu (pokriće za troškove postupka, o privremenim merama obezbeđenja). U nekim slučajevima, sud ne sme da u ovoj etapi postupka odbaci tužbu, iako je izvesno da za to postoje uslovi.To su sledeće stituacije:

• da o tužbenom zahtevu već teče parnica,• da je stvar pravosnažno presuđena,• da je o predmetu spora zaključeno sudsko poravnanje,• da ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje deklaratorne tužbe.

O tome predsednik veća može da odlučuje tek na pripremnom ročištu. Prethodno ispitivanje tužbe i rešavanje drugih procesnih pitanja, sprovodi se na osnovu onoga, što je u tužbi navedeno i podataka koji su sudu poznati.Ovi zadnji mogu poticati iz njegovog službenog delovanja ili su to opštepoznate činjenice. Sud po pravilu ne donosi rešenje o urednosti tužbe.Ovo se saznaje iz stava ili držanja suda, da u pravnoj stvari nastavlja postupak(upućivanje tužbe na odgovor, odredjivanje da se održi pripremno ročište, a neka da se odmah pristupi glavnoj raspravi.

2.Dostavljanje tužbe na odgovor

168

U složenijim pravnim starima, naročito ako je u tužbi stavljen veći broj zahteva, predsednik veća je ovlašćen da zatraži od tuženog da pismeno odgovori na tužbu.Stvar je procene predsednika veća o celishodnosti da se ova etapa sprovede.Izvesno je da traženje odgovora na tužbu do odredjenog stepena, zadržava razvoj postupka i povećava troškove parnice (u privrednim sporovima je pravilo da se tužba dostavi na odgovor).Sud će tužbu sa prilozima dostaviti tuženom na odgovor u roku do 30 dana od dana prijema tužbe sudu. Tuženom se odredjuje rok, do kojeg on može da odgovori na tužbu.Propisano je da je tuženi dužan da, u roku do 30 dana od prijema tužbe sa prilozima, podnese sudu odgovor na tužbu.Sud je dužan da tuženog pouči o sadržini odgovora i posledicama propuštanja da odgovori na tužbu u odredjenom roku. Tuženi nije uopšte obavezan da odgovori na tužbu.Ako se na to i odluči, on može pismeno odgovoriti i docnije, sve dok na ročištu ne izloži tužbu usmeno ili se prema razvoju postupka to više ne može učiniti.Šta više, tuženi je ovlašćen da pismeno odgovori na tužbu i ako na to nije pozvan. Pre isteka datog roka predsednik veća ne bi smeo da ide na sledeću etapu-da odredi održavanje pripremnog ročišta ili da zakaže glavnu raspravu. Tuženi se u odgovoru na tužbu redovno brani.Može da iznese svoje stavove i tvrdnje o zahtevu tužbe i da o tome predloži dokaze, kao i da ukaže na procesne smetnje, koje sprečavaju sudjenje.Može, pored toga, da otvori ili da traži rešavanje nekih incidentalnih pitanja (imenuje prethodnika,zahteva polaganje aktorske kaucije). Dešava se da tuženi u odgovoru iznese i svoj protivtužbeni zahtev.Ne sme se odbaciti, ali ga treba odvojeno razmatrati, kao posebnu i samostalnu procesnu radnju(ne odnosi se na prigovor kompenzacije, pošto je to stvar odbrane putem prigovora). Podnet odgovor na tužbu je prepreka, da se protiv tuženog docnije donese presuda zbog propuštanja. Tuženi u odgovoru na tužbu može priznati tužbeni zahtev-tada se donosi presuda na osnovu priznanja. Povodom podnetog odgovora na tužbu, predsednik veća je ovlašćen da donese sve odluke, koje je mogao doneti i u prethodnom ispitivanju tužbe. Po isteku roka ili po podnetom odgovoru na tužbu, predsednik veća može odrediti održavanje pripremnog ročišta ili odmah zakazati glavnu raspravu.

Rezime:

Obavezan odgovor na tužbu (članovi 281. i 282. ZPP), mora se dostaviti u roku od 30 dana od dana prijema tužbe.Načelo pismenosti će ubrzati proceduru.Posledice neispunjenja ove obaveze od strane tuženog, koje se ogledaju u mogućnosti donošenja presude zbog propuštanja, mogu nastupiti samo ukoliko sud postupi u smislu odredbe člana 282, stav 2.ZPP).I odgovor na tužbu mora da sadrži činjenice na kojima tuženi zasniva navode i dokaze, kojima se one utvrdjuju (član 284.ZPP).Ako tuženi dostavi odgovor sa nedostacima zbog kojih se po njemu ne može postupati, smatraće se da odgovor nije ni dat (član 285.ZPP), što kao posledicu takodje ima donošenje presude zbog propuštanja.Ukoliko nisu ispunjeni uslovi predvidjeni odredbom člana 276, stav 2. ZPP, pripremno ročište se mora zakazati u roku do 30 dana od dana kada je istekao rok za dostavljanje odgovora na tužbu, a ako tužilac ne dodje, tužba će se smatrati povučenom (član 289. ZPP). Ako sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu tuženi i tužilac, tužba će se smatrati povučenom(član 296, stav 2.ZPP).

3. Pripremno ročište

169

a) Odredjivanje pripremnog ročišta Kada predsednik veća, prema postojećem procesnom materijalu, smatra da je korisno da, neposredno sa strankama i drugim učesnicima u postupku, raspravi ili razjasni odredjena pitanja, on će zakazati pripremno ročište. Pripremno ročište se ne sme održavati u postupku, koji se vodi pred sudijom pojedincem.Nije ni potrebno, jer sudija pojedinac može, pravilnim korišćenjem procesnih instrumenata, postići iste ili više rezultate na ročištu za glavnu raspravu, a da ni u čemu ne umanji ekonomičnost postupka. Predsednik veća rešenjem odredjuje dan održavanja pripremnog ročišta, tako da strankama ostane dovoljno vremena da se pripreme, a najmanje osam dana od pozivanja.U nekim posebnim postupcima se ide na kraći razmak vremena.Stranke se istovremeno pozivaju da na ročište donesu sve isprave, koje će im poslužiti kao dokazi i sve predmete koje treba razgledati u sudu.I sud će za ročište pribaviti ili naložiti da se dostave spisi, isprave ili drugi predmeti, koji se nalaze kod suda ili odredjenih pravnih lica. b) Održavanje pripremnog ročišta i donošenje odluka

Pripremno ročište je javno. Pripremno ročište se neće održati ako se stranke nisu odazvale pozivu ili su se odazvale, ali neće da raspravljaju-tada dolazi do mirovanja postupka.Isto važi i u situaciji kad na pripremnom ročištu izostao tuženi, a , iako za to postoje uslovi prisutni tužilac ne predloži donošenje presude zbog propuštanja.Izostanak jedne stranke, pa i tuženog, nije smetnja održavanju ročišta-sud raspravlja sa prisutnom strankom, naravno, ako ne postoje uslovi da se donese presuda zbog propuštanja. Ako na pripremno ročište ne dođe tužilac a uredno je pozvan, smatraće se da je tužba povučena, osim ako tuženi ne zahteva da se ročište održi. Pripremno ročište počinje izlaganjem tužbe, a potom tuženi iznosi svoj odgovor na tužbu, čak i onda ako je pismeno odgovorio.Stranke su ovlašćene da svoje ranije pismene izjave i traženja upotpune ili izmene, a sud ih može pozvati da daju potrebna razjašnjenja. Predsednik veća na pripremnom ročištu u upravljanju postupkom ima sva ovlašćenja, koja imaju predsednik veća i veće na glavnoj raspravi. Pripremno ročište se može održati na više ročišta. Predmet ispitivanja i raspravljanja na pripremnom ročištu su proceduralna pitanja i pripremanje građe za održavanje i uspešno sprovodjenje glavne rasprave. Predsednik veća i na pripremnom ročištu može doneti meritorne odluke:

Presudu na osnovu priznanja tužbenog zahteva i, Presudu na osnovu odricanja od tužbenog zahteva.

Šta više, tek tada se može doneti presuda zbog propuštanja.Može primiti na zapisnik poravnanje stranaka. Pravilo je da se na pripremnom ročištu prvo raspravljaju pitanja, koja se tiču smetnji za dalje vodjenje postupka(pitanja u ranijim etapama odložena za kasnije odlučivanja).Ovde predsednik veća ima, još uvek, sva ovlašćenja, koja je imao u etapi prethodnog ispitivanja tužbe:

• Pozivanje da se otklone nedostaci,• Odlučivanje o nadležnosti i,• Odbacivanje tužbe.

Predsednik veća može, tek na pripremnom ročištu, doneti rešenje o odbacivanju tužbe u situacijama:

Da o tužbenom zahtevu već teče parnica, Da je stvar pravosnažno presudjena,

170

Da je o predmetu spora zaključeno poravnanje i, Ako tužilac nema pravni interes da podnese tužbu za utvrdjenje.

Ovo su za tužioca negativna rešenja i sud ovde nastupa po službenoj dužnosti.Drugačije je ako tuženi o tome izjavi prigovor i traži donošenje ove odluke, a predsednik veća smatra da nema osnova, da se iz tih razloga tužba odbaci.Predsednik veća svoj pozitivan stav o dopuštenosti sudjenja, saopštava time što nastavlja da raspravlja na pripremnom ročištu.Konačnu odluku o traženju tuženog, doneće veće na glavnoj raspravi-posebno ili zajedno sa odlukom u glavnoj stvari.

c) Dokazivanje na pripremnom ročištu

Prirodno je da je predsednik veća ovlašćen, da na pripremnom ročištu izvede dokaze, radi utvrdjivanja činjenica, važnih za odluku o proceduralnim pitanjima. Ispitivanje i utvrdjivanje činjenica značajnih za odluku o osnovanosti tužbenog zahteva, rezervisano je za veće na glavnoj raspravi.To ne sme ni biti tema raspravljanja na pripremnom ročištu.Ipak, ovo bi bilo dozvoljeno u delu koji se tiče kogentnih propisa, ako je to već na pripremnom ročištu potrebno(npr.povodom donošenja presude na osnovu priznanja). Od ovakvog striktnog razgraničenja u podeli procesnih zadataka, postoje neka odstupanja.Razlozi tome leže u ekonomičnosti i racionalnosti vodjenja postupka. Kada predsednik veća smatra da je neke činjenice potrebno utvrditi putem veštaka, on je ovlašćen da odredi veštačenje, imenuje veštaka i pozove jednu ili obe stranke da deponuju novčani iznos za izvodjenje ovog dokaza.Ovo se može realizovati pod pretpostavkom da se ni jedna stranka ne protivi, da se izvede dokaz veštačenjem.Sud će obavestiti imenovanog veštaka o predmetu veštačenja, staviti mu na raspolaganje podatke povodom veštačenja i pozvati ga da do glavne rasprave pripremi nalaz i mišljenje. Pored toga, predsednik veća može, kada je potrebno, obaviti uvidjaj, ako se izvodi izvan suda.Traži se saglasnost stranaka za izvodjenje dokaza uvidjajem.Uvidjaj može da prati i veštačenje, koje se odredjuje po, napred navedenim, pretpostavkama. Sudsko veće na glavnoj raspravi nije obavezno, da uvaži od predsednika veća odredjene ili ovako izvedene dokaze.

4. Zakazivanje glavne rasprave

Pošto je pripremno ročište dovršeno i ako nema smetnji da se nastavi sa postupkom, predsednik veća zakazuje ročište za glavnu raspravu. U zakonu je sugerisano da se, već na pripremnom ročištu, odredi vreme održavanja glavne rasprave i da se usmenim proglašenjem rešenja strankama saopšti poziv(druga lica se pozivaju pismenim putem).Ukoliko na ovakav način nije odredjeno vreme održavanja glavne rasprave, predsednik veća će o tome docnije doneti posebno rešenje, te pozvati stranke i sve ostale učesnike(zastupnike,svedoke,veštake i druga lica) Tuženom se dostavlja tužba, ako to nije ranije učinjeno, kao i tužiocu pismeni odgovr na tužbu.

76. GLAVNA RASPRAVA

*O pojmu i značaju glavne rasprave*

171

Najvažniju instituciju parničnog potupka čini glavna rasprava-rasprava o osnovanosti tužbenog zahteva.Tu se u punom svetlu odslikavaju osnovna pravila postupka: neposrednosti, usmenosti, kontradiktornosti i javnosti.Sud je ovde, u kolegijalnom sastavu ako se sudi pred većem, u položaju da neposredno vodi i prati usmenu javnu raspravu-da ispita i utvrdi procesnu gradju relevantnu za presudjenje.Osnovna procesna aktivnost u parničnom postupku je koncentrisana na glavnoj raspravi.S obzirom, da se zna da je pripremni postupak utkan u glavnu raspravu, a presudjenje izraz saznanja do kojih se na njoj došlo, onda se, s pravom, može konstatovati, da je glavna rasprava, u stvari, prvostepeni parnični postupak. Glavna rasprava se održava na jednom ili više ročišta, uz napomenu, da, kao stadijum postupka, zahvata i procesne radnje, koje se preduzimaju izvan ili izmedju ročišta(od početka do dovršetka glavne rasprave) Pored pravila neposrednosti, interesi pravne sigurnosti i ekonomičnosti postupka, izražavaju težnju da se glavna rasprava sprovede na jednom ročištu i da se tu formira kompaktna procesna gradja.Medjutim, u stvarnosti je to veoma teško.I kada se glavna rasprava vodi na više ročišta, njena celovitost, u smislu kontinuiteta i procesnog jedinstva, održava se intervencijom pravila, koja odredjuju da se na novom ročištu izlože procesni rezultati sa ranijih ročišta ili da glavna rasprava otpočne iznova. Stranke su slobodne da, tokom cele glavne rasprave, iznose činjenične tvrdnje, predlažu dokaze, saopštavaju svoje pravne stavove i vrše sve druge procesne radnje, koje se na glavnoj raspravi mogu preduzeti.Ipak, ne gubi na značaju ni procesna radnja izvršena docnije. Povreda pravila o dužnosti, da se glavna rasprava održi, sankcionisana je poništenjem odluke, te instrukcijom da se glavna rasprava sprovede i tek onda presudi u pravnoj stvari (Apsolutno bitna povreda procesnog prava).

*Javnost glavne rasprave*

Glavna rasprava je javna i otvorena prisustvu lica, koja žele da prate suđenje – opšta javnost. Mogu prisustvovati samo punoletna lica i pri sebi ne smeju imati oružje ili opasno oruđe. Javnost, medjutim, može biti isključena rešenjem veća, donetim po oceni veća ili u sprovodjenju zakonskog propisa, kojim je unapred odredjeno, da se u pravnoj stvari ne sudi javno(prvenstveno u statusnim stvarima pojedinaca).

Veće, po sopstvenoj oceni, može odlučiti da se javnost isključi: Ako to traže interesi čuvanja službene, poslovne ili lične tajne, Ako to traže interesi javnog reda, Ako to traže interesi morala, Ako se merama za održavanje reda ne bi nesmetano moglo obezbediti sprovodjenje glavne rasprave.

Javnost se, zavisno od okolnosti, može isključiti za celu glavnu raspravu ili samo za jedan njen deo.I kada je javnost isključena, veće može dozvoliti da glavnoj raspravi prisustvuju pojedina službena lica, naučni i javni radnici.Stranke su , takodje, ovlašćene da traže da se dozvoli, da raspravi prisustvuju i lica koja ona označe(najviše dva lica).Sva lica, kojima je dozvoljeno da prisustvuju nejavnoj raspravi, upozoravaju se da su dužna da čuvaju kao tajnu ono što su na raspravi saznala i na posledice odavanja tajne. Potrebno je razlikovati stranačku javnost.Na stranke, umešače, njihove zakonske zastupnike i punomoćnike, ne odnosi se isključenje javnosti.Pored toga, ovi procesni subjekti su ovlašćeni da razgledaju spise i da uzimaju ili traže izdavanje njihovih prepisa(treća lica treba za to da imaju opravdan interes).

172

Rešenje veća o isključenju javnosti mora biti obrazloženo i javno objavljeno.Protiv tog rešenja nije dozvoljena žalba. Sledeće važne faze glavne rasprave su:

1) Rukovodjenje glavnom raspravom,2) Otvaranje glavne rasprave i održavanje ročišta za glavnu raspravu,3) Tok glavne rasprave,4) Zaključenje glavne rasprave.

1.Rukovodjenje glavnom raspravom

a) O rukovodjenju glavnom raspravom

Rukovodjenje glavnom raspravom je upravljanje postupkom u stadijumu glavne rasprave, na ročištu ili izvan ročišta.

Glavna rasprava se održava na ročištu pred većem i sasvim je razumno pravilo da njom rukovodi predsednik veća-prvi medju jednakim (primus inter pares).Veće, kao kolegijalno telo, po prirodi stvari, ne može neposredno da vodi raspravu.Medjutim, kada je to stvar sudskog akta-donošenja odluke, tada veće može nastupiti i nastupa u vodjenju glavne rasprave.Nekad je vrlo teško razdvojiti funkcije predsednika veća i veća u rukovodjenju glavnom raspravom. Zakonom nije čvrsto uredjen postupak na glavnoj raspravi-samo su odredjene konture postupka i osnovni momenti u odvijanju glavne rasprave.Predsednik veća, odnosno veće su slobodni da u tim okvirima vode raspravu na način, za koji smatraju, da je najcelishodniji u konkretnoj pravnoj stvari. Radi identifikacije sadržaja i ovlašćenja u vom delu postupka, korisno je rukovodjenje glavnom raspravom razdvojiti na:

Formalno upravljanje, Materijalno upravljanje.

Formalno upravljanje raspravom se odnosi na spoljašnji razvoj glavne rasprave.To je odredjivanje kretanja i redosleda procesnih aktivnosti i vrsta parničnih radnji ili njihovih grupa:

• Otvaranje glavne rasprave,• Oredjivanje da se prvo pristupi veštačenju,• Naredjenje da se svedoci suoče,• Pozivanje stranaka na saslušanje,• Saopštavanje rešenja.

Materijalno upravljanje raspravom su one radnje, koje su neposredno usmerene na saznanje stvarnih dogadjaja i formiranje procesne gradje:

• Pregledanje dostavnica,• Samo izvodjenje dokaza,• Postavljanje pitanja,• Razgledanje predmeta.

Treba napomenuti, da sva procesna aktivnost suda na glavnoj raspravi ne spada u rukovodjenje raspravom. Pravilo je da sud nije vezan rešenjima, koja donosi u rukovodjenju glavnom raspravom.Ne sme biti sputan, čak ni svojim aktima.Mnogo puta unapred je neizvesno koje radnje treba preduzeti, pa treba uvažiti promenu stavova ili opredeljenja suda, već izraženih u donetom rešenju. Nije dozvoljena posebna žalba na rešenje o rukovodjenju glavnom raspravom.

173

b) Rukovodjenje glavnom raspravom od predsednika veća Predsednik veća u rukovodjenju glavnom raspravom preduzima sledeće procesne radnje:

Otvara glavnu raspravu, Proverava urednost pozivanja, Utvrdjuje da li su došla pozvana lica i, Da li postoje pretpostavke da se glavna rasprava održi.

Zatim, Poziva stranke da iznesu tužbu i odgovor na tužbu, Dozvoljava im da se osvrnu na izlaganje protivnika ili dopune svoje navode, Traži od njih da se izjasne i dopune svoje tvrdnje,predloge i druge izjave, Rezimira procesne rezultate sa prethodnih ročišta, Upozorava stranke na manjkavost procesnih radnji, Upućuje ih da uzmu punomoćnika.

Predsednik veća nadalje : Izvodi dokaze, Čita isprave, Razgleda predmete, Ispituje svedoke i veštake, Postavlja pitanje i dozvoljava strankama da postave pitanje, Daje reč članovima veća, Poziva i udaljava svedoke, Nalaže da se u zapisnik unese bitan sadržaj rasprave, Stara se o održavanju reda, Brine se da se preduzmu sve potrebne radnje na pripremi novog ročišta i, Preduzima druge procesne radnje.

Predsednik veća je dužan da se stara, da se u toku rasprave iznesu sve važne činjenice i dokazi, na šta su stranke inače ovlašćene i što se od njih očekuje, te da se predmet spora svestrano raspravi. Ove procesne radnje predsednik veća vrši u ime veća, kao predsedavajući u tom telu.To se razlikuje od ovlašćenja koje predsednik veća ima u pripremanju glavne rasprave i koja mu pripadaju po samom zakonu.Ovlašćenja u rukovodjenju glavnom raspravom, izvode se iz zakonom utvrdjenih ovlašćenja veća u vodjenju glavne rasprave.Njihovu važnost može dovesti u pitanje član veća i stranke-tada o valjanosti tih radnji odlučuje veće. Pravni život ne traje samo na ročištima, niti procesna aktivnost zamire izmedju dva ročišta.Predsedniku veća je zakonom dato ovlašćenje da izvan ročišta za glavnu raspravu donosi rešenja:- ispravljanju podnesaka,- postavljanju privremenog zastupnika,- urednosti punomoći,- polaganju pokrića za troškove parnice,- oslobodjenju od plaćanja parničnih troškova,- obezbedjenju parničnih troškova,- dostavljanju sudskih pismena,- obezbedjenju dokaza,- privremenim merama obezbedjenja,- prekidu i mirovanju postupka,- troškovima postupka ako se tužba povuče

174

- zakazivanju i odlaganju zakazanog ročišta,- spajanju parnica,- odredjivanju rokova i njihovom produžavanju,- ispravci i dopuni zapisnika o izvodjenju dokaza pred zamoljenim sudijom,- I da primi na zapisnik poravnanje stranaka.- Zatim, treba da donese presudu na osnovu priznanja ili odricanja od tužbenog zahteva.

c)Ovlašćenja u rukovodjenju glavnom raspravom

Izuzimajući ovlašćenja predsednika veća koja on vrši u ime veća, o nekim značajnijim procesnim pitanjima može se odlučiti samo na sednici veća-treba ih postaviti na ročištu za održavanje glavne rasprave.Tu su najvažnija pitanja o:

• izvodjenju dokaza,• postojanju odredjenih procesnih pretpostavki,• valjanosti zabrane da se postavi neko pitanje ili da odgovor,• zaključivanju glavne rasprave,• spajanju i razdvajanju parnice,• izricanju kazne zbog zloupotrebe procesnih prava ili narušavanja reda.

2. Otvaranje glavne rasprave i održavanje ročišta za glavnu raspravu

Glavnu raspravu otvara predsednik veća i objavljuje predmet raspravaljanja. Predsednik veća zatim utvrdjuje da li su došla sva pozvana lica.Ukoliko nisu, proverava da li su ona bila uredno pozvana ili su, eventualno, svoj izostanak opravdala. Ako je sa prvog ročišta za glavnu raspravu izostao tužilac ili ako na ročište nije došao tuženi, a nema uslova da se donese presuda, rasprava se može održati.To važi ako i docnije sa nekog ročišta izostane jedna od stranaka.Tada se raspravlja sa prisutnom strankom i ostalim učesnicima u postupku.Medjutim, sud i tada može odložiti održavanje ročišta, ukoliko to ne bi bilo oportuno(nisu dšli svedoci i veštaci). Svoj stav da su prisutne pretpostavke i da pristupa održavanju ročišta, sud obično izražava tako što otpočinje sa raspravljanjem-daje reč strankama, rezimira dotadašnje rezultate raspravljanja. 3.Tok glavne rasprave

a)Početak ročišta i opšti pogled na procesne aktivnosti na ročištu.

Različit je postupak u situacijama da li se prvo ročište za glavnu raspravu održava, a da ranije nije bilo pripremnog ročišta ili je pripremno ročište prethodno sprovedeno. Ako pripremno ročište nije održano, prvo ročište za glavnu raspravu počinje tako što predsednik veća poziva tužioca da izloži tužbu (usmeno).Zatim se daje reč tuženom da iznese svoj odgovor na tužbu (i onda ako je već pismeno odgovorio).Ukoliko je jedna od stranaka izostala ili neće da raspravlja, treba pročitati njen pismeni sastav. Ako je pripremno ročište održano, stranke se neće pozvati da iznesu tužbu, odnosno odgovor na tužbu, čak i onda ako je neka stranka izostala sa pripremnog ročišta.Predsednik veća će upoznati veće sa tokom i rezultatima tog ročišta.Stranke su tada ovlašćene da upotpune izlaganje predsednika veća pojedinostima, koje one smatraju da su značajne. U daljem toku postupka raspravlja se o predlozima stranaka i činjeničnim navodima, kojim stranke obrazlažu svoje predloge ili pobijaju predloge protivnika, o dokazima koje su stranke ponudile i drugim pitanjima, značajnim za odluku u sporu.

175

Zatim se pristupa izvodjenju dokaza i raspravlja o rezultatima izvedenih dokaza, te rešavaju procesna pitanja o kojim treba odlučiti pre presudjenja.Predsednik veća se stara da se u toku postupka iznesu sve važne činjenice i sve razjasni-da se predmet spora svestrano raspravi. Stranke treba da iznesu sve činjenice, kojim obrazlažu svoje predloge i da zato ponude dokaze, te da se izjasne o navodima i predloženim dokazima protivne stranke.U iznošenju novih činjenica i dokaza nisu vremenski ograničene-one to mogu učiniti u toku cele glavne rasprave.Isto tako, stranke su ovlašćene da iznesu svoje poglede i stavove o pravnom rešenju spora. Ograničene su samo u izjavljivanju odredjenih prigovora ili predloga ili nekih drugih parničnih radnji i to na jedan period ili momenat u razvoju glavne rasprave.To je u zakonu označeno kao-upuštanje tuženog u raspravljanje o glavnoj stvari na glavnoj raspravi:

• nadležnosti,• imenovanju prethodnika,• obezbedjenju troškova.

Za taj momenat i procesne posledice u zakonu je data definicija, kada je propisano da stranka može da stavi odredjeni prigovor ili predlog ili preduzme neku drugu procesnu radnju, dok se tuženi na glavnoj raspravi ne upusti u raspravljanje o glavnoj stvari, takav prigovor, predlog ili procesnu radnju tužilac može preduzeti dok ne završi izlaganje tužbe, a tuženi dok ne završi svoj odgovor na tužbu. Izvođenje dokaza određuje sud rešenjem, u kome će se naznačiti sporna činjenica o kojoj treba izvesti dokaz i dokazna srestva.Predložene dokaze koje ne smatra važnim za odluku, sud će odbiti i u rešenju naznačiti razlog odbijanja.Protiv rešenja kojim se određuje ili odbija izvođenje dokaza nije dozvoljena posebna žalba. Sud nije u daljem vremenu parnice vezan za svoje ranije rešenje o izvođenju dokaza. Predsednik veća vodi dokazivanje. Kada završi saslušanje pojedinog svedoka, veštaka ili stranke, članovi veća mogu neposredno postavljati pitanja(predsednik veća daje reč članovima veća).Stranke treba da saopšte pitanje i da zatraže da predsednik veća to pitanje postavi licu, koje se saslušava.Predsednik veća može da odobri, da stranka neposredno postavi pitanje licu koje se saslušava.Kapciozna, sugestivna i ona pitanja, koja se ne odnose na predmet spora nisu dozovljena.Ako predsednik veća zabrani stranci postavljanje određenog pitanja ili davanje odgovora, stranka može zahtevati da o tome odluči veće.Saslušani svedoci i veštaci ostaju u sudnici, osim ako ih sud, po izjašnjenju stranaka, sasvim ne otpusti ili ne odredi da se privremeno udalje iz sudnice.

b)Raspravljanje i odlučivanje o procesnim pretpostavkama

U toku glavne rasprave može se postaviti pitanje postojanja neke procesne pretpostavke o čemu treba da se odluči, naročito ako se odmah po prethodnom ispitivanju tužbe odredilo održavanje glavne rasprave ili su u pitanju pretpostavke, o kojim definitivnu odluku može da donese tek veće na glavnoj raspravi. Posebno su uređene situacije kada stranka prigovori:

da rešavanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost, da sud nije stvarno ili mesno nadležan, da o istom zahtevu već teče parnica, da je stvar pravosnažno presuđena ili, da je o predmetu spora zaključeno sudsko poravnanje.

Sud (veće) će tada prvo rešiti da li će o ovim prigovorima raspravljati i odlučivati (odvojeno od glavne stvari ili zajedno sa njom). Ako je veće rešilo da o nekom od ovih prigovora raspravlja zajedno sa glavnom stvari i ne prihvati prigovor, rešenje o odbijanju prigovora uneće se u odluku o glavnoj stvari.

176

Isti je postupak ako je veće rešilo da odvojeno raspravlja o prigovoru, a prigovor nije prihvatilo i odlučilo da se odmah nastavi glavna rasprava i tada se rešenje o prigovoru unosi u odluku o glavnoj stvari. (ovde nije dozvoljena posebna žalba, iako se rešenje usmeno saopštava). Ako je veće rešavalo odvojeno od glavne stvari i prigovor odbilo, ne donoseći odluku da se odmah nastavi sa raspravljanjem, tada se rešenja dostavlja stranci.Ovde je dozvoljena samostalna žalba na to rešenje i do njegove pravosnažnosti se zastaje sa vodjenjem glavne rasprave. Žalba protiv rešenja je dozvoljena, ako se prigovor usvoji i tužba rešenjem odbaci (zbog relativne nenadležnosti predmet će se ustupiti drugom sudu).

c) Spajanje parnica i odvojeno raspravlajnje o pojedinim zahtevima iz iste tužbe

Ako pred istim sudom teče više parnica između istih lica ili u kojima je isto lice protivnik raznih tužilaca ili raznih tuženih, te parnice se mogu spojiti rešenjem suda radi zajedničkog raspravljanja, ako bi se time ubrzalo raspravljanje ili smanjili troškovi.Za sve spojene parnice sud može doneti zajedničku presudu mada može presuditi samo u jednoj parnici, ako za to postoje uslovi. Parnice se mogu spojiti i kada je za jednu nadležno veće, a za drugu sudija pojedinac. Spajanje parnica je u nadležnosti predsednika veća izvan ročišta za glavnu raspravu ili veća na ročištu za glavnu raspravu.Sud nije vezan za svoje rešenje o spajanju parnica, te može odlučiti da parnice razdvoji i da se o njima posebno rešava. Protiv ovih rešenja nije dozvoljena posebna žalba.

d) Održavanje reda na glavnoj raspravi

Predsednik veća se stara da se u toku glavne rasprave održava red u sudnici i poštuje dostojanstvo suda. Ako lice koje učestvuje u postupku ili lice koje samo prisustvuje raspravi, vredja sud ili druge učesnike, ometa red ili se ne povinava naredbama za održavanje reda od strane predsednika veća, predsednik veća će opomenuti to lice.Ukoliko je opomena neuspešna, tada veće može naložiti da se to lice udalji iz sudnice ili ga novčano kazniti do 30.000,00 dinara-ili i jedno i drugo. Udaljavanje stranke nije smetnja da se ročište održi i bez njene prisutnosti. Ukoliko se udalji punomoćnik, veće će na zahtev stranke odložiti ročište. Žalba protiv rešenja o udaljavanju ili novčanoj kazni ne zadržava izvršenje rešenja (o zameni novčane kazne zatvorom). Ako javni red narušava javni tužilac, predsednik veća će o tome obavestiti ovaj organ ili odložiti ročište i tražiti da se odredi drugo lice da učestvuje u parnici.

e) Odlaganje ročišta za glavnu raspravu Ukoliko se na ročištu ne sprovedu procesne aktivnosti, utvrdjene prilikom zakazivanja glavne rasprave ili nastupe drugi razlozi koji traže odlaganje ročišta, veće rešenjem odredjuje odlaganje ročišta.Nekad su unapred propisane situacije za to:imenovanje punomoćnika, udaljavanje punomoćnika, zakonski zastupnik ne pokazuje dovoljno pažnje. Predsednik veća je dužan da se brine da se za iduće ročište pribavi i pripremi sve što je potrebno da bi se rasprava dovršila na tom ročištu.

Ako se ročište odloži, novo ročište održaće se, po mogućnosti, pred istim većem.Tada se glavna rasprava nastavlja, a predsednik veća ukratko saopštava tok prethodnog raspravljanja.Medjutim, predsednik veća može odlučiti da rasprava počne iznova.

177

Ako se rasprava drži pred izmenjenim većem, glavna rasprava treba početi iznova, ali veće može, pošto se stranke o tom izjasne, da odluči da se ponovo ne saslušavaju svedoci i veštaci i da se ne vrši nov uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza. Radnje izvršene na prethodnom ročištu ne gube važnost-glavna rasprava čini jednu procesnu celinu.Ne prestaju ni prekluzije koje su nastupile. Nije dozvoljena žalba protiv rešenja o odlaganju ročišta ili rešenja, kojim se odbija predlog da se ročište odloži.

4.Zaključenje glavne rasprave

Kada veće smatra da je predmet dovoljno raspravljen, tako da se može doneti odluka, sud će saopštiti da je glavna rasprava zaključena. Veće se potom povlači na većanje i glasanje, radi donošenja odluke. Veće može odlučiti da glavnu raspravu zaključi i kad je ostalo da se pribave odredjeni spisi, koji sadrže dokaze potrebne za odlučivanje ili ako treba sačekati da stigne zapisnik o dokazima izvedenim od zamoljenog sudije, a stranke odustanu od raspravljanja o tim dokazima ili sud smatra da to raspravljanje nije potrebno. Veće može u toku većanja i glasanja odlučiti da se zaključena glavna rasprava ponovo otvori, ako je to potrebno radi dopune postupka ili razjašnjenja pojedinih pitanja.

77. PREKID I ZASTOJ POSTUPKA (čl. 214, 215 – 219)

*O prekidu postupka*

Neizbežno je da u vremenskom razvoju postupka dolazi do povremenih zastoja.Pored zastoja koji nastaju zbog organizacionih ili drugih sličnih momenata, koji se jedva mogu unapred identifikovati, postoje zastoji koje predvidja sam zakon:- Zastoj u postupanju do prijave tačne adrese stranke ili drugog učesnika u parnici,- Odlganje raspravljanja, dok se ne pribave odredjeni podaci,- Zastajanje u postupku dok se ne odredi drugi zakonski zastupnik,- Zastajanje sa postupkom u roku datom javnom tužiocu da prijavi inervenciju,- Zastoj u vodjenju glavne rasprave do pravosnažnosti rešenja o prigovoru,- Zastoj u raspravljanju do pravosnažnosti medjupresude. Ovim zastojima se ne pridaje poseban proceduralni značaj, ni u njihovoj kvalifikaciji, ni u odredjivanju procesnih posledica.Oni su tek odraz jednog stanja ili momenta u razvoju parnice, zbog kojeg se samo na kraće vreme zaustavlja tok postupka, da bi se otklonile tehničke smetnje.

Ali postoje i takve situacije, da se zbog nekog uzroka u samoj parnici ili usled spoljnih dogadjaja, treba u jednom dužem i unapred odredivom vremenu sasvim zastati sa vršenjem procesnih aktivnosti.Takav zastoj proizvodi pravne posledice i kvalifikuje se kao svojevrsna procesna ustanova-prekid postupka.Prekidom postupka parnica se konzervira u stanju, u kojem se u tom momentu zatekla.Ipak, i pored toga, parnica i dalje postoji i teče, ako je već nastupila litispendencija. Do prekida postupka može doći od pokretanja parnice do njenog pravosnažnog dovršetka. O prekidu postupka odlučuje predsednik veća u pripremnom postupku ili na glavnoj raspravi izvan ročišta, a veće na ročištu za glavnu raspravu.Uzroci ili dogadjaji koji dovode do prekida postupka odnose se na sud, stranke ili na samu sadržinu parnice.Za neke je zakonom unapred odredjeno da njihovo nastupanje izaziva prekid postupka, a za neke se to prepušta oceni suda ili se sudu nalaže da to odredi.I u jednoj i u drugoj situaciji sud o tome donosi

178

rešenje.Samo, u prvom slučaju to je deklaracija o onome što je već nastalo, a u drugom se prekid konstituiše rešenjem suda i nastupa u tom momentu.Znači razlikujemo dve vrste prekida parničnog postupka:

a) Prekid postupka po sili zakona,b) Prekid postupka po oceni suda.

a) Prekid postupka po sili zakona

Pravilima parničnog postupka posebno su propisani slučajevi koji ex lege dovode do prekida postupka(čl.214 ZPP).Time nije zatvorena lista pravnih činjenica, koje izazivaju ovaj zastoj u postupku.Pored toga, prekid postupka se može odrediti i drugim zakonskim aktima.

Član 214.ZPPPostupak se prekida:

1. kad stranka umre (novina u zakonu);2. kad stranka izgubi parničnu sposobnost;3. kad zakonski zastupnik stranke umre ili prestane njegovo ovlašćenje za zastupanje (novina u

zakonu);4. kad stranka koja je pravno lice prestane postojati, odnosno kad nadležni organ pravosnažno odluči o

zabrani rada;5. kad nastupe pravne posledice otvaranja postupka stečaja ili likvidacije (novina u zakonu);6. kad usled rata ili drugih uzroka prestane rad u sudu;7. kad je to drugim zakonom određeno.

U gore navedenim slučajevima postupak se obavezno mora prekinuti.Više ne postoji mogućnost odredjivanja prekida do okončavanja krivičnog postupka ili postupka u vezi sa privrednim prestupom.Nova redakcija zakona otklanja probleme u vezi sa različitim postupanjem pri obaveznom prekidu.

b)Prekid postupka po oceni suda

Ovde propisani slučajevi zastoja su samo jedna mogućnost, a od ocene suda zavisi da li će odlučiti da se postupak prekine.To su fakultativni razlozi prekida postupka i odredjeni su čl.215 ZPP. Sud će po svojoj dužnosti ili oceni nastale situacije odrediti prekid postupka.

Čl. 215.ZPP

Prekid postupka sud može odrediti:

1. ako je odlučio da sam ne rešava o prethodnom pitanju (čl. 12); ako se stranka nalazi u području koje je zbog vanrednih događaja (poprava i sl.) odsečeno od suda.

*Pravne posledice prekida postupka*

U vremenu prekida postupka sud ne sme da vrši procesne akte, a stranke ne mogu preduzimati parnične radnje. Povodom procesnih radnji suda, propisan je jedan izuzetak.Ako je do prekida došlo posle zaključenja glavne rasprave, sud može doneti presudu.

179

Razumno je da se dozvoli presudjenje, pre nego što izblede utisci raspravljanja, a postignuta saznanja tek postanu sećanje na dogadjaje, koji su se dešavali na raspravi.Doneta presuda se ne dostavlja strankama, pošto bi se mogla otvoriti pitanja o kojim se ne sme odlučivati, dok traje prekid postupka.Sud, naravno, u vremenu prekida ne može odbiti prijem radnji, koje su stranke izvršile. Strankama nije uskraćeno da u toku prekida vrše parnične radnje.Medjutim, preduzete radnje prema drugoj stranci ne stvaraju nikakva pravna dejstva.Njihov procesni značaj nastaje i dejstva počinju, tek pošto je postupak nastavljen.Navedene situacije su regulisane čl.216 i 217 ZPP.

Čl. 216.ZPP

- Prekid postupka ima za posledicu da prestaju teći svi rokovi određeni za vršenje parničnih radnji.- Za vreme trajanja prekida postupka sud ne može preduzimati nikakve radnje u postupku. Ako je

prekid nastupio posle zaključenja glavne rasprave, sud može na osnovu te rasprave doneti odluku.- Parnične radnje, koje je jedna stranka preduzela dok traje prekid postupka, nemaju prema drugoj

stranci nikakvo pravno dejstvo.Njihovo dejstvo počinje tek pošto postupak bude nastavljen.

Čl. 217. ZPP

- Postupak koji je prekinut iz razloga navedenih u čl. 214. tač. 1-5 ovog zakona nastaviće se kad naslednik ili staralac zaostavštine, novi zakonski zastupnik, stečajni upravnik ili pravni sledbenici pravnog lica preuzmu postupak ili kad ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

- Ako je sud prekinuo postupak iz razloga navedenih u čl. 215. tač. 1. ovog zaona, postupak će se nastaviti kad se pavosnažno završi postupak pred sudom ili drugim nadležnim organom, ili kad sud nađe da više ne postoje razlozi da se čeka na njegov završetak.

- U svim ostalim slučajevima prekinuti postupak nastaviće se na predlog stranke čim prestanu razlozi prekida.

- Rokovi koji su usled prekida postupka prestali da teku počinju teći za zainteresovanu stranku u celosti iznova od dana kad joj sud dostavi rešenje o nastavljanju postupka.

Čl.218. ZPP - Protiv rešenja kojim se utvrđuje (čl. 214) ili određuje (čl. 215) prekid postupka dozvoljena je

posebna žalba. - Ako je sud na ročištu odbio predlog za prekid postupka i odlučio da se postupak odmah nastavi

protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna žalba.

*Nastavljanje postupka*

Prekid postupka je, po svojoj prirodi, privremeni zastoj u parnici.Potrebno je smetnje otkloniti, da bi se postupak nastavio.I pored toga, nastavljanje postupka je jednim delom stvar dispozicije stranaka.Postupak prekinut zbog smrti stranke, gubitka parnične sposobnosti, smrti zakonskog zastupnika, prestanka njegovog ovlašćenja za zastupanje, prestanka ili zabrane rada pravnog lica i nastupanja pravnih posledica otvaranja stečaja (čl.214 ZPP), nastavlja se kada naslednik ili staratelj ostavine, novi zakonski zastupnik ili pravni sledbenici pravnog lica izjave sudu da preuzimaju postupak (relevantan je momenat izjave).I protivna stranka, kod koje nije nastao razlog za prekid, može predložiti sudu da se postupak nastavi.Tada se parnica nastavlja sa danom kada sud spomenuta lica pozove da preuzmu postupak.Znači, prekinuti postupak se u svim ostalim slučajevima, nastavlja prestankom razloga prekida, a na zahtev jedne od stranaka.

180

Zastoj je regulisan čl.219 ZPP, s tim što se mora napomenuti da se ne radi o n ovom institutu, ali je sada definisano ponašanje suda u pogledu ovog instituta.Za razliku od prekida, utvrdjeno je da zastajanje sa postupkom ne utiče na rokove za preduzimanje parničnih radnji.

Obavezan zastoj postupka predvidjen je :

• Kada se prihvati postupak medijacije,• Dok se reši sporno pravno pitanje,• Do donošenja odluke o izuzeću ili isključenju ili,• Do donošenja odluke o vraćanju u predjašnje stanje.

Čl. 219. ZPP

- Sud će zastati sa postupkom kad je to izričito predviđeno zakonom ili kad u tom postupku oceni da je to celishodno.

- Sud donosi rešenje o zastajanju sa postupkom po službenoj dužnosti kad odluči da zastane sa postupkom da bi sačekao ishod neke procene delatnosti ili da bi pružio mogućnost da se preduzme neka radnja u postupku.

- U rešenju o zastajanju sa postupkom sud određuje i koliko će zastajanje trajati.- Protiv rešenja o zastajanju sa postupkom nije dozvoljena posebna žalba.- Sud nastavlja postupak po službenoj dužnosti čim prestanu razlozi koji su izazvali zastajanje sa

postupkom.- Kad sud zastane sa postupkom može da preduzima samo one radnje za koje postoji opasnost od

odlaganja.- Zastajanje sa postupkom ne utiče na rokove za preduzimanje parničnih radnji.

78. SUDSKO PORAVNANJE

Sudsko poravnanje je izraz načela dispozicije.Stranke slobodno odlučuju da li će pokrenuti parnični postupak( ne precedat iudex officio).Odlučuju i o obimu zaštite u parnici.Svojom voljom, takodje, mogu da okončaju parnični postupak raspolažući predmetom spora-tužbenim zahtevom.Odredba ZPP koja sadrži dopuštenost raspolaganja reguliše sledeće momente:

Stranke se mogu odreći tužbenog zahteva, Stranke mogu priznati zahtev protivnika, Zaključiti sudsko poravnanje.

U pitanju su tzv. „materijalne procesne dispozicije“, kojima se raspolaže predmetom spora.Na osnovu priznanja ili odricanja od tužbenog zahteva, dolazi do meritornog okončanja spora donošenjem odluke, zasnovane na preduzetom disponiranju:

• Presuda na osnovu priznanja,• Presuda na osnovu odricanja.

Obe forme raspolaganja su individualne i imaju značaj jednostranih parničnih radnji.Priznanje zahteva preduzima tuženi, a odricanje od tužbenog zahteva preduzima tužilac.Zajedničko disponiranje predmetom spora, stranke ostvaruju sudskim poravnanjem, koje je kao posebna ustanova regulisano ZPP (čl.322-329) i predstavlja ugovor sa procesnopravnim dejstvom.

181

Zakonski termin nije odgovarajući, ali je opšteprihvaćen.Ne poravnava se sud, nego (parnične) stranke.O ovom poravnanju se govori još kao o procesnom.Termin, medjutim, nije šire prihvaćen. Prema odredbi čl. 322. st. 1. ZPP stranke mogu, u toku celog postupka pred parničnim sudom prvog stepena, zaključiti poravnanje o predmetu spora.St. 2: Poravnanje može da se odnosi na ceo tužbeni zahtev ili na jedan njegov deo.Lice koje namerava da podigne tužbu može, preko nižeg suda na čijem području protivna stranka ima prebivalište, da pokuša da postigne poravnanje.Sporazum stranaka o poravnanju se unosi u zapisnik, a poravnanje se smatra zaključenim, kada stranke posle pročitanog zapisnika o poravnanju potpišu zapisnik.Sud će u toku postupka ukazati strankama na mogućnost sudskog poravnanja i pomoći im da zaključe poravnanje. Pred sudom se ne može zaključiti poravnanje u pogledu zahteva, kojima stranke ne mogu raspolagati. Sve navedene odredbe jesu odlučujuće za odredjivanje pojma ove ustanove u našem pravu.Ove odredbe pokazuju da se sudsko poravnanje ne može svesti samo na izjavu stranaka, da su se poravnale o sudskom zahtevu.Ono predstavlja i sporazum (ugovor) stranaka o materijalnopravnom odnosu, koji je posredan predmet parničnog postupka, ako je parnica uopšte i pokrenuta. Sudsko poravnanje jeste ugovor, kojim stranke uredjuju svoje gradjanskopravne odnose, kojima mogu slobodno raspolagati, zaključen u pismenoj formi pred nadležnim sudom i dopušten od strane suda, koji proizvodi propisana procesna dejstva.

Može biti zaključen: Po pokretanju parničnog postupka i, Pre pokretanja parničnog postupka.

1.Kada je zaključeno sudsko poravnanje po pokretanju parničnog postupka, ono dovodi do delimičnog ili potpunog prestanka postupka, u zavisnosti da li je tužbeni zahtev poravnanjem obuhvaćen u potpunosti ili delu.Sudsko poravnanje je procesna smetnja novoj parnici izmedju istih stranaka o istom zahtevu (ne bis in idem).Ono ovde proizvodi dejstva kao i pravosnažna presuda.Tokom celokupnog postupka parnični sud po službenoj dužnosti vodi računa, da li se vodi parnica o predmetu o kome je ranije zaključeno sudsko poravnanje.Ako utvrdi da se parnica vodi o zahtevu o kome je zaključeno sudsko poravnanje, odbaciće tužbu.Kada se stranke poravnaju o zahtevu kondemnatorne prirode, sudsko poravnanje jeste izvršna isprava, na osnovu koje se odredjuje prinudno izvršenje. 2. U slučaju kad je sudsko poravnanje zaključeno pre pokretanja parnice, nastaju sve, gore navedene posledice, osim prestanka postupka, jer parnica nije ni pokrenuta. S druge strane veoma je bitna uloga suda.Punovažnost ugovora, u svakom slučaju zavisi od stava suda o dopuštenosti poravnanja.Potrebno je da se ispune sve pretpostavke, predvidjene ZPP.Tek tada ovo poravnanje proizvodi procesna dejstva, kojim se principjelno razlikuje od odgovarajućeg ugovora mataerijalnog prava-ugovora o poravnanju, koji je regulisan odredbama ZOO (Čl.1089-1098).

*Pravna priroda sudskog poravnanja*

O pravnoj prirodi poravnanja, koje je veoma kompleksna ustanova, postoje tri shvatanja:

1) Procesnopravno (publicističko) shvatanje,2) Materijalnopravno shvatanje,3) Mešovito (procesnopravno i materijalnopravno) shvatanje.

182

1. Publicističko, procesnopravno shvatanje

Ovo shvatanje ima u vidu procesna dejstva poravnanja.Poravnanje nije ugovor, već predstavlja dve paralelne, podudarne parnične radnje stranaka, tužioca i tuženog, koji raspolažu (pravozaštitnim) tužbenim zahtevom i izražavaju svoju volju za prestankom parničnog postupka.Za punovažnost poravnanja nije bitno, da je sadržina materijalnopravnog odnosa, povodom koga je zaključeno, uneta u zapisnik, jer je bez uticaja na parnicu.Pored svih procesnopravnih dejstava, sudsko poravnanje nema navedeni značaj u našem pravu.Unošenje sporazuma stranaka u sudski zapisnik jeste bitan uslov punovažnosti sudskog poravnanja, što je nespojivo sa ekstremnim procesnopravnim shvatanjem.

2.Materijalnopravno shvatanje Po ovom stanovištu, poravnanju se oduzima svaki procesni značaj.Smatra se gradjanskopravnim ugovorom.Shvatanje je prisutno u praksi naših sudova, ali je vezano za problem pobijanja sudskog poravnanja.U ovom kontekstu navedeni stav ima vrednosti, ali samo dok se ne prenese na ustanovu poravnanja u celini.U širem smislu ne može se braniti:- Uloga parničnog suda u zaključivanju poravnanja jeste veoma značajna,- Pored materijalnopravnih uslova, ovo poravnanje mora da ispuni i procesnopravne, koji su propisani za

punovažnost parničnih radnji stranaka.- Evidentno je da, pored materijalnopravnih dejstava, ima i veoma značajne procesnopravne posledice.

3.Mešovito shvatanje

Ovo shvatanje preovladjuje u našoj praksi.Zasnovano je na aktuelnom normativnom konceptu ustanove sudskog poravnanja.Po njemu, sudsko poravnanje ima dvojaku, mešovitu prirodu.Predstavlja istovremeno i materijalnopravnu i procesnopravnu ustanovu.Ima obeležja mešovitog ugovora gradjanskopravne i procesnopravne prirode.

Gradjanskopravna komponenta:ugovor o (posrednom) predmetu spora (odredjenom gradjanskopravnom odnosu).

Procesnopravna komponenta:sporazum stranaka koje raspolažu tužbenim zahtevom, kao neposrednim predmetom spora; sporazum koji dovodi do okončanja parničnog postupka i svih onih procesnih posledica odredjenih ZPP.

*Zaključenje sudskog poravnanja*

Sudsko poravnanje jeste složena institucija.Pretpostavlja ispunjenje i materijalnopravnih i procesnopravnih uslova.Može se zaključiti tokom i pre pokretanja parničnog postupka.U oba slučaja uloga suda je značajna, ali ne i odlučujuća.Poravnanje je, pre svega, akt stranaka, koji je podvrgnut odgovarajućoj kontroli postupajućeg suda. a) Uloga i nadležnost suda

Tokom postupka, parnični sud ima dve uloge:

183

1.Sud je ovlašćen da strankama ukaže na mogućnost zaključenja poravnanja i da im u tome pruži pomoć;

Prednosti sudskog poravnanja kao forme, kao forme mirnog rešavanja sporova, su nesumnjive i po interese stranaka i po šire društvene interese.Poravnanje u više aspekata supstituiše pravosnažnu sudsku odluku o predmetu spora, uz značajnu uštedu vremena, sredstava i rada svih procesnih subjekata.Ovaj način okončanja postupka najčešće pogoduje interesima obe stranke.Ne stvara se osećaj gubitka spora, sprečavajući tako nepotrebno i dugo parničenje, kao i, eventualne, instancione postupke. Pomoć suda prilikom zaključenja poravnanja, u navedenom smislu, ima puno opravdanje, ali samo do onih granica, dok ne počne ugrožavati slobodu stranaka. 2. Druga uloga je kontrolna;Sud ocenjuje da li je sporazum stranaka u skladu sa odredbama ZPP.U slučaju negativnog odgovora, donosi rešenje kojim ga ne dozvoljava.Protiv ovog rešenja je dopuštena žalba.Sud zastaje sa postupkom da nastupanja pravosnažnosti rešenja.Kad smatra da je poravnanje dopušteno, sud ne donosi rešenje.Sporazum unosi u zapisnik, i, na zahtev stranaka, izdaje overen prepis u koji je uneto poravnanje, koje ima isto dejstvo kao i sudska presuda.

Kada se poravnanje zaključuje pre pokretanja parničnog postupka, inicijativa za zaključenje potiče od stranaka.

Uloga suda je kontrolna.U ovom slučaju, delatnost suda, po svojoj prirodi, jeste vanparničnog karaktera, jer ne pretpostavlja meritorno sudjenje o predmetu spora.Nije izvesno postojanje spora, niti namera lica, koja daje inicijativu za zaključenje poravnanja, da stvarno pokrene parnični postupak. Kada je pokrenut postupak, poravnanje se može zaključiti sve dok postupak traje .Dakle, i u toku žalbenog postupka, sve do pravosnažnog okončanja spora.Za zaključenje poravnanja nadležan je prvostepeni sud.Ako do zaključenja poravnanja dolazi tokom postupka po redovnim pravnim lekovima, nadležan je onaj prvostepeni sud, koji je doneo odluku pobijanu žalbom.

b)Pretpostavke za zaključenje poravnanja

Za punovažno zaključenje poravnanja potrebno je ispuniti:1) materijalnopravne i, 2) procesnopravne pretpostavke.

Prve odgovaraju onim koje se inače zahtevaju za punovažno zaključenje ostalih ugovora.

Znači, u materijalnopravne pretpostavke spadaju: Postojanje saglasnosti volja ugovornika o zaključivanju poravnanja, Predmet i osnov poravnanja, Propisana pismena forma ugovora.

Procesnopravne pretpostavke se tiču: Postojanja stranačke i parnične sposobnosti, Sudske nadležnosti,

184

Sastava suda.Navedeni uslovi se medjusobno prožimaju i ne mogu se jasno i precizno odvojiti i razgraničiti. Od svih navedenih elemenata ZPP posebno govori o onim, koji se odnose na:

• Predmet i,• Formu ugovora,• Davanje, odnosno uskraćivanje saglasnosti (dozvole) suda za zaključenje ugovora.

U pogledu predmeta ugovora je izričito naglašeno, da stranke ne mogu zaključiti poravnanje u pogledu zahteva, kojima ne mogu slobodno raspolagati.Poravnanje nije dozvoljeno kad su u pitanju odnosi regulisani prinudnim normama.Principjelno, predmet poravnanja mogu biti samo oni gradjanskopravni odnosi, koji su regulisani dispozitivnim pravnim normama-norme kojim stranke slobodno mogu raspolagati.Poravnanje je nedopušteno i ako su, pored načelne dopuštenosti disponiranja, u konkretnom slučaju stranke raspolagale zahtevom protivno prinudnim propisima i pravilima morala. Kada se poravnanje zaključuje po pokretanju parničnog postupka, zaključuju ga parnične stranke-tužilac i tuženi.

Situacija je nešto složenija, kada se u ulozi stranaka pojavljuje više lica u svojstvu suparničara.-Obični, formalni suparničari zadržavaju samostalan položaj u parnici, pa radnje koje preduzimaju u postupku, niti koriste, niti štete ostalim.Ako pojedini suparničar sa protivnom strankom zaključi poravnanje, dejstva poravnanja se ograničavaju na ugovornike.-Drugačije je sa jedinstvenim suparničarima.Svi jedinstveni suparničari moraju pristupiti zaključenju poravnanja sa suprotnom strankom ili licima, koja se na protivnoj strani nalaze u položaju jedinstvenih suparničara.Neophodno je i da potpišu zapisnik u koji je uneta sadržina poravnanja.-Umešač nije ovlašćen da zaključi ugovor o poravnanju.-Glavni umešač može da zaključi ugovor sa strankama, koje u novoj parnici imaju položaj pasivnih suparničara.-Zakonski zastupnik parnično nesposobne stranke ostvaruje svoja ovlašćenja u pogledu zaključivanja poravnanja prema odredbi ZPP.-Punomoćnik može biti izričito ovlašćen za zaključenje poravnanja.-U okvirima parnične punomoći, advokat je ovlašćen i na zaključivanje poravnanja.Lice koje nije advokat nema to pravo.Za zaključenje poravnanja mora imati izričito ovlašćenje.U svakom slučaju, stranka može isključiti mogućnost da punomoćnik uopšte zaključi poravnanje. Sudsko poravnanje ima obeležja formalnog ugovora i parnične radnje za koju je propisana pismena forma.Ispunjenje propisane forme ima značaj bitnog uslova za njegovo zaključenje i punovažnost parnične radnje (forma ad solemnitatem).Ugovor o poravnanju mora biti unet u sudski zapisnik i potpisan od strane stranaka.Ne može se svesti na konstataciju o tome, da su se stranke odlučile da okončaju postupak.Sudsko poravnanje je zaključeno kada stranke, po pročitanom zapisniku o poravnanju, potpiši sudski zapisnik. *Pobijanje sudskog poravnanja* Novi ZPP izričito predvidja da se poravnanje pobija tužbom.Glavom xxiv regulisane su dosadašnje teorijske dileme ( ranije je pobijano vanrednim pravnim lekom-predlog za ponavljanje postupka).Sudsko poravnanje je ništavo, ako je zaključeno suprotno prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala.

185

Dalje je regulisano da sudsko poravnanje ima dejstvo kao i sudska presuda i da se ona može pobijati samo tužbom.Ako se sudsko poravnanje poništi, postupak se nastavlja u parnici, kao da ono nije bilo ni zaključeno.Ovakvu odredbu nametnula je praksa, koja je pokazala, da je u ovakvim situacijama, nakon poništenja poravnanja, započinjala nova parnica. Treba naglasiti da, odluka koja je doneta u postupku posredovanja (medijacije), predstavlja vansudsko poravnanje, koje se dostavlja sudu, sudiji koji sudi, radi zaključenja sudskog povananja, koje vodi okončanju predmeta.

79. REŠAVANJE SPOROVA MEDIJACIJOM (POSREDOVANJEM)

Novi ZPP uvodi kao jedno od načela mirno rešavanje sporova putem medijacije (posredovanja)-jednog od alternativnih rešavanja sporova.Ovo načelo je uvedeno čl.11 i konkretizovano u zakonu (odredbe o troškovima, zastoju, načinu odlučivanja), s tim što je posle ZPP donet i poseban Zakon o medijaciji, kojim se još konkretnije utvrdjuje ovakav način regulisanja sppornih odnosa medju strankama. Odredbe člana 327, 328, 329. ZPP regulišu osnovnu proceduru u postupku posredovanja (medijacije), za vreme trajanja parničnog postupka pred sudom i odredjuju osnovna načela ovog postupka.Medjutim, Zakon o posredovanju-medijaciji (Sl.glasnik br.18/2005) detaljno reguliše pravila ovog postupka.Odredbe ovog zakona se primenjuju u spornim odnosima, a naročito: u imovinskopravnim odnosima fizičkih i pravnih lica, trgovinskim, porodičnim, radnim i drugim gradjanskopravnim odnosima, upravnim, krivičnim, u kojima strane mogu slobodno da raspolažu, ukoliko zakonom nije propisana isključiva nadležnost suda ili drugog organa. Odredbe ovog zakona će se primenjivati nezavisno od toga da li se posredovanje obavlja pre ili posle pokretanja postupka za rešavanje spornog odnosa, sa ili bez uputa suda ili drugog organa.Ne primenjuju se na sporove povodom otkaza ugovora o radu i isplate minimalne zarade. Posredovanje je svaki postupak, bez obzira na njegov naziv, u kojem strane žele da sporni odnos reše mirnim putem, uz pomoć jednog ili više posrednika-medijatora, koji stranama pomažu da postignu sporazum.Posrednik-medijator nije ovlašćen da stranama nameće obavezujući sporazum.

Načela postupka medijacije (posredovanja):

Posredovanje se sprovodi na osnovu izričite saglasnosti strana; Jednakost i ravnopravnost strana; Nezavisno i nepristrasno postupanje posrednika; Privatnost postupka; Isključenje javnosti; Tajnost svih informacija, predloga i izjava vezanih za postupak posredovanja, osim onih koji se

moraju otkriti u skladu sa zakonom, primenom sporazuma o pravnanju ili kada to nalaže javni interes;

Podaci, izneti u postupku posredovanja, ne mogu se koristiti u parničnom, arbitražnom ili drugom postupku;

186

Postupak posredovanja je hitan.Postupak posredovanja započinje prihvatanjem predloga za pokretanje postupka, na koji stranka, koja je primila predlog, treba u roku od 15 dana od dana prijema da da odgovor, jer će se, inače, predlog za posredovanje smatrati odbijenim.Stanke mogu da se sporazumeju o načinu sprovodjenja posredovanja, a ako to nisu u mogućnosti, posrednik će postupak posredovanja sprovesti na način koji smatra odgovarajući, imajući u vidu okolnosti spornog odnosa, interese stranaka, uz poštovanje načela hitnosti.Posrednik može da vodi zajedničke i odvojene razgovore sa stranama.Može da daje predlog mogućih načina za rešavanje spora, a nikako samog rešenja.

Postupak posredovanja se okončava: Zaključivanjem sporazuma strana; Odlukom posrednika, posle konsultacije sa stranama, da postupak obustavlja, jer dalji postupak nije

opravdan; Izjavom strane o odustajanju od daljeg postupka.

Pokretanjem postupka posredovanja ne prekida se zastarevanje potraživanja i ne utiče na zakonske rokove za pokretanje i vodjenje odgovarajućeg postupka, osim kada je posredovanje procesni uslov za pokretanje tog postupka po posebnim propisima. Medijacija je moguća u svakom stepenu postupka, sve do njegovog pravosnažnog okončanja. Zakon o medijaciji propisuje da kada stranke predlože ili sud oceni, da bi spor mogao da se uspešno reši medijacijom, uputiće stranke na taj postupak i zastati sa parničnim postupkom.Sud upućuje strane na ovaj postupak po prijemu odgovora na tužbu ili posle održanog pripremnog ročišta. Postupak posredovanja može da traje 30 dana.Sud može vreme trajanja produžiti iz opravdanih razloga.Posrednik je treća neutralna osoba, koja posreduje izmedju dve strane u cilju rešavanja njihovog spornog odnosa, a u skladu sa načelima posredovanja.Posredovanje mogu obavljati sudije, advokati i drugi istaknuti stručnjaci iz različitih oblasti, zavisno od vrste spornog odnosa. Predsednik suda, odnosno starešina drugog organa bira medijatore (posrednike) iz redova istaknutih stručnjaka (sudija, advokata i dr.), koji ispunjavaju uslove za obavljanje posredovanja, predvidjene ovim zakonom i upisuje ga u Spisak posrednika.Bliži način vodjenja Spiska uredjuje ministar pravosudja. Posrednik mora da ispunjava sledeće uslove:

1) Da ima visoku stučnu spremu;2) Najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata;3) Da je prošao program obuke za posrednika;4) Da je upisan u Spisak;5) Da nije pod istragom i da nije osudjivan za namerno počinjeno krivično delo;6) Da je dostojan za obavljanje posredovanja.

Posrednik može biti izuzet u postupku u kome ima lični interes i zbog sumnje u njegovu pristrasnost.Posrednik se mora isključiti ukoliko je sudeći sudija, arbitar ili sudi istim stranama u drugom sporu.Posrednik ne može biti ni advokat, koji zastupa jednu od strana. U postupku posredovanja stranku može da zastupa njen punomoćnik.Postignuti sporazum predstavlja vansudsko poravnanje koje medijator dostavlja sudu radi zaključenja sudskog poravnanja. U postupku pred sudom ne smeju se koristiti predlozi i izjave stranaka i njihovih punomoćnika datih u postupku medijacije. Rok za medijaciju je 30 dana. Ukoliko u tom roku stranke ne postignu sporazum sud zakazuje glavnu raspravu.Postupak posredovanja (medijacije) je dobrovoljan, poverljiv i hitan.

187

Strane sporazumno snose troškove posredovanja, kao što ih i predujmljuju na jednake delove.O troškovima neuspelog postupka posredovanja rešava se u parničnom postupku i njihova visina se odredjuje prema advokatskoj tarifi.

80.PRESUDA(POJAM, DONOŠENJE, OBJAVLJIVANJE, FORMA, SADRŽAJ, DOSTAVLJANJE)

Presuda u našem pravu predstavlja jednu od dve vrste oblika sudskih odluka (presuda i rešenje).Odlukom se uređuje određena procesna ili materijalna situacija i nalaze subjektima da se povinuju njenom određenju.Osnovu sudskih odluka čini odlučivanje kao misaona logička operacija primene prava na konkretan slučaj i izricanje određene pravne posledice.Presudom se odlučuje o glavnom i osnovnom pitanju parničnog postupka – o osnovanosti tužbenog zahteva. Odlučuje se da li tužilac zaslužuje onu pravnu zaštitu, koju zahteva i za koju tvrdi da mu pripada. Presudom se (uz male izuzetke) odlučuje primenom materijalnog prava na one činjenice koje ovo pravo određuje kao relevantne za nastupanje određene pravne posledice. Donosi se (kada je prvostepeni postupak u pitanju) na osnovu usmenog, neposrednog i javnog raspravljanja, najčešće po zaključenju glavne rasprave. Za razliku od rešenja sud je vezan presudom koju je doneo.

Presudu donosi sudija pojedinac ili veće, shodno tome kome je u konkretnoj pravnoj stvari,povereno suđenje.Međutim, i u slučajevima kada nadležnost ima veće, sudija pojedinac ima ovlašćenje za donošenje određenih presuda.U pitanju su presude zasnovane na izričitom ili prećutnom raspolaganju stranaka: 1) presuda na osnovu priznanja;2) presuda na odnosvu odricanja;3) Presuda zbog propuštanja;4) Da primi na zapisnik – sudsko poravnanje

Ove presude može doneti predsednik veća u toku pripremanja glavne rasprave.Isto tako, izvan ročišta za glavnu raspravu, ovlašćen je da povodnom izjave tuženog, odnosno tužioca (date pismeno ili na zapisnik ) o priznanju, odnosno o odricanju od tužbenog zahteva, donese presudu na osnovu priznanja, odnosno odricanja.(Isto tako i presudu zbog propuštanja i primi na zapisnik sudsko poravnanje).

U slučaju kada sud odluči o spajanju više parnica o svim zahtevima istaknutim u navedenim parnicama – može biti odlučeno zajedničkom presudom.U slučaju kada sud odredi odvojeno raspravljanje o pojedinim zahtevima istaknutim u istoj tužbi – po završetku odvojenog raspravljanja može doneti posebne odluke (presude) o tim zahtevima.Donošenju presude se, po pravilu pristupa po zaključenju glavne rasprave, kada veće ili sudija pojedinac oceni da je predmet dovoljno raspravljen da se može odlučivati. Sud se tada povlači na većanje i glasanje. Izuzev kada se odlučuje o jednostavnim pitanjima, ovo je nejavan stadijum postupka. (isključena je opšta i stranačka javnost), pa su prisutni samo članovi veća i zapisničar.Ovim stadijumom postupka rukovodi predsednik veća koji se stara da se sva pitanja svestrano i potpuno razmotre.Glasa poslednji kako ne bi uticao na mišljenje ostalih članova veća. Članovi veća ne mogu odbiti da glasaju o pitanjima koja postavlja predsednik veća.Ako se o pojedinom pitanju glasovi podele na više različitih mišljenja tako da ni jedno nema većinu, pitanja se moraju razdvojiti i glasanje se ponavlja sve dok se ne postigne većina. No, ako i to ne pomogne, to je pokazatelj da pojednina pitanja nisu dovoljno raspravljena i razjašnjena, pa je neophodno ponovno otvaranje glavne rasprave.

188

O većanju i glasanju se sastavlja poseban zapisnik u koji se unosi tok glasanja i odluka koja je doneta. Odvojena mišljenja članova veća prilažu se uz njega, ako nisu u njega uneta.Potpisuju ga svi članovi veća i zapisničar. Zapisnik se zatvara u poseban omot i može ga razgledati samo viši sud kada odlučuje o pravnom leku, uz novo kovertiranje i oznaku *razgledan*.Ako je u postupku po pravnom leku, odluka višeg suda doneta jednoglasno, zapisnik se ne sastavlja, nego se na izvorniku odluke stavlja beleška o većanju i glasanju.Prema načelu neposrednosti – presudu donosi isti onaj sudija ili veće koji su učestvovali na ročištu na kojem je glavna rasprava zaključena. Odluka se donosi neposredno po zajključenju glavne rasprave, dok su utisci sudije i članova veća još sveži (izuzetno: složeni predmeti – za 8 dana od dana zaključenja glavne rasprave.).Završna faza u donošenju presude je njeno objavljivanje. Presuda se donosi i objavljuje u ime naroda.Sudija pojedinac ili predsednik veća javno čita izreku presude i ukratko saopštava njene razloge. Od ovog trenutka, sud je vezan svojom odlukom.Do ukidanja ili preinačenja presude može doći samo na inicijativu ovlašćenih subjekata u postupku po redovnim ili vanrednim pravnim lekovima.Tek od ovog momenta se stranke mogu odreći prava na žalbu, a presuda u pogledu te stranke postaje punovažna u granicama u kojim je izvršeno odricanje.Ako je javnost na glavnoj raspravi bila isključena, izreka presude će se uvek javno pročitati, a sud će odlučivati da li će se isključiti javnost prilikom objavljivanja razloga presude. Svi prisutni slušaće čitanje izreke presude stojeći.Presuda je najznačajnija radnja suda, zato mora biti pismeno izrađena u vidu posebnog dokumenta, isprave. Rok za izradu je 8 dana od dana donošenja (u složenijim predmetima rok se može produžiti za još 15 dana).Izvornik presude potpisuje sudija pojedinac, odnosno predsednik veća. Strankama se dostavlja overen prepis presude sa upustvom o pravu na izjavljivanje pravnog leka protiv presude. Određen je i obavezni sadržaj presude.Presuda mora imati sledeće elemente:

1) UVOD;2) IZREKU I3) OBRAZLOŽENJE.

Uvod presude mora sadržati one podatke koji bliže određuju identitet suda koji je doneo presudu (članovi veća) identitet stranaka (ime i prezime, prebivalište ili boravište, odnosno sedište, označenje njihovih zastupnika i punomoćnika) naznačenje da se presuda izriče (donosi) u ime naroda, vrednost predmeta spora, kratko označenje predmeta spora i dan donošenja presude.Izreka (dispozitiv, petit) najznačajniji je deo presude. Sadrži odluku suda o usvajanju ili odbijanju pojedinih zahtev a koji se tiču glavne stvari (tužbenog zahteva ) i sporednih traženja i odluku o postojanju ili nepostojanju potraživanja istaknutog radi prebijanja (kompenzacije).

U obrazloženju presude sud izlaže zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je zasnovao presudu. Dakle, i odbrana tuženog, njegovi procesnopravni i materijlnopravni prigovori; podaci o spornim (bitnim) i nespornim činjenicama, kao i o onim koje su bile dokazivane.Izlažu se elementi koji su ušli u sastav premisa iz kojih je izveden zaključak o osnovanosti tužbenog zahteva. Daje odgovor zašto je određenu normu kvalifikovao kao pravno relevantnu za donošenje odluke, zašto je tumači na taj način, zašto je neke činjenice smatrao relevantnim, a druge ne, zašto je izveo određene dokaze i kako i zbog čega tumači njihovu dokaznu stranu.

189

Značajniji nedostaci u izreci i obrazloženju presude (nerazumljivost, protivrečnost i sl.) imaju značaj apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog koje se mogu izjavljivati redovni i vanredni pravni lekovi.

U obrazloženju presude na osnovu priznanja, odricanja ili propuštanja izneće se samo razlozi koji opravdavaju donošenje ovakvih presuda.Po izradi, presuda se dostavlja parničnim strankama, tačnije – overen prepis, prema opštim pravilima o dostavljanju.To je višestruko značajan momenat, jer rezultira brojnim procesnopravnim posledicama:

a) od tada presuda proizvodi i procesnopravno dejstvo prema strankama;b) počinje teći rok za izjavljivanje žalbe;c) paricijski rok;d) rok za donošenje dopunske presude.

Zaključak: S obzirom na obavezu dostavljanja pismenog odgovora na tužbu, više ne postoji presuda zbog izostanka, ali se uvodi nova-presuda zbog propuštanja.Član 338. ZPP odredjuje uslove za njeno donošenje. Rok za izradu prvostepene presude faktički je produžen: u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude, pored predvidjenih osam, na još 15 dana (član 341, stav 1. ZPP).Ovaj rok uglavnom odgovara postojećoj sudskoj praksi i omogućiće sudovima da presude izradjuju u zakonskom roku, kada je to nužno zbog težine i komplikovanosti donete odluke. Dopunska presuda se donosi na predlog stranke, koji se može podneti u prekluzivnom roku od 15 dana.Ako stranka to ne učini, smatraće se da je tužba u tom delu povučena (član 343.ZPP).Time se postiže pravna sigurnost. Zakonom se utvrdjuje da pravosnažna presuda deluje i prema trećim licima po utvrdjenim uslovima, što ukazuje na proširenje dejstva pravosnažnosti(član 347, stav 2. ZPP).Vremenske granice pravosnažnosti vezuju se za činjenično stanje, utvrdjeno do zaključenja glavne rasprave (član 347, stav 3. zpp).Na ovaj način sudska praksa je pretočena u zakonsku regulativu, koja će sprečiti proizvoljna tumačenja učesnika postupka i suda.

81. NEDOSTACI, DOPUNA I ISPRAVLJANJE PRESUDE(sankcija sudijama je prijava Nadzornom odboru. Ukoliko se probije rok nema suđenja u razumnom roku niti pravičnog suđenja – prema standardima Saveta Evrope).

Nedostaci presude mogu biti brojni i raznovrsni, pa se na njih i reaguje različito. Sistem vezanosti suda presudom ograničava njegovu intervenciju radi otklanjanja sitnijih sadržinskih ili formalnih nedostataka. Intervencija može biti samo takva da se njome principijelno ne menja sadržaj pravne zaštite o kojoj je presudom odlučeno. U pitanju je postupak ispravljanja prvostepene presude.Zna se da 1.stepeni sud mora da odluči o celokupnom ili svim zahtevima istaknutim u postupku. Ukoliko to nije učinio, obvezan je da na predlog stranke (rok za prtedlog je 15 dana od prijema presude) odluči o preostalom delu zahteva (ili zahtevima) donošenjem dopunske presude.

Zna se takođe da donošenju presude (kao završnom aktu u postupku) prethodi niz radnji svih procesnih subjekata uređenih procesnopravnim normama. Spomenute radnje regulišu prinudne kogentne norme, pa nepoštovanje istih ima za posledicu nevažnost konkretne parnične radnje, ali se taj nedostatak ne prenosi na presudu.

190

Uprkos tom nedostatku, presuda predstavlja važeći pravni akt. Akt koji vezuje sud i proizvodi određena pravna dejstva.Nedostaci u postupku predstavljaju bitne povrede odredaba parničnog postupka i samim tim razlog zbog kojeg se mogu izjavljivati pravni lekovi.Sam sud nema ovlašćenje da reaguje na te nedostatke. To ovlašćenje pripada samo strankama.No, takva presuda može postati pravosnažna, a po proteku rokova za izjavljivanje vanrednih pravnih lekova i nenapadiva.

Ispravljanje presude jeste posebna parnična radnja 1.stepenog suda kojom se, u izvorniku ili prepisima odluke otklanjaju greške u imenima i brojevima, kao i druge očigledne greške u pisanju i računanju, nedostaci u obliku ili nesaglasnost prepisa presude sa izvornikom.Intervencija se tiče samo sitnijih sadržinskih i formalnih nedostataka presude ne menjajući i pravni sadržaj zaštite o kojoj je odlučeno.

Ispravljanje vrši predsednik veća, odnosno sudija pojedinac u svako doba (nema roka), na sopstvenu ili inicijativu parničnih stranaka.To čini posebnim rešenjem koje se unosi na kraju izvornika presude, a strankama se dostavlja prepis rešenja. O ispravljanju presude, sud može odlučiti bez saslušanja stranaka.

Ako između izvornika i prepisa presude postoji nesaglasnost u pogledu neke odluke sadržane u izreci presude, strankama će se dostaviti ispravljen prepis presude sa naznakom da se ovim prepisom zamenjuje stari prepis.Rok za izjavljivanje pravnog leka u pogledu ispravljenog dela presude, teče od dana dostavljanja ispravljenog prepisa presude.

82.OSUĐUJUĆA, UTVRĐUJUĆA I PREOBRAŽAVAJUĆA PRESUDA

Ova podela je izvršena prema prirodi pravne zaštite koja se ostvaruje (izriče) presudom. Izraz je načela dispozicije u postupku i vezanosti suda za zahteve stranaka. Tako da, ako rezultati parničnog postupka dokažu osnovanost zahteva istaknutog tužbom, sud odlučuje određenom vrstom presude, imajući u vidu prirodu postavljenog zahteva (kondemnatorna tužba – zahtev osnovan – kondemnatorna presuda).

Kada rezultati postupka pokažu neosnovanost zahteva, istaknutog u tužbi, sud - bez obzira na prirodu konkretnog tužbenog zahteva odlučuje presudom deklaratornog karaktera, jer se ograničava na utvrđivanje (deklaraciju) njegove neosnovanosti.

Osuđujuća (kondemnatorna) presuda se zasniva na:- kondemnatornom zahtevu, kojim tužilac od suda zahteva da tuženog osudi na izvršenje ili nečinjenje

(uzdržanje ili trpljenje) određene radnje činidbe. - Ona zadržava i deklaratorni (utvrđujući) karakter ne dovodeći do promene u materijalnopravnom

odnosu; - utvrđuje postojanje one pravne posledice za koju tužilac tvrdi da je nastupila ili (ređe) da će prema

redovnom toku stvari nastupiti, - a zatim tuženom nalaže izvršenje određene činidbe.

No, ovo nije perfektan oblik zaštite, jer se na nju često nadovezuje potreba za prinudnim ostvarivanjem u izvršnom postupku, u slučaju kada tuženi odbija da postupi po nalogu sadržanom u presudi. Činidba koja se presudom nalaže tuženom mora biti dospela do momenta kada se pristupa donošenju presude kondemnatornog sadržaja.

191

Donošenju osuđujuće presude redovno predhodi utvrđivanje postojanja pravnog odnosa koji je od uslovljavajućeg značaja za donošenje odluke o tužbenom zahtevu:

- ako je odgovor negativan, zahtev se odbija kao neosnovan,- a ako je pozitivan, onda sud može usvojiti tužbeni zahtev.

Pitanje može imati karakter:> posebnog tužbenog zahteva za utvrđivanje incidentnog, prejudicijalnog koji uz zahtev za osudu na činidbu ističe tužilac,> a može biti istaknuto protivtužbom (ili prigovorom) tuženog.

U oba slučaja, o postojanju ili nepostojanju pravnog odnosa uslovljavajućeg značaja mora biti odlučeno izrekom osuđujuće presude.

O postojanju pravnog odnosa uslovljavajućeg značaja za osuđujuću presudu, sud mora da odluči i kada stranke to pitanje nisu istakle u vidu posebnog zahteva.U složenijim parnicama i pod propisanim predpostavkama može odlučivati i posebnom vrstom presude – međupresudom.U manje komplikovanim predmetima, odluku o postojanju uslovljavajućeg pravnog odnosa unosi u obrazloženje osuđujuće presude.Sadržaj:I.U izreku osuđujuće presude unosi se odluka suda o osnovanosti tužbenog zahteva. Mogu biti sadržane odluke:

• postojanju ili nepostojanju potraživanja istaknutog radi kompenzacije,• odluka o incidentalnom, prejudicijalnom zahtevu za utvrđivanje,• izjava tužioca o alternativnom ovlašćenju, ako je data i • konstatacija suda da se tuženi može osloboditi obaveze plaćanja određenog novčanog iznosa za koji

je tužilac izjavio da ga prihvata umesto zahtevane stvari.

U izreku presude se unosi i ovlašćenje tuženog da uskrati izvršenje činidbe sve do ispunjenja protivčinidbe tužioca na osnovu uspešnog upotrebljenog prigovora neizvršenja ugovora.Bitno obeležje osuđujuće presude je da se u njoj određuje i rok u kojem je tuženi dužan da izvrši činidbu koja mu se presudom nalaže.Po pravilu rok za izvršenje činidbe (paricioni rok) iznosi 15 dana;

1. za činidbe koje se ne sastoje u novčanom davanju može se odrediti i duži rok, dok je 2. u meničnim i čekovnim sporovima paricijki rok znatno kraći = 8 dana.

Obično se kaže da je ovo rok za dobrovoljno izvršenje obaveze utvrđene osuđujućom presudom, ali tuženi to može uraditi (dobrovoljno) i po isteku roka. Međutim, tužilac ne može zahtevati prinudno izvršenje sve do isteka ovog roka.II.Utvrđujuća (deklaratorna) presuda – se donosi povodom deklaratornih tužbenih zahteva kojim se od suda traži da utvrdi postojanje ili nepostojanje određenog prava ili pravnog odnosa ili istinitost, odnosno neistinitost određene isprave. Ovde tužilac traži zaštitu i obraća se sudu ako je njegovo pravo samo ugroženo, ali ne i povređeno. Tužilac takođe mora dokazati pravni interes, izuzev, ako neki materijalnopravni propis ukazuje da se zaštita postiže podnošenjem tužbe.Pravna zaštita koje se ostvaruje povodom zahteva deklaratorne prirode iscrpljuje se u unošenju sigurnosti i izvesnosti u pravne odnose parničnih stranaka, pa ne predpostavlja potrebu prinudnog ostvarivanja.Ovo, međutim ne isključuje kasnije ostvarivanje kondemnatorne zaštite, povodom odnosa o čijem je postojanju pravosnažno odlučeno.

192

U toj novoj parnici, ova presuda vezuje sud i od prejudicijalnog je značaja za donošenje odluke o tužbenom zahtevu (izuzetak: (ne) istinitost isprave).

• navedeni oblik deklaratorne presude je aspekt samostalnog ostvarivanja ove vrste pravne zaštite, ali ovaj vid pravne zaštite može biti ostvaren i povodom zahteva kondemnatorne prirode, ali tada nema samostalan značaj (već prejudicijalan).

• donosi se i povodom svih ostalih zahteva kada ih sud odbija kao neosnovane, pa doneta presuda ima obeležje negativnog utvrđenja.

III.Preobražajnu (konstitutivnu) presudu, sud donosi kada smatra osnovanim tužbeni zahtev istaknut preobražajnom tužbom (tužba za razvod braka, raskig ugovora, poništaj odluke izabranog suda – arbitraže...).Ovom presudom se odstupa od opšteg principa ostvarivanja sudske funkcije po kome sudska odluka ne može dovoditi do promene u materijalnopravnom odnosu.Nastupanjem pravosnažnosti preobražavajuće presude potpuno se ostvaruje zahtevana pravna zaštita, pa nema potrebe za njenim prinudnim ostvarenjem.

83.KONAČNA PRESUDA I MEĐUPRESUDA

Konačnom presudom se okončava prvostepeni postupak u onom delu u kome je odlučeno o tužbenom zahtevu ili pojedinim zahtevima, ako ih je više.Značaj konačne presude ima:

potpuna presuda ( kojom je obuhvaćen celokupni tužbeni zahtev ili svi istaknuti zahtevi), delimična i dopunska presuda.

Konačnom presudom se može odlučivati i pozitivno i negativno – odbiti li usvojiti tužbeni zahtev ili ga delimično usvojiti, a delimično odbiti.Presuda može biti:

1. osuđujuća, 2. utvrđujuća ili 3. preobražavajuća.

Međupresudom se ne završava onaj deo postupka u kojem je izrečena, već predstavlja izraz težnje za ekonomičnijim i efikasnijim ostvarivanjem pravne zaštite. Ona predstavlja izuzetak od pravila da se presuda donosi po zahtevu i u granicama zahteva stranaka. ZPP – ovlašćuje sud da, iz razloga celishodnosti, kada je tuženi osporio i osnov i iznos tužbenog zahteva, prvo donese samo presudu o osnovu tužbenog zahteva. Ova presuda se, dakle, može doneti samo povodom kondemnatornih zahteva, koje je tuženi osporio i u pogledu osnova i u pogledu iznosa.Prema zakonskoj formulaciji međupresudu nije dopušteno doneti, samo povodom onih kondemnatornih zahteva, koji se odnose na novčano potraživanje ili određenu količinu zamenjivih stvari (samo tada je moguće kvantitativno izražavanje tužbenog zahteva). Ipak,nema principijelnih razloga da se i u ostalim sporovima kondemnatorne presude dopusti donošenje – međupresude.Zatim, može se doneti samo kada sud (ne i stranke) utvrdi da je u pogledu osnova stvar sazrela za donošenje odluke. Međupresuda je deklaratorna presuda, kojom se utvrđuje postojanje pravnog odnosa prejudicijalnog značaja za donošenje odluke o tužbenom zahtevu.Kad je odgovor negativan, međupresuda se ne može doneti, već će sud konačnom presudom odlučiti da tužbeni zahtev odbije (i ova presuda ima utvrđujući značaj).Ostvarena pravna zaštita je provizornih obeležja (nema samostalnu funkciju, osim težnje za efikasnim rešavanjem sporova).

193

Međupresuda može steći formalnu, ali ne i meterijalnu pravosnažnost, jer se njom ne odlučuje o zahtevu tužbe ili protivtužbe. Delovanje međupresude i izvan parnice u kojoj je izrečena ugrozilo bi se načelo dispozicije u postupku. Takođe bi i ustanove incidentnog, prejudicijalnog zahteva za utvrđivanje i protivtužba istih obeležja bile suvišne ustanove. Ne unosi se u izreku osuđujuće presude, kao što je slučaj sa odlukom o prejudicijalnom zahtevu ili odlukom o zahtevu protivtužbe, nego samo u obrazloženje.

84.POTPUNA, DELIMIČNA I DOPUNSKA PRESUDA

Sve ove presude imaju obeležja dopunske presude, jer dovode do okončanja prvostepenog posupka u kojem su izrečene. Razlikuju se prema tome da li se određenom presudom odlučuje o svim zahtevima (i glavnim i sporednim) ili se odlučuje o delu zahteva ili samo nekim, ako ih je više.ZPP – predpostavlja obavezu suda da presudom odluči o svim zahtevima koji se tiču glavne stvari i sporednih traženja. Ako je više parnica spojeno radi zajedničkog raspravljanja, o zahtevima istaknutim u njima sud može odlučiti jednom presudom. Ovakav sistem kod nas, dakle, ima značaj načela. Delimično odlučivanje ima značaj izuzetka zasnovanog na razlozima procesne ekonomije i efikasnosti – celishodnosti. Za pojam ove presude je bitno da je sud odlučio o svim istaknutim zahtevima. Nevažno je da li ih je u celini prihvatio ili odbio, ili delimično usvojio, a delimično odbio (neke odbio – ako ih je više).Delimičnom presudom – parnični sud odstupa od načela da presudom odlučuje o svim istaknutim tužbenim zahtevima.Razlozi:

- efikasnost i ekonomičnost vođenja postupka.Odluku da li će odlučiti delimičnom presudom sud donosi po sopstvenoj ili inicijativi stranaka, ako su deo zahteva ili samo pojedini zahtevi tužbe ili protivtužbe sazreli za konačnu odluku u sledećim slučajevima:

1) priznanja tužbenog zahteva;2) odricanja tužbenog zahteva, ili3) što ih sud smatra već dovoljno raspravljenim.

Prilikom odlučivanja o svrsishodnosti donošenja delimične presude, sud mora uzeti u obzir, naročito veličinu zahteva ili dela zahteva koji je sazreo za odluku.Ako je za odluku sazreo samo zahtev tužbe ili protivtužbe, sud može doneti delimičnu presudu, ali samo pod uslovom da su u pitanju zahtevi koji se međusobno ne isključuju.U ovom slučaju, glavna rasprava se zaključuje u delu u kome je zahtev sazreo za odlučivanje, pa se pristupa donošenju presude prema opštevažećim pravilima. Ali, delimična presuda se može izreći i ranije, već tokom pripremnog postupka, a na osnovu stranačkog disponiranja predmetom spora.U pogledu pravnih lekova i eventualnog izvršenja, delimična presuda je samostalna.

Dopunska presuda – pokazuje, međutim da se delimično odlučivanje ne zasniva uvek na navedenim razlozima, nego može biti rezultat pogrešnog rada suda. Tu su sadržani i cilj i opravdanje dopunske

194

presude. Nije bitno kako je sud kvalifikovao određenu presudu, već da li je presudom odlučeno o celokupnom ili svim zahtevima istaknutim u postupku.Dopunska presuda se može doneti samo ako je sud propustio da odluči o svim zahtevima, o kojima je morao odlučiti presudom. Njome se odlučuje o preostalom delu, ne odlučenom predhodnom presudom. Inicijativa za njeno donošenje može biti samo od strane parničnih stranaka i to u roku od 15 dana od dana prijema presude kojom je propušteno da se u delu ili nekom zahtevu odluči. Predlog se podnosi istom prvostepenom sudu. Postavljeni rok, treba reći, ne ugrožava interese parničnih stranaka, jer se o delu ili onim zahtevima o kojima nije odlučeno, može pokrenuti nova parnica (ali uz gubitak u ekomomičnosti i efikasnosti).Neblagovremen ili neosnovan predlog za dopunu sud će odbaciti, odnosno odbiti rešenjem. Protiv ovog rešenja je dopuštena samostalna žalba.

U slučaju pozitivnog odgovora postupak može imati različit tok:

1) može se zakazati glavna rasprava, i to u onom slučaju da preostali deo zahteva ili zahtevi nisu dovoljno raspravljeni ili kada je došlo do promene u sastavu veća (zbog načela neposrednosti);

2) ako su preostali zahtevi dovoljno raspravljeni i nije došlo do promene u sastavu veća, presuda se može doneti bez ponovnog otvaranja glavne rasprave;

3) ako se predlog za dopunu presude odnosi samo na troškove postupka, odluku donosi predsednik veća bez održavanja ročišta;

4) veće može odbaciti ili odbiti predlog kao neblagovremen i neosnovan.

ZPP – uspostavlja relaciju između predloga za donošenje dopunske presude i žalbe protiv presude, kojom je samo delimično odlučeno o istaknutim zahtevima:

1) ako se žalba protiv određene presude podnosi samo iz razloga što sud nije odlučio o svim zahtevima koji su istaknuti tokom parnice – žalba se smatra predlogom za donošenje dopunske presude;

2) ako su uporedo podneseni i predlog za dopunu i žalba protiv te presude ali iz drugih razloga, prvostepeni sud zastaje sa dostavljenjem žalbe drugostepenom sudu sve dok ne donese odluku o predlogu i dok ne protekne rok za izjavljivanje žalbe protiv odluke o predlogu.

Ako protiv odluke o predlogu za dopunu presude bude izjavljena žalba, ova žalba se zajedno sa žalbom protiv prvobitne presude dostavlja drugostepenom sudu.

Ove presude su konačne i delimične u odnosu na celinu zahteva iznetih u parnici. Ne nalaze se u uzajamnom odnosu i imaju sasvim samostalnu pravnu sudbinu.

85.PRESUDA NA OSNOVU PRIZNANJA, ODRICANJA ILI ZBOG PROPUŠTANJA

Zajednička nit koja povezuje ove presude jeste da ne moraju biti donete u stadijumu glavne rasprave, čak i pre pripremnog ročišta. To su dakle presude koje bi spadale u onu grupu presude čijem donošenju ne prethodi kontradiktorno raspravljenje. Mada, to ne mora biti slučaj (presuda na osnovu priznanja ili odricanja).Presuda na osnovu priznanja - je izraz načela dispozicije u postupku. Predstavlja i izražava ovlašćenje tuženog u pogledu raspolaganja predmetom spora.Zasnovana je na priznanju tužbenog zahteva (pristajanje na pravnu posledicu koju zahteva tužilac). Priznanje jeste parnična radnja kojom tuženi izričito izjavljuje da je tužbeni zahtev osnovan. Presuda može biti samo takva da se njom usvaja tužbeni zahtev, u delu u kom je priznat. Presuda, dakle, nije rezultat silogističke operacije suda, već predstavlja izraz volje tuženog. Ovo obeležje presude se snažno reflektuje u domenu pravnih lekova (samo postojanje nedostatka volje). Tužbeni zahtev može priznati i zakonski zastupnik, ali on za ovu radnju mora imati i posebno ovlašćenje organa starateljstva.

195

Punomoćnik tuženog, ako nije advokat može priznati tužbeni zahtev na osnovu izričitog ovlašćenja, a advokat i na osnovu parnične punomoći (mada stranka može ograničiti ovlašćenja advokata).Umešač nije ovlašćen, jer se priznanje ne može kvalifikovati kao radnja koja pomaže stranci kojoj se umešač pridružio.Jedinstveni suparničari mogu samo zajednički izvršiti priznanje.

Sloboda raspolaganja ograničena je zahtevom da konkretni vid raspolaganja koji ne sme biti protivan prinudnim propisima i pravilima morala.

U pitanju je radnja od posrednog uticaja na postupak, tj. ne rezultira neposrednim procesnopravnim dejstvima:

1. Njihovo nastupanje predpostavlja donošenje odgovarajuće presude. 2. Preduzima se prema sudu i ne zavisi od saznanja, pristanka ili saglasnosti tužioca. 3. Ne može biti vezano ni uslovom ni rokom. 4. Kao radnja od posrednog značaja za postupak, priznanje može biti opozvano. 5. Opoziv, takođe ne zavisi od stava tužioca i može biti izvršen sve do donošenja presude.

Tužbeni zahtev je moguće priznati tokom celokupnog parničnog postupka, sve do zaključenja glavne rasprave, i to, usmeno na ročištu, a pismeno izvan ročišta. Tuženi to može učiniti već u odgovoru na tužbu. Po izvršenom priznanju 1.stepeni sud bez daljnjeg raspravljanja pristupa donošenju odgovarajuće presude. No, donošenje presude može biti odloženo u cilju predhodnog pribavljanja obaveštenja o tome, da li – priznanjem stranka raspolaže predmetom spora protivno prinudnim normama i pravilima morala.Donošenje presude nije uslovljenio stavom tužioca, šta više, ova presuda je zbog snažne redukcije žalbenih razloga i oficijelnih ovlašćenja 2.stepenog suda pogodnija za interese tužioca.

- Ako je priznanje tužbenog zahteva učinjeno tokom pripremnog postupka, ili je izjava data izvan ročišta za glavnu raspravu – presudu donosi predsednik veća ili inokosni sudija.

- Ako je izjava data na ročištu – odluku donosi veće ili sudija pojedinac.

Sud se ne upušta u pitanje osnovanosti tužbenog zahteva niti ispituje tačnost premisa iz kojih se izvodi odluka. Ovlašćenja su ograničena na ispitivanje – da li postoje potrebne procesne predpostavke za donošenje presude i da li je konkretni vid disponitanja dopušten. Ako je odgovor negativan, a ima mesta daljem vođenju postupka, sud ga nastavlja prema stadijumu u kome se nalazio u momentu davanja izjave o priznanju.Presuda na osnovu priznanja može se pobijati samo:

- zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka ili - zbog toga što je izjava o priznanju data u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare.

Ostali razlozi nemaju navedeni značaj, jer su u potpunosti supstituisani voljom tuženog.

Presuda na osnovu odricanja je, takođe, izraz načela dispozicije u postupku. Predpostavlja i izražava ovlašćenje tužioca u pogledu raspolaganja predmetom spora. Odricanje je parnična radnja kojom tužilac izričito izjavljuje da se odriče od tužbenog zahteva. Samim tim odluka na odricanju može biti samo presuda kojom se odbija tužbeni zahtev. Sud, u granicama preduzetog raspolaganja tužioca, donosi presudu i u potpunosti ili delu odbija tužbeni zahtev. Presuda, dakle, nije rezultat silogističke operacije suda, već predstavlja izraz volje tužioca.

Sve što važi za presudu na osnovu priznanja, važi i za presudu na osnovu odricanja.

Presuda zbog pripuštanja je nova pojava u našem ZPP (umesto ranije presude zbog izostanka). U pitanju je presuda kojom se usvaja tužbeni zahtev kada se ispune propisani uslovi, a u slučaju potpune neaktivnosti tuženog u parnici. Razlozi:

196

- efikasnost postupka, ali - i sankcija za neaktivnost tuženog.

Iako na prvi pogled može izgledati, ona ipak nije izraz napuštanja načela obostranog saslušanja stranaka, jer je tuženom, predhodno, bila pružena prilika da se izjasni o zahtevima tužioca.Presuda se donosi, ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u određenom roku (30 dana) i njome se usvaja tužbeni zahtev ako su ispunjena 4 uslova:

1) ako je tuženom uredno dostavljena tužba sa poukom o posledicama propuštanja;2) ako činjenice na kojima se zasniva tužbeni zahtev nisu u suprotnosti sa dokazima koje je sam tužilac

doneo ili sa činjenicama koje su opštepoznate;3) ako osnovanost tužbenog zahteva proizilazi iz činjenica navedenih u tužbi;4) ako ne postoje opštepoznate okolnosti iz kojih proizilazi da su tuženog sprečili opravdani razlozi da

odgovori na tužbu.

Ako su ispunjeni svi ovi uslovi, presuda zbog propuštanja se neće doneti, ako sud nađe da je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati.Ako je o tim okolnostima potrebno pribaviti neka obaveštenja, sud će odložiti donošenje ove presude dok se ta obaveštenja ne pribave.

Međutim, a) ako iz činjenica navedenih u tužbi ne proizilazi osnovanost tužbenog zahteva, sud će zakazati

pripremno ročište, a ako tužba na ročištu nije preinačena, sud će doneti presudu kojom odbija tužbeni zahtev.

Ako tužilac preinači tužbu, ne može se doneti presuda zbog propuštanja (sve ide iz početka). Donošenje presude zbog propuštanja može se odložiti i kad nema dokaza da je tuženom uredno dostavljena tužba, a nesumnjivo mu je upućena. Tada će sud odrediti rok (ne duži od 30 dana) da se izvidi da li je tuženom uredno dostavljena tužba.

(podsećanje: naš državljanin u inostranstvu – dostavljanje je punovažno samo ako to lice pristane da ga primi).

Ako sud utvrdi da je tužba tuženom bila uredno dostavljena, doneće presudu zbog propuštanja.Protiv odluke suda kojom se odbija predlog tužioca da se donese presuda zbog propuštanja (razlog: nedopuštenost raspolaganja) nije dozvoljena posebna žalba.Presuda se žalbom ne može pobijati zbog pogrešno uili nepotpuno utvrđenog ćinjenićnog stanja. Ograničeno je i isticanje novih činjenica i dokaza.

86. REŠENJE

Sudske odluke u našem pravu imaju oblik presude ili rešenja. Odlukom se uređuje: određena procesna ili materijalna situacija i nalaže subjektima da se povinuju njenom određenju. Odlukom se odlučuje o tužbenom zahtevu rešenjem „kad se ne odlučuje presudom“.Rešenjem se, po pravilu, odlučuje o procesnopravnim pitanjima, primenom procesnopravnih normi na činjenice određene procesnim pravom.

Postoje izuzeci predviđeni ZPP-om(kada su odluke meritorne):1) u postupku zbog smetanja poseda (državine);2) u postupku izdavanja platnog naloga;3) prilikom određivanja troškova postupka; i

197

4) prilikom izricanja novčanih kazni zbog ometanja rada suda (nepoštovanje procesne discipline, zloupotreba procesnih ovlašćenja, ometanje dostavljanja spisa ili pismena, nepoštovanje i vređanje suda, odbijanje svedočenja, odbijanje dostavljanja traženih isprava ..)

U ovim slučajevima se odlučuje rešenjem.

Rešenja se mogu klasifikovati po raznim kriterijumima:1. da li su u neposrednoj vezi sa tekućim postupkom i u funkciji pružanja pravne zaštite ili nisu ( ....

rešenja koja se odnose na održavanje reda u sudnici );2. prema procesnopravnim posledicama koje izriču mogu imati značenje poziva, naloga i naredbe;3. da li ih sud donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranke;4. da li se donosi u vidu posebnog pisanog dokumenta ( isprave) ili ne;5. moraju li biti obrazložena;6. da li vezuju sud ili ne;7. da li neposredno dovode do okončanja onog stadijuma postupka u kojem su izrečena ili ne,

odnosno dali su:a) konačna

- (rešenje o smetanju državine; - rešenje o izdavanju platnog naloga; - rešenje kojim se postupak okončava odbacivanjem tužbe zbog nedostatka određene

procesne predpostavke ili postojanja procesnih smetnji za dalje vođenje postupka) i

b) predhodna (sva ostala).

Za razliku od presude, koja se, po pravilui, donosi zaključenjem glavne rasprave, rešenja se donose tokom celokupnog postupka:

- na ročištima ili- izvan njih.

Donosi ih sudija pojedinac, odnosno, ako je nadležno veće, predsednik veća izvan ročišta i na pripremnom ročištu, a veće na ročištima za glavnu raspravu. Rešenja o odbacivanju tužbe zbog postojanja procesnih smetnji ili zbog nedostatka pravnog interesa tužioca za podnošenje tužbe za utvrđenje, sud može doneti, već nakon prijema tužbe, po predhodnom ispitivanju tužbe, ali isto tako i kasnije (pripremno ili ročište za glavnu raspravu).Kao i prilikom donošenja presude, sudija pojedinac ili predsednik veća, rešenje donosi primenom odgovarajuće, najčešće procesnopravne norme na odgovarajuće činjenično stanje. U slučaju, kada odlučuje veće, rešenje se donosi većinom glasova članova veća.

Sva rešenja koja se donose na ročištu, objavljuje predsednik veća. Rešenja doneta izvan ročišta se ne objavljuju, već se saopštavaju strankama dostavljanjem overenog prepisa rešenja.Ako se određenim rešenjem odbija predlog jedne stranke bez predhodnog saslušanja protivne, toj stranci se ne dostavlja rešenje.U pogledu rešenja objavljenih na ročištu, strankama se dostavljaju samo ako je protiv njih dostavljena posebna ( samostalna) žalba.Kad se ne dostavlja, rešenje prema strankama ima dejstvo čim je objavljeno.Rešenja ne moraju uvek biti sačinjena u vidu posebne pismene isprave. Nekad se samo unose u zapisnik ili konstatuju u vidu odgovarajuće beleške. Kada se pismeno izrađuju moraju da sadrže uvod i izreku. Obrazloženje imaju samo u sledećim slučajevima:

198

1) ako se rešenjem odbija predlog stranke;2) ako se rešenjem odlučuje o predlozima stranaka, koji su u međusobnoj suprotnosti;3) i u drugim slučajevima kada je to potrebno.

87. PRAVOSNAŽNOST PRESUDE (pojam, vrste, dejstva)

Parnični postupak nije sam sebi cilj. Zaštita povređenih ili ugroženih subjektivnih prava služi individualnim interesima ali i ostvarivanju pravnog poredka (ili je dostižan pod uslovom da se definiticvno reši pitanje postojanja subjektivnog prava i okonča spor). Presuda zato mora imati odgovarajući kvalitet i obeježja koja su sadržana u pojmu pravosnažnosti, kao specifičnoj formi njenog važenja, kao pojedinačnog, individualnog pravnog akta.

Pravosnažnost ima dva vida i značaja:• Prvi obuhvata mogućnost pobijanja presude redovnim pravnim lekovima (formalna pravosnažnost), a• drugi (materijalna pravosnažnost) izražava njena dejstva u drugom postupku.

U momentu donošenja, pravosnažnost predstavlja samo potencijalno svojstvo prvostepene presude. Svojstvo koje se ne mora ostvariti. Sve dok se ne iscrpe mogućnosti instancione kontrole putem redovnih pravnih lekova, presuda ne dobija svojstvo pravosnažnog akta.Samo izuzetno, u našem pravu postaje pravosnažna trenutkom donošenja. (To su sporovi pred izabranim sudovima, ali pod uslovom da stranke nisu ugovorile mogućnost pobijanja arbitražne presude – pred arbitražom višeg ranga). Pravosnažnost je predpostavka za nastupanje i nekih drugih pravnih posledica. Tek po njenom sticanju, presuda može imati:

- činjenično;- preobražajno;- izvršno i - intervencijsko dejstvo.

Formalna pravosnažnost - presude natupa, kada se više ne može pobijati redovnim pravnim lekovima. U našem pravu broj redovnih pravnih lekova je ograničen. Žalba protiv presude (rešenja) omogućuje kontrolu presude u još jednoj, višoj instanci. Nastupanje formalne pravosnažnosti u direktroj je korelaciji sa gubitnom prava na izjavljivanje žalbe. Gubitak ovog prava, u našem pravnom sistemu najčešće nastupa u različito vreme za svaku od parničnih stranaka (može i istovremeno). Tako je kod 1.stepene presude. Važi načelo „tzv. podeljene pravosnažnosti“. Činjenice od kojih zavisi gubitak prava na žalbu (protek roka za žalbu, odricanje ili odustanak od pravnog leka) posebno deluju prema strankama, što predpostavlja i posebno nastupanje formalne pravosnažnosti – prema svakoj.Neki pravni sistemi su prihvatili sistem „jedinstvene pravosnažnosti“ – presuda prema jednoj stranci ne može postati pravosnažna sve do momenta dok i protivna stranka ne izgubi ovo pravo.

Kod nas, stranka se može odreći žalbe od trenutka kada je presuda objavljena, odnosno dostavljena. Odustanak je moguć sve do donošenja odluke 2.stepenog suda.

Formalna pravosnažnost presuda donetih u 1. i poslednjem stepenu, ali i 2.presuda, nastupa istovremeno prema obe parnične stranke trenutkom donošenja.Formalna pravosnažnost može nastupiti odvojeno i za pojedine delove presude, najčešće u slučaju delimičnog pobijanja presude. Mutatis, mutandis – važi i za delimično odricanje ili odustanak od podnesene žalbe(promeniti neophodno)

199

Materijalna pravosnažnost - nastupa po nastupanju formalne pravosnažnosti presude prema obe parnične stranke. Izražava njen novi kvalitet i dejstva.Nastupanjem materijalne pravosnažnosti svi procesni subjekti, ponekad i širi krug lica, bivaju snagom zakonske istine vezani utvrđenjem suda o postojanju spornog subjektivnog prava. Ovakva presuda ima važna dejstva u nekoj drugoj parnici, sporu. Dejstva imaju 2 osnovna vida:

- prvi – ne bis in idem nedopuštenost novog postupka između istih stranaka o istom zahtevu;- drugi – vezanost suda koji odlučuje u nekoj drugoj parnici pravosnažnom presudom kojom je

odlučeno o postojanju nekog pravnog odnosa, koji u toj parnici ima značaj predhodnog, prejudicijelnog pitanja.

Oba dejstva - izražavaju ideju pravne sigurnosti i težnju da se spreči mogućnost donošenja sadržajno različitih (pa i identičnih) presuda u istoj stvari. (u ovom slučaju pravosnažnost ima funkciju kao kod dvostruke litispendencije).

• Ako bi se pokrenula nova parnica o istom između istih stranaka, onda bi sud po službenoj dužnosti, vodeći računa o tom, tužbu odbacio kao nedopuštenu. Tako je sve do donošenja presude u novoj parnici.

• Ako bi i u toj novoj parnici, doneta presuda, povreda pravila: ne bis in idem dobija kvalifikativ apsolutno bitne povrede parničnog postupka o kojoj drugostepeni sud vodi računa ex officio, pa bi ukinuo ovakvu 1.stepenu presudu i odbacio tužbu kao neosnovanu.

• U slučaju da naknadno bude doneta nova pravosnažna presuda, ZPP daje prednost ranije donetoj, ali po proteku roka za donošenje predloga za ponavljanje postupka, kasnijoj.

Pravosnažna presuda može imati i neka druga dejstva: činjenično, preobražajno, izvršno i intervencijsko. Ova derjstva, međutim, ima svaka presuda.Da li će u konkretnom slučaju nastupiti navedene posledice, zavisi od ispunjenja nekih dodatnih uslova:

- Nekad je u pitanju pravna priroda (preobražajno i izvršno dejstvo) - nekad postojanje specifične pravne veze i trećeg lica (intervencijsko dejstvo), a- u trećem slučaju zakon neposredno određuje presudu kao pravno relevantnu činjenicu (činjenično

dejstvo). Činjenično dejstvo, prsuda proizvodi kada je materijalnopravnim propisima određeno da samo postojanje pravosnažne presude ima značaj pravno relevantne činjenice od koje zavisi nastupanje određenih pravnih posledica.Primeri:

1) ZOO – propisuje da sva potraživanja utvrđena pravosnažnom presudom zastarevaju u roku od 10 godina i u slučaju da za određeno potraživanje važi kraći rok zastarelosti;

2) Presuda kojom se posle smrti tužioca utvrđuje da je zahtev za razvod braka bio osnovan, dovodi do toga da preživeli bračni drug gubi pravo na nasleđivanje.

Samo konstitutivne presude imaju preobražajno dejstvo. Promena u pravnom odnosu nastupa sa pravosnažnošću presude. Ostale presude nemaju preobražajno dejstvo.Samo pravosnažna osuđujuća (kondemnatorna) presuda ima izvršno dejstvo. Pravosnažnost ovih presuda predpostavlja mogućnost njihovog (prinudnog) izvršenja. Samo izuzetno, na osnovu neposrednog zakonskog titulusa, presuda se može prinudno ostvariti i pre nastupanja njene pravosnažnosti.Pravosnažnost čini predpostavku za izvršnost, ali presuda postaje izvršna tek po proteku paricionog roka.Intervencijsko dejstvo je takvo dejstvo pravosnažne presude u novoj parnici između jedne od stranaka iz spora o kome je pravosnažno presuđeno i trećih lica, koja su u tom postupku imala:

- svojstvo umešača, - imenovanog predhodnika ili je

200

- pozvano da kao umešač stupi u parnicu.

88. GRANICE PRAVOSNAŽNOSTI (OBJEKTIVNE, SUBJEKTIVNE, VREMENSKE)Bitno obeležje parničnog postupka čine:

• dispozitivna i raspravna ovlašćenja stranaka, • dvostranačka struktura i vremenska ograničenost postupka.

Stranke:- pokreću postupak,- određuju predmet i granice odlučivanja, - obezbeđuju potrebnu procesnu građu, - raspolažu predmetom spora.

Sudska presuda utvrđuje postojanje subjektivnih prava prema njihovom stanju, u određenom trenutku razvoja postupka i između precizno određenih subjekata što mora biti uzeto u obzir – prilikom određivanja njenih dejstava.Samo u datim okvirima opravdano je važenje presude u okviru kojih moraju biti određene odgovarajuće granice.Pravosnažnost predstavlja ograničenja izražena u njenim objektivnim, subjketivnim i vremenskim granicama, izvan kojih principijelno ne bi mogla ni delovati.

I objektivne granice pravosnažnostiPresuda mora imati sledeće elemente:

1) Uvod – u kome su sadržani podaci o identitetu suda, identitetu stranaka, naznačenje da se presuda donosi u ime naroda, VPS, označenje predmeta spora, dan donošenja presude;

2) Izreka (dispozitiv, petit tenor) – presude sadrži odluku suda o usvajanju ili odbijanju tužbenog zahteva i sporednih traženja i odluku o postojanju ili nepostojanju potraživanja istaknutog radi prebijanja;

3) U obrazloženju sud navodi zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze kao i propise na kojima je zasnovao presudu.

Pravilima o objektivnim granicama pravosnažnosti, rešava se pitanje na koje se od navedenih delova presude pravosnažnost odnosi. ZPP-u ne daje izričit odgovor, ali na osnovu odredbe po kojoj „presuda koja se više ne može pobijati žalbom postaje pravosnažna ukoliko je njome odlučeno o zahtevu tužbe ili protivtužbe“ nedvosmisleno može zaključiti da je, od svih delova presude, samo odluka o tužbenom zahtevu - izreka presude, podobna za sticanje pravosnažnosti.

Objektivne granice pravosnažnosti proizilaze iz načela dispozicije.Pravosnažnost se odnosi na odluku suda o tužbenom zahtevu istaknutom u tužbi, ali i na odluku o zahtevu protivtužbe. Stavovi suda o incidentnim, prejudicijelnim pitanjima nisu obuhvaćeni pravosnažnošću, sve dok ih stranke ne učine predmetom odlučivanja u parnici (istaknu: tužilac posebnim zahtevom, a tuženi posebnom protivtužbom).Ako to nije učinjeno, čine samo elemenat procesne građe na osnovu kojeg se donosi odluka o tužbenom zahtevu.ZPP – dalje, izričito kaže da pravosnažnost stiče i odluka suda o postojanju ili nepostojanju potraživanja koje je tuženi istakao prigovorom radi prebijanja (kompenzacije), uz ograničenje da stiče priznanje samo u granicama tužbe. O eventualnoj razlici u korist protivpotraživanja, sud ne može odlučivati.

201

Ako želi odluku o celokupnom potraživanju, tuženi mora istaći kompenzacionu protivtužbu ili višak potraživanja ostvariti u samostalnoj parnici.Odstupanja od načela da pravosnažnost obuhvata isključivo odluku o zahtevima koje su stranke učinile predmetom odlučivanja u postupku:Prvo se odnosi na prekoračenje tužbenog zahteva:

1) drugostepeni sud ne vodi računa exofficio, već samo po predlogu žalioca o postojanju prekoračenja tužbenog zahteva (kao apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka), pa ako ovaj predlog ne bude istaknut u žalbi (ili žalbe ne bude, presuda stiče pravosnažnost i u onom delu, kojim je prekoračen tužbeni zahtev;(mutatis mutandis –promenivši ono što treba promeniti,tj.uz neophodne izmene, uzimajući u obzir različite okolnosti; to važi i u slučaju da stranka uopšte nije upotrebila pravni lek)

Drugi izuzetak postoji:2) u bračim i sporovima iz odnosa roditelja i dece u pogledu nekih pitanja, sud je ovlašćen da

odlučuje po službenoj dužnosti.

Treba reći da se na osnovu same izreke ne može sasvim pouzdano odrediti na koji se konkretni zahtev presuda odnosi, pa u tumačnju izreke služe elementi obrazloženja presude.

II. subjektivne granice pravosnažnostiZPP – izričito određuje da pravosnažnost presude deluje samo prema strankama, ali i prema trećim licima zbog prirode spornog prava ili pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećih lica ili kad je odredbama zakona to predviđeno.Ništa sporno, delovanje pravosnnažnosti presude inter partes nužno proizilazi iz dvostranačke organizacije parničnog postupka i iz metoda postupanja u parničnom postupku izraženom u načelu dispozicije i raspravnom načelu.Stranke su te koje učestvuju u postupku i imaju svojstvo procesnog subjekta, treća lica ne, pa samim tim samo stranke mogu imati štete i/ili koristi iz njega.Zatim postoji mogućnost da stranke same raspolažući predmetom spora (priznanjem ili odricanjem od tužbenog zahteva), određuju sadržaj pravne zaštite. Takođe,ishod spora najčešće zavisi od procesne građe koju, po pravilu, dobija od stranaka. I dejstva presude moraju biti ograničena u navedenom smislu. Uz neke izuzetke, naravno.Ti izuzeci su:

- nekad, posledica specifičnih obeležja pravnog odnosa o kome je odlučeno (sporovi o ličnom statusu), - nekad izražava princip (univerzalne i singularne) sukcesije u pravu, a - nekad u cilju obezbeđenja uslova za nesmetano ostvarivanje pravne zaštite i sprečavanje procesnih

zloupotreba.Primeri:

1) konstitutivna (ali i deklaratorna) presuda u bračnim i sporovima iz odnosa roditelja i dece deluje: erga omnes (prema svima), a ne samo prema parničnim strankama. Takvo dejstvo predstavlja posledicu specifične prirode ovih odnosa koja isključuje mogućnost da se kvalifikacija o njihovom postojanju ograniči samo na parnične stranke. Proširenje dejstva pravostanžne presude u ovim sporovima je rezultiralo ograničenjima načela dispozicije i proširenjem oficijelnih ovlašćenja suda koji o njima odlučuje.

2) Pravosnažna presuda o prenosivim subjektivnim pravima i obavezama deluje i prema univerzalnim sukcesorima stranaka. Univerzalna sukcesija predpostavlja stupanje pravnih sledbenika u sva prenosiva prava i obaveze sledbenika u sva prenosiva prava i obaveze predhodnika pa i ona utvrđena pravosnažnom presudom u parničnom postupku. Razlozi pravne sigurnosti i zaštite interesa stranaka čine osnov i opravdanje šireg delovanja presude.

202

3) Delovanje pravosnnažne presude prema singularnim sukcesorima stranaka zasnovano je na načelu da sukcesor ne može steći više prava nego što što može preneti njegov pravni predhodnik. Razlozi za ovakvo rešenje leže u težnji sprečavanja korišćenja sukcesije za ostvarivanje nedopuštenih ciljeva i zloupotreba. Tako, ako neka stranka otuđi stvar ili pravo o kome teče parnica, to ne sprečava da se parnica dovrši između istih stranaka, ali tada presuda deluje i prema licu koje je steklo stvar ili pravo. Isto važi i za zabeležbu spora izvršenoj u zemljišnim knjigama ili katastru nepokretnosti.

4) Kao šire delovanje pravosnažnosti, treba tazumeti intervencijsko dejstvo presude prema umešaču, imenovanom predhodniku ili licu obaveštenom o postojanju parnice i pozvanom da u njoj uzme uščešće.

III. Vremenske granice pravosnažnosti

Postupak je vremenski ograničen. Pravosnažnost presude prema odredbama ZPP vezuje se za činjenično stranje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave. O činjenicama koje su naknadno nastale ili prezentirane sudu, sud nije ni mogao odlučivati, tako da ne mogu ni biti obuhvaćene pravosnažnom presudom.Bitno obeležje našeg procesnog sistema, jeste, što se pravosnažnost (i prvostepena i drugostepena) presude ograničava na ono činjenično stanje, koje je utvrđeno u 1.stepenom postupku. Dopuštenost isticanja novih činjenica i dokaza u žalbi protiv presude ne rezultira, kao u nekim pravima, ponovnim raspravljanjem i odlučivenjem o tužbenom zahtevu na osnovu procesne građe formirane tek u 2.stepenom postupku. Rasprava pred 2. stepenim sudom se zakazuje samo kad 2. stepeni sud utvrdi da je zbog pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja, potrebno izvesti dokaze koji su bili izvedeni u 1.stepenom postupku. Ako, pak, instancioni sud utvrdi, da je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno utvrditi nove činjenice i izvesti nove dokaze, mora ukinuti 1.stepenu presudu i predmet vratiti 1.stepenom sudu na ponovno odlučivanje. Na ovaj način, uprkos dopuštenosti isticanja novih činjenica i dokaza, odluka o tužbenom zahtevu (i 1.stepena i 2.stepena) može biti isključivo zasnovana na onom činjeničnom stanju, koje je utvrđeno u 1.stepenom postupku.

Pravosnažnost se vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave. No, meritorna odlika se, ponekad donosi i bez održavanja glavne rasprave, pa i bez održavanja pripremnog ročišta, (presuda na osnovu priznanja ili odricanja od tužbenog zahteva, presuda zbog propuštanja).Tada trenutak zaključenja glavne rasprave prestaje biti relevantan.Relevantan može postati trenutak zaključenja pripremnog ročišta, a kada ni taj trenutak ne može biti upotrebljen za određivanje vremenske granice, ona se mora utvrditi prema momentu donošenja određene presude.Veoma je važno odrediti preciznu vremensku granicu, jer činjenice koje nastanu posle ovog momenta nisu obuhvaćene pravosnažnošću.Tako, ranije odbijen zahtev kao neosnovan, moguće je kasnije ponovo istaći, a sud ga usvojiti, jer su se izmenile činjenice od kojih zavisi osnovanost (zahtev nije bio dospeo – zahtev dospeo).

89. POJAM I PODELA PRAVNIH LEKOVA

Ustanova pravnih lekova je u uskoj vezi sa ostvarivanjem načela zakonitosti. Stvaranje uslova za pružanje zakonite pravne zaštite rešava se na dva načina:

1. Prvo - se traži da se pravilima postupka obezbede najpovoljniji uslovi za što uspešnije ostvarivanje pravne zaštite. Međutim, ma kako besprekorna, pravila postupka ne isključuju donošenje nezakonite presude.

203

Sankcionisanje ukidanjem ili promenom nezakonite presude jeste opravdanje i cilj pravnih lekova. Takođe, mogućnost kontrole sudskih odluka od strane sudova višeg ranga, pozitivno deluje i na rad sudova nižeg ranga – preventivna funkcija pravnih lekova.

2. Drugo - u najširem smislu pravni lekovi su parnične ranje ovlašćenih subjekata, kojim se, u sopstvenom ili javnom interesu, od nadležnih sudova zahteva ukidanje ili promena (preinačenje) nezakonitih sudskih odluka i donošenje novih, zakonitih.

Pravni lekovi izražavaju ideju zakonitosti, no njihovo postojanje delimično ugrožava ostvarivanje nekih drugih kvaliteta prevne zaštite – efikasno i ekonomično rešavanje sporova i pravnu sigurnost. Zato se broj pravnih lekova ograničava.Podela pravnih lekova može se izvršiti prema različitim kriterijumima:

1) redovni i vanredni – prema tome da li se njima pobijaju nepravosnažne ili pravosnažne sudske odluke. Bitno obeležje našeg parničnog postupka je sužavanje broja redovnih pravnih lekova, a povećanje broja vanrednih pravnih lekova.Redovni pravni lekovi su:

• žalba protiv presude;• žalba protiv rešenja;• prigovor platnog naloga (primena ograničena na postupak izdavanja platnog naloga).

Svi ostali pravni lekovi su vanredni:• Žalba sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje (direktna revizija);• Revizija protiv presude;• Revizija protiv rešenja;• Zahtev za zaštitu zakonitosti;• Ponavljanje postupka.

Razlike između redovnih i vanrednih pravnih lekova su brojne:

a) najznačajnije se tiču dopuštenosti. Pretpostavke za dopuštenost redovnih pravnih lekova znatno su restriktivnije od onih koji važe za vanredne.

• Prvi se mogu zasnovati na svim greškama u postupku i suđenju, kao i na razlozima koji se apriorno ne mogu pripisati pogrešnom radu suda. Uslovi za dopuštenost vanrednih pravnih lekova su sve rigorozniji (ograničava se na određene nedostatke u postupku i suđenju).

b) U postupku po redovnim pravnim lekovima naglašenija su:• oficijelna ovlašćenja instancionih sudova, a izražena su u interesu stranaka i drugih ovlašćenih

lica, da nezakonitost odluke bude što ranije sankcionisana ukidanjem ili preinačenjem, dok još nisu angažovana znatnija sredstva, vreme i rad i dok još nije nastupila pravosnažnost i posledice koje pravosnažnost donosi.

• Redovni pravni lekovi imaju suspenzivno dejstvo, vanredni ne. Parnica prestaje po donošenju drugostepene presude.

2) Suspenzivni i nesuspenzivni – podela je prema dejstvima. Ako sprečavaju nastupanje pravosnažnosti pobijane odluke, suspenzivni su. I samo trajanje rokova za izjavljivanje ovih pravnih lekova sprečava nastupanje pravosnažnosti. U našem pravu suspenzivno dejstvo imaju:

• Žalba protiv presude (samostalna i posebna);• Žalba protiv rešenja i• Prigovor protiv platnog naloga

Samostalna žalba protiv rešenja nema uvek suspenzivno dejstvo. Kao odluke o procesnim pitanjima, rešenja ne mogu steći materijalnu pravosnažnost. Zato se govori o odlaganju izvršenja, a ne odlaganju pravosnažnosti.

204

Izuzetak su meritorne odluke u formi rešenja:- platni nalog i - rešenje u parnicama zbog smetanja državine

Sprečavajući pravosnažnost pobijanih odluka pravni lekovi suspenzivnog dejstva sprečavaju i njihovu izvršnost. I kada su neosnovani, suspenzivni pravni lekovi u našem pravu sprečavaju da pobijana odluka postane pravosnažna. Šta više, rezultiraju njenim ukidanjem i donošenjem druge (potvrđujuće) odluke.Čak i nedopušteni suspenzivni pravni lekovi odlažu nastupanje pravosnažne odluke:

• do proteka roka za izjavljivanje, • do davanja izjave o odricanju ili • odustanku od pravnog leka ili • do momenta donošenja odluke o nedopuštenosti.

Ova podela odgovara podeli na redovne i vanredne pravne lekove.3) Devolutivni i remonstrativni – podela je zasnovana na tome da li se odlučivanje o pravnom leku

poverava sudu višeg ranga ili onom istom koji je doneo pobijanu odluku. Devolutivnost je u bliskoj vezi sa potrebom da se prilikom rešavanja o pravnom leku obezbedi objektivnost i nepristrasnost. Najčešće, pravni lekovi, zasnivaju se na, posrednim ili neposrednim, greškama u postupku i suđenju, pa bi se moglo postaviti pitanje objektivnosti i sposobnosti priznanja sopstvene greške, ako bi se istom tom sudu poverilo odlučivanje o pravnom leku. Takođe, sudovi višeg stepena, kao kvalifikovaniji i stručniji, daju više garancija za kvalitetnije vođenje postupka. Ovako se ostvaruje i kontrola odluka (i rada) sudova nižeg ranga, zatim načelo višestepenosti i jedinstvo pravnog sistema.

Kada se pravni lekovi zasnivaju na razlozima koji se ne mogu pripisati pogrešnom radu suda, principijelno nema smetnji da se istim sudovima poveri odlučivanje o tim pravnim lekovima. Unapred se ne može dovoditi u pitanje njihova objektivnost. No, takvih, remonstrantivnih pravnih lekova, u našem pravnom sistemu skoro da nema (predlog za ponavljanje postupka i prigovor protiv platnog naloga). Svi ostali pravni lekovi su koncipirani kao devolutivni. Drugo je pitanje, što se, zbog ograničenog broja instanci i ranga suda koji je doneo pobijanu odluku, devolutivnost, ponekad, ne može ostvariti.

Izuzev prigovora protiv platnog naloga, svi redovni pravni lekovi su devolutivni, a vanredni – ima i jednih i drugih

4) Dvostrani i jednostrani – podela je zasnovana na tome da li se stranci pruža mogućnost izjašnjavanja o pravnom leku protivnika, ili se uskraćuje. Dvostrani su izraz načela obostranog saslušanja stranaka. Izjašnjavanje o pravnom leku protivne stranke ostvaruje se ustanovom odgovora na pravni lek. Dvostrani pravni lekovi u našem pravu su pravilo, a jednostrani izuzetak (žalba protiv rešenja). Široko postavljanje pravnih lekova kao dvostranih u interesu je stranaka i drugih ovlašćenih lica, ali i u interesu efikasnosti i ekonomičnosti postupka. Pravni lek i odgovor na njega najčešće je jedina mogućnost da se sud koji odlučuje o pravnom leku upozna sa stavovima stranaka o dopuštenosti i osnovanosti pravnog leka. Naročito, što, po pravilu, sud odlučuje na nejavnoj sednici bez održavanja glavne rasprave.To čini samo:

- o žalbi protiv presude 2.stepeni sud ako oceni da je zbog pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno ponoviti već izvedene dokaze, i- kod ponavljanja postupka , kada se zakazuje posebno ročište za raspravljanje o predlogu.

O ovoj podeli se može govoriti i u drugom značenju.

205

Dvostrani bi tada bili oni koji su pod istim uslovima dostupni za obe strane (svi, osim zahteva za zaštitu zakonitosti).

5) Samostalni i nesamostalni – Ako se protiv odluke pravni lek može izjaviti neposredno po njenom donošenju ili dostavljanju, samostalan je. Ako se može podneti samo u ili uz pravni lek protiv neke naredne odluke, tada je nesamostalan. (Samo žalba protiv rešenja može biti nesamostalan pravni lek).

6) Ograničeni i neograničeni – Nema pravnog leka koji nije ograničen u određenom smislu, pa ova podela ima relativan značaj.

Ipak, kao osnov podele uzima se to: da li je u određenom pravnom leku dopušteno isticati sve (neograničeno) ili samo neke (ograničeno) nedostatke u postupku i suđenju, koji je predhodio donošenju pobijane odluke.Žalba protiv presude i žalba protiv rešenja imaju obeležje neograničenog pravnog leka u punom značenju pojma. Mogu biti zasnovani:

1. na svim nedostacima i greškama u postupku i suđenju, 2. bitnim povredama odredaba u parničnom postupku, 3. pogrešno ili nepotpuno utvrđenom činjeničnom stanju,4. pogrešnoj primeni materijalnog prava, 5. a dopušteno je i isticanje novih činjenica i dokaza.

No, ograničenja ni ovde nisu sasvim eliminisana.Žalbe protiv presuda:- na osnovu priznanja, - odricanja, - zbog propuštanja, - presude u sporovima manje vrednosti - jesu ograničeni pravni lekovi.

Postojanje neograničenih pravnih lekova izražava interes za stvaranjem najpovoljnijih uslova za što širom i potpunijom kontrolom prvostepenih odluka, a ograničenih interes za efikasnijim i ekonomičnijim ostvarivanjem pravne zaštite.

Zato su kod prvih i naglašena oficijelna ovlašćenja drugostepenog suda.

90. PRETPOSTAVKE ZA DOPUŠTENOST PRAVNIH LEKOVA

U postupku po pravnim lekovima angažuju se značajna sredstva, vreme i rad svih procesnih subjekata. Kontrola odluke u svakoj narednoj instanci čini postupak dužim, skupljim i složenijim. To su posebne pretpostavke od kojih zavisi dopuštenost pravnog leka. Ako ne udovoljava ovim uslovima smatra se nedopuštenim i odbacuje bez upuštanja u pitanje njegove osnovanosti.Bitno obeležje našeg pravnog sistema je težnja da se pravni lekovi učine dostupnim što širem krugu subjekata bez obzira na njihovo opšte ili stručno znanje. Maksimalno su ograničeni uslovi koji se odnose na sadržaj i formu, a stranka ili drugi ovlašćeni subjekt ne snosi odgovornost zbog toga što je svoj pravni lek pogrešno kvalifikovala.Dopuštenost se ceni prema njegovom sadržaju i prema prirodi odluke, koja se pobija.Odlučivanje o ispunjenju uslova i dopuštenosti pr.lekova se poverava sudu koji je doneo 1.stepenu odluku. Njemu se i podnose. Ako 1.stepeni sud ne odbaci nedopušten pravni lek, to čini sud kome je povereno odlučivanje o pravnom leku.

1) RokoviTežnja da se što pre stabilizuju pravni odnosi i obezbedi pravna sigurnost i efikasnost pravne zaštite je glavni razlog što se podnošenje pravnih lekova ograničava strogim zakonskim rokovima.

206

Tek ako je izjavljen u okvirima propisanog roka, pravni lek (uz ispunjenje ostalih uslova), može biti predmet meritornog odlučivanja. Propuštanje roka ima za posledicu gubitak prava na pravni lek. Ako se ipak podnese, smatra se neblagovremenim i odbacuje. Dužina i vrste rokova su različiti i zavise od konkretnog pravnog leka.Naše pravo, u pogledu redovnih i većine vanrednih pravnih lekova, poznaje samo jednu vrstu rokova – subjektivne rokove. Oni, po pravilu, različito počinju i ističu za svaku od parničnih stranaka, jer se računaju od momenta koji posebno nastupaju prema strankama.Neki procesni sistemi, pored ovih, poznaju i druge, objektivne rokove. Protekom ovih rokova prestaje mogućnost izjavljivanja pravnog leka. Tako se postiže istovremeno nastupanje pravosnažnosti u slučaju kada obe stranke ne koriste pravni lek.Kod nas, ZPP – samo za predlog za ponavljanje postupka, pored subjektivnih rokova – od 30 dana, određuje i objektivni koji iznosi 5 godina, računajući od dana nastupanja pravosnažnosti pobijane odluke.

Opšta pravila o rokovima i njihovom održanju primenjuju se i na pravne lekove, koji se računa od prvog narednog dana po dostavljanju odluke.Ako poslednji dan roka ističe na državni pranik, nedelju ili drugi dan kada parnični sud ne radi, rok ističe protekom prvog narednog dana (važi i za telegram, vojnici u službi, lišeni slobode, omaška suda).

Rokovi za izjavljivanje pravnih lekova jesu zakonski rokovi.

ZPP – ipak omogućuje njegovo produžavanje, i to: • primenom pravila o dopuni sadržinski nepotpune žalbe, sud određuje rok u kome se takav

pravni lek mora dopuniti, odnosno ispraviti.• Do produženja roka može doći i zbog pogrešne pouke o pravnom leku, kada se u upustvu

odredi duži rok od propisanog. Postupajući po njenu stranka može propustiti zakonski rok. Sudska praksa takav pravni lek smatra blagovremenim, ali se u nekim odlukama to ograničava samo na neuke stranke.

Teorija misli drugačije: - Takav pravni lek se mora smatrati neblagovremenim, jer je u pitanju zakonski rok, koji sud ne može produžavati. Kao kod svakog propuštanja koje rezultira prekluzijom, stranka može zahtevati vraćanje u pređašnje stanje, obrazlažući predlog greškom suda. I to važi i kad sud nije dao pouku o pravnom leku.U slučaju ispravljanja 1.stepene presude zbog nesaglasnosti između izvornika i prepisa presude – u pogledu neke odluke sadržane u izreci, rok za izjavljivanje pravnih lekova u pogledu ispravljenog dela odluke počinje teći od dana dostavljanja ispravljenog prepisa presude. Dok traje rok, pravni lek se može višekratno podnositi u vidu raznovrsnih „izmena i dopuna“.Kad je opravdano, propuštanje roka koje rezultira prekluzijom, može biti sanirano vraćanjem u pređašnje stanje.

2) Forma i sadržajPravni lekovi moraju imati određenu formu i sadržaj. Postoje procesni sistemi u kojima su ovi uslovi veoma rigorozni. U našem pravu pravni lek mora imati pismenu formu. Ostali uslovi su redukovani iz više razloga:

a) teži se stvaranju uslova za što liberalnijim korišćenjem pravnih lekova, tako da ih sa lakoćom ostvaruje i stranka koja ne raspolaže potrebnim opštim i stručnim znanjem;

b) ne postoji obavezno zastupanje stranaka od strane kvalifikovanih punomoćnika (advokata) izuzev u postupku po reviziji, direktnoj reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti.

207

c) Oficijelna ovlašćenja instancionih sudova veoma su velika.

Žalba protiv presude mora da sadrži:1. označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba;2. izjava da se presuda pobija u celini ili u određenom delu;3. razlog žalbe;4. potpis podnosioca žalbe.

Uslovi pod rb.1 i 4 se nazivaju nužnim, obligatornim, obaveznim elementima pravnog leka, a uslovi pod rb.2 i 3 su fakultativni, neobavezni elementi. Ako pravni lek ima navedene elemente smatra se potpunim i podobnim da bude predmet meritornog odlučivanja, uz ispunjenje drugih uslova, od kojih zavisi i dopuštenost žalbe.Kada je u pitanju predlog za ponavljanje postupka moraju se navesti i:

1. zakonski osnov po kom se traži ponavljanje (razlozi);2. okolnosti iz kojih proizilazi da je predlog podnesen u zakonskom roku;3. dokazi kojim se potkrepljuju navodi predlagača.

Iako je obavezni sadržaj maksimalno sužen i redukovan, ni ovaj minimum zahterva podnosilac ne mora ispuniti u momentu izjavljivanja. Ako ne postoje, to još ne podrazumeva odbacivanje. 1.stepeni sud ima obavezu da podnosioca pozove da ga u određenom roku dopuni ili ispravi ili da da propisani sadržaj. Tek, ako se tako ne postupi, pravni lek se odbacuje. Ovo se po našem ZZP – u - odnosi samo na to kada se ne može utvrditi koja se presuda pobija ili ako žalba nije potpisana.

3) Ovlašćenje za izjavljivanje(ili apstraktan pravni interes)

Podnosilac mora biti ovlšćen za izjavljivanje pravnog leka (procesna legitimacija). Ovlašćenje se daje:• subjektima na koje se odnosi pravosnažna odluka ili se predpostavlja njihov interes za pobijanjem

određenih odluka. • Ovlašćenje, u javnom interesu, ima nadležni državni ogran – javni tužilac.

Kad su u pitanju redovni pravni lekovi – javni tužilac može samostalno izjaviti žalbu, u svojstvu zakonskog intervijenta, uporedo sa strankama ili drugim ovlašćenim licima.Kada su u pitanju vanredni pravni lekovi, nadležni javni tužilac – može izjaviti samo one na koje je izričito ovlašćen (zahtev za zaštitu zakonitosti). Navedene pravne lekove ne mogu izjaviti stranke niti neki drugi subjekti.

Stranke su izričito ovlašćene:1. za podnošenje žalbe protiv presude, 2. revizije protiv presude, 3. revizije protiv rešenja, 4. za podnošenje predloga za ponavljanje postupka.

Ovlašćenje imaju i:• univerzalni sukcesori. • Umešač je, takođe, ovlašćen, pod uslovom da je stupio u parnicu do nastupanja pravosnažne

odluke. Ako stranka preduzme radnju koja je u suprotnosti sa izjavljivanjem pravnog leka (odricanje ili odustanak), pravni lek umešača je nedopušten.

U ime i za račun ovlašćenog subjekta, zakonski zastupnik takođe može izjaviti i pravni lek.

208

Pravni lek nije parnična radnja za koju se zahteva saglasnost organa starateljstva. U ime i za račun parnično sposobne stranke, pravni lek može podneti punomoćnik. Punomoćnik – advokat, može biti izričito ovlašćen za preduzimanje ove parnične radnje, ali isto i advokat sa parničnim punomoćjem.Izuzetak je predlog za ponavljanje postupka-advokat mora imati posebno punomoćje.) Za podnošenje predloga za ponavljanje postupka, advokat mora imati posebno punomoćje.

Punomoćnik koji nije advokat na osnovu parničnog punomoćja, može podnositi redovne, dok mu je za podnošenje vanrednih pravnih lekova potrebno izričito ovlašćenje stranke.Stranka može zabraniti punomoćniku podnošenje svih ili samo nekih pravnik lekova.Stranku mora zastupati advokat u postupku:

1) po reviziji i2) zahtevu za zaštitu zakonitosti.

4) Pravni interesDa bi neko lice moglo izjaviti pravni lek, zahteva se, pored apstraktnog pravnog interesa i postojanje pravnog interesa. Taj uslov se ne postavlja u pogledu javnog tužioca, jer postupa na osnovu izričitih zakonskih ovlašćenja.

Podnosilac mora imati potrebu da određena odluka bude izmenjena ili ukinuta. Smatra se da pravni interes postoji, ako je podnosilac zahteva doveden u nepovoljniji položaj od onog koji je imao pre donošenja presude.Postojanje pravnog interesa kod redovnih pravnih lekova se vezuje za uspeh ili neuspeh stranke u parnici. U meri u kojoj se presudom usvajaju zahtevi tužioca – tuženi je izgubio spor i obrnuto.Ako se presudom u potpunosti usvaja tužbeni zahtev, pravni interes ima samo tuženi. Ukoliko se tužbeni zahtev u potpunosti odbija pravni interes ima samo tužilac.Ne priznaje se pravni interes stranci čiji su zahtevi usvojeni da pobija presudu, jer je nezadovoljna njenim obrazloženjem.

5) Nepostojanje odricanja i odustanka od pravnog lekaPravni lek je nedopušten ako je podnesen od strane lica koje se odreklo ili je odustalo od pravnog leka. Po dejstvima - odricanje, odnosno odustanak, ima značaj negativne procesne predpostavke, smetnje za vođenje žalbenog postupka.Ovo se odnosi samo na redovne pravne lekove.Vanrednih pravnih lekova se ne može odreći (predlog za ponavljanje postupka).

91.ŽALBA PROTIV PRESUDE (pojam, obeležja, dopuštenosti)

Žalba protiv presude je redovan pravni lek protiv nepravosnažnih presuda 1.stepena. Dopuštena je protiv svih 1.stepenih presuda.Pravo na žalbu ima značaj ustavne garancije kojom se svakom jamči pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se rešava o njegovom pravu ili na zakonu zasnovanom interesu. Odluka o troškovima postupka smatra se rešenjem.Ako se presuda pobija samo zbog odluke o troškovima postupka, tada se ona može pobijati samo žalbom protiv rešenja.

Žalba protiv presude jeste:1. suspenzivan pravni lek. Podnošenje žalbe sprečava nastupanje pravosnažnosti. I trajanje rokova za

izjavljivanje pravnog leka ima suspenzivno dejstvo. Suspenzivnost se ograničava na pobijani deo presude.

209

2. Žalba je devolutivan pravni lek (o pravnom leku odlučuje sud višeg ranga od onog koji je doneo pobijanu presudu).

3. Žalba protiv presude je dvostrani pravni lek – omogućuje parničnoj stranci da se upozna i izjasni o pravnom leku protivnika.Sud ima obavezu da primerak blagovremene, potpune i dopuštene žalbe dostavi protivnoj stranci na odgovor u roku od 8 dana. Primerak odgovora se dostavlja i žaliocu. Neblagovremeno podnesen odgovor, sud neće razmatrati.

4. Žalba protiv presude je samostalan pravni lek i pravni lek koji nije sadržinski ograničen. Može se izjaviti iz svih razloga zbog kojih presuda može biti nezakonita.

Sadržinska ograničenja se odnose samo na presude zbog priznanja, odricanja ili propuštanja. Dopušteno je i isticanje novih činjenica i dokaza (osim za pomenute presude).Kao kod ostalih pravnih lekova, da bi se po žalbi postupalo i da bi imala propisana dejstva, zahteva se ispunjenje određenih uslova. Ako tome ne udovoljava, nedopuštena je, pa se odbacuje.

1) RokoviRok za podnošenje žalbe iznosi 15 dana, od dana dostavljanja presude parničnim strankama. U meničnim i čekovnim sporovima, kao i u sporovima male vrednosti – rok iznosi 8 dana.Prekidom postupka prestaju teći i zakonski i sudski rokovi, pa i rok za žalbu.Ako stranka za vreme prekida postupka podnese pravni lek, žalba dobija dejstvo tek od dana dostavljanja rešenja strankama o nastavljanju postupka.

Propuštanje roka ima za posledicu gubitak prava na pravni lek. Ako ipak bude podneta, žalbu će odbaciti rešenjem predsednik veća 1.stepenog suda. Ako on to propusti da učini – odbaciće je 2.stepeni sud.U slučaju opravdanog propuštanja roka, postoji mogućnost vraćanja u pređašnje stanje pod istim uslovima koji važe i za ostala propuštanja sankcionisana prekluzijom.

2) SadržajŽalba protiv presude mora da sadrži:

1. označenje presude protiv koje se izjavljuje žalba (obavezni element);2. izjavu da se presuda pobija u celini ili u određenom delu(fakultativni element);3. razlog žalbe(fakultativni element);4. potpis podnosioca žalbe(obavezni element).

Označenje presude i potpis podnosioca žalbe su nužni, obligatorni , obavezni elementi žalbe, dok su izjava da li se žalba pobija delom ili u celini i žalbeni razlozi fakultativni elementi. Ako žalba ima navedene elemente, smatra se potpunom i podobnom da bude, uz ispunjenje drugih uslova, predmet meritornog odlučivanja.Obavezni sadržaj žalbe je maksimalno sužen i redukovan, ali ni ovaj minimum, podnosilac zahteva ne mora odmah ispuniti (ne važi za advokata-odbacuje se).

• Ako se na osnovu podataka iz žalbe ne može utvrditi koja presuda se pobija, ili ako žalba nije potpisana, 1.stepeni sud će rešenjem pozvati žalioca da u određenom roku dopuni ili ispravi žalbu podneskom. Ako žalilac ne postupi po nalogu, sud će rešenjem odbaciti žalbu.

• Ako žalba ima drugih nedostataka u sadržaju, 1.stepeni sud će žalbu dostaviti 2.stepenom sudu, ne pozivajući žalioca da je dopuni ili ispravi. Razlozi: lakoća ostvarivanja pravnog leka i nestručnih stranaka.

3) Ovlašćenje za podnošenje

Stranke su izričito ovlašćene (na njih se odnose pravosnažne presude, pa im se mora obezbediti mogućnost pobijanja).Univerzalni sukcesori, takođe (univerzalna sukcesija rezultira procesnopravnom sukcesijom).

210

Umešač: javni tužilac kao umešač u javnim interesu (njegovo ovlašćenje za razliku od običnog umešaća, ne zavisi neposredno od ponašanja stranaka).Zastupnik za nesposobno parnični stranku – zakonski zastupnik (ne zahteva se saglasnost organa starateljstva), a u ime i za račun parnično sposobne stranke, punomoćnik (advokat ili ne ) sa izričitim ovlašćenjem za preduzimanje ove parnične radnje ili na osnovu parničnog punomoćja (uz uslov da mu stranka ne zabrani podnošenje žalbe).

4) Pravni interesPodnosilac, pored apstraktnog pravnog interesa, mora imati pravni interes za podnošenje žalbe. Mora imati potrebu da određena presuda bude izmenjena ili ukinuta.Smatra se da pravni interes postoji ako je presudom žalilac doveden u nepovoljniji položaj od onog koji je imao ili zahtevao stupanjem u parnicu. Postojanje pravnog interesa vezuje se za uspeh ili neuspeh stranke u parnici. U meri u kojoj se presudom usvajaju zahtevi ružioca, tuženi je izgubio spor, i obrnuto.Ako se presudom u potpunosti usvaja tužbeni zahtev, pravni interes ima samo tuženi.Ukoliko se u potpunosti odbija tužbeni zahtev, pravni interes ima samo tužilac.Ne priznaje se pravni interes stranci čiji su zahtevi usvojeni da pobija presudu jer je nezadovoljna njenim obrazloženjem.Postojanje pravnog interesa ceni se prema izreci presude , upoređivanjem njegog sadržaja sa zahtevima istaknutim u parnici. Postojanje pravnog interesa umešača ceni se prema pravnom interesu stranke kojoj se pridružio.Kao stranka, odnosno umešač, nadležni javni tužilac postupa po osnovu zakonskih ovlašćenja, tako da se na njega ne primenjuju odredbe o obaveznom postojanju pravnog interesa podnosioca žalbe.

5) Nepostojanje odricanja i odustanka od žalbe

Žalba je nedopuštena ako je podnesena od strane lica koje se odreklo ili je odustalo od podnesenog pravnog leka.Odricanje, odnosno odustanak ima negativne procesne predpostavke (procesne smetenje) za vođenje 2.stepenog postupka.

A) Odricanje od žalbe - je jednostrana, izričita i neopoziva izjava parnične stranke, kojom se odriče prava na žalbu.Osnovno dejstvo:

1. gubitak prava na podnošenje pravnog leka;2. žalba postaje nedopuštena, a3. presuda u granicama odricanja postaje formalno pravosnažna.

Odricanje je moguće tek od momenta objavljivanja, odnosno dostavljanja presude. Mogu ga izvršiti samo lica koja su ovlašćena na izjavljivanje žalbe.

• Umešač nije ovlašćen, jer takva radnja ne koristi stranci kojoj se pridružio.• Odricanje jednog ili samo nekih jedinstvenih suparničara, nema dejstvo (samo ako su ga preduzeli svi

jedinstveni suparničari).• Punomoćnik – advokat, može izvršiti odricanje na osnovu parnične punomoći, a • punomoćnik koji nije advokat, mora imati izričito ovlašćenje za preduzimanje odricanja.

U pitanju je jednostrana parnična radnja, koja se preduzima prema sudu, usmeno (na ročištu) i pismeno (iznvan ročišta). Saznanje ili pristanak druge strane nije bitno za njegovu punovažnost. Odricanje mora biti izričito. Ne može se opozvati. Ipak, ako je preduzeto od strane punomoćnika, prisutna stranka može oduzeti dejstvo ovoj radnji punomoćnika. Moguće je i delimično odricanje od pr.leka.

B) Odustanak Lice koje je izjavilo žalbu, može od nje odustati, odnosno povući je.

211

Osnovno dejstvo:• Podnesena žalba postaje nedopuštena;• A presuda u granicama povlačenja pravnog leka postaje formalno pravosnažna.

Ponekad se razlikuje subjekt koji je podneo pravni lek, od onog koje preduzima odustanak. Odustanak je dopušten sve do donošenja 2.stepene odluke.

OSTALO VAŽI SVE KAO I ZA ODRICANJE???

92. ŽALBENI RAZLOZI

Presuda se može pobijati zbog:

• Bitne povrede odredaba parničnog postupka • Pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja; • Pogrešne primene materijalnog prava.

Razlozi obuhvataju, dakle, sve pogreške koje su hipotetički moguće u procesu rešavanja spora i donošenja presude. Pravni lek je dopušteno zasnovati i na razlogu koji se ne bi mogao pripisati pogrešnom radu suda. Mogu se iznositi nove činjenice i novi dokazi , ako žalilac učini verovatnim, da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno, predložiti do zaključenja glavne rasprave.

Izuzeci:• presude na osnovu priznanja i odricanja mogu se pobijati zbog bitne povrede odredaba parničnog

postupka ili zbog toga što je izjava o priznanju, odnosno odricanju data u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare.

• Presuda zbog propuštanja ne može se pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja – isključuje se izjavljivanje pravnog leka zbog novih činjenica i dokaza.

1. Bitne povrede odredaba parničnog postupka

A) Relativno bitne povrede odredaba parničnog postupka

Odnosi se na podobnost povrede koja nema apsolutan značaj da dovede do određenih procesnih posledica.

212

Relativnio bitne povrede odredaba parničnog postupka smatraju se one povrede u pogledu kojih 2.stepeni sud ustanovi postojanje kauzalne veze. Ako to nije slučaj, povreda gubi procesni značaj. Postojanje ovih povreda ima za posledicu ukidanje pobijane presude i vraćanje predmeta 1.stepenom sudu, radi njihovog saniranja.ZPP – kaže da relativno bitna povreda odredaba parničnog post. postoji ako 1.stepeni sud nije primenio ili je nepravilno primenio neku odredbu ovog zakona, a to je bilo ili je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude.Žalba može biti zasnovana na svakoj procesnoj povredi.

2.stepeni postupak tek treba da pokaže kakav je njen značaj. Žalbeni razlog može biti svaka povreda, pa i ona za koju se u instancionom postupku utvrdi da nije ili nije mogla uticati na zakonitost presude.Do ukidanja presude, međutim, može doći samo pod uslovom da se dokaže postojanje veze između povrede i eventualne nezakonitosti presude. U drugom slučaju, radi se o (relativno) bitnim povredama parničnog postupka.

B) Apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka

Procesni i pravnopolitički sadržaj određenih odredaba parničnog postupka rezultirao je znatno oštrijim sankcionisanjem njihovih povreda.Povrede dobijaju apsolutan karakter.Sud se ne upušta u ispitivanje da li je povreda u konkretnom slučaju mogla negativno uticati na zakonitost presude (ne utvrđuje se postojanje kauzalne veze).Smatra se da samo postojanje povrede takvog (apsolutnog) karaktera rezultira navedenom posledicom.Za razliku od relativno bitnih povreda, ove povrede su, razumljivo, taksativno određene odredbom ZPP-u.

Apsolutna bitna povreda postoji u sledećim slučajevima:

1) nepropisno sastavljen sud, povreda pravila o izuzeću sudije i porotnika;2) povreda pravila o apsolutnoj nadležnosti (ne spada u sudsku nadležnost);3) odlučeno o zahtevu po tužbi podignutoj posle zakonom propisanog roka;4) povreda pravila o relativnoj nadležnosti (stvarno nadležan viši sud iste vrste ili sud druge vrste);5) odluka suda zasnovana na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka;6) protivno odredbama ZPP-u, sud doneo presudu zbog propuštanja, na osnovu priznanja ili odricanja;7) ako stranci, nezakonitim postupanjem nije data mogućnost raspolaganja pred sudom (načelo

neposrednosti, načelo obostranog saslušanja stranaka, načelo kontradiktornosti);8) povreda pravila o upotrebi jezika i pisma u postupku (sud odbio zahtev stranke);9) povreda pravila o parničnoj sposobnosti stranaka, pravila o zastupanju stranaka;10) ne bis in idem (odlučeno o zahtevu o kome je već pravosnažno presuđeno ili o kome je već zaključeno

sudsko poravnanje ili već teče parnica);11) povreda načela javnosti;12) povreda pravila o obliku i sadržaju presude (nerazumljiva presuda, protivrečna, nejasna,

neobrazložena).

Pored ovih taksativno navedenih, prihvaćeno je da i prekoračenje tužbenog zahteva (i kvalitativno i kvantitativno) jeste apsolutna bitna povreda odredaba parničnog postupka.

Sve navedene povrede se mogu grubo razvrstati u tri osnovne grupe:

povrede pravila o procesnim pretpostavkama; povrede pravila o načelima postupka; povrede pravila o odlučivanju, s tim što neke mogu pripadati različitim grupama.

213

2.stepeni sud o postojanju ovih (apsolutno bitnih povreda vodi računa po službenoj dužnosti, bez obzira da li je žalilac pravnim lekom naveo njihovo postojanje, izuzev tri povrede:

1. povreda odredaba o mesnoj nadležnosti;2. povreda odredbe o pravu stranke na upotrebu svog jezika i pisma u postupku;3. povreda pravila o obavezi suda da odlučuje u granicama tužbenog zahteva.

O ovim povredama 2.stepeni sud odlučuje isključivo po predlogu žalioca

2. Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanjeRazlog za podnošenje žalbe se odnosi na povredu obaveze 1.stepenog suda da tačno utvrdi sve relevantne činjenice od kojih zavisi osnovanost tužbenog zahteva, kao i drugih zahteva istaknutih u postupku.

Povreda može imati dva osnovna oblika:A) pogrešno utvrđeno činjenično stanje iB) nepotpuno utvrđeno činjenično stanje

pogrešno utvrđeno činjenično stanje

Činjenično stanje pogrešno je utvrđeno ako je 1.stepeni sud izveo pogrešan zaključak o postojanju neke bitne činjenice, a ona ne postoji, i obrnuto ili je neku bitnu činjenicu pogrešno utvrdio.Pogrešno utvrđeno činjenično stanje može biti posledica pogrešne ocene dokaza. 1.stepeni sud izvrši pravilan izbor bitnih (relevantnih) činjenica, pravilan izbor dokaznih sredstava, ali je, po izvedenom dokazivanju, netačno zaključio o njihovom postojanju (činjenica).Ovde postoji mogućnost meritornog odlučivanja 2.stepenog suda i preinačenja pobijane presude.

Pogrešno utvrđeno činjenično stanje može biti i posledica pogrešnog izbora dokaznih sredstava. Tada 2.stepeni sud mora ukinuti presudu i predmet vratiti 1.stepenom sudu na ponovno suđenje, jer nema ovlašćenje da u instancionom postupku utvrđuje činjenično stanje izvođenjem onih dokaza koji nisu bili upotrebljeni u 1.stepenom postupku.

nepotpuno utvrđeno činjenično stanje

Činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno ako je parnični sud propustio da utvrdi sve činjenice koje su relevantne (bitne) za donošenje 1.stepene presude.ZPP naglašva – da nepotpuno utvrđeno činjenično stanje postoji i kad na to ukazuju i nove činjenice i novi dokazi. U ovom slučaju 2.stepeni sud ukida presudu i predmet vraća 1.stepenom sudu na ponovno odlučivanje.O postojanju ovog žalbenog razloga 2.stepeni sud ne vodi računa po službenoj dužnosti. Oficijelna ovlaščenja suda, ipak, nisu ni sasvim isključena.

3. Pogrešna primena materijalnog prava

Pogrešna primena materijalnog prava postoji kada sud nije primenio odredbu materijalnog prava koju je trebalo da primeni ili kad takvu odredbu nije pravilno primenio. Dakle, dva vida:

a) sud nije primenio odgovarajuću pravnu nornu (sumpsumciona greška) ib) sud je ispravno zaključio koju pravnu normu treba primeniti, ali ju je na pogrešan način

tumačio i razumeno (interpretaciona greška)

214

To rezultira i različitim procesnim posledicama:

U prvom slučaju (sumpsumciona greška), to redovno ima za posledicu da nisu utvrđene bitne ( relevantne ) činjenice sa stanovišta pravne norme koju je, prema mišljenju 2.stepenog suda trebalo primeniti. To dalje znači da se pobijana presuda mora ukinuti i predmet vratiti 1.stepenom sudu na ponovno suđenje.

U slučaju interpretacione greške bitno je smanjena mogućnost istovremenog pojavljivanja nedostatka činjenične prirode. 1.stepeni sud je tačno odredio relevantnu normu. Prema njoj je utvrđivao činjenično stanje, ali je pogrešno razumeo pravnu normu. U ovom slučaju 2.stepeni sud ima uslove da sam reaguje i odluči u meritumu.O ovom žalbenom razlogu 2.stepeni sud vodi računa ex-officio.

nove činjenice i dokazi (beneficium novorum).Pravni lek može biti zasnovan i na novim činjenicama i dokazima. Svrha ovog razloga je u tome da ukaže na to da je činjenično stanje u pobijanoj presudi pogrešno ili nepotpuno utvrđeno.

* Jedni procesni sistemi 2.stepeni postupak ograničavaju na kontrolu zakonitosti rada 1.stepenog suda i nije dopušteno isticanje novih činjenica i dokaza.* U onim sistemima u kojim 2.stepeni postupak omogućuje ponovno raspravljanje i odlučivanje o tužbenom zahtevu nije zabranjeno isticanje novih činjenkica i dokaza. Čak i isticanje novih zahteva.

* Nove činjenice i dokazi dopušteni su i u našem pravu, ali instancioni postupak ima kontrolnu funkciju (ne može se ponovo raspravljati). Pojam obuhvata samo one činjenice i dokaze koji se tiču osnovanosti tužbenog zahteva. Nisu obuhvaćene činjenice i dokazi koji se odnose na određena procesna pitanja.

Činjenica je nova ako nije bila istaknuta u 1.stepenom postupku. Dopušteno je isticati samo one činjenice koje su postojale do momenta zaključenja glavne rasprave (proizilazi iz kontrolne funkcije 2.stepenog postupka u našem pravu).Nove činjenice ne mogu biti takve da dovode do preinačenja tužbenog zahteva, jer je preinačenje tužbe dopušteno samo do zaključenja glavne rasprave. Izričito je zabranjeno isticanje prigovora procesne kompenzacije koji nije bio upotrebljen u 1.stepenom postupku.U svakom slučaju, zabranjeno je isticanje novih zahteva. Izuzetak čini zahtev za naknadu parničnih troškova nastalih povodom žalbe.

Dokaz je nov ako nije bio predložen u 1.stepenom postupku. Pod njim se podrazumevaju dokazi koji su predloženi za utvrđivanje novih činjenica, ali i dokazi koji se odnose na činjenice istaknute i dokazivane u 1.stepenom postipku.Pravo na isticanje novih činjenica i novih dokaza ima samo savestan žalilac. On mora učiniti verovatnim da ih, bez svoje krivice, nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključivanja glavne rasprave. Sud će, prema potrebi, sprovesti uviđaj radi provere istinitosti navoda žalioca. Ne može se isticati ni prigovor zastarelosti.Napomena: 2.stepenim sudovima – beneficium novorum – treba samo izuzetno dozvoliti.Ako su usled iznošenja novih činjenica i predlaganja novih dokaza, nastali troškovi u postupku povodom žalbe, ove će troškove, nezavisno od ishoda spora nadoknaditi žalilac koji ih je predložio.

ograničenje žalbenih razloga

215

Presude zasnovane na disponiranju stranaka predmetom spora, priznanjem ili odricanjem od tužbenog zahteva, ne mogu biti pobijane, iz svih navedenih tazloga.Konkretnim disponiranjem, stranka je odredila sadržaj pravne zaštite, oslobađajući sud obaveze utvrđivanja činjeničnog stanja i primene materijalnog prava. Zato je isključena mogućnost da se 1.stepenom sudu pripišu greške u suđenju.Od svih žalbenih razloga, ove dve presude je moguće pobijati, zbog grešaka u postupku izraženih u vidu apsolutnih bitnih i relativnih bitnih povreda odredaba postupka.Ove dve presude, žalilac koji je preduzeo određeno raspolaganje, može pobijati, zato što je izjava o priznanju ili o odricanju data u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare(mane volje).

Presuda zbog propuštanja se ne može pobijati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.Presuda u sporovima male vrednosti ne može se pobijati zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, ali ni zbog relativno bitnih povreda odredaba postupka. Razlog:Efikasnije i ekonomičnije rešavanje sporova.

U svim ovim slučajevima ograničenje žalbenih razloga, rezultira zabranom isticanja novih činjenica i dokaza.Isticanje razloga zbog kojeg se određena presuda ne može pobijati, nema za posledicu odbacivanje pravnog leka kao nedopuštenog.Zabrana je ograničena na nedopuštenost žalbenih razloga, čineći nedopuštenim upuštanje instancionog suda u njihovo postojanje. Ako je pravni lek zasnovan samo na nedozvoljenim razlozima, 2.stepeni sud ga ne odbacuje, ali se ograničava na utvrđivanje onih razloga o kojim vodi računa po službenoj dužnosti.

93. GRANICE ISPITIVANJA PRESUDE POBIJANE ŽALBOM

Načelo dispozicije prate značajna oficijelna ovlašćenja 2.stepenog suda. Do pokretanja postupka dolazi po inicijativi stranke ili drugog ovlašćenog lica.Do okončanja postupka, takođe, može doći po inicijativi podnosioca, povlačenjem pravnog leka. U svemu ostalom oficijelna ovlašćenja suda su široka, doduše i nešto sužena novim ZPP-u.2.stepeni sud ispituje 1.stepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom. Međutim, ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija. 2.stepeni sud će uzeti da se presuda pobuja u delu u kome stranka nije uspela u parnici.2.stepeni sud ispituje 1.stepenu presudu u granicama razloga navedenih u žalbi. Ali, takođe, pazi po službenoj dužnosti na određene apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka, kao i na pravilnu primenu materijalnog prava. Apsolutno bitne povrede parničnog postupka na koje 2.stepeni sud pazi po službenoj dužnosti su odredbe:

- o sastavu suda;- o sudiji (izuzetog ili isključenog);- o apsolutnoj nadležnosti;- o nezakonitom raspolaganju;- o onemogućenju raspravljanja;- o stranačkoj sposobnosti i zastupanju.

Na sve ostale apsolutne bitne povrede odredaba parničnog postupka, sud vodi računa samo po predlogu podnosioca (žalioca).Isto važi i za postojanje prekoračenja tužbenog zahteva.

2.stepeni sud, pazi, po službenoj dužnosti samo da li se nedostaci odnose na stranku koja se žalila.

216

Ako je u žalbi formulisan predlog u pogledu sadržaja i vrste odluke koja se zahteva od 2.stepenog suda, sud ovim predlogom nije vezan. Može preinačiti pobijanu presudu, kada je traženo ukidanje, a ukinuti je kada je zahtevano preinačenje.Kada žalba sadrži razloge zbog kojih se određena presuda ne može pobijati, 2.stepeni sud njima nije vezan. A ako sadrži samo nedopuštene razloge, 2.stepeni sud je ne odbacuje, već se ograničava na utvrđivanje onih razloga o kojima vodi računa po službenoj dužnosti.

94. POSTUPAK I ODLUKE DRUGOSTEPENOG SUDA PO ŽALBI PROTIV PRESUDE

Postupak po žalbi se odvija u dva dela:1) pred sudom koji je doneo pobijanu presudu; i 2) pred sudom 2.stepena.

Postupak pred 1. stepenim sudom služi utvrđivanju postojanaja predpostavki od kojih zavisi dopuštenost žalbe. Ako je odgovor potvrdan, postupak delimično ima i pripremnu funkciju.

Deo postupka pred 2.stepenim sudom odnosi se na odlučivanje o osnovanosti pravnog leka, ali sasvim ne isključuje odlučivanje o dopuštenosti žalbe.

1. Postupak pred 1.stepenim sudom

Žalba se podnosi sudu koji je izrekao 1.stepenu presudu (u dovoljnom broju primeraka). Po prijemu žalbe, predsednik veća toga suda, pristupa ispitivanju blagovremenosti, potpunosti i dopuštenosti pravnog leka. U slučaju negativnog odgovora, predsednik veća žalbu odbacuje rešenjem.

Ako je odgovor pozitivan, primerak žalbe 1.stepeni sud dostavlja protivnoj stranci, koja može u roku od 8 dana, od prijema žalbe, podneti tom sudu, odgovor na žalbu. Primerak odgovora na žalbu 1.stepeni sud dostavlja žaliocu. Neblagovremeno podnet odgovor na žalbu se ne odbacuje nego se dostavlja 2.stepenom sudu koji ga uzima u obzir, ako je to moguće.Po prijemu odgovora na žalbu ili po proteku roka za odgovor na žalbu, 1.stepeni sud žalbu i odgovor na žalbu (ako je podnesen) sa svim spisima dostavlja 2.stepenom sudu.Ako se u žalbi navodi da su u 1.stepenom postupku učinjene povrede odredaba parničnog postupka, predsednik veća 1.stepenog suda mora dati objašnjenje povodom navoda iz žalbe, a po potrebi i sprovesti izviđaje radi provere njihove istinitosti. Razlog:Što efikasnije vođenje postupka pred 2.stepenim sudom.

2. Postupak pred sudom 2.stepena

Ovo je deo postupka rezervisan za raspravljanje i odlučivanje o osnovanosti žalbe i zakonitosti pobijane presude. No, i u ovom delu postupka je moguće odlučivanje o dopuštenosti žalbe i odbacivanje pravnog leka (ako svoj posao nije dobro obavio 1.stepeni sud).Kada se spisi predmeta dostave 2.stepenom sudu, predsednik žalbenog veća određuje sudiju izvestioca. Izvestilac ima zadatak da se bliže upozna sa predmetom i pripremi (usmeno ili pismeno) izveštaj veću, radi razmatranja predmeta. U tom cilju, ovlašćen je da zahteva izveštaj 1.stepenog suda o postojanju britnih povreda odredaba parničnog postupka, kao i da traži, radi utvrđivanja tih povreda, sprovođenje izviđaja.

217

2.stepeni sud, po pravilu, o žalbi odlučuje bez rasprave. Usmenu raspravu zakazuje samo izuzetno:

kad nađe da je radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja potrebno ponoviti već izvedene dokaze; kada je u istoj parnici 1.stepena presuda već jedan put ukinuta, a pobijana presuda se zasniva na

pogrešnom i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred 1.stepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Na raspravu se pozivaju stranke, odnosno njihovi zakonski zastupnici ili punomoćnici, kao i oni svedoci i veštaci za koje sud odluči da se saslušaju.Ako sa rasprave izostane jedna ili obe stranke, sud će odlučiti o žalbi i doneti odluku uzimajući u obzir naročito ono što je izneto u žalbi i u odgovoru na žalbu (ako je podnesen).

Rasprava počinje izveštajem sudije izvestioca, koji izlaže stanje stvari ne dajući svoje mišljenje o osnovanosti žalbe. Posle toga čita se presuda ili deo presude koji se pobija žalbom, a po potrebi i zapisnik o glavnoj raspravi pred 1.stepenim sudom. Onda žalilac obrazlaže svoju žalbu, a protivna strana odgovor na žalbu. Stranke na raspravi mogu iznositi nove činjenice i dokaze, uz uslov da to učine verovatnim, da ih, bez svoje krivice, nisu mogle izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. Ne može se nastaviti raspravljanje po novim dokazimai predlozima, već samo po onim koji su već bili predloženi.Odredbe o raspravi i postupku pred 1.stpenim sudom shodno se primenjuju i na raspravu i postupak pred 2.stepenim sudom.

Prema ZPP-u, 2.stepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave:1) odbaciti žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu; 2) odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi 1.stepenu presudu; 3) ukinuti presudu i uputiti predmet 1.stepenom sudu na ponovno suđenje; 4) ukinuti 1.stepenu presudu i odbaciti tužbu; 5) preinačiti 1.stepenu presudu i odlučiti o zahtevima stranaka.

On može ukinuti 1.stepenu presudu i samo u pogledu iznosa tužbenog zahteva, a ne i osnova: (uvedena je neka vrsta 2.stepene međupresude).2.stepeni sud nije vezan predlogom tužbe.Prema prirodi odlučivanja 2.stepena odluka može biti u formi presude ili rešenja.Odluke kojima se ukida pobijana presuda ili odbacuje pravni lek imaju procesnopravni karakter i donose se u formi rešenja. Izražavaju kasatorna ovlašćenja 2.stepenog suda.Odluke kojima se odlučuje u meritumu (odluka o odbijanju žalbe kao neosnovane i odluka o preinačenju presude) donosi se u formi presude. U ovom slučaju odluka izražava reviziona ovlašćenja suda višeg ranga:

1) neblagovremenu, nepotpunu ili nedopuštenu žalbu, 2.stepeni sud odbacuje rešenjem. Ovu odluku, pre svega, donosi 1.stepeni sud. Odlučivanje 2.stepenog suda poprima supsidijarni (rezervni) karakter, jer je ograničeno na slučajeve kada je 1.stepeni sudija pogrešno zaključio da je žalba dopuštena.

2) Odluka o odbijanju žalbe kao neosnovane i potvrđivanju 1.stepene presude, rezultat je kontrole osnovanosti prvnog leka. 2.stepeni sud donosi ovu odluku kada utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih se presuda pobija, kao ni oni razlozi o kojima vodi računa po službenoj dužnosti. O odbijanju žalbe odlučuje se novom presudom. Odluka ima meritoran karakter.

3) Do ukidanja presude i vraćanja predmeta 1.stepenom sudu na ponovno suđenje dolazi zbog postojanja određenih bitnih povreda odredaba parničnog postupka i nedostataka u činjeničnom stanju,

218

na kojima je zasnovana ukinuta presuda. Odlučuje se rešenjem. Postojanje relativno bitnih povreda redovno ima za posledicu ovu vrstu odlučivanja. Kada je u pitanju postojanje apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka, one moraju biti takve da ne predstavljaju smetnju koja čini nedopuštenim vođenje postupka i odlučivanje o tužbenom zahtevu. Ako se apsolutno bitna povreda parničnog postupka odnosi na:

povredu pravila o stranačkoj i parničnoj sposobnosti ili odredaba o zastupanju stranaka, do ove odluke dolazi, samo pod uslovom da je povredu moguće

otkloniti ili je već sanirana. Do ove vrste odlučivanja dovodi i kvalitativno prekoračenje tužbenog zahteva.

Kada je u pitanju kvantitativno prekoračenje tužbenog zahteva, 2.stepeni sud će ukinuti 1.stepenu presudu u delu u kome je prekoračen tužbeni zahtev. Do ukidanja presude i vraćanja predmeta 1.stepenom sudu dolazi i zbog nedostataka u činjeničnom stanju. Odnosno, zbog novih činjenica i novih dokaza, a radi pravilnog utvrđivanja činjeničnog stanja. Ovu odluku (rešenje), 2.stepeni sud će doneti i kad je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje bilo nepotpuno utvrđeno.

Postupak se vraća u stadijum glavne rasprave onom 1.stepenom veću koje je donelo ukinutu presudu. Ako posumnja u objektivnost tog veća, 2.stepeni sud određuje da se nova rasprava održi pred drugim većem. Ako je presuda ukinuta zbog relativne nenadležnosti, predmet se vraća nadležnom sudu.U obrazloženju presude, odnosno rešenja, 2.stepeni sud treba da ceni žalbene navode od značaja i da navede razloge koje je uzeo po službenoj dužnosti.Ako presudu ukida 2.stepeni sud će, zavisno od razloga ukidanja, u obrazloženju navesti:

sve odredbe koje su povređene, u čemu se povrede sastoje i sve uočene nedostatke od uticaja na donošenje pravilne odluke; odnosno, navešće u čemu se

sastoje nedostaci i zašto su nove činjenice i dokazi važni i od uticaja za donošenje pravilne odluke; odnosno, ukazaće zašto su nove činjenice i dokazi od uticaja za donošenje pravilne odluke.

4) 2.stepeni sud , rešenjem, ukida 1.stepenu presudu i odbacuje tužbu u slučaju postojanja onih procesnih smetnji (apsolutno bit. povr. odred. p.post.), koje čine nedopuštenim vođenje parničnog postupka i odlučivanje o tužbenom zahtevu:

a) apsolutna nenadležnost;b) litispendencija i presuđena stvar;c) odlučeno o zahtevu po tužbi koja je podneta posle zakonom propisanog roka;d) ako postoji neki neotklonjiv nedostatak u stranačkoj ili parničnoj sposobnosti ili u zastupanju

stranaka.5) Preinačenje presude znači njeno ukidanje i istovremeno donošenje nove odluke o tužbenom

zahtevu. Razlozi:

a) ako je na osnovu rasprave utvrdio drugačije činjenično stanje nego ono u 1.stepenoj presudu;

b) ako je 1.stepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka 1.stepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima;

c) ako je 1. stepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica, a na tim činjenicama je zasnovana presuda;

219

d) ako smatra da je činjenično stanje u 1.stepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je 1.stepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo;

e) ako utvrdi da je 1.stepenom presudom kvantitativno prekoračen tužbeni zahtev.Donošenje meritorne odluke od strane 2.stepenog suda, ne ugrožava kontrolnu funkciju instancionog suda, jer se on nalazi u istom položaju u kojem je bio 1.stepeni sud. Nova presuda nije zasnovana na drugačijoj činjeničnoj osnovi u odnosu na 1.stepenu. Ovo se odnosi na razloge pod (b) i (c).Zabrana je izričito formulisana: “ Drugostepeni sud ne može preinačiti presudu na štetu stranke koja se žalila, ako je samo ona izjavila žalbu“(reformatio in peius).Dodatno tumačenje: 2.stepeni sud može dosuditi manje ili sasvim odbiti ono što je zahtevano žalbom, ali ne može dosuditi manje od onog što je dosudio 1.stepeni sud.

Donošenje i sadržaj 2.stepene odlukePrimenjuju se ista pravila kao ona što se odnose na 1.stepenu presudu.U obrazloženju presude, odnosno rešenja, viši sud ceni žalbene navode koji su od značaja za donošenje presude. Navodi i razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti. ( dalje o obrazloženju: kraj prethodne i početak ove strane).Po donošenju presude, 2.stepeni sud je dužan vratiti spise 1.stepenom sudu u roku od 30 dana, od dana donošenja odluke (da dovoljnim brojem prepisa za stranke ili druga zainteresovana lica).

1.stepeni sud je dužan da odmah po prijemu rešenja 2.stepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku do 30 dana od dana prijema rešenja 2.stepenog suda.

Prvostepeni sud je dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao drugostepeni sud u svom rešenju.*************** *************** **************REZIME( O ŽALBI):

Načelo dispozicije stranaka dolazi do punog izražaja i u odredbama vezanim za ovaj institut.Naime, u žalbi se mogu iznositi nove činjenice i predlagati novi dokazi, samo ako žalilac učini verovatnim da ih, bez svoje krivice, nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja rasprave(član 359, stav 1. ZPP).Više se ne mogu u žalbi iznositi prigovor zastarelosti i kompenzacioni prigovor (stav3. ZPP).Ove novine će sprečiti dosadašnje zloupotrebe procesnih ovlašćenja.Razlozi zbog kojih se presuda može pobijati nisu izmenjeni, ali kada su u pitanju bitne povrede, koje se odnose na svojstvo stranke i zastupanje, one se sada moraju odnositi na stranku koja se žali.Sastav suda i sudije spojeni su u jednu tačku i dopunjeni u skladu sa institutima isključenja i izuzeća.Nadalje, sadržina tačke 12, člana 361. ZPP, koja govori o nedostacima presude, zbog kojih se ona ne može ispitati, zbog tačno nabrojanih razloga, više ne predstavlja apsolutno bitnu povredu, zbog koje se presuda mora ukinuti.Uvedeni su rokovi od 8 dana za dostavljanje spisa sa odlukom prvostepenog suda drugostepenom sudu, kada su ispunjeni uslovi predvidjeni odredbom člana 367, stav 1. ZPP. Jedna od najbitnijih izmena, sadržana u članu 369, stav 2. ZPP, odnosi se na obavezu drugostepenog suda da zakaže raspravu i odluči o žalbi i zahtevima stranaka, kada je u istoj parnici prvostepena presuda već bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpuno utvrdjenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka.Pri ovakvom zakonskom ovlašćenju sudova, stranke sada sasvim sigurno imaju izvestan kraj postupanja u rešenju spornog odnosa.

220

Nadalje, sa sigurnošću će moći da se utvrdi da li u konkretnom slučaju prvostepeni sud nije postupao po nalozima drugostepenog suda, prilikom prvog ukidanja ili u drugostepenoj odluci nalozi nisu dati adekvatno i ne sadrže sve što je potrebno navesti u smislu odredbe člana 382, stavovi 2. i 4. ZPP.Pored efikasnijeg sudjenja, izbeći će se zloupotrebe procesnih ovlašćenja i mnogo objektivnije utvrditi stručnost i savesnost sudskog kadra.Uvedena je obaveza drugostepenog suda da vrati spise prvostepenom sudu u roku od 30 dana od dana donošenja odluke (član 383. ZPP), a prvostepenog suda da, po prijemu rešenja drugostepenog suda zakaže ročište za glavnu raspravu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda (član 384. stav 1. ZPP). Rasprava pred drugostepenim sudom po žalbi održaće se i ako izostane jedna ili obe strane, koje su uredno pozvane, a činjenice i dokazi se mogu iznositi pred sudom samo u okviru ovlašćenja iz člana 359. ZPP, ako ih bez svoje krivice nije mogao izneti tj. predložiti do zaključenja glavne rasprave. Novina je i da drugostepeni sud presudu može ukinuti samo u pogledu iznosa tužbenog zahteva, ako nadje da u pogledu osnova ne ostoje razlozi za ukidanje odluke.Ovo će doneti veću pravnu sigurnost strankama i sudjenje učiniti ekonomičnijim, jer će se izbeći ponovna utvrdjenja ili veštačenja vezana za osnov. U slučaju prekoračenja, kad je dosudjeno više od traženog, presuda će se samo ukinuti u ovome delu, a ako je odlučeno o nečem drugom u odnosu na traženo, presuda se ukida i vraća na ponovno sudjenje.Tako je u potpunosti razgraničeno postupanje suda zbog prekoračenja u pogledu visine zahteva od prekoračenja u pogledu samog zahteva.

95. ŽALBA SA ALTERNATIVNIM PREDLOGOM ZA REVIZIJSKO ODLUČIVANJE ( DIREKTNA REVIZIJA)

Ovo je: - devolutivan;- ograničen;- dvostran;- suspenzivan pravni lek

Ovo je pravni lek sa dvostranom pravnom prirodom jer u sebi sadrži i žalbu i reviziju. Samim tim, ona može biti u zavisnosti od ispunjenih uslova, vanredan ili redovan pravni lek. Te dve mogućnosti su alternativno postavljenje, pa ukoliko su ispunjeni zakonom predviđeni uslovi, onda je to vanredan pravni lek (direktna revizija), a ako nisu, onda je to redovan pravni lek (žalba protiv presude).

Protiv 1.stepene presude protiv koje je dozvoljena revizija, stranke mogu izjaviti žalbu Vrhovnom sudu Srbije u roku od 15 dana od dana dostavljanja presude, ako stranka u žalbi predloži da o ovom leku odlučuje Vrhovni sud Srbije, a protivna stranka se sa tim složi (saglasi).

Presuda se može pobijati ovim pravnim lekom ako su ispunjeni sledeći uslovi:1) da je u pitanju parnica u kojoj je dopuštena revizija;2) da obe strane zastupa advokat;3) da se stranke saglase; i 4) da je u pitanju veći broj predmeta.

Pravni lek je dopušten protiv 1.stepene presude.

221

Žalba se izjavljuje sudu koji je izrekao 1.stepenu presudu (u dovoljnom broju primeraka). Žalbu 1.stepeni sud dostavlja na obavezan odgovor suprotnoj stranci uz obaveštenje da se u odgovoru na žalbu može saglasiti da o ovoj žalbi odlučuje Vrhovni sud Srbije.1.stepeni sud će po prijemu odgovora na žalbu, ukoliko je žalba blagovremena, potpuna i dopuštena, dostaviti žalbu i odgovor na žalbu sa svim spisima 2.stepenom sudu. 2.stepeni sud će ako ne odbaci žalbu, predmet dostaviti Vrhovnom sudu Srbije.

1.stepeni sud pošto ispita gore navedene uslove, predmet upućuje Vrhovnom sudu Srbije koji će, u veću od 3-oje sudija odlučivati o dopuštenosti pravnog leka direktne revizije, odnosno, ispituje da li su ispunjeni formalni uslovi.Ako se stranka:

- u odgovoru na žalbu ne saglasi da o izjavljanom pravnom leku neposredno odlučuje vrhovni sud Srbije, ili

- stranke nije zastupao advokat u postupku po ovom pravnom leku, 2.stepeni sud odlučiće o žalbi na 1.stepenu presudu po opštim pravilima.Ako se protivna stranka saglasi da o pravnom leku odlučuje Vrhovni sud Srbije, Vrhovni sud Srbije prihvati da o njemu odlučuje, zbog ujednačenja sudske prakse, zauzimanjem stava o nekom pravnom pitanju, smatra se da je žalba protiv 1.stepene presude povučena.O osnovanosti ovog pravnog leka odlučuje veće sastavljeno od 5 sudija. Na ovaj način, presuda se može pobijati samo zbog:

1. pogrešne primene materijalnog prava i 2. apsolutno bitne povrede odredaba postupka, koje se tiču nezakonitog raspolaganja stranaka.

Vrhovni sud Srbije ispituje pobijanu presudu u granicama razloga navedenih u ovom pravnom leku. Odluka se donosi u roku od 3 meseca od dana prijema predmeta u Vrhovni sud Srbije.Vrhovni sud Srbije može odbiti ovaj pravni lek i potvrditi 1.stepenu presudu ili preinačiti 1.stepenu presudu (usvajanjem žalbe).

Zaključak:

XXVIII glava uvodi novi vanredni pravni lek, poznat u uporednom pravu, čiji osnov se može naći i u preporuci P(84) 5, glava IV, stav 7, tačka d.Svoje opravdanje nalazi u potrebi za ujednačavanjem sudske prakse, razmatranjem nekog spornog pitanja, koje je bitno u konkretnoj situaciji, pre svega za nekog od učesnika u postupku.Nalaženjem sporazuma stranaka da preskoče redovni pravni lek, žalbu i direktno se obrate Vrhovnom sudu i u mnogo kraćem vremenskom periodu dodju do njegovog pravnog stanovišta, omogući će strankama u postupku da se opredele u postupanjima za eventualne buduće parnice.Procedura je propisana odredbama članova 389-393.ZPP, a u slučaju da Vrhovni sud Srbije utvrdi da nema uslova da postupa po ovome pravnom leku, postupak će se nastaviti po pravilima za žalbeni postupak.Ovaj pravni lek će svoju primenu najčešće naći kod pravnih lica, koja imaju veći broj mogućih parnica, pri čemu će odluka po direktnoj reviziji opredeliti tužioca da li da udje u spor. Zakon donosi i novinu, koja se odnosi na funkcionisanje apelacionog suda.On će imati ovlašćenja da dozvoli reviziju i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom i kad je potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili je neophodno novo tumačenje prava (član 395. ZPP).Ova odredba primenjivaće se tek kad počne rad apelacionih sudova.Pri postupku revizije predvidjeni su rokovi u kojima se mora postupati u pojedinim fazama, radi efikasne procedure (član 402. zpp)

222

Revizijski sud neće obrazlagati presudu u kojoj se ponavljaju žalbeni razlozi, jer se ne bi postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenju tumačenja prava (član 405, stav 2. ZPP).Takva odredba u smislu preporuka Saveta Evrope svakako će omogućiti da se sudije kasacionog suda rasterete bespotrebnog ponavljanja istih ili sličnih pravnih obrazloženja.

96. REVIZIJA PROTIV PRESUDE

Revizija protiv presude je:1. vanredan;2. nesuspenzivan;3. najčešće devolutivan;4. ograničen i 5. dvostran pravni lek,

koji je dopušten protiv pravosnažnih 2.stepenih presuda.

Prihvaćena je tzv.“zabrana preskakanja instanci“. Revizija je dozvoljena ako je predhodno bila izjavljena žalba o kojoj je 2.stepeni sud odlučio presudom (izuzetak: „tzv.direktna revizija“).

Revizija je devolutivan pravni lek. O reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije. Mada, do početka rada Apelacionih sudova, kada u prvom stepenu odlučuje nadležni okružni sud, revizija ima svojstvo remonstrativnog pravnog leka.

Revizija je dopuštena protiv presuda koje su već stekle pravosnažnost, tako da, po definiciji, ne može imati suspenzivno dejstvo. ZPP – posebno naglašava da revizija ne zadržava izvršenje pravosnažne (kondemnatorene) presude protiv koje je izjavljena.Ograničenost revizije dvojako je izražena. Ograničenja se odnose na pobijanje određenih 2.stepenih presuda. Revizioni razlozi su, takođe, ograničeni.Ima obeležje dvostranog pravnog leka. Primerak blagovremene, potpune i dopuštene revizije dostavlja se protivnoj stranci, koja u roku od 15 dana od dana dostavljanja pravnog leka može dati odgovor.

Dopuštenost revizije

Revizija nije dopuštena protiv pravosnažnih presuda donesenih u 1.stepenu (izuzetak: direktna revizija). Nije dopuštena ni protiv presuda donetih:

1) u sporovima male vrednosti;2) u sporovima zbog smetanja državine;3) kao i protiv presude u bračnim sporovima.

Nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravosnažne presude ne prelazi 500.000,00 dinara.

Nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.00,00 dinara.Međutim, u određenim sporovima revizija je dopuštena bez obzira na vrednost predmeta spora:

1. u parnici o pravu na izdržavanje ili o pravu na ukidanje izdržavanje;2. u sporovima o pravu na naknadu štete zbog izgubljenog izdržavanja usled smrti davaoca

izdržavanja;

223

3. u imovinskim sporovima nastalim iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojim se pravna i fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta, stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom tržištu ili se na drugi način narušava jedinstvo tržišta, uključujući i parnicu o naknadi štete tim prouzrokovane;

4. u sporovima protiv autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalazaka i tehničkih unapređenja, uzoraka, modela i žigova, firme ili naziva, kao i u sporovima iz nelojalne utakmice i monopolističkog ponašanja – kad se odnose na imovinskopravni zahtev.

Neblagovremenu reviziju (rok od 30 dana od dana dostavljanja presude) odbacuje predsednik veća 1.stepenog suda, bez održavanja ročišta.

Revizija mora (isto kao žalba) da sadrži:1) označenje presude koja se pobija;2) izjavu da se presuda pobija u celini ili u određenom delu;3) razloge revizije i4) potpis podnosioca

Pod brojem 1 i 4 su nužni elementi, stavke pod brojem 2 i 3 su fakultativni elementi.Ako ne sadrži nužne elemente, odbaciće se 1.stepeni sud.

Revizija se ne može izjaviti:- ako je izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije;- ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat;- ako je izjavilo lice koje je odustalo od revizije;- ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije;- ako je revizija izjavljena protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti.

Razlozi za podnošenje revizije

Bitno obeležje revizije je što se po ovom pravnom leku, kontrola pobijane presude ograničava na pravna pitanja.

Revizija se može izjaviti:

- zbog apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka, osim one o relativnoj nadležnosti;- ako je sud u toku postupka nepravilno primenio ili nije primenio neku odredbu ZPP-u, a to je bilo ili

je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne presude;- zbog pogrešne primene materijalnog prava;- zbog prekoračenja tužbenog zahteva, ali samo ako je ta povreda učinjena u postupku pred 2.stepenim

sudom.

Postojanje ostalih, relativno bitnih povreda odredaba parničnog postupka, može imati značaj razloga za izjavljivanje revizije, ali pod uslovom da je ova povreda nastala u postupku pred 2.stepenim sudom.

Revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja. Ne mogu se isticati nove činjenice i novi dokazi.

Granice ispitivanja presude pobijane revizijom

Revizija jeste ograničen pravni lek, međutim, i u tim granicama revizioni sud raspolaže znatnim ofcijenim ovlašćenjima. Do pokretanja postupka dolazi po inicijativi advokata stranke.

224

Povlačenjem revizije može doći do okončanja, na inicijativu istog subjekta.Revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji. No, sud, po službenoj dužnosti pazi na apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka, koja se odnosi na stranačku sposobnost i zastupanje, kao i na pravilnu primenu mateijalnog prava.Revizioni sud, po službenoj dužnosti, pazi samo ako se nedostaci odnose na stranku koja je izjavila reviziju.

Ako je u reviziji formulisan predlog u pogledu sadržaja, vrste odluke koja se zahteva od revizionog suda, sud ovim predlogom nije vezan. Pobijanu presudu može preinačiti, iako je traženo ukidanje i obrnuto.

Ako revizioni sud utvrdi da revizija sadrži samo nedopuštene razloge, revizioni sud je ne odbija, već se ograničava na utvrđivanje onih razloga o kojima vodi računa ex-officio. Tek, ako nema ni takvih razloga, revizioni sud će presudom odbiti reviziju kao neosnovanu.

Postupak po reviziji

Deo postupka se odvija pred sudom koji je izrekao 1.stepenu presudu. Njemu se i podnosi revizija. Funkcija ovog suda je da ispita postojanje pretpostavki od kojih zavisi dopuštenost revizije i preduzima radnje za što uspešniju pripremu postupka.Neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbacuje predsednik veća 1.stepenog suda bez održavanja ročišta.Ako ispunjava uslove, revizija se dostavlja protivnoj stranci i javnom ružiocu nadležnom za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, u roku od 8 dana. Javnom tužiocu dostavlja i prepis presude protiv koje je revizija izjavljena.Protivna stranka, u roku od 15 dana od dana dostavljanja revizije 1.stepenom sudu, može podneti odgovor na reviziju. Po prijemu odgovora ili isteku roka za odgovor, predsednik veća 1.stepenog suda, reviziju i odgovor na reviziju, dostavlja sa svim spisima revizijskom sudu, preko 2.stepenog suda, u roku od 15 dana.Kada primi reviziju, sa svim raspoloživim spisima, predsednik revizionog veća iz svog sastava određuje sudiju izvestioca. Izvestilac ima zadatak da se bliže upozna sa predmetom i pripremi (usmeno ili pismeno) izveštaj veću radi razmatranja predmeta.U tom cilju ovlašćen je da zahteva izveštaj od 1.stepenog i 2.stepenog suda o postojanju povrede odredaba postupka, kao i da traži, radi utvrđivanja tih povreda, sprovođenje izviđaja.

Revizioni sud (Vrhovni sud Srbije) o reviziji odlučuje bez rasprave, na zatvorenoj sednici veća.

Odluke revizionog suda

Kao i žalbeni i revizioni sud raspolaže kasatornim i revizionim ovlašćenjima, s tim što se reviziona ovlašćenja ovom suda bitno sužuju.

Preinačenje 2.stepene presude može biti samo reakcija na pogrešnu primenu materijalnog prava.Daskle, revizioni sud u sednici veća može:

1) odbaciti žalbu kao neblagovremenu, nepotpunu ili nedopuštenu;2) odbiti reviziju kao neosnovanu i potvrditi pobijanu presudu;3) ukinuti 1.stepenu ili 2.stepenu odluku i predmet vratiti 1.stepenom ili 2.stepenom sudu na ponovno

suđenje, a reviziju usvpjiti;4) ukinuti pobijanu presudu i odbaciti reviziju;5) preinačiti pobijanu presudu (usvojiće reviziju).

225

Takođe, može ukinuti 1.stepenu presudu i samo u pogledu iznosa tužbenog zahteva, a ne i osnova tužbenog zahteva (neka vrsta revizione međupresude).Prema prirodi odlučivanja, revizijska odluka može biti u formi rešenja ili presude.

Odluka kojom se ukida pobijana presuda ili odbacuje pravni lek ima procesnopravni karakter i donosi se u formi rešenja. Izražava kasatorna ovlašćenja suda.Odluke kojima se odlučuje u meritumu (2) i (5) donose se u formi presude. U ovom slučaju odluka izražava reviziona ovlašćenja Vrhovnog suda Srbije.

1. neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu presudu, revizioni sud odbacuje rešenjem (ako to već nije učinio 1.stepeni sud).

2. Ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni oni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti, revizioni sud će presudom odbiti reviziju kao neosnovanu i potvrditi 2.stepenu presudu. Odluka ima meritoran karakter i rezultat je kontrole osnovanosti pravnog leka (revizije).

3. Do ukidanja presude i vraćanja predmeta na ponovno suđenje dolazi zbog postojanja propisanih apsolutno bitnih povreda odredaba parničnog postupka, zbog kojih se može izjaviti revizija; u slučaju pogrešne primene materijalnog prava i zbog kvalitativnog prekoračenja tužbenog zahteva pred 2.stepenim sudom.

Ako utvrdi da postoji bitna povreda odredaba PP zbog kojih se revizija može izjaviti (izuzev povreda odredaba o apsolutnoj i relativnoj nenadležnosti, ili je odlučeno o zahtevu po tužbi posle roka litispendencije, ili u slučaju ne bis in idem), revizioni sud će rešenjem ukinuti u celini ili delimično presudu 2.stepenog ili 1.stepenog suda ili samo presudu 2.stepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću 1.stepenog ili 2.stepenog suda, odnosno drugom nadležnom sudu.

Ako revizioni sud nađe da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje nepotpuno utvrđeno i da zbog toga nema uslova za preinačenje, rešenjem će usvojiti reviziju, ukinuti u celini ili delimično pobijanu presudu 1.stepenog ili 2.stepenog suda ili samo presudu 2.stepenog suda i predmet vratiti na ponovno suđenje istom ili drugom veću 1.stepenog, odnosno 2.stepenog suda.

Ako je 2.stepenom presudom kvalitativno prekoračen tužbeni zahtev (odlučeno o nečem drugom), revizioni sud će ukinuti 2.stepenu presudu i vratiti predmet na ponovno suđenje.

4. Ako je u postupku pred 1.stepenim ili 2.stepenim sudom učinjena neka od apsolutno bitnih povreda odredana parničnog postupka, koja se tiče apsolutne nenadležnosti, litispendencije, pravila ne bis in idem ili je odlučeno o zahtevu po tužbi posle isteka zakonskog roka, revizioni sud će ukinuti rešenjem donesene odluke i odbaciti tužbu.

5. Preinačenje podrazumeva ukidanje pobijane presude i istovremeno donošenje nove odluke o tužbenom zahtevu.

Razlozi: ako revizioni sud utvrdi da je materijalno pravo pogrešno primenjeno (bilo da je reč o

supstancionoj ili interpretativnoj greški) i kvantitativno prekoračenje tužbenog zahteva od strane 2.stepenog suda (dosuđeno više nego

štoje traženo).

Donošenje meritorne odluke od strane revizionog suda ne ugrožava kontrolnu funkciju instancionog suda, jer se on nalazi u istom onom položaju u kome se nalazio 2.stepeni sud. Nova presuda nije zasnovana na drugačijoj činjeničnoj osnovi u odnosu na 2.stepenu.

226

Kad je u pitanju drugi razlog preinačenja presude, treba reći, da ovde, zapravo, revizioni sud ukida 2.stepenu presudu u delu u kome je prekoračen tužbeni zahtev.U obrazloženju presude, odnosno rešenja, revizioni sud treba da oceni razloge koji su bili od odlučnog značaja za njegovu odluku, kao i da označi razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti.

Odluka revizionog suda dostavlja se 1.stepenom sudu preko 2.stepenog suda u roku od 30 dana od dana donošenja odluke. Primerak odluke se dostavlja i javnom tužiocu.1.stepeni sud je dužan da odmah po prijemu rešenja revizionog suda, zakaže ročište za glavnu raspravu u roku od 30 dana od dana prijema rešenja revizionog suda.

1.stepeni sud je dužan da izvede sve parnične radnje i da raspravi sva sporna pitanja na koja je ukazao revizioni sud u svom rešenju.

97. REVIZIJA PROTIV REŠENJA

Po svojim osnovnim obeležjima, revizija protiv rešenja odgovara reviziji protiv presude.U postupku povodom ovog pravnog leka shodno se primenjuju odredbe o reviziji protiv presude.

U pitanju je:• vanredan, • nesuspenzivan,• devolutivan, • ograničen i • dvostran pravni lek.

Revizija se može izjaviti protiv onih rešenja 2.stepenog suda kojima je postupak pravosnažno okončan.

Revizija protiv rešenja nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv presude.

Revizija je uvek dozvoljena protiv rešenja 2.stepenog suda, kojim se izjavljena žalba odbacuje, odnosno kojim se potvrđuje rešenje 1.stepenog suda o odbacivanju revizije.Revizija je uvek dozvoljena i protiv rešenja 2.stepenog suda kojim je pravosnažno odlučeno o predlogu za ponavljanje postupka.

PODSETNIK:Rešenjem se meritorno odlučuje:

1) u postupku zbog smetanja državine;2) u postupku izdavanja platnog naloga;3) prilikom određivanja troškova postupka;

227

4) prilikom izricanja novčanih kazni zbog ometanja rada suda.

OSTALO VIDETI REVIZIJU PROTIV PRESUDE !

98. ZAHTEV ZA ZAŠTITU ZAKONITOSTI

Zahtev za zaštitu zakonitosti je:

1) vanredan;2) nesuspenzivan;3) devolutivan;4) ograničen i5) dvostran pravni lek.

Može se podneti protiv odluka koje su stekle pravosnažnost u 1. ili 2.stepenu.Dopuštenost pravnog leka, ne zavisi, dakle, da li je odluka prethodno bila pobijana žalbom. Ne primenjuje se, kao kod revizije „zabrana preskakanja instanci“. Ovim pravnim lekom mogu se pobijati i presude i rešenja. Važi jedno opšte ograničenje:Zahtevom za zaštitu zakonitosti ne mogu biti pobijane odluke koje je povodom revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti doneo Vrhovni kasatorni sud Srbije..

O zahtevu za zaštitu zakonitosti odlučuje VSS. Ovo je ograničen pravni lek. Dopušten je zbog određenih razloga koji su za nijansu restriktivniji od onih za izjavljivanje revizije. Ima obeležje dvostranog pravnog leka.Primerak blagovremenog, potpunog i dozvoljenog pravnog leka dostavlja se strankama na odgovor u roku od 15 dana od dana dostavljanja.Za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti ovlašćen je Republički javni tužilac. Ovlašćenje ostvaruje u javnom interesu. To može činiti po službenoj dužnosti ili na predlog stranke u roku od 3 meseca.

Rokovi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti(ZZZ):Rok iznosi 3 meseca (najčešće). Moguće su 4 varijante:

1) protiv 1.stepene odluke protiv koje nije bila izjavljena žalba, računa se od dana kada se ta doneta odluka više nije mogla pobijati žalbom;

2) protiv 2.stepene odluke protiv koje nije bila izjavljena revizija, računa se od dana kada je odluka dostavljena, onoj stranci kojoj je kasnije dostavljen;

3) protiv 2.stepene odluke protiv koje je izjavljena revizija, u roku od 30 dana od kada je javnom tužiocu dostavljena revizija one stranke čija mu je revizija ranije dostavljena;

4) protiv pravosnažne odluke donesene u sporu koji se odnosu na ugovor o prometu nepokretnosti, javni tužilac može, u roku od 1 godine dana, izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti zbog toga što je ugovor po svojoj sadržini ili cilju protivan prinudnim propisima, javnom poretku i pravilima morala. Rok se računa od dana pravosnažnosti odluke. Ako je protiv odluke izjavljena revizija, rok se računa od dana donošenja odluke po reviziji kojom je postupak završen.

Razlozi za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti su izuzetno složeni + RAZLOZI PREDVIĐENI ZA REVIZIJU (4). Javni tužilac može podići zahtev za zaštitu zakonitosti, ako je protivno odredbama ZPP-u sud zasnovao svoju odluku na nedozvoljenim raspolaganjima stranaka. Ovo zato što je osnovni cilj ovog pravnog leka uspešno ostvarivanje pravnog poretka.Kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti, VSS ispituje samo one povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva.

228

ZZZ mora da sadrži:1. označenje presude koja se pobija;2. izjavu da se presuda pobija u celini ili u određenom delu;3. razlog zahteva za zaštitu zakonitosti;4. potpis podnosioca.

ZZZ se ne može izjaviti:1. ako je izjavilo lice koje nije ovlašćeno za podnošenje ZZZ;2. ako je ZZZ izjavilo lice koje nije advokat (ili javni tužilac);3. ako je izjavilo lice koje je odustalo od ZZZ;4. ako lice koje je izjavilo nema pravni interes;5. ako je ZZZ izjavljen protiv presude protiv koje se po zakonu ne može podneti.

Ako javni tužilac na predlog stranke ne podigne ZZZ u zakonom predviđenim rokovima, ta stranka je ovlašćena da u roku od 30 dana, od dana prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti ZZZ, sama izjavi ovaj pravni lek.Stranku u ovom postupku mora zastupati advokat.

Postupak i odlučivanje o ZZZ

ZZZ podnosi se 1.stepenom sudu koji je ovlašćen da neblagovremen, nepotpun ili nedozvoljen pravni lek odbaci. Ako ne, dostavlja ga strankama na odgovor u roku od 8 dana. Po prijemu odgovora ili po proteku roka od 15 dana za odgovor, zahtev se, putem 2.stepenog suda upućuje VSS zajedno sa predmetom i svim spisima.Predsednik veća VSS određuje sudiju izvestioca sa zadatkom da se bliže upozna sa predmetom i pripremi izveštaj (usmeno ili pismeno) veću radi razmatranja predmeta.O ZZZ se odlučuje na sednici veća bez održavanja glavne rasprave. O sednici se obaveštava i javni tužilac, odnosno advokat stranke.Ako su protiv iste odluke podneseni i revizija i ZZZ o oba pravna leka VSS odlučuje jednom odlukom.Odluke po ZZZ gotovo u svemu odgovaraju odlukama koje donosi revizioni sud.

Može(Vrhovni kasatorni sud):1) odbaciti zahtev kao neblagovremen, nepotpun i nedozvoljen;2) odbiti zahtev kao neosnovan i potvrditi pobijanu odluku;3) ukinuti odluku i predmet vratiti 1.stepenom ili 2.stepenom sudu na ponovno suđenje;4) ukinuti odluku i odbaciti tužbu;5) preinačiti pobijanu odluku.

Zaključak:

Ovlašćenje javnog tužioca za podizanje ovog vanrednog pravnog leka postoji samo u pogledu bitne povrede parničnog postupka iz člana 361, stav 2, tačka 5.ZPP(„Ako je odlučeno o zahtevu koji ne spada u sudsku nadležnost), a koja se odnosi na član 3, stav 3. ZPP,tj.nedozvoljeno raspolaganje stranaka (član 417.ZPP).Rok za podizanje skraćen je sa dve na jednu godinu.Ukoliko tužilac ne podigne zahtev, stranka koja je podnela predlog ovlašćena je da u roku od 30 dana sama izjavi ovaj pravni lek, o kome će se odlučivati na sednici na koju se poziva i stranka, a ispitivaće se samo povrede na koje je ukazao podnosilac zahteva.

99. PREDLOG ZA PONAVLJANJE POSTUPKA

229

Ponavljanje postupka (PP) je:1) vanredan;2) nesuspenzivan;3) revonstrativan;4) dvostran i 5) ograničen pravni lek

Na ovaj način se pobijaju odluke kojim je pravosnažno okončan parnični postupak. Mogu se pobijati i presude i rešenja i pravosnažnost 1.stepenih i 2.stepenih odluka.Predmet pobijanja mogu biti i:

• pravosnažne presude zasnovane na disponiranju stranaka, zatim • meritorna rešenja kojima se postupak pravosnažno okončava, • rešenja u parnicama zbog smetanja državine i platnog naloga, kao i • rešenja o odbacivanju tužbe ili žalbe.

Nije u primeni „zabrana preskakanja instanci“. Dopuštenost pravnog leka ne zavisi od toga, da li je pobijana odluka pre nastupanja pravosnažnosti bila pobijana žalbom.

Ovo je remonstrativan pravni lek. To ostaje i kada odlučuje 2.stepeni sud. Njegov smisao nije da obezbedi kontrolu rada nižeg suda. Odlučivanje 2.stepenog suda je posledica nedostataka nastalih u postupku po žalbi o kojim, shodno remonstrativnom obeležju pravnog leka treba sam sud da odluči.

Pravni lek je dvostran. Primerak predloga za PP se dostavlja drugoj stranci na odgovor.Ograničen je, jer se može podneti samo iz određenih taksativno nabrojanih razloga.

Ne može biti zasnovan na:• relativno bitnim povredama odredama parničnog postupka, ni na• pogrešnoj primeni materijalnog prava, ali ni na • svim apsolutno bitnim povredama odredaba parničnog postupka,

nego na najznačajnijim.

Dopušteno je i isticanje novih činjenica i dokaza koji opravdavaju ponavljanje postupak.

Postupak može imati 3 podstadijuma:

1. najpre se odlučuje o dopuštenosti pr avnog leka; 2. zatim, u slučaju pozitivnog odgovora, odlučuje da li dopušta ponavljanje postupak, i 3. najzad, ponovo se raspravlja i odlučuje o tužbenim zahtevu.

Pretpostavke za dopuštenost pravnog leka

Za podnošenje predloga za ponavljanje postupka –in aabstracto, ovlašćena su ona lica na koja se neposredno odnosi pravosnažnost presude. Podnosilac mora imati i konkretan pravni interes. Pravni lek mora biti blagovremen.

Najčešće se određuju 2 vrste rokova:- subjektivni u trajanju od 30 dana i- objektivni u trajanju od 5 godina.

Po isteku roka, pravni lek je nedopušten.230

U predlogu za ponavljanje postupka moraju se navesti:1. zakonski osnov po kome se traži ponavljanje;2. okolnosti iz kojih proizilazi da je predlog podnesen u zakonskom roku;3. dokazi kojima se potvrđuju navodi predlagača.

Razlozi za izjavljivanje pravnog leka

Razlozi za izjavljivanje pravnog leka i ponavljanje postupka taksativno su navedeni:

1. povreda načela obostranog saslušanja stranaka i kontradiktornosti postupka;2. povreda odredaba o parničnoj sposobnosti i zastupanju stranaka;3. ako se odluka suda zasniva na lažnom iskazu svedoka ili veštaka;4. ako se odluka suda zasniva na ispravi koja je falsifikovana ili u kojoj je overen neistinit sadržaj;5. ako je do odluke suda došlo usled krivičnog dela sudije, odnosno sudije porotnika, zakonskog

zastupnika ili punomoćnika stranke ili protivne stranke ili kog trećeg lica;6. ako stranka stekne mogućnost da upotrebi pravosnažnu odluku suda koja je ranije među istim

strankama doneta o istom zahtevu;7. ako se odluka suda zasniva na drugoj odluci suda ili na odluci nekog drugog organa, a ta odluka

bude pravosnažno preinačena, ukinuta, poništena;8. ako je naknadno pred nadležnim organom pravosnažno rešeno predhodno pitanje na kome je

odluka zasnovana;9. ako stranka sazna za nove činjenice ili nađe ili stekne mogućnost da upotrebi nove dokaze na

osnovu kojih je za stranku mogla biti doneta povoljnija odluka da su te činjenice ili dokazi bili upotrebljeni u ranijem postupku

10. ako je, po pravosnažno okončanom postupku pred domaćim sudom, Evropski sud za ljudska prava doneo odluku o istom ili sl.pravnom odnosu protiv Srbije.

Rokovi za izjavljivanje pravnog leka

Subjektivni rok za podnošenje predloga za ponavljanje postupka iznosi 30 dana. Njegovo računanje zavisi od razloga zbog kojeg se pr.lek podnosi:

1) u slučaju (1), od dana kad je odluka dostavljena stranci;2) u slučaju (2), od dana kad je odluka dostavljena stranci, odnosno kad je stranka saznala za razlog;3) u slučaju (3-5) od dana kad je stranka saznala za pravosnažnu presudu u kr. postupku, odnosno od

dana kada je saznala za obustavu tog postupka ili za okolnosti zbog kojih se postupak ne može pokrenuti;

4) u slućaju(6 i 7) od dana kada je stranka mogla upotrebiti pravosnažnu odluku koja je razlog za ponavljanje postupka;

5) u slučaju 8 od dana kad je odluka dostavljena stranci;6) u slučaju (9) od dana kada je stranka mogla izneti nove činjenice ili dokaze.

Ako su ovi rokovi počeli teći i pre nego što je odluka postala pravosnažna, taj rok će se računati od pravosnažnosti odluke.

Pored subjektivnog određen je i objektivni rok. Iznosi 5 godina, a računa se od nastupanja pravosnažne odluke. Po njegovom proteku, ne može se zahtevati ponavljanje postupka, bez obzira da li je istekao subjektivni rok. Protekom subjektivnog, objektivni rok gubi značaj.

231

Objektivni rok se ne određuje za:• povrede načela obostranog saslušanja stranaka, • povrede pravila o stranačkoj i parničnoj sposobnosti i • u slučaju, ako je, po pravosnažno okončanom postupku pred donaćim sudom, Evropski sud za ljudska

prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Srbije.

Postupak po predlogu za ponavljanje postupkaPredlog se podnosi sudu koji je doneo odluku u 1.stepenu. Neblagovren, nepotpun i nedozvoljen predlog, odbacuje predsednik 1.stepenog veća rešenjem bez održavanja ročišta. O dopuštenosti se ne donosi posebno rešenje. Predlog se dostavlja protivnoj stranci, uz rok od 15 dana da da odgovor. Po prijemu odgovora ili bezuspešnom proteku roka, zakazuje ročište za raspravljanje o predlogu. Ročište se održava pred predsednikom 1.stepenog veća. Po održanom ročištu, odlučuje o osnovanosti pravnogleka i o ponavljanju postupka. Odluka o ponavljanju postupka pretpostavlja prethodno ukidanje pravosnažne odluke donete u prethodnom postupku. Po pravosnažnosti rešenja o ponavljanju postupka određuje se ročište za glavnu raspravu na kojem se raspravlja o osnovanosti tužbenog zahteva, mada se može zakazati pre pravosnažnosti rešenja o ponavljanju postupka.

Ako se ponavljanje postupka zahteva zbog novih činjenica i dokaza, predsednik veća može raspravljenje o predlogu za ponavljanje postupka spojiti sa raspravljenjem o glavnoj stvari. Tada se rešenje o ukidanju pobijane odluke i dopuštenosti ponavljanja postupka, unosi u odluku o glavnoj stvari.Nova glavna rasprava čini jedinstvenu procesnu celinu sa ranijom. Dopušteno je isticanje novih činjenica i dokaza. Nova odluka, bez obzira da li ima meritorni ili procesni značaj, smatra se 1.stepenom. Iz navedenog razloga moguće je njeno pobijanje svim raspoloživim pravnim lekovima i redovnim i vanrednim).

Ako se razlog za ponavljanje postupka odnosi na postupak pred sudom 2.stepena, po održanom ročištu za raspravljanje o predlogu, predsednik veća 1.stepenog suda dostavlja predmet višem (2.stepenom) sudu. Po izvršenom dostavljanju, predsednik 2.stepenog veća određuje sudiju izvestioca, koji, po potrebi, pribavlja izveštaj od 1.stepenog suda o povredama postupka, a može da zahteva da se zbog utvrđivanja tih povreda sprovedu izviđaji.O ponavljanju postupka 2.stepeni sud odlučuje bez održavanja rasprave.

Ako 2.stepeni sud nađe da je opravdano ponavljanje postupka i da nije potrebno održavanje nove glavne rasprave, ukida svoju odluku kao i odluku višeg suda (ako takva odluka postoji) i donosi odluku o glavnoj stvari.Ako zaključi da je potrebno održavanje glavne rasprave, viši sud vraća predmet 1.stepenom sudu, radi njenog održavanja i donošenja meritorne odluke.

Zaključak: Osnovna novina u vezi s ovim pravnim lekom je predvidjena u članu 422, tačka 10. ZPP.Pravosnažno okončan postupak po predlogu stranke može se ponoviti, ako je Evropski sud za ljudska prava doneo odluku o istom ili sličnom pravnom odnosu protiv Srbije.Ovakva odredba pruža zaštitu pojedincima u pogledu kršenja njihovih prava, da na lakši, efikasniji i jeftiniji način izvrše zaštitu svojih prava pred nacionalnim sudom.S druge strane, omogućava državi da kada u sličnim situacijama postoji utvrdjeno kršenje ljudskih prava od strane nadležnog evropskog suda, u ponovljenoj proceduri pred nacionalnim sudom reguliše pravo gradjana.

232

100. ODNOS PREDLOGA ZA PONAVLJANJE POSTUPKA I DRUGIH VANREDNIH PRAVNIH LEKOVA

Bitno obeležje našeg parničnog postupka čini veći broj vanrednih pravnih lekova, koji se delimično razlikuju, ali imaju i niz zajedničkih obeležja. Nekad se zasnivaju na gotovo identičnim razlozima i mogu se izjaviti protiv svih odluka u rokovima koji se u potpunosti ili delimično podudaraju, uz nadležnost istih ili različitih instancionih sudova.Razlozi pravne sigurnosti i efikasnosti zahtevaju da se reguliše i njihov odnos, način i redosled postupanja.

Neki pravni lekovi namenjeni su pobijanju istih odluka. Zasnovani su na gotovo istim razlozima i povereni na rešavanje istim sudovima. Navedeni odnos postoji između revizije i zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca. U pitanju su sasvim koordinirani pr.lekovi o kojima odlučuje isti sud, VSS. Iz navedenog razloga propisano je spajanje postupka i jedinstveno odlučivanje u slučaju uporednog podnošenja tih pravnih lekova.

Drugačije je rešen odnos PPP i ostalih vanrednih pravnih lekova. Kada je uporedo podnesen PPP i neki drugi vanredni pravni lek, nema uslova za zajedničko postupanje i odlučivanje, jer to sprečavaju i funkcionalni i organizacioni razlozi.S druge strane, vođenju paralelnih, odvojenih postupaka protive se razlozi pravne sigurnosti i efikasnosti postupka. Dopušteno je postupanje samo po jednom pravnom leku. Postupak po drugom se prekida sve do završetka prethodnog.Pri donošenju odluke, po kojem će se od više izjavljenih pravnih lekova, postupak nastaviti ili prekinuti, primenjuje se više kriterijuma:

1) razlozi zbog kojih su pravni lekovi podnešeni;2) dokazi kojima se potvrđuje postojanje tih razloga;3) redosled njihovog izjavljivanja;4) ali i procena postupajućeg suda.

ZPP posebno reguliše odnos PPP i revizije. U pogledu ostalih vanrednih pr.lekova upućuje na shodnu primenu odredaba, odnosno PPP i revizije.

I – prva grupa postupanja:

1. ako je u roku za izjavljivanje revizije stranka podnela PPP samo iz razloga zbog kojih se može podneti i revizija, smatra se da je podnela reviziju;

2. izjavljena revizija zbog povrede pravila ne bis in idem ili litispendencije, a istovremeno ili posle toga PPP iz bilo kog razloga, sud će zastati sa postupkom povodom PPP do završetka postupka po reviziji;

3. izjavljena revizija iz bilo kog razloga, osim iz razloga povrede pravila ne bis in idem ili litispendencije, a istovremeno ili posle toga PPP zbog postojanja pravosnažne presude za određena kr.dela , koja su uticala na zakonitost pobijane presude, sud će zastati i sa postupkom po reviziji do završetka postupka povodom PPP;

4. u ostalim slučajevima kada je izjavljena revizija, a istovremeno ili posle toga podnese PPP, sud će, ceniti okolnosti, razloge i dokaze, odlučiti koji će postupak nastaviti, a koji prekinuti;

233

II – druga grupa postupanja:

1. I(1) i I(3) važe iako je prvo podnesen PPP, a potom izjavljena revizija;

2. U ostalim slučajevima u kojima stranka podnese PPP, a zatim izjavi reviziju, sud će zastati u postupku po reviziji do završetka postupka povodom PPP.

Odluku o prekidu postupka po jednom, a nastavljanju postupka po drugom pr.leku, rešenjem donosi predsednik veća 1.stepenog suda, ako jedan pr.lek ranije stigne 1.stepenom sudu, nego što predmet povodom drugog pr.leka bude upućen 2.stepenom, odnosno revizijskom sudu.

U suprotnom, odlučuje 2.stepeni, odnosno revizijski sud.Protiv rešenja 1.stepenog ili 2.stepenog, odnosno revizijskog suda nije dopuštena žalba.

101. POSTUPAK U PARNICAMA IZ RADNIH ODNOSA I POSTUPAK U PARNICAMA POVODOM KOLEKTIVNIH UGOVORA

Redovan vid pravne zaštite povređenih ili ugroženih subjektivnih prava jeste opšti (redovni) parnični postupak. Njegova pravila su oblikovana na najopštiji način, tako da odgovaraju većini građansko pravnih sporova. Pored opšteg metoda ostvarivanja pravne zaštite, većina procesnih sistema poznaje i posebne parnične postupke, koji su nešto više prilagodjeni specifičnoj prirodi odredjenih sporova, statusu parničnih stranaka, prirodi upotrebljenih ili raspoloživih dokaznih sredstava ili pretpostavljenom društvenom značaju spora.Razlozi uvodjenja posebnih parničnih postupaka (prilagodjavanje pravila postupka posebnim obeležjima odredjenih sporova) su:

ekonomičije i efikasnije rešavanje određenih sporova, obezbeđenje dodatnih garancija za kvalitetnije ostvarivanje pravne zaštite u sporovima kojima se

pridaje veći društveni značaj.

ZPP poznaje sledeće posebne parnične postupke:1) Postupak u parnicama iz radnih odnosa,2) Postupak u parnicama zbog smetanja poseda (državine),3) Postupak izdavanja platnog naloga,4) Postupak u sporovima male vrednosti,5) Postupak pred izabranim sudovima,6) Postupak u privrednim sporovima.

Odredbe posebnih parničnih postupaka su ”lex specialis” u odnosu na pravila opšteg parničnog postupka. U delu u kome sadrže različita rešenja isključuju primenu odredaba opšeg parničnog postupka.

234

Medjutim, zajednička nit svih pobrojanih postupaka jeste propisivanje i mogućnost supsidijarne primene normi opšteg parničnog postupka. Postupak u parnicama iz radnih odnosa

Odstupanja od opšteg parničnog postupka su simbolična i gotovo zanemariva. U osnovu je inspirisana težnja za što bržim i efikasnijim rešavanjem sporova koji nastanu iz radnih odnosa. Ta ideja je i neposredno izražena u odredbi ZPP u kojoj je sadržana instrukcija o obavezi suda da u rešavanju ovih sporova naročitu pažnju posveti potrebi njihovog hitnog rešavanja.Prema rešenjima Zakona o uređenju sudova, za rešavanje u radnim sporovima stvarno nadležni u opštinski, ali i okružni sudovi.

Opštinski sudovi sude u sporovima povodom:- zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa,- pravima, obavezama i odgovornostima iz radnih odnosa,- naknadi štete koju radnik pretrpi na radu ili u vezi sa radom,- sporova vezanih za primenu propisa o štrajku, - sporova o zaključenju i primeni kolektivnih ugovora, ako spor nije rešen pred arbitražom itd…

Okružni sudovi sude:- u sporovima povodom štrajka; - povodom obaveznog socijalnog osiguranja, ako nije nadležan drugi sud; povodom matične evidencije; - povodom izbora i razrešenja organa pravnih lica ako nije nadležan drugi sud.

Takođe, prema odredbi ZPP-u, ako je u sporu iz radnog odnosa tužilac zaposleni, za suđenje je nadležan, pored suda opšte mesne nadležnosti, sud na čijem se području rad obavlja ili se obavljao.

Treba reći, da dolaze do izražaja naglašenija oficijelna ovlašćenja suda, tako da on može, i po službenoj dužnosti, da određuje privremene mere, koje se primenjuju u izvršenom postupku radi sprečavanja nasilnog postupanja ili radi otklanjanja nenadoknadive štete. Odluku o određenju privremene mere po predlogu stranke, sud će doneti u roku od 8 dana od dana predaje predloga. Protiv rešenja o određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba (novina u zakonu).U presudi, kojom nalaže izvršenje neke činidbe, sud će odrediti rok od 8 dana za njeno izvršenje. Rok za podnošenje žalbe iznosi 8 dana.Mogućnost podnošenja revizije je ograničena. Revizija je dopuštena samo u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa.

Postupak u parnicama povodom kolektivnih ugovora

Ovaj postupak je hitan, a nadležni u sporovima povodom kolektivnog ugovora (ako spor nije rešen pred arbitražom), prema Zakonu o uređenju sudova, su okružni sudovi. U ovom postupku, učesnici u zaključivanju kolektivnog ugovora ostvaruju zaštitu prava utvrđenih kolektivnim ugovorom, kad nastane spor u postupku zaključivanja, odnosno izmena i dopuna kolektivnog ugovora ukoliko spor nije rešen mirnim putem ili putem arbitraže, koju su obrazovali učesnici kolektivnog ugovora, u skladu sa odredbama zakona. Po pravilima ovog postupka, sud postupa i u slučaju spora o reprezentativnosti sindikata, odnosno udruženja poslodavca.U ovom postupku, jedna od stranaka je reprezentativni sindikat.Sud će u presudi, kojom nalaže izvršenje neke činidbe odrediti rok za njeno izvršenje.Posebno će obratiti pažnju na hitnost rešavanja spora.Žalba se može izjaviti u roku od 8 dana od dana dostavljanja presude.

235

Dozvoljena je revizija.

102. POSTUPAK U PARNICAMA ZBOG SMETANJA DRŽAVINE (POSESORNI POSTUPAK)

Bitno obeležje pravne zaštite u ovom postupku, koji se još naziva posesornim, jeste zaštita državine (poseda), kao faktičke vlasti određenog lica nad nekom stvari ili pravom, od oduzimanja ili uznemiravanja.Državina prava moguća je samo u pogledu prava stvarne službenosti, koju ima lice, koje koristi nepokretnost drugog lica u obimu koji odgovara sadržini te službenosti. U samom postupku se ne raspravlja i ne odlučuje o pravu na državinu (posed).Smisao ovog postupka jeste da se što efikasnije i brže zaštiti državina određenog lica (posrednog ili neposrednog držaoca) bez upuštanja u pitanje savesnosti i zakonitosti državine i što više ograniče slučajevi samopomoći. Odstupanja ovog od opšteg parničnog postupka, dovode do redukcije procesnih garancija u postupku, ali se, s druge strane, potpuna pravna zaštita državine može ostvariti putem petitorne zaštite, koja se vodi po pravilima opšteg parničnog postupka (utvrđuje se postojanje i zaštita prava na državinu).Petitorijska tužba-tužba kojom se zahteva dobijanje nekog prava uopšte.Imeđu parnica o smetanju državine i parnica o pravu na državinu nema identiteta, pa pravila o litispendenciji i pravnosnažnosti ne sprečavaju njihovo uporedno ili sukcesivno postojanje. Tužilac, dakle, pravnu zaštitu državine ne mora ostvarivati u posesornoj parnici, nego to može učiniti I putem petitorne zaštite u opštem parničnom postupku. S druge strane, tuženi koji je u parnici zbog smetanja poseda pravosnažno osudjen na povraćaj stvari ili prestanak uznemiravanja, može uspešno ostvarivati zaštitu svojih interesa u petitornom postupku. Prilikom odredjivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine, sud će uvek obraćati pažnju na potrebu hitnog rešavanja, prema prirodi svakog pojedinog slučaja.

Postoje dve vrste sporova:1. Sporovi zbog oduzimanja poseda. (Tužiocu se radnjama tuženog oduzima državina odredjene stvari.Može imati različite forme, ali rezultira prestankom faktičke vlasti tužioca na stvari i dovodi do državine drugog lica.)2. Sporovi zbog uznemiravanja poseda

(Ne dolazi do gubitka državine na stvari, ali se tužilac uznemirava u njenom nesmetanom korišćenju.)

Za rešavanje ovih sporova stvarno su nadležni opštinski sudovi. Mesno nadležan za nepokretnosti je isklučivo sud na čijem se području nalazi nepokretnost; Za odlučivanje u sporovima na pokretnim stvarima, pored suda opšte mesne nadležnosti, mesno je

nadležan i sud na čijem se području dogodilo smetanje; Za vazduhoplove i brodove, pored suda na čijem se području vodi registar (upisnik) u koji je

vazduhoplov, odnosno brod upisan, nadležan je i sud na čijem se području smetanje dogodilo.

Najznačajnija odstupanja od opšteg parničnog postupka odnose na: pokretanje postupka, hitnost postupka, predmet raspravljanje i odlučivanja, ograničenje prigovora, određivanje privremenih mera, odluku i njeno izvršenje.

Prema ZOSPO, pokretanje ovih parnica je ograničeno prekluzivnim rokovima materijalnog prava.

236

Zaštita se može tražiti u subjektivnom roku od 30 dana, i računa se od dana saznanja za smetnje i učinioca.Objektivni rok iznosi 1 godinu dana i računa se od dana nastalog smetanja. Protekom objektivnog ili subjektivnog roka više se ne može tražiti posesorna zaštita.Tužbeni zahtev je kondemnatornog karaktera i prema prirodi smetanja, može biti usmeren na povraćaj oduzetog poseda ili na prestanak uznemiravanja. Pravo na zaštitu ima lice, koje je bilo držalac stvari pre njenog oduzimanja, odnosno držalac stvari koji je u državini uznemiravan radnjama trećeg lica.Određena stvar može biti u svojini jednog lica (posredni držalac), a, po nekom pravno priznatom osnovu, u državini drugog lica (neposredni držalac).Posredni držalac je vlasnik stvari, a neposredni držalac je lice koje stvar drži po ugovoru.Neposredni držalac ima pravo na posesornu zaštitu prema svakom licu, koje čini smetanje.Posredni držalac posesornu zaštitu može zahtevati protiv trećih lica.Pravo na posesornu zaštitu imaju obojica, prema svakom licu koje čini smetnje državine.Pasivnu legitimaciju imaju lica koja su izvršila smetanje poseda, ali i treće lice po čijem je nalogu izvršeno smetanje. Postupak je hitan, a to se ogleda u gotovo svim odredbama postupka, prilikom odredjivanja rokova i ročišta-prema prirodi svakog pojedinog slučaja.Raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine, ograničiće se samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja.Isključeno je smetanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete.Sud mora odlučiti o zahtevu u roku do 90 dana. U toku postupka sud može, po službenoj dužnosti I bez saslušanja stranaka, odrediti privremene mere, radi otklanjanja hitne opasnosti i protivpravnog oštećenja ili sprečavanja nasilja ili otklanjanja nenadoknadive štete.Odluku o određivanju privremenih mera sud donosi u roku od 8 dana od dana predaje predloga.Protiv rešenja o odredjivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba. Rok za ispunjenje dužnosti, koje su naložene strankama, sud će odrediti prema okolnostima pojedinog slučaja.Rok za izjavljivanje žalbe iznosi 8 dana.Sud može odlučiti da žalba ne zadržava izvršenje rešenja. O meritumu spora sud odlučuje rešenjem, koje ima kondemnatorni (osudjuujući) karakter. Može biti različitog sadržaja.Kod uznemiravanja tuženom se nalaže zabrana daljeg uznemiravanja pod pretnjom novčane kazne.U slučaju oduzimanja državine, nalaže se njeno vraćanje.U oba slučaja mogu se odrediti i druge mere, neophodne za zaštitu od daljeg smetanja.I pored značajnih oficijelnih ovlašćenja suda, nije dovedeno u pitanje da je reč o sporovima dispozitivnog karaktera. Tuženi može priznati, a tužilac se odreći tužbenog zahteva. Stranke mogu zaključiti sudsko poravnanje. Moguće je doneti odluku (rešenje) zbog propuštanja (izostanka). Paricijski rok nema karakter zakonskog, već sudskog (sud ga određuje prema okolnostima pojedinog slučaja). Taj rok za ispunjenje dužnosti trebalo bi biti što kraći. Rok za žalbu iznosi 8 dana, a sud, iz važnih razloga, može odlučiti da žalba ne zadržava izvršenje rešenja. Hitnost postupka i mogućnost petitorne zaštite razlog je ograničenja u domenu pravnih lekova.Skraćen je rok za izjavljivanje žalbe (8 dana).Revizija nije dozvoljena.Ponavljanje postupka se može zahtevati samo zbog:

• povrede načela obostranog saslušanja stranaka,• povrede pravila o stranačkoj i parničnoj sposobnosti, kao i,

237

• povrede pravila o zastupanju stranaka (rok: 30 dana od pravnosnažnosti Rešenja o smetanju poseda).

Iz istih, gore navedenih razloga određeno je da tužilac (poverilac) gubi pravo da zahteva prinudno izvršenje, ako u roku od 30 dana od proteka roka, koji je rešenjem utvrđen, nije tražio izvršenje radnje određene u rešenju. Time se želi kazniti nezainteresovanost tužioca.Jedna od najznačajnijih pogodnosti za tužioca, koju mu obezbeđuje posesovna zaštita, jeste da rešenje o smetnju poseda zadržava svojstvo izvršne isprave u slučaju da tuženi ponovi smetanje.Na predlog poverioca, sud, na osnovu izvršne isprave donosi novo rešenje o izvršenju u slučaju ponovnog smetanja.Poverilac je ograničen prekluzivnim rokovima. (subjektivni rok= 30 dana I objektivni rok= 1 godina).

103. POSTUPAK IZDAVANJA PLATNOG NALOGA

Osnovno obeležje ovog postupka čini meritorno odlučivanje suda samo na osnovu zahteva, istaknutog u tužbi, koji tužilac dokazuje ispravama priloženim uz tužbu ili dokazima naznačenim u njoj.Sud odlučuje posebnom vrstom rešenja–platnim nalogom (mandatom). Odbrana i izjašnjavanje tuženog odlaže se do donošenja odluke o zahtevu(do izdavanja platnog naloga).Tek potom se tuženom dostavlja platni nalog i primerak tužbe sa prilozima i daje mu se mogućnost korišćenja posebnog pravnog sredstva–prigovora protiv platnog naloga. Duži vremenski period ovaj postupak je davao znatan doprinos efikasnosti zaštite subjektivnih prava u našem procesnom sistemu, stvaranjem uslova za brže rešavanje sporova.Promene, ostvarene u izvršnom potupku, posle kojih je dopušteno određivanje izvršenja na osnovu verodostojne isprave, umanjile su njegov značaj.

Pretpostavke za izdavanje platnog naloga

Platni nalog može biti donet (izdat) samo u pogledu zahteva kondemnatornog karaktera, ali samo onih koji se odnose na dospela novčana potraživanja.Dodatne pretpostavke od kojih zavisi dopuštenost postupka i izdavanje platnog naloga zavise od vrednosti predmeta spora. Ako novčano potraživanje ne prelazi iznos od 100.000 dinara, olakšano je izdavanje platnog naloga, pa sud izdaje platni nalog, ako je u tužbi naveden osnov i visina dugovanja i naznačeni dokazi, na osnovu kojih se može utvrditi istinitost tužbenih navoda.Ovaj platni nalog se naziv nedokumentarnim i može se izdati samo protiv glavnog dužnika, ali ne i sporednog.Ne može se izdati ni u svim privrednim sporovima. Ako potraživanje prelazi 100.000 dinara, platni nalog se može izdati pod uslovom da se potraživanje dokazuje verodostojnom ispravom, priloženom uz tužbu u izvorniku ili overenom prepisu.U privrednim sporovima prepis ispave može biti overen od strane ovlašćenog organa pravnog lica. Ovaj platni nalog se naziva dokumentarnim.

ZPP-u navodi isprave koje naročito smatra verodostojnim:1. Javne ispave;2. privatne isprave na kojima je potpis obveznika overio organ nadležan za overavanje;3. menice i čekovi sa protestom i povratnim računima, ako su oni potrebni za zasnivanje zahteva;4. izvodi iz overenih poslovnih knjiga;5. fakture;6. isprave koje po posebnim propisima imaju značaj javnih isprava.

238

Postoji još jedno ograničenje: kad se na osnovu verodostojne isprave može tražiti izvršenje po Zakonu o izvršnom postupku(ZIP), sud će izdati platni nalog, samo ako tužilac učini verovatnim postojanje pravnog interesa za izdavanje platnog naloga.Ograničenje je razumljivo, jer se tužiocu obezbeđuje brža i efikasnija zaštita u izvršnom postupku, pa bi parnični postupak bio nepotreban teret za stranku i sud.Ako tužilac ne učini verovatnim postojanje pravnog interesa, sud će tužbu odbaciti.Sud će izdati platni nalog, iako tužilac nije to predložio, ako su ispunjeni svi uslovi za izdavanje platnog naloga.

Izdavanje platnog naloga

Platni nalog predstavlja odluku, posebnu vrstu rešenja, kojom se usvaja tužbeni zahtev.Iz tog razloga, može se doneti samo pod uslovom, ako iz činjenica navedenih u tužbi, priloženih ili naznačenih dokaza, proizilazi osnovanost tužbenog zahteva.Ako to nije slučaj, platni nalog se ne može izdati, pa se dalji postupak nastavlja prema pravilima opšteg parničnog postupka ili nekog od posebnih postupaka.Protiv rešenja suda, kojim se ne usvaja predlog za izdavanje platnog naloga, nije dopuštena žalba.Postupak, dakle, dobija poseban karakter, tek od momenta izdavanja platnog naloga. Platni nalog izdaje predsednik veća, bez održavanja ročišta i dostavlja se obema strankama.Tuženom se uz njega dostavlja i primerak tužbe sa prilozima.Tek od ovog momenta tuženi dobija priliku za odbranu. U platnom nalogu sud određuje tuženom rok od 8 dana, po prijemu naloga, a u meničnim i čekovnim sporovima rok od 3 dana, da ispuni zahtev tužbe (zajedno sa troškovima), ili, u istom roku da podigne prigovore protiv platnog naloga, uz upozorenje da će neblagovremeno podnesene prigovore odbaciti.

Pravni lekovi protiv platnog naloga

Platni nalog se pobija samo prigovorom. Ako se pobija samo zbog odluke o troškovima postupka, odluka se pobija samo žalbom protiv rešenja. Prigovor ima obeležja redovnog pravnog leka, jer je namenjen pobijanju nepravnosnažnih sudskih odluka, donesenih u formi platnog naloga. Ima suspenzivno dejstvo, jer sprečava nastupanje onog dela platnog naloga koji je pobijen.Prigovor je remonstrativan pravni lek, jer o njemu odlučuje isti onaj sud, koji je doneo pobijanu odluku-platni nalog.Neblagovremene, nepotpune ili nedozvoljene prigovore sud će odbaciti bez održavanja rasprave.Rok za izjavljivanje prigovora iznosi 8 dana, a u meničnim i čekovnim sporovima 3 dana.ZPP-u ne sadrži odredbe o sadržaju prigovora, niti o razlozima zbog kojih se može izjaviti. Prigovor se može podneti i iz svih onih razloga, zbog kojih je moguće žalbom pobijati prvostepenu presudu.ZPP kaže da se može odustati od podnesenih prigovora (sve do zaključenja glavne rasprave).Platni nalog ostaje na snazi. (Ne postoje principijelni razlozi da se i na prigovor ne primene odredbe o odricanju od pravnog leka).

Postupak povodom prigovora.

Po podnošenju prigovora, prvo se pristupa ispitivanju da li je prigovor (prigovori) blagovremen, potpun i dozvoljen.Ako nije, odbacuje ga predsednik veća bez održanja ročišta.Prigovor ima funkciju i značaj odgovora na tužbu i pravnog leka.

239

Ako je prigovor u redu, predsednik veća zakazuje ročište za glavnu raspravu. U toku ročišta za glavnu raspravu, stranke mogu iznositi nove činjenice i predlagati nove dokaze, a tuženi može isticati i nove prigovore, ali samo protiv pobijanog dela platnog naloga.Prigovor mesne nadležnosti tuženi može istaći samo u prigovoru protiv platnog naloga.(Teorijska razmatranja: preinačenje tužbe nije dozvoljeno, kao ni spajanje ovog postupka sa nekim drugim, kao i mogućnost izjavljivanja tužbe). Ako tuženi prigovori da li su postojali zakonski osnovi za izdavanje platnog naloga ili da postoje smetnje za dalji tok postupka, sud je dužan da prvo odluči o tim prigovorima.Ako ustanovi da je prigovor osnovan, rešenjem ukida platni nalog i po pravnosnažnosti rešenja otpočinje raspravljanje o glavnoj stvari, ako tom raspravljanju ima mesta.Ako ne usvoji prigovor, prelazi na raspravljanje o glavnoj stvari, a rešenje suda (o prigovoru) unosi u odluku o glavnoj stvari. Ako povodom prigovora nedospelosti sud nađe da je zahtev tužbe dospeo posle izdavanja platnog naloga, ali pre zaključenja glavne rasprave, presudom ukida platni nalog i odlučuje o tužbenom zahtevu. Sud se može po službenoj dužnosti oglasiti mesno nenadležnim samo do izdavanja platnog naloga, a po njegovom donošenju,samo na zahtev tuženog.Ako po prigovoru tuženog utvrdi da je mesno nenadležan, ne ukida platni nalog, nego ga, po pravosnožnosti rešenja, kojim se oglašava nenadležnim, ustupa nadležnom sudu. Drugačija je sudbina platnog naloga, ako se po njegovom izdavanju sud oglasi stvarno nenadležnim.U ovom slučaju ukida platni nalog i po pravosnažnosti rešenja o nenadležnosti ustupa predmet nadležnom sudu. Rešenjem kojim se odbacuje tužba, ukida se i platni nalog. Bez pristanka tuženog tužilac može povući tužbu samo do podnošenja prigovora, a sa pristankom sve do zaklučenja glavne rasprave. Tada sud rešenjem ukida platni nalog. Ako tuženi, do zaključenja glavne rasprave, odustane od podnetih prigovora, platni nalog ostaje na snazi.

Odluke o prigovoru

Povodom prigovora sud odlučuje presudom ili rešenjem.

Presudom uvek odlučuje kad:1. potvrđuje izdati platni nalog, 2. potvrdjuje platni nalog u slučaju odustanka tuženog od podnesenih prigovora, 3. ukida platni nalog, kada utvrdi da zahtev tužbe, u momentu izdavanja platnog naloga, nije bio dospeo,

ali da je dospeo do zaključenja glavne rasprave.

Rešenjem se odlučuje o:1) ukidanju platnog naloga, kada se usvaja prigovor o tome, da nisu postojali uslovi za izdavanje platnog naloga ili da postoje smetnje za dalje vođenje postupka; 2) ukidanju platnog naloga i kada se sud oglašava stvarno nenadležnim;3) i u svim ostalim slučajevima kada donosi rešenje o odbacivanju tužbe.

Sve ove odluke se smatraju prvostepenim, tako da se mogu pobijati raspoloživim redovnim i vanrednim pravnim lekovima.

Ako se presudom potvrdi platni nalog, ne određuje se novi paricioni rok, nego važi onaj određen u platnom nalogu.Medjutim, kako rok za izjavljivanje žalbe (15 dana) odlaže nastupanje pravnosnosnažnosti izvršnosti pobijane presufe, rok se produžuje do isteka roka za žalbu.

104. POSTUPAK U PARNICAMA O SPOROVIMA MALE VREDNOSTI

240

Smisao uvođenja i postojanja ovog postupka jeste da u pogledu sporova manje imovinske vrednosti (i manjeg društveno političkog značaja), uz zadržavanje neophodnih procesnih garancija, obezbedi ekonomičnije i efikasnije pružanje pravne zaštite.Cilj se ostvaruje pojednostavljivanjem pravila postupka i redukcijom pojedinih procesnih ustanova.Pravila postupka primenjuju se samo na sporove kondemnatorne prirode.Suđenje se poverava sudiji pojedincu opštinskih sudova. Novčana vrednost spora jeste osnovni kriterijum za primenu pravila ovog postupka. No, bez obzira na vrednost spora ne smatraju se sporovima male vrednosti sledeći:

Sporovi o nepokretnostima, Sporovi iz radnih odnosa, Sporovi zbog smetanja državine.

ZPP- za sporove male vrednosti smatra: sporovi u kojim se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, koje ne prelazi iznos od

100.000,00 dinara, sporovi u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, a tužilac je u tužbi naveo da

pristaje da, umesto ispunjenja tog zahteva, primi novčani iznos koji ne prelazi 100.000,00 dinara, sporovi u kojima je predmet zahteva predaja pokretne stvari čija vrednost ne prelazi 100.000,00

dinara, privredni sporovi čija vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 300.000 dinara, postupak po prigovoru protiv platnog naloga, ako osporena vrednost platnog naloga ne prelazi

100.000 dinara.Tužbeni zahtev, tokom postupka, može pretrpeti kvantitativne promene i biti povećan ili smanjen preko relevantne granice.Postupak se nastavlja uz uvažavanje tim promena.Prvostepeni postupak. Naznačajnije razlika između postupka u sporovima male vrednosti i opšteg parničnog postupka ispoljava se u tome što se iznošenje relevantne činjenične i dokazne građe dopušta samo u prvostepenom postupku do zaključenja glavne rasprave (pravilo proizilazi iz odredaba o ograničenju žalbenih razloga).Sud ima obavezu da pouči stranke da sve relevantne činjenice i dokaze iznesu do zaklučenja glavne rasprave, jer to kasnije, u žalbi, neće moći učiniti.Postupa sudija pojedinac, tužba se ne dostavlja tuženom na odgovor i nema pripremnog ročišta.Povećan je broj slučajeva u kojim se mogu doneti presude zbog propuštanja, ili u kojima se smatra da je izvršeno povlačenje tužbe.Ako tuženi ne dođe na ročište za glavnu raspravu, a uredno je pozvan, doneće se presuda, kojom sud usvaja tužbeni zahtev.Ako tužilac izostane sa bilo kog ročišta za glavnu raspravu, kada je uredno pozvan, smatraće se da je povukao tužbu.Ako s nekog docnijeg ročišta izostanu obe strane, tužba će se smatrati povučenom. O ovom će sud upozoriti stranke. Redukovana su i pravila koja se odnose na sadržaj zapisnika o glavnoj raspravi.Zapisnik o glavnoj raspravi sadrži pored podataka, koji se odnose na identitet postupajućeg suda i stranaka, predmet spora i:

1. izjave stranaka od bitnog značaja (naročito odricanje ili priznanje tužbenog zahteva, preinačenje tužbe, odricanje od žalbe);

2. bitnu sadržinu izvedenih dokaza;3. odluke protiv kojih je dozvoljena žalba i koje su objavljene na glavnoj raspravi;

241

4. da li su stranke prisustvovale objavljivanju presude i ako jesu, da su poučene pod kojim uslovima mogu izjaviti žalbu.

Ako tužilac preinači tužbu, tako da vrednost predmeta spora prelazi iznos od 100.000,00 dinara, postupak će se dovršiti po odredbama o redovnom postupku. Ako tužilac, do zaključenja glavne rasprave o opštem parničnom postupku, smanji tužbeni zahtev tako da ne prelazi više od 100.000,00 dinara, dalji postupak se sprovodi kao postupak male vrednosti. Meritorna odluka ima formu presude. Objavljuje se odmah po zaključenju glavne rasprave. Prepis presude se dostavlja samo onoj stranci, koja nije bila prisutna objavljivanju presude.Prisutnoj stranci prepis presude se dostavlja samo na njen zahtev(najkasnije na ročištu na kome se objavljuje presuda). Sud je dužan da pouči stranke pod kojim uslovima mogu izjaviti žalbu.

Postupak po pravnim lekovima

Težnja za bržim i efikasnijim okončanjem postupka u sporovima male vrednosti, dovela je do ograničenja uslova za izjavljivanje redovnih pravnih lekova. Odstupanje od opšteg parničnog postupka, čini nedopuštenost revizije. Posebna (samostalna) žalba dopuštena je samo protiv onih rešenja, kojima se okončava postupak.Sva ostala rešenja protiv kojih se može izjaviti žalba imaju nesamostalan karakter. Presuda ili rešenje kojim se okončava parnica u sporovima male vrednosti, može se pobijati samo zbog apsolutno bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.Nedozvoljeno je isticanje, novih činjenica i dokaza. Rok za izjavljivanje žalbe je skraćen. Iznosi 8 dana od dana objavljivanja, odnosno dostavljanja presude ili rešenja.Isto iznosi i paricioni rok, kao i rok za dostavljanje predloga za dopunu presude, kada je sud propustio da odluči o delu ili svim zahtevima istaknutim u tužbi.

105. POSTUPAK U PRIVREDNIM ODNOSIMA

Specifičnost privrednih odnosa ima za posledicu da se ovi sporovi poveravaju posebnim, specijalizovanim sudovima-trgovinskim sudovima, za koje se pretpostavlja da će ih kvalifikovanije i uspešnije rešavati od sudova opštne nadležnosti. Osnovno obeležje ovog postupka jeste težnja za što bržim i efikasnijim rešenjem spora.Zbog toga određene procesne ustanove delimično odstupaju od pravila prihvaćenih u opštem postupku:- rokovi su bitnije skraćeni, - isključeno je mirovanje postupka,- sud može odlučiti bez glavne rasprave,- isticanje novim činjenica i dokaza u žalbenom postupku podleže principjelnim ograničenjima, - naglašeno je načelo pismenosti.

Prema Zakonu o uredjenju sudova, rešavanje privrednih sporova se poverava trgovinskim sudovima u prvom stepenu, a odlučivanje po žalbi višim trgovinskim sudovima. U sporovima radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja ugovora, radi izvršenja ugovora, kao i u sporovima radi naknade štete usled neizvršenja ugovora, pored suda opšte mesne nadležnosti, mesno je nadležan sud mesta gde je tuženi, po sporazumu stranaka, dužan da izvrši ugovor.Za sporove ( kao i statusne sporove) koji proističu iz upisa u registar, odnosno brisanja iz registra, mesno je nadležan prvostepeni sud prema mestu upisa u registar.

242

U prvom stepenu sudi sudija pojedinac, ako je vrednost predmeta spora do 1.500.000,00 dinara i u sporovima za plaćanje kamate, bez obzira na vrednost spora, a u drugom stepenu veće od 3 sudije (predsednik veća + 2 sudija porotnika).Stranke se mogu sporazumeti u toku postupka u privrednim sporovima, da sudi sudija pojedinac, bez obzira na vrednost spora.Sudija pojedinac sprovodi postupak i donosi odluke u predmetima pravne pomoći i obezbedjenja dokaza. U ostalim slučajevima sporove rešava veće.Kada sudi u prvom stepenu veće čine trojica sudija, jedan sudija predsednik veća i dvojica sudija porotnika.U drugom stepenu veće je sastavljeno od trojice sudija.Kao i u ostalim posebnim postupcima i u ovom je propisana supsidijarna primena odredaba opšteg parničnog postupka. Zastupnik stranke je lice upisano u registar kao ovlašćeno lice(statutarni zastupnik).Stranka ne može izmeniti, niti opozvati radnju svog statutarnog zastupnika..Predsednik veća prvostepenog suda će, po potrebi, sam ili na zahtev sudije izvestioca drugostepenog suda sprovesti izvidjaj, radi provere istinitosti navoda žalioca.

Pojam privrivrednih sporova.

Prema Zakonu o uređenju sudova, trgovinski sud u prvom stepenu sudi:1. U sporovima između domaćih i stranih privrednih subjekata, u sporovima koji nastanu između

privrednih subjekata i drugih pravnih lica u obavljanju delatnosti privrednih subjekata; u sporovima povodom izvršenja i obezbeđenja odluka trgovinskih sudova;

2. U sporovima o autorskim i srodnim pravima i zaštiti i upotrebi pronalazaka, modela, uzoraka, žigova i geografskih oznaka porekla kad nastanu između privrednih subjekata ili privrednih subjekata i pravnih lica;

3. U sporovima koji proizlaze iz primene Zakona o privrednim društvima ili primene drugih propisa o organizaciji i statusu privrednih subjekata, kao i u sporovima o primeni propisa o privatizaciji;

4. U sporovima o stranim ulaganjima; o narušavanju konkurencije, zloupotrebi monopolskog i dominantnog položaja na tržištu i zaključenju monopolističkih sporazuma; o zaštiti firme; povodom upisa u sudski registar; povodom stečaja i likvidacije; o brodovima i vazduhoplovima;

Privredni sporovi se odredjuju po personalnom, kauzalnom kriterijumu i mešovitom kriterijumu:Po personalnom kriterijumu se odredjuju kada su obe stranke društvenopolitičke zajednice, preduzeća ili privredna društva, a po kauzalnom kriterijumu, kada su u pitanju sporovi , koji se odnose na brodove i na plovidbu na moru i u unutrašnjim vodama-to su sporovi na koje se primenjuje plovidbeno pravo.Po mešovitom kriterijumu privredni sporovi se odredjuju onda, kada su to sporovi izmedju imalaca radnji i drugih pojedinaca, koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost.

Prvostepeni postupak

Težnja za efikasnijim rešavanjem ovih sporova dolazi do izražaja u odredbama koje se tiču pripremanja glavne rasprave. Po prijemu i ispitivanju dozvoljenosti tužbe, sudija je dostavlja tuženom za odgovor.Izuzetak su privredni sporovi, koji se smatraju sporovima male vrednosti (vrednost predmeta spora 300.000 din.).Po prijemu odgovora na tužbu, ili po proteku roka za odgovor (15 dana), sudija odlučuje da li će zakazati pripremno ročište ili ročište za glavnu raspravu.Pripremno ročište zakazuje se samo ako bi to, s obzirom na složenost predmeta i druge okolnosti, doprinelo bržem ili jeftinijem rešenju spora.

243

Otvaranjem postupka stečeja ili likvidacije nad pravnim licem ili preduzetnikom prestaje punomoćje koje je izdao zastupnik pravnog lica.Po otvaranju stečajnog postupka ili likvidacije, punomoćnici moraju imati punomoćje, koje je izdao stečajni upravnik.Ako stranke sporazumno predlože da se sprovede postupak posredovanja (medijacije), sud će odložiti ročište, uputiti stranke na postupak posredovanja i zastati sa postupkom.Posrednik se bira sa liste medijatora, koje sastavlja predsednik suda.Sudija će zakazati ročište za glavnu raspravu ukoliko stranke ne reše spor putem posredovanja po proteku roka od 30 dana.Kad sud odluči da se održi ročište za glavnu raspravu, staraće se da se novo ročište zakaže u roku do 30 dana.

Postupak po pravnim lekovima.

Drugostepena instanca (Viši trgovinski sud) je činjenična instanca. Dopušteno je isticanje novih činjenica i dokaza, ali pod uslovom da žalilac učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti, odnosno predložiti do zaključenja glavne rasprave. Predsednik veća prvostepenog suda će, prema potrebi, sam ili na zahtev sudije izvestioca drugostepenog suda sprovesti izviđaj, radi provere istinitosti navoda žalioca.Redaktori ovog rešenja imali su u vidu negativne aspekte ustanove beneficium novorum: nepovoljan uticaj na koncentraciju procesne svađe u prvostepenom postupku, brže rešavanje sporova, procesnu disciplinu i savesno vođenje parnice.Rok od 8 dana za žalbu protiv presude, odnosno rešenja, a rok od 3 dana za podnošenje odgovora na žalbu.Rok od 8 dana za izvršenje činidbe, a za činidbe koje se ne sastoje u novčanom davanju sud može odrediti duži rok.Ograničenja dolaze do izražaja i u sistemu vanrednih pravnih lekova.Revizija je dozvoljena pod uslovom, da vrednost pobijanog dela pravosnažne presude prelazi iznos 2.500.000,00 dinara.Bez obzira na vrednost pobijanog dela pravosnažne presude, revizija je uvek dozvoljena:

1) U imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih akata i radnji, kojim se pravna ili fizička lica, zavisno od sedišta, odnosno prebivališta, stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom tržištu ili se na drugi način narušava jedinstvo tržišta, uključujući i parnice o naknadi štete, koja se tim prouzrokuje.

2) U sporovima zbog povrede autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalazaka i tehničkih unapredjenja, uzoraka, modela i žigova, firme ili naziva, kao i u sporovima iz nelojalne utakmice i monopolističkih ponašanja, kad se ne odnose na imovinskopravni zahtev.

Rok za podnošenje predloga za vraćanje u pređašnje stanje je 30 dana.

106. Osnovna obeležja bračnih i porodičnih sporova

Izražen javni interes i ideja o posebnoj zaštiti braka i porodice, uslovila je naglašenije korišćenje normi prinudnog, kogentnog karaktera. Shodno tome, stvoreni su posebni postupci u kojima je sužena i delimično ograničena primena osnovnih načela parničnog postupka: načela dispozicije i raspravnog načela, uz povećanje oficijelnih i istražnih ovlašćenja suda.Određeni organi, pre svih organ starateljstva, dobili su značajne uloge u postupku, a pojedine procesne ustanove specifična obeležja i funkcije. Postoje 3 vrste ovih postupaka:

1) postupak u bračnim sporovima;

244

2) postupak u sporovima iz odnosa roditelja i dece i 3) postupak u sporovima za izdržavanje

(Ovi postupci su uređeni Porodičnim zakonom uz supsidijernu primenu ZPP-u).

A. Bračni sporoviBračni sporovi su oni u kojima se zahteva promena bračnog statusa supružnika, prestankom braka na osnovu razvoda ili poništaja. Promena bračnog statusa ostvaruje se isključivo sudskim putem.

Postoje 3 vrste ovih sporova:1. spor za razvod braka;2. spor za poništaj braka;3. spor za utvrđivanje postojanja braka.

U ovim sporovima bračni drugovi moraju učestvovati u svojstvu stranaka.

Stvarno nadležni su opštinski sudovi, a mesna nadležnost naših sudova postoji uvek, ako tuženi ima prebivalište u Srbiji. Nadležnost postoji i kada tuženi nema prebivalište u Srbiji:

1) ako su oba bračna druga državljani Republike Srbije, bez obzira na prebivalište;2) ako je tužilac državljanin R.Srbije i ima prebivaslište u Srbiji;3) ako su oba bračna druga imala svoje poslednje zajedničko prebivalište u Srbiji.

Ako su oba supružnika strani državljani koji su imali svoje poslednje prebivalište u Srbiji, uz 2 uslova:

a) da tuženi pristaje na vođenje postupka pred sudom Srbije i b) da je po probisima zemlje čiji su državljani bračni drugovi dopuštena nadležnost stranih

sudova.

Nadležnost suda R.Srbije postoji i kada je tužilac državljanin R.Srbije, a po propisima države čiji bi sud bio nadležan ne postoji ustanova razvoda braka.

I. Sporovi za razvod brakaSporovi za razvod braka su sporovi u kojima jedan bračni drug tužbom, a oba predlogom, zahtevaju da se njihov brak razvede i na taj način dođe do prestanka postojećeg bračnog odnosa.Ako među supružnicima postoji spor u pogledu razvoda, postupak se pokreće tužbom, a ako spora nema – predlogom za sporazumni razvod braka. Oficijelna i istražna ovlašćenja suda su šira i veća, ukoliko je postupak pokrenut tužbom. I tužba i predlog za sporazumni razvod braka su preobražajne, konstitutivne prirode.Specifičnosti ovog postupka najviše dolaze do izražaja u rešenjima mirenja.Postupak mirenja je procesni izraz ideje o zaštiti braka i porodice. Smisao ovog postupka je u tome da bračni drugovi uz pomoć organa starateljstva ili suda, odustanu od razvoda braka. Mirenje sprovodi nadležni organ starateljstva ili sud. Ako supružnici imaju maloletne dece, postupak sprovodi organ starateljstva.Trajanje:

- pred organom starateljstva do 3 meseca, +- pred sudom jedno ili više ročišta.

Ako se ovaj postupak završi neuspešno, brakorazvodni postupak se nastavlja upućivanjem tužbe tuženom. Naglašena oficijelna i istražna ovlašćenja suda, pa sud može utvrditi i one činjenice koje stranke nisu iznele, ako govore u prilog održanju braka, odnosno u prilog maloletne dece.

245

U težnji da se brak održi liberalizovana su pravila o povlačenju tužbe. Tužba za razvod braka, može se, uz saglasnost tuženog, povući sve do pravosnažnog okončanja postupka.Bez saglasnosti – sve do zaključenja glavne rasprave.Predlog mogu povući do pravosnažnosti presude o razvodu braka. Smatra se da je predlog povučen kada od njega odustane jedan od bračnih drugova. Odricanje od tužbenog zahteva u ovim parnicama se izjednačava sa povlačenjem tužbe.

II. Sporovi za poništaj brakaSporovi za poništaj braka su oni sporovi u kojima bračni drugovi, treća ovlašćena lica ili nadležni državni organi, zahtevaju poništaj braka iz razloga apsolutne ili relativne ništavosti.Tužba za poništaj braka je konstitutivne (preobražajne) prirode i usmerena je da dovede do prestanka bračnog odnosa donošenjem presude kojom se brak poništava (pravosnažnošću presude).Kada se poništaj braka traži iz razloga apsolutne ništavosti, pored bračnih drugova, pravo na tužbu priznaje se i trećim licima koja imaju neposredan pravni interes da dođe do poništaja braka, kao i nadležnom javnom tužiocu. (treća lica:roditelji kod maloletnika).Kad postupak pokreću treća lica, bračni drugovi se, zbog nedeljivosti bračnih odnosa, nalaze u položaju jedinstvenih, nužnih i pasivnih suparničara. Kad tužbu podnosi ponomoćnik, u punomoćju se izričito mora navesti osnov za podizanje tužbe, a punomoćje mora biti overeno.

III. Sporovi za utvrđivanje postojanja brakaSporovi za utvrđivanje postojanja baraka su sporovi u kojima bračni drugovi, treća lica koja imaju neposredan pravni interes zahtevaju utvrđivanje postojanja ili nepostojanja bračnih odnosa. Tužba ovde ima deklaratorni (utvrđujući) karakter. Tužilac mora dokazati pravni interes za isticanje ovih zahteva.

Načela

Načelo dispozicije je, u opštem interesu, podvrgnuto značajnim ograničenjima. S druge strane, naglašena su oficijelna ovlašćenja suda -nemo iudex sine actore- Postupak se ne pokreće po službenoj dužnosti, nego na inicijativu stranaka (poštuje se načelo dispozicije).Oficijelna ovlašćenja suda dolaze do izražaja kada odlučuje o pitanjima koja stranke nisu učinile predmetom raspravljanja i odlučivanja u parnici.Ograničenje načela dispozicije se ogleda i u zabrani raspolaganja tužbenim zahtevom:ne može se doneti presuda na osnovu priznanja, presuda zbog propuštanja, dok odricanje od tužbenog zahteva ima dejstvo povlačenja tužbe.Izuzetak:sporazumni razvod braka (predlog) jeste forma disponiranja.

Istražno načelo je dominantan metod prikupljanja činjenične građe. Činjenice na kojima stranka zasniva svoj zahtev, sud može utvrđivati i kada nisu sporne. Nekad su ta ovlašćenja i šira, pa obuhvataju i činjenice koje stranke nisu iznele (ako govore u prilog održanju, odnosno punovažnosti braka).

Načelo javnosti je redukovano. Opšta javnost je isključena na svim ročištima, a u postupku mirenja i punomoćnici.Razlog: priroda pračnih odnosa (intima).Bitno obeležje u ovim sporovima izraženo je u ideji da se organizacijom postupka, sadržajem i dejstvom pojedinih procesnih ustanova obezbedi što bolja zaštita institucije braka i zaštita interesa dece.

O meritumu stvari, sud odlučuje presudom. Presuda kojom se razvodi ili poništava brak ima konstitutivno dejstvo i deluje ex nunc. Presuda u sporovima za utvrđenje braka ima deklaratoran

246

karakter. Presude kojima se odbija zahtev za poništaj ili razvod braka su deklaratorne prirode. Presude (konstitutivnog) dejstva deluju erga omnes- prema svima, a ne samo prema supružnicima. O pitanjima procesne prirode, sud odlučuje rešenjem.

Pobijanje 1.stepenih presuda u bračnim sporovima se ostvaruje žalbom, kao redovnim pravnim lekom. Presuda kojom je brak razveden po predlogu za sporazumni razvod braka, pošto je zasnovana na raspolaganju stranaka, može se pobijati samo zbog bitne povrede odredaba postupka ili zbog toga, što je predlog za sporazumni razvod dat u zabludi ili pod uticajem prinude ili prevare. Pobijanje presuda koje imaju preobražajni karakter je nije dozvoljeno putem vanrednih pravnih lekova.

B. Sporovi iz odnosa roditelja i dece

Sporovi iz odnosa roditelja i dece (sporovi za utvrđivanje i osporavanje očinstva – materinstva), su statusni sporovi u kojima se utvrđuje postojanje roditeljskog odnosa između određenog lica i deteta.Zahtevi za utvrđivanje imaju deklaratorni, a zahtevi za osporavanje očinstva i materinstva preobražajni karakter.Naglašena su oficijelna i istražna ovlašćenja suda, isključena je javnost i povećana uloga organa starateljstva.

Prema zahtevima sadržanim u tužbi, tužbe se dele na:1. tužbe za utvrđivanje očinstva i materinstva;2. tužbe za osporavanje očinstva i materinstva

U prvom slučaju: tužbu mogu podneti:• lice koje sebe smatra ocem deteta, dete nezavisno od godina i majka deteta.

Nije dopušteno utvrđivanje očinstva deteta koje je začeto veštačkom oplodnjom majke.

U drugom slučaju: tužbu mogu podneti:• za dete rođeno u braku ili pre isteka toka od 300 dana od prestanka braka, važi

oboriva zakonska pretpostavka po kojoj se muž smatra ocem deteta. Posle smrti deteta nije dopušteno osporavanje ni očinstva ni materinstva.

Stranke u sporu: (potencijalni) roditelji i dete (ukupno:troje)

U meritumu sud odlučuje presudom a o procesnim pitanjima rešenjem. Presuda u sporu za utvrđivanje očinstva i materinstva, bilo da se usvaja ili odbija tužbeni zahtev, ima deklaratornu prirodu. Presuda, kojom se, u sporovima za osporavanje očinstva i materinstva, usvaja tužbeni zahtev ima preobražajno dejstvo.Pravosnažnošću presude dolazi do promene, prestanka roditeljskog odnosa između određenih lica. Ako se presudom, tužbeni zahtev odbija kao neosnovan, presuda ima deklaratornu prirodu. Sve presude deluju – erga omnes.1.stepen odluke pobijaju se žalbom. Oficijelna ovlašćenja 2.stepenog suda su izrazita. Sud po službenoj dužnosti mora voditi računa o interesima maloletne dece. Nije ograničen razlozima žalbe, a presudu ispituje u celini.Revizija je dopuštena.O troškovima postupka sud odlučuje po slobodnoj volji, a ne prema eventualnom uspehu stranke u sporu, već prema tome, da li je stranka neopravdano prouzrokovala određene troškove.

C. Sporovi za izdržavanjeSporovi za izdržavanje su pretežnim delom ograničeni na sporove za izdržavanje dece. Rešenje je zasnovano na ideji o posebnoj zaštiti dece.

247

U pogledu zahteva za izdržavanje bračnog druga, postupak se vodi po metodama koji važe za imovinskopravne sporove u kojima sud ne raspolaže oficijelnim i istražnim ovlašćenjima.Izdržavanje se može tražiti uz bračne sporove ili u odvojenoj parnici u roku od 2 godine od razvoda braka, pod uslovom da su pretpostavke za izdržavanje nastale pre razvoda braka i trajale neprekidno do zaključenja glavne rasprave u parnici za izdržavanje.Stvarno nadležni su opštinski sudovi.Samostalna parnica se pokreće tužbom (uz puno poštovanje načela dispozicije) i lica koje smatra da ima pravo na zakonito izdržavanje, ali i po tužbi obveznika izdržavanja da se zbog izmenjenih okolnosti, povuče, snizi, izmeni ili ukine način izdržavanja, koji je određen ranijom odlukom suda.Žalba i revizija su dozvoljene.

Načela vanparničnog postupka:1.Načelo posebne zaštite nesposobnih lica,2.Načelo jedinstva čitavog postupka,3.Načelo materijalne istine.

107. POJAM I OSNOVNA OBELEŽJA VANPARNIČNOG POSTUPKA

Sudska zaštita građanskih i određenih drugih subjektivnih prava i interesa povodom tih prava, ostvaruje se po pravilima građanskog procesnog prava u parničnom, vanparničnom i izvršnom postupku (u krivičnom i upravnom postupku).Postupanje suda, stranaka i drugih učesnika u ovim postupcima, uređeni su posebnim pravilima: parničnim, vanparničnim i izvršnim procesnim pravom.Izvršno pravo uređuje pravnu zaštitu usmerenu na prinudno ostvarivanje građanskopravnih i drugih potraživanja. To je samostalan i izgrađen sudski postupak.Parnično procesno pravo (parnični sudski postupak) spada u deo građanske procedure u kojim su sa punim izražajima prisutne i uz strogo poštovanje primenjene najeminentnije institucije građanskog procesnog prava, izvedene iz uspostavljenih načela ovog metoda pravne zaštite (dispozicije, vezanosti suda tužbenim zahtevom, raspravnosti, neposrednosti, kontradiktornosti, saslušanja stranaka, pravosnažnosti.....).Vanparnično pravo normira proceduru zaštite građanskih i određenih drugih prava, izražavajući pri tome samo neke od elemenata osnovnih ustanova građanskog procesnog prava, ipak dovoljne da zadrži fizionomiju ove procedure. Zahtevi da se neke pravne stvari reše efikasnije pa i sama priroda tih stvari, traže da se ustanovi specijalna procesna normativa koja bi uspešno odgovorila tim zahtevima.Dok se kod parničnog postupka mogu odrediti najvažnije oznake izražene u ukupnosti ili bar pretežnosti, takve oznake nisu prisutne kada je u pitanju vanparnični postupak.

Vanparnični postupak se pokreće:1. pokreće se i po traženju subjekta i po službenoj dužnosti (pa i na oba načina);2. sud nije u tolikom stepenu vezan zahtevom i sadržajem pravne zaštite koja se traži;3. može biti jednostranački, dvostranački i višestranački (broj subjekata se može menjati u toku samog

postupka);4. pokreće se i vodi i kada nema pravnog spora;5. nije uniforman ni u sadržaju ni u određivanju pravne zaštite koja se dosuđuje;6. nije osnovna funkcija ovog postupka pravna zaštita povređenih ili ugroženih subjektivnih prava.

Iz ovog se ne može izvući opšta i zajednička formula, primenjiva za određivanje vanparničnog postupka. Prisustvo velike raznovrsnosti između pravnih stvari o kojima se rešava vanparničnim postupkom i ciljevi koji se ovde žele postiči, čine da se procedura formuliše od jedne do druge pravne stvari povodom koje se rešava, te svakoj od njih ili njihovim grupama se prilagođava.

248

Zato se ne može propisati jedna uniformna procedura, odnosno jedan uniforman vanparnični postupak. Ustvari, vanparnični postupak je više jedan skup pojedinih takvih postupaka.Stoga bi bilo ispravnije govoriti o vanparničnim postupcima ili u upotrebi oznake „vanparnični postupak“ prihvatiti rezervu da se tim misli na skup pojedinih vanparničnih postupaka.

Doktrinatni stavovi u određivanju vanparničnog postupkaU naporu da se odredi i definiše vanparnični postupak, pravna misao ga je upoređivala sa izgrađenim i relativno dobro određenim parničnim postupkom.Nijedno od tih učenja se ne može potpuno prihvatiti, ali je njihov značaj veliki, jer su osvetljene najbitnije crte vanparničnog postupka, pa sve zajedno dobro oslikavaju ovaj postupak.

1) Teorija spora

Vanparnični postupak se često naziva nespornim ili postupkom u nespornim stvarima, jer se, za razliku od parničnog postupka, rešava u stvarima koje nisu sporne. No, spora ima, u ne malom broju vanparničnih postupaka, ali razlika postoji u kvalitetu i prirodi spora (spor o pravu i spor o činjenicama).

• Spor u parničnom postupku je uvek spor između dve strane sa različitim interesima i procesnopravnim traženjima. Po subjektima, intezitetu, formi i sadržini to je tip pravnog spora u kojem se spornost izražava u najoštrijem vidu i u potpunosti.

• Spor u vanparničnom postupku je spor druge vrste, nije toliko izrazit, ni intezivan, nije pravi spor, ali je ipak spor. Sa ovog aspekta vanparnični postupak se može označiti kao nesporni postupak, u smislu da su to pravne stvari u kojim se redovno ne pojavljuje tip spora svojstven parničnom postupku. Spor nije element kvaliteta vanparničnog postupka i nije bitan momenat njegove pravne konstrukcije i određenja.

2) Teorija stranaka

Teorija stranaka je samo jedna modifikacija teorije spora u kojoj se težište stavlja na subjekte u sporu. U parničnom postupku postoji spor isključivo između dve stranke, a ostale građanskopravne i druge stvari: jednostranačke, dvostranačke u kojima nem aspora i višestranačke, rešavaju se po pravilima vanparničnog postupka.

3) Druge teorije

Prisutne su i druge terorije: teorija koja prihvata kriterijum da se u vanparničnom postupku donose odluke sa konstitutivnom snagom (u parničnom, deklaratorne, ali i konstitutivne i kondemnatorne); teorija preventivnog cilja vanparnične pravne zaštite (parnična pravna zaštita je represija, mada ima i obrnutog); teorije koje imaju kriterijum: snažna diskreciona ovlašćenja suda.

Vanparnična stvarNepostojanje definicije vanparničnog postupka i nedostatak dobrih kriterijuma da se odredi kada sud u rešavanju građanskopravnih stvari postupa po vanparničnoj, a kada po parničnoj proceduri, prouzrokuje da se utvrđivanje vanparnične nadležnosti, pristupi tzv“legalnim metodom“ – sud postupa po vanparničnoj proceduri kada je to zakonom određeno.Pravna zaštita koja se ostvaruje u vanparničnom postupku delom je komplemantarna (dopunska), čineći, sa zaštitom u parničnom postupku, kao osnovnom, redovnom, potpunu zaštitu u određenim građanskopravnim odnosima.Zakonom o vanparničnom postupku propisano je da državni sudovi sprovode vanparnični postupak, te da sud postupa po vanparničnoj proceduri: u ličnim, porodičnim, imovinskim i drugim pravnim stvarima za koje je ovim ili drugim zakonom propisano da se rešavaju u vanparnom postupku.

249

Kada, u graničnim slučajevima, zakonom nije izričito propisano da se stvar rešava po pravilima vanparničnog postupka, a spada u sudsku nadležnost, te stvari se rešavaju po vanparničnoj proceduri pod pretpostavkom:

1) da se ne odnosi na zaštitu ugroženog i povređenom prava;2) niti da se zbog učesnika u postupku mogu primeniti pravila parničnog procesnog prava.

IzvoriSvakako najvažniji izvor je Zakon o vanparničnom postupku iz 2005.g. Njime se uređuje nadležnost suda da postupa po vanparničnoj proceduri, procedura i određeni materijalnopravni odnos povodom vanparničnih stvari.Sve vanparnične stvari se, po prirodi pravnih odnosa povodom kojih se vodi postupak, svrstavaju u dve grupe:

1. postupci povodom ličnih i porodičnih odnosa (mahom statusne stvari) i2. postupci u imovinskim i sa njima povezanim drugim odnosima.

Postupci povodom ličnih i porodičnih odnosa: - lišenje poslovne sposobnosti;- zadržavanje u zdravstvenoj organizaciji koja obavlja delatnost u oblasti neuropsihijatrije;- proglašavanje nestalog lica za umrlo;- dokazivanje smrti;- produženje roditeljskog prava;- vraćanje roditeljskog prava;- davanje dozvole za stupanje u brak.

Postupci povodom imovinskih i određenih dr.odnosa:- raspravljanje zaostavštine;- određivanje naknade za eksproprisanu nepokretnost;- uređenje upravljanja i korišćenja zajedničke stvari;- deoba zajedničkih stvari ili imovine;- uređenja međa:- sastavljanje, potvrđivanje, čuvanje i poništenje isprave;- sudski depozit.

Vanparnične stvari određene su i nizom drugih pravnih tekstova, iz oblasti: o porodičnih odnosa;o stambenih stvari;o meničnih i čekovnih odnosa;o pitanja svojine;o obligaciono-pravnih odnosa;o parnične ili neke druge procedure;o registracije pravnih lica;o overe potpisa i rukopisa;o pa i nekih upravnih stvari.

Pošto ni jedna vanparnična procedura nije potpuno uređena, određeno je da se shodno primenjuju pravila Zakona o parničnom postupku, čime parnično procesno pravo postaje supsidijaran, dopunski izvor pravila vanparnične procedure.Sukob vanparničnog i parničnog postupka

250

Bliskost vanparničnog i parničnog postupka i nedovoljnost kriterijuma da se oni dobro distanciraju, može dovesti do toga da se po pravilima jednog postupka rešava u pravnoj stvari koja spada u drugi postupak.Tada se govori o sukobu vanparničnog i parničnog postupka.

ZPP: - kada se u vođenju parničnog postupka utvrdi da bi pravnu stvar trebalo rešavati po vanparničnoj proceduri, a odluka još nije doneta – sud rešenjem obustavlja parnični postupak.Po pravosnažnosti rešenja o obustavi, rešavanje pravne stvari se nastavlja po pravilima vanparničnog postupka, pred nadležnim sudom. Radnje koje je predvideo parnični sud (uviđaj, veštačenje, saslušanje stranaka, određivanje obezbeđenja i dr.) i odluke koje je doneo, nisu bez važnosti samo zbog toga što su usledile u parničnom postupku.Posle donošenja odluke u glavnoj stvari u parničnom postupku, sud više nije ovlašćen da obustavi taj postupak.Ako su uloženi pravni lekovi postupak se nastavlja po pravilima parnične procedure. To što je odluka donesena u parničnom postupku ne može biti jedini razlog pravnom leku, osim, ako je time stranka pretrpela neku procesnopravnu štetu.

Ista je stvar i obrnuto, s tim što to može biti jedini razlog u pravnom leku. Tada viši sud ukida odluku vanparničnog suda i obustavlja vanparnični postupak i time stvara mogućnost daljeg rešavanja po parničnoj proceduri.

Sastav suda i nadležnosti

Vanparnični postupak se vodi pred sudijom pojedincem, izuzev ako ZVP ili drugim zakonom nije propisano da sudi veće.Postupak po pravnim lekovima vodi se pred većem.Pojedine procesne radnje može samostalno preduzimati i stručni saradnik u sudu, kada je to propisano.Međunarodna nadležnost našeg suda da rešava u vanparničnom postupku, uređena je Zakonom o rešavanju sukoba zakona sa područja drugih zemalja u određenim odnosima(1982.).Pored toga izvodi se iz nekih drugih zakona, međunarodnih ugovora ili se posredno izvodi iz pravila o mesnoj nadležnosti.Naš sud je nadležan:

1. ako lice prema kome se pravo ili pravni interes ostvaruje ima u nas prebivalište ili sedište. Isto važi ako u postupku učestvuje samo jedno lice.

2. Kod ličnih i porodičnih odnosa i u slučaju da nisu prisutne ove (1.)opšte pretpostavke, pod uslovom da subjekti imaju naše državljanstvo.

3. postupak davanja dozvole za zaključenje braka pre punoletstva, kao i postupak proglašenja nestalog lica umrlim je u isključivoj nadležnosti našeg suda, ako maloletno lice, odnosno nestali, imaju naše državljanstvo.

Stvarna nadležnost

Zakonom o uređenju sudova, pretežno je u nadležnosti opštinskog suda, a samo neke stvari su u nadležnosti okružnog suda (priznanje i izvršenje stranih sudskih odluka) ili trgovinskog suda.

Mesna nadležnost

Opšte pravilo: prema prebivalištu, ili boravištu, odnosno sedištu predlagača u postupku.Postupak u statusnim stvarima je izdvojen i tu je mesno nadležan sud prema području na kojem lice u čijem se interesu vodi postupak – ima prebivalište, odnosno boravište.

251

Od ovih pravila ima dosta odstupanja:Tako, povodom pravnih stvari koje se odnose na nepokretnosti propisana je isključiva nadležnost suda na čijem se području nalazi nepokretnost.Ako se nepokretnost nalazi na području više sudova, onda je svaki od tih sudova (isključivo) nadležan.Mesna nadležnost se može promeniti sporazumom učesnika u vanparničnom postupku, ali samo kada je ZVP ili drugim zakonom dozvoljeno.Sud se u vanparničnom postupku može oglasiti mesno nenadležnim po službenoj dužnosti, najkasnije tokom prvog ročišta.Ukoliko ročište nije održano onda sve do preduzete prve radnje koju izvrši učesnik po pozivu suda.Isto pravilo važi i za prigovor mesne nadležnosti od strane učesnika vanparničnog postupka.Promene li se okolnosti, koje su određivale mesnu nadležnost, sud koji vodi postupak ovlašćen je da predmet ustupi na rešavanje sudu koji bi, prema promenjenim okolnostima, bio mesno nadležan. Ovo pod uslovom, da je očigledno da bi se pred tim drugim sudom, postupak lakše sproveo ili da je to više u interesu učesnika u postupku, koje je lice pod posebnom društvenom zaštitom (uz mišljenja organa starateljstva o celishodnosti ustupanja).Sud kome je predmet ustupljen, ovlašćen je da izazove sukob nadležnosti pred višim zajedničkim sudom.

108. SUBJEKTI VANPARNIČNOG POSTUPKA

1. NAZIV SUBJEKTA U VANPRARNIČNOM POSTUPKU

Pored suda, u vanparničnom kao u svim drugim postupcima nastupaju osnovni (glavni, primarni) procesni subjekti. Oni se u tim drugim postupcima redovno označavaju da su stranke dok se ostali subjekti (sekundarni, svedoci, veštaci) nazivaju učesnicima, trećim licima i tome sl. Novo zakonodavstvo upotrebljava naziv (učesnik) kao termin za oznaku subjekta ovog postupka.Sigurno je da bi se mogao upotrebiti i naziv stranka, ali nikad sa istim procesnim kvalitetima, kao u parničnom postupku. Prihvatanje naziva učesnik čini da se taj funkcionalni izraz transformiše u pravni termin, kojim se označavaju sva lica koja nastupaju u vanparničnom postupku kao osnovni procesni subjekti koji ovde ima isto značenje kao i naziv stranke (u drugim postupcima). Učesnici u vanparničnom postupku prema procesnoj poziciji koji u postupku zauzimaju i dobijaju i uže nazive - predlagač i protivnik predlagača ili prosto, učesnici vanparničnog postupka.

2. ODREĐIVANJE I KATEGORISANJE SUBJEKATA

Učesnici vanparničnog postupka su:

1. Lice koje je postupak pokrenulo2. Organ koji učestvuje u postupku na osnovu zakonskog ovlašćenja da postupak pokrene, pa i onda ako

postupak nije pokrenuo nego je docnije stupio u postupak (tu spada i organ koji nije ovlašćen da pokrene postupak ali može da učestvuje u postupku).

Broj učesnika u vanparničnom postupku je širi nego što je to u parničnom postupku. Parnični postupak, koji započinje kao dvostranački i u kojem se to mora održati do završetka postupka, označava ove osnovne subjekte strankama i određuje da su to (tužilac i tuženi). Neka treća procesna pozicija ne postoji pa tako umešač ili javni tužilac samo pristupaju jednoj ili drugoj strani, ne uspostavljajući neku treću procesnu poziciju.

252

Vanparnični postupak se pojavljuje kao jednostranački , dvostranački ili višestranački. Uvek postoji mogućnost da se postupak transformiše, a pored toga postoje alternacije u načinu pokretanja postupka (i po predlogu i po službenoj dužnosti).Zbog toga se ne mogu utvrditi stalni procesni subjekti.

KO MOŽE BITI SUBJEKT VANPARNIČNOG POSTUPKA?

Mogu biti sva fizička i pravna lica. Mogu biti i oni individualiteti koji to nisu, a posebnim propisima je određeno da mogu biti učesnici u vanparničnom postupku.Po Zakonu o vanparničnom postupku, sud priznaje određenim „oblicima udruživanja“, koji „nemaju svojstvo pravnog lica“ status „učesnika“ u postupku „ako za to ispunjavaju uslove koji se traže, da se predmet vanparnične stvari neposredno odnosi na taj oblik udruživanja.“.

KAKO SE TO POSTAJE?

Učesnikom se redovno postaje donošenjem odluke o pokretanju postupka. To se odnosi na lica koja su obuhvaćena odlukom o pokretanju, postupka po službenoj dužnosti ili su kao takva označena u predlogu. Suvišno bi ovde bilo utvrđivati da li su oni nisioci prava ili pravnih interesa o kojim se rešava,da bi se odlučilo da li su oni učesnici u postupku.

KO JESTE SUBJEKT VANPARNIČNOG POSTUPKA?

Predlagač je onaj učesnik po čijem predlogu se postupak pokreće, bez obzira da li je predlog izraz privatne dispozicije ili službene dužnosti.Dok se učesnik prema kome je predlog usmeren označava da je protivnik predlagača.

PROCESNA SPOSOBNOST SUBJEKATA VANPARNIČOG POSTUPKA

Procesna pravna sposobnost je isto što i stranačka sposobnost parničnog prava. Procesna poslovna sposobnost(parnična sposobnost u parničnom procesnom pravu) je ovlašćenje da se samostalno preduzimaju procesne radnje i primaju; uređena je u vanparničnom postupku na jednak način kao i u parničnom, ali sa dosta odstupanja i izuzetaka. Vanparnični postupak u određenim situacijama može da se pokrene i vodi od lica koja nemaju procesnu poslovnu sposobnost (nisu punoletna ili im nije priznata poslovna sposobnost.)To je dozvoljeno u postupku radi vraćanja poslovne sposobnosti licu, koje je bilo lišeno te sposobnosti, zatim u postupku traženja dozvole za sklapanje braka, kao i druga lica, koja nemaju procesnu poslovnu sposobnost, ali su ovlašćena,po neposrednoj odredbi zakona, da preduzimaju pojedinačne određene procesna radnje i da one budu punovažne. Sud je i sam ovlašćen da to učesniku dozvoli, ali treba da se utvrdi da taj učesnik može da shvati značaj i pravne posledice ovih radnji.Sud, inače, u vanparničnom postupku ima, po službenoj dužnosti, da se stara i preduzima mere zaštite prava i pravnih interesa lica, koja nisu u mogućnosti da se sama brinu o zaštiti svojih prava i interesa.Sud o tome obaveštava organ starateljstva.Pravilo parničnog procesnog prava o sudskom postavljanju privremenog zastupnika prihvaćeno je i u vanparničnom postupku.Sudsko postavljanje privremenog zastupnika je prošireno u vanparničnom postupku na sve učesnike, a u parničnom postupku samo na tuženog.

109. POKRETANJE I OBUSTAVA VANPARNIČNOG POSTUPKA

253

a) POKRETANJE POSTUPKA

Pokretanje vanparničnog postupka je povinovano pravilima dispozicije i oficijelnosti, šta više nekad pravilima i jednog i drugog načela. Odredjeni vanaparnični postupci se mogu pokrenuti i voditi samo ako postoji predlog ovlašćenog učesnika.Nije značajno da li predlog podnosi fizičko, odnosno pravno lice ili neki državni, odnosno drugi organ u sferi svoje nadležnosti (što je onda u okviru njegove službene dužnosti), pošto je to i u jednom i u drugom slučaju, pokretanje postupka po predlogu.Tako po predlogu fizičkog ili pravnog lica vode se npr:

postupci deobe zajedničke stvari ili imovine, uredjenja medja i drugi..

Po predlogu istih lica ili organa vodi se postupak produženja roditeljskog prava, postupak lišenja roditeljskog prava i još neki.Vidimo, da tamo gde je intenzivniji interes društva i istaknutija potreba posebne zaštite odredjenih lica, na pokretanje postupka ovlašćeni su i fizička, odnosno pravna lica i državni, odnosno društveni organi(javni tužilac, organ starateljstva I drugi). Pojedini vanparnični postupci iz odredjenih političkopravnih razloga u svom pokretanju nisu prepušteni predlogu ovlašćenih lica. Tu, sledstveno oficijelnom načelu, sud pokreće postupak po službenoj dužnosti.Ovde spadaju postupci:

zadržavanja lica u zdravstvenoj organizaciji, koja obavlja delatnost u oblasti neuropsihijatrije; odredjivanje naknade za ekspropisanu imovinu; raspravljanju zaostavštine.

Potrebno je da se razlikuju inicijativa sudu, od predloga ovlašćenog lica, bez kojeg se postupak ne može pokrenuti. Koordinacija pojedinačnog i opšteg intresa izražena je u postupcima, koji se pokreću predlogom ovlašćenih lica organa po službenoj dužnosti suda.Tu je najvažniji postupak za lišenje poslovne sposobnosti. Sud ostvarujući načelo posebne zaštite nesposobnih lica, dužan je da u pojedinim postupcima izveštava i dostavlja sudske akte organu starateljstva, ako on nije pokrenuo postupak, šta više, u odredjenim situacijama može da pozove organ starateljstva da učestvuje u postupku, te da zastane sa postupkom, da bi organ starateljstva mogao da se pripremi I prijavi svoje učešće.

b) POVLAČENJE PREDLOGA

Predlog za pokretanje vanparničnog postupka, kao izlaz dispozicionih ovlašćenja jednog lica, može se povući do donošenja prvostepene odluke. Ne traži se pristanak protivnika predlagača, niti sud ima ovlašćenje da to spreči.Medjutim, ako se vodi postupak koji se pokreće i po predlogu učesnika i po službenoj dužnosti suda, sud nije dužan da povlačenje uvaži i postupak obustavi, ako smatra da postupak treba nastaviti (postupak se dalje vodi po službenoj dužnosti). Predlog za pokretanje postupka, koji je podnelo više lica u svojstvu predlagača, povlači se njihovom saglasnom izjavom, ako se hoće obustavljanje vanparničnog postupka.Povuče li predlog samo jedan od učesnika, sa čime se drugi ucesnici predlagaci ne slažu, tada ovaj učesnik prestaje da bude predlagač.Može da istupi iz postupka, izuzev ako drugi učesnici predlagači ne zatraže da se i na njega proširi postupak, sada u svojstvu protivnika predlagača.

254

Pravo je učesnika, koji u postupku nisu nastupili kao sapredlagači, a na to su imali ovlašćenja, da u slučaju povlačenja predloga zatraže, da se postupak nastavi i da oni nastupe kao predlagači u daljem toku postupka. Ti drugi učesnici mogu ovo traženje da izjave u roku od 15 dana od dana kada su primili obaveštenje suda da je predlog povučen. Predlagač može da povuče predlog i posle donošenja prvostepene odluke, sve dok postupak nije pravosnažno dovršen. Pošto takvo povlačenje vodi ukidanju prvostepene odluke i obustavljanju postupka, to je ovde uslov za važnost povlačenja da se tim ne vredjaju prava drugih učesnika, na koje se odluka odnosi ili da u takvoj situaciji ti drugi učesnici pristanu na povlačenje predloga. Propisane su pretpostavke, koje svojim prisustvom čine da je predlog povučen, iako o tome nije data izričita izjava učesnika predlagača.To je onda kada predlagač ne dodje na ročište ili se ne odazove pozivu suda radi saslušanja, a bio je uredno pozvan. Sud pre nego što donese odluku treba da ispita, da li eventualno postoje opštepoznate okolnosti, koje bi sprečile predlagača, da se ne odazove pozivu suda, jer njihovo postojanje je smetnja da se donese odluka o obustavljanju postupka. Predlagač je ovde ovlašćen da opravda svoj izostanak i otkloni po njega štetne posledice, tražeći povraćaj u predjašnje stanje po pravilima parničnog postupka. Mirovanja u vanparničnom postuku nema.

110. PRETHODNO PITANJE U VANPARNIČNOM POSTUPKU

Pitanje o kojem sud ima da reši pre odluke o pravnoj stvari, povodom koje se vodi postupak, kvalifikuje se kao prethodno ili prejudicialno pitanje, ako se u tom pitanju iskazuju sledeći elementi: da je ono pravno pitanje, uslovno za odlučivanje u tekućoj pravnoj stvari i da čini samostalnu pravnu celinu, koja može biti predmet (glavni) rešavanja u nekom drugom sudskom ili upravnom postupku.I pored toga što je bitan kvalitet za odredjivanje prethodnog pitanja da je ono pravno, od ovog instituta nisu sasvim udaljena ni činjenična pitanja. Pojava takvog pitanja u vanparničnom postupku, ovlašćuje vanparnični sud, tj. Pitanja da li postoji neko pravo ili pravni odnos od čijeg prethodnog rešavanja zavisi odluka u tekućoj pravnoj stvari i o čemu već nije rešeno u nekom drugom sudskom ili upravnom postupku, ovlašćuje vanparnični sud da sam reši to pitanje ili da učesnike uputi da rešenje tog pitanja ishoduje u odgovarajućem drugom postupku. Ovim zakonskim pravilom se ne distancira izričito, da li se rasprava o prejudicialnom pitanju i njegovo rešavanje, odnosi samo na sferu prava ili i na činjenični fond toga pitanja. Samo se propisuje, da je ovo pravilo relevantno, ako Zakonom o vanparničnom postupku (ZVP) ili drugim zakonom nije drugačije odredjeno. Već iduće pravilo zakonskog teksta( ZVP) uredjuje situaciju, kada su izmedju učesnika sporne činjenice, bitne za rešenje prethodnog pitanja, pa tim nastaje spor o postojanju, odnosno sadržaju prava ili pravnog odnosa, koji čine prejudicialno pitanje.Vanparnični sud tada nije ovlašćen, da sam reši prethodno pitanje, već ima učesnike da uputi da u utvrdjenom roku, pokrenu parnični ili upravni postupak, radi rešenja spora o pravu i pravnom odnosu. Pravilo je da sud upućuje na parnični, odnosno upravni postupak onog učesnika, čije pravo smatra manje verovatnim, izuzev ako ZVP ili drugim zakonom nije drugačije propisano.Sud tome učesniku odredjuje rok za pokretanje postupka i taj rok ne može biti duži od 30 dana.Dokaz da je postupak pokrenut vodi prekidu vanparničnog postupka do pravosnažnog, odnosno konačnog rešenja prethodnog pitanja.Ovim se ne uskraćuje drugim učesnicima, ako na to imaju pravo, da pokrenu takav postupak, iako možda nisu na to upućeni od vanparničnog suda. Propust upućenog učesnika, da u utvrdjenom roku pokrene postupak za rešenje prethodnog pitanja, nije smetnja da on to docnije učini, a to može sve da dovršetka vanparničnog postupka.

255

Ako nije pokrenut postupak za rešavanje prethodnog pitanja, bilo od upućenog učesnika, bilo od drugih učesnika, sud će dovršiti postupak, upotrebljavajući procesnu gradju sa kojom raspolaže. Postoje u nekim posebnim postupcima specijalna pravila o rešavanju prethodnog pitanja.To je, na primer:

u postupku uredjenja upravljanja i korišćenja zajedničke stvari(spor o pravu na stvari ili obimu tog prava ima se rešiti u drugom postupku) ili,

u postupku deobe zajedničkih stvari(spor o pravu na stvari ili udelu u zajedničkoj imovini rešava se u drugom postupku).

Tu je odredjeno da se predlagač upućuje da pokrene postupak za rešenje prethodnih pitanja koja su označena.Propust je sankcionisan pretpostavkom da je predlog povučen, što dovodi do obustavljanja vanparničnog postupka.Vanparnični sud ovde nije ovlašćen da sam reši prethodna pitanja, koja su označena, iako bi možda bio spreman da tako postupi. Propisano je izričito u vanparničnom postupku, da odluka suda u prethodnom pitanju ima dejstvo samo u vanparničnoj stvari povodom koje je ono rešeno i u tom postupku.

111. SUDSKE ODLUKE I REDOVNI PRAVI LEKOVI U VANPARNIČNOM POSTUPKU

Sve odluke u vanparničnom postupku su one odluke, kojim se upravlja u postupku i odlučuje o drugim procesnopravnim pitanjima, kao i one kojim se rešava u glavnoj stvari, a donose se u obliku rešenja. Propisano je da