BELA HAMVAŠ

SCIENCIA SACRA I

DUHOVNA BASTINA DREVNOG ČOVEČANSTVA 2

PreveoSava Babić

Beograd1999

DERETA

NASLOV ORIGINALA :

Hamvas BelaSciencia SacraAz oskon emberiseg szellemi hagyomanyaMagveto Konyvkiado, Budapest, 1988

COPYRIGHT C MEDIO M kft

PreveoSava Babić

Na koricama: slika Cvetka Laonovića

Cip – Katalogizacija u publikacijiNarodna biblioteka Srbije, Beograd

894 511-4

HAMVAŠ, BelaSciencia Sacra I , duhovna baštinadrevnog čovečanstva 2 / Bela Hamvaš ; preveoSava Babić – Beograd : Dereta 1999 (Beograd: Dereta) – 286 str; 20 cm(Biblioteka Kontinent Hamvaš : kolo 1. knj.2)

Prevod dela: Sciencia sacra / Hamvaš Bela

- Tiraž 1000

ISBN 86-7346-084-0

4

ID=77669900

Četvrta knjiga: POSVEĆENJE .....................................................9

I Hermes Trismegistos ..........................................................................................................11

1. Spoljne okolnosti. Autorstvo ...................................................................... 112. Verodostojnost ........................................................................................... 143. Institucija posvećenje ................................................................................. 164. Obredi ......................................................................................................... 175. Drugo rodjenje ........................................................................................... 186. Pradoživljaj posvećenje .............................................................................. .

21

II Komentar ...........................................................................................................................24

1. Mistična beseda na gori .............................................................................. 242. Baština. Svet. Dijalog ................................................................................. 273. Magijska tehnika ........................................................................................ 294. Prema unutra i prema spolja ....................................................................... 315. Podrobna objašnjenja ................................................................................. .

336. Ponovo radjanje .......................................................................................... .

35

III Sedam mudraca .............................................................................................................38

1. O broju sedam ............................................................................................ 38

2. Sedmica i epifanija ..................................................................................... 40

3. Stupnjevi posvećenja .................................................................................. 43

4. Misterija Mitre ........................................................................................... 47

5. Realizacija stupnjeva .................................................................................. 52

6. Sedam potencija ......................................................................................... 54

IV Magijske stepenice .........................................................................................................58 1. Podizanje nivoa bivstva ............................................................................. 5

8

5

2. Istovetnost stepena posvećenja i stanica seobe na drugom svetu ................................................................. 6

03. Drugi svet i univerzalno bivstvo ................................................................ 6

44. Delatnost učitelja ........................................................................................ 6

85. Pogledi na Pert em Heru ............................................................................ 7

16. Stvaranje Šahu ............................................................................................ 7

5

V Priroda i drugi svet ........................................................................................................79

1. Pradjapati. Solarna i lunarna budnost ........................................................ 79

2. Carstvo drugog sveta .................................................................................. 82

3. Primitivni narodi. Čarolija. Očevi .............................................................. 86

4. Svet Meseca ............................................................................................... 88

5. Amduat ....................................................................................................... 90

6. Smisao delatnosti pradjapati ...................................................................... 93

VI Jedinstvo bivstva ......................................................................961. Učenje Veda ............................................................................................... 962. Četiri milosti .............................................................................................. 983. Stupnjevi .................................................................................................... 1024. Čuang-ce .................................................................................................... 1045. Samadhi ...................................................................................................... 1076. Realizacija .................................................................................................. 109

Peta knjiga: ANALOGIJA .........................................................111

I Slikovni jezik ...............................................................................1131. Razumevanje drevnog doba zavisi odrazumevanja slikovnog jezika ........................................................................ 1132. Stadijumi jezika........................................................................................... 1143.Ponovno zadobijanje izvornog jezika po Pert em Heru ..............................

117

4. Analogija i neposredno znanje.................................................................... 1195. Analogno vidjenje i mišljenje..................................................................... 1226. Hen kai pan i analogija ............................................................................... 125

6

II Astrologija .................................................................................127

1. Astrologija kao arhaično jedinstvo kosmičkih analogija ........................... 1272. Poklapanja; horoskop i mandala ................................................................ 1283. Astronomska godina i sudbina Sunca heroja ............................................. 1304. Neposredno značenje planeta ..................................................................... 1335. Konstelacija ................................................................................................ 1366. Analogija i magija ...................................................................................... 137

III Blizanci ......................................................................................140

1. Teorija brojeva ........................................................................................... 1402. Broj je lanac koji povezuje postojeće stvari ............................................... 1423. Nastanak Dva i Jedan ................................................................................. 1444. Sakralna igra loptom, par, suprotnost, dual, dva pola ................................ 1465. Ahura Mazda i Ahriman ............................................................................ 1476. Eliptičko bivstvo......................................................................................... 149

IV Tri kaste i četiri godišnja doba .................................................153

1. Tri. Egipatska velika Devetka .................................................................... 1532. Značenje AUM i AUR ............................................................................... 1553. Tri gune i tri kaste....................................................................................... 1564. Četiri misterije. Tetraktis. Krst. Jod-He-Vau-He ....................................... 1585. Bliže i dalje analogije na temelju teorije brojeva ....................................... 1616. Celina, Potpunost, Sve. Broj i Vreme.Četiri godišnja doba, četiri razdoblja,Četiri elementa i četiri životna doba .............................................................. 163

V Bolest ..........................................................................................1661. Analogija i univerzalna inteligencija ......................................................... 1662. Bolest i analogija broja pet ........................................................................ 1683. Bolest i hijerarhija ..................................................................................... 1704. Nezakonito stanje zavisnosti od nižeg reda ............................................... 1735. Arhaično lečenje ........................................................................................ 1746. Svet vaza .................................................................................................... 177

VI Voda ..........................................................................................179

7

1. Analogija i realizam arhaičnog čoveka. Transcedentalno vidjenje stvarnosti ............................................................... 1792. Priroda želi božansko i ne ljudsko poznavanje .......................................... 1813. Talesova metafizika vode ........................................................................... 1824. Bogovi vode i voda u pojedinim drevnim jedinicama ............................... 1845. Jedini element u odredjenom pogledu ....................................................... 1876. Početak postojećeg sveta ............................................................................ 189

Šesta knjiga: KRALJ I NAROD ................................................191

I Arhaična zajednica ......................................................................193

1. Hijerarhija drevne zajednice. Hijerarhija i klasa ........................................ 1932. Brahman, kšatrija i vaišja ........................................................................... 1963. Težnje koje uspostavljaju hijerahiju na granici istorijskog vremena ....................................................................... 1984. Trojan i četvorna hijerarhija ....................................................................... 2005. Dva puta rodjeni. Nečisti ........................................................................... 2036. Hijerarhija i četiri juge ............................................................................... 206

II Vozar ...........................................................................................207

1. Vozar i Delfa .............................................................................................. 2072. Objavljenje Jeadan u čovekovom životu ... ............................................... 2093. Tao te djing i kraljevsko posvećenje .......................................................... 2104. Posvećenje i glava hijerarhije .................................................................... 2135. Čuang-ce, Bhagavadgita, Koletet .............................................................. 2166 .Kralj svojim bivstvom usmerava reintegraciju ljudske zajednice ....................................................................... 218

III Vladavina i vlast ........................................................................220

1. Drevnost i istorija. Put predaka i bogova ................................................... 2202. Homer i filozofi ......................................................................................... 2223. Brahman i kšatrija ...................................................................................... 2244. Resantiman kšatrije. Promena načina života ............................................. 2275. Divlji vepar ................................................................................................ 2306. Sunovrat moći. Makijavelizam. Nasilje ..................................................... 231

8

IV Brahma-pura ............................................................................234

1. Nebeski grad i zemaljski grad. Proforme bivstva ...................................... 2342. Grad i broj. Arhitektura .............................................................................. 2363. Paladijum otvorenog bivstva. Grad i provincija. Hiram Praslika produhovljene zajednice ................................................................... 2384. Ars regia ..................................................................................................... 2405. Grad u istoriju. Utopije .............................................................................. 2446. Grad i zajednica Sahu ................................................................................ 245

V Narod .........................................................................................247

1. Prakolektiv ................................................................................................. 2472. Kralj i narod, dva pola ............................................................................... 2503. Božanska epifanija ..................................................................................... 2514. Analogija naroda. Zemlja, žena, jin, priroda.Narod i broj. Dvanaest plemena ..................................................................... 2535. Daena, nebeska zajednica ........................................................................... 2556. Nazadovanje naroda. Zaratustra ........... ..................................................... 258

VI Zakon .........................................................................................262

1. Artha, kama i dharma ................................................................................ 2622. Zakon i objavljenje ..................................................................................... 2643. Manu. Duhovni poredak zajednice ............................................................ 2664. Sakralno očitovanje. Poštovanje i kršenje zakona ..................................... 2685. Zakon ljudsku zajednicu stavlja ispred duha ............................................. 2706. Reintegracija kolektiva. Sidhanta ............................................................. 271

Pogovor

Antal Dul: Apsolutna struktura .....................................................273

9

Četvrta knjigaPOSVEĆENJE

10

I Hermes Trismegistos 1 Spoljne okolnosti. Autorstvo

11

Pod imenom Hermesa Trismegistosa sačuvalo senekoliko dijaloga i više odlomaka iz aleksandrijskog perioda. Jezik spomenika je grčki, i zbog toga se najpre verovalo da je njihov autor aleksandrijski filozof koji je živeo na početku našeg računanja vremena, možda najviše sto-dvesta godina pre toga. Što se, pak, sadržaja dela tiče, gotovo je jednodušno mišljenje da je pred nama karakteristično helenističko sinkretičko delo. Sinkretizam u ovom slučaju znači da je pisac pokušao nasilno da ujedini različite vrste duhovnosti koje su pristizale u Aleksandriju iz svih poznatih delova sveta. Posao sinkretičara, naime, suštinski se razlikuje od sintetičarevog rada; onaj prvi samo nagomilava meterijal, eventualno krpari; ovaj drugi ostvaruje stvarno jedinstvo. Treba korigovati ovo starije stanovište. Više stručnjaka, medju kojima je najznačajniji Mid (Mead) i čije je delo najpouzdanije ako se odbace njegove zablude koje potiču iz teozofije, smatra da je grčki tekst ne samo sasvim drevan, nego da je to prevod egipatskog pisca o posvećenju koje seže čak u četvrti milenijum. Grčki jezik i terminologija slična gnostičkoj verovatno su tek veoma malo izmenili izvorne dijaloge. Tada je u Aleksandriji radila velika grupa filozofa kako bi se prikupili za biblioteku svi arhaički spomenici sveta. Zastupnici biblioteke stizali su do Kine, Indije, Tibeta, Irana, Kavkaza; aleksandrijski vladari, posredstvom poslanika, koristili su svoj uticaj kako bi od stranih dvorova pribavili pojedine čuvene rikopise. Dela su potom prevodjena na grčki i čuvana u biblioteci. Živi uticaj sakralne ličnosti davno se izgubio i drevni duh je već čuvala samo sveta knjiga.Cilj aleksandrijske biblioteke bio je da na jednom mestu prikupi celokupnu baštinu čovečanstva. Može se pretpostaviti da grčki tekst ništa bitno nije menjao u originalu, sem imena. Ime Hermes Trismegistos je jedna ovakva aleksandrijska promena. Hermes je prvobitno bio

12

Tot. Pod omenom Tot kriju se tri simbola: Tot je bio egipatsko božanstvo; bilo je to ime prvosveštenika Egipta, Kao Dlaja Lama na Tibetu, Zaratustra u Iranu, Pitija u Delfima; Tot je konačno bio naziv za prvosvešteničku kastu, odnosno naziv za posvećene. Posle posvećivanja sveštenik i filozof je uzimao ime božanstva, postajao je Tot, jer je delotvorno zastupao duh božanstva u čovečanstvu. Ukoliko je prevodilac nešto preinačio u tekstu, to je po svoj prilici činio toliko u duhu dela da se može imati poverenja u vrednost prevoda. Zeškoće u ovakvim pitanjima još nisu bile nepremostive; univerzalni karakter grčkog jezika umeao je adekvatno da sledi univerzalni egipatski jezik. Danas, kad latinski tekst treba prevesti na francuski, španski ili pogotovo na talijanski jezik, teškoća bi bila nesrazmerno veća, jer bi univerzalni latinski trebalo prevoditi na individualno moderan jezik. U ovom slučaju bi se izgubilo baš ono najvažnije: univerzalnost. Univerzalnost u jednom jeziku znači : sposobnost da se označe sve stvari sveta. Danas uglavnom žive diplomatski ili konverzacioni ili književni jezici. Ovi jezici su izgubli svoju univerzalnu suštinu, a pogotovo su izgubili sposobnost da imenuju najviše duhovne istine. Najviše duhovne istine i danas smo prinudjeni da izražavamo grčkim ili latinskim rečima. Što se pitanja Autorstva tiče, ono je potpuno nevažno. Dijalozi nisu imali svog individualnog autora, kao što to ima danas ma koji spis. Duh univerzalnosti nije davao važnost individualnom doprinosu čoveka, i nije bio sklon ni da ga priznaje, niti da ga razume. U aziji, gde je duh baštine još delom živa stvarnost, i danas je tako. Kad putnik iz Evrope čuje u Indiji baladu uz muziku pa mu se ona dopadne, on upita za naslov dela. Kada bude u prilici, on zamoli i drugog pevača da mu otpeva baladu. Pevač je zaista i odpeva, ali je Evropljanin nezadovoljan. Nije to ono, kaže, što je ranije slušao. A Indusi

13

mu onda objašnjavaju da u Indiji muzičko delo i pesma nemaju tako propisan oblik kak o na Zapadu. Pevači prepravljaju dela, a suština uvek ostaje ista. Ovo prepevavanje ne vodi u samovolju i nevernost. Pesničko i muzičko delo, uveravaju Evropljanina, u ovom obliku, u usmenoj baštini može da živi stotinama godina, i živi a da se u njegovom duhu ništa ne menja. Pevanje homerovskih rapsoda u Grčkoj moralo je biti slično; tako su mogle biti pevane Nibelunška pesma i Ede. Vernost onda nije imala spoljno obeležje, kao danas doslovan oblik iz kojega se tako često savršeno izgubi duh. U ona vremena čuvala se istinska vernost i slava pojedinih rapsoda je zbog toga bila veća, jer je njihovo pevanje bilo verodostojnije od drugih. Originalnost, na koju se zaklinje savremeni individualni čovek, nije imala nikakvog smisla. Pojedina dela drevne baštine, kada su dospela u Aleksandriju, bila su kao one crkve koje su možda sagradili još stari Grci, kasnije su u njima hrišćani održavali službe božje, a danas pripadaju muhamedancima.Religije su se menjale, crkva je ostajala ista. Reč, jezik, izraz, ime se promenilo, suštinski duh je ostao isti. U većini dela koja su nam se sačuvala pod imenom Hermesa Trismegistosa drevni duh se vidi i prostim okom. Aleksandrijski grčki, pak, koji se nataložio preko drevnog duha, ništa nije unakazio, kao što, na primer, natalođena kasna budistička baština nije deformisala spise drevnog tibetanskog bena ili kinesku Tajnu Zlatnog cveta. Pretpostavka da je spise pismeno uobličio Maneto ili drugi egipatski prvosveštenik, samo je spoljna zanimljivostkoja nema značaja. O Manetu takoreći ništa ne znamo, i prema tome on je za nas samo ime, ništa drugo.

2 Verodostojnost

14

Autentičnost grčkog prevoda zavisi od tri suštinska momenta: prvo od metafizičkih simbola, drugo od imena bogova, treće se odnosi na mitove. Metafizičke simbole čuvaju reči. Medjutim, reči nisu reči govornog jezka. U raspravama Hermesa Trismegistosa reč koja čuva metafizičke simbole naziva se logos. Logos znači reč, smisao, objavljenje duha, čak u množini λ ο γ ο ι (logoi) često ima značenje kao sanskrtsko sutra. Rečima izražena metafizička postavka. Odnos logosa je u svakom slučaju natprirodan. Logos na veoma mnogo mesta ima istu vrednost sa sanskrtskim budhi i s iranskim histi; u ovakvim slučajevima znači mističnu intuiciju i transcedentnu budnost. Tajna logosa jeste da se stvari ne smeju objaviti neposvećenima, neposvećeno i pred neposvećenima. Ako ih izgovori neposvećen, logosu se tajanstveno dogadja promena; specifično oslabi i gubi svoju moć. Nije retkost da se obrne njegov istinski smisao; naročito onda ako neko želi da iskoristi logos u individualnom interesu. Svojstvo logosa nije samo da je on bezuspešan u neposvećenim rukama, nego i ako se želi iskoristiti na zabranjen način, može odvesti u neproračunljivu opasnost budući da ima izrazito božanskomagijsku snagu. Jedan od ciljeva posvećenja je upravo da učitelj nauči učenika tajni logosa. Iz sebičnog interesa ništa se ne sme izreći; ko lako koristi božanske reči, igra se svojim bivstvom, reč će se okrenuti protiv njega. Učitelj svoga učenika upućuje u misteriju logosa. Na ovom specifičnom mestu gde je logos, tačno tu nastaje mit. Prvo očitovanje je u svakom slučaju metafizika. Ono što kaže logos, to je zapravo nevodljivi i neizrecivi simbol. Ono što kaže mit, takodje je neizrecivo, ali je već vidljivo. Po Vedi čovek metafizičke simbole dikučuje s budhi, s mističnom intuicijom, slike mita sa manosom. Manas je unutarnje

15

opažanje, osetljivost duše na praslike. U Genonovom prevodu: sens interne. Logos i mit vide isto, samo drugim organima: logos čovek vidi individualnom univerzalnom sposobnošću. Logos i mit govore isto: neizrecivo. Drugi momenat autentičnosti odnosi se na imena bogova. Bogovi se ne mogu definisati onako kao algebarske formule, ako se to u novije doba smatra neprihvatljivim. Bogovi nemaju čvrste konture i nisu završeni oblici. Mistična intuicija i unutarnja osetljivost (manas) vide sve novije i novije crte i osobenosti i za njih nalaze nova lica i imena. Čovek osetljiv na sakralno vidjenje vidi teurgično. Teurgija je stvaralačka delatnost, nasuprot teologiji novijeg doba koja naučnim umom jednom i zauvek želi da utvrdi važeće, ali apstraktne oblike. Treći momenat autentičnosti jeste vidjenje u mitskim slikama. Velika pesnička dela, i dela Dantea, Homera, Vergilija, Šekspira puna su takozvanih meditativnih slika koje se mogu izazvati bilo kada i od kojih zapravo zavisi delovanje pesničkog dela. Tajna ovih slika je što izazivaju specijalnu ubutarnju promenu, preokret, takozvano očišćenje, katarzu, i time mogu visoko da uzdignu nivo ljudskog života. Značaj ovih slika je što preplaše. Pojačaju budnost. I ono što živi u pesničkim delima, u pojačanoj meri živi i u mitovima. Sadržaj mita je slika koja budi, praslika, meditativna slika. Dejstvo ove slike je univerzalno i kolektivno; niko ne može da se izuzme ispod dejstva ovih slika. Autentičnost dijaloga Hermesa Trismegistosa zavisi

da li u njima postoji metafizički simbol, logos; postoji li sasvim bivstveno bogato unutarnje shvatanje bogova; postoji li mistična meditivna slika. U dijalozima Hermesa Trismegistosa mogu se odmah pronaći sva tri momenta. Prevodilac koji je ova dela

16

prevodio sa nekog staroegipatskog jezika ne helenistički grčki, sačuvao je ono što važno u ovim delima.

3 Institucija posvećenja

Posvećenje je uvek uvodjenje u neku misteriju, ali je već i samo uvodjenje misterija. U drevno deoba, kada je posvećenje bilo institucija, i to najvažnija institucija čovečanstva, posvećenje se odigravalo po strogim, propisanim spoljnim pravilima. Bez posvećivanja ne samo što nije mogao da stupi na dužnost prvosveštenik, ili kralj, ili kancelar, mego nije mogao čak ni sveštrnik, vojnik, sudija, lekar, službenik. Pored opšteg kastinskog posvećenja, kojim se mladi čovek uvodio u smisao društvene situacije, budnije biće je učestvovalo i u naročitomm i višem učenju. Ovo učenje je bilo potpuno nezavisno od škole. Škola je pružala samo materijalno i količinsko takozvano znanje, a posvećenje, duhovni nivo i budnost. Veda školsko učenje naziva vidjnja, duhovni nivo i budnost vidja. Ova razlika je načinjena i u Iranu, i u Kini i na Tibetu isto kao i u Egiptu, Americi, kod orfičara i pitagorejaca. Danas se posvećenje sasvim izgubilo, preostala je samo škola koja je nezdravo razrasla nauštrb posvećenja. Upravo zbog toga što čovek danas učestvuje samo u vidjnji (znanje, kvantitativno saznanje), a ne u nivou i u budnosti (vidja), neposredno i ne razume posvećenje. Ishodište svega toga je da čoveka čula vezuju za materijalni svet, i on nema iskustva i doživljaja o stvarnosti. Ima samo život; njegovo bivstvo tinja skriveno u tami. Budniji čovek ranije, pospaniji kasnije, ali jednom svako u životu stiže do granice života, ako ne drugačije, a ono u trenutku smrti, jednom mora da otvori oči pred istinom. Smrt i posvećenje su medjusbno srodni preokreti. Jer je posvećenje i smrt i rodjenje. Smrt u materijalnoj prirodi, rodjenje u duhovnom svetu. Smrt

17

nasilno prekida život i razara naizgled nužnu vezu čoveka sa materijalnom prirodom. To isto čini i posvećenje: prekida neprekidnost života veštačkim uplitanjem i sprečava da se čula okrenu prema prirodi. A čini to zbog toga da bi bivstvo moglo da prodre kroz pukotinu nastalu u veštački prekinutom životu. Današnjim jezikom: posvećenje stupa preko spoljnjeg odnosa s prirodom, uz metod koji usmerava učitelj, i na mestu prodora uvodi u dušu čoveka duh natprirodnog bivstva. Helenistički naziv za ovaj obrt, koji je verovatno iz drevne orfičko-pitagorejske baštine: µ ε τ α ν ο ι α . A metanoja zači preokret. Ovo je posvećenje u srodstvu sa smrću; ali istovremeno rodjenje. Pojedine baštine ga nazivaju ponovniom rodjenjem. Ponovno radjanje usledi katkada i bez uplitanja kada čovek, vodjen svojom budnom mističnom intuicijom, ume na potreben način da priremi sebe moralno, duhovno i psihički. Metanoja je, pak, uvek samo delimična i otuda nesavršena. U drevno doba se mladiću odgovarajuće budnosti dodeljivao učitelj za posvećivanje.

4 Obredi Značajna je spoljašnjost koja ide uz posvećivanje. Počev od ternutka kada se mladi brahmaharin: brahma-učenik, pojavluje pred vratima svoaga učitelja s drvetom za ogrev u rukama, mora da prodje kroz niz obreda. Danas se pojedini momenti obreda objašnjavaju simbolično. Pretpostavka ne valja. Prva situiacija je da unutrašnji proces koji se zbiva u učeniku u svetu duha i materijanoj prirodi ima tačan ekvivalent. «Ono što se nalazi gore, isto je kao ono što se nalazi dole», kaže Tabula smaragdina Hermesa Trismegistosa. «Ono što je dole, isto je kao ono što je gore». U prirodi se zbiva isto što i u duhu i u duhu isto što i u duši. Prirodni

18

ljudski ekvivalent za zbivanja u svetu duha: obred. To je ekvivalnt koji se danas delom ne razume, ili se smatra magijom. Stupnjeve budjenja učenika treba izraziti i spoljašnostima: odećom, bojom odeće, krojem, ukrasom za glavu, ponašanjem, promenom ishrane. Kada je učenik u Egiptu prošao poslednji, najteži ispit, bivao je gost prvosveštenika na zajedničkom obedu. Ovaj obed je bio σ υ ν τ ρ ο φ ι ο ν (sintrofion), obred sjedinjavajućeg jela, kada se čuvari duha boga Tota sjedinjuju posredstvom hrane i u hrani. Uspomena na ovaj obed u Rimu je caena romana. Ova večera je, pak, bila jedinjenje sa božanstvom. Jer: ono što je dole isto je kao ono što je gore.Paralelno sa sjedinjavajućom večerom u svetu duha proticalo je sjedinjavanje i to je bio smisao obreda zajedničkog obeda, ništa drugo.

5 Drugo rodjenje Drevna baština ne uči nešto što niko nikada nije čuo, što je potpuno novo, osobeno i neobično i baš zbog toga je za učenje neophodno dugo vreme i napor. Misli baštine su apsolutne i večne misli, koje čovek, i to svaki čovek neposredno zna i razume i koje svako prepoznaje. Neuporedivo važniji deo baštine je šruti, objavljenje, nastalo zajedno sa svetom. Nije nastalo tako da ga je neko negde celog napisao i predao drugima. Objavljenje je bivstvo u Stvoritelju, poreklo, cilj, smisao, budna svetlost istine.Kada je nastao svet,zajedno s njim je nastalo i znanje o poreklu,bivstvu,smislu,cilju,istini, koje je bilo budno i jasno istovremeno sa stvaranjem u duhu Stvoritelja. Istovremeno, kada se u stvoriteljskoj duši s prvim stvaralačkim momentom cilja, smisla, oblika, istine i s momentima stvaranja javilo paralelno razumevanje, formiralo se budno pamćenje koje je od tada osobenost duše. Duša je sačuvala misli. Jer je Duša Stvoritelj, Biće koje stvara svetove.

19

Objavljenjem Baština naziva prve misli koje se odnose na prvo stvaranje, drevni smisao stvari, drevni cilj, misteriju stvaranja, zakone života sveta. Naziva ih objavljenjem zato što su ove misli nastajale na samom začetku vremena zajedno s otvaranjem bivstva: otvarale su se zajedno sa stvaranjem i postajale budne i u duši. Duša se seća svih ovih misli. Grčke misterije ovo sećanje nazivaju α ν α µ ν ε σ ι ζ (anamnezis) univerzalnim ljudskim prasećanjem na apsolutne stvari bivstva. Kada čovek koji živi u materijalnoj prirodi bude svestan, uz pomoć anamnezisa, ovih apsolutnih stvari, to je ono što se u drevnosti nazivalo da je čovek shvatio objavljenje. Čuti i prihvatiti objavljenje nije neko maglovito čudo rezervisano za privilegovane. Znati o njemu i za njega nije potrebno da čovek odnekuda pribira i uči. Duša ga po prirodi svojoj u sebi nosi. Samo se treba probuditi. Učenje objavljenja je najopštije i najneposrednije znanje koje svako poznaje i ako o njemu ni jednu jedinu reč nije čuo. Čuti, prihvatiti, shvatiti, razumeti objavljenje – za to su neophodna dva momenta: trebe se uzdići u krug logosa i tebe biti budan. Treba se uzdići u krug logosa, jer se objavljenje može domašiti i shvatiti samo logosom; svet je stvorio logos, i ko hoće da razume tajnu stvaranja, mora znati da je logos, koji je stvorio svet, samo objavljenje. Ono što je stvorilo svet jeste smisao, svetlost, htenje, instinkt, misao, ideja, namera, bogatstvo, vatra, snaga, bujanje, moć, mera, slika, znanje, blagoslov, ljubav – što je upravo logos. Zato se treba uzdići u krug logosa. Ali opet treba ostati i budan. Jer objavljenje ne shvata pospana duša. «Čujno objavljenje», kaže Beme, «kao unutarnji glas proživljava samo budan čovek». Apsolutne i večne misli objavljenja su pradoživljaji, misli kojih se svaki čovek seća, koje svako od samog začetka i bez objašnjenja zna, a pradoživljaji su: začetak bivstva,

20

stvaranje, svet i cilj života, zakoni bivstva. Egipatska baština kaže da je u drevnom čovečanstvu Hermes Trismegistos stajao na takvom stupnju budnosti da je doživeo «čujno objavljenje kao unutarnji glas».Hermes je svoje znanje «upisao u etar» - zapisao ga je ljudski duh. Objavljenje je u Indiji dokušilo sedam riši. U Kini Veliki Žuti Kralj. U Meksiku Kecalkoatl, Pernata Zmija, učitelj čovečanstva. Stvaranje je, pored začetka bivstva, smisla, cilja, zakona, znanje znano od čovekovog početka, od začela poneto znanje koje i posvećenje. Šta je posvećenje isto tako ne treba učiti kao i šta je bivstvo, šta je duša, šta je život i svoma njima šta je smisao i cilj. Znanje o posvećenju živi položeno u dubini duše, znanje o tome da nije dovoljno roditi se u svetlosti prirode. Pravi smisao i cilj zemnog života jeste da se ovde, u ovoj sudbini, u ovom Ja, u prostoru, u vremenu, u zajednici treba roditi još jednom, treba se roditi drugi put u blistavijoj svetlosti nego što je to materijalna svetlost. Posvećenje je isti pradoživljaj kao bivstvo, duša, život, sudbina, istina. U arhaičkom čovečanstvu posvećenje je bilo najvažnija institucija, presudna za ceo život. Ko nije prošao kroz posvećenje, rodjen je samo jedanput. Takvi biće se ne može uzeti ozbiljno: to je ljudsko biće omamljeno i usnuko u materiji, poput životinje ili biljke. Pravo čovečanstvo je ono koje je dva puta rodjeno ( dvidja), i istinska zajednica je njegova zajednica. Zajednica onih koji su posvećeni, koji su probudjeni i koji su postali učesnici objavljenja. Oni su imali reč, logos u vladavini, u zakonu, u stvaranju; kao što kaže Veda: u daljem tkanju života. To su bili Veda-budnici, pravi ljudi.

6 Pradoživljaj posvećenja

21

Na pitanje koji su formalni momenti posvećenja, treba odgovoriti: - prvi momenat je strsna delatnost za puke materijalne ciljeve u neodgovornom i mesečarskom životu; - drugi momenat je katkad sporo, katkad iznenadno osvešćenje da će čovek, ako ovako nastavi život, rastočiti svoj život u ništa; to je uzmaknuće i potres; - treći momenat je kriza; čovek je još celina svojim bićem vezan za materijalni svet i bespomoćno se koprca prema onim vrednostima koje su neprolazne i konačne; lagano počinje da vidi svetove dublje od materijalnih, budi se, otvara mu se život; otvaranje i budjenje se katkada dogadja za nekoliko trenutaka i tada se naziva prosvetljenje; - četvrti momenat je dugotrajna i teška borba kako bi čovek sa samog sebe skinuo prolaznu materiju i samog sebe učvrstio u bivstvu; - peti momenat je pomirenje s tim da nema konačnog oslobodjenja u uslovima materijalne prirode; napore i sposobnosti usmerene ka sopstvenom spasenju čovek stavlja u službu univerzalno čovečanstava.

Prilikom razumevanja ovih formalnih momenata, skiciranih u krupnim potezima, niko ne može sakriti iznenadjenje da se već bezbroj puta susretao s ovim momentima u drugom obliku, ali gotovo u istom ovom smislu, i još više s ukazivanjem na ove drevne momente. Pa to je ono što je tako

22

često vidjeno u pozorištu, što je saslušano u muzičkom delu, što je iščitano u epu ili romanu. Reč je o geometrijski uprošćenom ritmu bivstva: to su osnovne forme, to je osnovni obrazac. To je apsolutni oblik koji se dalje ne može pojednostavljivati. Kakav je to oblik? Bezbrižan, neodgovoran i neometan život – kriza potresa – iznenadna je svest o onome što se nalazi izvani iznad života i polagano naginje u ovo viđe bivstvo. To je onaj osnovni obrazac na kojem počiva sklop tragedije, to je sklop muzičkog dela, ali je to sklop slike, i sklop skulpture i filozofije: poći od osnovne prirode – izoštriti – stići na kritičnu tačku – doživeti katarzu i izjednačiti se u svetlosti. Svako delo koje je stvorila ruka čoveka i koje ima duhovni sadržaj, čuva ove ritmove: to su ritmovi posvećenja – zbog toga sve što je stvorila ruka čoveka govori još jednom o pradoživljaju posvećenja. Praslika svako- vrsnog ljudskog duhovnog objavljenja zbiva se na osnovu pradoživljaja posvećenja, i samo se tako i može zbiti. Svaka ljudska tvorevina vodi život i krizu, krizom ga čisti, konačno ga smiruje. Svaka književna, umetnička, filozofska tvorevina je bleda kopija posvećenja – čak i najlošija tvorevina čuva u sebi i sadrži i izražava zapovesti potresa i očišćenja i to tako što saopoštava doživljaj koji izaziva u čoveku sličan obrt. I što je delo presudnije i značajnije, sve jasnije izražava pradoživljaj posvećenja i sve više liči na pravo posvećenje. Takva dela su tragedija i visoka muzika koje su na neposrednoj granici posvećenja. Niče izvodi poreklo tragedije iz muzike. Možda je u pravu. Ali one obe potiču iz misterije posvećenja: ljudska duša prolazi kroz niz simboličkih doživljaja – tajna razrešenja simbola je što nije reč o Edipu, Antigoni, Filoktetu, Ajantu, nego o čovekovoj duši, o onoj duši koja ima svoju sudbinu na zemlji i tu sudbinu je dobila zato da bi se probudila. Duša na ovoj tački sudbine. Dospeva u krizu i mora da se pročisti: treba da se probudi. Tragedija je prikaz herojske

23

duše - τ ε ζ χ ε ρ ο ι κ χ ε ζ , τ υ κ χ ε ζ ε π ι σ τα σ ι ζ (tez heroikez, tikhez epistasiz) – ni muzika nije ništa drugo. I obe simbolično govore isto, čemu uči posvećenje jasnim razumevanjem i budnim proživljavanjem.

24

II Komentar 1 Mistična beseda na gori Naslov XIII poglavlja Korpusa hermetikuma je «Mistična beseda na gori». Besedom na gori naziva se zato što, iako nema ni reči o gori, baština posvećenja učenika obično izražava simbolom uspinjanja na svetu goru. «Ε π ι τ ε ζ τ ο υ ο ρ ο ζ µ ε τ α β α σ ε ο ζ.» (Epi tez toj opoz metabazeos). Gora u Grčkoj je Olimp, na istoku Sinaj, Tabor, u Iranu Albordj, u Indiji Meru. Opšepoznate su evropske, tibetanske Svete Gore, kao i one američkih indijanaca. U dijalogu su dva učesnika: Tot i Hermes. Prvi je učenik, drugi učitelj. Hermes je helenizovani oblik drevnog egipatskog imena. O ovoj osobi jedino treba znati da je, kao što se u drevno doba govorilo, poreklom iz Setovog plemena. Set je terći sin Adama i Eve, teći potomak prvog čovečanstva. Kain je zemni čovek, biće probudjeno odozdo, kao što su to kasnije učili gnostičari: iskvarena crkva. Pod crkvom – eklezija (ε κ κ λ η σ ι α ) – nije se podrazumevalo brojno mnoštvo, nego spiritualna zajednica odabranih. Izrazi ljudi davnih vremena u svim slučajevima, gotovo bez izuzetka odnosili su se na spiritualne esencije, kao na primer politeja: nije značila državu, nego, današnjim izrazom, kolektivnu psihu. Kain je simbol zemnog, materijalnog čoveka čija je spiritualnost iskvarena i dim od njegove žrtve se povija prema zemlji. Avelj je čovek koji je došao odozgo, simbol je nebeske crkve. Kainovo ubistvo ukazuje na dogadjaj u drevnim vremenima, u primarnom čovečanstvu kada je mateijalni čovek pobedio nebeskog. Set, treći sin nije došao ni odozdo, ni odozgo, nego je pravi čovek, ni djavo ni andjeo, nego čovek, srednje biće, simbol humanog. Iako je u Setu vladajuća materija, ipak živi

25

uspomena na veliku misteriju donetu iz sveta duha. Setova generacija ne raspolaže nebeskom prirodom Avelja, ali u njoj nema ni Kainove teške materijalnosti, požudne i tamne strasti od krvi i mesa. Setovi potomci dosežu u svet Adama Kadmnona. Oni su učitelji i budnici čovečanstva. Prorodi, zakonodavci, prvosveštenici, patrijarsi. Najpoznatiji Setov potomak drevnog doba je Enoh, apokaliptički vizionar. Setova generacija vodi stazama Svetlosti: «na ovom putu nije važno samo učenje, nego posredstvom učenja probudjen neproračunljiv unutarnji preobražaj». Jedino Set raspolaže znanjem koje «preko nebrojenih dela, znakova, slika, simbola vodi nazad u Jedinstvo i koje može da oseti šta je čovek izgubio ako živi izvan Jedinstva». Pod imenom Kaina, Avelja, Seta, ne smemo razumeti ličnosti, jo manje istorijske ličnosti. Imena su, isto kao i reči, gotovo bez izuzetka označavale spiritualne esencije. Manu u hindu kulturi, Buda, Bodisatva, Tilka, u Indiji i Tibetu, Zaratustra u Iranu, Tot i Hermes u Egiptu bilu su spiritualne esencije, ane istorijsko ljudsko Ja. Istorijski čovek je ove esencije samo peronifikovao. Izvršena je inkarnacija esencija u ljudima. A inkarnacija Kaina, Avelja, Seta ne znači da su se ponovo rodili lični, individualni Ja dece Adama i Eve, nego da je opet dobila zemni oblik drevna i večna duhovna esencija u nekom ljudskom biću. Hermes je, kao što uči veoma stara egipatska baština, poreklom iz Setovog roda i posle potopa, on je spasao znanje pre kosmičke katastrofe, prvi počeo da ga širi. Od tada je Hermes postao isto takav simbol spiritualne esencije kao što je bio Set: posvećeni koji je predavao dalje hermesovo drevno znanje, inkarnirao se u Hermesa, postajao Hermes. U dijalogu Hermes vodi učenika Tota na svetu goru inicijacije. Seme učenja: ponovo radjanje. Naravno, dijalog je samo jedan stupanj posvećenja. Prethodni stupnjevi

26

pretpostavljaju besede udubljivanju, o moralnoj čistoti. Ovaj put reč je o presudnom momentu: učenik pripremljen zaMisteriju prvi put sada teba da okrene svoje oči ka unutra. To je obrt metanoje. Meditacija, ritual, samosuzdržavanje, stroga moralna disciplina zapravo nemaju vrednost sami po sebi. Sve to služi da bi čovek postao pogodan za metatezis, za prelazak iz materijalnog sveta u svet duha. Prosvetljenje zavisi od čistote omotača ljudskog bića: koša i amaja moraju biti prozirne. Zbog toga se mora živeti u moralnoj čistoti. Porfirije kaže: bogovi se ne javljaju sve dok duša nije čista, odnosno sve dok čovek nije proterao demone. Moralni zavet, čistota, nevinost, askeza su zato da bi se opustila veza izmedju čoveka i materijalne prirode i da bi se pojačala osetljivost za natprirodna iskustva. Cilj: osetljivost. Zato apostol Pavle kaže u poslanici Jevrejima: očaran verom. Današnji oblik reči vera pruža priliku za temeljni nesporazum, i to je vekovima unazad do samog dna potreslo celu veru. Vera nije intelektualna ili čulna ili bila kakva ljudska duhovna ili duševna delatnost: nego natprirodno iskustvo i nadljudska ostljivost. «Vera nije suprotna znanju», kaže Sen Marten, «vera je magijski akt, ne znanje». Vera je natprirodna uskladjenost i osetljivost i otvorenost i sposobnost da čovek može da se orijentiše u svetovima koji leže izvan materijalne prirode. I zbog toga grčko pistis (π ι σ τ ι ) ne samo da loše izražava reč vera, nego je uopše i ne izražava. Učenje apostola Pavla o veri koja spasava odnosi se na natprirodnu uskladjenost, ne na slepu vernost. Vera je više iskustvo koje priprema čoveka za metanoju, za veliki obrt, za metatezis, za veliki prelazak. Zbog toga Sen-Marten kaže da je vera magija. U verniku će nastati skriveno, duboko, ali presudno pomeranje, jer «čovek koji se uputio ka bogu, savršeno mora da se promeni sve do fizičkih ćelija».

27

2 Baština. Svet. Dijalog.

Veliki obrt inicijacije: otvaranje prema unutra. Intelektualan priprema za to : doživljaj jedinstva. Po Jedinstvu učenik shvata nepromenljivu, večnu, besmrtnu istinu. One rečenice koje u ovoj raspravi govore o besmrtnom, večnom, svojstvu Jedan, mogao bi zameniti atman iz Vede, Ji iz Ji djinga, Tao iz Tao te djinga ili delovi Kabale o Jedan ili Alef. Ako je doživljaj jedinstva dovoljno snažan, u učeniku počinje da sviće bleda svetlost kako je čulno mnoštvo vidjeno fizičkim očima čista čarolija. Stvarnost je: Jedno. U tom trenutku on usklikne: «Oče, vidim vaseljenu, vidim sebe u nevidljivom.» A Hermes ovako odgovara: «Sine moj, to je ponovo rodjenje.» Inicijacija ne počinje ovom raspravom i ne završava se time. Okretanje prema unutra najveći je korak – presudni prag. Ali kako nije prvi, nije ni poslednji. Ovde započinje pravo bivstvo. «Vera». Sada se budi natprirodna osetljivost., tek sada je učenik probio zatvoren život i stupio u otvoreno bivstvo. Prvi korak magične tehnike posvećenja jeste da učenik celu svoju pažnju usmeri na tačku izvan sveta. Dejstvo ove koncentracije na ekstramundijalnu tačku jeste da kad se čovekova svest, pod dejstvom sve većeg napona i namerne discipline, u jednom trenutku konačno odvaja od čulne stvarnosti, neka ima za šta da se uhvati.Tačka izvan sveta je neophodna, jer čoveka iz čulnog sveta može izvući ono što je zaista izvan sveta čula. «Samo ono što se potpuno i savršeno razlikuje od Ja može da oslobadja i pslobodi.» Značaj trenutka je nečuven, dejstvo mu je duboko, presudno i temeljno na celu sudbinu duše. Jer se u čoveku ne otvara neko novo i do tada nepoznato znanje, nego se otvara «primarno znanje upisano u

28

dušu» - ono odredjeno znanje koje je Hermes Trismegistos «upisao u etar». Duša u tom trenutku biva svesna porekla svoga

bića i prave istine. Probudi se i svesna je da je «čovek samo kopija, iskonski je : Bog». To je sveto znanje i sveta nauka. To je početak i kraj i pravi smisao svakog posvećenja. To je ono što se u Indiji naziva Adhjatma vidja. Manu kaže: «onaj koji ne zna ovo znanje, svako njegovo delo i nisao su iznutra prazni... Samo ko yna ovo znanje, taj može uspešno voditi vojsku, taj može izreći pravednu presudu, taj može vladati slavno.» U ovom trnutkuo ovome samo ovoliko: samodis- ciplina, odricanje, post, asketske vežbe, molitva, meditacija i drugi postupci koji pripremaju posvećenje jeste ono što alhemičari nazivaju vatrom; na sanskrtu: tapas – samopregorni plamen. Asketski život nije ništa drugo do budjenje kosmogonijskog elementa vatre u ljudskoj duši. Vatra «stvara» stvari u univerzumu. Vatra, vatra Heraklita i Jakoba Bemea, odnosno logos, element koji stvara svetove. Asketa u sebi raspaljuje vatru i ona počinje da ga proždire. Usled toga on svu svoju snagu usmerava na tačku nezavisnu od svega. Tačka je elementarna praslika. Takva je praslika Talesova voda, Anaksimandrov apeiron, Pitagorin broj, Konfučijeva Sredina, Tao La Cea. Istorija filozofije ove ekstramundijalne praslike naziva principima. Nema ni govora o principima. Praslike nisu načela, nego smislovi. A smislovi nisu posebno: «svaki smisao obuhvata sbom sve ostale» (Sen-Marten). Elementarne slike su logosi, ili kao što se u Hindu kulturi kaže: maha vakjan, velike reči večite mudrosti – stvaralački elementi χ ι ε ρ ο ι λ ω γ ο ι (hieroi logoi), kao što su smatrali pitagorejci. Misli svete vatre. Ne principi, jer nisu madjusopbno razlučeni, nisu nezavisni i nemaju jedinstveno obeležje. Smisao im je samo u zajedničkoj

29

«potpunosti stvari» (π λ ε ρ ο µ α ) (pleroma), jer je potpunost ona gde zajedno žive sve ideje sveta, svaki arhetip inteligibilnog kosmosa. 3 Magijska tehnika

Asketska vatra i koncentracija na tačku koja je izvan sveta lagano odvajaju čovekovu dušu od čulnog sveta. Korak je veliki kada otapanje poprimi takvu meru da se duša otkida od materijalne prirode. U tom trenutku duša gubi ispod sebe materijalni svet koji je snatrala jedinom stvarnošću. To je prvi i najteži trenutak inicijacije: vakuum. Duša je istrgnuta iz materijanog sveta: istupila je iz čulnog sveta. Svest nema za šta da se uhvati. Spoljnje iskustvo je zastalo. To je trenutak cepanja svesti. Sada, kada je prekinut kontinuitet svesti, kroz pukotinu dolazi do reči ono što je elementarnije od svesti. U Evropi je ovaj momenat pogrešno tumačen i to trebe ispraviti. Prikazivano je kao da ovde prodire podsvesni svet – ali u svakom slučaju «nesvesni». Greška je u tome da je nasuprot svesti prihvaćena samo njena konstrukcija u ogledalu, nesvesno. Svest je organ koji pripada materijalnom svetu. Najveći deo nesvesnog, pak, takodje. To je podsvesno Ja. To je sansara-Ja, Lutalica, Zabludeli – upravo ono čega asketa želi da se oslobodi prilikom posvećenja. Kada se prekine stalnost svesti, prodire ne samo podsvesno Ja, nego i nadsvesno Ja. Naime, izvan svesti postoji nešto što se nalazi iznad nje i postoji nešto što se nalazi ispod nje. Zarad lakoće to nešto se može nazvati i Ja. Ono što je ispod svesnog, fizičkog, dnevnog, iskustvenog, individualnog Ja treba reći da je podsvesno, kolektivno Ja; to je ono što poznaje moderna psihologija. Ono što je iznad individualnog Ja: univerzalno Ja; to moderna psihologija ne poznaje.

30

Ono što moderna psihologija ne zna i čime ne vlada, što su drevni učitelji, naprotiv, veoma dobro znali: u trenutku vakuuma u posvećeniku treba da dodje do reči ne podsvesno, nego nadsvesno Ja. Ekstramundijalna tačka zbog togaje neophodna, kada se u čoveku otvori vakuum i kada izgubi tlo pod sobom, da ga ova apsolutna tačka koja leži izvan sveta privuče sebi. U nedostatku ovakve tačke prekid stalnosti svesti bio bi nepredvidljiva opasnost. Magijska tehnika drevnog učitelja to zna; poznaje metod kojim se može probuditi u čoveku nadsvesno, subjektivno Ja, superiorno Ja, pratjagatma, «bog». Ako se probije podsvesno Ja, to je u većini slučajeva kobno; ako se probije nadsvesno Ja to je ponovno rodjenje. A nadsvesno Ja je subjektivni duh. Jer ono na šta cilja inicijacija jeste da ljudsku dušu oslobodi zatvorenih veza materijalne prirode, sansare, nužnosti i da je otvori za univerzalno bivstvo. To je kaivalyum, realizacija drevnog Jedan, utapanje u jedinstvo Univerzuma. U univerzalno bivstvo može stupiti samo subjektivno nadsvesno Ja. To Ja je nosilac univerzalnog duha, sveznajući, budan, svetlost – «božanski». To Ja ne lepi se za tamne slike materije i za uspomene ponavljanja, za lutanja, kao podsvesno. Razlikovanje Hindu baštine je na ovom mestu sledeće: bheda-budhi živi u mnoštvu i vidi mnoštvo; abheda-budhi živi izvan mnoštva u Jedan i vidi Jednost. To su dve vrste intelektualne intuicije. Aabheda-budhi je primarna. To je drevno vidjenje. Cen panta einai hen panta einai, kaže Herklit.To je posvećeno vidjenje, to je božansko vidjenje, natprirodno, stvarno, apsolutno, istinito, večno, budno, sakralno vidjenje.Ovo sakralno apsolutno vidjenje arhaički grčki jezik naziva teorijom. To je mudrost, čisto vidjenje, bogovidjenje. Čovek vidi i pročita tajnu koju je Hermes Trismegistos zapisao u etar.To je ta-va, mistično dubinsko vidjenje, kao što kažu Tibetanci. Pomoću komcentracije na tačku izvan sveta Ja izleće

31

iz materijalne prirode i smiruje se na tački koja se nalazi izvan sveta. Odavde, s ove tačke, duša već ima jasan i svetao uvid u samu sebe i svet. Oslobodjena je. Može da kontroliše sve što se zbiva, pojavljuje, postoji. Ima meru. Ima logos. Jer logos naarhaičkom grčkom jeziku znači i mera. Stroji izvan sveta i više nije zainteresovana. Poseduje nezavisnu perspektivu, i pouzdanu meru. To znači Tao, Sredina,Logos, Voda, Apeiron. Duša je sa sebe skinula materijalnu prirodu i sebe uzdigla iz materije. 4 Prema unutra i prema spolja Ne samo što rasparav Hermesa Trismegistosa ne govori o individualnom Ja, nego ni svi spisi baštine kada govore o čovekui izgovaraju reč čovek, nikada, ni jednom jedinom rečju ne pomunju to Ja. Čovek je uvek «ceo» čovek, i to ne opšti čovek, svako, nego univerzalni čovek, homo aetrnus, čije je individualno Ja samo delimična pojava isto kao što je pojava i čovečanstvo istorijskih razdoblja, mnoge nacije, narodi, rase. Ta činjenica ne sme da se zaboravi. Reč čovek ne znači da se ona odnosi uopšteno i na svakoga bez izuzetka, nego na večnog čoveka. Drevna antropologija ne vidi datog čoveka i onog koji živi u istorijskom vremenu (djiva), nego homo aeternus-a. Druga primedba je takodje važna. Okretanje prema unurea ne znači suprotan smer od okretanja prema spolja. Razumevanje olakšava slika o ekstramundijalnoj tački. Duša se okreće od čulne prirode: počinje da vidi izvan nje – onako kao što smisao vidi izvan pojedinih stvari i ume da utvrdi uzajamne veze – onako kao što intuicija munjevito vidi medjusobne veze u svetu. Počinje da vidi ispod i iznad i unutra. Jer nadljudsko Ja, večni Čovek, besmrtna duša, božansko Ja koje živi u čoveku ne nalazi se unutra, ne iznutra, iznad, spolja. To je zrno, skriveno

32

biće. Unutrašnje nije konstrukcija spoljašnjeg u ogledalu, nego nadčulni i natprirodni svet. Ako neko okretanjem duše otkrije u sebi večnog čoveka, univerzalno Ja i počne da ga u sebi realizuje, zasvetlucaće u njemu kosmička svest. Ova svest nije podsvesnaili nadsvesna, nego potencijalna mogućnost «božanskog čoveka» ili «višeg čoveka». Svetlucanje svesti ne znači samo shvatanje, nego i ponašanje i primer i ideju i podsticaj, i svetlost. Kosmička svest podiže nivo čovekovog života tako što ga otrže iz materijalne prirode i prenosi u bivstvo. Autonomni materijalni čovek je egocentričan u prirodi, u životu; posle posvećenja čovek teocentričan u duhovnom svetu;ovaj teonom, on je večan čovek. Tako čovek stiže do velikog koraka koji hermetičke rasprave nazivaju µ υ σ τ ε ρ ι ο ν µ ε γ α (misterion mega). Prvi stepen posvećenja je učenje; drugi stepen: vidjenje, vizija večnog čoveka; treći stepen: učestvovanje. Individualno Ja se stapa s večnim čovekom. Posle negativnog potresa vakuuma ovo je pleroma – pozitivan doživljaj punoće bivstva. Samo onaj u kome živi budna kosmička svest dospeva ovde gde se sudbina razrešava i oslobadja – λ υ σ ι ζ τ ε ζ χ ε ι µ α ρ µ ε ν ε ζ (lisiz tez heimarmenez). To je krupan rezultat posvećenja. Na prvom koraku učenik je morao da bira izmedju puteva zemnih uživanja (pravriti-marga) i svetog puta (nivriti- marga). Bira sveti put. Uživanja mora da se odrekne. Zemno Ja mora da sagori u vatri askeze, u tapasu, u samopregoru. Tada se otvara sveti put. Otapa se s učenika sudbina kojom je bio vezan za materijalnu prirodu. Taj doživljaj je tako intenzivan da svaki sledeći momenat prozlazi odatle. To je ponovno radjenje. To je µ υ σ τ ε ρ ι ο ν µ ε γ α (misterion mega) najveća misterija. To je početak života duhovnog čoveka. To je potres

33

za koji Platon kaže da je početak filozofije: jer reč Θ α υ µ α ζ ε ι ν (taimazein) označava ovo uzdrmano budjenje, a ne, kao što veruje nauka novijeg doba, prosto «čudjenje». Konačno se pred posvećenim iznad zajednice, koja počiva na zbrkanoj i površnoj materijalnoj prirodi, na jezicima, rasama, nacijama, otvara nova univerzalna ljudska zajednica. Hermetička baština ovu novu zajednicu koja se «susrela s božanskim duhom» naziva rod logosa. Ljudi roda su Toti i Hermesi i Bodisatve i Tulke – potomci Seta. Za njih osnova zajednice nije rasa, jezik, nacija, krv, nego sve što je dublje i primarnije od toga: nalaze se zajedno od samog začetka u božanskom duhu, povezani večnim nitima njegovim, posvećeni u misteriju logosa. Ljudske zajednice se raspadaju, ne samo smrću, nego i vremenom. To su prolazne zajednice, nisu prava jedinstva, samo nesavršene kopije Jednog. Velika zajednica, zajednica roda logosa: jedinstvo u večnom duhu. Ona je apsolutna, istinska, neraskidiva i nerazrušiva: eklezija. 5 Podrobna objašnjenja Podrobnija objašnjenja su sledeća: Naziv Tismegistos odnosi se na prvog Hermesa koji je spasao drevno znanje pre potopa i prvi ga prenosio čovečanstvu posle potopa. Istovremeno je Trismegistos stepen posvećenja i to najveći stepen posvećenja. «Materija koja je izvan čula» je primarna priroda, priroda koja se još nije materijalizovala. Božji sin kao izraz verovatno je gnostičkog porekla. Na Istoku se koristi u obliku sin Sveta, sin Svemira. «Ovaj rod nema svog učenja, ali ako hoće, uspostavlja pamćenje boga.» Reč o rodu logos. Logos se ne može učiti. Posvećenje nije učenje. Ono što čovek može naučiti samo je materijalno znanje, na sanskrtu vidjnja, na tibetanskom jeziku rtogpas. Posvećenje naprotiv bidi;budnost je na sanskrtu

34

vidja, na tibetanskom rtogpas. Znanje se može uzeti iz knjige, usvojiti u sobi, za stolom. Budnost se može dokučiti tek posle teških i opasnih asketskih postupaka samo uz pomoć vodiča – Hermes, guru. «Pretvaram se u telo koje nikada neće umreti.» To besmrtno telo se u Egiptu naziva sahu. Prema Kabali, u čovekovom telu nasred kičme nalazi se neuništiva koščica, to je klica besmrtnog tela, i prilikom vaskrsenja iz nje izrasta. «Sanjaspavajući, ali je bez sna» - aluzija na više stanje svesti. To je ono što se kasnije naziva mnogostrukom ekstazom. Čovek kao da sanja, jer je izgubljen za materijalnu stvarnost, ali ne sanja, nego : vidi. Tri gune Vede-smrti: tamas, radjas i satva zapravo su tri stepena posvećenja. Kada čovek potone u tamu, gustu materiju, nad njim vlada tamas; kada u njemu plane vatra, gori strast radjasa; kada je prestupio preko najveće misterije, to je stanje satve. Pitagorini stupnjevi: prvi je priprema-produhovljavanje mišljenja; drugi je očišćenje – to je moralna disciplina, tapas, askeza; treći je savršenstvo – to je već ezoterični stupanj; četvrti je teofanija – realizacija božanskih sila: ostvaranje. Uz tumačenje okretanja prema unutra: ako se individu- alna težnja, individualno častoljublje ispolji u učenju, u stvaranju, u delovanju, uvek se ostaje na nivou materijalnog čoveka, jedino što se mogu preduhitriti drugi ljudi. Umetnici, državnici, filozofi razvijaju takvu delatnost kojom ostavljaju iza sebe svako živo biće, i tako, kao što se kaže, preduhitre svoje doba. Dostižu ih, medjutim, pololenja koja stižu iza njih. Zašto? Jer individualna delatnost nikada ne ume da se uzdigne sa mate- rijalnog i istorijskog nivoa. Okretanje prema unutra, ispravnije: okretanje prema natprirodnom svetu nije paralelno s istorijskim putem, nego jew snjim pod pravim uglom. To je univerzalna težnja koja znači vertikalni uzdizanje. Ljudi roda logos su

35

nadistorijska bića koja se vertikalno probijaju iz vremena i žive i žive u jedinstvu natprirodnog sveta. To je eklezija. Slika Korpusa hermetikuma o dvanaest dželata (o dva- naest prepreka posvećenja – neznanje, klonulost, neumerenost, požudnost, neistinitost, pohotljivost, prevara, zavist, licemerje, srdžba, prenagljenost, zlo) pruža uvid u beskrajne složenosti i teškoće unutar rada posvećenja. Individualizacija zapravo nije ništa drugo do dda je čoveku potrebno mnogo vremena. Čak toliko da bilo koliko da ga ima, uvek ga je malo, i ono se uvek potroši «pre vremena». Posvećenje produžava vreme, pokazuje duši da je njeno biće nadvremensko, večno i besmrtno. Počev od ovog trenutka duša se više ne guši u beznadežnoj žurbi kako bi samu sebe sustigla. Više ne stoji na jednom mestu u užasnom stanju žurbe. Zna da ne može zakasniti i da nije zakasnila. Dvanaest nije ništa drugo do simbol života proživ- ljenog u materijalnom svetu: Zodijak. Deset je pak natprirodni svet: u Iranu ima det Amšaspanda, u Judeji deset Sefirota; Pita- gorin sistem brojeva je dest. U Egiptu je deset simbol potpuno- sti. Dvanaest i Deset stoje u medjusobmom odnosu kao svet (materijalna priroda) i duh (apsolut). To je okultni problem kvadrature kruga. Čovekov pastir, Π ο ι µ α ν δ ρ ε ζ (poimandrez), najznačajnija rasprava hermetičke baštine, vizija genezisa.

6 Ponovo radjanje

Dvadeset prva tačka pasusa rasprave, koja govori o roditeljima u vezi s ponovnim radjanjem, zahteva podrobnije objašnjenje. Antropološko shvatanje drevnog doba je univerzalno.

36

Smisao toga u današnji izrazima jeste što se individualnim bićem i Ja smatralo samo biće potonulo u omamu. U kome se budnost čak i malo zasvetlucala, taj je već bio vidjen i shvaćen u univerzalnim kategorijama. Isto kao neko očitovanje večnog duha. Individualno Ja nije očitovanje nikakvog duha, nikakvog logosa, prastvarnosti, jedino je sansara pojava, neko iz mnoštva zabludelih u zbrci. Individualno Ja treba skinuti, treba ga pretvoriti u univerzalnost kako bi postalo i moglo biti ljudsko duhovno biće. Drevne kaste nisu ništa drugo do pojedine kategorije večne duhovnosti.Kastinsko posvećenje je dbudilo svest o tome u članovima kasti. Duhovno-sveštenilka kasta, ratničko- državnička kasta, privredna kasta imale su posebno posvećenje, ali svaka od njih učestvovala i u unuverzalnom posvećenju – u Indiji u učenju Vede, U Judeji u učenjima Biblije i Kabale, u Egiptu u hermetičkom posvećenju. U arhaičkoj Grčkoj Orfej i Pitagora su pokušali da odomaće veliki drevni postupak posvećenja. Prve filozofske teorije su odjeci ovih težnji. Platon je poslednji u ovom nizu; njemu već, medjutim, nije sasvim jasno o čemu je tu reč i šta se hoće, čak i šta bi trebalo hteti. Od posvećenje u kastama, zanimanjima, pozivima raz- likuje se ono što se nazivalo Set, rod logos, Hermes, tulku, bodhisatva. Ovde je reč o budjenju sakralnog subjekta. Sakralni subjekat se sasvim čvrsto morao vezivati s drugim sakralnim subjektom. U drevno doba nije bilo individualnih očitovanja. Svaka duhovnost je bila univerzalna, što znači da se susretala s drugom u natprirodnom jedinstvu, inače nije imala smisla. Učenik svoga učitelja ne vidi, ne doživljava, ne prihvata kao individualno Ja, nego kao gurua, vodiča,Hermesa, inkar- naciju-boga, apsolutno očitovanje univerzalnog duha. Hermes, vodič pak nije učitelj, nego, i to je važno, otac začetnik. On je taj koji donosi na svet istinsko biće učenika. S te strane pada sasvim novo svetlo na Sokratovo babičko zanimanje. I Sokrat je

37

inkarnacija Hermesa, on pomaže dušama svojih učenika da dodju na svet, mada to u njemu više uopšte nije svesno. Zvuči prilično čudno. Ali ko se bavi spisima baštine, on mora da se privikne na mnogo intenzivniji jezik nego što je današnji. U Indiji, u Iranu, na Tibetu guru je otac i majka. Kada učenik prestupi prag najveće misterije umire i ponovo se radja. Umire, što znači da izlazi iz prirodne sudbine. Otac mu više nije otac, majka mu više nije majka, jer on više nije ono biće koje su rodili prirodni otac i majka. Otac mu je guru,duhovni vodja. Hermes. Majka mu je u pojedinim misterijama Sofija. Zato je novorodjenče, ako je Sofijin sin: rodjen od device. Ako je Izidin sin, onda ga je rodila Bogomajka. Izidin stupanj je inače jedan od najviših u nizu posvećenja. U arhaičkoj Grčkoj odgovara mu stupanj eleuzinske Demetre. U Indiji je majka Maja ili Šakti. Na Tibetu Vadjra-jogini, boginja zaštitnica asketa. Posvećena duša biće kćer velike bogomajke, Magna Mater – grčki Persefona. A kćer zato jer se duša još i u kasnom srednjem veku zvala zaručnicom: iščekivanom i željenom, draganom nebeskog zaručnika. Sve su to intenzivne slike koje neposredno izviru iz doživljaja posvećenja. Kada se učenik ponovo radja od nebeskih i duhovnih roditelja, dobija i novo ime. Posebno je veliki značaj davanja imena. Jer imenovati nekoga znači «proširiti svoju moć na dotičnog. Oslovljavati znači buditi. Koga zovem imenom, budim ga i koga imenujem, taj je moj». «Pod imenom vladam njime». Izbor imena, kao kod kraljeva i kaludjera, nije samovoljan. Čovek se imenom vezuje za univerzalni duh, odriče se individualnog Ja i želi da zastupa, nastavlja i održava univerzalni duh, što znači ime. Zbog toga kaludjeri uzimaju imena svetaca. Zbog toga kraljevi uzimaju imena onih svojih predaka u čijem duhu žele da vladaju. Posvećeno individualno Ja je potpuno upijeno i preobraženo i uzdignuto i promenjeno. Baština neposvećene naziva sinovima žene, posvećene sinom

38

Božjim ili sinom Sveta. Nasuprot prirodnom rodjenju, ponovo radjanje se naziva i rodjenjem od Boga. Kod apostola Pavla ta razlika je izmedju prirodnog čoveka i nebeskog čoveka. Ponovo radjanje je zapravo rodjenje: υ σ ι ο δ ε ζ γ ε ν ε σ ι ζ (oiziodes genezis). Kao što kaže apostol Jovan: «I kažem vam,ko nije odozgo rodjen, neće videti carstva božjeg.» Na taj način sasvim nova svetlost pada na celu hermetičku raspravu. Hermetička baština, znanje Setovog pokolenja: poz- navanje tajne rodjenja odozgo. O tome uči i «Mistična beseda na gori». III Sedam mudraca 1 O broju sedam

U rasparavi Put vladavine – Χ ε β α σ ι λ ι κ ε χ ο δ α ζ (He baziliks hodas) – koja potiče iz drevne egipatske baštine, no aleksandrijskog j eporekla, ali je još mnogo starija, u Indiji joj odgovara Rađajoga, kože se da je čovek najpre rodjen od smrtnih roditelja, od oca i majke, u teškom materijalnom telu, sa zemnom sudbinom; drugi put, pak, od jedinog Oca, duhom i dušom prema zakonu Devičanske Sedmice. To je ponovno radjanje. Put vladavine ,odnosno Radja-joga govori o vladavi- ni, a ne o vlasti. Vasileus, odnosno radja i ovde se koristi, kao i u svim slučajevima bez izuzetka u drevnoj baštini, simbolično, i kao i svuda u baštini, ne odnosi se na individualno Ja, nego na večnog čoveka. Kralj je kraljevska duša, prva duša koju je Stvo- ritelj sazdao, i to zato da vlada prirodom. U prastanju ljudski duh je Adam Kadmon,božanska inteligencija, gospodar prirode. Vladavina je duhovna delatnost i bezuslovno je treba odvojiti od političke prakse vlasti. Vlast nije drugo do u svetu

39

mnoštva držanje mnoštva na uzdi snagom zakona, oružjem, silom, kako god se može i kako prinuda, ananke zapoveda.Vlas je postala puko materijalno delo, i u sebi nema ni smisla, ni isti- ne. Vlast bi trebalo da bude potvrdjena duhom vladavine. I ako nije potvrdjena, vlast je bez duha, nepravedna, besmislena i zla. Vlast opravdava vladavina; jer vladavina čuva viši nalog dat za praktičnu delatnost. Vlast i vladavina u materijalnoj prirodi, i otuda ljudskoj istorijskoj zajednici, ne pokrivaju nikada jedna drugu: to je nerazrešiva kriza i neizlečiva rana uprave i režima. Kada rasprava o posvećenju govori o kralju, vasileusu, radi, ne podrazumeva se manifestacija zemaljske vlasti i njenepersonifikacije, kralj države, nego kralj vladalac. Kraljevski duh. Kraljevski duh nije materijalnog porekla. Čovek se prvo radja od smrtnih roditelja: to je prirodni čovek; kada se čovek ponovo radja, radja prema zakonu Devičanske Sedmice. Mate- rijalno rodjenje daje jedino vlast; duhovno rodjenje pruža vladavinu, pravo kraljevstvo: ne nad državom i narodom, nego nad prirodom i svetom. Pre svega je trebalo ovo rezumeti. Sada se može preći na objašnjenje zagonetne Devičanske Sedmice. Sedam je devičanski broj. Broj Atine Partenos, Devičanske Atine bio je sedam. Na Akropolju to označava i sedam karijatida Erehtejona. Sedmica je takodje broj gnostičke Sofije. Ime palestinske Sofije je Hohma i broj je takodje sedam. Devičanska Atina, Sofija, Hohma, Devica sveta –Kore Κ ο σ µ ο υ (Kore Kozmoi) – nisu rodjene od majke Prema zakonu Sedmice pravo rodjenje nije rodjenje od majke; Atina Palas je iskočila iz glave svog oca, Zevsa. Boginja se začela u misli i u svet stupa kao misao. Jedno poglavlje kabale priča o mističnom smislu sedmokrakog čiraka. Svaka sveća simbolizuje po jedno čovekovo Ja. Prva zdesna je tečko materijalno telo; druga je takozvano živčano telo; reća je praelemnt koji pripada telu; nesvesno.Prva s leva je astralno telo, druga je duša, treća je duh.

40

U sredini, izmedju dve trojke stoji božansko Ja, božanska iskra, besmrtni plamen. Kabala kaže da šest Ja poseduju svi. Sedmo, besmrtna božanska iskra na sredini ne gori u svakome. A i Ako gori u nekome, tek što svetluca, u najdubljem ljudskom biću, jedva tinja. Posvećenje redom odbacuje čovekova Ja i raspaljuje iskru koja počiva u dubini. Oslobadja sedmo, plamičak iz bića Stvoritelja. To je sedma sveća koja je u sredini, simbol istinskog ljudskog bića. Kada se čovek radja po zakonu sedmice, pali se sedma sveća. 2 Sedmica i epifanija Sedam mudraca arhaičke Grčke, iranski hirajivi, hindu sapta riši i ostale grupe od sedam mudraca, poznate u baštini, čiji je simbol na zvezdanom nebu sedam zvezda u sazveždju Velikog medveda i sedam planeta, ne znače grupu od sedam stvarno živih istorijskoih ličnosti. Sedam mudraca je ljudski rang koji neko doseže onda ako snaga njegovog bića, svetlost, potvrdjena suština bude uzdignuta daleko iznad obič- nog ljudskog nivoa i kad u njemu bukne plamen sedme sveće. Prema zakonu sedmice, novorodjeno biće je ono u kojem se medju materijalnim i prirodnim i astralnim i ostalim Ja pali naj- dublja i najblistavija zvezda u sredini čoveka. Sedmica ne znači da je slučajno živelo baš sedam mudraca, ne znači proizvoljno odredjen broj, jer je sedam čak i za neprosvećene broj simboličnog smisla, poput trojke i desetke. U grčkoj baštini pod nazivom sedam mudraca znamo imena deset-dvanaest drevnih ličnosti. Prema indijskoj baštini, sedam mudraca je bila institucija, kao senat; tokom stoleća se nalazila iznad država i zemalja kao najviši savet. Rišiji bi se okupljali svakih dvanaest godina i donosili odluke. Pripadati sedmorici mudraca u drevno doba značilo je kao dosegnuti neki visok stepen posvećenja. U Indiji je jedno vreme sedamdeset brahmana ulazilo u Sveti savet, i član saveta

41

je mogao biti samo takav posvećeni koji je prolazio kroz sasvim poseban ispit. Prema jednoj belešci, u savet su birani samo takvi muškarci iznad sedamdeset godina koji su najpre morali da dokažu svoju mušku snagu. Ako bi im se od crkvene device rodio sin, stavljan je u korpu i puštan niz reku. Pažljivo je praćena sudbina korpe: ako ju je voda donela na stranu crkve, dete bi bilo odgajano s naročitom brigom i upućeno i u najveće tajne. Ako bikorpa dodirnula drugu obalu, dete bi postalo čandala. U Egiptu, kao što potvrdjuje Mojsijeva povest, poštovali su se slični običaji. Biti jedan od sedam mudraca znači stići do sedmog stepena posvećenja. To je ono što pitagorejci nazivaju «obisti- njavanjem». To je epifanija, ostvarivanje božanske moći. Pod ovim stepenom treba razumeti da se čovek ne iscrpljuje u delima ličnog Ja: U ličnim udubljivanjima, u asketskim vež- bama, u meditacijama, nego se aktivno uključuje u istoriju i u bivstvo čovečanstva. Sedam mudraca su «univerzalni» čovek koji učestvuje u stvaranju sveta ili kako to kaže Veda «daljem tkanju». Takav mudrac je davao savete kralju i vladi, kao i Indi- ji, Iranu, Judeji, Egiptu. On je za nove gradove i države stvarao zakone, kao Solon i Biant. U odredjenim slučajevima on je po- red vladavine preuzimao i vlast, kao Ferekides. Pitagorina škola nije bila ništa drugo do uzdizanje učenika na sedmi stepen posvećenja: kako bi ono svoje oslobodjene ljudske sposobnosti realizovali u lečenju, nauci, društvu , u poeziji, muzici, religiji i u upravljanju državom. Pitagorejci su u Velikoj Grčkoj hteli da osnuju ovakav senat sedam mudraca, univerzalni duhovni savet koji bi bio iznad država, nacija, rasa, religija, savet koji, kao što hindu zapis kaže, ne vezuje nikakva zemna kopča i tako može slobodno i objektivno da obavlja poslove čovečanstva. Sledeći Pitagoru, i Platon je hteo da odneguje ovaj ljudski rod koji će biti koji će biti univerzalni ljudski vladar: kralja filozofa koji i nije ništa drugo do drevnih sedam mudraca; duh i glava

42

čovečanstva. U Egiptu je znak za brojku sedam bila čovekova glava. Devičanska Atina je iskočila iz glave Zevsa. Ovaj stepen posvećenja, koji se u drevna vremena na- zivao realizacijom, čovek približno može razumeti samo tako ako zamisli da prilikom posvećenja posle radjanja u znanju – ν ο ε ρ α γ ε ν ε σ ι ζ (noera genezis) – čovekova duša se smiruje večno i konačno. Vraća se svom poreklu : Stvoritelju. Odbacila je svoje materijalno bivstvo i čeka mirno, tiho, povu- čeno dok ne stigne vreme da svoje teško materijalno telo odbaci, i da može da se oslobodi.Ovaj strpljivi mir samoće, daleko od uzvrele zbrke i nužnosti, što jeste sansara i ananke, daleko od zajedničke i individualne ustalasane sudbine čovečanstva, ovo blaženstvo je predvorje produhovljenog stanja. I kada je neko pozvan iz sreće usamlje- nog mira da se ponovo vrati u svet, to se ne može uporediti s pozivom onog čoveka koji je potpuno potonuo u tamne nagone materijalne prirode, u individualno častoljublje, u mutnu strast, u pristrasnost, u ograničenja, u niski duh, u oblake pare, nezrele i nečiste duše. Za ovakvo prirodno biće vlast je primamljiva i slatka. Jer što je moćnije, bolje nože da iživi svoje strasti, nagone, častoljublje. To je čovek koji je došao odozdo, i tako je dospeo do moći. Posvećeni dolazi odozgo. Posvećenog ne priv- lači moć. Ko je zadobio vladavinu, za njega je vlast već teret. Nerado ostavlja mirnu samoću. Narado se vraća u svet zbrke i nužnosti. Ali kada se vrati, preuzme vlast jer se samo uz snagu vlasti može upravljati čovečanstvom koje živi u materijalnoj prirodi, on svoje poslanje i delatnost za čovelanstvo obavlja iz osećanja svesti o dužnosti i odgovornosti. Vršenje vlasti kod njega nije strast, nije častoljublje njegov san i cilj, nego:ritualna obaveza. Hindu baština to naziva karma. Jedna vrsta religioz-nog ispaštanja. I nije to dug čoveku, nego bogu. Ljudsku sudbi- nu, pošto se već oslobodio nje,ponovo svesno preuzima na sebe. Staloženo, iz daljine, iz perspektive, bestrasno prosudjuje i de-

43

luje. Nema pristrasnosti. Ne naseda na nacionalno, rasno, indi- vidualno dobro i zlo. Ima jednu jedinu jedinu težnju: šta bi na njegovom mestu učinio Bog Stvoritelj: To i on čini. Ako se to narodu ne dopada ili slegne ramneima i ode ili kaže: ovo se mora učiniti, milosti nema, mora se izvršiti. Tkav je duh arha- ičkih zakonodavaca: egipatski Menes, hinduski Manu, kritski Minos, vavilonski Hamurabi, kineski Veliki Žuti Kralj, kao da duhovi prispeli s nepoznatih sazveždja ništa drugo nisu videli i nisu hteli da vide, samo istinu. To je duh zakona – koji nije human, nije pristrasan, nije blag. Ali je tim uzvišeniji. Mudrac je već otišao, ali ako se ponovo vrati u život, prihvatio je žrtvu, i onda će prineti žrtvu, savršeno i bez ostatka, bez greške, kao apsolutni čovek: homo aeternus.

3 Stupnjevi posvećenja

Za razumevanje ogromnog dela posvećenja jedva bi nešto bilo pogodnije od primera sedam mudraca. Posvećenje ima jedinsveno presudan značaj u čovekovom životu. Veliko delo,koje alhemičari nazivaju magnus opus, stvaranje duhovnog čoveka, nečuveno je složeno, dugo, teško i uzvišeno. Istorijsko čovečanstvo ne zna za napor sličan ovome. Čovek je svoje istinsko biće, govoreći jezikom alhemičara, ubacio u topioničku peć: na život i smrt, s neopozivom odlukom da bi – opet jezi- kom alhemičara – istopio iz sebe zlato. Zlato nije ništa drugo do besmrtna iskra, sedmi Plamen, božansko Ja. Beu obzira na to da li će rad trajati mesecima ili godinama, mora se odricati, potpu- no se predati učitelju koji rukovodi posvećenjem, mora se odvo- jiti od porodice, mora se baviti mučnim i opasnim samoanali- zama, mora težiti jednom jedinom cilju i sme videti samo jedan cilj. Kao i na ostalim područjima baštine, razumevanje i ovde zavisi od simbola. Ukupnost simbola se ne može naći u

44

jednoj jedinoj baštini. Sasvim je izvesno da se u drevnim vre- menima raspolagalo besprekornim znanjem i u Indiji, i u Kini, i u Egiptu, čak i u Peruu, Jukatanu i Meksiku. Sasvim je sigurno da su čuvari baštine u Egiptu imali više univerzalnih znanja, možda na osnovu uporedjivanja svih arhaičkih sinteza. U dana- šnjem obliku bačtine i ovo učenje, kao i ostala, manjkavo je. Neprekidna, uzajamno povezana, potpuna slika može se dobiti samo pribiranjem elemenata drevnog jedinstva drugih naroda ili krivo protumačiti.

Jedna stvar je sasvim izvesna: pod nazivom sedam mudraca krije se sedam stepena posvećenja.Sedam stepeni označava sedmostruku udaljenost čovekove duše, koja živi u materijalnoj prirodi, od božanske duše. To je rešenje sedam sveća iz Kabale:na početku stvori Bog čovekovu dušu,besmrtnu iskru, večni Ja. Sve što ovaj čovek nosi na sebi samo je prekri- vač ili zračenje, zatamnjenje ili materijalizacija ovog Ja. Posle odlaska iz života ovi pokrivači se rasadaju i ova zračenja pres- taju. Za vreme seobe na drugi svet svi omotači lagano otpadaju sa čovekovog bića, jer su svi prolazni: Stvoritelju se vraća samo besmrtno Ja. Kada učenik prolazi putem posvećenja, goto mora da korača istim stepenicama kao i duša posle smrti. To je bes- krajna opasnost posvećenja, da se čovek može samo onda ponovo roditi, ako prethodno umre. More prestupiti preko praga smrti, i mora propatiti smrt. U Egiptu je ova ritualna smrt imala potresan spoljnji vid. Posle odredjene pripreme učenika, on je zatvaran u grobnicu i veštački je uticano na njega tako kako bi preživeo prestupanje preko velikog praga. Misterija Mitre i ele- uzinske misterijesu blaži oblici ovog drevnog posvećenja. Pravo zračenje besmrtne iskre je duh, drugo zračenje je duša. Duh i duša zajedno s iskrom žive u omotaču astralnog tela. U času smrti ovo astralno telo izlazi iz čoveka i počinje seobu u nevidljivom svetu. Posvećeni posebno mora da upozna

45

prirodu duha, prirodu duše, prirodu astralnog tela. I posebno svaku od njih mora prepoznati,ono što veli Veda: nije to, nije to.Mora da nauči da duh, dušu ne pobrka s njihovim istinskim bićem i da ne počini grešku poistovećenja (adhjasa). Nije to, nije to – znači: moje prvo Ja nije to. Prvo Ja je izvan svojstva, oblika, neuhvatljivo, nerazumljivo, nevidljivo. Ali ono je prava istina, sve ostalo uporedjeno s njim samo je maja – čarolija, op- sena, omotač, pokrivač. Iz zemnog života se čini da je pravo Ja najudaljenije. Zašto? Jer je zemno bivstvo čarolija i zemni život samo zbrka (adhjasa). Zemni čovek poistovećuje sebe, i to se poistovećuje iz prinude i nužde (ananke) s teškim materijalnim telom, s prirodom, s telom živaca, s nesvesnim pamćenjem, s astralnim telom, s dušom, s duhom. Iako je sve to samo optere- ćenje. Posvećeni mora da otkrije sve ove zbrke. Mora da shvati da je pravo Ja najbliže. To pravo Ja je on sam. Otkrivanje nije mirna, bezlična, nezainteresovana, teorijska ili promatračka delatnost, nego najviši stepen napora ukupnih sila. Na pragu svakog sloja i svakog pokrivača i sva- kog Ja stoji straža. Ta straža je δ α ι µ ο ν (dajmon). Dajmon je čuvar sudbine.Drevna baština je dajmonima dala imena planeta. Ne slučajno. Čovek niz sedam krugova propadao u materijalno bivstvo i mora da se vrati kroz sedam krugova. Ovih sedam kru- gova u svemiru odgovara krugovima sedam planeta. Na tome počiva astrologija. Ali svemir i ljudska duša nisu razdvojeni. Stvaranje celog sveta zbilo se u srcu čoveka – kaže hermetička rasprava. Mesec je fizičko telo (φ ι σ ι κ ο ν – fizikon), Merkur je smisao i otkriće (χ ε ρ µ ε ν ε υ τ ι κ ο ν -hermeneitikon), Venera je telo duše (ε π ι θ υ µ ε τ ι κ ο ν -epitimetikon), što hindu kultura naziva prana, Sunce je čulno opažanje (α ι σ θ ε τ ι κ ο ν –aistikon), ars je životna snaga (θ ι µ ι κ ο ν -timikon), Jupiter je delanje

46

(π ρ α κ τ ι κ ο ν -praktikon), Saturn je razmišljanje i shvatanje (θ ε ο ρ ε τ ι κ ο ν , λ ο γ ι σ τ ι κ ο ν - teoretikon, logisti kon). Prva tri sloja: lakši je zadatak obračunavanje, pro- svetljenje i produhovljenje teškog tela, tela živaca i nesvesnoga. Ova tri sloja su slabija, poput odeće, pripadaju zemnom bivstvu i to je ono što će smrt ionako otopiti sa čoveka. Ali obračun ni ovde ne ide bez teškoća. Učitelju su neophodni bezgraničan op- rez i pažnja kako bi s pažnjom mogao da prati učenikov put. Svakom koraku prethodi analiza, tumačenje snova,ispitivanje. Čovek je,ovako kako živi na zemlji,samo prima materia.To je prirodan čovek zajedno sa zbrkanim elementima koji su unjemu izmešani. Učitelj ni sam nezna šta se unutra krije. Učenik koji čeka na posvećenje, razume se, još manje. Ali je drevno doba našlo nepogrešiv metod kojim se otkriva tajna čovekovog elementarnog bića. Taj metod je uzajamni odnos izmedju čove- kovih sposobnosti i planeta. Osnova uzajamnog odnosa je broj- ka sedam. To sedam sveća kabale, sedmostruki put koji je pre- valio čovek dok se nije petvorio u tešku materiju, i koji ponovo treba da predje ako želi da se vrati svom poreklu. Astrologija pokazuje kojim putem je sletela ljudska duša. Ako učitelj vidi taj put, ume da kaže kakav put treba unazad prevaliti. Ali ume da kaže i gde će se i s kakvim dajmonima susresti, gde će i kak- ve će bitke morati da vodi, preko kakvih ponora će morati da prelazi.Astrologija nije prosta karakterologija, kao što bi se mo- glo poverovati na osnovu moderne psihologije. Samo je razum- ljiva u svojoj najvećoj i najdubljoj uzajamnoj povezanosti, ali tu je neophodna. Posvećeni mora da upozna svoje dajmone kako bi ih mogao pobediti. Mit se mnogo bavio ovom borbom, i ovim mit- skim spoljašnostima bila je protkana baština. Drevni mit je pun opisa bitaka duše i dajmona. Sama borba, pak, nimalo nije živo- pisna, privlačna, književna ili teatralna. Dajmon je, kao što se

47

kaže u Indiji, karmički andjeo duše, on ne pušta dušu. Čuvar sudbine prisiljava čoveka da svoj život živi prema njegovom naredjenjima. I ako neko želi da pobegne, osveti se. Mit mnogo pripoveda i o ovom osvetoljubivom dajmonu. Borba je potpuno unutarnja, potpuno nevidljiva i potpuno zavisi od magične teh- nike posvećenja. Samu tehniku lako je imenovati. Lako stoga što tamo gde se čovek zajedno sa sudbinom suoči s teškoćom , u svakom slučaju ga spasava nešto jedno jedino.To jedno jedino je: reč. Logos. I dajmona će obuzdati logos. Kad čuje reč, povu- če se i popusti. Ako učenik prepozna dajmona i imenuje ga, on mu postaje sluga. Napor ni za trenutak ne postaje vidljiv. Odvija seiznutra, sem učitelja i učenika niko ništa ne vidi i ne zna ništa. Okretanje prema unutra, unutarnje vidjenje i razvijanje osetlji- vosti elementrno je znanje koje prethodi svakom posvećenju. Učenik najpre mora da nauči da se gledanje prema spolja i vi- djenje spolja poklapa sa napuštanjem božanskog sveta; to je katabazis, spuštanje preko sedam kosmičkih krugova u teški materijalni svet, dok ne stigne na zemlju, u najtamniji, najteži i najudaljeniji krug, u materiju u spoljnu tamu. To je pad, suno- vrat. Ovo gledanje prema spolja suprtno je božanskom putu čo- veka, drugostepeno je, poremećeno vidjenje. Dok čovek ne ume da gleda prema unutra, ne otvara se anabazis, put koji vodi prema gore, ne može da stupi na njega. Dotle ne može da se oslobodi tame. Najsudbonosnija adhjasa (zbrka) je smatrati primarnim spoljne viđenje i svetlošću tamu materijalne prirode. I čovek je toliko oslepeo u ovom spoljnjem svetu da iznutra više ništa i ne vidi. Prvi korak učenika je da ponovo zadobije primarno unutarnje vidjenje. Još pre nego što započne pos- većenje, učenik se rečima Horusa ovako obraća svom učitelju, Hermesu Trismegistosu:»Dodjoh da nadjem svoje oči».

4 Misterija Mitre

48

Krug sedam planeta hermetička baština naziva sedam dahova (ε π τ α ε π ι θ υ µ α τ α -epta epitimata) Stvoritelja. I ako čovek zna da ovih sedam dahova nije ništa drugo do sedam nota na notnoj skali, sedam boja duge, sedam stepenica posve- ćenja, već mu neće biti teško da u ovoj uzajamnoj vezi razume i sedam stupnjeva misterije Mitre. Spoljna obeležja misterije Mitre su takodje značajna, iako nisu tako potresna kao obredni momenti egipatskog posve- ćenja. Sedam stepeni simbolično predstavljaju sedam pećina koje se otvaraju jedan u drugu. Put se otvara prema unutra – u suprotnom smeru od spoljnjeg sveta; iz spoljne tame u unutrašnju svetlost. Prvi stupanj odvaja učenika od zemlje i podiže ga u vazduh. To je prvi korak ekstaze; ekstaza znači: proširenje svesti. Nesvesnost, odnosno izlazak iz materijalnog Ja. Drugi stupanj je prelazak iz vazduha u krug planeta. Treći stupanj je kada učenik napušta krugove planeta i stiže do zvezde Sever- njače. Na četvrtoj stepenici vodjstvo preuzima Sunce. Sunce je nebeska svetlost. Na petoj stepenici budući posvećenik se susre- će sa Sudbinom-devicama. Ove ženske figure su dajmoni i mo- ire (µ ο ι ρ ε -moire), ali su u srodstvu s Atinom Partenos, sa So- fijom, sa Hohmom, božanskom devicom. Na šestom stupnju ljudska duša se susreće sa čuvarem Severnjače. Sedmi stupanj je najviši stepen ekstazr, potpuno premeštanje i preletanje svesti u božanski svet: u sfere iznad sveta koje se nalaze izvan Sever- njače. Pojavljuje se Mitra i prima ljudsku dušu koja se vratila. To je iskupljenje. Sedam stepenica misterije Mitre gotovo je istovetno sa sedam kontemplativnih srupnjeva srednjovekovnog Bona- venture i sa sedam stepeni drevne hindu joge vasišta ali i sa sedam kosmičkih sfera, odnosno sa hijerarhijama bivstva Jamblikosa.

49

O prvom stupnju nema mnogo šta da se kaže. To je materijalni i zemni svet. Ono što ljudska duša ovde vidi i iskusi i što svi u ovom teškom prirodnom životu nehotično smatraju jedinom stvarnošću, to svet čula: množina stvari, predmeta, pojava, materija okom vidljiva, uvom čujna i rukom opipljva. Drugi stupanj je dublji od prvog. Ovo je intelektualno shvatanje. Razumno vidjenje. Čovek razumom vidi vezu i uza- jamni odnos izmedju čulnih stvari, predmeta, pojava. Ukoliko utvrdi sličnosti,razlike,on to više ne čini čulima,nego razumnim razmišljanjem. Razum vidi i zakonitost stvari, njihovu prora- čunljivost. Stepenik-logistikon, stepenik je umnog razmišljanja. Do drugog stupnja stiže svaki čovek, sem ako ne živi sasvim slep u spoljnoj tami. Svaki čovek budnog razuma vidi uzajamne veze, sličnosti, razlike, zakonitosti. Treći stupanj je nesrazmerno redji.Ovde već ne vidi razum, nego unutarnje čulo. Po sanskrtu: manas. Genon ovu reč prevodi kao sens interne. Unutrašnje vidjenje počinje na ovom stupnju. Kada Horus kaže: dodjoh da nadjem svoje oči – ovde počinje da traži. Vidjenje unutarnjeg čula pogrešno bi bilo nazvati psihološkim. Manas nije samo vidjenje, nego i stalno stvaranje slika. Kao što čulo nije samo spoljnje vidjenje, nego i materi- jalna opsena; razum nije ništa drugo do stvaranje razumnih veza i uzajamnih odnosa. Eventualno – često - čak i tamo gde uopše nema slike, razumnog uzajamnog odnosa, stvari. Iz manasa naviru slike kao da je konstantno središte sna i mašte, i odavde, kao iz izvora, nezaustavljivo ističu nerazumljive i neshvatljive vizije. Ponajmanje je pouzdano vidjenje na prvom stupnju. I najbolji evropski mislioci su shvatili da čulno vidjenje nema mnogo veze sa stvarnošću. Materijalni svet je puka čarolija od koje ništa nije istina. Drugi stupanj je nešto istinitiji. Kao da nešto počinje da svetluca:jedinstvo, predosećanje čisto duhovne perspektive koja se očituje upravo u razumnom mišljenju. A

50

ljudski um je ipak samo svetlucanje. Treći stupanj je opet real- niji. Za trezveni um i čula neshvatljive i nerazumljive slike su istinski gospodari ljudske sudbine. Jer istinsku moć nad čovekom nemaju čulne slike, ni razum, nego unutrašnji svet slika. U svetu manasa se zbivaju sudbonosne pometnje. Ovde se poistovećujui razdvajaju ne činjenice pojmljive umom, nego nadrazumni, nepojmljivi, sanoviti oblici s kojim čovekovo Ja neprekidno sebe poistovećuje. Ovde žive slike pamćenja, i to ne samo slike nastale u ličnom individualnom životu, nego i one zajedno sabrane u životu celog čovečanstva. Pod dejstvom nekontrolisane simpatije i antipatije upravo ovde nastaju osećaji podsticaji, poistovećenja vode čoveka u njegovu sudbinu.

Krug manasaje neuporedivo realniji bilo od osećaja, bilo od uma. Realniji utoliko ukoliko je san istinitiji od budnog stanja i ukoliko je duša istinitija od tela. Istina, deo slika iz kruga manas još ima materijalnu vezu prema dole, drugi deo pak ima već duhovnu vezu smo prema gore. Materijalna priroda za manas je samo sistem znakova kojim se sam izražava i razu- meva. Ja unutarnjeg čula pak nepristrasno, iz pozdane perspek- tive prosudjuje zbivanja prirode. Iz ovoga kruga su proročanstvo, vizija na daljinu, osećanje na daljinu, predoseća- nje. Krug čula je sasvim individualana; sasvim u funkciji indi- vidualnog Ja. Krug razuma je već univerzalniji. Krug manasa počinje da biva sve univerzalniji. Značenje slika unutarnjeg sveta već je zajedničko za sve ljude, kao što su zajednički svaka slika sveta sna i mašte. Mit se načazi na još višem stepenu univerzalnosti. Ovaj četvrti stupanj je i od manasa relaniji, dublji i intenzivniji. Važnost sveta mita rasprostire se ne samo na celo čovečanstvo, nego na sva vremena i na svaki stupanj bivstva. Čulo ne zna ništa drugo do predmete i pojave materijalnog sveta; um ne zna ništa drugo do uzajamne veze i zakone prirode; manas ne zna

51

ništa drugo do uspomene sakupljene u životu čovečanstva i is-kustva izvučena iz uspomena. Mit već prekoračuje čovečanstvo. Mitsko vidjenje već poznaje demone, bogove, andjele, nemani, drugi svet, umrle, još nerodjena bića. Mit je beskrajno jasniji, inteligentniji, bidniji, osetljiviji nego čulo ili um ili unutarnje čulo. Peti stepen je svet ideja i vidjenje ideja. Odnos ideja i mita je istovetan s odnosom razuma i čulnog iskustva. Čovek koji živi u materijalnoj prirodi uveren je da je jedina stvarnost čulno iskustvo; u odnosu na to već je i razum apstraktan. I uko- liko čovek koji živi u materijalnoj prirodi na neko način stekne pojam o mitu i ideji, i mit i ideja su mu apstraktni. To je jedna od onih karakterističnih zbrka koje su obeležje čoveka koji živiu spoljnjoj tami. Razum nije ništa drugo do otkrivanje i uvidja- nje osnovnih principa, zakona čulnog sveta; ideja nije ništa drugo do otkrivanje osnovnih principa i zakona u kosmičkom svetu slika mita. Pored toga, ideja ceo kosmički svet slika vraća na njegovo izvorište.Ideje nisu izbledeli motivi, kao što se često kaže, nego su mitovi rastvorene, spuštene ideje koje su izgubile svoj intenzitet. Mit je slikovit u svoj svojoj celokupnosti.U ideji već nema slike; ono što izgleda kao slikovito, već je kristalno čisto: figura. S ovoga stanovišta ideja je : blistava figura. Od mita univerzalnija, duhovnija, primarnija, viša i svetlija. Na sledećem stupnju, šestom, ono što je ljudska duša iskusila na prethodnih pet stupnjeva vidi u raztršenom stanju, kao lagano, smireno lebdenje, s konturama koje se gube, već jedva slikovito,jedino kao srebrnastobeli, blistavi,svetlucavi dah svetliji od svetloplavog neba. U ovom krugu, koji se u nedostat- ku pogodnijeg izraza može nazvati okultnim krugom ili pred- vorjem čistog duha, čovekova duša sa začudjujućim zaprepaš- ćenjem posmatra raspad. Jer um ume da sledi, iako teško, svetove koje je doživeo na stepenicama. Ume da razume svet manasa, mita, ideja. Ovde svaki um doživljava kraj. Ali je

52

bespomoćno i shvatanje koje deluje paralelno s umom. Jer je mogao da shvati slike u svetu manasa, mit čak i u svetu ideja, i umeo je da ih fiksira. Ovde, u okultnom svetu bez orijentira stoji duša usred srede nematerijalnih lebdenja nesvatljivog za um i nedokučivog za shvatanje:ona ne vidi ni formu, ni umnost, ni odredjeni smer, ni cilj, samo lako njihanje kolebljivih, sjajnih tela koja liče na zrake i koja u intenzivnoj svetlosti još intenzivnije deluju bez svojih kontura. Na sedmom stupnju nestaje čak i to. Sjaj bez prizora i bez smisla: apsolut. Nema tela, nema figure, nema pokreta, nema kolebanja, nema uvidjanja, nema Ja, jedino bezmerno dublje i prodornije bivstvo nego u prethodnom stupnju. I što duša stupa više, ona je sve lakša, sve se bolje oseća, sve je sreć- nija, vedrija, tiša. Konačno se smiruje. U okultnom svetu ona je već s olakšanjem odahnula: u lebdećem zračenju već oseća blizinu svog doma. Po svom apsolutnom nepromenljivom, amorfnom,bezgraničnom, nepokretnom bivstvu zna da je stigla. Ovde se konačno može opustiti. I što je potresno: ne topi se. Njen apsolutni krug je tako intenzivno bivstvoda joj se ne može dogoditi ništa negativno: nema rastvaranja, nema nestajanja, nema pretapanja. To je onaj krug gde sve: postoji. To je ispu- njenost bivstva koje zrači, uravnotežena smirenost prodornog bivstva. To je apsolutna istina, ono od čega duša jeste i što jeste sama duša.

5 Realizacija stupnjeva

Put vasileusa i radje nije tako jednostavan, gladak i trijumfalan kao što izgleda na osnovu rasprava baštine i na prvi pogled. Jer ono što je dospelo potomstvu konačno izraženo rečima, nije podroban opis kraljevskog puta. Nije ni mogić: put svakog čoveka je drugačiji – svakoj ljudskoj sudbini preti druga opasnost – drugačije sile žive na drugom mestu s drugačijom

53

plahovitošću – skrivene klopke se protežu drugde i drugde se uzdižu pregradni zidovi. Put može da razume samo onaj ko zna da je on: subjektivan, što znači da put duše zapravo nije drugo do sama duša; kada duša napreduje, u samoj sebi napreduje; svetlost koja osvetljava put jeste svetlost same duše; cilj nije drugo do duša sama; i kad je stigla, samu sebe je stigla. Ali nije to najveća teškoća. U krugovima i carstvima koje dotakne na putu, kao što su čulni, intelektualni, manas, mit, ideja, okultni svetovi, duša se preobražava, uzima obeležje sveta i njegovu prirodu.Put nije putovanje gde je putnik uvek i svuda istovetna osoba. Put je metamorfoza; i u svakom krugu postoji opasnost da će se bes- pomoćma duša konačno preobraziti i zaustaviti i stati. «Prvi znak odvajanja od čulnog sveta», kaže jedna hermetička rasprava, «jeste da se duša pretvara u demona.» U materijalnom svetu postaje materijalna, u svetu razuma razumna, u svetu manas snovidjenje, u svetu mita dajmonično biće. Ali čak ni to nije najveća opasnost. Najveća je opasnost ono što se znalo još i srednjem veku, «koliko koraka načiniš prema Bogu, toliko koraka čini prema tebi Satana». Metafizičkim jezikom: svaki korak nači- njen na putu koji vodi prema svetlosti izaziva dublju tamu. Učenik koji se posvećuje ne zna za ove opasnosti. Učenje o tome ne govori. Nigde to nije zapisano. Niko nikada to nije rekao. Ne može se ni izreći, na može se ni zapisati, ne može se ni učiti. To je lično znanje učitelja posvećenja i ono se ne može predati. Učitelj preuzima na sebe sudbinu učenika, proživi je do kraja, vidi umesto učenika, pati, otklanja demone, pazi i bdi nad učenikom. To je ono što baština kaže da je učitelj Otac, i kad se učeni ponovo rodi, jedino je ponovo rodjen od Oca, u duhu i u duši. One rasprave u kojima su opisani stupnjevi i slojevi ili hijerarhije i carstva, ne bave se putem učenika koji očekuje

54

posvećenje, nego samo saopštavaju smisao sedam boja sveta, sedam nota, sedam dana, sedam planeta. Ne govore o tome kako se može dostići ovih sedam stepenica. Istorijski čovek se veoma vara kada ovde sluti, poigravajući se, dostižnih sedam razreda škole ili možda razreda koji se baš mogu naučiti. Sedam stupnjeva u Indiji odgovara broju od sedam stepenica na strmom putu koji vodi iz prirodne ljudske zajednice. Prvi stupanj: glava porodice (grihasta), osnivač porodice, gradjanin, običan čovek koji se bavi svojim zanimanjem; drugi je onaj čovek koji žrtvuje svoj život u interesu nekog cilja (purohita); treći je onaj koji obuzda svoje fizičko biće (fakir); četvrti, pustinjak koji se povukao u šumu (sanjasin); peti, hodočasnik koji razdeli svu svoju imovinu, pokida sve ljudske obaveze (nirvanis); šesti posmatrač koji se povlači u potpunu pasivnost (jogin); sedam je onaj koga su pitagorejci znali kao onoga koji živi epifaniju, ostvarenje, realizaciju božanskog duha, to je brahmatma. Znak brahmatme je bambusov štap sa sedam kvrga: sedam kvrga jesu sedam stupnjeva posvećenja. Posebno je krupan zadatak postizanje svakog stupnja. Ali svaki stupanj stoji sam po sebi. Najveći deo ljudi nikada neće biti niti može biti drugo do grihasta;ali je manje fakira negopurohita;nirvanisa je još manje nego sanjasina; i brahmatmi je još mnogo manje nego jogina. To je tako već i zbog toga što učitelj posvećenja odbija najveći broj ljudi. «Ako se u nekome ranije probudi želja za oslobodjenjem nego što je tome prispelo vreme», kaže Manuov zakonik, «i počne da se penje putem, rezultat njegovog truda je sve dublje propadanje u tamu.»

6 Sedma potencija

«U svom životu zato postižemo tako malo», kaže Bader, «što ne umemo samo sebe da uzdignemo na sedmu po- tenciju.» Istorijski čovek, naročito čovek novog doba i još viče

55

moderan čovek, prepušten je sebi, zanemaren, živeći u neznanju o suštini svog bivstva čak i ne razume šta to znači ako neko samog sbe sedam puta pomnoži samim sobom. Instituciju posvećenja zamenjuje pukim materijalnim znanjem. Naučena materija, ma kakva da je, ne diže na potenciju. Učenje je spoljna delatnost. A spoljnje pak je medju svetovima ono što se nalazi najdublje, najgušće je, najteže; to je spoljna tama. Ni učenost nije ništa drugo do jedna vrsta tame. Posvećenje, kada vodi do kraja kraljevskim putem, posvećuje u radja-jogu – kada prema zakonu Devičanske Sedmice ubije prirodnog čoveka i pripremi ponovno radjanje čoveka duha, ne uči i ne podučava i ne vaspitava. Posvećenje je vraćanje čovekove duše u nju samu i u prastanje: budjenje iz- vorne vladarske svesti duše, njene kraljevske prirode. Sedam stupnjeva su oslobadjenje ljudske duše iz planetarne sudbine, iz kruga sedam planeta; pobeda sedmorice gospodara sudbine, sedam dajmona. To je radjanje prasuštine – σ υ σ ι ο δ ε ζ γ ε ν ε σ ι ζ (siziodez genezis). To je sedma potencija. To što čovek samog sebe pomnoži samim sobom znači da preko sedam kritičnih pragova usedmostručuje sopstvenu snagu, svetlost, budnost, bivstvo; napreduje uvis sedam stepenica, istih sedam stepenica kojima je silazio dok je padao u materijalnu prirodu. Samog sebe čini sedmostruko slobodnijim, svoje sposobnosti sedmostruko delotvornijim i bogatijim. Svoj duh sedmostruko svetlijim, dušu sedmostruko osetljivijom, razum sedmostruko oštrijim, čula sedmostruko toplijim, maštu sedmostruko bujnijom, mističnu intuiciju sedmostruko dubljom. Put posvećenja je zbog toga opasan i kritičan jer ono što se dogadja prilikom posvećenja, beskrajno je prozirno. Teškoća je u tome što je jednostavno. Kritično je u tome što se čovek isuviše udaljio od izvorne prirode. Jer ono što treba da stekne nije nešto strano i neobično, nego je po sebi razumljivo i

56

prirodno. Posvećenje je, kao što piše Šankara: «Duša otkriva smisao omamljenog lutanja i prepoznaje sopstvenu slobodu i besmrtnu suštinu.» Jednostavno je i prirodno i po sebi razumljivo da zapravo ništa ne treba činiti, «oslobodjenje nije rezultat reči i misli i delatnosti». «Oslobodjenje ne može izazvati ni promena, ni delatnost... oslobodjenje je nedostižno; sloboda živi istinski, od večnostii u istinskom biću čovekovog istinskog Ja i ona postoji i nije nešto za šta se treba izboriti.» «Čovekovo istinsko Ja ne može se podvrći posmatranju, delatnosti, promenama – jer bi onda Ja bilo objekat nečega, onog nečega što posmatra, dela, menja. A Ja je upravo apsolutna ličnost, subjekat koji se nikada ne može pretvoriti u objekat.» Šankara kaže: kada čovek samog sebe pomnoži sedam puta samim sobom, u opseni slika, snova, ideja, smislova, veruje da ta delatnost vodi oslobodjenju. Ne. Ova delatnost vodi sasvim drugde. U neaktivnost; u spokojstvo; u uzdržavanje od promena; u nerazmišljanje; u ukidanje napora. Oslobodjenje nije rezultat promena, razmišljanja, upotrebe snage, delatnosti, nego osvešćenje na to da je svako razmišljanje ropstvo, svaka misao klopka, svaki napor okov, koji stoji na putu oslobodjenja. Osloboditi se mogu samo tako ako odbacim svaku aktivnost, zbacim sa sebe čula, um, mišljenje, maštu, intuiciju, delanje, ako istupim iz kruga sedam dajmona, odbacim svet kao nepostojeću čaroliju i uspostavim neposredno vidjenje istine (sakšatakara), što je izvorno vidjenje ljudske duše. Istorijski čovek ne može dovoljno da se načudi tome što su i značajne reči drevne baštine, reču posvećenja, sve bez izuzetka simbolične. Po svom značenju se odnose na nešto sasvim drugo od onoga što naizgled kažu, i upućuju na drugu stranu od one koju izgleda da označavaju. Ovaj simbolični jezik tačno pokazuje ono što kaže Šankara: govori o delatnosti, o

57

promeni, o preobražaju, o usavršavanju, o svetlosti, o stepenicama, o stupnjevima: Svaka reč je simbolična. Zapravo se ništa ne dogadja, samo duša potonula u tamu samu sebe brka sa slikom koju je stvorila o samoj sebi. Osloboditi se znači ne brkati slike, čak znači ne uobražavati. Osloboditi se znači da «duša otkriva smisao lutanja i prepoznaje sopstvenu slobodnu i besmrtnu suštinu». Put kraljeva lutanja ο δ ο ζ β α σ ι λ ι κ ε (odos bazilike) je isti kao onajkoji su srednjevekovni mistici nazivali via negativa. To je metanoja, metatezis. To je mahajana. To je Tao. Put. Ali ovo je put koji se uzdržava od svakog koraka na tom putu. Čovek mora da kroči na sedam stepenica dok ne postigne da stupa nikuda – a kada zna da ne treba da stupi nikuda, stigao je i slobodan je. Sedam puta treba čovek da pomnoži sebe sa samim sobom dok shvati da svaku delatnost treba da obustavi – i kada bude svestan toga da nema zadatka, on je slobodan. Hirajivi, sapta riši, duhovni rang sedam mudraca jeste sloboda. Ko sebe podigne na sedmu potenciju, postiže mnogo; postiže sve. Postiže oslobodjenje, koje je od večnosti njegovo, i onu besmrtnost, koja je od večnosti on sam. A postiže je tako što ne posegne za njom, jer zna da je ona u njemu i da je u njemu i bila i da je to u njemu istinsko Ja. Stupanj posvećenja sedam mudraca nije konačan cilj ljudskog života. Oslobodjen čovek zna ako za sebe zadrži svoju slobodu da bi u njoj uživao, izgubiće je, jer će pasti u ropstvo slobode. Sedam mudraca donosi zakon, upravlja, tazmišlja. To je stepen epifanije kada čovek svojom delatnošću realizuje božanske sile. Kao što se u Indiji kaže: već ga ne vezuje nikakva zemna kopča. Jednom se već udaljio, ali sada se vraća i njegov život pripada čovečanstvu. Dospeti medju sedam mudraca ne znači završetak životne sudbine, nego početak istinske delatnosti.

58

IV Magijske stepenice

1 Podizanje nivoa bivstva

Samo onaj, kaže Manu, koji je služeći se svom svojom snagom i odlučnošću, budan prešao preko svojih stranica, može se smatrati slobodnim. Istorijski čovek koji je nešto naučio o drevnom posvećenju, po onome što zna, veruje: ishodište je život priživljen u materijalnom životu i konačan cilj na neki način povezan je s malo razumljivim slikama iskupljenja, spasenja, sreće, večnog života, besmrtnosti. Medjutim, o tome o čemu govori Manu, da treba preći preko ovih stanica, i to čak: budan uzimajući u obzir svu snagu i odlučnost – on ne raspolaže nikakvom vrstom znanja. Katkada su živeli mistici koji su govorili o ovim stupnjevima; njihove misli pak ne samo da nisu postale opšte, najčešće nisu ni razumljive. A kada je u novije vreme psihologija počeča da tumači mistike, iskrsao je niz temeljnih nesporazuma. Psihologija je verovala da su stepenice

59

mističara stupnjevi usavršavanja incividualnog Ja. Ovo objašnjenje u celini i bez rezerve je loše. Stepenice kod mističara, u drevno vreme još i više, mera su ne individualnog usavršavanja, nego izdizanja bivstva na viši nivo. Stepenice psihološki uopšte i nisu razumljive. Nije reč o psihologiji, već o metafizici. U središtu misli nije individualno Ja, nego bivstvo; ne individualan, nego univerzalan čovek. Stepenice zapravo znače posvećenje za više zadatke. Kako bi misao bila razumljivija treba reći: čovek koji u materijalnoj prirodi, kome sudbinu potpuno ispunjava porodica, poziv, zadovoljstva vezana telo i častoljublje s odredsjenim formalnostima, takav čovek nema potrebe za višim posvećenjem. Njegovo bivstvo ne zahteva naročitu budnost.Opšti stupanj čoveka koji živi u materijalnoj prirodi hindu baština naziva grihasta, glava porodice. Ovaj stupanj potpuno odgovara materijalnoj prirodi. Ono o čemu je reč jeste: zdravlje, radjanje, ishrana, zajednica, čist moral, ukus, humanost. Već je dovoljno sasvim malo samodiscipline, ozbiljnosti, trezvene pameti, sicijalnog osećanja. Medjutim, kada čovek postavi viši zahtev prema svom životu ne iskrsava pitanje kako da pribavi znanje. Znanje se može pribaviti strpljenjem i marljivošću. Teži je pogodan viši nivo za zadovoljenje viših zahteva.Ko želi da bude više od glave porodice, njemu nije dovoljno da zna više. On mora da stupi na viši stepen bivetva. A korak na viši stepen bivstva ne sledi iz materijalne prirode. U prirodi postoji moć, postoji snaga, postoji sposobnost, postoji talenat, postoji spretnost, ali ne i viši nivo bivstva. Prirodni čovek veruje da je tajna vodje, sveštenika, vojnika, vladara, kralja, naučnika, pesnika, u talentu ili u sposobnosti ili u snazi. Zato što ne raspolaže drugom merom za razumevanje života izuzev materijalnom prirodom i spomenom na prirodu. Nikakvom sposobnošću, nikakvom snagom se ne može pribaviti viši nivo. Ko postavlja viši zahtev

60

svom životu, traži više od sebe i teže se zadovoljava, taj mora napustiti nivo materijalne prirode i mora više da iskorači. A na pitanje kako će pribaviti znanje za ovaj iskorak, odgovor je: iskorak može načiniti samo posredstvom posvećenja. Posvećenje se može shvatiti samo metafizički. Jer kao što ovde nije reč o posvećenju znanja, o većem obrazovanju o razvijanju fizičkih ili duhovnih sila, o učenju zanata, što lako može da sledi iz prirode – isto tako nije reč ni o usavršavanju psihološkog Ja čovekovog bića. Stepenice posvećenja su magijske stepenice koje vode u svet iznad materijalne prirode. I svako ko od svog života traži više od opšteprihvaćenog i praktikovanog, mora da stupi na ove stepenice. Ako ne stupi i ipak se prihvati jedne od delatnosti višeg nivoa bivstva: postane sveštenik , učitelj, pesnik, vladar, tarnik – neće postići nikakav rezultat, svojim delovanjem će samo izazvati zbrku, njegov rad je nebitan i zaludan i nevažan i besmislen. Stupanje na magijske stepenice posvećenja znači da posvećeni stupa u univerzalni krug bivstva. Drevna baština ovaj korak naziva novim rodjenjem. Svaki član svake kaste mora da prodje kroz ovo posvećenje, sem članova najniže šudra kaste. Zbog toga bića koja žive u višim kastama, koja su pozvana da izvršavaju više zadatke, morala da su da stupe na viši nivo bivstva, radjala su se dva puta. Dva puta su rodjeni, na sanskrtu dvidja, i zemljoradnik i trgovac, i zanatlija, ne samo vojnik, sudija, vladar i sveštenik. Svako ko želi više od animalnih zahteva materijalne prirode, mora biti posvećen. I što čovek više želi, mora se peti uz više magojskih stpenica. Ko hoće da postigne najviši ljudski nivo, da kroz sebe ostvaruje božanske sile i da realizuje apsolutni duh, mora da prodje preko svih stepenica, drugačije rečeno: potpuno mora da se odvoji od materijalne prirode. Ovaj čovek više nije vezan za svoj poziv. To je brahmatma, kao što kaže hindu baština, on u krug svoje delatnosti može da uključi umetnost, proročanstvo, učenje

61

upravljanje državom – svejedno: jer bilo čega da se maši, u svakom njegovom delu očituju se apsolutne duhovne sile. To je čovek, kao što kaže Manu, koji je oslobodjen, i za njega kaže: samo onaj koji je, uzimajući u obzir svu svoju snagu i odlučnost budan prešao preko svih stanica, može se smatrati slobodnim.

2 Istovetnost stepenica posvećenja i stanica seobe na drugom svetu Magijske stepenice, kojima treba das tupi učenik koga čeka posvećenje, prema jedinstvenom učenju svake drevne baštine, istovetne su s onim stepenicama koje na drugom svetu treba da prevali duša umrlog koja odlazi iz zemne prirode. Objašnjenje ovaj put mora da bude veoma temeljno, ne samo zbog toga što su u ovom učenju baština nastala mnoga mišljenja, delom veoma glupa, nego i zbog toga što se nigde ne može tako blizu pristupiti duhu drevne baštine, kao baš ovde. Medjutim, pre nego što se proslovi ijedna reč o učenju baštine, mora se razumeti prag doživljaja. Prividna prepreka za razumevanje jeste ko je doživeo, nije mu potreban, a ko nije doživeo, nemoguće ga je o tome obavestiti. Prepreka je, medjutim, samo prividna. Doživljaj praga nije vezan za uzrast, pol, obrazovanje, inteligenciju. Doživljaj praga svaka duša neposredno zna i uspomenu na to čuva, istina ne u sećanju individualnog Ja, ne u nesvesnim iskustvima pribranim u ličnom životu, nego u večnom i univerzalnom Ja. Ovo večno i univerzalno ja, koje živi u svakome, iako je zamagljeno, neposredno prepoznaje one pragove koje religiozna baština naziva padom, sagrešenjem, budjenjem, izlaskom iz materijalne tame zaborava. Ljudska duša na osoben način čuva u svojim sećanjima stanice životne sudbine večnog čoveka. Nekom skrivenom sposobnošću može da shvati šta se zbiva kada se

62

čovek radja i kada umire. Kao da je to proživela lično i neposredno, čak toliko da kada čuje misao o seobi duše, ta misao za nju nimalo nije strana. Svako u sebi ima ne samo doživljaj rodjenja i smrti, nego izgleda da ima i lično iskustvo, i što je u svemu najneobičnije, ovo iskustvo je istovetno kod svih ljudi. Prag je takav potres koji znači iznenadni i potpuni i temeljni preokret svih spoljnjih i unutarnjih okolnosti; sem jedne jedine nevidljive, neznatno malene tačke ljudskog bića, svaka druga veza,odnos, okolnost, smer,stanje nestaje za veoma kratko vreme, katkada za tren, i ono što dolazi na to mesto tako je temeljno i potpuno novo, neobično, strano i strahovito da ovo radikalno i neočekivano svojstvo dovodi u opasnost čak i onosasvim maleno zrno bivstva.Prag je onaj potres koji duša doživljava onda kada stupa iz sveta u svet, iz jednog sveta u drugi, ili kada se radja pa se budi iz guste tame zaborava ili kada umire i istupa iz materijalne prirode. Okolina, životne prilike, veze, stanja, svesti, shvatanja, sve to nestaje u tren oka i zrno duše dotiče vetar anuliranja. Sve što je duši izgledalo konačno i pouzdano, nevidljiva sila je istrgla ispod nje i duši preti opasnost pada. U materijalnom svetu ona je sebe poistovetila s materijalnim telom čije je bivstvo zavisilo od materijalnih preduslova. Sada su se ovi materijalni preduslovi raspršili na sablastan način i duša je uverena da i ona treba da bude anulirana kad su već nestali preduslovi. Silina potresa je tako velika da celokupno biće, izuzev one jedine malene tačke, središta, unutarnjeg zrna duše, tone u jednu onesvešćenost zbog straha i užasa. To je prag čiji se luk spušta. Luk koji se uzdiže jeste kad iz neznatno malene tačke, koja se nikada ne menja, ne poremeti, ne plaši, ne užasne, čak se i ne začudi, koja je smirena i neuzbunljiva i pozdana, počinje da zrači svetlost. Svest se ne vraća; svest je organ ličnog Ja i raspršila se. Počinje da se

63

razvija nešto drugo, šire univerzalnije od ranije svesti. U razvoj se umeša još na stotine miliona iskustava pribavljenih u materijalnoj prirodi. Medjutim, ova iskustva sve više blede, ali onako kao što groždjani šećer gubi svoju vlast u vinu, pretvara se u alkohol. Od svega onoga što je čovek proživeo u materijalnom životu, preostaje samo koncentrisan izvod: bivstvo na višem stepenu. Gubi se i svest o individualnom Ja. Uspomena na to isprva živi kao doživljaj ispunjenja prevaljenog puta; zatim se zatamnjuje i spomen na put, pa duša shvata sebe kao stanicu bivstva univerzalnog čoveka. Ali će se čak i to raspršiti, ili, što je istovetno: i ovaj spomen će se zgusnuti i postati još koncentrovaniji. Izdvajanje, mogućnost posebnog bivstva, što je individualnost, postepeno se gubi. Što je svetlije i budnije nevidljivo, neznatno maleno zrno, sve se više uzdiže u univerzalniji krug i sve se intenzivnije vezuje u univerzalno bivstvo. Posebno bivstvo svojim laganim odstupanjem drži korak sa sve produbljenijom subjektivizacijom. Poslednji stupanj je apsolutni subjekat u apsolutnom bivstvu: to je apsolutno mesto duše. Svaki doživljaj praga, koji čovek može doživeti u svom životu, srodan je u većoj ili manjoj meri s doživljajem praga smrti. Srodan je zato što je u smislu drevne baštine i prag, isto kao i odlazak iz života, zapravo «istupanje iz dana» - kao što se govorilo u Egiptu: prelazak iz ljudskog bivstva u univerzalno bivstvo. To je stanje koje se obično naziva ekstaza. Sam prag je re-stau, granična linija koja razdvaja svetlost i tamu, prirodu i drugi svet, život i bivstvo. Na granici re-stau medjusobno se bore Horus, svetlost i Set, noć. Ljudska duša sunce, izlazi iz tame kada se radja, i izlazi iz dana kada umire – radja se na istoku i zalazi na zapadu. Radjanje nema težinu, jer ljudska duša ne donosi sobom ništa iz zaborava materije; težak i presudan prag je smrt kada duša treba da uzdigne život u bivstvo: stečenu svetlost i budnost. Postoji samo jedan jedini

64

pravi prag: prag smrti. Medjutim, prema baštini, ovde čoveka ne čeka nešto što se već na zemlji nije moglo znati i unapred videti. Ono što čoveka čeka istovetno je s onim što je ovde živeo, samo neizmerno pojačano, i to je bivstvo. Moguća je priprema za bivstvo. Pripremati se može tako da čovek već tokom života dokuči bivstvo, čak ga i ralizuje. Magijske stepenice posvećenja jseu oni pragovi i stupnjevi kojima čovek može stupati i tokom života. A može stupati tako da kada umre i odbaci svoje telesno biće, on za smrt nije više ništa drugodo poslednji magijski stepenik posvećenja. Drevna baština poistovećuje magijske stepenice posvećenja sa stanicama, koje treba da prevali duša na drugom svetu, zbog toga jer i magijske stepenice i stanice duše kopja se seli vode iz materijalne prirode u univerzalno bivstvo.

3 Drugi svet i univerzalno bivstvo

Svaka misterija, svaki mistični doživljaj i celokupno posvećenje počivaju na poistovećenju drugog sveta i univerzalnog bivstva. Dosegnuti viši stupanj bivstva znači isto što i dosegnuti odredjenu stanicu drugog sveta. Učenik koji očekuje posvećenje prevaljuje isti put kako i ljudska duša kada se udaljava iz materijalne prirode. Istorijski čovek samo veoma teško može da razume ovo učenje. Život mu je tako zatvoren, što znači da linija koja se nalazi izmedju prirode i drugog sveta, re-stau, prag izmedju života i bivstva za njega je takva prepreka čije prekoračenje ne može da preduzme. Na ovom mestu iskrsava pitanje da li je granična linija postala nesavladiva prepreka kao posledica zanemarivanja institucije posvećenja, i da se život zbog toga ovoliko zatvorio, jer je lagano zaboravljen postupak koji bi ga otvorio: ili se pak najpre život toliko zatvorio da se nije ni moglo pomišljati na njegovo otvaranje i da je zbog toga ukinuta

65

institucija posvećenja. U ovom slučaju posvećenje u istorijskom dobu, odnosno budno prestupanje praga i odlučno uzdizanje bivstva na viši stupanj zbivalo se pokatkad, poglavito svecima i misticima, izuzetno pesnicima i umetnicima – ali i tada tako da dotični u najvećem broju slučajeva nisu uopšte shvatali šta im se dogadja, a ni slutili nisu da su bivstvo i drugi svet zapravo jedno. Veliki doživljaj ekstaze i epopteje, zanos, nesvesnost,natprirodno vidjenje, nazivaju se čudnim, retkim izuzetnim pojavama. Otvaranje prema silama bivstva i što uz to ide: gašenje individualnog Ja i svesti koja pripada tome, smatra se uopše više patološkom pojavom. U arhaičnom dobu, u neuporedivo otvorenijem i svetlijem, prozračnijem i budnijem životu nego što je današnji, sila bivstav je potpuno prožela čoveka. U otvorenom bivstvu strašni prag, koji je nastao kasnije, nije odvojio drugi svet od života. To je ono vreme za koje mit kaže da su bogovi i ljudi živeli zajedno. To je bilo ono vreme kada još nije konačno i neopozivo prekidana veza sa onima koji su se preselili u drugi svet. Čovek materijalne prirode imao je konstantnu svest da ovo mesto, gde živi, i ovaj način, kao živi, samo su sasvim maleni i suženi delovi univerzalnog bivstva. Smrt nije ništa drugo do kriza i krah, koje neizostavno mora da propati duša koja se poistovetila s telom. Ali krah koji ovde treba proživeti u vremenu i prostoru sledi nadvremensko i nadprirodno bivstvo. I time što je čovek živeo svestan toga, čak što je svestan toga stupio na stepenice koje vode ka bivstvu, ublažio je krizu. Posvećenje je delom bilo budjenje čoveka koji je živeo u zatvorenom životu, a delom probijanje zatvorenih granica.To dvoje ne samo da jeparalelno, nego je jedno i istovetno. Budjenje uzdiže na viši stepen bivstva i istovremeno daje otvorenije bivstvo. Uzdiže ga na stepen gde, posmatrano iz duha univerzalnog bivstva, izmedju života življenog u materijalnoj prirodi i života na drugom svetu postoji

66

samo razlika u intenzitetu: prirodni život je suženiji, nezreliji, ograničeniji, bespomoćniji, dremljiviji, omamljeniji, mutniji, besmisleniji – život na drugom svetu je slobodniji, svetliji, prostraniji, smisleniji. Poistovećenje posvećenja i stupanja preko praga drugog sveta je sledeće: obe promene su sasvim monolitne u tome da duša otkriva suštinu opsene predmetnog sveta i uvidja da je jedina stvarnost subjekat, spiritualno Ja, sama duša. Značenje oba praga je da ljudska duša dospeva u takve uslove bivstva da se materijalni, prirodni, spoljni, dati, stvarni svet budi iz svoje savršene pospanosti i suštinske čarolije – čemu je prirodna dopuna što je prinudjen da uvidi stvarnost svog duhovnog, bivstvenog, subjektivnog, apsolutnog Ja. Posvećenjei smrt podjednako raspršuju čaroliju i otkrivaju istinsku stvarnost bivstva: subjektivno-spiritualno bivstvo bića. Prema Šuleru, Bivstvo nije drugi svet, mrtvi su kvintesencijalni život. Ova razlika se ne može dovoljno ozbiljno naglasiti. Posvećenje i seoba ne znače da ljudska duša prelazi u realniju sredinu i prirodu; okolina i priroda su upravo ono što je opsena i raspršiće se. Na višem stepenu bivstva priroda, predmet, stvar, materija, spoljašnjost uopšte ne postoje drugačije nego samo kao čarolija subjektivne duše. Čovek tokom posvećenja bude svestan ove činjenice posredstvom sistematskog, spiritualnog postupka; u smrti se sudbinski mora osvestiti. I na drugom svetu čoveka ne dočekuje više priroda i sredina slična svetu koji je ovde iskusio; ono što čoveka dočekuje jeste prinudno otkriće da ne postoji nikakva spoljna stvarnost. Ono što postoji i što jeste stvarnost, jedina stvarnost, to je spiritualno Ja. Subjekat. Zbog toga Šuler kaže da drugi svet nije kvintesencijalni život – Šuler tako naziva bivstvo – kvintesencijalno bivstvo su mrtvi. Drugi svet nije objektivan, već subjektivni svet, nije sve(s)t objekata i stvari, nego svet podmeta i subjekta, i izvan bića mrtvih na drugom svetu nema uopšte ništa. Ceo drugi svet nije

67

ništa drugo do subjektivitet mrtvih. Ali nije samo drugi svet ovakav subjektivitet, nego je takav i viši stupanj bivstva. Ljudska duša, kada preživi stepenice posvećenja ili kada se odseli , prolazi kroz temeljnu promenu; nalazi se istrgnuta iz spoljnjeg i predmetnog sveta. Prinudjena je da se osvesti na to kako je spoljnji predmetni svet oduvek bio nestvaran i nikada i nije bio ništa drugo do čarolija sopstvenog bića u bivstvu degradirane budnosti. Medjutim, pogrešno će razumeti baštinu onaj koji egipatski Pert em Heru, Hermesa Trismegistosa, Zohara, hindu Vedu, tibetanski Bardo Todol i učenja drugih svetih knjiga objašnjava na taj način da je predmetna spoljnja stvarna priroda

čarolija ljudskog individualnog Ja. Nema ni govora. Tim pre što lično, individualno Ja ni samo nije ništa drugo do opsena koja se konačno raspršuje na pragu posvećenja, delimično na stepenicama seobe. Opasna je opsena atmana – maja – univerzalna čovekova duša, opsena večnog čoveka. Upravo zbog toga individualno Ja i ne ume da rasprši čaroliju. Raspršivanje bi trebalo započeti sopstvenim raspršivanjem – ahamkarom, s upijanjem onoga što pravi Ja, ahamkara ne pravi samo ljudska Ja , nego i predmetna Ja, odnosno i predmete. To je upravo ono što je nemoguće. Obračun sa čarolijom mora da podje od univerzalnog Ja, od večne ljudske duše. Apsolutno uvidjanje mora izvršiti apsolutni subjekat. Individualno Ja je i samo prirodno delo. Tvorevina, kako kažu svete knjige. Samo čarolija večnog subjekta. Individualitet, mnoštvo, snovidjenje, opsena. I na stepenicama posvećenja isto kao i pri seobi prvi i najužasniji korak jeste upravo anulacija tog individualnog Ja. Prvi korak preko praga treba da uzdrma individualno Ja, vladajuću situaciju ahamkare i da dodje do reči atman, večito Ja. To je suština. Bez ovog prvog koraka posvećenje je beznadežno. Zbog toga je u Evropi beznadežna svaka vrsta

68

pokušaja posvećenja. Tek posle propasti individualiteta može se stupiti u bivstvo: jer je bivstvo univerzalno. I kada bude anulirano individualno Ja, opsena-ličnost, duša lagano biva svesna stvarnosti-ličnosti, «božanskog Ja», subjekta. Drugi svet nije svet uzet u smislu materijalne prirode, nego realizacija apsolutnog i univerzalnog subjekta na različitim stepenicama. Na drugom svetu nema drugog, samo ličnost, spiritualnost, subjekat, duša: na različitim stepenima budnosti, što znači, na različitim stepenima realizacije, što opet znači, na različitim stepenima savršenog, kvintesencijalnog bivstva: počev od situacije maglovitog prosijavanja pa sve do blistavo budne svetlosti.

4 Delatnost učitelja

Samo ovako i u ovakvim okolnostima i posle preduslova postoji nada da istorijski čovek shvati smisao magijskih stepenica posvećenja. Tek posle ovakvih priprema može da razume izraze drevne baštine, kao što su «kidanje ljudskih veza» - «odbacivanje tela» - #obračun s čulnim svetom». U ovim izrazima reč je o skidanju spoljnih omotača koji obavijaju zrno ljudskog bića, besmrtno Ja. Ovi spoljni omotači su: čulno-telesno biće, danas bi smo rekli biološko biće, nervni sistem, konačno: psiholočko biće, odnosno svest, lična nesvesnost vezana za individualnu dušu, pamćenje, svet osećanja i predstava, um, mašta. Sve troje zajedno je takozvano iskustveno Ja. To je ono što se već nekoliko stotina godina smatra čovekom, u uverenju da čovek nije ništa drugo do telesnost, nervni sistem i psihološko biće. Clj prvog velikog stepenika posvećenja jeste da se uzdrma autokratski položaj ovog iskustvenog Ja. To mora biti prvi cilj dok duša samu sebe brka s iskustvenim Ja, dotle treba da ostanu zatvoreni krugovi prema

69

bivstvu. Zato to i mora biti prvi cilj, jer taj korak čovek sam ne ume da učini. Ako je već došlo do reči besmrtno Ja ili ako se otvorilo prema buvstvu, ono već može samo sebe da vodi. Medjutim, ne može se iznutra dograbiti za gušu iskustveno Ja. Neophodan je učitelj koji to ume da učini «odozgo». Drevno doba ne ume ni da zamisliposvećenje bez učitelja, jer se i ne može zamisliti. Znanje učitelja nije individualno. Dobio ga je od predaka, a oni od svojih predaka. U Indiji se kaže da je Manu spasao ovo znanje iz perioda pre potopa; U Egiptu se ista ova ličnost nazivala helenističkim imenom Hermes Trismegistos; u Meksiku je to Kecalkoatl. Judejska baština kaže da je posvećenje prvi objavio Set, treći sin Adama i Eve. Druge baštine smatraju da su čoveka andjeli naučili ovome znanju. Kod svakog drevnog naroda znanje je bilo tajna najvišeg sveštenstva, duhovne kaste, Zaratustra,Tot, Manu. Zašto pored učenika treba da stoji učitelj na sudbonosnom stepeniku posvećenja, odgovor nije naročito težak. Da bi se neki, bilo kakav momenat osvetlio čoveku, uvek je neophodan drugi momenat. Osećaji, predodžbe, utisci, osećanja, namere, ako ulaze u čoveka i izlaze iz njega bez prepreka i sukoba, čovek ih nije primio k znjanju. Svest je ona granica gde se javlja ova neprimetna smetnja: gde se jedva primetno lomi, kao zrak svetlosti na površini vode, svaki podsticaj koji ide prema spolja i prema unutra. Ovaj lom, neznatna zabuna, ovo nemerljivo sitno zakašnjenje i smetnja, koji će uslediti na putu podsticaja, odredjeni su «drugi» momenat neophodan da bi nešto postalo svesno, da bi čovek postao svestan toga. Moderna psihologija ovaj momenat naziva apercipacija. Ako ne bi bilo ovih malih lomova i ako bi čovek, kao posledica ovih nemerljivi malih smetnji, neokrnjeno primao i ispoljavao utiske i podsticaje, ceo život odigrao bi se

70

nesvesno. Svest se nalazi izmedju spoljnih i unutarnjih podsticaja,i zadatak joj je da lomi zrake i na taj način budjenjem osvešćava dušu. Svest je organ diskontinuiteta. Kada se neprekidnost ovog diskontinuiteta u čoveku prekine, u sanjivosti i nesvesnosti, gasi se i njegova budnost. Znači da je zadatak da nešto ili neko održava budnost u čoveku pri prestanku svesti, odnosno da preuzme i održava onaj odredjeni drugi momenat koji je neizostavno nužan za osvešćivanje prema stvarima. Kasnije, kada posvećeni i sam ume da isključi svoju svest i da budan proživi različite stepene ekstaze, pa i on sam drugi momenat s nivoa svesti iskustvenog Ja ume dublje da uključi u budnost spiritualnog Ja, i tako sebe samog ne gubi čakni u najdubljoj samadhi situaciji. Hindu baština samadhijem naziva potpuno isključenje svesti. Medjutim, sve dok čovek ne ume da obustavi neprekinutost diskontinuiteta, a on se ipak prekine kao posledica neke okolnosti, lako se može pretvoriti u stvarnu smrt. Zbog toga se pored učenika mora nalaziti takav učitelj koji će za vreme prekida svesti budno bdeti nad učenikom na taj način što će njegovu svest zameniti svojom. Naravno, ovaj momenat je tako složen, delikatan i zahteva toliko obazrivosti, osećaja, intuicije, što je gotovo nemoguće shvatiti umom istorijskog doba. Uzdrmavanje apsolutne situacije iskustvenog Ja, zadatak koji učitelj posvećenja treba da sprovede na učeniku, treba da izvrši oslobadjanje iz zatvorenog života. Treba probuditi dublje, opštije biće koje živi ispod, iza i iznad iskustvenog Ja, kako bi učenik uvideo nižu i prolaznu suštinu svoga spoljnjeg Ja, svu svoju snagu usredsredio na to da sebe više nikada ne poistovećuje sa čulnim Ja. Uplitanje se zbiva na čovekovoj najslabijoj tački, preko svesti. Učitelj učenika preko svesti podvrgava takvim uticajima koji ga lagano uzdrmavaju. Nepouzdanost svesti

71

bledo počinje da svetluca u njemu. Uticaj je veoma opasan i rizičan. Ono učitelj želi da postigne: da prekine neprekidnost učenikove svesti. A hoće da je prekine zbog toga da bi on doživeo stanje kada nema svesti. To je ono stanje koje čovek doživljava u trenutku smrti. To je strahovit i užasan tren kada čovekova svest nestaje i istovremeno nestaje i takozvani spoljni svet, materijalna priroda prosto ispari zajedno sa svešću. Ako je učitelj prekinuo trajnost svesti učenika, kandidat za posvećenje će razumeti da onda kada je posredstvom svoje svesti video prirodan svet kao stvarnost i sopstveno prirodno Ja video kao stvarnost, zapravo se ukrcao na brod čije je potapanje pouzdano kao smrt. Telo je ovaj brod, ono će neminovno propasti: zajedno sa svojim kostima, mesom, krvlju, nervima, svešću, umom, strastima. Sve dok je čoveku to samo govoreno, nije verovao. Nije ni mogao da poveruje. Ali kad je doživeo prekid svesti, sada više ne treba da poveruje. Sada već zna. Postupak prekida svesti je izuzetno delikatan; drevna baština, kada ovde pominje smrt, uopšte ne koristi suviše krupnu reč. Tada u čoveku nastupa isti onaj sudbonosni lom kao i u trenutku smrti. A osvešćenje posle loma, što je ponovno radjanje, jezikom baštine: radjanje od neprirodnog oca i majke prema redu vekovečnog duha, to je istinsko stupanje u svest. Ni ovaj izraz nije neumereno preteran. U sarazmeri s tim prestupanje prvog velikog praga zahteva takvo znanje o kome istorijski čovek ni ne sluti. Neophodno je takvo poznavanje čoveka, duše, duha, sveta, stvarnosti, poznavanje koje je istorijski čovek već odavno izgubio i čije se krhotine upravo sada počinju prikupljati. I sve dok čovek ne bude poznavao bar u krupnim potezima arhaičku antropologiju, treba da ćuti o pojedinostima i tehnici posvećenja. 5 Pogledi na Pert em Heru

72

Veza izmedju otvaranja bivstva i smrti ovlašćuje nas da bacimo pogled na magijske stepenice na osnovu sačuvanih knjiga smrti iz čovekovog drevnog doba. Istorijski oblici ovih knjiga smrti su starovekovne i srednjevekovne katabazije, silasci, putovanja na drugi svet: doživljaji na drugom svetu Dantea,Artaka Viraza, Odiseja, Eneje. Pored meksičkog Popol Vuha i tibetanskog Bardo Todola, najvažniji ovakav drevni spomenik je egipatski Pert em Heru, «Izlazak iz dana», egipatska Knjiga mrtvih. Katabazija, odnosno izraz silazak lako može izazvati nesporazum. Zapravo ovde nema ni govora o silasku. Isto bi se tako mogla koristiti i reč anabazija, penjanje. Ne smo zato što Heraklit kaže «put silaska i uzlaska je istovetan», nego i zbog toga što duša posle smrti sve mora iznova i započeti u takvom krugu bivstva, gde je smer dole ili gore sasvim relativan. Prvi prag duše koja se seli je re-stau, granica svetlosti i tame, preko koje čovek istupa iz dana. Kruznu suštinu istupanja rešava budnost duše. Sama duša se mora poistovetiti s Ozirisom, sa Suncem, koje se svaki dan radja na istoku i svaki dan umire na zapadu, ali nikad ne gubi budnost. Oziris je božanstvo «koje je mrzelo spavanje i preziralo omamljenost». On je večiti budnik. Simbol besmrtnog Ja. Duša postaje Oziris prestupajući re-stau, ako budna vidi šta je čeka.Šta je to čeka? Duša ne može za tren oka da odbaci svoje začarano stanje. I dalje je u opseni i veruje u stvarnost slika koje sanja. Te slike su sada strašne nemani i zveri koje je napadaju: Svuda oko nje vrve zmije i krokodili, i hoće da joj odgrizu noge, ruke, glavu. Zadatak knjige mrtvih jeste da čuva biće koje je stupilo u drugi svet. Knjiga mrtvih zamenjuje učitelja. Prvo što treba da se uradi jeste da se otvore usta duše. Zašto? Treba joj vratiti reč. Pod rečju se podrazumeva ona reč koju hindu baština

73

naziva mantra., kasnije hermetičari logos. Mantra nije čarobna reč, kao što misli istorijski čovek. To je magijska sposobnost. «Reći». Govoriti. Uključiti se. Premestiti se. Što je isto: voleti. Govor je uvek razgovor s drugim: o tvaranje i zagrljaj. Otvaranje i zagrljaj, ljubav i povezivanje,pak, jesu otvaranje: intenzitet; a to nije drugo do: budnost. Čovek posredstvom reči stiže do budnosti. To je značenje mantre. Svete izreke, molitve, koje Knjiga mrtvih daje onima koji se sele, trzaju dušu iz njene nesvesnosti.Prodrmaju je kako njome ne bi zavladali – sopstvene opsene – zmije i krokodili. Reč će probuditi u duši njeno sećanje i u sećanju doživljaj posvećenja; reč ćć probuditi srce. Srce treba sačuvati, jer je ono nebeska svest, središte ljubavi. Kada neman hoće da je ugrabi, duša treba da izgovori ovu mantru: «Ovo srce je Ozirosovo.Nemoj dozvoliti da mu uzmu srce.Ne dozvoli da me povredi.» Pri pomenu Ozirisovog imena neman se povlači. Sada nemani napadnu reč. To je najveća opasnost. Jer reč svojom sposobnošću zna da imenuje stvari i bića duše, i imenovanje je onaj magijski čin koji vlada nad njima. Reč otvara onaj tajnoviti proces koji je najvažniji i u životu i u bivstvu: ako čovek stvar ili biće dodirne rečju, mora se javiti njihovo pravo lice i pravi smisao. Šta to znači da će se javiti pravo lice i pravi smisao? Da će biti raskrinkana suština opsene. Svaka pojedinost drevne baštine vezuje se za jedan jedini metafizički centralni doživljaj, vraća se na njega i po njemu se može razumeti. Taj je jedini doživljaj: duša je stvarnost bivstva; ono što izgleda da je izvan duše, opsena je, čarolija degradirane duše. Reč je sredstvo koje otkriva ovu pračinjenicu. Takvu reč hindu baština naziva mantra-vidja, izvor budnosti. Znati ove reči u hermetičkoj baštini jeste Zagonetka Velike Tajne: Μ υ σ τ ε ρ ι ο ν Μ ε γ α (Misterion Mega). Kada čovekova duša, bilo u materijalnoj prirodi, bilo u bivstvu na drugom svetu, posedujući reč imenuje nešto ili nekoga, smesta

74

se pojavljuje suština njegove opsene.To je tajna logosa, mantre. «Moja duša je stigla», kaže putnik na drugom svetu u Pert em Heru, «govorila je sa svojim Ocem o On, Veliki Moćnik, spasao ju je od osam krokodila. Znam im imena.» Na drugom stepeniku pak kaže: «Sve stvari sveta rodjene su na dlanu moje ruke; čak i one koje nisu stupile u svet, nego su još u meni». «Moja odeća je tvoja reč, moj bože Ra!» Duša prepoznaje da on pravi stvari. Ništa nema bivstvo nezavisno od njega. Svet je delo duše: «Stvari su rodjene na dlanu moje ruke.» I u duši još počivaju bezbrojne mogućnosti svetova: bezbroj slika, misli koje se još nisu realizovale «koje još nisu stupile u svet». Ovo otkriće duša čini uz pomoć reči. Reč je pravo telo duše: «Moja odeća je tvoja reč, moj bože Ra!» Medju poglavljima Pert em Hery veoma je mnogo mantri, odnosno logosa protiv ujeda zmije, napada krokodila, uboda škorpije. Istorijski čovek stoji bespomoćno pred ovim mantrama, jer skoro i ne može da zamilsi zašto umrle treba štititi od uboda škorpije. Zašto treba odagnati strašnu zmiju Rerek? Zašto se treba boriti s boginjom Seltek, ružnim crvolikim bićem? Zašto treba savladati Apepa, neprijatelja boga Ra?Škorpija, neman, zmija nisu ništa drugo do opsene koje i na drugom svetu iskušavaju budnost duše. Snaga mantre raspršuje ove opsene. Sada sledi metamorfoza duše. Pretvara se i logos, u pticu Benu, u lastu, u zmiju. Novo iskušenje, nova opasnost. Nova stepenica. Otvorena usta spasavaju dušu. Kasnije se susreće s brodom. Zadatak je da se imenuju svi delovi broda. Oglašavaju se jarbol, krma, jedro, klupa i duša treba da im kaže imena. Duša ide duž skale karme: svaku treba da prepozna i svaku mora da imenuje. Šta to znači? Ukratko: jaoj duši koja zapne na nekoj stepenici. Ona će se smesta pretvoriti u lotos ili zmiju ili škorpiju, kao što se na početku vremena preobrazila u materijalnu prirodu. Moć mantre jeste da uvidi karma obeležje

75

stepenice, da otkrije kako je samo stepenica, stanica, stupanj. Opsena. Ne zaustaviti se! Nigde ne zapeti! Reč sve kapije otvara i rasteruje sve čarolije. Reč je najveća moć sveta. Reč je stvarnost. Reč je budnost. Konačan cilj jeste da duša dosegnestepen Nab-er-tker. Ovaj stepen znači: Gospodar Svemira. Jer je prvi čovek, kao Adam Kadmon, bio kralj prirode. Oziris se zvako tako kada ga je Set, spoljna tama, iščerečila, ali je Izida skupila delove i složila ih. Gospodar Svemira je onaj koji je raščerečen u gustom i tamnom zaboravu materije, to jest u svojoj množini je pobrkao sebe samog sa stvarima i bićima. Današnjim jezikom: individualizovao se. Izida pak, ona prava priroda, Hohma, Sofija, Šakti, sakupila je delove i Oziris je vaskrsao. Sada se duša uselila u novo telo, u oblik savršeniji od prethodnog. On se naziva Sahu. To je besmrtno telo duha koje je stupilo na stupanj znanja i vladavine. Sahu je u skrivenoj vezi s rečju. Svaka budna reč ga usavršava. U materijalnoj prirodi, na zemlji izrečene molitve uzdižu Sahu. Zbog toga se treba moliti za mrtve. Istovremeno se u čoveku pali svetlost duše, khu-jer na drugom svetu duša vidi u sopstvenoj svetlosti. Drugi svet je svet subjektiviteta i subjekta, gde je jedina orijentacija budnost duše. Sada, kada duša živi u Sahuu, u besmrtnom spiritualnom telu, u besmrtnom obliku, i khu, sedma sveća se upalila, svi delovi redom postaju bogovi. Svaki deo čuva božanstvo. Kosu Nu, oči Hator, uši Ap~yat. Moć mantre delove pretvara u božanstva.

6 Stvaranje Šahu

Najstrašnija je prva magijska stepenica posvećenja: restau, prestupanje preko linije smrti, odvajanje od iskustvenog Ja. Medjutim, najteža je ona koja je jedna od poslednjih.

76

Najteža je već i zbog toga što ovde više ne može pomoći nikakav učitelj. Nju čovek mora da savlada sam, bez pomoći i saveta. Da bi razumevanje bilo lakše, čovek u sećanju treba da navede osnovnu misao arhaičke metafizike o tome da je duša jedina stvarnost, i sve ono što je izvan duše – čarolija je. Sudbinsko seljenje duše na drugom svetu po skalama karme prevaljuje isti put koji je načinio učenik pod vodjstvom učitelja prilikom posvećenja. Sve dok duša nije umela da razvije Sahu, i dok nema svoj khu (khu je sada sedma sveća, «trijumfalna i blistava budnost»), stalno se nalazi u opasnosti da je ponovo omadjijaju opsene, da ponovo počne da brka sebe sa svojim snovidjenjima, njena budnost se zamagljuje i njeno bivstvo degradira. Duša u ovoj situaciji sve mučnije putuje dalje, sve više tonući, dok ne stigne u «donji svet», pred «sudije», koje joj sude. U krajnjem slučaju presuda može biti bacanje duše u «spoljnu tamu», što znači: ostavljanje u njenim sopstvenim projektovanim slikama. To je eksteriorizacija ili ekstraverzia; ako je ova situacija neopoziva, baština i mistika koja počiva na baštini nazivaju je drugom smrću. To je ono kada se duša u sopstvenim slikama rastvara, raspršuje i anulira. Duša zaboravlja svoje poreklo, zamagljuje se, polagano tamni, dok se potpuno ne ugasi. Ako, pak, duša već dosegne Sahu, oglašava se ovako: «Jedan sam od onih velikih Khu koji stanuje zajedno s božanskim Khu. Moj oblik je kao i njihov oblik kada izidju iz tame i zablistaju. Ja sam telo duha. Ja sam Sahu.» «U meni je nastao savršen khu koji se oglasio na dan Ozirisov i vaskrsao za večni život.» Duša stiže do kolonade Skhet-Aure. Ulaz u kuću Ozirisa. Do kuće vode stepenice i pragovi. Na svakom pragu stoji čuvar. Duša čuvare mora da oslovi po imenu. «Prevalio sam ovaj put. Poznajem te i znam tvoje ime i znam ime onoga

77

boga koji tebe čuva.» Pragovi, Ariti vode u kuću Ćutljivog Srca. Na kraju duša stiže u Ozirisovu tajnu prostoriju. Otkriće što ga čini duša koja luta na drugom svetu, ili, što je eisto, posvećena ovde, u najdubljim tajnama Ćutljivog Srca, ne zatiče je nespremnu. Na svakoj stepenici je morala da kaže, da izgovori odgovarajuću mantru-vidju, reč koja budi, i rečju je razbudila: ispostavlja se da su i stepenice i čuvari opsena. Sada, u skrovištu na osoben način je dočekuje ostvarenje. Htela je da se probudi i sada se probudila. Htela je da se probije preko pragova i sada pred njom više nema pragova. To je otvoreno bivstvo.»Nebo otvoreno, zemlja otvorena, istok otvoren, zapad otvoren, nebo otvoreno prema jugu, otvoreno prema severu.» Nema viđe prepreka. Duša je osvešćena stvarnošću. Osvešćena je da je to jedina stvarnost. Kralj bivstva. «Ja sam krunisani kralj bogova, ja sam onaj koji više neće umreti, koji ne zna za propast i koji je postao besmrtan.» Duša, u otvorenom bivstvu, kada otkrije da je krunisani kralj bivstva i kaže «ne stupam u vojsku bogova» - pravi najveći i najteži korak, oslobadja se najmoćnije opsene: slika bogova. Budi se na to da je bila opsena, materijalna, čulna stvarnost, opsena je bila vojska demona i nemani, mnoštvo pragova, a sada doznaje da je slika bogova bila opsena. U besmrtnoj budnosti izvan prostora i vremena, u večitoj svetlosti, u tišini, u skrovištu Ćutljivog Srca kaže: «Ja sam Juče, Ja sam Danas, Ja sam Sutra, imam moć da se i drugi put rodim, Ja sam skrivema božanska duša koja je stvorila bogove.» Već zna da postoji jedna jedina stvarnost: duša. Ta duša je ona sama. Ta duše je svet i bivstvo i svetlost. Ta duša je jedno. Ono što je izvan nje, opsena je i neistinito. Opsena je mnoštvo stvari i bića, mnogolikost, vrvljenje Ja, vojska demona. Ali je opsena i vojska bogova: «ja sam božanska duša koja je stvorila bogove.» Ja sam onaj koji njihova bivstva čara u svet. Ova čarolija je,

78

pak, omama. Duša vidi da čarolijama naseda samo u omamljenom stanju. Sada se probudila i otvorila. Posvećenje je religiozan proces. Svaki se korak mora učiniti u ime bogova i pod njihovom zaštitom. Kada čini poslednji korak, posvećeni otkriva da je u bogovima razumeo najvuše snage, sposobnosti sopsvene duše, najblistavije zrake sopstvenog duha, sjajne slike sopstvene opsene.Dosspeo je u nadreligiozno stanje, u Jedinstvo Bivstva. Vratio se u dom duše. U ovom Jednom nema posebnog života. Bogovi su slike nepokretnosti, uživanje, lepote, veličine, snage, svetlosti, slike su vodile putem uzdizanja i očišćenja i osvećenja. Sada se u Jednom ispostavilo da je velika i sveta i večno besmrtna duša imala svoje čarolije. Postoji jedna stvarnost: duša. Prostor, vreme, prošlost, budućnost, sadašnjost, smrt, seoba, sve su to snovi i čarolije duše. Ni božanstvo nije ništa drugo. «Ja sam Juče, ja sam Danas, ja sam Sutra... ja sam večna duša koja je stvorila bogove.»

79

V Priroda i drugi svet

1 Pradjapati. Solarna i lunarna budnost

Drevna baština uči da čovek na visokom stupnju posvećenja može pribaviti takvo znanje koje ga čini sposobnim za dodir sa svetom mrtvih. Ovaj stupanj posvećenja u Indiji se naziva pradjapati, u Iraku amšapand, u Judeji sefirot. Egipatski naziv se nije sačuvao, jedino je sigurno da je i ovde, kao i u baštini dalekog Istoka, ovaj stupanj bio u vezi s nizom od deset brojeva. Znanje je u ovom značenju preuzeo Pitagora, i učenje se kod njega pretvorilo u ezoteričnu misteriju. Osnova i smisao dodira sa svetom mrtvih uvek je ono što je drevno doba smatralo nužnim i prirodnim: otvorenost bivstva. Drugi svet je dopuna života proživljenog u materijalnoj prirodi. Za bivstvo se samo onda moglo reći da je otvoreno ako je postojala veza izmedju dva sveta. I ako je vezu sa drugim svetom bio sposoban da održava samo onaj ko je posvećen u

80

visoko znanje, dodir je negovao i običan život preko brojnih rituala. U Rimu su čak i doba careva, kao što piše Puler, cirkuske igre, takmičenje dvokolica, kupanje, ceana romana bili takvi obredi čiji je smisao bilo održavanje otvorenosti bivsta. Ali istovetno značenje ima poštovanje lara, patrijarha u Judeji, fravaša u Iranu, pitri u Indiji, predaka u Kini, mrtvih u Meksiku i Peruu. Smisao kulta mrtvih kod svih drevnih naroda je istovetan. U Egiptu, izgleda, život prirode je potpuno zatamnjen pored mrtvih: težište bivstva nije ovde, već na drugoj strani. Vezu sa drugim svetom je trebalo održavati zato da se život ne bi zatvorio, da bi odavde onamo i odande ovamo nesmetano zračilo, odnosno da se ne bi razdvojili živi od mrtvih, preci od potomaka, očevi od dece. Zato da bi duše s drugog sveta svoje znanje i moć mogle staviti na raspolaganje živima? Ne. To je već od drugorazredne važnosti. Istorijski čovek, koji tek što naslućuje šta je otvoreno bivstvo, teško može da zamisli šta za drevno doba znači održavanje otvorenog bivstva. Teško zamišlja zato jer ne poznaje osvećeni, visoki, svetli i budni stepen života kojim je živelo drevno doba. Tajna tog života jeste što je neuporedivo otvoreniji od istorijskog. A otvoriti život znači održavati vezu s duhovima mrtvih. O stupnju pradjapati za sada se može reći sledeće: drevno doba je brižljivo i odlučno razlikovalo emanaciju i kreaciju: biće zračenja i stvoreno biće. Prvo je zračenje Velikog Boga, pomoćno sredstvo stvaranja. Baština zna za deset emanacija; otelotvorenje emanacija su deset arhandjela. Simbol deset arhandlela su prvih deset brojeva. Izvan ovih deset bića, sva druga bića, oblici, stvari više nisu zračenje, nego tvorevine. Oni više nemaju neposredan odnos s Velikim Bogom, nego posredan. Pradjapati, amšapanad, sefirot, su onaj stepen posvećenja kada je ljudska duša odbacila svoju suštinu tvorevine, i stoji neposredno pred povratkom u Duh Stvoritelja.

81

Postoji deset pradjapati. Iranska i jevrejska baština, kasnije i gnostička literatura, našla je za ovih deset brojeva različite nazive. Ko je stupio u onaj krug bivstva, u kojem svoje biće potpuno ume da stavi na raspolaganje stvaralačkom i vladajućem duhu sveta, udaljio se od svog sopstvenog Ja, odrekao se svojih strasti, nema više ličnih želja, žudnji,cilja, više se ne može smatrati prirodnom dušom. Postal je zračenje, neposredno sredstvo: to je pradjapati, amšapand, sefriot. Pradjapati održava vezu s mrtvima i samo on sme da je održava. Ovaj položaj u životu može da zuzme samo duša koja je i sama oplemenjena i budna. To je mahamudra, takozvana Uzvišena Stolica, Velika Vladavina, položaj vladavine svetom. Jer pradjapati poseduje takvo znanje da iz sveta mrtvih preuzima one sile koje želi.Zbog toga se pradjapati sa svojim savetima nalazi pored vladajućeg kralja, usmerava u društvu učenje, sudjenje, religiju i upravu. Legalnu vezu sa svetom mrtvih čuva pradjapati. Medjutim, to znanje mogu savladati i drugi. Dodir takvih ljudi s drugim svetom je protivzakonit. Takvi ljudi su čarobnjaci. Crni mag. To je ličnost koja je neočišćena, neprobudjena, smo je usvojila tehniku postupaka i često sile drugog sveta koristi za lične ciljeve. Istina, trebalo bi kasnije, ali za razumevanje pradjapati neka sada bude rečeno sledeće: treba načiniti razliku izmedju solarne i lunarne budnosti. Lunarna budnost je intenzivna osetljivost u okultnom svetu: u takvom krugu u kojem ni biće, ni moć, ni predmet, ni odnos, ni podsticaj nema odredjeni smer, meru, oblik. Lunarna osetljivost ume da vidi stvari izvan kruga uma i da ih shvati i bez razumevanja, kao utisak, sa slutnjom prosjaja. To je pouzdanost iskustva u politami, kao pipanje slepca. Solarna budnost jeste osetljivost intelektualne intuicije, koja je otvorena – povezuje, provodi,

82

vodi, grabi, stvara uzajamne veze, prosijava i vidi stvari do dna. Oštra je, brza poput strele, bleska, apsolutna je, svetla i žestoka. Najvažnija razlika izmedju lunarne i solarne, budnosti Meseca i budnosti Sunca jeste što lunarna nema a solarna ima: logos. Zbog toga je solarna budnost «logična», a lunarna nije.Prva jasno vidi i svaki svoj korak ume da obrazloži, dosledna je, smislena, apsolutno ima pregled i inteligentna je. S tim zajedno ide duhovni sadržaj koji se relativno lako može izraziti, imenovati, izreći. To je ono što je «logično». Slike, uzajamni odnosi lunarne budnosti su magloviti, skriveni, «okultni», jedva razumljivi, veoma teško se mogu saopštiti, i nikada ne održavaju vezu s razumom. Stupanj pradjapati jeste ostvarivanje jedinstva lunarne i solarne budnosti. Pradjapati istražuje, orijentiše se, sluti, pipka, oseća i njuši svojim okultnim sposobnostima;svojom inteligencijom grabi, vidi i vlada. Slutnja i logika skupa: svoja osećanja s lakoćom sna pruža u nevidljive krugove bivstva, i na taj način pribavlja tamo, u nesigurnosti, neophodno opaženje slično mesečini; ali ništa nad njom ne može da vlada, ništa je ne zavodi, ne opsenjuje, ne čara, jer svoja iskustva uvlači u krug svog blistavog uma i otkriva ih svojim zračećim znanjem. Samo ovaj stepen posvećenja je sposoban da nekažnjeno odava vezu sa svetom mrtvih: okultni instinkt i jasni smisao skupa, jedinstvo elementa sveta Meseca i Sunca. Zbog toga je u Egiptu prvosveštenik nazivan sinom Sunca i Meseca. Simbol Sunca je desno oko, Meseca levo oko: a sin Sunca i Meseca nastanjen je izmedju dva oka, iznad nosa, ispod čeone kosti, besmrtna duša. Prvosveštenici su u Egiptu nosili nasred čela simbol viskog stepena posvećenja, zlatnu zmiju: simbol budnosti. To je pradjapati.

2 Carstvo drugog sveta

83

Svi narodi drevnog doba gotovo su potpuno istovetno videli carstva drugog sveta. Ona dva kruga, koje Veda naziva putem bogova i putem predaka, razdvojila je svaka baština. Put bogova je pravo uzdizanje posvećene, budne duše u besmrtnu večnost, gde se spaja sa Brahmanom, odnosno pretvara se u atmana. Ova duša se probudila, isključila se jednom zauvek iz toka sveta, jer se vratila u nadbivstveno bivstvo. To je devajana. Duša koja ide putem predaka i dalje ostaje u vezi s materijalnom prirodom. To je pitrijana. Put predaka. Mesto predaka na drugom svetu je Mesec, u jevrejskoj baštini Šeol, u meksikanskoj Tlalokan, u egipatskoj Amduat, u arhaičkoj grčkoj baštini Had. Preseljene duše ovde žive u lunarnoj budnosti, u degradiranom bivstvu, u stanju prosijavanja «kao mirisi», što kaže Heraklit. Posle zamiranja svesti duša još jedno vreme ostaje u telu kako bi razvila lako astralno telo pogodno za putovanje na drugi svet, i tek potom odlazi. U egipatskoj i jevrejskoj baštini ovo vreme traje tri ili tri i po dana. U Egiptu se učilo da duša za ovo vreme proživljava, ali u obrnutom smeru, još jednom ceo svoj zemni život. Simbol duše za ovo vreme jeste glava sa dva lica. Kada se razvije astralno telo, ono se preseli preko restaua, predje graničnu liniju izmedju tame i svetlosti i istupi iz dana. Duša koja se kreće devajanom uzdiže se pravo i lako. Njena budnost je oživljena u zemnom životu, prilikom posvećenja. Umela je da radi ono najviše za šta je duša sposobna: budna je prekoračila prag smrti. «Nije zaboravila svoje ime», kako su govorili Egipćani. Jer oni koji su nastanjeni u tami nemaju imena.Za nju kaže Pert em Heru: «nije otišla odavde kao mrtvac, kao živa je otišla odavde.»Zato lama na Tibetu sedi pored samrtnika i zato mu čita Bardo Tadol da bi

84

mu održao budnost, kako bi, «kao živ otišao odavde», kako ne bi pao u nesvest, i da ne bi bio plen tame. Duša koja se kreće pitrijanom živela je omamljenim životom u zemnom životu, posvećenje je tek nesavršeno usvojila, predavala se strastima, slepo je brkala sebe sa svojim iskustvenim Ja, ta duša se skljoka na pragu smrti. «Zaboravi svoje ime». Dospe u tamu. Stanovnici tame nemaju imena. Na pragu ih napadaju nemani. Meksikanska knjiga mrtvih uči da navaljuju zmije i aligatori. Nahrupi oluja. Dočekuje sparna vrelina. Duša sa strahom beži, ali primećuje da su joj se noge obrnule. U Egiptu je napadaju demoni i odgrizaju udove umrloga. Ko je u zemnom životu bio plemenit, dobrodušan, ko je saosećao, bio nesebičan, toga nemani ne muče: on dospeva u carstvo sreće. Sudija na drugom svetuizmeri mu srce, kao što se kaže u Egiptu, i potom odlazi u Veliki Zapadni Raj. I to je Šekhet-hetepet. Po Grcima Vrtovi Hesperida, po Tibetancima Čen-rezig. Sve drevne baštine su ovu zemlju smeštale na zapad. Rajska sreća, medjutim, nije bezgranična i neiscrpna. Ova duša se nije oslobodila opsene. Opet mora da se vrati u kružno kretanje života. Kada joj ponestane glavnice dobrih dela, ona opet mora da učestvuje u kruženju života. Dobro delo, plemenitost, saučešće, milostinja, religiozan život, ne oslobadjaju; jedino i samo: budnost; otkriće da je seme čovekove duše večna i besmrtna duša – odbaciti opsene, zauvek se izlečiti od pometnje. Nije konačno nikakvo rajsko stanje na drugom svetu. Duša se nije oslobodila., i opsena je ponovo usisava u onu vrevu što jeste život. Neodgovorni, sebi;ni, zli, strasni, zlonamerni, oni koji su greh na greh gomilali, dospevaju u donji svet. Donji svet je najniži stupanj natprirodnog sveta; on je najbliži materijalnoj prirodi i s njom se i neposredno dotiče. Ovde žive one duše čije je biće još ispunjeno materijalnim vezama. Još žive u njima

85

želje, strasti, neprekidno se šunjaju na granici prirode, ako mogu, čak i zalaze u nju, presele se tamo gde su nekada dobro jele i pile, gde su sakrile svoju imovinu, gde su imale kuću, gde su počinile zlodela. Ovakva je većina bića drugog sveta, u najdonjem krugu, duše koje žive u Hadu. Čovek u istorijskom vremenu veruje da su to one duše koje baština naziva precima. O tome nema ni govora. Kada istorijsko vreme pokuša da razume baštinu, uvek počini istu grešku: svakom prilikom za osnovu uzima individualno Ja. A osnova razmišljanja drevnog doba jeste univerzalno Ja. Ne djiva, već atman, ne iskustvena ljudska jedinka, već večiti čovek, homo aeternus. Kada baština govori o precima, ne misli posebno na pretke ljudskih individua, nego na pretke čovečanstva,na očeve i majke univerzalnog čovečanstva. Maleni odlomak učenja pradjapati sačuvan je u Agrouhada Prikhai. Ovaj spomenik kaže: «Pitri su duše predaka koje žive izvan kruga materijalne prirode, nevidljivi su za ljude, ali su u neprekidnoj vezi s njima i sile drugog sveta usmeravaju prema zemlji.» «Na početku vremena pitri su se pobunili protiv Stvoritelja i izgubili su savršenstvo bivstva. Deo duša se tada vratio u bivstvo preko zemnog života; deo je odživeo zemni život, ali nije umeo da se oslobodi, ove čeka novi život kada prodje ova godina sveta i nastane nov svet. Medjutim, jedan deo duša još se nije rodio, jer nije pao u materiju. Moguće je da se pojedine od njih mogu pojaviti na zemlji u ljudskom obličju kao veliki kralj, vodja, prorok ili mudrac. Veći deo duša, pak, još nije uzeo na sebe zrmnu sudbinu. Ovi duhovi čuvari su života čovečanstva, očevi čovečanstva.» Drevna baština ove duše naziva pitri, odnosno ne-očevima ljudi. To su duše koje u ljudima bude visoke misli, koje upravljaju sudbinama naroda, koje su gospodari nadahnuća i podstiču proročke inspiracije. Znanje pradjapati je upravo mogućnost razlikovanja izmedju inspiracije pitri, očeva ujedinjenja solarne i lunarne

86

budnosti i podsticaja običnih bića drugog sveta. To je ono što ne umeju čarobnjak i crni mag. Čarobnjak upravo zato što je samo lunarno budan, ne vlada razlikovanjem. Preci nisu preci ljudskog individualnog Ja, nego su očevi i staratelji čovečanstva, visoke i čiste duše, s bezmerno dubljim znanjem od čovekovog. Pradjapati uz pomoć duha ovih očeva stvara veze i neguje ovaj dodir i održava ga. I to zbog toga da bi čovečanstvo bilo pod zaštitom dobrih očeva. Jer ako se čovek odvoji od duha očeva, on će se naći pod vlašću demonskih sila koje se nalaze u materiji. To je usledilo na početku istorijskog doba.

3 Primitivni narodi. Čarolija. Očevi

Postupak za ostvarivanje veze s drugim svetom sačuvali su neki primitivni narodi. Primitivan narod, degenerisani, krnji fragment visoke duhovnosti, kao Crni ili Indijanci, Malajci ili Papuanci, sačuvao je u nakaradnom obliku obred otvaranja bivstva. U većini sličajeva obred je pun čarobnjačkih elemenata, i bliži je crnoj magiji nego ritualu pradjapati. Dovoljno je ako se pomenu dva ovakva magijska obreda: jedan čuva severnoameričko pleme, drugi nomadskli narod Istočnog Tibeta. Ako treba doneti naročito značajnu odluku koja pogadja celo pleme, u severnoameričkom plemenu Crna noga vrač se obraća duhovima. Obred je javan i celo selo je prisutno. Sredina šatora, mesto od samo jednog kvadratnog metra, ogradjeno je stubovima visine čoveka, i stubovi su gore zašiljeni. Kada se narod okupi, ulazi vrač. Pomoćnici ga vezuju, obmotavaju kaiševima kako se ne bi mogao ni mrdnuti. Ušiju

87

ga u životinjsku kožu i ostave ga poledjuške položenog na zemlju izvan ograde. Tada se oglasi pesma prizivanja, uz pratnju svirala i praporaca. Vezani i zašiveni vrač počinje da priziva duhove, sve glasnije i sve brže. Muzika i pesma se pojačavaju. Vrač odjednom skoči. Niko ne shvata kako je to uradio. Najpre su to manji skokovi oko prostora sa stubovima, ali skokovi postaju sve veći. Igleda nemoguće, ali je tako. U medjuvremenu vrač neprekidno priziva duhove na jeziku koji pleme jedva i razume. Najstariji kažu da on govori starim jezikom naroda; pojedinih reči se još sećaju, čuli su ioh od dedova. Igra postaje sve žešća, na koncu vrač jednim skokom preleće preko stubova visine čoveka i dočekuje se na noge u unutrašnjem prostoru. Sasvim neverovatno. Na gornjem otvoru šatora čuju se mahniti povici zbrkanih glasova. Vetar huji, stubovi praskaju, zateže se šatorsko krilo, kao da ga orkan cepa.Glasovi urlaju istim jezikom kojim i vrač. Pitaju i odgovaraju, vrač brzo govori, duhovi odgovaraju. Odjednom se prolomi krik koji prodire do srži kostiju. Vrača neka sila podiže do gornjeg šatorskog otvora. U sledećem trenu tišina. A vrač visi držeći se za otvor šatora, kao od majke rodjen. Posle obreda starine plemena se okupe i saslušaju šta su poručili preci. Drugi obred koji navodimo potiče iz Istočnog Tibeta. Spoljne okolnosti: veliki orkestar, svirala, rog, bubanj, hor koji sačinjavaju čarobnjakovi pomoćnici. Čarobnjak sedi na stolici usred velike mase. Nekoliko pomoćnika ritualnim korakom igra oko njega. Ngags-pa, počinje da podrhtava, nepoznatim jezikom brblja, stenje, uzdiše. Prostor ispunjavaju strani glasovi. Često se pojavljuje delog, astralno telo, koji se vraća na zemlju i priča svoju sudbinu. Iako čarobnjak ne želi da stupi s njim u dodir, ne može ga oterati. Jer onda će se i ostali naljutiti, zameriti mu i svi će duhovi otići. Na kraju se pojavljuje duh koji zna da odgovori na postavljeno pitanje. Ngags-pa izgovara mantru, čarobne reči, i duh treba da odgovori.

88

Groteskne spoljne okolnosti ovih obreda zbunjuju. Čovek je sklon da pretpostavi kako sve to nije ništa više od nespretne komedije. Stvarna situacija jeste da se ovde u degenerisanom vidu zbiva ono što se u Indiji, Egiptu, Kini, Tibetu znalo pod imenom prenos svesti i što je tehnika prenosa svesti bila osnova za uspostavljanje dodira s mrtvima. Poneki drevni spis, naročito tibetanska Pho-va, obaveštava nas šta se tada zbivalo. Posvećeni pod vodjstvom takvog učitelja koji prenos poznaje u svim pojedinostima, priziva dušu umrloga, preuzima njenu svest i na taj način dobija uvid u ono što želi da zna. Uvek je opasno kretati se stepenicama prosvećenja bez učitelja, gurua. Nemoguće je baviti se Pho-va bez učitelja. Ljudska duša korak po korak mora preći iisti put kao mrtvi: mora prestupiti preko re-stau, mora privući na sebe astralne demone, izgovoriti mantre na odredjenim mestima, inače, kaošto se kaže: telo će zauzeti drugi duhovi i ono će se zaglaviti u svetu mrtvih. Obred je još opasniji, jer jedan deo astralnih duhovananjuši Pho-va. Astralne duše se okupljaju i bore se izmedju sebe koja će od njih zauzeti telo živoga. Postoji jedna demonska sorta, na Tibetu je nazivaju razbojnik daha, koja pljačka dah (pranu, odnosno disanje duha). Naime, u astralnim bićima koja žive u Hadu razgara se neutažiba životna glad za sve što je u vezi sa životom, ona se na to bacaju besramno. Ali ni za čim ne žude toliko koliko za prolivenom krvi. Tamo gde teče krv okupljaju se milioni astralnih bića. Drevni primitivci prinosili su krvne žrtve, Acteci ljudske žrtve, izmedju ostalog zbog toga da bi umilostivili ove demone i da bi zadobili njihovu blagonaklonost. Bader o ovim zabludelim obredima misli da masovne krvne žrtve većinom prinose plemenski savezi i to je moć tame narodnih zajednica. Zloupotreba obreda istinske žrtve. Ispravnost ove tvrdnje smesta se može otkriti u Meksiku. Maleni narodi, da bi došli do vlasti sklapaju savez s Političkim Bogovima Smrti: jer su inspiratori instinkta vlasti u svakom

89

slučaju bogovi smrti. Veliki bogovi daha isto kao i očevi, preci, ne znaju za pristrasnost ni prema narodu, niti prema čemu drugom. Podsticaji Političkih Bogovima Smrti uvek vode u prolivanje krvi: u revolucije, ratove, u razdore, ubistva. Podsticaji Očeva služe miru i u dobru univerzalnog čovečanstva

4 Svet Meseca

Uspostavljanje veze sa svetom mrtvih ima postupak koji se može naučiti. Ovaj postupak su poznavali drevni posvećeni, čak je i Pitagora znao za njega, i verovatno ga je i proučavao. Prethodno znanje za primenu postupka moglo bi se otprilike sažeti na sledeći način: Prelazak u svet mrtvih zbiva se uz prenos svesti. Momenti prenosa svesti istovetni su s momentima seobe.Medjutim, posvećeni mora da ostane čovek, odnosno mora da održi onaj odredjeni drugi momenat, svetlost. Ovaj složeni postupak drevna je baština povezala sa ženskim principom, kao i sva očitovanja snage i sposobnosti i talenta. Žena, Šakti, gospodarica je produktivnog i produkovanog sveta, odnosno sazdanog sveta. Kvintesencija stvaralačkih sila. Znači, posvećeni mora da pribavi takvu Šakti – silu, sposobnost – koja će mu pomagati u tom njegovom zadatku. Pradjapati stupanj se obraća najvišoj boginji: velikom i svetlom liku Šakti, samoj Mudrosti, Sofiji. Čarobnjak i mag ne biraju. Zadovolje se potporom bilo koje sile. Čarobne sile nižeg ranga nazivaju se u Tibetu dakini, u Meksiku činapipiltin, u Peruu huitaka. Narodno verovanje ove inkarnacije naziva vešticama. Ove natprirodne kvinesencije, u Kini po, pomažu čarobnjaku da ostari vezu s dušama drugog sveta i uz njihovu pomoć da izvrši dela koja prevazilaze sposobnost čoveka. Gospodarica ovih čarolija u arhaičkoj Grčkoj bila je boginja Hekata. Boginja je imala svoje sluškinje a iz priče o Argonautima svima su poznate

90

čarolije Medeje, Hekatine sveštenice. Hekata je kraljica lunarnog sveta, velika vladarka astralnog kruga na drugom svetu, u Hadu. Prvo što treba da učini čarobnjak jeste da ovakve dakini, činapipilitine ili huitake nagovori i pridobije da se stave u službu po-duše, lunarne budnosti. Biografija Narope, čuvenog tibetanskog ngags-pa, podrobno se bavi opisima truda čarobnjaka, obredima, molitvama, mantrama prizivanja dok na kraju nije raspolagao dakinima. Naropa je na kraju zadobio dakini jednog ubijenog mahamudra, odnosno njegovu čarobnjačku sposobnost. Kada posvećeni distiže ovaj stupanj, postaje sidhi. Znak raspoznavanja sidhi jeste vičnost u krugu Meseca-majke, Hekate. Poseduje lunarnu budnost. Već je izvan ljudskog kruga ali još nije stigao u krug bogova. Već poseduje natprirodnu sposobnost, ali još ne ume svoje sposobnosti da posveti univerzalnom čovečanstvu. Tri stupnja: od ljudskog (manava), magičnog (sidhi), i božanskog (divja) – tek je dosegnut drugi. Čarobnjak – baština sufi ga naziva araf - medjutim, ako sledi tamu, ako želi da bude crni mag i ne žudi za drugim, jedino za praksom natprirodne moći, zaustavlja se na ovom sidhi stupnju. Zadovoljava se time da, prema svojoj želji, oslobadja ili obuzdava okultne sile. Sidhi ne ume da ostvari vezu s Očevima. Očevi se ne upuštaju u niske i mračne radnje. Duše s kojima može da se poveže i koje mu stoje na raspolaganju jesu astralni demoni koji žive u Hadu, u lunarnom donjem svetu, nekidaimones, kako su govorili Grci, po-duše, kao što su mislili Kinezi. Korišćenje natprirodnih sila je teurgično kod pradjapatija; kod čarobnjaka je samo magično. Ovu razliku treba ponavljati i izričito naglašavati. Teurgija je zadobijanje natprirodnih sposobnosti kako bi ljudska duša učestvovala u svetlosti i veličini bogova i da bi ovu svetlost i veličinu zračila na univezalno čovečanstvo. Magija služi interesima ljudskog Ja, traži zaštitu, predupredjuje,

91

osigurava povlastice, napada. Rezultat teurgije jeste da se sama pradjapati obavije duhom svetlosti i svoje biće prožme nadljudskom svetlošću. «Duh Očeva», kaže Manu, «ako ih je jednom prizvao posvećeni, nevidljivo slede posvećenog, i to svuda; Očevi ga prate na svakom putu, i ako sedne, zauzmu mesto pored njega.» Maga, pak, prate tamna bića Hekate.

5 Amduat

Na osnovu tog uvida sada više ne izgleda neobično kad baština kaže da je zadatak pradjapatija bio održavanje veze s dušama koje žive u drugom svetu. Posvećenje je obuhvatalo i to da učenik nauči prenos svesti i da upozna prirodu drugogo sveta. I biće na drugom svetu ima telo, ono je pak vazduholiko-vatroliko, vazdušasto, eterično, astralno. Kada Heraklit kaže:Ψ ι κ χ α ι ο σ µ ο ν τ α ι κ α τ ∋ Χ α ι δ ε ν (Pikhai osmontai kat Haiden) – on podrazumeva sledeće: duše u Hadu poseduju astrlanu osetljivost, žive u eteričnom telu. Medjutim, nije samo Had drugi svet. Posvećni mora da zna sva različita carstva koja odgovaraju različitim stepenicama budnosti. Na drugom svetu zajedno mogu da žive samo budnici koji su na medjusobno srodnom stupnju, čak se samo oni mogu medjusobno videti. Kada živa ljudska svest počinje da pipka svojom lunarnom budnošću, prirodno je da prvo istražuje u najnižem carstvu. I to je upravo najopasnije mesto. Tu se motaju zalutale duše, pobunjeni duhovi, oni koji žive u materijalnoj strasti, duše u vatri očišćenja, elementarni demoni, demoni materije, bestijalna, zločinačka, krvožedna bića, sve njih je svet isključio i ovde žive bivstvo izvan zakona. Pojedini spomenici drevne baštine, naročito indijska Agrouhada Parakhai, ističu da su ovi astralni demoni više zli i opaki od onih ljudskih duša koje su prispele na strašni sud, odnosno koje se pate u paklu. Opat Konstan kaže, na osnovu

92

oskudnih tragova u Kabali, da ova bića koja žive u vazduholikom telu pokreće samo dah svemira, a materija, pak, neodoljivo deluje na njih. Uvek teže ka zemlji i tu traže delatnost. Uvlače se u snove, okupljaju se tamo gde je počinjen zločin. U kosmičkim zračenjima se pak lagano rastaču. One duše koje nisu ispaštale zbog velikih grehova počinjenih na zemlji žive gotovanski u deformisanom obliku na dušama zločinaca. Konstan ih naziva embrionima. Očigledno je njihovo srodstvo sa po-dušama. Većina astralnih bića nikada neće moći da napusti zemljinu atmosferu i neće moći da je prestupi. U obličju larvi čame i žude naročito za toplinom i krvlju. Ove larve beže ispred svetlosti, i «dovoljan je jedan jedini blesak inteligencije pa da se skljokaju i da potonu u bezdan tame svemira». Na osnovu egipatskih i aleksandrijskih spisa Sampson kaže da zemlju preplavljuju ova opaka astralna bića u tamnim razdobljima, naročito za vreme ratova i revolucija i posle njih. Katkada se dogadja da na zemlju stupaju i pali andjeli. Nikada ne stižu bez odredjenih ovlašćenja i naloga sila tame. Ova bića su takozvane krupne istorijske figure koje pretumbavaju poredak, nahuškaju jedne narode protiv drugih, izazivaju ratove, prolivaju krv, milione bacaju u bedu i uništavaju, uvaljuju u siromaštvo, pretvaraju ih u izgnanike. To su nečista i sramna djavolska bića, kao što uči antropologija baštine, jedina u stvaranju kojima nedostaje besmrtna i večna božanska iskra, Živi Plamen. Kako su ga i kada izgubili, baština to ne kaže.Ova bića iranska sveta knjiga naziva Ahrimanovom vojskom, drugovima. To su rakšase i gandharve u hindu kulturi. To su Tifonove pristalice, Setove sluge, deca nepokornosti, greha i izdaje, koje Enoh naziva nefilimima. Ako snaga očeva na zemlji nije dovoljna i preci ne mogu da preplave ljude s dovoljno svetlosti, dolaze na vlast

93

deca nepokornosti i greha. Delatnost pradjapatija je da uz pomoć Otaca obuzda sile tame. Za to je mala čovekova snaga. Ni celo čovečanstvo skupa ne može otkloniti nijedan uticaj drugog sveta. Uticaj je za čoveka neuhvatljiv i nedostižan, ali je uticaj većinom moćniji od čoveka. Pradjapati, amšapand, sefirot jedini su u vezi s Očevima i oni mogu da mole očeve da obuzdaju sile tame. Pradjapati zna ono što posvećeni treba da nauči odmah na prvoj stepenici, da u bivstvu nikad nije nasuprot ljudima. Ljudi su bespomoćne duše koje žive u materijalnoj prirodi, njihovom delatnošću upravljaju sile. Ko hoće da se umeša u sudbinu zemlje, bilo da hoće da predvodi, bilo da daje savete, biloda podučava, on ne stoji nasuprot ljudima, već silama. I tamne sile ne obuzdava ljudska moć, nego Gospodari svetlosti. Pradjapati je sveštenik sila svetlosti, sveštenik Očeva. 6 Smisao delatnosti pradjapati

Posle prelaska preko praga smrti, kaže Veda, svaka duša najpre leti na Mesec. Ko je živeo bezbrižnim, omamljenim, pospanim životom, on sa Meseca pada nazad na zemlju u svom prvom obliku. Ko je živeo budnim životom, tog Mesec propušta i on uzleće Brahmanu, kako bi se s njim sjedinio. Sada nije naročito teško razumeti simbol Meseca. To je Amduat, Tlalokan, Šeol. Obično se ne razume Tlalokan, voda drugog sveta meksikanske baštine. Ne shvata se ni zašto je u Meksiku bilo tako veliko poštovanje Tlaloka. Tlalok je bog kiše, bog vode, indijanski Okeanos. Ne shvata se egipatski kult Nila, ni kult Eufrata, Ganga, Bramaputre, Jang Cea a ni poštovanje vode kod drevnih naroda, Talesove metafizike, prema kome je voda majka života. Uključivanje odredjenog mesta iz Vede prilično raščišćava situaciju. Voda je neizostavno nužan praelement za plodnost. Ali je voda i nešto

94

više. Voda je «blagoslov neba». Duša koja je stupila u drugi svet pada na zemlju kao blagoslov. Meksikanski, egipatski, iranski, kineski, indijski kult kiše u tesnoj je vezi s kultom mrtvih i čarolije kiše su u vezi s drugim svetom. Poštovanje vode je jedna vrsta poštovanja mrtvih, odnosno Očeva: Tlalok, bog kiše je gospodar Tlalokana, a Had sfere Meseca. A veza izmedju Meseca i vode prilično je jasna i s drugih strana. Astrologija dobro poznaje njihovu suštinsku uzajamnu povezanost. Kiša je blagoslov drugog sveta: iz nje izvire život, žito, kukuruz, pirinač, voće. Iz nje izvire hrana neophodna za održavanje života. Iz vode, odnosno iz mrtvih, konačno iz Meseca, drugačije rečeno iz Hada, iz predaka. Preci se vraćaju u vidu kiše, u vidu hrane. To je smisao meksikanskog i peruanskog kulta kukuruza i egipatskog i grčkog kulta žita. Drevno doba nije videlo u vodi materiju, nego stvaralački praelemenat sveta, čak elemenat plodnosti, blagoslova, milosti. Voda prebiva na nabu, zbog toga Egipćani kažu «živa voda čiji je dom nebo». Ovo shvatanje se nalazi i iza rituala kupanja, čak i u poznim vremenima kakvo je muhamedansko. Svet Meseca, Raj vode, kako su ga nazivali u Meksiku, nije drugo do svet lunarne budnosti. A u kakvoj je on vezi s kvintesencijom stvaralačkih sila, o tome je već bilo reči. Ovaj svet je istinski produktivan svet, krurg Šakti. I ako čovek dobro promisli, neće mu biti naročito teško da i s ove strane vidi jedan od značajnih momenata arhaičkog shvaranja, metafizičko mesto žene. U Raju vode, odnosno u Tlalokanu, na Mesecu počivaju one stvaralačke plodne sile koje se u novije vreme, prema Geteovoj viziji, znaju kao Mutter, kao svet majke. I tako u svoj svojoj dubini postaje razumljivo ne samo to što su Mesec, Šakti, Majka, Plodnost, bili ono što su drevni narodi poštovali i ono što su okruživali kultom, a ne atmosferski fenomen što jeste kiša – nego i to što je simbol Meseca doveo u

95

blisku vezu sve velike boginje arhaičkog doba, Artemidu, Heru, Demetru, Persefonu, Hekatu kod Grka, Izidu, Nut i ostale u Egiptu, i sve boginje u Meksiku, Peruu, Imdiji, Iranu, Kini i na Tibetu. U ovoj uzajamnoj vezi, medjutim, izlazi na videlo i nešto drugo. Otprilike sto godina se poklanja naročit značaj drevnom svetu žena koje je opisao Bahofen; više naučnika je pretpostavljalo da je ovaj drevni svet žena kao matrijahart bio stvarnost u predistorijskom dobu. U tom obliku on je , naravno, apstrktan i naivan. Činjenica jeste da je u zemnom životu za dug period bila vladajuća lunarna budnost i mit zna i za to prema slici stvorenoj o takozvanim lemurima. A u bivstvu na drugom svetu u sasvim velikom carstvu živela je ista ova lunarna budnost; ovoj budnosti odgovara biće žene, produktivno, plodno, Majka – konačno Mesec. Voda. Šteta je trošiti reči na matrijahart, odnosno na vladavinu žena. Medjutim, ono o čemu treba govoriti, to su mesecolika, sjajna, polusvetlucava svojstva budnosti koja se na okultan kačin kriju u svakoj materijalnoj i duhovnoj pojavi, proročanstvu, inspiraciji, intuiciji, isto kao i u rastu i razvoju. Na okultan način zato što je ovaj krug osobeno mesto sveta za okultno. Ako sada čovek pomisli da se huitaka, dakini, Hekata, odnosno po-duša, maglovit, ali tim više plodan majčinski psihički svet – isto to drugačije rečeno: svet prekriven velom Izide ili Maje – duša, čovek, biće, svi susreću u jednoj tački, sasvim je lako zamisliti da je arhaička baština ovu tačku smatrala kvintesencijom plodnog života, nazvala je Šakti i za simbol uzela Mesec. To što Veda kaže da posle seobe svaka duša najpre ode na Mesec, samo znači: pri stupanju drugi svet duša u prvo vreme poseduje lunarnu budnost. A što Veda kaže: pospane i omamljene duše vraćaju se na zemlju u prvom obliku, znači: duše koje duh Majke plodnosti ne pušta, njima kao silama,

96

plodnosti delatnosti u prirodi opet mora da se očituje, ove duše, kao Majke, održavaju život. Na ovaj način je sasvim razjašnjena razlika izmedju maga i pradjapatija. Mag ostaje u svetu dakini, po-duše, Hekate, Meseca. U svetu Majke. Pradjapati se uzdiže iznad ovog sveta, uspinje se u solarni svet pitri, fravaši, patrijarha, huan-duše i povezuje ova dva sveta. Naravno, ne sme se verovati da postoje vrednosni stepeni izmedju ovih svetova, izmedju Majki i Očeva. Po i huan su dva pola, kao jin i jang. Sunce i Mesec. Dva elementa sveta samo su dva u očitovanju, u stvarnosti Sunce i Mesec žive u braku i oni su Jedno. Pradjapati je iznad maga, ne zato što je realizovao solarnu budnost, nego što je ujedinio dva pola.

VI Jedinstvo bivstva

1 Učenje Veda

Cilj posvećenja jeste uspostavljanje jedinstva bivstva. Ali ne treba uspostaviti jedinstvo onog bivstva koje je individualan čovek izgubio svojim rodjenjem, nego onoga koje je homo aeternus izgubio svojom nevernom materijalizacijom. Jer kada se individualan čovek rodi, on ne istupa iz jedinstva bivstva, nego iz tamnog zaborava materije, iz one situacije koja je bila jedno s materrijom tame. Jedinstvo bivstva nije proigrao individualni čovek, nego večno univerzalno čovečanstvo na početku vremena kada se survalo iz božanskog bivstva i kada mu se zamaglila budućnost. Na pitanje šta je priroda otkidanja i šta je ono što se otkinulo i od čega se otkinulo, arhaička baština uči: čovek je izgubio svoje istinsko biće i uzeo materijalno, prirodno Ja, s tim

97

Ja on brka sebe i s njim se poistovećuje. Rezultat tog pogrešnog poistovećivanja jeste što on ne živi u jedinstvenom, univerzalnom ljudskom Ja, nego u množini, iskidan na individue. Veda postiže razlikovanje dvema rečima. Večno čovekovo biće: atman, individualno biće: djiva. Uzrok brkanja jeste degradacija budnosti, zabuna čistog duha, pospanost, uspavanost, omamljenost, što je jedna vrsta ludila, abhimana. Cilj posvećenja jeste da rasprši tu abhimanu u čoveku, da ukloni omamljenost, da se probudi iz pospanosti, da ukine zabunu duha i da ga uzdigne opet u izvorno stanje. Posvećeni se tako osvešćuje da njegovo posebno individualno Ja nije drugo do lažna zbrka. Nema posebnog individualnog Ja, jedino u degradiranom bivstvu izgleda kao da postoji. Postoji samo jedno jedino ljudsko biće, večiti, besmrtni čovek, atman. To je istina. Ono što izvan njega izgleda da postoji, čarolija je. Celokupna materijalna priroda, zajedno sa svim njenim stvarima, predmetima, bićima, zvezdama, drvećem, životinjama, duhovima, demonima, bogovima, životom, radjanjem, smrrću – sve je to opsena. Istina je jedino, nepromenjeno, nepokretno postojeće: duša, božansko biće, atman. Razlikovanje arhaičke baštine, razdvajanje individu- alnog Ja i besmrtnog bića ni izdaleka ne znači da je ovde reč o dva odvojena elementa sveta. Individualno Ja nije elemenat sveta, nego maja, čarolija, abhimana, suluda zbrka degradirane budnosti besmrtnog bića. Postoji samo jedno bivstvo i samo jedno jedino postojanje. Arhaička baština, ne samo Veda, ne samo Ji-djing, ne samo Heraklit, ne samo Platon, ne samo Kabala, nego i egipatska, iranska, tibetanska, peruanska, meksi- kanska baština, prihvataju advaitu, a advaita znači: ne dva, već jedan: Χ ε ν π α ν τ α ε ι ν α ι (Hen panta einai). Znači kada učenik koji čeka posvećenje razume jedinstvo, osvesti se na istinu, odbaci siludu omamljenost, ne vraća se iz

98

dva u jedan, nego uvidja da ono što je video kao dva, što mu se u degradira- noj budnosti individualnog Ja i besmrtnog bića činilo posebno, to nije dva, nego jedno. I tu nije reč o nekom novom, neiskuša- nom stupnju bivstva koji se ne može dosegnuti. Zapravo se ništa ne zbiva. «Pojedinci kažu», piše Šankara u svom komen- taru Vedante, «da sveta knjiga govori o putu koji vodi besmrt- nom biću i da se odnosi na nešto više. Ovo shvatanje je pogre- šno. Ne može se stići do besmrtnog bića... Gde se nalazi čovek, tamo se ne može stići.» Atman ne treba dosegnuti. Zašto? Jer je atman sam čovek. Nije istinsko biće čoveka, jer nema istinskog i neistinskog. Postoji samo jedno, i to je atman, samo ga treba biti svestan, ali ni osvešćenje nije nešto ispod čega se nešto zbiva. Ništa se ne zbiva, samo besmrtno biće otkriva svoj identitet sa samim sobom, osvešćuje se na jedinu istinu o sebi samom. Posvećenje je ono vreme i postupak kada se «ne zbiva ništa», ono otkriće: ja sam besmrtno biće. Ja sam atman koji sam uvek i bio, čija je opsena ovaj svet i život, ja sam rodjen, nisam u ljudskom telu, ja nemam čula, osećanja, misli, slike, snove, samo večno i nepromenjeno bivstvo. Ja sam «cvet lotosa koji se otvara u srcu». Ja sam atman, «manji od zrna pirinča, manji od zrna prekrupe, manji od zrna slačice, manji od zrna semena slačice, moja duša koja mi živi u srcu veća je od zemlje, veća od prostora sveta, veća od neba, veća od ukupnih svetova. To je svemoćna, sveznajuća duša koja sve opaža, sveobuhvatna je, ćutljiva, bezbrižna, to je moja duša, ona je nastanjena u dubini mog srca, to je atman, i postaću atman ako odavde odem. Ko to zna, više ne sumnja».

2 Četiri milosti

Šruti baštine, učenje slično objavljenju jeste da se za vreme posvećenja zapravo ne zbiva ništa, samo se trgne

99

degradirana budnost, i ovo trzanje odagna abhimanu, suludu zbunjenost, čovek bude svestan svog istinskog bića, atmana i izleči se od bolesti opsene. To učenje je apsolutno, pozdano, šabda. Pouzdano, apsolutno učenje, šruti, dopunjava smriti. Smriti je od samog početka znamenita, nije pouzdana, ne liči na objavljenje, odnosno ona je ašabda. To je učenje koje je u baštinama pojedinih naroda vezano za druge i drugačije slike, mitove, doživljaje, imena, bogove, mišljenja. Smriti je primena objavljenja. Učenje o posvećenju jeste znanje o stepenicama, stupnjevima, postupcima, askezi – mnoštvo reči, slika, osećaja, doživljaja, misli, samo je primena, od samog početka, istina, znamenita, ali nije pozdana. Stupnjevi posvećenja razlikuju se prema narodima, baštinama, školama, učiteljima, učenicima. Svuda se zbiva isto, to jest ne zbiva se ništa. Čovek ne može dosegnuti atman, jer je sam čovek atman. Opsena, spoljašnjost, oblik, put ovoga otkrića je smriti. Cilj posvećenja jeste uspostavljanje jedinstva bovstva. Uspostavljanje se zbiva na taj način što se ljudska duša probudi i bude svesna sopstvenog bića, to znači da je bivstvo jedno jedino, jedno je postojanje, jedina stvarnost, ono samo, besmrtno biće. Prema smriti, najdublja dubina, potpuno zgasnuće budnosti, dremanje u tami materije jeste ona slika u kojoj je boravila ljudska duša pre rodjenja. Kada je duša stupila u prirodu, ondosno kada se rodila, ona je već načila prvi korak prema budjenju. U zaboravu materije, izvan prostora i vremena, izvan svetlosti i sposobnosti, nesvesna, zaboravljena, beživotna je stajala duša na granici nepostojanja, u stanju izvan zakona kao astralni demoni koji su izgubili iskru besmrtnosti. Kada duša stupi u prirodu, dobija niz darova bivstva: raspolaže vremenom da ponovo pribavi svoju svetlost; raspolaže prostorom koji je žiža i usmerivač bezbrojnih sposobnosti: čula, osećanja, mišljenja, htenja, instinkta, svesti. Prostor i vreme i Ja

100

su sredstva duše da bi u njima i njihovim posredstvom povratila svoju budnost i da može da učini onaj trzaj za vreme kojeg se «zapravo ne ubiva ništa». Rodjenje je prvi korak prema izgubljenom jedinstvu, kao što je smrt poslednji. Nenadoknadivo značajna suština ljudskog života, sudbine, Ja, jeste da budnost treba pribaviti ovde, sada, u ovom prostoru i vremenu i sa ovim Ja, u ovom materijalnom prirodnom obličju, telu, s čulima, sposobnostima, i treba se vratiti u jedinstvo bivstva, u stvarnost, u besmrtnu dušu. To je mogućnost i prilika. Drugih nema. Posvećenje nije drugo do obaveštenje čoveka o tome. Zbog toga posvećenje nije ljudsko, prirodno, zemaljsko stanje, nego nadčulna svetlost. Milosti koje se otvaraju za čoveka: prostor, vreme i Ja. Četvrta: znanje o posvećenju. Tako je čoveku dat svaki način, mogućnost i sredstvo da bi se vratio i zauzeo svoje drevno, izvorno mesto. Za njega se otvaraju sve sposobnosti čiji je nosi- lac iskistveno Ja; za njega se otvara pogodno mesto za vežbanje sposobnosti: prostor; za trajnost uvežbavanja sposobnosti i za mogućnost razvijanja: vreme; na kraju, svest, mera, način, smer, smisao i suština cilja: učenje o posvećenju–četvrta milost. Posvećenje je učenje o smislu života, o cilju života, o primeni Ja kao sredstva kako bi čovek mogao da uspostavi jedinstvo bivstva i kao bi mogao da se vrati u svoje izgubljeno drevno stanje, ili kako Veda kaže: da može da postane svestan istine svoga besmrtnog bića. Od samog početka znamenita baština kaže da se uspostavljanje jedinstva bivstva može postići na dva načina: u zajednici ili individualno.Obred uspostavljanja jedinstva bivstva u zajednici naziva se žrtva. Ne kao da način postizanja jedinstva uspostavljenog individualno ne bio bio žrtva. I to je žrtva, ali nije obredna, nego je to u prenesenom smislu. Nije običaj da se žrtvom smatraju individualan metod, meditacija, askeze vežbe, napori usmereni na postizanje budnosti.

101

U misteriji žrtve «svi postižemo pravi smisao našeg života: stupamo u jedinstvo bivstva, učestvujemo u osobinama Jedan, uzdižemo se u nadprostorno, nadvremensko bivstvo, u središte svih sila». Bader kaže da je večni čovek, kada je na po- četku vremena prekršio zakone svoga bivstva, samog sebe zarazio, i zaraza se proširila na celu prirodu. Zbog toga je čovek povukao sa sobom u tamu celu prirodu.Žrtva priprema povratak u zakonito stanje bivstva. Čovek i sa njim celo prirodno bivstvo potonulo je u zemnu krv. Kada sveštenik preseče žile žrtvene životinje i pusti krv, ovo prolivanje krvi povratno deluje na čoveka, jer se oslobadja duša potonula u krv. Žrtva je onaj spiri- tualni akt kada posredno uzleće duša životinje vezana za krv životinje i sa sobom uzdiže dušu vezanu za ljudsku krv. Tako je moguće probuditi dušu i otvoriti joj put prema bivstvu. Žrtva je priprema novog rodjenja. U ovoj misteriji čovečanstvo zajedno učestvuje. Povratak, novo rodjenje, uspostavljanje jedinstva bivstva, reintegracija, divinacija – različiti nazivi za jedan jedini dogadjaj. Drevno doba je pored žrtve znalo za veoma mnogo načina koji su pripremali reintegraciju, delimično je i realizova- lo. Veliki momenti zajedničkog života čovečanstva, obredi, dharma, održavanje zakona sveta, ispunjavanje obaveza kasti, služba, sve su to ovakve reintegracione težnje. Ali i takve pojave koje izgledaju kao puki običaj, kao zajedničke igre, zaje- dničke gozbe, praznici, kupanja, svadbe, rodjenje, smrt, sva njihova pravila i obredi i zakoni ukazuju na jedno: u korenima svuda žive misterije, i smisao tih misterija jeste uspostavljanje jedinstva bivstva. Svaki ovakav takozvani običaj, kao što je žetva, zato je izuzetan, što je natprirodan, antimaterijalan, zato je prazničan i visokog smisla, što se i izvršenju običaja, isto kao i u žrtvi, oslobadjaju spiritualne sile, one se odvajaju od materi- je i pripremaju povratak u jedinstvo bivstva. Ovakve se spiritu- alne sile oslobadjaju u misterijama, u zajedničkim pesmama, u

102

meksikanskim igrama loptom. To je i osnova pozorišnih miste- rija. Helenistička grčka kultura je spiritualnu silu nazivala telesma; telesma je kvintesencijalni život, kaže Šuler. Sama reč potiče od τ ε λ ε ι ν (telein), a znači završetak posvećenja. I «otac svih stvari celokupnog sveta je Telesma», kaže Hermes Trismegistos. Žrtva ili običaj visokog smisla, misterija, zajedni- čka poesma,sakralna igra, kada se telesma oslobadja i ostvaruje, ona kolektivno posvećuje zajednicu. U tom trenutku se u čove- kovom životu javlja jedinstvo božanskog bivstva – univerzalno blistavo budno bivstvo; Horus – krilato Sunce – Kecalkloatl, pernata zmija. Krilato Sunce je sunce duše, simbol svetlosti duše. Pernata zmija je simbol produhovljene materije: jer zmija znači materija, krila i perje duše. Svaka žrtva, svaki sakralni običaj i igra razlabavljuju vezu s materijom i razrešavaju odnos s tamom. A čine to na nerazuman i nerazumljiv način, što upravo i jeste misterija. 3 Stupnjevi

Individualan put posvećenja jeste meditacija, askeza, samopregor, ispunjenje obaveza, pridržavanje zakona – ali nikada zbog sebe samog, nego uvek budno i svrsishodno i jasno zbog jednog jedinog. Dhjana ustanovljava četiri stupnja: prvi je vitarka – razlikovanje; drugi vihara – meditacija; treći priti – udubljivanje četvrti sukha – milost. Na prvom stupnju čovek nauči da razli- kuje bitno od nebitnog. I ovde je središnja misao razlikovanja atmana i djive. Na drugom stepenu nauči da se okrene od spoljnjeg, čulnog sveta. Na trećem stupnju nauči da ide unutar- njim putem; to je onaj stupanj na kome treba da prekorači opasne unutarnje pragove. Na četvrtom stupnju privikava se prastanju duše, nesputanoj, otvorenoj slobodnoj divoti bivstva, blaženoj sreći.

103

Sufi takodje uči o četiri stupnja. Prvi je Hasta, čove- čanstvo; na ovom stupnju čovek odbacuje individualne, rasne, rodovske, plemenske, takozvane kolektivne spone i nauči da je celo čovečanstvo jedno, i preporučuje sebe ovom jedinom čove- čanstvu. Iz tame kolektiva uzdiže se u univerzalnu svetlost. Drugi stepen je Taregut, posedovanje vlasti. Čovek prikuplja takve duhovne sile i dolazi u posed takvih sila koje mu omogu- ćavaju da praktično vlada drugima. Donosi zakone i upravlja i naredjuje. Treći stepen je Araf; time dolazi do nadljudskih spo- sobnosti. Za njega granice prirode više nisu granice. Slobodno kominicira s drugim svetom i sa Ocima. Četvrti stupanj je Hagegut, svetinja, položaj arhonta; čovek u samom sebi realizuje prastanje duše, besmrtni i večni duh. Agrouhada Parikhai uči o tri stepenice: prva je vodja, guru.To je učitelj, upravitelj, učitelj posvećenja, vodja mladosti, savetnik. Druga je prizivač duhova, vrač, mag, koji raspolažu nadljudskim sposobnostima. Treća je učitelj svih sila sveta, gos- podar Šakti, inkarnacija božanstva. To je ono što Veda naziva situacijom pre iskupljenja, aišvarijam, vladavinom sveta. Pitagora uči o dva velika stupnja. Na prvom je bilo reči o vrlinama aktivnog života; to su usvajali egzoterici. Na drugom je govorio o vrlinama duhovnog života; poučavao je samo one koje je pustio u svoje prebivalište, ezoterike. Herokles kaže da je, zapravo, posvećenje bilo samo ovaj drugi stupanj. Moralo se znati za pomoć bogova i o pozivanju bogova u pomoć: «Ne započinji nikakav rad dok se prethodno ne pomoliš bogovima kako bi oni doprineli onome što započi- nješ.» «Ako si to naučio, upoznaćeš tajnu ljudi i besmrtnih bo- gova», «i različite stvari koliko su velike, kakav značaj imaju, šta im je suština i šta je ono što ih povezuje – isto tako ćeš shvatiti kakav je zakon svemira, njegovu prirodu i šta je ono što je u svakoj stvari jedno i istovetno – i tako potom više nećeš

104

verovati u ono u šta ne treba da veruješ i na ovom svetu ništa neće biti zamagljeno pred tobom». Potom je sledilo veliko učenje o sudbini, o heimarmeni. «Sudbina zaslepljuje ljude i oduzima im trezvenu pamet.» Pos- većenje nije drugo do «λ υ σ ι ζ τ ε ζ χ ε ι µ α ρ µ ε ν ε ζ » (lizis tez heimarmenez) – oslobodjenje iz okova sudbine. Šta je ceimarmene? Besmisleni vrvež množine Ja, neurednost, razdor interesa, instikata, strasti – to je suluda zbrka ljudske duše kada poistovećuje, brka, u omami snovidjenje vidi kao stvarnost, žudi, bori se, ratuje, jurca za glas imanje i slavu indi- vidualnog Ja – i ljudi, kao što nastavlja Pitagora: «Kao užasne grudve blata valjaju se gore-dole i sukobljavaju se večito s bez- brojnim nevoljama. Od samog rodjenja svuda ih progoni sudbo- nosna zbrka i tera ih ovamo-onamo i niko ne shvata o čemu je reč, šta je smisao. Umesto da preklinju za oslobodjenje, zahte- vaju da budu ostavljeni da i dalje jure svojim putem, da im se drugi uklone i da ih služe. O, Zevse, Oče naš! Ako hoćeš, možeš da oslobodiš čovečanstvo od ovog zla koje pritiska.» To je χ ε ι µ α ρ µ ε ν ε (heimarmenez) To je sansara. To je prevrat koji potiče od sulude zbrke, koji je nerešiv razdor Ja degradirane budnosti u omamljenom bivstvu. «Pazi»,uzvikuje potom Pitagora,«čovek je božanskog porekla!» Čovek nije omamljeno Ja, nije nije gmizavi insekt, njegov za- datak nije da u ovoj χ ε ι µ α ρ µ ε ν ε (heimarmenez) sabira glas, imanje, mić, uživanje, da uvek hita, znoji se, radi, dahće. Istin- sko biće čoveka jeste božansko – nepokretan, neznemiren, večan, besmrtan. Samo se treba osvtnuti naokolo. Mir prirode, harmo- nija zvezda, poredak sveta, unutarnja tišina duše, njena čistota – sve govori da zbrku stvara jedino čovek sam. «Sveta priroda ot-

105

kriva i najviše skrivene tajne – pokazuje ti svoje misterije i lako možeš da uradiš ono što sam odredio». Šta je propisao Pitagora? Izlečenje od ceimarmene. Budjenje. Raspršivanje abhimane kako bi čovek znao: ja sam atman – ja sam stvarnost, jedino postojeći, Jedan – besmrtno bivstvo. Sve je opsena izvan mene. Ove užasne slike vidim u svojoj pospanosti. «I ako ti se duša izleči,oslobodićeš se svakog zla i zbrke. Neka te u svim poslovima života vodi budni smisao, onaj koji dolazi odozgo i čije uzde treba da su u tvojoj ruci.Ako, pak, posle ovakvog života odbaciš svoje trošno telo, dospećeš u čistu svetlost, bićeš bog, besmrtan, večan i smrt više neće imati moć nad tobom.»

4

Ne treba dokazivati da je učenje Vede-šruti, podobno objavljenju, osnova svake baštine znamenite od začela.Toliko je to jasno samo po sebi da čak ne treba ni povlačiti paralele. Jedan jedini primer od više stotina neka bude dovoljan. Taj pri- mer je Čuang-ce i njegovo učenje o Tao. Šta uči Veda? Da djivu i atmana treba razlikovati. Djiva je individualno Ja, opsena; atman je besmrtno biće, stvar- nost.Djiva je množina,atman je Jedno.Ono što izgleda množina, stvar, predmet, nije istina, već čarolija. «Granice nisu nastale u duši», kaže Čuang-ce, «nema u bivstvu objažnjenja za trajni i strogi smisao reči. Razlikovanje vrši individualno Ja.» Samo za individualno Ja postoji desno i levo, deo i celina, spolja i iznut- ra, dejstvo i protivdejstvo. «Sa gledišta množine i različitosti postoje pojedini organi kao jetra sa žuči, pojedine pokrajine kao Ču i Jie; sa gledišta univerzalnosti svaka stvar i biće su Jedno.» «Gledajući sa stanovišta ne-Ja stvari uopšte ne postoje. Stvari su vidljive samo sa stanovišta Ja.» Sa gledišta ne-Ja, opšteg Ja, univerzalnog Ja nema različitosti. Dva je suprotstavljeno.Ali

106

«stanje u kojem ne-Ja i Ja više nisu suprotstavljeni jedno drugom, jeste ugaona tačka bivstva». «Drevni ljudi su svoje znanje dovodili do krajnje ugaone tačke.» «U zlatnom dobu ljudi su mirno sedeli i nisu znali da se muvaju; odlazili su ali nisu znali kuda; usta su ima bila puna jela, bili su srećni, provet- ravali su svoju kožu i šetali. To je bilo ono što su nazivali životom sve dok nisu stigli sveci koji su zatim doveli u sklad običaje, uspostavili pravila ponašanja, organizovali moralne zakone, svet je igrao prema njima kako bi im srca bila utešena. I onda su ljudi počeli da žure i jure i da se probijaju preko prepreka, jurcali su za znanjem, počeli su da se svadjaju, da ras- pravljaju, da love korist, a zatim više nisu mogli da se zaustave. To su sve grehovi svetaca.» Sve dok je bivstvo jedno, propis, zakon nije neophodan; nije potrebna dobrota; nisu potrebni sveci. Snaga jedinstva bivstva je tako velika da ljudi samo šetaju, i usta su im ipak puna hrane, srećni su. Kada su, pak, stigli sveci i doneli dobro i zakon, doneli su i razlikovanje. Jedinstvo je nestalo. Bivstva su se raspršila na dobro i zlo, na sever i jug, na istok i zapad. A za- jedno s granicama donewto je Ja, vlasništvo, strast, instinkt, lične želje, ciljevi, i onda su ljudi odjednom počeli da žure i jure da provaljuju preko granica i da se bude protiv pravila, i nastao je razdor, rat, nastala su mnoga gledišta, shvatanja sveta, mnoge rase, mnoge religije, mnogi narodi, mnoga plemena, mnoge klase, au svima su se sudarali intersi i strasti. Jedinstvo bivstva se razbilo u paramparčad. To su sve grehovi svetaca. Greh mo- rala. Greh granica. Greh Ja. «Granice nisu nastale u duši... Raz- likovanje vrši individualno Ja.» «Sa gledišta množine i različi- tosti postoje pojedini organi... s gledišta univerzalnosti svaka stvar i biće je Jedno. A univerzalnost je bivstvo.» «Ima li razbojnik potebu za moralom? Kako da mu nije potreban! Bez morala ne može ni da se makne. Instinktivno oseti gde je nešto skriveno: to je njegov talenat;mora da provali:

107

to je njegova odvažnost; mora da pobegne: to je njegova dužnost; mora da zna da li uspeti ili neće:to je u njemu mudrost; mora da deli: to je u njemu poštenje; potpuno je isključeno da onaj ko ne raspolaže s pet vrlina može da bude odličan razbojnik.» I «dok generacija svetaca ne izumre, dotle će živeti i odlični razbojnici». Sveci i razbojnici se mendjusobno dopunja- vaju: Svetac izaziva razbojnika, razbojnik sveca. Često u jednoj istoj ličnosti. Zašto? Jer obojica odredjuju granice, obojica imaju moral, istaknutost, različitost, izuzetnost. Nijedan ne živi u Jedan, u univerzalnom, gde nema granica, nema razlike, nego je sve Jedan. «Biće koje živi u bivstvu postupa bezbrižno i bez straha. Ne zanima ga pravedno-nepravedno, lepo-ružno. Čini mu radost ako svi na zemlji uživaju u blagostanju. Za njega je mir ako svi mogu slobodno da se ophode. Kad ovakav čovek ode, narod ga ožali, kao dete kada izgubi majku.» Ovo biće koje živi u jedinstvu bivstva «istovetno je s univerzalnim. Ko je s univerzalnim istovetan, on nema Ja. Pošto nema individualnog Ja, bivstvo ne može smatrati privatnim vlasništvom.». Ne pov- lači granice, ne pravi zakone, ne razdvaja dobro i zlo, istinu i neistinu, lepo i ružno, desno i levo, ne razdvaja razna Ja,narode, jezike, pokrajine, oranice. «Granice nisu nastale iz bivstva...raz- likovanje vrši lično Ja... gledajući sa stanovišta ne-Ja uopšte ne postoje medjusobno različite stvari.» I kako bi čovek uspostavio jedinstvo bivstva, ne treba ništa da čini. Ne treba da jurca i da se muči. Kada se uspostavi jedinstvo bivstva, «zapravo se ne zbiva ništa». Treba se prepus- titi i onda će sve samo od sebe doći na svoje mesto. Mala para- bola o konjušaru kaže: dužnost konjušara je da otkloni svaku škodljivu stvar. Ništa drugo. «Ko svoju prirodu želi da popravi svetovnim učenjem kao bi video jasno, on je lud i prevaren.» «Opusti se da bi tvoj duh mogao da se uzdigne iznad čulnog

108

sveta; pribiraj tvoju snagu tamo gde se ne sudara s materijom; pusti stvari neka idu slobodno svojim putem i ne trpi u sebi misli Ja: videćeš, uspostaviće se poredak sveta.»

5 Samadhi

Kada čovek u sebi uspostavi jedinstvo bivstva, tu si- tuaciju hindu baština naziva samadhi. Samadhi je najviši stepen i stanje meditacije kada čovek potpuno isključuje svest, pruža priliku duši da se odvoji od sveta opsene i da se očituje njena budnost. Realizacija nadsvesnog stanja, Brahma-vidja, jeste do- življavanje budnosti najvišeg božanstva. U ovom stanju duša se budi na istinu o sopstvenoj stvarnosti,na to da je stvarnost jedna jedina stvarnost, da je besmrtna i večna i beskrajna. «Svest o at- manu ne znači da čovek postaje nešto ili neko; ne znači da ga postiže delom, težnjom, disciplinom. Osvešćenje je potpuno ne- zavisno od ljudskoh težnji. Ne može biti rezultat istraživanja, ne može se na njega delovati znanjem i velikodušnim postupcima. Čak i samo pisanje je pomoć utoliko da ukine, odnosno rasprši rascep i maglu koji potiču iz sulude zbrke.» Samo objavljenje, ni Veda ne može prizvati potpunu budnost u jedinstvo bivstva, jedino bez njega se ne može, i kao što kaže Čuang-ce: drži na udaljenosti svaki ometajući momenat. Sama duša treba da se os- vesti i ono što je misterija u ovome treba jeste da su i treba, i osvešćenje nešto što se ne zbiva, ne dogadja, jer kada se čovek probudi, «ne dogodi se ništa. U samadhiju, koji je u grčkom nazvan epoptejom, najviši stepen ekstaze, i koji je kasnije u helenističkom periodu nazvan µ ε θ ε ν ε φ α λ ι ο ζ (metenefalios) zanos suve vatre, a ta suva vatra je, i prema Heraklitu, gornji stupanj budnosti duše na zemlji, čovek može da okusi večni mir atmana, njegovo smi- reno spokojstvo, njegov neporemećeni i konačni mir. To je spa- senje. «Ovo je stvarnost u apsolutnom

109

smislu, najviša, večita, uzdignuta iznad promena, sita, zadovoljna, nepodeljena, po pri- rodi svojoj samo po sebi svetlo i blistavo bivstvo u kome nema dobra i zla, nema dejstva i protivdejstva, nema prošlosti i budućnosti, to je nematerijalno, natprirodno stanje: iskupljenje (mokša).» Ralizovano bivstvo nema atribut. Natprirodna oči- tovanja sila i božanske duše, ali koja su u vezi s prirodom, jesu bogovi. Ti bogovi su Sile i Imena. Ali ako duša dosegne iskup- ljenje, uzdiže se iznad Sila i Imena. U drevnim baštinama naj- više stanje duše nije imalo imena. Kabala kaže da je Jehova – Jod, He, Vau, He, četiri njegova slova – značio skup ukupnih božanskih svojstava, ali još i neimenljivo, nepojmljivo bivstvo koje je iznad Jedinstva. Prema Hindu baštini atman nema imena, tu reč: atman, najviše božanstvo koje više nije snaga, Sila i Ime: Brahman je dao prastanju duše, bivstvu. Ovo božan-stvo, koje se imenima ne može osloviti, jeste ono o kojem govori Dionisije Areopagita, i njegovo delo ga je prenelo sred- njevekovnu Evropu, kao drevnu baštinu univerzalnog bivstva koja je neodrediva i nepojmljiva. U samadhi stanju je realizovana zrmna duša: arhont koji živi svestan da privremeno još poseduje snage, sposobnosti , osobine, ali one više ne znače njegovo Ja. Samo su sredstva, kao što je sredstvo i samo Ja. Arhont živi u potpunom jedinstvu bivstva, u kaivalyam. To je oslobodjenje, iskupljenje, blaženstvo, duša koja se vratila kući – budha: savršeno probudjena. Duša je odbacila sve što nije duša, što nije stvarnost, što je samo maja, opsena, ime. Uzvisila se iz ograni- čavajućih činilaca, iz upadhi. Dosegla je koncentrisano, čisto, blistavo bivstvo, telesmu, kvintesencijalni život (u sanskrtu: rasa), dosegla je sreću, jer ovo kvintesencijalno bivstvo je sreća.

6 Realizacija

110

Ako čovek tokom života jednom dosegne najvišu budnost duše i prepusti se ovom stanju, više se ne može vratiti u materijalnu prirodu, intenzivan doživljaj ga uzdiže iznad granica života. To je nirvikalpasamadhi stanje. Ako čovek dosegne budnost i vrati se u materijalnu prirodu, arhont više nije ljudsko Ja, nego realizacija drevnog čoveka, izvornog stanja homo aeternusa, božanskog smisla. Ovaj čovek je ostvario «veliko Delo», kao što uči hermetička baština. Odvojio se od Majke Zemlje, Magna Mater i stupio u brak s Mudrošću, sa Sofijom, s Nebeskom Devicom. Sofija je majka posvećene duše, njena dragana i supruga i ćerka. Okončano je veliko delo posvećenja. Duša je dosegla stupanj kada joj je, kao što kaže Tabula Smaragdina, «otac sunce, majka mesec, vazduh ju je nosiou svojoj utrobi, zemlčja je hrani» - probudjena je u njoj solarna i lunarna budnost, telo joj je postalo vazduh, odnosno duh-telo, sahu i zemlja je hrani: privremeno dok ovde još živi. To je čovek čija je «snaga netaknuta ako se vrati na zemlju». Smisao je: slobodno može da deluje, da razmišlja, može da razvija svoju delatnost, učenje ili upravljanje, ili vodjenje – snaga mu je već netaknuta. Nema zapreka, strasti, predrasuda, ličnih želja, skrivenih nagona. Nema drugačije Ja već samo sredstvo preko kojeg dolazi u dodir sa svetom ljudi koji žive u materijalnoj prirodi. Realizovao je Dharma kaja, oblik spasenja bivstva: u njemu blista univerzalno biće (Dharmadatu), kao ogledalo sjajna Mudrost (Akšobhja), ulepšavanje sveta (Ratna Sambhava), svetlost smisla (Amitabha) i sila koja vlada nad promenama (Amogha Sidhi). Jer posvećeni ne realizuje samog sebe, nego božansko večito, besmrtno, savršeno biće i bivstvo. Sin boga: posrednik je natprirodnih sila. Cilj svakog posvećenja jeste da čoveka uzdigne do jedinstva bivstva, i da se čovek, koji je putem divinacije stigao do cilja, iskupljeni, oslobodjeni čovek koji je uspostavio jedinstvo bivstva, zatim vrati u život i da tu uzdigne

111

čovečanstvo do sebe: tako uče Veda, Tao, Hermes Trismegistos, Kabala, Zaratustra, Pitagora i celokupna drevna baština.

112

Peta knjigaANALOGIJA

113

I Slikovni jezik

1 Razumevanje drevnog doba zavisi od razumevanja slikovnog jezika

U kasnom istorijskom dobu čovek je sklon da pret- postavi da sve ono što je u jeziku slika, jeste ukras, ne pripada suštini jezika, i ako i jeste lepo, suvišno je u odredjenom smislu. Zbog toga se slike jezika smatraju pukim poredjenjem i ukra- som, igrom i neozbiljnošću. Zbog toga je pesnički jezik postao drugostepeni u odnosu na intelektualni i govorni jezik. Čovek u istorijskom dobu ne zna da je ono što se danas naziva poezijom bilo prirodno očitovanje čoveka u drevno doba i tako je u nje-

114

govom drevnom izvornom stanju očitovanje višeg intenziteta bivstva koje poseduje intenzitet; upravo zbog toga pesnički jezik ne samo da je izvorniji i primarniji od današnjeg intelek- tualnog i govornog jezika, nego je istinskiji i potpuniji. Kao što se kaže, poezija je materijalni jezik čovečanstva. Ali i ova misao se smatra samo lepom a ne i istinitom, samo slikom a ne i suštinom, i u tome se nalazi cela nepoverljivost i nerazumljivost čoveka prema drevnom jeziku, pa on pesnički jezim smatra lažnim, neprirodnim ulepšavanjem, preforsiranim, možda pre- natrpanim i nadmenim, u svakom slučaju preteranim, jer ne razume ono intenzivno bivstvo kojem je to bilo očitovanje po sebi. Mogao bi se navesti ceo niz primera o tome kao su slike, koje u istorijskom jeziku još postoje ali su već beživotne, u drevno doba imale neposredna značenja, a ne, kao što bi se danas reklo: nosioci suštinskog smisla, nego čiji je smisao bio samo prilog njihovom poreklu. Jer ono što se u jeziku naziva smisao nikada nije neposredno.Neposredna je ideja – ono večno što jezik dodiruje i iskazuje. Na taj način bi se moglo reći, go-voreći drevnim jezikom, da je reč – mač, da je božanska reč sa svojom svetlošću, dvoseklošću, šiljkom, svojom opasnom suštinom, time što ona napada i brani, sredstvo apsolutne aktiv- nosti, sredstvo vladanja, gospodar života i smrti. Pogrešno bi bilo poverovati da je ovde reč o simbolu. Odnos izmedju mača i reči nije simboličan, odnosno značenje nije uvijeno, nego nepo- sredno. Bič nije disciplina, zakon, propis – bičem nas čuvaju, kaže Heraklit. Klin je vernost; naočari opsena; krst svetlost; krug savršenstvo; ruka mir i bratstvo i ljubav; zvezda je besmrt- na duša; zlato je mudrost; srebro znanje; plavo istina; zeleno je besmrtna mladost; crveno ljubav. Tako postoji neposredno zna- čenje boja, ljudskih udova, životinja, biljaka, cvetova, domaćih alatki. Istorijski čovek bi poverovao da je ovo značenje drugo-

115

stepeno, veštačko, zastarelo i pesničko, mada je ovo značenje primarno, prirodno, drevno i neposredno. Od razumevanja slikovnog jezika zavisi razumevanje celog čoveka drevnog doba, celokupnog drevnog ovečanstva i celokupnog drevnog doba. Ko u pisanim spomenicima drevnog doba, u slikama vidi samo pesničko preterivanje, suvišno ulep- šavanje ili možda očitovanje detinjaste ćudi, njegova situacija je beznadežna. On ništa neće i ne može razumeti od čoveka drev- nog doba. I ko uz to još bude pretpostavio da je apstraktan i suv jezik istorijskog doba savršeniji od slikovnog jezika i da se sav- remeni čovek mora spuštati do slikovnog jezika, taj situaciju vidi obrnuto i ne ume da shvati upravo ono što je presudno.

2 Stadijumi jezika

U opštim crtama i s nekoliko reči, pošto ovaj put nije neophodno podrobnije objašnjenje, treba naznačiti one stanice jezika koje je on doticao od drevnog doba do istorijskog vrem- na. Te stanice su: 1. prajezik, 2. jezik ideja, 3. jezik simbola, 4. jezik mita, 5. pesnički jezik, 6. govorni jezik (narodni jezik), 7. apstraktni (pojmovni) jezik. Pojedine stanice se na kraju i u konačnom rezultatu poklapaju sa stupnjevima posvećenja meta- fizičkom zrelošću čoveka, univerzalnim svojstvom njegovog duha Pojmovni jezik je apstraktan. Reči ne uspostavljaju odnos sa stvarnošću, nego s veštački organizovanim svetom uma. Pojam nema sadržaj, već samo neku umstvenost: skraćeni- ca, obrazac, formula, čija veza sa stvarima nije relana, nego po- čiva na nagodbi. Takvi pojmovi su većina reči u filozofiji, nauci i državnoj upravi istorijskog doba. Pojam je zapravo izgubio svoje značenje: iznutra je prazan. Ova mahinalna reč odgovara za izvršavanje dela primenjenih na površini bivstva i izvrsno se

116

s njom može raditi s obzirom na njenu besadržajnost. Ali ona je, kao i mehanizam, nebitna i prazna. Govorni jezik je narodni jezik, naročito jezik bajki i narodne poezije, neugladjen je, neuravnotežen: po odredjenim crtama je bogat, po drugima je siromašan, ali mu je nivo katka- da prilično nizak i katkada je udaljeniji od univerzalnog jezika nego pojmovni jezik, jer lako prihvata individualne crte, dijale- kat, fraze, lako se okameni, lako zamre, proredi se i iskrvari. Pesnički jezik je intenzivan stupanj narodnog jezika. Snaga prajezika nije se očuvala u narodnom jeziku, nego u pes- ničkom jeziku. Pesnički jezik je neizmerno bliži prajeziku, nego govorni jezik. Slikovni jezik, kojim se narod poigrava ali ga nikada istinski ne razume, pesnički jezik počinje da smatra neposredno značajnim. Medjutim, pesnički jezik je još manje uravnotežen od narodnog jezika, jer u njemu sve zavisi od indi- vidualnih obeležja. Počev od himni iz Vede, Orfejevih pesama i Pindara pa sve do poezije satkane od čistih zvukova, obilje je prilika da se načine individualna razlikovanja. Istorijsko razdoblje u Evropi, počev od Homera, sliku shvata kao drugo- stepeno sredstvo za osvetljavanje čovekovih osećanja i misli i time otkriva da ne razume bitno obeležje slike. Ne zna da je slika prva koja obuhvata celinu čoveka, a tek potom sledi osećaj, misao, raspoloženje, koji slika razvija u čoveku. Karak- terističanoblik ovog obrtanja jeste takozvano poredjenje u poeziji, koje se utopilo u govorni jezik kao prazna fraza. Pore- djenje brka spoljnje i unutarnje, veruje da slikom treba da osve- tljava i sliku i vidi kao spoljašnjost, iako je slika unutarnja, i to je ono što treba osvetliti. U jeziku mita nema ovakve zabune. Mit tačno zna šta je iznutra i šta je spolja, i zna da je jedina mogućnost jezičkog očitovanja projekcija. Jezik simbola se odvaja od spoljašnjosti, jezik ideja se odvaja od uma. Upravo su zbog toga ove dve vrste ispoljava-

117

nja višeg reda od mita koji uvek uzima u obzir i spoljašnjost i um. Simbol, izgleda, skriva ono što iskazuje, i iskazuje ono što skriva. U ovom paradoksalnom stavu postoji posebna čar, i ova čar ga već čini sličnim prajeziku. Jezik ideje jeste, pak, očitovanje nadumnog smisla: nepojmljiv je, jednokratan, izuzetan, apsolutan, vezan za trenutak i neponovljiv. Ovim jezikom ideja govori nekoliko retkih mesta drevnih svetih knjiga i nekoliko izuzetno velikih svetskih pesnika i mislilaca istorijskog doba: apsolutnim jezikom elementarnog očitovanja. Prajezik je elementarno objavljenje koje nije pristu- pačno ni prijemčivo ni za um, ni za razum, niti za spoljnje ili unutarnje čulo.U drevno doba ovakav jezik, kao što govore zapisi, bio je jezik proroka, mudraca, svetaca, sakralnih subjekata. Čovek koji živi u materijalnoj prirodi ovaj jezik kože da shvati samo kao očitovanje ekstatičkog zanosa, «kada se kroz čoveka oglašavaju više sile». Prajezik se može prepoznati po tome što su njegove reči izražene u njihovom izvornom značenju, u izvornom intenzitetu, u izvorno stvaralačkom naponu i blistavoj moći. Kada se apsolutno očitovanje spusti i postigne smisao, postaje ideja; kada se već vezuje za spoljašnjost, postaje simbol; kada u njemu počinju da se javljaju slika i um, postaje mit; kada ideja, simbol i mit izblede, biva pesnički jezik; kada izbledi i pesnički jezik, nastaje govorni jezik, i kada se izgube i sadržaji govornog jezika, razvija se pojmovni jezik.

3 Ponovno zadobijanje izvornog jezika po Pert em Heru

Doslovni prevod Pert em Heru glasi: Izlazak iz dana. To delo je u prvom redu bilo Knjiga mrtvih, vodič za duše koje stupaju u drugi svet, onih duša koje iz života odlaze u drugi svet. Ali ovaj put koji duša, i to svaka duša, mora da prevali

118

posle smrti pod svim uslovima, duša može da obavi po sopstve- noj odluci i ovde, u materijalnoj prirodi. Zbog toga Pert em Heru nije samo Knjiga mrtvih, nego i knjiga posvećenja; oni koji očekuju posvećenje isto tako moraju da istupe iz života i isto tako da prekorače preko praga tame kao i oni koji odlaze. Put na drugi svet i put posvećenja su istovetni: oba su izlazak iz dana, postepeno smanjivanje opsene materijalnog sveta i lagano budjenje u natprirodnoj, nematerijalnoj stvarnosti. Ako čovek pristupa Pert em Heru s ovakvim razu- mevanjem, knjiga će mu otkriti misterije koje mu bez toga nikada ne bi bile dostupne. Poslednje medju ovim misterijama su upravo one koje se odnose na jezik kao očitovanje budnog duha. Jer duh postaje sve jasniji i svetliji na stupnjevima posve- ćenja ili, što je isto, odseljena ljudska duša na pragovima drugog sveta, ako ide ispravnim putem. Knjiga kaže: »Sve će sličniji biti živom, sunčanom vazduhu.» Promena kroz koju prolazi duša nije usavršavanje. Duša neće postati viša i veća, šira, dublja, blistavija i božanstvenija. Duša će samo ponovo zadobiti sopstveno drevno biće koje je izgubila tonjenjem u materijalnu prirodu. Čovek ponovo dobija svoju izvornu nebesku prirodu, i Pert em Heru je najpreciznija knjiga o tome kako čovek na pojedinim pragovima ponovo dobija svoje izvorne organe, nebesko srce, nebeske udove, duhovni oblik, večito telo, sahu, nebeski smisao – kako ponovo dobija svoje besmrtno ime koje je izgubio, i kako ponovo dobija svoj nebeski govor. Pragovi preko kojih treba da predje duša upitni su i dvosmisleni. Svaki prag je stepenica: ili gore, ili dole. Ili prema tami, ili prema svetlosti. Čovek ili načini korak prema gore, i tada se približava svom drevnom stanju, ili ne može da ga načini , i tada se survava u još dublju tamu. Put vodi ili gore ili dole; ali istovremeno unutra i napolje. Jer put prema gore vodi unutra, put prema dole vodi napolje. Unutra je gore, i tamo se

119

nalazi svetlost i budnost i duh i božansko bivstvo; napolje je dole, i tamo se nalazi tama, omama i materija. Na unutarnjem putu najviše se nalazi božanski čovek, božanska inteligencija; na spoljnjem putu najniže se nalazi najspoljnjiji omotač materijalne prirode: spoljnja tama. Pert em Heru ova dva krajna mesta označava s dva božanska imena: božanski čovek, budnost, bog «koji se grozi spavanja», bog Sunce, Oziris; spoljna tama, omamljenost, materija: Set. Čovek treba da stigne iz sveta Seta u svet Ozirisa, bilo da je, kao duša koja se odselila sa zemlje, stupao preko pragova drugog sveta, bilo da je, kao kandidat posvećenja, stupao kroz stupnjeve posvećenja. I na prvom stupnju, na stupnju spoljne tame, ono što naziva jezikom, nešto je tamno i spoljnje, što nema nikakve veze s očitovanjem duše. Ovaj jezik, sve same fraze, banalnosti, šuplje reči, brbljanje – pliva po površini i to je prazan, nebitan govor koji smesta nestaje. To je govorni jezik. Duša, pak, mora ponovo da privabi svoj izvorni jezik. Na svakom pragu drugog sveta, na svakom stupnju posvećenja, ako ih čovek uspešno predje, on postaje budniji: i što je budniji, u njemu se otvara sve dublja stvarnost i oglašava mu se sve dublja stvarnost. Od početka do kraja duša se seli izmedju slika. Na svakom pragu je dočekuje slika: zmija, krokodil, škorpija, insekt, ptica, vepar – možda boginja ili bog. Iskušenje duše jeste da se bespomoćno i sudbonosno preobrati u ono što poželi. Tako se na početku drevnih vremena pretvorila u materiju kada je poželela materiju, i tako se sada lagano ponovo pretvara u duh, ako iz dubine svog bića istinski želi duh. Zbog toga su na pragovima slike: da iskušaju i zavedu dušu. Tako stoje redom: rosni lotosov cvet, bog Ptah, ptica benu, plamena duša u vatri, lasta, zmija. Duša sada stoji većna neizmerno višem stupnju nego kada je krenula. Onda je živela u spoljnoj tami, potpuno slepa.

120

Sada već vidi. Onda joj je jezik bio zbrkana i besmislena brbljarija; sada već ume da prepozna slike i ume da ih oslovi. To je već slikovni jezik: pesnički, mitski, jezik simbola. Ljudska duša je već sazrela do budnosti da izrazi realitet slika, ne zagnjurena u množinu čulne materije da izražava ovu umnoženu besadržajnost, nego videći stvarnost. Kada posvećeni dostigne stepen Ozirisa, to jest kada onaj koji se seli stigne do Ozirisa, ukrca se u barku sunca i stapa se sa božanstvom – pretvara se u blistavu svetlost, nestaje u slikovni jezik, jer se i slike stapaju u potpunosti apsolutnog bivstva. Večno telo, sahu je iznad slike, iznad oblika. Jezik sahu je, pak, elementarno stvaralačko očitovanje duha.

4 Analogija i neposredno znanje

Jezik bez slike može da se održi samo na dve krajnosti bivstva: sasvim dole, gde je ili samo pojam, ili prazan govor; i sasvim gore, gde je elementrno stvaralačko očitovanje izbad slike. Izmedju tih krugova bivstva jezik mora da bude sli- kovit. Slika označava i kazuje da čulno saznata stvar, vidljivo biće,pojava i dogadjaj prirode nisu izvorni.Izvorna je: ideja.Onaideja čija čija je kopija biće, stvar, pojava i dogadjaj. Čija je slika. Istorijski čovek koji sliku u jeziku oseća i smatra čistim ukrasom, više ne razume da je slika upućivanje na izvornost. Mač je upućivanje na stvaralačku i vladajuću moć reči; bič je upućivanje na disciplinu i zakon; leptir je upućivanje na dušu; ugao je upućivanje na vernost. Svako ljudsko lice, ud, deo tela, svaki cvet, ptica, životinja, svaka boja, glas upućuju na izvor- nost: na ideju udova, životinja, cvetova, boja. Jer u ideji se nalazi neposredno značenje i očitovanje stvarnosti. Upravo zbog toga istorijski čovek,ako sliku smatra ukrasom i suvišnom, suštinu jezika više ne razume. Suština jezika nije da izražava sličnosti medju stvarima, nego da otkriva analogije koje postoje

121

medju stvarima sveta. Smisao slike nije pesničko poredjenje, nego: metafizička analogija. Analogija u prvom redu znači uskladjenost, medjusobno poklapanje, uzajamnu vezu, ali takvu uzajamnu vezu koja upućuje iznad prirode i upućuje ka zajedničkom poreklu. Postoji analogija izmedju mača i reči; kao što postoji analogija izmedju ugla i vernosti, crvene boje i ljubavi, ruke i mira. Ova uzajamna veza i ovo upućivanje živi neposredno u u svakom drevnom jeziku, i ako neko ne razume značenje ove uzajamne vezei upućivanja, ne može razumeti bitnu razliku izmedju drevnog čoveka i istorijskog čoveka: drevni čovek je neposredno video analogije, doživljavao ih, izražavao, stalno otkrivao nove analogije, sagledavao nove slike i za njegovu intuiciju su se neprekidno stvarale nove i nove uzajamne veze. Slike u drevnom jeziku nisu pesnička poredjenja, nego poklapanje sadržaja praslika, ideja uzetih u platonovskom smislu, što nije ništa drugo do transcedentalna inteligencija. Jezik je i danas prepun slika, ove slike, pak, za isto- rijskog čoveka znače upravo suprotno od onoga što su značile za drevnog čoveka: danas se u njima vidi zaobilaženje, a negda se u njima videla upravo neposrednost. To je najveća prepreka za razumevanje drevnog doba. Ne samo slike u pojedinim rečenicama, nego i neiscrpnost mitova i simbola čine izjave drevnog čoveka nepojmljivim za istorijskog čoveka. On ne zna kako se očigledno može ispričati istorija naroda, znanje, kosmogonija, metafizika. Sumnjičavo prihvata Herodotove istorijske spise isto kao i Talesovu ili Parmenidovu metafiziku, istoriju stvaranja Bundeheša, tumačenje sveta Ji djing ili Upanišada. S nevericom uzima Postanje iz Starog zaveta, čak ga nipodaštava, jer je izgubio čulo za simbol i mit, za ideju i sliku. Ne zna da su ovi mitovi i slike, ideje i simboli neizmerno egzaktniji od pojmovnihili govornih ustanovljenih fakata ili odredjenja. Egzaktniji, jer počivaju analogiji.

122

Zakon analogije izriče Tabula smaragdina koja je pripisana Hermesu Trismegistosu: «Ono što se nalazi gore isto je kao i ono što sae nalazi dole; što se nalazi dole isto je kao i ono što se nalazi gore.» Ovaj zakon živi u svetim kineskim knjigamaisto tako kao u Vedi, Kabali, kod pitagorejaca, i kod Heraklita kada kaže: «Put prema gore i prema dole je isti», «Had i Dionis su jedno», «Smrtnik je besmrtan, besmrtnik je smrtan, onome je život u ovom smrt, ovome je smrt u onome život.» Izmedju bića, zbivanja i pojava postoji potpuna povezanost i uzajamna neraskidiva veza, čak toliko da se medjusobno mogu zameniti. Ono što se nalazi dole nije ništa drugo do kopija kosmičkog života, i kosmički život nije drugo do kopija sveta duha. Stvari neću razumeti onda ako ih odvojim i odredim posmatrajući ih same za sebe, nego ako vidim da su medjusbno zavisne i da se nalaze u takvom neraskidivom nizu koji doseže do izvornog.

5 Analogno vidjenje i mišljenje

Drevni slikovni jezik ne smemo da pobrkamo s da- mašnjim pesničkim jezikom poredjenja. Iza današnjeg peničkog jezika poredjenja nalazi se čulno zapažanje izgradjeno na spoljnoj sličnosti izmedju stvari. Drevni jezik je izgradjen na analogiji, a analogija vidi unutarnju istovetnost stvari: isto-vetnost u razlici i razliku u istovetnosti. Osnova analognog vidjenja i mišljenja jeste metafizička. Jer je analogija nadčulna istovetnostkoja postoji medju stvarima – nasuprot prividu u donjem, materijalnom svetu, u gornjem, duhovnom svetu

123

postoji istovetnost, jer: ono što je gore isto je s onim što je dole. Put prema gore i prema dole isti je. Ako bi u datom slučaju tebalo poći i razumeti analo- gijsko mišljenje, ne bismo mogli naći pogodniji primer od onoga za koji je znalo svako oko osetljivo na nadčulno iskustvo od Vede do Svedenborga: simboliku ljudskog bića. Svemir, kaže analogijsko mišljenje, nije drugo do čovek, i čovek nije drugo do svemir. U kasnom, banalnom, gotovo praznom vidu to je uzajamna veza mikrokosmosa i makrokosmosa, kao što se kaže: čovek je mali svet, svet je veliki čovek. Li Ki kaže: «Ako u kraljevskoj stolici sedi pozvani čovek i iz njega zrači životodavni duh, medju ljudima nema bolesti, epidemija ne napada domaće životinje, žito ne prekriva korov i rdja, kneževi pokrajina nisu u zavadi i nema potrebe da se narod kažnjava.» «Ako, pak, medju ljudima zavlada bolest, medju domaćim životinjama epidemija, žito prekrije korov i rdja – to je zato što nebeske zvezde ne idu svojim zakonitim putem, ali što nebeske zvezde ne idu svojim zakonitim putem, to je zato što su crkveni tremovi zapušteni.» Evo analogije. Evo nadčulne istovetnosti medju stvarima, koja čim se poremeti samo na jednoj jedinoj tački, smesta se sve pomuti. Zapuste se crkveni tremovi – nastaje epi- demija, bolest, loš rod; zvezde menjaju svoje putanje. Zašto? Jer izmedju života domaćih životinja, ljudskog zdravlja, prinosa žitarica i putanja zvezde postoji skrivena istovetnost. Unutar kruga ljudskog bića analogija se potpuno može rasplesti. Ono nešto što se naziva individualnim obeležjem, karakterom, individuom, nedeljivošću, vidi se u odredjenom telesnom obliku. Ovaj oblik ima svoju težinu, boju, čvrstinu kosti, mišiće, kosu, oči, lice, kožu. U svakom spoljnjem obeležju postoji neka skrivena istovetnost koja se očituje u govoru, u glasu, u postupcima. Na ovoj monolitnosti počiva fiziognomija, na njoj počiva kironomija, znanje ruke, jer po obliku, boji, čvrstini

124

ruke, po linijama dlana, po dužini prstiju, po obliku noktiju čovek se isto tako može prepoznati kao i po rukopisu, licu, hodu. Ali lice, ruka, rukopis, stas, figura, upućuju na samo biće. Izmedju svakog očitovanja postoji analogija. Ali postoji analogija izmedju unutarnjeg života bića i okoline, kao i izmedju spoljnjeg, istorijskog bivstva zajednice. Odredjenoj zajednici odgovaraju odredjena ljudska bića i odredjenim ljudskim bićima odredjene društvene forma. Izmedju ostalog, kao što se u pojedinom čoveku jedno prema drugom odnose omamljenost i budnost, tačno je čovek u istom odnosu izvan društvenog poretka. Društvena hijerarhija u ljudskoj duši odgovara poretku svetlosti. Ali ovde još nije kraj. Čovekovoj duši odgovara čovekov telesni stas, i čovekovom biću kolektivan život ljudske zajednice. Kolektivni sklop zajednice, pak, ne može biti drugo do ona sudbina kojom živi zajednica, odnosno kolektivni karakter uvek će odgovarati kolektivnom zbivanju. Kolektivno zbivanje, pak, odgovara ne samo situaciji koju je čovek zauzeo na zemlji, nego je u vezi s kosmičkim konstelacijama, kao što kaže Li Ki, s putanjama zvezda. Postoji analogija izmedju duševnog sveta pojedinog čoveka, njegovog telesnog života, sudbine zajednice, načina života, zbivanja i putanja zvezda. Ali i putanja zvezda upućuje još više: na svet ideja i na duhovnio svet. Analogija znači da ono što je gore isto je kao i ono što je dole: iz oka čoveka gledaju zvezde i preko dlana čovekovog prolaze kosmičke linije. I u zdravlju domaćih životinja i obilju roda žita očituje se poredak narodnog života, i na crkvenom tremu vidi se da li vlada dostojan ili nedostojan kralj. Na ovaj način analogija već postaje neposredno razumljiva. Videti, otkriti, shvatiti i izraziti analogiju znači videti svet u njegovoj neprolaznosti, večnim uzajamnim

125

vezama, u nepromenljivoj uzajamnoj pripadnosti. Zbog toga se jedno može zameniti drugim, svaka slika je slika druge stvari:oko je slika zvezda i leptir slika duše i linija na dlanu slika kretanja svemira i lice je slika individue i zajednica je slika unutrašnjeg načina života čoveka. Slikovni jezik živi u ovim slikama, s ovim slikama živi, jer drevni čovek vidi ove slike.

6 Hen kai pan i analogija

Na pitanje koja je to metafizika u kojoj počiva ana- logijsko vidjenje, odnosno drevni slikovni jezik, odgovor je veoma jednostavan i kratak: metafizika χ ε ν κ α ι π α ν (hen kai pan), jedan i sve, odnosno sve je jedan. To je advaita. Meta- fizika sve je jedan nije samo tajna Heraklita, Pemenida, Pitago- re, nije samo tajna Egipćana, Kabale, Vede, Ji djinga; metafizi- ka sve je Jedan je prećutno prihvaćena, po sebi razumljiva metafizika celog drevnog doba,

126

iz koje proishodi svaka misao i prema kojoj svaka misao upućuje. Slikovni jezik polazi od toga da je sve Jedan. Ono što je gore, isto je kao i ono što je dole. Put prema gore i put prema dole je isti. Zašto? Jer χ ε ν π α ν τ α ε ι ν α ι (hen panta einai) – sve je Jedan. Zbog toga se mogu zameniti elementi. Svaka zamena se zbiva unutar jedinstva. Ono što postoji to je deo ovoga Jedan. Ljudsko lice isto tako zrači ovo Jedan kao i linija dlana ili zapis povučen rukom ili priroda duše ili način života zajednice ili prinos žita, vrednost kraljeve vladavine, pu- tanja zvezda. Sve je Jedan. Duša je leptir i krst je je svetlost; riba je spasilac čoveka i zlato je mudrost. Jer je sve Jedno. Veza inače ne bi bila poklapanje, odnosno ne bi postojala analogija, skrivena istovetnost u razlikama koje su vidljive na površini. Slike izražavaju ovu tajnu istovetnost i zbog toga nisu poredje- nja. Duša nije takva kao leptir, nego kje duša leptir, jer izmedju duše i leptitra postoji analogija. Dva je Jedan. Ali i tri je jedan i pet je jedan i sto je jedan i stotine hiljada zvezda je jedan; stotine hiljada zvezda nisu takve kao ljudska duša, nego postoji analogija izmedju celokupnog svemira i ljudske duše, jer nasuprot spoljnjem prividu svet i duša su Jedno. Ma koliko da je jezik u istorijskom dobu pokvaren i ma koliko da je izgubio svoju vezu s metafizikom, germinalnojoš čuva slike, ali i nema načina da ove slike ponovo dobiju svoje ivorno značenje. U istorijskom čoveku nije presudno što u njemu postoje zapreke, nego što ima zapreke prema prirodnoj i drevnoj istini – usled osobenog pritiska ne ume da dograbi upravo ono što je istinski sadržaj njegovog bivstva. Zbog toga ne može da uhvati smisao drevnih slika i zbog toga ne razume slikovni jezik. A zbog toga opet za njega celokupno drevno doba ostaje zatvoreno i zabranjeno područje.

127

II Astrologija

1 Astrologija kao arhaičko jedinstvo kosmičkih analogija

U novije vreme se relativno uzak deo izvorne astro- logije, poglavlja koja se odnose na karakter i sudbinu ljudske jedinke, naziva horoskopijom. Istina, u ovoj formi to je potpuno

128

pogrešno, ali čak i ovako se ispostavlja da je astrologija ona arhaička sinteza koja razvija analogiju u svetskim razmerama i primenjuje je na egzaktan način. Metafizika astrologije jeste jedina metafizika drevnog doba: Sve je jedan. I kao što je ova metafizika izgradjena na stavu Tabule smaragdine – ono što je gore isto je kao i ono što je dole – i kao što se odnosi na nastanak sveta, na geološki postanak zemlje isto tako kao i na zbivanje naroda, klasa, nacija i celog čovečanstva, na individualnu sudbinu čoveka, na njegov individualni stas, ona izriče jednu temeljnu misao, analogiju. Postoji dovoljno primera za osvajanje prostora horo- skopije, delimično i za njeno pogrešno tumačenje. Kao posledica toga moglo bi izgledati da je ovde reč o principima i da astrologija nije drugo do uzročni niz koji polazi od ovih kos- mičkih principa. To je već astrologija u svom modernom scijentičkom obliku i kao takva bezrezervno je loša. Astrologija nema svojih principa: prva njena načela, prve su njene suštine. U astrologiji sve je jedno. Ovo sve je jedno samo je drugi izraz za analogiju. Pretpostavka po kojoj u astrologiji kosmičko zračenje planeta odredjuje zemna bića i dogadjaje, potpuno otpada. Inače, po odredjenju scijentičkom rečju po pojmu determinacije, smesta se prepoznaje nauka novog doba koja je pokušala da prilagodi astrologiju svom liku. Nema ni reči o kosmičkoj determinaciji. Ali nema ni reči o tome da se na svakom koraku u vezi s astrologijom pominje: astrologija zastupa drevni geocentrizam: drevno čovečanstvo je verovalo da se Sunce okreće oko Zemlje, ne Zemlja oko Sunca. Što se toga tiče neka bude dovoljno ovoliko: bliskoistočna baština je Enoha držala za otkrivača i osnivača astrologije. A u Enohovoj knjizi mogu se naći delovi koji izričito upućuju da se u središtu Sunčevog sistema nalazi Sunce i da se sve planete vrte oko Sunca. Stvar će, medjutim , pogrešno shvatiti ko poveruje da je ovde od nekog značaja bilo geocentrično, bilo heliocentrično

129

shvatanje sistema. Pre svega, drevno doba nije smatralo značaj- nom materijalnu faktičnost kosmičkih sistema, kao ni broj godi- na i podatke, odnosno spoljašnosti u istoriji. Što je smatralo značajnim jeste da Zemlja ovde ima obeležje matrix u vasioni: Zemlja je praslika svakog kosmičkog nebeskog tela. Njen središnji položaj nije zbog toga takav što ostali oko nje kruže, nego zato jer je Zemlja praobrazac i pramajka. Bivstvo svakog nebeskog tela može se potpuno razumeti samo po bivstvu Zemlje. Po ovom shvatanju je beznačajno kakav astronomski položaj zauzima neka planeta i da li je nepokretna ili kruži. S druge strane, pak, ni ovo, ni ono, ni ovaj, ni onaj nisu dostojni pažnje, jer, kao što je već bilo govora: u Astrologiji nije reč o principima, o kosmičkim središtima sile, o zračenjima ili o dej- stvima, konačno nije reč o determinaciji, nego o analogiji, od- nosno o tome da ono što je gore isto je kao i ono što je dole. Ovu analogiju astrologija pripoveda u svetskim razmerama i sli- kovito. Slike koje koristi jesu zodijački znaci i planete, čije je analogije, koje čine svet i upravljaju idejama, astrologija intuiti- vno otkrila i podrobno razradila sistem analogija.

3 Poklapanja; horoskop i mandala

Sve je Jedan. Stvari se samo po tome razlikuju što je drugačiji kvalitet njihovog bivstva, način njihovog bivstva, mesto zauzeto u bivstvu. To je ono u čemu odstupaju jedne od drugih. I sve što u vasioni živi i postoji, neminovno spada u jedno i povezano je u veliku celinu. Čoveku je neophodno bezbroj dela, znakova, simbola, medijuma kako bi mogao da se vrati, kako bi mogao da proživi onaj gubitak koji je morao da propati zbog udaljavanja od Jedan: zbog toga je Stvoritelj dao čoveku množinu sila. Astrologija polazi od toga da je sve jedan. Zna da se bića i stvari medjusobno razlikuju samo po načinu bivstva. Ona

130

uči da svaka stvar i biće neminovno pripadaju jednom i vezani su za jedan. Zbog toga astrolgija svoju pažnju usmerava ka množini onih dela, unakova, simbola i medijuma koji su neophodni čoveku kako bi postao svestan svoje situacije i kako bi se mogao vratiti u jedinstvo. Astrologija koristi množinu sila i sposobnosti koje se nalaze u čoveku kako bi on jasno video analogije i kako bi uz pomoć analogije probudio svoju svest i doživljaj spadanja u jedinstvo.Ona naglašava da « svako fizičko biće i svako biće koje može da opaža i svaka stvar jesu otisak duhovnog sveta i ponavljanje procesa koji su se zbili u svetu duha». Kretanje planeta, kruženje zodijačkih znakova upućuju na svet ideja: jer se tamo nalazi smisao kretanja i kruženja. Po- klapanja se nikako ne iscrpljuju analogijom stasa bića i kosmi- čkom situacijom. Poklapanja postoje izmedju hrane, rastinja, mineralnog sastava zemlje, ljudskog talenta, društvene situacije, istorijskog trenutka, astralne atmosfere, boje, broja, glasa, ste- pena toplote, daha. Broj poklapanja je beskrajan. Svaka stvar i biće odgovaraju drugoj stvari i biću, i to odgovara hiljadam zemaljskoh, kosmičkih, astralnih, idealnih stvari i bića. Ovo kratko razjašnjenje koje dotiče suštinu nephodno je zato kako nekome ni za trenutak ne bi palo na um pa da novu delom i srednjevekovnu horoskopiju pobrka s arhaičkom astro- logijom, a pogotovu da ih ne poistoveti. Drevna astrologija je arhaička sinteza, koja ima jednu jedinu tajnu, smisao, sadržaj i učenje: sve što postoji na svetu, svako biće, životinja, biljka, mineral, ptica, demon, insekt, element, sve je analogija planete. Bilo da se odnosi na ljudsko biće, bilo na narod, državu, bilo na dogadjaj koji se odigrao, horoskop ne pokazuje zavisnost od zvezda, odnosno od položaja zvezda ni zemnih bića, ni naroda, niti dogadjaja. Horoskop je zapravo mandala. Mandala je slika sveta u kojoj se, pak, krije i smisao bivstva. Mandala je takva zagonetna slika za koju nema razumskog razrešenja, odnosno nije pristupačna za čoveka koji živi u mate-

131

rijalnoj prirodi. Mandala je razumljiva samo za transcedentni intelekt. Obično je predstavljena s nekoliko crteža u obliku kruga: slika žive figure ili geometrijske figure, slovo, brojka, simbolična forma, slika životinje, biljke ili cveta, ruža, lotos, u Kini hrizantema, u Meksiku dalija. Mandalu vidi mistična intuicija i prilikom meditacija mistična intuicija uranja u njeno shvatanje. Zagnjuren u shvatanje mandale čovek se isključuje iz svesti kojom se koristio u materijalnoj prirodi i premešta se u svet transcedentnog smisla. Takva je mandala horoskop koji prikazuje znake zodijaka i položaj planeta. Ovaj simbol se ne može dosegnuti ljudskom svešću, ili ako i može, onda nije ništa drugo do astronomska slika nekog trenutka. Njegov pravi smisao se pokazuje samo onda ako neko postavi slike zodijaka i planeta u niz analogija.

3 Astronomska godina i sudbina Sunca heroja

Verovanje da je prirodna kosmička situacija primarna, i da nema daljeg otkrivalačkog smisla u položaju zvezda, u kruženju zodijačkih znakova i u kretanju planeta, survava se u trenutku ako neko zamisli sledeće: Astronomska godina se zvršava, odnosno počinje kada sunce dostiže svoju najnižu tačku, to jest kada je dan najkraći, na 30. stepenu sazveždja Strelac, i prelazi sazveždje Jarac (21. decembar). Sunce se sada postepeno penje, dani su sve duži. Postoji vreme kada će uzdizanje postajati ubrzano, kada Sunce bude stupilo u sazveždje Ovan, odnosno na početku proleća (21. mart). Sunce dostiže najvišu tačku na kraju blizanaca i u raku ponovo počinje da opada (21. jun). Opadanje se ubrzava u Vagi, odnosno kad nastupi jesen (21. septembar). Na taj način stiže opet na 30. stepen Strelca (Kentaur), i onda se opet uzdiže. Tako se smenjuju zima, proleće, leto i jesen.

132

Kruženje godišnjih doba drevna mitologija dovodi u vezu sa sudbinom bogočoveka. On se radja u Jarcu, u onom trenutku kada Sunce počinje da se uzdiže, doživljava apoteozu u doba ubrzanog uzdizanja, u proleće; medjutim, zadobija smrtnu ranu od duha tame i počinje da pada kada dani počinju da kraćaju u Raku; tri prokleta tamna znaka, Vaga, Škorpija i Kentaur – to su tri meseca koja bogočovek provodi u grobu, u tami, da bi se u Jarcu ponovo rodio i ponovo se uzdigao. U novom dobu postao je običaj da se mit bogočoveka smatra drugostepenim i da se tumači kao ilustracija kosmičkih promena godišnjih doba. Sada nije reč o tome da li putanje zvezda slede sudbinu bogočoveka, ili je mit o bogočoveku samo lep niz slika koje čine očiglednim uzdizanje i opadanje Sunca. Nije reč o tome, s jedne strane, zato što sudbina Sunca-heroja nije poredjenje primenjeno na astronomske pojave, nego mit, to jest praslika, i kod drevnih naroda ovako poredjenje-razmišljanje, «kao da je», bilo je sasvim nepoznato i strano. Ali nije reč o tome, s druge strane, ni zbog toga, što ovde nije reč o primarnim ili sekundarnim astronomskim ili mitološkim pojavama, nego o astrologiji. O tome je inače bilo reči i ispostavilo se da je istorijski sudbina bogočoveka neuporedivo starija i u suštini neuporedivo važnija. Na ovom mestu je dovoljno ako se čovek opet uputi na analogiju i ako kaže da postoji uzajamna veza izmedju kruženja godišnjih doba, putovanje Sunca i ljudske sudbine. Drugi je čovek onaj koji se rodi u vreme koje mit naziva tri tamna meseca (21. septembar – 21. decembar), i drugi je čovek onaj koji se rodi u vreme ubrzanog razdanjivanja (21. mart – 21. jun). Zašto? Ne zbog astralne determinacije, nego zbog toga što svaki živi čovek mora da sledi sudbinu bogočoveka, s takvom bezrezervnošću, s takvom prirodnošću koja se razume po sebi, kao što se moraju slediti promene godišnjih doba: slediti, proživljavati, podnositi i propatiti. Svaki čovek se na drugoj

133

tački, u drugom odnosu uključuje u astronosmku godinu, odnosno u sudbinu bogočoveka i otuda je uvek drugačiji način, priroda, stepen i dubina patnje. Pretpostavka ljudskog bivstva je da ono mora da propati fizičku promenu godišnjih doba; ali je isto takav uslov da mora podneti i sudbinu Sunca-heroja. Izmedju fizičkog kosmosai mitskog sveta postoji analogija, i to čovek, ako i ne iskusi u sebi samom, jer mu je budnost suviše degradirana, mora da iskusi u prirodi. Tokom godine Sunca ima dvanaest stanica, kroz te stanice mora da prodje dok ne predje put od rodjenja do smrti, odnosnodo ponovnog radjanja. Četiri velike stanice jesu: Jarac – radjanje, Ovan - apoteoza, Rak – ranjavanje, Vaga – sunovrat, Druge četiri stanice su: Vodolija, Bik, Lav i Škorpija. Ovo znaci koje astrologija naziva čvrstim. U ovim znacima Sunce učvršćuje svoju poziciju: U Vodoliji uzdizanje, u Biku svetlost, u Lavu pad, u Škorpiji tama. Treće četiri velike stanice su znak promena: u Ribama se pretvara u svetlost, u Blizancima od pobednika u pobedjenog, u Devici od svetlosti u tamu, u Kentauru od mrtvog ponovo u živog.

4 Neposredno značenje planeta

Smisao zodijačkih znakova je stalan, jer je velika fizička vasiona i tome odgovarajući kosmički dogadjaj: sudbina boga Sunca je tako data, nepromenljiva stvarnost u kojoj se radja svako biće i stvar. Promenljivi elementi asreologije su planete, i to sedam planeta: Sunce, Mesec, Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn. Novootkrivenim planetama, Uranu i

134

Neptunu samo moderna astrologija pridaje značaj, i celim obimom su pod znakom pitanja. Dovoljno je ako čovek ovaj put uzme samo nekoliko analogija. Saturn je ono stanje duše kada je ona, survana iz svoje drevne potpunosti i duhovne situacije, zatrpana ležala u tamnom zaboravu materije. Jupiter odgovara prvom stanju duše kada se ona budi: velikom patrijarhalnom spokojstvu, vedreom miru. Mars odgovara bitkama, ratovima, sukobima, razdoru individualnog Ja: strasnom i bespoštednom jurcanju za vlašću, imanjem, slavom. Saturn je drevno doba, Jupiter zlatno, Mars gvozdeno. Venera odgovara procvatu kulture i svetskom miru: bratstvu čovečanstva i produhovljenju materijalne stvarnosti. Merkur odgovara slavi nebeske inteligencije, konačnom trijumfu duhovnog čoveka, da razreši posrednički zadatak koji se nalazi izmedju čoveka kao materije i duha. Mesec odgovara tome da ljudski duh u svom pretposlednjem stanju još uvek ne ume da bude potuno samostalan, samo je ogledalo, samo je primalac prasvetlosti. Sunce odgovara onom konačnom stanju kada se čovek vraća u svetlost. Drugo poklapanje: saturnovsko razdoblje na zemlji je doba kamena, neplodnosti, beživotnosti, geološko pradoba; jupitersko razdoblje je doba pojave prvih živih bića; marsovsko razdoblje je doba džinovskih životinja, krvožednih gmazova; razdoblje Venere je pojava sisara; Merkur donosi ljudsku inteligenciju. Opet drugačije poklapanje: Sunce u drevnoj svetlosti je poistovećenje sa svetlošću duše; Mesec je odvajanje od svetlosti; u znaku Merkura duša se radja kao čovek, kao smisaono biće na zemlji; Venera je kada se u čoveku budi želja i strast da se vrati u veliko Jedinstvo, zato je Venera znak ujedinjenja, ljubavi, prijateljstva, zajednice; Mars nosi bitke sudbine, čovek mora da istraje zbog duha koji je u njemu i mora da ga ostvari; u razdoblju Jupitera čovek se pomiri i smiri:

135

otvaraju se velike i duboke perspektive – to je doba braka, zasnivanja porodice, vaspitavanja dece; u razdoblju Ssaturna čovek sazreva za mudrost – to je doba vedre starosti, tihog, osamljenog i bestrasnog spokoja, kada čovek shvata konačne stvari. Ovoliko je dovoljno o analogijama, jer se iz ovoga dobro vidi o čemu je reč. Astrološke slike se ne mogu iscrpsti ljudskim razumom, samo se manje-više mogu uhvatiti poklapanja na dnu kojih se nalaze neposredna značenja, drugim rečima: ideje. Prilikom prvog stvaranja duša je neposredno videla ove ideje; posle drugog stvaranja, odnosno posle tonjenja u materiju, posle budjenja iz tame duša samo magloviti sluti ideje i tek u rečima izuzetnog čoveka, sakralnog subjekta otkriva ih ponovo. Za vreme drugog stvaranja duša je pobrkana s elementima, ali je već zaboravila imena elemenata i kakvi su oni. Survavala se niz sedam stupnjeva dok nije potonula u tamu zaborava, sada se opet mora uzdizati preko sedam stupnjeva. To je sedam stupnjeva, sedam sfera, sedam krugova sveta, sedam planeta. Tako se uspinje duša, teško, zastajući, kao što Platon kaže: svaka duša je povezana s jednom od večnih zvezda. Teške sile Saturna je obaraju, Jupiterove sile je mame da stane, Mars- ove sile je prisiljavaju na strasna preterivanja, na postizanje se- bičnih interesa, Merkurove sile je često zavode na pogrešan put, sile Meseca je poplavljuju opsenom. Ali opet: Saturnove sile pružaju promišljenost, oštrovidost, neumorni istrajnost i nesa- lomljivu izdržljivost; Jupiterove sile nadmoć, humor, strpljenje; Marsove sile vatru, oduševljenje, energičnost; Venerine sile poverenje, zdravlje, drugove; Merkurove sile um, orijentaciju, okretnost; sile Meseca donose dobar telesni sklop, dobre nerve, snažnu maštu. Analogije se ne zaustavljaju na tome da dovedu u odnos svemir i čoveka. Saturnovoj ideji odgovara starost, kamen, tamna boja, usamljenost, perspektiva, strogost,

136

strpljenje, rad; Jupiterovoj ideji odgovara vlaga, muževno doba, plava boja, porodica, zajednica, konverzacija, državnički život, podučavanje i učenje; Saturnu istovremeno odgovaraju od društvenih slojeva rob, radnik, rudar, zemljoradnik, od umetnika graditelj i vajar, jer rade s kamenom i zemljom, od ljudi duha asketa, filozof i mističar, jer su oni usamljeni ljudi. Veneri od društvenih staleža odgovara trgovac, od umetnika slikar, od zanata svi koji se bave ukrašavanjem, bojama: bašto- van, frizer, ženski krojač, draguljar, zlatar, kao što Merkuru od umetnika odgovara pisac, besednik, glumac, od zanimanja bankar, novinar, advokat, a Jupiteru odgovara činovnik, sudija, učitelj, sveštenik. Kad u jednoj državi na tron stupi jupitrski vladar, on zrači jupiterske snage, tihi humor, blagotvornu nadmoć, pravdo- ljubivost, poštenje, porodični kult, čistotu javnog života. Kad na tron stupi vladar saturnovskog obeležja, tvrdičluk zagospodarti državom, tvrda sebičnost, ćutljivost, ljudi su bez odvažnosti, širi se beda i sve visoke položaje zauzimaju bezdušni starci. Kad na tron stupi vladalac marsovskog obeležja, narod postaje borben, reč imaju vojnici, nastaće ratne zbrke, izbiće unutrašnje pobune, na dnevnom redu su ispadi i nasilja, zanemaren je bračni život i namnože se uličarke. Naravno, sve je ovo daleko iznad onoga što današnja horoskopija uči; to je primena poklapanja velikih kosmičkih analogija.

5 Konstelacija

Čak i bez i jednog jedinog koraka ka izlaganju potpunog sistema drevne astrologije, ipak treba pokušati da se razume ono što čini primenljivim astrološke slike. Reč je o onome što se naziva astrološkom konstelacijom, odnosno položajem zvezda, odnosno medjusobnim odnosom. Ova konstelacija, koja se lako može ocrtati na osnovu veoma

137

jednostavnog računa, kao mandala, čuva u obliku zagonetke jedan trenutak života sveta. Planete nisu elementi, nego elemen- tarni simboli ideja; zodijački znaci, pak, jesu ona kosmička mesta preko kojih prelaze ovi elementi i u svakom znaku imaju drugo značenje. To je jedan deo konstelacije. Drugi deo se bavi odnosom planeta u odredjenoj tački sveta. Ovaj odnos izražava horoskop. Slika ima tri rešenja: prvo je fotografija – slika sekunde; drugo je crtež – odnosno slika, slika trenutka; treće je horoskop, apsolutna slika situacije sveta. Sekunda pliva na površini sveta, beznačajna je, puka spoljašnjost, lažna je, čulna i poput opsene; fotografija nikada ne pruža lice, jedini lice sekunde. Trenutak je višeg reda; trenutak hvata celinu života proživljenog u materijalnoj prirodi i pokazuje i izvan njega; zato umetnički crtež ili slika daju lice u dubini pravednosti. Treća sika je horoskop koji otkriva situaciju sveta – lice u trans- cedentnim odnosima, u vezi s idejama. Fotografija kao sekunda nema analogije: ona je individualno Ja samo po sebi, bez pokla- panja, sama, bez metafizike, kao slika bez smisla. U slici se otvara niz analogija; u trenutku stupaju u medjusobni odnos materija i duša i duh, vidljivi svet i svet smisla. Horoskop izra- žava ukupne analogije: ideja, elemenata, materije, duše, linije sudbine, inteligencije, ćudi, sposobnosti. Zbog toga horoskop izražava situaciju sveta u celokupnoj dubini i veličini. Zbog toga je horoskop mandala: zagonetka sveta, čita slika, apsolutni smisao. Nema potrebe da čovek ovde podrobno raspravlja odnose od šezdeset stepeni, devedeset stepeni, sto osamdeset stepeni. Postoje priručnici koji to obavljaju, katkada s potpuno ispravnim osećajem, ne s mehaničkim, scijentičko-determinan- tnim tumačenjem. Naravno, nije reč o onim novijim tumačenji- ma kjoja se iscrpljuju u opisima «dobrih» ili «loših» veza – ovakva astrologija je puko bajanje, samo sujeverno zvezdočat-

138

stvo. Horoskop je daleko iznad dobrog i lošeg: iznad prijatnog života, sreće, dobrobiti, slave, ono o čemu govori večita je sudbina i večito lice čoveka – jedino, neponovljivo, nedeljivo i neizbrisivo biće.

6 Analogija i magija

Ko je samo jednom uzeo u ruke astrološku knjigu i samo letimično zavirio u nju, sa čudjenjem je morao da vidi dug niz poklapanja planeta, u kakvom je odnosu planeta s brojem, s metalima, s delom dana, s geometrijskom crtežom, s brojem, s jednim danom u sedmici, s materijom tkanine, s dragim kamenom, s odredjenom životinjom, s odredjenim mestom i okolinom. Čudio se tome i smatrao to za praznovericu, jer nije razumevao šta je smisao ovih analogija. Razume se, objašnjenje analogija tek u najredjim slučajevima znaju astrolozi novog doba, i zato je neophodno da čovek i na ovoj tački otkrije analogije. U arhaičkom drevnom dobu poziv jednog dela sveštenstva bio je da održava vezu s Ocima. Mesto prebivanja Oca – u Indiji pitri, u Iranu fravaši, u Kini Preci – jeste astralni krug sveta: mesto gde dospeva i duša koja se odselila. Iz ovog kruga duhova umrlih i Oci mogu se prizvati uz odredjene obrede i s njima se mogu održavati veze. Oci se mogu moliti za odredjenu delatnost, bilo za proricanje, bilo za davanje saveta, bilo za učenje, bilo za lečenje, bilo za druge ciljeve, medjutim, ova molba ima svoja pravila, nečuveno strog ritualni postupak. Ovaj postupak počiva na analogiji. Sveštenik koji želi da prizove duh Očeva ili bilo koga od umrlih najpre mora da izabere mesto i vreme. Ako je mesto pogodno da bi se obred izveo u sredu, a i okolina to naglašava, mora se znati da je sreda u znaku Merkura. Merkur voli ili rane ili pozne sate, oko izlaska sunca ili kasno popodne.

139

Merkurova boja je žuta, materijal tkanine sasvim lako platno, metal živa. Sveštenik se mora odenuti u merkurovsku odeću i na prst staviti prsten u kojem blista merkurovski kamen, hrizolit ili hrizofraz, mora da nosi ukras od pera merkurovske ptice i mora da stoji na tepihu izradjenom od kože merkurovske životinje. Drugu tkaninu, metal, dragi kamen, cvet, životinjsku kožu treba da izabere u nedelju u dan Sunca, drugu u ponedeljak, na dan Meseca. Kakva je uzajamna veza izmedju ovih boja, dana, mesta, metala, dragog kamenja, to zna samo onaj ko ume da odgovori na pitanje šta znači analogija. «U korenu svemira nalazi se analogija, skrivena, tajanstvena uzajamna veza izmedju stvari. Analogija je i osnova magije.» Opat Konstant je pokušao u prošlom veku da na osnovu spomenika baštine prizove Apolonija iz Tijane. Spoljašnosti i tok ovog magijskog prizivanja podrobno je opisao, s kakvom brižljivošću je morao da odabere mesto, odeću za obred, kožu životinje, venac od cveća, nakit – prema zakonima poklapanja dan, deo dana, sat, metal. U medjuvremenu ne može dovoljno da istakne koliko u magijskom obredu i najmanja greška može biti sudbonosna za vršioca obreda, jer prizvano astralno biće raspolaže tolikom moći koja više stotina puta prevazilazi snagu čoveka koji živi u materijalnoj prirodi. Magijska delatnost, mada je primenio sve propise drevnog doba, čak je i ovako imala gotovo uništavajuće dejstvo. Ovaj primer je dovoljan da bi čovek razumeo: u astrološkim knjigama označena analogija izmedju metala, cvetova, tkanina, boja, dana, brojeva nije igra, još manje praznoverica. Za arhaičkog čoveka astrologija nije bila samo horoskopija, nego i magijska praksa. I ovom praksom je upravljala analogija, baš kao i vizijama budućnosti, proračunavanjem dogadjaja, iščitavanjem ljudskim karaktera i talenata, kao i razumevanjem istorijskih dogadjaja.

140

III Blizanci

1 Teorija brojeva

Mit priča da je čovečanstvo na samom početku drevnog doba živelo u srećnom zadovoljstvu; ali u potpunom neznanju. U ovoj sreći ono nije bilo drugo do najlepša životinja

141

na zemlji. A kćeri čovekove su bile tako lepe da su ih poželeli čak i andjeli. Nekolicina je i popustila strasti koja je u njima buknula i spustila se na zemlju. Ovi andjeli su onda naučili ljude znanju bogova, da svojim rukama izradjuju alatkei da grade kuće, da veštački seju žitarice, koje su divlje radjale, da pripitomljavaju ivotinje; naučili su ih da koriste vatru i da razumeju putanje zvezda. Ali ni jedno znanje nije bilo tako veliko kao ono o brojevima. Svi drevni narodi su zanli znanje o brojevima, teoriju brojeva ili mistiku brojeva ili metafiziku brojeva. U Peruu i Jukatanu to znanje korišćeno je isto kao i u Kini, Tibetu, Indiji, Iranu, Judeji, Egiptu. U Evropu je znanje doneo i odomaćio Pitagora; verovatno je da je njegov kasniji oblik delimično preuzeo Platon. Arhaičku formu tog znanja sačuvala je jevrejska Kabala, kao ujedno okupljenu haldejsku, vavilonsku, egipatsku baštinu.U novije doba, kada je Kurt de Gebelin odgonetnuo smisao vračanja pomoću karata kod Cigana, bio je sklon da poreko karata pomeri unazad sve do Hermesa Trismegistosa, govoreći da su karte za vračanje, kao i kineski štapići za proricanje, prva kjniga čovečanstva. Ovaj tarot, tarok u poznijem obliku, uporedjenjen s kineskim Ji-djingom, s peruanskim uslovnim pismom Kipu, sa slikovnim pismom Acteka i Maja zaista navodi na slutnju kontura arhaičke metafizike. Arhaički broj se odnosi prema broju istorijskog čove-čanstva isto kao drevni slikovni jezik prema pojmovnom ili govornom jeziku istorijskog čoveka. Iz broja istorijskog čoveka nestale su ideja, metafizika, perspektiva, ukratko: nestala je analogija. Broj je postao puka formula i apstraktna veličina. Arhaički broj ne znači samo ideju i sliku. Broj je radiks svog značenja. Ljudski um u materijalnoj prirodi samo na jednoj jedinoj tački dostiže apsolut, i ta jedna jedina tačka jeste: broj. Broj je onaj ključ kojim duhovni smisao može da otvori svaku

142

tajnu materije, i kojim materijalni smisao može da otvori i tajnu i tajnu duha. Broj je veliki posrednik, krajnja intelektualnost, ali već elementarna stvarnost koja se može zapaziti, koja povezujr vidljivi i nevidljivi svet. Broj je medijum u kojem se razrešva materija za račun duha i duh za račun materije. Broj je osnova poretka, vrednosti; broj je krajnji smisao svakog zakona; na brojevima počiva ljudska sudbina, sudbina zajednice, mišljenje, lepota, istina, blagostanje, zdravlje, znanje. Broj je onaj prost element koji se ne može svesti na nešto drugo, element u kojem čovek stupa u neposrednu vezu s bivstvom sveta. U jevrejskom jeziku iz reči broja potiče govor i knjiga i, zapravo, broj znači glas Boga: pisanje i govor nisu drugo do brojanje, i broj je Božje pismo i reč. Znanje o brojevima jeste poznavanje onog prelaza gde se opažajna i iskustvena stvarnost pretvara i preobražava u čistu duhovnu stvarnost, gde se dovr-šavaju analogije i kristalizuju se u nepromenljive večite ideje. «Brojevi nisu ideje, već značenje ideja; snaga bića nije u brojevima, nego se brojevi nalaze u silama i brojevi se ne smeju izdvajati od sila i ideja, ali se ne smeju ni brkati s njima.» Pitagora je bio poslednji čovek drevnog doba koji je to jasno znao. Kod Platona je nastupila zbrka u odnosu ideja i brojeva i sila, i zamaglila se svetlost drevnog doba. Od tada je ovo znanje konačno otišlo u zaborav, dok broj potom u novom dobu nije postao puka količina, prebrojivost, broj je izgubio svoj duhovni sadržaj. Nestalo je znanje da broj održava veze i upravlja njima koje postoje izmedju krugova bivstva, i to broj svojim božansko-duhovno-prirodnim trojnim značenjem i korenskom situacijom. Izgubilo se znanje da je osnova analogije: broj. To je broj koji Pitagora naziva harmonijom, Heraklit logosom – jer reč logos, pored ostalog izražava i medjusobni odnos dva broja, to jest: znači meru. 2 Broj je lanac koji povezuje postojeće stvari

143

Jedan kratak pogled bačen na teoriju brojeva ne govori mnogo. U arhaičkom znanju nema ništa što je brzo razumljivo i prozirno. Istinske dubine i veličina alhemije, astrologije, Ji djinga, Sankhje i svake arhaičke sinteze otkrivaju se tek posle dugog i unutrašnjeg proučavanja. I to se ne osnosi ni na jednu drevnu jedinicu toliko kako na teoriju brojeva. U prvom trenutku liči tek na zanimljivu igru. Ali ako se istorijski čovek njome podrobnije pozabavi, zbini se. Ne ume da sledi način mišljenja. Ne razume analogije. Mali broj njih stiže do ozbiljnosti metafizike. Do potpunog razumevanja valjda niko. Ekartshauzen, mislilac s kraja XVIII veka, bio je filozof novijeg doba, koji je uspostavio, naročito na osnovu retkih knjiga Kabale, drevnu teoriju brojeva prema mogućnostima. On je platonovsku misao: «svet je kopija ideja prema brojevima», razumeo i znao: «čulno iskustvo je pogrešan račun». Velika analoška formula Hermesa Trismegistosa: ono što je gore istovetno je s onim što je dole, ovako glasi u teoriji brojeva: «Ništa se dole u svetu ne može javiti u obliku a da gore nije sila.» Znak ove sile je broj. A znak je tako što je neposredni znak, jer broj označava onu silu koja povezuje oblik i silu, drugačije rečeno: povezuje ujedno svet duha i materijalnu prirodu. Broj je zakon po kojem ne samo da se očituju stvari, već: postoje. Kao što pitagorejav Filolaj piše: «Broj je vladajući lanac koji povezuje, on nije stvoren, on postoji od večnosti, on vezuje u jedno stvari na svetu. Teorija brojeva je znanje koje zakone svih materijalnih ali i svih misaonih stvari shvata i razume uz pomoć intelektualne progresije borja.» Jer zakoni prirode tačno pokrivaju progresiju broja prema dole i prema gore. Broj nije stvorio razum: broj je čista duhovna slika drevnog duhovnog bivstva. Ideje su samo otisak ove slike. Broj otkriva duhovnu stvarnost na onom stepenu kada je još: sila, stvaralačko htenje, neuhvatljiva stvaralačka misao. Ono što se

144

očituje u obliku stvari nije drugo do ova sila, ovo htenje, misao, ali u različitim stepenima progresije. Jer je sila, stvaralačka misao: Jedan. To je Jedan koji je Sve. Sve je Jedan. To je χ ε ν κ α ι π α ν (hen kai pan) i Χ ε ν π α ν τ α ε ι ν α ι (Hen panta einai). Ovo prvo Jedan, Sila ima svoje dejstvo i očitovanje. To dejstvo je: Dva. Rezultat i posledica dejstva jeste: Oblik. Oblik je Tri. U osnovi celog stvorenog sveta počiva broj tri: Sila – Jedan, Dejstvo - Dva, Oblik – Tri. Tri je osnovni broj svake fizičke i intelektualne stvarnosti. Ekarthauzen kaže sledeće: «Svet je manifestacija proste natprirodne sile.» Stvari sveta se drže zajedno onako kao što se progresija brojeva u stvarima odnosi prema prostoj sili, odnosno kao što se broj u stvarima odnosi prema Jedan. «Broj je ono sredstvo kojim intelekt razumeva uzajamnu povezanost i jedinstvo celine sveta. Broj je početak onih stvari koje čovek vidi kao predmete i dogadjaje i pojave, i budući da je početak stvari, videti ih može samo razumna duša.» «Broj je onaj medijum kojim čovek može da sazna božanska stvaralačka svojstva. Broj je ono sredstvo kojim čovek može da posmatra stvorenio svet i u tom svetu postojeće odnose u njihovoj čistoti. Broj je onaj medijum koji otkriva sile skrivene u materijalnom svetu.» Primenjujući teoriju brojeva na samu teoriju brojeva situacija je sledeća: «Jedan je sila; progresija je dejstvo; broj je posledica.»Ovako je i sam broj, kao i sve postojeće,u znaku Tri.

3 Nastanak. Dva od Jedan

Jedna analoška analiza o razmišljanju arhaičkogčoveka, koja počiva na teoriji brojeva, više će nam reći nego bilo kakva ekstenzivna dalja objašnjenja teorije brojeva. Neka zasad predmet analize bude: Dva. Istorijski čovek u broju dva vidi samo količinu i zato veruje da je dva više od jedan. Arhaički čovek, koji u broju vidi

145

i količinu kao progresiju kvaliteta i ideje, zna da je najveći broj Jedan. Dva nije dva puta toliko nego, već njegova polovina. Jedan zapravo i nije broj. Jedan je jedinstvo. Bivstvo je apsolut. Prvi broj je dva, to je prva količina – prva pojava množine. Jedan je Forma, Dva je Materija. Zbog toga je Dva brojka zla, suprotnosti. Prema Pitagori jedan je Apolon, dva je Razdor. Dvojka je Binarius, broj zmije, Zla. Dvojka je broj znanja, veštačkog i namernog razdvajanja, suprotstavljanja. Prema Pitagori, dba nije ništa drugo do zamućivanje Jedan; kao što iz prvog lomljenja i zamagljenja bezbojne blistave svetlosti nastaje prva boja: bela – što nije ništa drugo do mutna svetlost, tako iz blistavog Jedan, kad se prelomi, nastaje Dva. Ako se Jedan prelomi, udvoji se. Dva nije dva jedan, nego dve polovine – ali dve polovine nikada ponovo ne mogu biti Jedan i ne mogu postati ponovo jednost. Treba da usledi velika misterija da bi se Jednost uspostavila na novom stepenu. Ova misterija, medjutim, vodi izvan dva. To je: Tri. Nastanak dva se na sledeći način može zamisliti: jedan je potpunost, celina – geometrijska analogija za Jedan je Tačka koja je istovremeno krug i kugla. Zbog toga niko nikada nije mogao vasionu drugačije predočiti geometrijskim shvata- njem nego tom jednom analogijom: tačka koja krug i kugla. Svemir je manifestacija i kopija Boga stvoritelja: njegova analogija. Zbog toga je i svet to Jedan, koji je Stvoritelj; zato su tačka i krug i kugla. Jedan u Jednom. Prva promena kroz koju prolaze krug i kugla i tačka jeste izobličenje. Izobličuju se isto kao što se lomi bezbojna svetlost i nastaje prvo zamućivanje, bela boja. Rezultat deformacije jeste stešnjavanje kruga i kugle, a time se centar udvojio.To je elipsa, odnosno jaje. A elipsa nema jedan centar, nego dva fokusa. To je onaj trenutak kada se krug, deformisan u svom jedinom centru, udvaja u dva fokusa. To je nastanak dva. Dve žiže elipse se zato nazivaju fokusima jer je centar kruga

146

uravnotežen, miran, tačke večite svetlosti; kada se ova Jedna tačka udvoji, u dve tačke se smesta javlja strasna želja za ponovo uspostavljanje savršenstva, za uspostavljenje Jednosti i od te strasne želje planu obe tačke. Zbog toga su ove žiže fokusi, užarene tačke. Jedno ipak ne mogu postati, zalud gore jedna za drugom. Da bi opet mogle naći u zajednici, u Jednom, premalo je plamen dve tačke. Neophodan je i sjedinitelj. A to je već opet misterija Tri. Prema drevnoj baštini Binarius je i zbog toga broj zla i zmije, što je zmija simbol bića koje je izgubilo svoj centar, i kada se zmija ugrize za rep, ona traži centar. Medjutim, ono što ona nalazi i što zatvara, to nije centar, nego praznina. To je simbol Ja. I zmija zapravo nikada i ne ume da uhvati centar, jer kada se ugrize za rep, ona sama nikada ne može da stupi u centar, uvek ostaje samo na površini kruga. To je periferija. I to je opet simbol Ja. Postoji samo jedan centar i to je: Jedan. Centar svakog bića je: Jedan. Ja svakog bića je: Bog. Zbog toga je uzaludan pokušaj traganja za centrom posle odvajanja od Jedan, pogotovo pokušaj stvaranja centra: nastaje samo neuhvatljiva praznina i periferija. Ali medjusobno praznina i periferija imaju isti odnos kao dva fokusa: oboje žele da postanu jedno i ne mogu. Da bi se dva opet ujedinilo i susrelo nije dovoljna snaga periferije i praznine – mora da dodje nešto novo kako bi se dva ujedinilo. I to je opet misterija Tri.

4 Sakralna igra loptom, par, suprotnost,dual,dva pola

Kabala kaže da suše na zemaljski put upućuju u paru, svako ima svog para s kojim mora da proživi sudbinu fokusa u materijalnoj prirodi, mora da gori, da plamti u strasti sjedinjenja i u žedji žudnje da postane jedno. Ovaj raspolućeni život koji traži sjedinjenje simbolizuje maksikanska sakralna igra loptom.

147

Igru loptom igraju dva igrača. Obojica stoje u krugu, zabranjen je izlazak izvan kruga, i dva kruga se medjusobno dodiruju samo u jednoj tački obima. Igrači trče po krugu, napred-nazad, iz centra i nazad, i bacaju iz jednog kruga u drugi loptu ukrašenu perima. Ova lopta je kao reč bačena iz jedne duše drugoj, kao strast koja želi da ih poveže, kao žudnja. Ali je samo poruka iz drugog kruga. Dva kruga su zapravo uvećan oblik dva fokusa: dvofokusnost bez centralnog fokusa, što je odnos muškarca i žene, bez bilo kakve nade za susret. Lopta leti iz jednog fokusa u drugi, bude vraćena, uhvaćena, ponovo vra- ćena. Nema susreta. Iz kruga se ne sme istupiti. Ne može se istupiti. Svaki krug je kao onaj što ga čini zmija kada zagrize rep: tačka i površina. Jer pojedini krugovi nisu Jedan, nego je svaki Dva. Niti se čovek može susresti sa samim sobom, niti muškarac sa ženom, niti jedan fokus sa drugim. Jedino što mogu da čine jeste da jedno drugom šalju poruke. Kao što jedno drugom bacaju loptu s perima. Dobro znaju da su zapravo dvoje i negde jedno i negda su jedno bili i jedno će biti, tako jedno kao što je lopta koju dobacuju, lopta s perima: istovetna sa pernatom zmijom, što i nije ništa drugo do produhovljena mate-rija. Jer je zmija simbol materije, perje simbol duše – zbog toga je ptica simbol duše i analogija duše, i meksikanska odeća od perja, ukrasi na glavi od perja bili su ukras sveštenika i devojaka umrlih, svih onih koji su u dubljoj vezi s dušom nego ostali. Par nije jedino očitovanje dva. Dva je suprotnost, dva je izvorno i kopija, dva su dva blizamca, dve vrste, dvojstvo, jedno i drugo, punkt i kontrapunkt, dual, dva pola. Od svakog dvojnog očitovanja par je najbliži jednom. «Par se u isto doba izlegao iz istog jajeta: on je dva deteta od Jedan, Jedan iz kojeg sukljaju dva plamena jezika.» Hindu baština to naziva Puruša i Prakriti, kineska baština Jang i Jin. To je Šiva i Šakti. U Egiptu Oziris i Ra: «Oziris je sišao u Tatu i susreo se s

148

Raovom dušom; dva boga su se zagrila i u tom trenutku su se rodili blizanci.» Ali su isto takvi blizanci Izida i Neftis, dvojna Maati, blizanački vid majke sveta. U hermetičkoj baštini Sunce je simbol inteligencije i blizanac Sunca je Mesec, Mesec je ono odredjeno drugo Sunce. U Peruu se susreću dva zemi, isto onako kao u sakralnoj igrri u Meksiku, i ova je igra dramski ples. Parne igre su svuda susreti Sunca i Meseca kao nebeskih blizanaca, njihova napetost i suprornost i harmonija i izjednačenje i svuda su udvajanje jedan.

5 Ahura Mazda i Ahriman

U Iranu je Zurvan rodila blizance. Zurvan je u hindu baštini Varuna i kod Grka Uran. Blizanci: Ahura Mazda, svetlost i Ahriman, tama. Na početku stvori Bog nebo i zemlju. U ovim blizancima nalazi se dva sa svakom svojom suprotnošću, napetošću, parnošću, dupliranošću, sa svakom svojom teškoćom i sumnjom. U jemi, u blizancu, potpuno dolazi do izražaja da je dva dve polovine od Jedan, Kao Šiva i Šakti, Jang i Jin, Sunce i Mesec, Oziris i Ra. Jer ono što je od početka večnosti bilo, jeste i biće, to je samo Jedan. Ono što nije jedan, samo je kopija ovoga Jedan. U iranskoj baštini maetha je onaj jednostavni. Jednostavni je nebeska praslika, večni. Ono što je rodjeno i živi, već je duplo: već je dva, već je slika i biće, već je obrazac i oblik. A to je osnova svake analo- gije. Analogija znači da zemaljsko biće i stvar i pojava odgovaraju nebesko-duhovnostima. Poklapanje se naziva analogija. Kod Grka je ideja praslika, izvorna, obrazac ε ι δ ο λ ο ν (eidolon) je kopija, oblik, potomak. Odnos ideje i eidolona u analogiji jeste poklapanje izmedju jedne i druge pojave. Svaka forma ima ezoterični duplikat, i svako biće ima ezoterični dual – to je ono što se u Egiptu nazivalo ka. Ka

149

je eliptična dual-duša; njegov hijeroglif je dve podignute ruke. To je ono o čemu govori Kabala kada kaže da se duše u paru šalju na zemlju, i to je ono što pojedine baštine nazivaju astralnim telom, to je u hindu baštini sukšama šarira, suptilno telo duha, to je ono što su primitivni narodi sačuvali i zakržljaloj formi kao oblik zamagljenog visokog znanja : u totemu. Zakon dva se javlja u analogji, jer čovek, kada vidi poklapanje, otkriva da je jedno ideja, drugo eidolon, praslika i duplikat. Ovo dvoje se otelotvorilo u peruanskom zemi, u ira-nskom jema, u hindu ašvini, u grčkim Dioskurima, u rimljan-skim gemini. Svaka reč znači blizanci. Blizanci su i suprotnost, u par, i polovina, jedan je dual drugoga, jedan je ideja drugoga, i ako je jedan ideja, drugi je eidolon, ako je drugi ideja, prvi je eidolon, iskonsko i kopija, praslika i duplikat, neprekidno pre-skače iz jednog u drugo i obrnuto, kao u meksikanskoj sak-ralnoj igri loptom s perima. Kao što je muškarcu žena jednom majka, jednom kćerka; ženi je muškarac jednom otac, jednom sin. To je dvojnost i dvosmislenost i dvogubnost svakog ze-maljskog odnosa; zagonetno dupliranje čiji je smisao, medju-tim, da biće nije postalo dva puta toliko snažno, nego je samo upola tako snažno, jer se ne može dovoljno naglasiti da dva nije više, nego manje od jedan, i dva je broj razdora – zato su parne sakralne borbe, gladijatorske igre – dva nije ništa drugo do pomućeno jedan, nečist broj, broj raspada, sna, nedo-puštene aktivnosti, broj koji se samovoljno odvaja i istupa iz jedan. Iranska braća blizanci, Ahura Mazda i Ahriman, znače dvojno svojstvo sveta. Svako bažanstvo raspolaže velikom duhovnom vojskom – legijom. Pomoćni duhovi Ahure Mazde su daene, duhovi Ahrimana su drugovi. Svakoj daeni odgovara drug, kao njegov blizanac. Kao što u svakom čoveku živi daena i drugovi kao prijatelji, braća, muževi supruge, deca. Život neprekidno damara izmedju dva pola, i čas jedan, čas

150

drugi – ji jang ji jin – kaže Kinez: jedna zraka svetlosti, jedno zagnjurivanje u tamu. Jedno blistanje, jedno zatamnjenje. Jedan blesak, jedno gašenje. Jedno da – jedno ne. Jedno pozitivno – jedno negativno; jedan dan – jedna noć; jedna zima – jedno leto; jedno privlačenje – jedno odbijanje. U drevnom Jedan, u krugu koji iam jedan centar, u jednom centru boravila je ukupnost sila kao sopstvena punoća. Kada se krug od Jedan deformisao u elipsu, Jedan se pretvorio u Dva, od jednog centra su nastala dva fokusa. Sila se razdvojila, jedna je postala magnetska, druga električna. Magnetska privlači, vuče, jin, ženska tamna, topla, Šakti, Izida; električna je aktivna, napadačka, jang, svetlost, hladna, muška, Šiva. Oziris. Tako izmedju tople tame i hladne svetlosti lebdi bivstvo: ji jang ji jin – jedno da, jedno ne, Oziris – Izida, Ahura Mazda – Ahriman, daena – drug. Zato je bivstvo kao blizanci, kao Janus, s dva lica, kao dvoglava sekira. Teza i antiteza, pravriti – nivriti, širenje – skupljanje, sarga – apavarga, izdisanje – udisanje, evolucija – involucija, integracija – dezintegracija, formacija – disolucija.

6 Eliptičko bivstvo

Dva je prva progresija Jedan, i otuda prvi broj. Jedan je ceo broj, dva je prvi razlomak, jer dva nije dva puta jedan, nego polovina od jedan. Ali da dve polovine zaista budu dve polovine, odnosno jedan par, i da dva opet postane jedan, nemoguće je: jedan i drugi iz dva zapravo su manji nego polo- vina od Jedan. Pravi razlomak. Takav razlomak koji nikada više ne može biti ceo. To je negativna strana dva. Medjutim, dva ima i pozitivne strane. Kada zmija ugrize rep i pokuša da sama sobom stvori centar, zapravo postiže celinu: to je, pak, lažni i Anti-Jedan. Ne celina, već njen privid. Eidolon, a ne ideja. To je dvojnost površine i njome

151

zatvorene praznine. To je slika simbola čovekovog Ja: površinom zatvoren lažni centar. Pozitivna strana i pozitivna delatnost dva jeste kada probije ovu lažnu površinu i razveže i oslobodi ovu lažnu tačku. Simbol zmije koja grize rep jeste simbol zatvorenog života, jer u zatvorenom životu počiva Ja površinom zatvoreno u prazninu.A aktivitet dva da se zatvoreni život otvori i rastvori, i da se uspostave stotine veza u životu, da krene klatno izmedju Ja i Ja, kao u igrama zemi u Peruu, borbama gladijatora i Rimu, u parnim plesovima u meksikanskim sakralnim igrama loptom. Delatnost jema, dioskura, blizanaca, oslobadja zatvoreno Ja i otvara zatvoreni život. Jar je Ja lažna tačka koja ne gori: da bi neko živeo, mora da gori, mora da bude fokus, mora da se upali i mora da pali. Mora da proživi bivstvo žiže kako bi zatim opet postao centar, odnosno kako bi se opet mogao utopiti u Jedan. Ahuri Mazdi i Ahrimanu, prablizan-cima, ovo je drugo značenje koje je potpuno iste vrednosti s prethodnim. Drugo je značenje, jer dva jeste dva i ima dva značenja: dve strane, dva smisla dvostruku delatnost. Dvostrukost blizanaca je ovde oslobodjenje. I to pripada razumevanju meksikanske igre loptom. Čovek istupa iz svoje zatvorenosti u jednu tačku i dolazi u vezu sa svojim eliptičnim dualom, pali i pali se, i plamen, jer perje znači plamen, preleće i skače iz jedne žiže u drugu: ji jang – ji jin; jedan muškarac, jedna žena; jedno levo, jedno desno; jedno svetlo, jedno tamno; jedno toplo, jedno hladno. Muško Ja treba da se zapali od ženskog Ja, i žensko Ja od muškog Ja, jer ako ostane zatvoreno, nikada neće stupiti u odnos s dva, neće izgoreti i nikada neće postati Jedan: večito će ostati tačka i površina, večito će ostati dva. Dva samo preko dva može opet biti celina: simbol Kastora i Poluksa, prijateljstva, blizanaca; to je tajna polarizovanog života, njegova prinuda i zadatak, zatvoreno Ja

152

mora postati pol i mora se zapaliti.To je značenje svadbe: samo dvoje zajedno, udvojeni mogu postići Jedan koji već nema dva pola, većjedan centar. Kineska i Hindu askeza, sufi i meksikanska, tibetanska i peruanska budno i jasno primenjuju ovu polarizaciju ukoliko samo sebe stalno postavljaju za ugao, pol, žižu, fokus, suprotnost, kako bi dosegle stanje apsolutnog Jedan vu-vei, Tao, stanje oslobodjeno pola, oslobodjeno suprotnosti. Dva je simbol otvorenog i rastvorenog života i kada je drevni kralj ili prvosveštenik, zemlju ili narod preporučio Bogu, narod je polarizovao s Bogom: Bog je nebeski par naroda, gornji fokus. Božanska vatra pali narod, kao što vatra muškarca pali ženu, vatra prijatelja prijatelja. Tako narod postaje Božji narod: Božji par, Božja zaručnica. Tako narod postaje eidolon božanske ideje: kopija izvorne praslike. Tako narod postaje eliptični dual Boga – njegov blizanac. Jer je dva ono što lomi površinu povučenu oko lažnog centra. Prsten je simbol ove puke površine s lažnom tačkom, odnosno bez centra, prsten je analogija zmije koja grize svoj rep. Burma nije ništa drugo do dati centar ljudskom Ja, koji je do razmene burmi bio bez centra, puka površina, i tako ga učiniti fokusom i upaliti: ljudsko Ja učiniti eliptičnim dualom. Centar žene je postao muškarac i centar muškarca žena, kao što je kod blizanaca Kastorov centar Poluks i Poluksov centar Kastor. Sve ono što spada u krug dva, ima dvojno značenje i sve što je dva, odnosi se na oba čovekova života; zbog toga sve ono što je dva i sve što se odnosi na dva života, ima večito

obeležje. Zbog toga je dvopolnost simbol večnosti, kao što su slike večnog života dvosekla sekira i dvosekla sablja i Janus s dva života zemnog života i života na drugom svetu, života i bivstva, vremena i večnosti.

153

IV Tri kaste i četiri godišnja doba

1 Tri. Egipatska velika Devetka

154

Prvi broj je dva, prva progresija Jedinice. U odnosu na Jedan dva je deficit, jer nije drugo do prepolovljena jedinica. To je ilegitiman broj. Broj zla, jer je zlu Jedinica strana i nepodnošljiva. A dva se nikada ne može vratit u Jedan i ne može opet postati jedinica. Da bi se razrešila suprotnost i napetost, dvoumica i dvojstvo i protivljenje koji se nalaze u dva, ono ne treba da se vrati u Jedinicu, nego treba da stupi u novu progresiju Jedan. Ta nova progresija jeste: tri. Tri je teza, antiteza i sinteza. Otac, majka i dete. Oziris, Izida i Horus. Tri izražava hindu sveti slog: A U i M, prvo, srednje i poslednje slovo azbuke, život, protivrečnost i izjednačenje; da, ne i uzajamni odnos. Jedan je sila, dva je materija, tri je broj vremena. Raspolućena dva razlomka i polovina dela ponovo se sreću u tri, u novoj jedinici, izjedna-čeni. Tri je razrešavanje polarne napetosti. Tri je broj zajednice, gde se raspolućena bića ponovo susreću i mogu postati celina. Postoje baštine koje su izgradjene na Jedan; takva je u prvom redu hindu baština, pre svega Veda. Postoje baštine koje su izgradjene na dva, takvi su Meksiko i Iran. Na tri je izgradjena egipatska baština. Egipatska baština nije drugo do oživljavanje i razvijanje sila koje se nalaze u tri. Temelj ljudskog života u Egiptu bio je tri: čovek nije drugo do tri puta tri. Prvo je kat, materijalno telo. Drugo je ka – to je dva, astralni dual, onaj koji posle smrti napušta svoje telo, ali se uvek vraća u telo. Zemaljsko ka ujesen napušta zemlju, u proleće se ponovo pojavljuje i vaskrsava zemlju. Trojci u čoveku odgovara: ba. Ba je pernata duša, biće koje leti i peva, ptišja duša koja pripada telu. To je prva trojka. Druga trojka: ab, kaibit i ren. Ab je srce. U njemu čovek nosi sudbinu, tu se bore dobro i zlo. Srce se na drugom svetu stavlja na vagu, u drugi tas se ubacuje perce. Pero je analogija duše, kao u Meksiku. Ako je srce čisto, lako je kao pero. Na drugom svetu četrdeset i dve sudije posmatraju vagu.

155

Najduže ime Boga, prema Kabali, sastoji se od četrdeset i dva slova. Četrdeset i dva dana čita lama na Tibetu Bardo Todol pored čoveka koji je preminuo. Ččetrdeset i dve stepenice vode u Meksiku do najsvetije crkve Sunca. Tarot se igra sa četrdeset i dve karte – tarot, velika tajna hermetičke baštine. Kaibit je senka. Ne samo senka tela, nego i tamno ostavljeni deo u duši koja ne prožima Ozirisovo svetlo, budnost; to je nesvesno koje je čovek doneo iz tame zaborava materije, ali ga nije prosvetlio tokom života. Kaibit se ne odvaja od čoveka; prati ga i na drugi svet i ostaje mu senka, tama, nesvesno, magla, omama. Ren je ime. Ime nije samo to što se neko zove Sebastijan ili Hristofor. Ime je učešće u logosu. Bezimeni čovek je kao kad nekoga ne primaju u zajednicu duša i tako ni u večni život. Ne može se osloviti. Čovek svoje ime dobija od svog andjela čuvara, duha zaštitnika, boga zaštitnika: više biće i čovek nose jedno ime, jer je čovek eliptični dual boga zaštitnika, i me je ono treće što povezuje ovu dvojicu. Ime je sakralna reč kojom Bog poziva čoveka. Treća brojka: ku, sekem i sahu. Ku je dual kaibita: ne senka, već Blistavilo. Ku je ono što je u čoveku Budno, dok je kaibit, senka, ono što je u čoveku Mesečar. Ovo je Sunce u čoveku. Ko je sasvim ku, on je Oziris, budnost. Ku je božanska inteligencija, moć koja sredjuje, razume, stvara, vidi svet. Ku je zlato alhemičara i sunce astrologa i Apolon Pitagorin. Ništa nije tako važno kao kakvu ulogu ima ku u životu čoveka. Ako se čovek zalepi za materijalnu prirodu, onda veća polovina čoveka ostaje kaibit, odnosno senka.Ako se oslobodio materije i proz- reo opsenu prirode, postao je ku, odnosno blistava svetlost koju Veda naziva: budnim smislom. Ku je srodno puruši i srednjevekovnom Ekhartovom Funklein, jer je nebeska iskra, plamičak koji čoveka stalno upozorva na božansko bivstvo i na božansku suštinu čovekovog

156

porekla. Ku je savest. Večni žižak koji religiozni običaj pali za uspomenu preminulih, bilo za druge prilike, taj žižak nije ništa drugo do budjenje ku. Sekem je eliptični dual ka: nebesko telo, večiti oblik, ideja čovekovog bića. Čovekovo biće je samo eidolon ovoga sekema, njogova kopija, materijalozovani deformisan oblik. Sa sekemom se čovek susreće kada predje preko mosta na drugi svet – u onom trenutku kada je ponovo zadobio pravo na izgubljeno božansko poreklo. Suhu je praslika celog čoveka – s njegovim fizičkim, psihičkim, duhovnim, astralnim bićem, sa celom sudbinom, svojstvom individue, jedinstvenošću i nedeljivošću, kao Jedan – kao kopija Velikog Jedan – najviša jedinica: tri puta tri.

2 Značenje AUM i AUR

Smisao egipatske Velike Devetke jeste da u osnovi celog poretka sveta leže tri progresije broja Tri. Ovo tri u tri progresije iscrpljuje sve odnose duha i materije. Upravo zbog toga, kaže hindu baština, što život ima tri kvaliteta. To su tri gune: satva, radjas i tamas. Satva je harmonična sreća koja izvire iz uravnoteženog uvidjaja; Radjas je delatnost koja gori u vatri strasti; tamas je leno i slepo gajenje. Ova tri kvaluiteta bivstva stoje u dalekoj ali u odfredjenom pogledu analognoj vezi s tri elementa alhemije: sal, sulfur i merkur. Sal je svetao, kristalan elemenat; sulfur je žarko plaminja; merkur sve rastvara, pokretan je i zvučan. Daleka je to veza, jer simboli arhaičkih jedinica nikada se medjusobno ne pokrivaju;analogija poklapanja. Analogija je već i zato što je boja satve i sala bela, boja radjasa i sulfura je crvena, boja tamasa i merkura crna. Belo, crveno i crno medjusobno se odnosi kao i hindu svetim slogovima A, U i M: početak, sredina i kraj- akcija, reakcija i izjednačenje – sila, dejstvo i posledica – prostor, vreme i

157

stvaranje – prema pitagorejcima sudbina, nužnost i poredak. Sveti slog alhemije AUR znači blistava sunčeva svetlost – to je ona svetelost koja je istinski sadržaj života, koja je laka i isparljiva, čije je zgušnjavanje i skupljanje istinski sadržaj života, koja je laka i isparljiva, čije je zgušnjavanje i skupljanje istinski zadatak alhemičara, i što skuplja isto onako kao arhaički kult ašu. Tri je ujedinjenje raspolućenog bivstva, izmirenje razdora, susret dva pola na svadbi, susteri povratak u zajednicu ljudskih Ja koji su se odvojili jedni od drugih. Zbog toga je tri broj prve reintegracije kada čovek i život opet postaju jedan u velikom kolektivnom jedinstvu čovečanstva; broj druge reintegracije jeste sedam, duhovno jedinstvo sedam mudraca; broj treće reintegracije je deset, stupanj bogočoveka, najviši stupanj. Jer broj tri upravlja reintegracijom, povratkom čoveka u praizvorno stanje i ujedinjenjem s božanskom inteligencijom. Tri kvaliteta života, satva, radjas i tamas odgovara trima trojkama iz Kabale: duhovnoj trojci, nebeskoj trojci i elementarnoj trojci. U svetu brojeva, pak, jednocifreni brojevi odgovaraju odgovaraju stvarima duhovnog sveta, dvocifreni brojevi desetica stvarima nebeskog sveta, trocifreni brojevi stotica stcarima elementarnog sveta.

3 Tri gune i tri kaste

Značenje tri jeste: Jednost – istupanje iz Jedan – povratak u Jedan. Zato je tri broj kolektiva, čovečanstva. I zbog toga tri gune tačno odgovaraju trima kastama, odnosno trima elementima alhemičara: satva, belo, sal, harmonična sreća koja izvire iz uravnoteženog uvidjanja odgovara duhovnoj kasti; radjas, crveno, sulfur, delatnost koja gori u vatri strasti odgovara kasti vladara, borca, viteza; tamas, crno, leno i slepo gajenje odgovara privrednoj kasti. Ove tri kaste brahman,

158

kšatrija i vaišja jesu ljudska zajednica, jedinstvo čovečanstva koje se organizuju prema tri kvaliteta života i koje je izradjeno na ova tri stupnja. Analogija za brahmana, za duhovnu kastu je glava, misao, nervna supstancija, sal; za kšatriju, za vladalačko-vitešku kastu analogija je trup, srce, delatnost, krv, vatra; analogija za vaišju, za privrednu kastu je noga, donji deo tela, jer je to materijalni deo tela, on je crn, gajenje. Na osnovu broja tri Sen-Marten rešava prvih deset cifara. Čisto duhovni brojevi (satva-brojevi): 1,4,7,8,10; mešani, aktivni, mutni brojevi (radjas): 2, 5; materijalni (tamas) brojevi: 3, 6, 9. Ljudska zajednica u prirodi spada u krug materije, zato je njen broj tri. Duhovna kasta je nosilac harmonične sreće koja izvire iz uravnoteženog uvidjanja; to ne znači, kao što bi mislio istorijski čovek, da budući da bivstvo nosi ovu osobenost, ono je koristi za sebe. Satva nije privatno vlasništvo, nego osobenost bivstva, koju zrači i čuva duhovna kasta. Isto tako kšatrija zrači snagu, vatru, delatnost i isto tako zrači vaišja plodnost. Brahman čini čovečanstvo uravnoteženim, promišljenim, duhovnim i srećnim; kšatrija ga čini delatnim, pravičnim, snažnim i moćnim; vaišja, ukoliko podeli bogatstvo zemlje, donosi materijalno blagostanje i ukida nužnost. Od kvaliteta bivstva nijedan ne može da se održi bez drugih, kao što je u broju tri bitno tri kao cela brojka, u kojoj nema samostalnosti posebnih elemenata. Svojstvo tri, ako i nije Jedan, ali je celo, u kojem je razrešena opasna dezintegraciona napetost dva. Zbog toga je potrebno da tri bude broj zajednice: uredjene zajednice kojom upravlja dharma, odnosno zakon sveta. I zbog toga je svaka zajednica drevnog doba počivala na broju tri, svaka arhaička zajednica je imala tri kaste.

4 Četiri misterije. Tetraktis. Krst. Jod-He-Vau-He

159

Pitagorejci su govorili da svako čovek koji bi mogao da razume sledeću progresiju Jednosti, još nije rodjen. Još nije bilo ljudskog bića koji bi mogao da iz tri objasni četiri. U Jedan nema šta da se razume; to je logička evidencija. Ne zahteva dokaze, objašnjenja još manje. Dva je, kao što uči alhemija i hermetička baština: prinudno razdvajanje primarne materije. Zbog toga sal označava presečen krug, zemlju znak presečenog trougla koji stoji na svom vrhu. Dva je broj raskida, rušenja, odvajanja, polovljenja. Tri je nova celina ovih raspolućenih dveju polovina. I čini se da bi se ovde mogli okončati nizovi progresija: celina je ponovo uspostavljena. Ali nije. Posle tri sledi četiri. Najveća misterija, nerazumljiva i potresna nova progresija, koju niko nikada nije razumeo i niko nije objasnio. Nastavak četiri iz tri je tako iracionalan, tako iznanadjujući, tako neizračunljiv da ga može shvatiti sa nadljudski um. Zbog toga je kod pitagorejaca Četiri – Tetraktis – bio simbol božaskog duha i izbog toga je onaj koga su pitagorejci primili u krug ezoterika, svojih posvećenih trebalo da se zakune na broj Četiri. Da bi istorijski čovek makar i maglovito mogao da stekne pojam o tome šta je broj četiri značio za arhaičkog čoveka, neophodna je podrobnija naliza. Svako zna šta je krst, šta je svastika, dve linije koje se medjusobno ukrštaju i presecaju, ka kraju linija sa unazad zavrnutim ograncima. To je krug presečen na četiri jednaka dela. I četiri je celina. Celina kao tri, ali drugačija celina. Krug presečen na četiri dela i svastika su u arhaičnom dobu bili simbol večnog. Simbol večitog kretanja, večitog kruženja, večitog života. Vodoravna linija krsta paralelan je sa površinom zemlje i znači površinuu zemlje. Uspravna linija krsta, koja na sredini preseca vodoravnu liniju, znači probijanje površinske linije zemlje. To je vertikalna linija koja preseca površinu zemlje, bilo da ide odozdo prema gore, bilo odozgo prema dole,

160

prodire u zemlju i razara jedinstvo zemlje. Izgleda kao da bi krst bio novi simbol za dva: reč je o dve linije, o vodoravnoj i uspravnoj. Ali nije reč o dve, nego o četiri, jer krst ima četiri krila. Četiri krila pokazuju na četiri strane: na istok, na zapad, na sever i na jug. Levo, desno, gore i dole. Na četiri strane sveta, što znači ka svim smerovima celokupnog sveta, jer četiri strane sveta nisu ništa drugo do pojednostavljivanje ruže vetrova, odnosno ruža vetrova nije ništa drugo do proširivanje četiri četiri strane sveta. Jer postoje samo četiri strane sveta. U trojci trijumfuje svojstvo Celine Jednosti, jer time što tri pobedjuje dva, ono postaje nova Celina. U Četvorci se pro-bija novo svojstvo Jednosti. To je novo svojstvo: Potpunost. Zbog toga četiri strane sveta ne znače samo ceo svet, već i pot-pun svet: ostvaren svet, svet bez ostatka i večit svet. Simbol ovog večitog i potpunog sveta jeste krst koji povezuje vodorav-no s uspravnim, zemlju s nebom, vreme s večnošću, prirodu s natprirodnim. Zbog tga su se Kina, Egipat, Peru nazivali u drevno vreme Carstvom Četiri Strane Sveta. Carstvom potpuno-sti. Zbog toga se vladar, kad je preuzimao vlast nad narodom, zaklinjao tako što je prizivao kao svedoke duhove sa sve četiri strane sveta. Ova formula zaklinjanja očuvala se u primitivnom obliku kod Indijanaca koji dim iz lule prilikom savetovanja du-vaju prema četiri strane sveta, i kod onih naroda kod kojih je kralj, prilikom krunisanja, zamahivao sabljom prema četiri strane sveta. Potpuno ime Boga u Kabali sastojalo se od četiri slova. To je ime koje se sa samoglasnicima izgovaralo Jehova: Jod – He – Vau – He. Znači potpunost četiri strane sveta. U ge- ometriji: tačka, linija, površina i telo. U fizici tri dimenzije prostora i vreme. Aritmologija inače uči da je posle trojke četvorka nerazumljivo čudo, tajna Boga, nikada uhvatljiva. Ovom čet- vorkom zapravo prestaje mogućnost svake dalje progresije.

161

Nema više brojeva. Svaka dalja progresija Jedan može se izves- ti iz ovoga četiri. Pet nije ništa drugo do dva i tri; šest je tri i tri; sedam je tri i četiri; osam četiri i četiri; devet tri puta tri; deset je pak – opet jedna od najvećih tajni: zbir četiri prva broja: jedan plus dva plus tri plus četiri jednako je deset. A više broje- va nema ni na nebu ni na zemlji, jer desetica, dvadesetica, tri- desetica, stotica, hiljada su brojevi ponavljanja progresije prvih deset u različitim krugovima bivstva. Četiri prostora: nevidljivo nebo koje nastanjuje Stvo- ritelj bog duh – etar gde stanuje zvezde i andjeli – prostor vaz- duha gde stanuje duše umrlih koje ne mogu da se oslobode zemlje i čekaju ponovno rodjenje – konačno zemlja gde stanuju živa bića. Nebesko svod iznad ova četiri prostora drže četiri ar- handjela, andjeli proleća, leta, jeseni, zime, četiri velika ugla sveta, Aldebaran, Regulus, Antares i Formalhaut – sazveždja Bik, Lav, Škorpija i Vodolija. Integracija života ima u Indiji četiri stupnja, četiri ašrame: brahmakarin – učenik brahme, grihasta – glava porodice, vanaprastha – šumski pustinjak, sanjasin – hodočasnik koji je odbacio sav svoj zemni imetak. Kod orfičara se priroda potpunosti broja četiri izražava na taj način što Četiri simbol dvopolnosti najvišeg duhovnog bića, i četiri označava u ljudskom svetu onaj stupanj kada neko potpu- no pobedjuje svoju polnost, «medju ženama može da bude žena, medju muškarcima muškarac».

5 Bliže i dalje analogije na temelju teorije brojeva

162

Samo nekoliko koraka treba nastaviti ovim putem, I čovek će, ma i letimično, ipak pribaviti nekakvu sliku o tome kako je aritmologija pustila koren u sistem arhaičkih analogija. Ne samo u pitagorejskoj i orfičkoj baštini, nego i u Meksiku, Kini i Judeji smatralo se da je ton prva materijalna pojava broja. Harmonija i disharmonija tonova počiva na brojevima. Muzika, kaže Sen-Marten, nije ništa drugo do brojanje, i kada ljudska duša uživa u muzici, ne čini drugo osim što nesvesno sledi progresiju brojeva. Mirno bi se moglo reći da duša tad igra na brojevima, jer je osnova plesa isto tako broj kao i u muziciili u skulpturi ili u arhitekturi ili u poeziji ili kod kristala, u listovima biljaka, njihovim cvetovima, bojama. Kada ljudsko telo pleše, ono čini pokrete koji odgovaraju srazmerama: proživljava u izražava brojeve. Da arhitektura počiva na brojevima, sasvim je prirodno, ne samo zato što je arhitektura u unutrašnjoj vezi s muzikom, nego i zato što treba uzeti u obzir srazmere, zakone koji se nalaze u pojedinim materijama, težinu, kvalitet, harmoniju. Arhitektura je isto tako račun kao izgradnja filozofskih sistema ili stvaranje državnog poretka ili epa, drame ili pesme. Brojeve ne može odmeniti nikakva ljudska delatnost. Postoje pesme koje su izgradjene na broju tri, postoje one koje su izgradjene na broju četiri. U punoj svojoj celovitosti drama počiva na napetosti dva, jer je napetost drame dijalog, razgovor dva čoveka. Pradrama je igra loptom. Ljudsko telo je isto tako očitovanje srazmere brojeva kao i muzičko delo. Svako zna u kakvoj je srazmeri dužina noge s trupom, dužina glave s rukom, srazmera izmedju stopala i pedlja isto je tako zakonita kao srazmera izmedju pojedinih delova glave. U korenu svih pojava je broj, kaže Pitagora.

Ako čovek potom želi da podje još dalje, može da otkrije odnos izmedju brojeva i vremena. Svojstvo vremena je da ne harmonizuje s brojem deset. Vreme je komplikovana

163

kombinacija brojeva dva, tri i četiri, i zato njegova mera može da bude samo šest i dvanaest. A opet postoji vreme, kao što je vreme Meseca, čiji je vladajući broj sedam. Zato postoje dve vrste vremena, Sunčevo vreme i Mesečevo vreme, i ova dva vremena se nikada ne poklapaju. Kako se ove dve vrste vremena pojavljuju u ljudskoj sudbini, o tome se u arhaičkom dobu mnogo znalo, a u novije vreme počinje da se naslućuje. Nad ženskim bićem obično vlada mesečevo vreme iŽensko biće obično harmonizuje s brojevima Meseca. Ali u životu muškarca broj sedam, takodje, ima presudnu ulogu. Sedmica ne samo da reguliše reintegraciju, uzdizanje u svet duha, nego i ritam sudbine je: sedam. Ova sedmica harmonizuje sa sedam planeta i svet zvezda takodje nije ništa drugo do neposredno očitovanje broja, kao muzika, poezija, ples ili zgrada. Vasiona je ogroman prostor u kojem se sve zbiva na osnovu sistema brojeva. Medjutim, ni Zemlja nije izuzeta iz sistema brojeva vasione i svako ko je nešto čuo o elementima zna da se ovi elementi odnose jedni prema drugima prema progresiji brojeva. A onda se samo po sebi razume da se brojna priroda ovih elemenata pokazuje i u kristalizaciji elemenata. Samo po sebi razumljivo, iako niko do sada nije uspeo da pronadje ključ. Ali nigde broj nema tako presudnu ulogu kao u svetu duše. Razume se, ne prema shvatanjiam moderne psihologije, koja je psihologija zmije koja grize svoj rep: površina i unutra praznina. Unutarnjim i spoljnjim odnosom psihologije upravlja broj: uzajamna veza izmedju duše i tela počiva na broju. Ali i unutarnja svojstva čine celinu i razdvajaju se isto kao i brojevi, i ovi brojevi uvek odgovaraju onim brojevima koji su se u trenu- tku čovekovog radjanja nalazili na nebeskom svodu kao zodijački znaci i planete. Jer ono što se nalazi gore isto je kao ono što se nalazo dole. Broj upravlja sudbinom čoveka,

164

pogotovo involucijom, povratkom u Jedan. I kao što se involu-cija i evolucija vremenski podudaraju, to već nije ništa drugo do dva – dopunjavanje involucije i evolucije u tri: u Celinu. Posle Celine čovek postiže Potpunost. Potpunost nije ništa drugo do Četiri. Posle Četiri postoji još jedan korak: Sve. Broj za Sve je Deset. Ova tri koraka mora da načini duša kako bi dosegla svoje Ja, da bi postala Jedan, kako bi se vratila Bogu. To je zakon stepenovanja trojke od kojeg nema izuzetka u svetu.

6 Celina, Potpunost, Sve. Broj i Vreme. Četiri godišnja doba, četiri razdoblja, četiri elementa i četiri životna doba

Četiri se nalazi izmedju Tri i Deset: Tri je Celina, Deset je Sve, a izmedju njih je Potpunost. To je Čtiri. Ali je čet-vorka zajedno s dvojkom i trojkom broj vremena. Otuda čet-vorka znači potpuno vreme. Zbog toga postoje četiri godišnja doba: zima, proleće, leto i jesen. Zbog toga postoje četiri raz-doblja: zlatno, srebrno, bronzano, gvozdeno doba. Jasna analo-gija četiri godišnja doba i četiri razdoblja: zlatno razdoblje je proleće, početak, cvetanje; srebrno razdoblje je leto, razvoj, saz-revanje; bronzano razdoblje je jesen, berba, pribiranje, hla-djenje; gvozdeno razdoblje je zima, ukočenost, tama, spavanje. Detinjstvo, mladost, zrelo doba i starost. Proleće odgovara istoku i jutru; leto odgovara jugu, onom vremenu kada Sunce dostiže zenit; jesen odgovara poslepodnevu i zapadu; zima odgovara noći i severu. Četiri godišnja doba imaju odgovara-juća četiri elementa: proleće-vazduh, leto-vatra;jesen-voda; zima-zemlja. Vazduh odgovara čoveku, vatra životinji, voda biljci, zemlja mineralu. Vazduh odgovara čovekovom božan-skom Ja, vatra duhu, voda duši, zemlja materijalnom telu. Na svaki način Potpunost.

165

Hindu baština uči da zlatno razdoblje, Krta-juga traje četiri hiljade božjih godina. Jedna božja godina iznosi trista še- zdeset hiljada Sunčevih godina. Bogovi borave medju ljudima, medju ljudima vlada jednakost, ono ne znaju za vlasništvo ni za Ja, neprekidno žive u izobilju i vedro.Živa bića su braća i sestre. Glavno zanimanje im je proučavanje Vede i tapas, samopregor. Osnovno osećanje života jeste radost. Nema ogrešenja, greha i zla. Celo čovečanstvo govori jednim jezikom koji razumeju bogovi, životinje, ptice i biljke. Svi su zadovoljni, iskreni i uče- ni. Ljudska bića su slično bogovima lepa, snažna, zdrava, jer je bolest nepoznata na zemlji. Prosečni životni vek je četiri hiljade godina. Drugo razdoblje je Treta-juga, srebrno razdoblje. Prosečni životni vek ljudi je tri hiljade godina. Pojavljuju se patnja, bolest i greh. Ali se još mogu pobediti samopregorom i uranjanjem u božansko znanje. Ljudi više nisu onako lepi kao što su bili u zlatnom razdoblju. Gubi se bratstvo medju ljudima, već postoje dve kaste: duhovna i neduhovna. I živa bića su se odvojila, čovek istupa iz velike zajednice ostalih bića. Snaga is- tine opada, i pojavljuje se laž. Bogovi još stanuju na zemlji, ali već traže daleke planine, usamljene šume, morske hridine. Bla-gostanje i izobilje lagano nestaju, javljaju se glad i siromaštvo. Treće razdoblje je Dvapara-juga. Prosečni ljudski vek je dve hiljade godina.Dvapara-juga traje dve hiljade božjih godina Veda postaje zabranjena za pojedine ljude. Samopregor se sve manje smatra najvećim zadatkom života. Bogovi odlaze sazemlje. Sve je veća oskudica, glad i siromaštvo. Čovečanstvo se već deli na tri kaste. Pojavljuje se novac, nepravednost, svesna surovost. Žrtva i ritual su već samo privilegija duhovne kaste. U prvom razdoblju bolest je bila samo duhovna i samo narušeni smisao, zamagljenost u glavi; u drugom razoblju se širi na udove. Sada u trećem razdoblju bolest je već zaposela trup i po-stala telesna.

166

Četvrto razdoblje je Kali-juga, tamno razdoblje, gvo- zdeno razdoblje.Prosečan ljudski vek se sve više smanjuje ispod hiljadu godina, na kraju razdoblja nije veći od deset godina. Ljudi su sve više zgureni, sve su manji, postaju sve mršaviji i ružniji. Na kraju razdoblja ne dostižu visinu ni od jednog metra, žene postaju majke u trećoj godini i precvetaju u petoj. Vedu više niko ne čita i niko ne praktikuje samopregor, svi suludo jure kako bi napunili svoj stomak, jer je na zemlji zavladala glad i oskudica. Nestaju kaste, jer svi postaju obezkašćeni, izba- čeni. Ne zna se više za istinu. Na zemlji besne užasni ratovi, i od nasilja i surovosti samo je veća zavist, gramzivost, požud- nost i pokvarenost pojedinoih ljudi.Bolest se već raširila na celo telo i stalno nastupaju nove, mučne i užasne boleštine od kojih se ljudi zlopate dugi niz godina, sve dok smežurani i truli ne umru. Bezverje je opšte, niko neće ni da zna za bogove, ceo duh postaje licemerstvo. Kultura nazaduje, izumiru dobro vaspitanje i dobro ponašanje. Ljudi, zaslepljeni strašću, gaze jedni druge. Vladajući ton u braku jeste razdor. Prijateljstvo postaje nepoz- nato, velike epidemije desetkuju čovečanstvo. Po tragu unutar- nje i spoljne nečistote opšti postaju duhovno zatamnjenje i od- vratna spoljna pojava. Okončava se kružno kretanje sveta. Medjutim, na kraju Kali-juge nekolicina će opet ot- kriti Vedu, počeće da je čitaju i počeće da žive samopregornim životom. Ono što će čovek postići u unutarnjoj prosvetljenosti, počinje da se javlja i u spoljašnjosti: životni vek se produžuje, stas i lice se prolepšavaju,čovek počinje da razume i da održavaistinu, pravo, popčinje da odstranjuje nasilje, gramzivost, zavist, nastaju prijateljstva, brakovi postaju srećniji. Zima opet prelazi u proleće, starost se podmladjuje, tama se razvedrava, zemlja obilnije sipa svoja blaga, i Kali-juga dostiže Krta-jugu, od gvozdenog postaje zlatno razdoblje. V Bolest

167

1 Analogija i univerzalna inteligencija

Istorijski čovek моže eventualno lako razumeti poje-dine analogije, čak pokadkad može i da sledi analoško mišljenje arhaičkog čoveka.Ali sam ne ume da stvara analogije, niti je u stanju da učini svojim analoško mišljenje. Ono što zna i što je u stanju ukupno je poredjenje, a i njega primenjuje u takozvanom pesničkom obliku; a to opet znači da poredjenje za njega nema verodostojno značenje. Videti analogiju i analoški misliti moguće je samo univerzalnom inteligencijom. Ko ne želi da zasnuje analogije budnim umom, najviše može stići do poredjenja. Da bi izricao analogije istorijski čovek nema za to svojih sredstava. Istorijski jezik je nepodesan za analogije. Jezik nema svoje simbole, nema snagu mita, nije dovoljno kosmičan, nije univerzalan, nije metafizičan, jednom rečju nije budan. Od srednjeg veka je i simbol postepeno potiskivan u pozadinu, i jezik svoj najviši, najslobodniji i najsvetliji stupanj doseže u metafori. Medjutim, metafora se u govornom jeziku pretvara u frazu. Gde su neop-hodni univerzalni znaci i gde još živi dublji metafizički sadržaj, tu je istorijski čovek prinudjen da koristi arhaičke reči. Jezik malo-pomalo prestaje da bude riznica analogije i osiromašuje. To je novovekovni, takozvani otrežnjeni jezik i drevna analo-gija u svojoj punoj snazi i dubini živi samo kod izuzetno velikih pesnika. Za istorijskog čoveka gotovo je nerazumljiva analogija životinja i bogova. On ne ume da sledi misao koja u životinjsk-om biću neki simbol kvintesencije bivstva – isti ovaj simbol čiji je nosilac božanstvo. Ne vidi da su životinje koje pripadaju kru-gu Sunca, kao lav, simbol odvažne, otvorene herojske duše.Simboli kasta takodje mogu biti životinje: simbol duhovne kaste brahmana jeste medved, kod Kelta i Indijanaca isto kao i

168

u Indiji; simbol viteško-vladarske kaste je divlji vepar; simbol privredne kaste je životinja plodnosti i obilja, korisna životinja, svinja; simbol sluge izvan kaste je pas. Ali kod bogova postoje i biljne analogije: postoji Sunčev cvet, Mesečev cvet, ali svoj cvet i biljku imaju sva egipatska, grčka, iranska, hindu, kineska, meksikanska, keltska, peruanska božanstva. U Grčkoj je hrast Zevsov simbol, lovor Apolonov simbol, maslina simbol Atine Palas, u Iranu ljiljan pripada brahmanu, najvišem amšapandu, crveni jasmin je Ahura Mazda, ruža Din. Analogija nije uskraćena ni jednom jedinom području života. Jedva da postoji ozbiljnija analogija od one koja se odnosi na odeću, i to se vidi ne samo po odevanju pojedinih kasti, nego i po spoljnjem obeležavanju pojedinih ljudskih činova. «Ko živi u smislu logosa», kaže aleksandrijski zapis, «on treba da nosi odeću snabdevenu kosmičkim znacima.» U srednjem veku je široki plašt, ukrašen nebeskim znacima, postao već paradan i neozbiljan, plašt kojim su se ogrtali oni iranski, haldejski i vavilonski astrolozi koji su bili u vezi s duhom Otaca. Prema drevnoj baštini, kod svih naroda pojas je bio svetao, parče odeće, hindu kosti, koji «reguliše disanje, i na taj način čoveka putem disanja spaja s bogom». Zbog toga su o pojas kačili ono što su na svaki način želeli da sačuvaju (kasni spomen sunovrata jeste što Indijanac za pojas kači skalp i lulu mira), i učenici su reči svojih učitelja zapisivali na pojas. Razdvajanje delova tela na iznad pasa i ispod pasa, po onome šta bi pomislio istorijski čovek, već je moralizacija i otuda prilično plitko objašnjenje: pojas je bio znak saveza Boga i čoveka, mrtvi su svoje pojaseve nosili sa sobom u grob. O ana- logijama jela trebalo bi posebno govoriti, pogotovo zbog toga što su pojedina jela bila zabranjena ljudima na odredjenom stepenu bivstva i što su pojedina jela bila nečista. Čoveku koji živi na odredjenom stepenu bivstva nije bilo dozvoljeno da dolazi udodir sa za njega opasnim krugovi-

169

ma bivstva. To, pak, nije značilo da nije smeo da živi u zajedni- ci s pojedinim ljudima, nego da je čovek trebalo da izbegava ceo ovaj krug bivstva: biljku, životinju, čoveka, jelo, misao koji pripadaju ovom krugu. Zato je bilo nebeskih jela i demonskih jela, materijalnih jela i nečistih jela, i zbog toga je u Grčkoj bila analogija izmedju žita i Demetre, u Meksiku izmedju kukuruza i boginje Senteol i prizivao je hiljade analogija. Otuda su za svaki dogadjaj postojale analogije na zvezdanom nebu isto kao i letu ptica i u utrobi žrtvene životinje i u najvišim duhovnim krugovima. Zbog toga su postojali proroci i astrolozi koji su ispitivali položaj kosmosa, let ptica i creva žrtvenih životinja, i umeli da čitaju iz njih. Životinjsko meso je moglo da leči isto kao što je u ljudima budjena izvesna životinjska ili božanska osobina. Lekovito dejstvo imale su i pojedine biljke i minerali – oni su osnaživali i oslobadjali pojedine krugove bivstva. Ali se ista ovakva dejstva znalo u Indiji, Kini i na Tibetu isto kao i Egiptu i Meksiku. Tajna Tota je u Egiptu bila boja i ton i reč i miris, koji su mogli da ubijaju – ali isti miris i ton i reč i boja mogli su i da vaskrsavaju mrtve. 2 Bolest i analogija broja pet

Istorijski čovek misli da ono što on naziva bolešću može se razumeti i lečiti iz najspoljnijeg teškog materijalnog sloja. Fakat je da istorijski čovek ne zna šta da preduzme ni sa svojim životom koji je živeo u najspoljnijem, teškom materijal- nom sloju i ne zna kako s njim da se pripremi. Da se i ne govori o dubljim slojevima. Već u psihološkim i društvenim krugo-vima bori se s potpunom neobaveštenošću, a astralne i duhovne krugove i ne sluti. Sasvim neznatni delić bolesti jeste bolest teškog materijalnog omotača koji se nalazi na površini. Pretež-nim delom bolest izvire iz dubine i razumeti dubinu drugačije do analogijom, nemoguće je.

170

Kako bi se na samu bolest sasvim uneverzalno i pri- rodno bacilo nešto svetlosti, tek samo da se dotakne suština, treba naći broj bolesti. Broj bolesti je: pet. Pet je u istom odnosu sa deset, kao i dva sa jedan. Prepolovljuje, preseca na dva, razdvaja. Nasuprot jedan, dva je broj razdora, nedoumice, loma. Pet je isto to u odnosu na deset. Ona progresija jednosti koja je prevazišla sve mogućnosti, u broju deset je dostigla najviše, Sve. Jer deset nije drugo do povratak u Sve. Pet raspolućuje ovo Sve. U Egiptu je hijeroglif za broj pet bio magareća glava, a magarac je Setova životinja i znači spoljnu tamu. U petici je javlja ona zla i agresivna snaga sveta kojom je Set ubio Ozirisa, i raščerečio ga. Pet je protivrečnost, suprotnost, broj narušavanja i kvarenja Svega. Od vremena Potopa sadašnje doba je peto razdoblje, hindu naziv Jamarasana, izvorište je svega što je ostarelo, teško, smrtno, puno brige, tamno, patničko. Prema egipatskom znanju, gospodar petog razdoblja je Set, i jedno od značenja Seta je petougao: bezdanja, dubina, duat, donji svet. Prema Kabali, broj pet omogućuje čoveku da čini zlo. Ako bi samo poznavao četvorku, bio bi jednak bogovima. Prema Sen-Martenu, petica je broj idola i propasti. Bolest nije drugo do vladavina broja pet nad čovekom: čovek je analogija Svega, pet je polovljenje i lomljenje na dva ovoga Svega. Pet priziva spoljnu tamu i pokreće donji svet. Petica donosi slabost i propust, brigu, bol, grč, muke. Pet čereči čoveka, kao Set Ozirisa. Naravno, ne tako što je petica centar sile odakle propast zrači. Pet je analogni simbol svega što je bolest, bol, grč, tama koja se još mogu pratiti umom. Dalje medjusobne veze stvari čovek više ne može da sledi. Petica zapravo znači veliku i nasilnu katabaziju – sila-

zak u takav donji svet, koji ne preživljava duša koja prelazi prag života, niti učenik koji preživljava velike stepenice posvećenja,

171

nego ono što kao iskušenje izaziva demonska moć tame, i što neprirodno i nepripremljeno čovek mora da proživi. Upravo zbog toga je bolest srodna s posvećenjem i umiranjem: čovek stupa kroz vrata koja su zabranjena za život čoveka – samo su dozvoljena u jednom slučaju, ako on to radi zbog sakralnog znanja, zbog budnosti. Bolesnik pribira takva iskustva koja su bez izuzetka protivzakonita i koja ne douštaju duhovi života. Zbog toga je bolest u vezi s grehom i sa zlom. Bolest vodi u nečistu tamu, grešnu tamu, u Setov svet, u Had, u Šeol, gde se na zabranjen način nastavljaju grešni dodiri sa zlim silama, i ove zle sile truju, zavode, drže zarobljenim bolesnika. U svakoj bolesti ima nešto zamamno što u bespomoćnoj duši izaziva radoznalost: mami je tako užasnim doživljajima kakve zdrava duša i ne sluti i ne može da sluti. Ali je srećan onaj ko ne popusti pred navalom grešnih želja i ne izgubi svest od užasnog podrhtavanja naslada što mu ih tama obećava: od omamljenosti, od ruševnih slabosti, od užasnih potresa, od neprirodno pojačanog ali nečistog osećanja života, od sablasnog podrhtavanja, od laganog bujanja sila bolesti, u čemu duša nalazi pakleno uživanje samo onda ako je potpuno zaboravila zdravu, svetlu lepotu i veličinu života.

3 Bolest i hijerarhija

Posle ovih više uopštenih reči, koje su dovoljno podvukle da bolest nije izuzetak, nije nešto što je izolovano i nije nešto što se može prognati iz čovekovog života – bar ne na takav način kako se to misli u istorijskom razdoblju, pogotovo u novije vreme – lako je uvideti šta je ono što u bolesti daleko prevazilazi omotač materijalnog tela, drugačije rečeno: zašto je i zašto mora uzrok i poreklo svake bolesti da leži daleko izvan granica materijalnog tela. Na čudan način i sasvim odredjeno

172

naglasak pada na svaku bolest i bez izuzetka na svako stanje koje dotiče čovekovo biće i koje ga napada i oslabljuje. Ni jedan jedini ubod igle i nijedna ogrebotina na čovekovom telu se ne mogu dogoditi, a da uzroci budu razumljivi i objašnjivi materijalnom prirodom. Jer ono što se naziva slučajnošću, isto je tako snaga i činilac demonske sile i sudbine kao bilo šta drugo: slučajnost je onaj dajmon koji prodire u zakon i razara ga na onim tačkama za koje baš zna, i pretvara ga u nešto što naizgled nema ni povoda, ni posledica. Bolest nikada ne može biti izolovana bolest nekog organa, nego uvek dotiče ceo život, odnosno celog čoveka. Broj bolesti je pet, a pet je broj propasti i zla. Najbliža analogija je duša. Naravno, ne ona duša koja se naziva psiha, ne atman, ali čak ni djiva, nego duša-pero, ptica, koja se u Egiptu zove ba, prhnuli timos koji je sasvim srastao s pranom, s dahom, odnosno s materijalnim i organskim telom i tek posle truljenja tela odleteće nazad u raj na Drvo života. Ova duša je tako osetljiva, kao pero; obitava u nervnim vlaknima, ali njena osetljivost nije usmerena samo prema spolja, nego u pojačanoj meri i prema unutra. Sa mesta koja su nedostupna dnevnom krugu ljudske svesti dobija svoje doživljaje i predaje ih dalje nervima. Telesna bolest ba usmerava, odnosno donosi preko nerava. Ali otkuda ih donosi? U neposrednom krugu zemlje nalaze se ona preminula bića koja se ne mogu odvojiti od materijalne prirode i stalno se nadaju da će se moći vratiti. Ove tamne i odvažne duše koje žive u prinudnoj veri, koje nisu mogle da pobede ananke, nužnost, i tako pate u suludoj pometenosti, u abhamani ovde lutaju neprekidno kao sablasti i najmanju priliku i mogućnost koriste kako bi se umešale u poslove života, kako bi same poverovale u privid života, jer i u njihovom zemnom prisustvu živele su prividnim bivstvom, i ni sada ne umeju da načine razliku. Kabala ove duše naziva embrionima,

173

zakržljalim bićima koja parazitski žive na račun drugih. Odavde ba dobija veliki deo svojih utisaka, jer mu je ovaj svet najbliži. Ovaj svet projektuje svoje slike u većini snova u ljudsku svest. Iza ovog neposrednog astralnog kruga, u širem astralnom prostoru žive demonske sile i moćne sudbine, bezmerno budnije od malopredjašnjih: andjeoske i satanske sile i bića, bezuslovni gospodari dobrih i loših pojava svakog života. Ba ovaj svet više ne vidi neposredno ako i neprekidno dobija podsticaje, naredbe i uputstva. Ba je naročito osetljiv na sedam gospodara sedam krugova sudbine – to je onih sedam gospodara koje analoški sistem astrologije naziva sedam planeta. Svakoj od sedam planeta i svakom od dvanaest zodijačkih znakova odgovara po jedan deo ljudskog tela. Ovnu glava, Biku vrat, Blizancima pluća, dve ruke i rame, Raku stomak itd.; Suncu oči, deo ledja, lice, čelo i krv; Mesecu sluz, stomak, Merkuru ruke, motorički nervni sklop, mozak itd. Kretanja planeta na zvezdanom nebu stoje u odgovarajućoj analogijskoj konstelaciji sa promenama u čovekovom telu. Sedam gospodara sudbine šalju zdravlje i bolest. Svaki gospodar je samo gospodar u svom carstvu: Sunce izaziva bolove u ledjima, srčane mane, bolest očiju, Mesec nevolje u stomaku, probavne smetnje, nervna oboljenja, čulne smetnje, Saturn kostobolju, reumu, podagru, zubobolju, lom kostiju, lagano, iscrpljujuće, mučno probadanje. Izvan astralnog kruga poreko bolesti se ne može slediti. Drevni sakralni subjekti su raspolagali znanjem i intuicijom kojima su mogli da slede poreko zla sve do korena, sve do temelja broja pet. Ova činjenica može se jasno videti po onim lečenjima koja su izvršili sakralni subjekti ne iznimno, nego sasvim prirodno. Arhaički posvećeni učitelji, sveštenici Tota i Asklepija poznavali su skorene bolesti. Ono što je preo- ostalo istorijskom dobu jeste da čovek korene telesne bolesti može da sledi do moći sudbine.

174

4 Nezakonito stanje zavisnosti od nižeg reda

Bolest čovekovog tela odgovara kosmičkoj činjenici sveta da u nizu progresija Jedan dostiže propast i dodiruje je. Bolest ne nastaje u materijalnom telu, nego u nedostižnoj duhovnoj sferi, odatle silazi u krugove sudbine i realizuje se u nekom krugu univerzalne zabune koja je nastala u izvornoj duhovnoj sferi. Odavde se spušta dalje u krug koji neposredno okružuje materijalni svet i tek odavde u ljudsku dušu: duša je predaje dalje mašti, nesvesnom, na koncu nervima, i preko nerava nastaje organska promena koja se naziva bolset. Bader kaže da je bolset gubitak zakonitog stanja ljudskog tela i prelazak u nezakonito stanje: bolestan čovek ne zavisi od ideja i ne dobija od njih svetlost i snagu, nego zavisi od suprotnosti ideja, Paracelzusovim rečima: tamu i propast čovek dobija od evestruma. Tako, dakle, bolest izražava abnormalnu zavisnost višeg reda od nižeg reda – čovek je degradiran, nedostojan je sopstvenog bivstva – materija vlada njime, ili, što je još gore: teška tama koja prebiva u materiji. Prema učenju Kabale, bolest je rezultat namerne zle volje – namernog stupanja u krug broja pet. Jer nikada nije primarna telesna bolest. Isti onaj odnos, piše Al Gazali, koji postoji izmedju tela i senke, isti taj odnos postoji izmedju spiritualnog i materijalnog sveta. U arhaičkom dobu nikome ne bivstvo palo na pamet da govori o bolesti senke. Prvo bivstvo pogledali u kakvom je stanju telo, pravo telo, odnosno nevidljivo. I s tim je, naravno, jednake vrednosti bilo da nikome ne bi palo na um da u posedu pukih spoljnjih sredstava gaji takve nade da se bolest može potpuno prognati iz materijalnog života. Jedan deo bolesti je rezultat takvog načina života koji se može popraviti i odstranitipovratkom ispravnom načinu života. Medjutim, postoje bolestikoje su svojom odredjenom fizionomijom i pečatom

175

neizbežnost sudbine i njena posledica. To izvire iz samog individualnog bivstva i razrešava se tek onda kada se individualno bivstvo ponovo razreši u univerzalnom. Jer ni ljudsko bivstvo nije ništa drugo do abnormalna zavisnostspiritualnog bića višeg reda od materijalnih sila nižeg reda. Ova bolest je veoma tesno povezana s onim što baština naziva materijalizacijom, izdvajanjem iz Jednosti, sagrešenjem ili praotačkim grehom.

5 Arhaičko lečenje

Drevno čovečanstvo je u suštini drugačije shvatalo bolest od istorijskog čovečanstva i upravo je zbog toga raspolagalo i suštinski drugačijim metodama lečenja. Prvo što je uvek trebalo uraditi jeste da se utvrdi iz kojeg kruga bivstva polazi bolest. Ako polazi iz kruga nerava, drugačija je priroda bolesti, srazmerno je jednostavnija, ravnija, površnija, lakša za lečenje, jer pliva tek na površini materije. Ako izvire iz duše (Θ υ µ ο ζ - timos, baština, prana), treba primeniti drugi postupak lečenja nego ako polazi iz neposredne zemljine sfere, odnosno ako je reč o bolesti takozvane adske inspiracije, inspiracije iz donjeg sveta. A opet drugačije lečenje treba primeniti ako bolest izvire iz astralnog kruga i lečenje jednostavno nema mogućnosti ni smisla ako je bolest prirodna posledica sudbine čoveka, njegove materijalne inkarnacije. Tada je jedini zadatek lekara da u čoveku otvori svetlost, snagu i budnost, kako bivstvo podneo svoju sudbinu. Bolest pripada čoveku kao peto poglavlje njegove sudbine. Lek je u veoma mnogo slučajeva životinjska ili biljna ili mineralna materija. Izbor uvek usmerava analoško mišljenje. Dejstvo životinjskih i biljnih i mineralnih materija analogno je pojedinim krugovima bivstva, govoreći astralnim jezikom: biljne, životinjske i mineralne materije su pod

176

vladavinom astralnih sila; a govoreći jezikom alhemije: materije uvek predstavljaju metafizičke esencije. Sunčeve bolesti treba lečiti pojačavanjem snage Sunca. Ako je reč o po- vršinskoj bolesti, dovoljno je delovati na površinu. Ako bolest izvire iz veće dubine, neophodan je lek trajnijeg dejstva. Za bolesti nerava i duše (Θ υ µ ο ζ timos) često je korišćeno sakralno spavanje, tako u Egiptu, Indiji, na Tibetu, i istorijsko vreme još pamti primenu lečenja u Asklepijevom svetilištu u Epidauru. Posle neophodnih priprema, koje su se uglavnom sastojale u tome što su Asklepijevi sveštenici budjenjem odredjenih slika oslobadjali u bolesniku odredjene potencijalne sile, bolesni bi legao u svetilište i spavao. U snu bi mu se razvilo dejstvo probudjenih slika. Lečenje bi se po pravilu odvijalo zajedno sa snovima. Prema baštini, to je je bio najveći oblik lečenja u Egiptu. Lice koje leči, naravno, isto je tako bilo malo ravnodučno kao drugi: nije lekar svako ko svojim racionalnim smislom mehanički nauči odredjene spoljne postupke. I ovde su se u najvećem broju slučajeva koristile analogije alhemije i astrologije kako bi se za nekoga utvrdilo ima li u njemu dovoljno lekovite snage. Lečenje bez ličnih duševnih, duhovnih, astralnih i mističnih dejstava potpuno je beznadežno; nečist čovek, gramziv, sebičan, zavidljiv, tašt, glup čovek delovaće na bolesnika tako da će postati još viče bolestan. Lečenje je najviše moguće lično delovanje, čak i onda ako se zbiva posredstvom biljne ili životinjske materije i ono lične duševne i astralne i mistične sile prenosi iz lekara na bolesnika. U drevno doba mogao je da leči samo takav posvećeni koji je naučio da u sebi realizuje sile božanstva zdravlja i nije zračio svojim sopstvenim ljudskim sposobnostima, nego božanskom snagom. Bilo je i takvih posvećenih, i to ne retko, koji su tako

177

intenzivno proživljavali božansku snagu da su umeli lečiti polaganjem ruke. I tada nikome nije padalo na pamet da zahvaljuje lekaru ili da govori o čudu. Visoko sredstvo lečenja bila je mantra – reč, moćna reč. Kasnije se nazivala čarolijom, ali mantra nema nikakve veze s čarolijom. Reč bi oživela u bolesniku usnulu snagu zdravlja, i mogla je da otera parazitske demonske sile. Dejstvo mantre imali su pojedini metali, drago kamenje i pokreti. Uzajamna veza je opet analoška. Na kraju srednjeg veka uvo bolesnika se lečilo na taj način što je hartija s ispisanom molitvom stavljana u njegovo uvo; to je već besmislica, groteskni ostatak drevnog obreda, i po mnogo čemu liči na najnovija lečenja kada se bolesniku daju hemijski preparati i od njih se očekuje izlečenje. Najdublje lečenje, kada se poreklo bolesti protegne čak i izvan krugova sudbine, bilo je religioznmo lečenje. Svaka bolest je jedna vrsta katabazije, to jest dodir s donjim i demonskim svetom. Medjutim, bolesnik ne silazi u donji svet s budnim umom, kao učenik koji leka posvećenje, nego sa zaslepljenom strašću koja žudi za uživanjem, vladavinom, nasladom. I zbog toga u svakoj bolesti ima udela sramna životna žedj koja čoveka izručuje silama tame. Zbog toga je bolest ujedno greh i ispaštanje i kazna, ako duša i za to ne zna. Zbog toga treba duboko ukorenjene bolesti lečiti najdubljim metafizičkim silama, u religiji. Jer je reč o tome da lošu katabaziju treba preokrenuti u dobru anabaziju. Za to je ponekad dovoljna primena mantre; katkada je dovoljno sakralno spavanje; katkada je neophodan duži i temeljniji postupak. Jer je svako lečenje budjenje, naravno, tamo gde je moguće i gde treba budjenje, u skrivenoj duši i u duhovnim carstvima. Jedini lek je svetlost. Ona svetlost koju sama duša treba da izluči iz sebe same i u sbe samu. I lečenje nikada ne sme da bude negativo. Nije još zdrav onaj koji je izvan kruga

178

bolesti. Zdravlje je nešto pozitivno: najveća telesna pozitivnost u zemnom životu. Treba osloboditi nove snage i treba produbiti život. S ovog gledišta bolest ima podsticajno dejstvo: prisiljava na dublji život i veću svetlost. Posle ispravnog lečenja čovek je zdraviji nego što je prethodno bio. Analogija veli da je svaka bolest učestvovanje u sudbini boga patnje. Čovek može da bira sudbinu Boga s budnom odlučnošću, i onda patnja, bolest, bilo kakve da su, odnose se samo na krugove materijalnog tela, dublje i više delove ne dotiču: čovek je iznutra, u duši i u duhu ostao ceo, netaknut, zdrav. Ako čovek ne prihvata božansku sudbinu, on protestuje; pošto protestuje, on je negativan, i pošto je negativan, upravo mora da pati u svom dubokom i visokom duhu i duši. Poreklo bolesti u svakom slučaju vodi izvan materijalnog ustrojstva i u svakom slučaju je metafizičke prirode. Ako čovek zna da treba da pati, jer treba da prihvati učešće u sudbini boga patnje, on je na sebe preuzeo sudbinu boga – to mu donosi dostojanstvo, smirenost, pozdanost i pre svega svetlost. A ako je duša svetla, telo se smeši svakom svom propadanju.

6 Sveta vaza

I samo ljudsko telo je analogija: analogija svake celine stvorenog sveta. A analogija ljudskog tela je: sveta vaza. Još je znamenit mit Grala iz srednjeg veka, još i u savremenom čoveku živi katkad neobična, daleka slutnja kada vidi drevne grčke, egipatske, kineske, peruanske vaze, pa i razume i ne razume da ove posude imaju neki skriveni smisao i simboliku. U Peruu su vaze izradjivale posvećenje žene: radu je prethodio post, očišćenje, kupanje, asketska molitva i izrada je bila sakralna tajna isto kao i izbor gline, mešanje boja, pečenje.

179

Izrada vaza bila je alhemičarska delatnost: simbol pravljenja čoveka, jer je i čovek stvoren i oblikovan od gline. Vaza je sveta posuda, čija je sadržina soma, supstancija života, bivstvo, telesma, večito i besmrtno biće. Sveta posuda je poverena čoveku kako bi u nju sakupljao tečnost, vino ili ulje ili svete materije: žito ili zlato, i da time uvećava blaženstvo sveta, da čini svet bogatijim i svetlijim. Vaza je sabiralište za ašu, sud koji služi za sabiranje božanskih šriloga – to veli mit o Gralu, o tome govore svojom lepotom oblika i mističnim značenje svoje pojave grčke, kineske, peruanske, egipatske, meksikanske vaze. Svetu posudu čovek ne puni uvek zlatom i vinom ili žitom, i ako se u posudi nadje i nešto što nije aša, nije dostojno večnog i besmrtnog bića, onda strast koja tu ne pristaje ili žudnja ili želja ili htenje ili uspomena, načinje i kvari sadržaj vaze. Ovaj kvarež je bolest. Arhaički obred je tada odnosio vazu u crkvu, brižljivo je čistio, sveštenik u crkvi bi je mirisnim dimom ponovo osposobljavao za prihvatanje svetih materija. Velike mistične posude, kao Gral, čistile su se same po sebi, istog dana u godini ponovo bi se napunile sakralnom krvlju. Čišćenje vaze, nalivanje svežom vodom, postavljanje u nju svežeg cveća već je početak zamagljivanja drevnog obreda, ali se u tome još uvek oseća visoko svojstvo rituala. Cveće je simbol duše, i duša živi od vode koja se nalazi u vazi – u telu živi preko krvi: hrani se iz krvi kao što cvet upija vodu. Cvet je duša koja živi u telu, a telo je sveta vaza koja je sud sakralne tečnosti, sud životodavne vlage, kao bi u njoj cvetao i mirisao cvet.

180

VI Voda

1 Analogija i realizam arhaičkog čoveka

Analogija je realizam arhaičnog čoveka. U drevnom čoveku je postojala sposobnost da vidi nevidljive duhovne uzajamne veze stvari; ove uzajamne veze su poklapanja; izmedju nižih i viših, čulnih i nadčulnih, zemnih i astralnih, materijalnih i nematerijalnih. «Stvari u vremenu i prostoru», veli Kabala, «nastaju na taj način što se odvajaju od božanske slave. Odvojene stvari potom lagano tonu; iz početka se još sećaju svog porekla, ali zatim postaju sve teže i neprozirnije; na koncu potpuno potonu u materiju.» Čovek se u drevno vreme još sećao ideja od kojih su se stvari odvojile na početku vremena; kasnije je ideju video samo izuzetan čovek, i jedino je on posedovao znanja da stvari imaju poreklo gore i da postoji poklapanje. Potom se zamaglilo i ovo znanje, i čovek je počeo da veruje da materijalni svet postoji sam po sebi. Čovekova budnost je potonula u tamu. Svojom dnevnom svešću čovek više nije video analogije. Budnost i danas ima svest o poklapanju; čovek u snu ili u trenutku nadahnuća i inspiracije, kada živi budno, vidi ova poklapanja. Govoreći savremenim jezikom: nesvesno i danas misli u analogijama. Medjutim, dnevna svest je sasvim potonula u materiju. Drevnom čoveku je svojstveno da nikada ne vidi samu stvar, nego da samu stvar zgleda kroz procep gusto tkanog pokrivača čulnog sveta – kroz njega se vidi kako se pojavljuje ono što jeste iza stvari i što se nalazi iza stvari, i opet iza nje, jedno iza drugog i jedno iz drugog sve do neuhvatljivih daljina. Ono što je drevni čovek video kao realitet živelo je povezano jedno sa drugim i u sve dubljim poklapanjima i uzajamnim vezama. Stvarnost je bila ovo: beskrajan niz stvari

181

koje se otvaraju jedna u drugu i jedna drugoj odgovaraju, niz u kojem se nešto što se čulima može iskusiti smeešta samo na perifernoj tački i na površini, a samo po sebi nije imalo ni smisla, niti realnosti. Bića, dogadjae, predmete, drevni čovek je razmatrao u metafizičkoj perspektivi unutarnje dubine i njegovo duhovno vidjenje nije se zaustavljalo, ali se i nije moglo zaustaviti do ideja i do bogova. Zato su ideje imale svoj faktički realitet i zbog toga su bogovi bili faktički prisutna bića: jer ih je čovek video. Drevni čovek u materijalnim stvarima nije video samo ono što one jesu, nego i ono što one znače. Medjutim, iza znalenja je stajalo novo značenje koje je ovom odgovaralo, i iza njega opet još novije značenje. U novije vreme pokušano je da se, na osnovu Svedenbergovog analoškog vidjenja, dokuče pojedini simboli drevnog doba. Čitanje simbola pokazalo je da zmija na čelu egipatskog faraona znači budnost. «Budite budni kao zmija.» Činjenica da se ova zmija nalazi na vladarevom čelu znači: budna mudrost nije sama sebi cilj, nego služi dobrobiti ljudi.Jer je čelo simbol naklonosti prema ljudima. Mudri kralj budno brine za svoje podanike. Ukras za glavu koji je optočen zmijom, koji obuhvata vrat i stiže do grudi znači da se dobra volja ne zaustavlja kod glave, odnosno kod misli, nego se faktički i ostvaruje u fizičkom svetu. Kada Heraklit kaže da je nevidljiva harmonija jača od vidljive, on kaže: presudna je nevidljiva veza koja ostoji medju stvarima, jer ona prolazi dubinom, dok vidljiva saglasnost plovi samo po površini. Istinsku suštinu stvari odredjuje nevidljiva mera, logos, jer je svaka vidljiva stvar samo spoljna površina beskraja nevidljivih uzajamnih veza. Čovek ne poznaje svet onda ako vidi njegovu površinu, nego ako razume lanac uzajamno povezanih podudarnosti do ideja, do bogova, do metafizičkog apsoluta.

182

2 Priroda želi božansko a ne ljudsko poznavanje

U svetu drevnog čoveka čudno bi zvučalo ako bi neko kazao da pošto nešto vidi, da to i poznaje. Čulno iskustvo znači tek trenutno utvrdjivanje površinske pojave, ništa više. Ako neko vidi Nil, samo ga vidi, ali ga još ne pozanje. Da bi neko i znao šta je Nil, mora znati: ovaj ovde na zekžmlji Nil kopoja je nebeskog Nila. Kao što je ova pustinja kopija nebeske pustinje, more je kopija nebeskog mora, Gang i Bramanputra i Jangcekjang i Fudžijama kopije su nebeskih reka i planina, kao što je cela zemlja kopija nebeske zemlje, kao što je zemni čovek kopija nebeskog eliptičnog duala. Stvari poznaje samo onaj ko zna da izvorno postoji u nevidljivom metafizičkom svetu i ko stvari vidi samo svojim čulima, dotiče njihovu površinu. Arhaički čovek je geografiju doživljavao u analogijama isto tako kao i anatomiju, kosmogoniju i hemiju isto kao i fiziku, da psihologiju i ne pominjemo. Analoško vidjenje je transcede-ntalni realizam koji je živeo u natprirodnim i vaniskustvenim poklapanjima čulnih stvari. Suštinu prirode čula ne dotiču. Χ ε φ υ σ ι ζ Θ ε ι ο ν γ α κ α ι ο υ κ α νθ ρ ω π ι ν ε ν ε ν τ ε χ ε τ α ι γ ν ω σ ι ν (He fisiz Teion ga kai oik antoropinen entehetai gnosin), kaže Filolaj: priroda traži božansko, a ne ljudsko poznavanje. A božansko znači nadčulno, odnosno metafizičko. Čulno iskustvo je lažan račun. Ništa se u prirodi ne može razumeti bez metafizičkog, božanskog znanja. Gledajući unazad iz istorijskog vremena, čovek gotovo tačno tako stoji prema drevnim fenomenima kao prema simbolima sna. I san stalno koristi životinjske i biljne i kosmi-čke simbole, takva zbivanja čiji preneseni smisao i poklapanje čovek maglovito sluti – čuje reči, preživljava potrese, susreće se

183

s preminulima i s demonima. Drevni čovek je tako tumačio svet kako ga danas tumače snovi čoveka: u transcedentnu dubinu stvari. Ovo transcedentno vidjenje, koje su Grci izražavali rečju Θ ε ω ρ ε ι ν (Θ ε ω ρ ι α ) (Teorien-teoria) – teorija, neizmerno je egzaktnije, bitnije, dublje i realnije od pukog čulnog vidjenja. Znanje na duhovnom području, kao što kaže Sen-Marten, beskrajno je pouzdanije od znanja na materijalnom području.

3 Talesova metafizika vode

Grčke mislioce koji su živeli pre Sokrata novo doba smatra naivnim filozofima prirode. Drži ih za početnike zato što jedan od filozofa kaže da svet potiče iz vode, drugi iz vazduha, treći iz vatre, četvrti z tamnog apeirona. Ne može ih ni posmatrati drugačije, jer čovek novog doba misli za vodu da je to ona voda koju on proba svojim čulima i vatrra, vazduh, da su ona vatra i onaj vazduh koje vidi u materijalnoj prirodi. Na ovaj način nije teško presuditi koji je čovek primitivniji: onaj koj s metafizičkim vidjenjem simbolično zamišlja svet ili onaj koji veruje da postoje samo materijalne i opipljive stvari. Mislioci koji su živeli pre Sokrata bili su metafizičari koji su mislili i znali isto što i Filolaj: priroda traži božansko, a ne ljudsko poznavanje. Božansko, žto znači transcedentalno, i što opet znači da element iz kojeg vodi poreklo svet može da se razume na osnovu kosmičke analogije koja je po svojim srazmerama očaravajuća, po svojim dubinama neizmerna. Ako bi neko pokušao da bar u konturama uspostavi Talesovu arhaičku metafiziku vode, ubrzo bi uvideo da tu nema govora ni o početništvu, niti o naivnosti. Posle odredjenog vremena, pak, bio bi prinudjen da utvrdi da po odvažnosti, dubini, lepoti i istini ni jedna jedina medju metafizikama novog

184

doba ne može da se uporedi s Talesovim univerzalnim svetom vode. Razumevanje prethodnog preporučljivo je i ovaj put započeti teorijom brojeva. Jer je broj, kao što kaže pitagorejac Filolaj, onaj vladajući lanac koji povezuje, koji je nezavistan od stvorenog sveta i koji iznutra povetzje stvari. Čisto duhovnim načinom broj označava vezu materijalne prirode i ideje na onoj tački gde ideja upravo postaje materijalna. Teorija brojeva uči da je broj vode: šest. Objažnjenje je sledeće: posmatrajući nastanak stvari i materijalnu realizaciju pramaterija-prabiće-prapočetak, prvi korak prema materijalnoj realizaciji jeste: svetlost. Svetlost je: Jedan. Prva je delatnost Jedan – privlačenje. To je Dva. Privlačenje se u materijalnoj prirodi javlja kao kiseonik. Druga pojava je odbijanje. To je tri. Odbijanje u prirodi odgovara vodoniku. Privlačenje i odbijanje se sjedinjuju i postaje potpuno. To je četiri. Jedinjenje kiseonika i vodonika je gasovita materija. Broj gasovite materije je četiri. Kiseonik i vodonik se mešaju i pale. Paljenje, vatra: pet. Upaljeni kiseonik i vodonik se razdvajaju. Jer broj pet rastavlja i razara. Materija se odvaja od duha.Duhovni deo se uzdiže, materijalni deo se taloži. Ovaj staloženi deo je: voda. Voda: šest. Baza vode je vatra, baza vatre je gasovita materija, baza gasovite materije je svetlost. Na ovim bazama počiva voda, prva stvarna, opipljiva materija. Nastala je iz eksplozije gasovitih elemenata i staložila se i ovaplotila. Zbog toga kaže Tales da je pramaterija i prva materija sveta voda. I Beme shvata vodu kao rezultat goleme katastrofe: snaga broja pet koja deluje u svemiru, broja koji razdvaja razorila le gasovite plinove. Sagorela materija je zapravo voda. Voda je sastavljena materija: šestica je složen broj. Elementarna voda je osnova zemlje, baza zemlje je voda, kao što je baza vode vatra i baza vatre gasovita materija, baza gasa je prva

185

materijalna pojava, pramaterija: svetlost. Voda je sagorela materija. Bader povlači paralelu izmedju survavanja duše, pada andjela, sagrešenja čoveka i nastanka vode. Izmedju ovih dogadjaja postoji podudaranje. U svakom dogadjaju presudna je eksplozivna, razorna, razdvajajuća delatnost broja pet koji je odvojio verne i neverne duše, božanske i pobunjene andjele, rajsku sreću i čoveka, na koncu gasovitu i vetrovitu nevidljivu prirodu od materijalne prirode. Voda je prvi stupanj otelotvorenja. Ali Beme kaže i nešto dugo. Pri eksploziji gasa razdvajaju se duhovni i materijalni svet. Tako zapravo nastaju dve vrste vode: gornja i nebeska voda, duhovna voda - ideja; ali i materijalna, donja voda, eidolon (ε ι δ ο λ ο ν -eidolon). Zato postoji nebesko more i postoje nebeski izvori i postoje nebeski Nil,Gang, Bramaputra. Zato postoji voda života. Zemaljska voda je samo kopija nebeske vode, to je teška meterijalna voda koja je prilikom eksplozije gasa bespomoćno pala i ispunika dubine. Ali i ona se pokreće pod delovanjem vatre i toplote, i kao isparenje ili para, ili magla ili oblak opet pokušava da se uzdigne. Težina je, medjutim, vuče i ona opet pada. Ali voda večito žudi gore, večito isparava i večito pada. To je kretanje vode ukrug, kao večito kruženje planeta i bića i vremena, i planete i bića i vreme su ovo kruženje naučila od pravode, naučili su od sopstvene vodolikosti, jer je vodolikost u poreklu svega materijalnog. Zbog toga je tales rekao da je voda pramaterija sveta.

4 Bogovi vode i voda u pojedinim drevnim jedinicama

U Iranu je duh vode, Izedje, nazvan Aban. Aban je bio i kralj vremena. Jer vreme nije ništa drugo do voda, teče i šiklja iz nepoznatog izvora, nezaustavljivo – «niko ne može dva

186

puta zagaziti u istu reku», kaže Heraklit. Vreme je ona nevidljiva voda u kojoj teče bivstvo sveta, u kojoj struji bivstvo svih nas u rastopljenom stanju. Vidljiva voda, potok reka, jezero, more, samo su pojave i poklapanja ovog vremena u teš- kom materijalnom telu. Njegova analogija. «Samo otisak i imitacija nevidljivog u vidljivom svetu». Ovaj otisak i imitacija jeste materijalna voda, hrana života, njegov održavalac, Majka Života. I u vidljivoj vodi postoji bivstvo, u rastvorenom stanju. Voda je eliptički dual vazduha i svetlosti – odnosno njena sup- ruga. U Iranu je prva ljubav Ahure Mazde bila Arduisur, koja je boginja snage vode, Vodena boginja, Majka Života. Voda nije ništa drugo do materijalizacija duha, posle svetlosti sledeći prvi stupanj. Kao materijalni duh ona je simbol i analogija žene, u Iranu je boginja Ainjahita: boginja otelotvorenja, rodjenja i ponovnog rodjenja. U Egiptu je iz pravode, iz Nuna, rodjen Ptah, stvaralac i Stvoritelj. Iz braka Ptaha i Nun rodjeno je prvo sunce: Sunce-Voda. Jer kada je svet u svom drevnom prvom stanju bio voda, ništa drugo, kada je još svako živo biće bilo u vodi, onda je vrhovni bog, i Višnu, u Indiji još bio riba, i ni Sunce nije moglo biti drugo do Sunce-Voda. U Peruu se ovo Sunce-Voda nazivalo Atonatiuh i ovo Sunce je bilo ono koje je izazivalo vodenu smrt, potop. U Peruu je inače voda znak boga- tstva. Deseti dan u kalendaru je označavan vodom; drugo zna- čenje jeste plodnost i rog obilja. Zbog toga je svako božanstvo vode bilo u vezi sa ženom,sa plodnošću zemlje i dobrim rodom. Zbog toga je u središtu kulta kiše u Iranu bio Bahman, prvi amšapand, koji je poštovan u obliku Meseca i vode. Zbog toga je Tlalok u Meksiku bio bog kiše, muž žene kukuruza Senteotl. Tlalok kiša, sperma, oplodio je zaljubljenu boginju Senteotl. Ali Tlalok nije bio samo bog kiše. Tlalokan se naziva vodeni donji svet, vodeni Had, odakle izviru izvori, i Tlalok je bio gospodar preseljenih duša koje su se vraćale na zemlju u obliku kiše kako bi oplodile zemlju. O tome podrobno govore Upanišade. Tlalok

187

hindu baštine bio je Mesec, gde su, isto ako i u Tlalokanu u Meksiku, prebivale duše umrlih. Odatle je padala oplodjavajuća kiša. Nijedan element ne pretvara zemlju toliko u ašu kao voda, toliko pogodnu da bude lepa, bogata, plodna, da bude izvor ra- dosti, blaženstva. Voda u materijalnom svetu ima isto značenje kao i žena u čovekovom bivstvu: blag element, hraniteljka, osećaj, dubina, neprozirnost, lako se zamuti, ali se lako i izbis- tri, osvežavajuća, opasna, glatka kao ogledalo i olujna, čarobno privlačna, prepuna je skrivenih slasti i nemani. Arhaičke mitologoije su prisno znale ova vodena bića: u Grčkoj Protej, Halios Geron, starac morskih slanih voda, Nerej, Okean, Posejdon, glavni bogovi koji žive zajedno s više stotina vodenih bića, s devojkama, ženama, muškarcima, konjima, nemanima, zmajevima. Eshatologiju vode astrologija vidi na sledeći način: Zodijak ima tri vodena znaka: Raka, Škorpiju i Ribe. Rak je u prvom redu slatka voda, voda sporih potoka, jezera, voda u kojoj vrvi mnoštvo živih bića, to je voda opkoljena trsticima i šašom, uglavnom voda močvara, zelenkasta, opalna mlaka voda, pištalina, najmekša od svih voda. Škorpija je vatrena, crvena, vrela, aktivna, isparljiva, žestoka i jetka, razjarena, strasna voda. Ribe su sveža, plava, kristalno prozirna morska voda, etarska voda, voda Afrodite Uranije. Tri znaka odgovaraju trima idejama, trima duševnim stanjima, trima vrstama ljudi, trima duhovnostima, trima vidjenjima, trima načinima života. Rak je materijalni znak i pištalina je voda matrijarhata. Škorpija je voda apokaliptičnog strašnog suda, vrela voda razdvajanja. Ribe su plava voda, a plavo nije ništa drugo do, prema Šuleru, prva boja materijalnog sveta, prvi stepen žarenja – na početku početka svet zablista u plavom: nebeski svod i more. Ribe su nevina devojka, Škorpija je strsna žena, Rak je majka hraniteljka. Sve tri su slika boginje

188

Zemlje: iz vode Riba je rodjena lepota i cveće, iz Škorpije strast i vino, iz Raka brižnost i hleb.

5 Jedini element u odredjenom pogledu «Četiri», kaže Tales, «koje je predmet mnogih raz-govora – čiju prvinu nazivamo vodom, i koje držimo u odredje-nom pogledu za jedini element, četiri povezuje zemne stvari, ujedinjuje ih i medjusobno meša.» Četiri, za koje Tales kaže da je predmet mnogih raz-govora, π ο λ υ θ ρ υ λ ε τ α τ ε τ ρ α (politrileta tetra), četiri su elementa: vazduh, vatra, zemlja i voda. Prvi medju njima i u od-redjenom pogledu jedini jeste voda. Zašto? Nije teško razumeti. Jer kao što je od muškog bića nastalo žensko koje je vremenski kasnije biće, ali u idealitetu i upravo zbog toga apsolutno ranije, tačno tako je iz vazduha i vatre nastao vremenski kasniji, ali u idealitetu raniji elemnt, voda. Zato su vremenski vazduh i vatra baza vode; u apsolutu pak baza je: voda. Voda je zbog toga pra-materija, majka materije, iz koje se sve rodilo, medju element-ima žena, majka, roditeljka: Zbog toga kaže Tales da je voda prvina elemenata. Jedina u odredjenom pogledu, kaže dalje Tales, jer je voda jedini element koji raspolaže sa sva četiri svojstva. Naj- pokretljivija je, najkreativnija je, najlakše menja agregatno sta-nje, najlakše se tretvara u vazduh i vatru i zemlju. I ako je pra-slika vode analogna i sa ženom, i svojstva muškaraca stalno drži u sebi. Voda je majka, iz nje se radja život, ali s druge strane na suvu zemlju voda pada kao sperma na plamenu mate-ricu i oplodjava zemlju. Zbog toga alhemija zna za tri vrste vode: muška sperma-voda, ženska rodna i hranljiva voda i an-drogin voda u kojoj se izjednačuju muškarac i žena i postaju

189

nadpolni. To je bila aqua ignificata, goreća voda, vatra-voda, koju astrologija naziva Škorpija. To je susret vode i logosa, plamenog duha, reči, misli, stvaralačke vatre. Onaj učenik koji je kretao putem posvećenja vode, i Tales je sigurno to učio, najpre je morao da od muške vode na- čini žensku vodu i potom da ih ujedini u nadpolnu vodu, kako bi bila slična pravodi i Stvoritelju, kome je voda samo materija-lni simbol, jer je Stvoritelj posredstvom vode stvorio elemente, zemlju, bića i na početku vremena kada je život još spavao u Stvoriteljevoj misli i nije bio ništa drugo do duh Stvoritelja koji je lebdeo iznad tamnih voda. «Duša gospoda je hranila vode.» Jer posvećenje nije ništa drugo do reintegracija, odnosno povra-tak i izvorno prastanje: ko kreće putevima posvećenja vode, on se mora obračunati sa «odvajanjem voda od voda». Jer Sveta knjiga kaže: «Neka se rasproste vlast nad vodama koja će odvo-jiti vode od voda.» Tako se odvojilo nebo do vode – vazduh i vatra, prva reč, Logos. Učenik koji se nala-zio pred posveće-njem morao je ponovo da ujedini vatru i vazduh i vodu, kako bi mogao uspostaviti Jedan. Svaki element je pogodan da se od njega razvije me-tafizika i da se analogijama dosegne potpuno razumevanje sveta – ali nijedan element nije pogodniji od vode, već i zbog toga što je život beskrajno vodolikiji nego što je vazduholik ili vatrolik. Život je plodan i majčinski i osetljiv, i nema živog bića u čijem fizičkom biću pretežan deo ne bi bila voda. Θ ε ι ο ζ χ υ δ ο ρ ο υ δ ε ν ε σ τ ι ν (Teios hidor oiden estin), kaže Zo-sim: bez božanske vode nema ništa. Jedno njeno lice je muško, drugo žensko, jedno njeno lice je večnost: more, drugo je nezaustavljivi život:reka. Zbog toga je bila tajanstvena duhovna pravoda, µ α ρ ε φ ι λ ο σ φ ο ρ υ µ (mare filosforim), praelement alhemije: voda duha. Voda života, večni izvor. Na zemlji se pojavljuje Ahriman, tama u obliku zmije i ubija

190

plodnost. Ali još pre nego što je mogao da ga ubije, Ahura Mazda je stvorio Vodu Života. U Egiptu vlada broj tri i zna se za tri vode: nebeska, zemaljska i podzemna. Kada se zvezda Sirijus pojavljivala u zoru,17.jula,tri vode su se sjedinjavale i kretala je poplava Nila: Tri vode su: ženska - s drugog sveta, plodna, voda Majka; muš- ka – zemaljska, delatna voda; androfin – nebeska voda, voda ži- vota, ideja voda, pravoda. Ona voda koju čovek pije, koja teče u Nilu, u kojoj žive morska bića, odnosi se prema pravodi kao život prema ideji, kopija prema originalu.U Iranu se razlikovalo sedam voda:voda biljaka, voda planina, znoj, kiša, sperma, plju- vačka i mokraća. Kabala uči da je voda onaj element koji pove- zuje delove sveta i ujedinjuje ih i drži na okupu, odnosno u suš- tini kaže isto što i Tales. Samaim,plamena voda bila je ona koja je vatru sveta, što je uzalud želela da se sjedini sa zemljom, pre- nosila izmedju neba i zemlje: voda je povezala vatru neba s ne- moćnom zemljom i od tada se Nebo dodiruje sa zemljom preko vode. Voda hrani zemlju, oplodjava je, i voda je održavalac ži- vota: voda rastvara i pere prljavštinu koja se nalepila na čovek- ovo biće. Χ α λ α δ ε µ υ σ τ α ι (Halade mistai)! – u more mistesi, kaže grčka misterija: okupan u vodi čovek se onbovi, jer je kupanje posvećenje tela i njegovo očišćenje.

6 Početak postojećeg sveta Χ υ δ ο ρ ε ι ν α ι α ρ χ ε ν τ ο ν ο ντ ω ν (Hibor einai arhen ton onton) – voda je začelo postojećeg sveta. Ali arhe (α ρ χ ε ) ne znači pramateriju od koje je sve nastalo, nego znači prasupstanciju što je suština svega postojećeg, poreklo, δ υ ν α µ ι ζ (dinamiz) prva Moć, Jedan. Prva Moć svakog posto-jećeg života, poreklo svakog bića, njena povezujuća, održava-teljska, hraniteljska supstancija. Život se kreće na površini, tala-sa se, teče, buja, pulsira, peni, menja se u vremenu, nemiran, strastan, juri, u

191

svakom trenu je drugačiji – ali je u dubini spo-kojan, stalan i nepromenjen, u večnosti postojan i konačan. Ži-vot plovi na površini vremena – bivstvo se nalazi u dubini vremena. Život je zatalasana voda i hitra reka; bivstvo je nepo-kretno more, glatko kao ogledalo. Ljudska istorija izgleda kao reka, kao da negde izvire i da nekuda hita – ali je ljudsko bivst-vo more, jer je postojalo od večnosti i postoji i postojaće. Ono što se zbiva samo je površina okeana, ljulja se, talasa, kola. Medjutim, suština je dubina okeana, prozirna, smirena, čista dubina. Kao da su vrhunci i doline talasa, vrtlozi bujica sve što se zbiva; ali se sve smiri i poravna. Zagnjuri se u vodu, kaže Veda, i videćeš božanstvenu Majku. Videćeš da samo na povr-šini postoji kretanje i promena, talasi i nemir, vrtlog i pena. Samo je na površini maja, opsena, čarolija. Samo na površini postoji vreme. Unutra u dubini okeana nema talasa, nema vrtloga, nema čarolija, nema vremena, jedino večita konstant-nost i nepromenljivo bivstvo. Ono što postoji može se gledati u vremenu kao reka, kao čarolija, kao Maja,kao da negde izvire i kao da nekuda hita. Ali ono što postoji u svetu, može se posmatrati u dubini vreme- na kao smirenost, očitovanje nepromenljivog bivstva. Ako neko svet vidi kao reku, vidi je na površini vremena i onda vidi isto- riju. Vidi kako sve napreduje, kreće se , menja, žuri, hoće, ima cilj kojem se primiče,ili od koga se udaljava.Ako neko svet vidi kao okean, onda ne vidi neprekidnu istoriju, ne vidi napredova- nje, kretanje, nego vidi očitovanja dubina okeana, drevne istine, početke – arce,dunamiz sam Okean, Jedan i lice ovoga je-dan. Ko se kreće dubinom vremena,živi iznad istorije ili izvan istorije ili unutar nje u spokoju, i nalazi se oči u oči sa istinom večnog Jedan. Voda se nalazi u svemu. Qeioz cudor ouden estin: bez božanske vode ničega nema. Voda je za-čelo postojećeg sveta: arcen ton ontwn. I zbivanje je vo-da, i večno je voda, jer je voda i površina vremena, voda je i njegova

192

dubina.U čoveku pulsira okean krvi kao što krv zemlje, more pulsira i pulsira etar i vrti se kao vir i kola: u vremenu, u okeanu, na površini, u opseni. Unutra, u dubini nema pulsiranja, nema vrtloga, samo nepromenljivo Jedan.

Šesta knjiga

Kralj i narod

193

194

I Arhaična zajednica

1 Hijerarhija drevne zajednice. Hijerarhija i klasa

Govoreći o drevnom dobu, ma koliko čovek izbega-vao poredjenja s istorijskim dobom, novim dobom i sadašnjim dobom, postoje slučajevi kada se to ne može zanemariti. Ako načini poredjenje, lako će izazvati prigovor. poredjenje zvuči kao optužba protiv istorijskog čovečanstva. Naravno, o tome nema ni govora. Istorijsko čovečanstvo ne javlja se ovde kao nešto više ili niže po vrednosti, nego kao za nas poznata osnova na kojoj se može pojaviti crtež arhaične zajednice. Poredjenje, znači, nije vrednovanje, već metodski postupak. Jer ako bi neko, govoreći o arhaičkoj zajednici, rekao da je drevno čove-čanstvo živelo u hijerarhiji, zatim se poduhvatio objašnjenja, analogije hijerarhije i analize, bez bilo kakvog uporedjivanja, čovek novog doba ga ne bi razumeo. Situacija je odmah drugačija ako se započne otkrivanjem osnove zajednice novog doba; koreni prirodnih, odnosno društvenih nauka koji počivaju na materijalnim osnovama, ukazivanje na političke, pravne, sudske težnje – uskoro bi se ispostavilo da sve počiva na jednoj jedinoj osnovi: na prirodi. I onda, ako nam je uspelo da u neko-liko osnovnih poteza ocrtamo zajednicu izgradjenu na prirodi i da povučemo liniju razdvajanja, ispostavlja se: osnova arhaičke zajednice nije prirodna, već duhovna hijerarhija. Čovek novog doba je prisiljen da u ovakvim okolno-stima primi k znanju da su postojale zajednice čiji je životni

195

poredak bio sasvim drugačiji nego ovaj sadašnji, i više od toga. Tako bi razumeo i suštinu hijerarhije, možda čak da je društvo izgradjeno na hijerarhiji eventualni višeg reda nego društvo izgradjeno na prirodi. Savremeno društvo se obično deli na klase. Klase su: seljak, radnik, zanatlija, gradjanin, intelektualna srednja klasa, aristokratija po rodjenju i finansijska aristokratija: vladajuća klasa. Ove klase nemaju duhovni poredak vrednosti. Ovo raš- članjivanje, kao što se kaže, nastalo je po prirodi i prirodno je. Što je samo drugi izraz da odgovara materijalnom poretku života koji sledi i smatra ga ispravnim čovek novog doba. Ovim klasifikovanjem čovek novog doba priznaje nad sobom poredak prirode, i prećutno prihvata onaj zakon prirode gde o redosledu i stupnjevima vrednosti uvek odlučuju jači. Dok je aristokrata jači, aristokratija je vladajuća klasa; ako je gradjanin, onda je gradjanska; ako je jači seljak ili radnik, onda su oni vladajuća klasa. Jači je kadkada istovremeno i brojniji. To je zajednica izgradjena na poretku prirode. Hijerarhijska zajednica svoje poreklo ne uzima odozdo, svoj poredak ne gradi odozdo i svoje bivstvo ne zasniva na naterijalnoj prirodi. Hijerarhijska zajednica nije gra- djena na kosmičkim i metafizičkim vrednostima, na vičim duhovnim istinama koje su izvan čoveka, nego od njih zavisi i odgovarajući njima se raščlanjuje. Zajednica nema osnovu, nego uslove, i nije važno šta je dole, nego šta je gore, i ne na čemu počiva, nego od čega zavisi i čije je očitovanje. Učenje arhaičke metafizike govori o vrednostima. Brojevi su duhovni simboli vrednosti, nezavisni od svih odnosa. Zbog toga ako neko hoće, na egzaktan način da odgovori na pitanje na kakvom poretku je izgradjena drevna zajednica, treba da odgovori: na poretku brojeva. U tom pogledu Pitagora i Orfej prihvataju isto što i posvećeno egipatsko sveštenstvo, osnova iranske zajednice isto

196

je tako deset Amšapanda kao deset Sefirota palestinske zajednice, deset Pradjapati hindu zajednice. Što ne znači da je osnovni broj zajednice deset. Desetka je slika Celina-Sve-Potpunost. Materijalno očitovanje ovoga znaka jeste: svet. A ljudsko očitovanje ovoga sveta je zajednica. Osnovni broj zajednice jeste tri: Celina, četiri: Potpunost, sedam: Stvaranje i deset: Sve. Ali u zajednici postoje i žive svi brojevi. I razume se postoje i žive u svom prvom shvatljivom obliku, u ideji. Po Platonu, osnova zajednice je ideja, a zajednica i nije ništa drugo do primena ideja. Psihologija, antropologija, metafizika, astrologija, geometrija, alhemija su primena ovih osnovnih suština u različitim krugovima bivstva. Analogija postoji izmedju psihologije i nauke o društvu i astrologije i alhemije. Metafizika je naziva Satva – to je ujednačena smirenost koja je iznad strasti, satva u duši odgovara budhi, najvišem stupnju čovekovog uma; od metala odgovara zlatu, medju planetama Suncu, u zajednici odgovara duhovnoj kasti: brahmanu. Metafizika je naziva Radjas – to je strasna delatnost, kvalitet bivstva koji se ne može svesti na drugo, radjas odgovara Ja, od metala alhemijskom sulfuru, od kosmičkih sila Marsu, u zajednici vladajućoj, delatnoj, borbenoj viteškoj kasti, kšatriji. Hijerarhije odgovaraju faktima sveta: krugovima bivstva, astralnim duhovima, metalima. Kasta je prvobitno bila hijerarhija, samo kad je izgubila metafizičku vezu, presečen je njen odnos sa srodnim krugovima bivstva i zbog toga je zatamnjena analogija. Sada izgleda kao da je prirodna. Za novo raščlanjivanje klasa pogrešno se veruje da počiva na poretku prirode i da je izraslo iz prirode. Raščlanjivanje klasa u novom dobu u više pogleda nije ništa drugo do takva hijerarhija u kojoj se više niko ne seća izvornih stupnjeva vrednosti.

197

2 Brahman, kšatrija i vaišja

U hijerarhijskoj zajednici nije važna osnova, nego praslika čije je ona očitovanje. Praslika i ideja, čiji je simbol broj, očituje se u svakom krugu bivstva. Zbog toga postoji poklapanje izmedju životnog poretka zajednice i kosmičkog reda planeta i poretka duša i poretka metala, to jest analogija. Ako je u zajednici vodeći duhovni čovek i gospodar duhovni čovek, to tačno odgovara tome da su u životu i sudbini pojedinog čoveka vladajuća moć i osobina jasan smisao. Ako je u zajednici vodeći delatni čovek, to odgovara tome da su u životu pojednog čoveka vladajuća moć i osobina delatna strast. Ako u zajednici vlast pripada privrednom sloju, to odgovara tome da je u životu pojednog čoveka vladajuća moć korist, pribavljanje, procenjivanje materije. Ako u zajednici vlast pripada robovima, to odgovara tome da je u životu pojedinog čoveka nesvesnost vladajuća moć. Ako vlada duhovna klasa, sudbinom pojedinog čoveka upravlja jasan smisao, oblik države je kraljevina; pore-dak odgovara metafizičkom redu, moral počiva na apsolutnim vrednostima, podela je hijerarhična. Ako vlada delatna klasa, strast delatnosti nosi i državu i to je osvajačka država; moral je viteški, podelu će odrediti viteške vrline. Ako vlada privredna klasa, sudbinom pojedinog čoveka upravlja bogaćenje i pribira-nje imanja, oblik države je gradjanski; vladajući moral jeste da je u pravu bogat čovek, siromašan nije u pravu. Ako vladaju ro-bovi, ljudska sudbina je prepuštena nesvesnim silama i ove sile samovoljno utiču na čoveka, oblik države je despotizam; vlada-jući moral je mržnja prema svakom individualnom uzdizanju.

198

Potpuno je isključeno da ljudska zajednica živi u gradjanskom poretku, i da istovremeno jasan smisao vodi ljudsku sudbinu; kao što je potpuno isključeno i to da oblik države bude despotizam i da u zajednici vlada duhovni moral. Izuzetno, pojedine ljudske indivudue mogu uspeti da polome univerzalnu zakonitost, ali ako dodju do reči, nikada ne rade i ne govore u saglasnosti sa zajednicom. Ako u zajednici vlada ropstvo, u tom trenutku slepa nesvesnost preuzima vodjstvo nad sudbinom pojedinih ljudi i u tom ternutku smislena reč zvuči kao da je narušeno jedinstvo zajednice, revolucionarno deluje svako odlučno delanje, samo zato što je poredak postao nesvestan, a nesvesnost ne donosi ništa, jedino ono što je mutno i liči na instinkt. Ako u zajednici vlada ropstvo, čovečanstvo se nalazi izvan poretka vrednosti; bivstvo mu je takvo kao jedna vrsta nerodjenosti: sunovratilo se u zaborav materije i u tamu. U ovakvim okolnostima zajednica u celini biva preplavljena zaboravom materije: nesvesnost. Pojedini ljudi s najvećim naporima pokušavaju da jasno misle. Ono što je u hijerarhijskoj zajednici prirodno i razume se po sebi: razum – ovde postaje izuzetak. Uman čovek ovde stoji nasuprot zajednici, jer je zajednica u tami, ne shvata svetlost uma, jedino oseća da je on drugo nego ona i zbog toga ga mrzi i progoni. Ropstvu odgovara nesvesno stanje duše, i ako ropstvo dodje na vlast, nesvesnost duše će biti vladajuća sudbina. Hijerarhija nije ništa drugo do znanje zasnovano na arhaičkoj metafizici i primenjeno na ljudsku zajednicu. Vlada-vini pojedinih ljudskih karaktera odgovara vladavina pojedinih kasta. A čovečanstvo nije srećno i spokojno kada ga kidaju str-asti, kada postaje materijalno, nije sredjeno, srazmerno, uravno-teženo ako ga čereče nesvesne sile, nego onda kada njime upra-vlja jasan smisao. Upravo zbog toga je trezveno slušati um: ra-zuman čovek neka preuzme vodjstvo, delatan čovek upravu, privrednik neka ostane u privredi i neka se bogati, a robovi neka

199

služe. To tako baš odgovara univerzalnom poretku sveta, ne sa-mo u zajednici, nego i u individualnoh sudbini čoveka, u duši, u moralu, u državi, medju metalima i u svetu ideja. Poredak zajednice počiva na nepromenjenom poretku vrsnosti sveta. To je hijerarhija.

3 Težnje koje uspostavljaju hijerarhiju na granici istorijskog vremena Hijerarhija nije samovoljan ljudski vrednosni niz, nego poredak sakralnih vrednosti bivstva. Oko šeststote godine pre našeg računanja vremena u poretku ovih sakralnih vrednosti bivstva nastala je pometnja. Prema Konfučijevim rečima, sakra-lni red je da «kralj bude kralj, a sluga bude sluga». Poredak je da svako bude ono što jeste, na onom mestu na kojem je. Pome-tnja je nastala kad je kralj počeo da ne bude kralj i sluga da ne bude sluga.Čovek je odjednom počeo da biva drugo što jeste, na drugom mestu nego gde je bio. Hijerarhija je počela da se ruši. U kini koja se nalazila na granici drevnog doba dvojica su pokušala da uspostave hijerarhiju: Lao-ce i Konfuči- je. To je bilo ono vreme kada se izgubio Put, Tao, i bivstvo čo-eanstva počelo da postaje puki život. Život je ono što izvire iz maerijalne prirode, biološka pojava, ništa drugo. «Ako nema Tao, dolazi ibžvot», kaže Lao-ce. Ali se stvari ovde ne zau-tavljaju. Počinje razvoj unazad, degeneracija, obezduhovljenje, primitivizacija. Počinje da opada i život. «Ako nema života, dolazi ljubav.» Dalje: «Ako nema ljubavi, dolazi moral.» «Moral nije ništa drugo do prinuda. Čovek veruje zbog prinude i zbog prinude je veran.» Put je puki privid; duh je samo maska. «Svet proishodi iz privida duha, i tu počinje preokret.» Lao-ce kaže da poredak vrednosti treba uspostaviti neaktivnošću. Ne usmeravati, ne upetljavati se, nego pustiti da stvari same opet nadju sebe i svoje mesto. «Visoki život nema

200

namera i nije delatan.» Da bi život opet postao bivstvo, da se ono što je zatvoreno opet otvori, procveta, smiri se i bude sredjeno kao večiti poredak Neba, postoji samo jedan način: dopustiti da visoke sile opet slobodno prožmu život. «Tao ne deluje – ali ništa ne ostaje neučinjeno.» «Kad bi kralj i princ umeli da ga iskoriste, svaka stvar bi se usmeravala sama po sebi.» Treba biti bez strasti, bez žudnji, bez želja; ne sme se umešati, ne sme se delovati. «Sve je duh kojim se ne može delovati; ko deluje, kvari ga.» «Što se svet pokvario, to je zato što vladari isuviše mnogo delaju.» Konfučije je odabrao delatnost. Mnogo je poučavao, okupljao učenike, prihvatio položaj, bio je ministar – besedio je, učio, radio. Odlazio je na vladarske dvorove i trudio se da ubedi kraljeve da je moral suština upravljanja državom. Tvrdio je da poredak može da uspostavi samo Čin ce, delatan plemić i mu-dar čovek koji samopregorno celog sebe posvećuje zajednici. Posle Konfučija i Lao-cea koneska baština se raspolutila. Učenici Konfučija su vernike Taoa nazivali prazno- vernim metafizičarima i irealnim fantastama. Realni zahtev: čin, uplitanje, delatnost, jer konačno čovek dobrih osećanja ne može dokono posmatrati propadanje. Pristalice Lao-cea su se rugale učenicima Konfučija. Čuang-ce je ovako držao lekciju Konfučiju: «Pa reci Kiu, zar zaista nisi u stanju da se odvikneš svog izazovnog ponašanja, i da konačno budeš pošten čovek?... Čak nisi u stanju da poneseš patnju jednog pokolenja i neprekidno brineš brigu hiljadu pokolenja... zar si izgubio pamet? Podučavaš u razmišljanju ? Svako razmišljanje je izvor nevolje; svaka delatnost je izvor zabuna. Mudar čovek deluje samo onda ako mora, ali se ni onda ne brine da li će uspeti ili neće. Svojim delima poklanja pažnju samo oholi i samouvereni čovek. Lao-ce govori o najvišoj tački hijerarhije. To je ne- delovanje, on deluje bez delovanja. To je intenzitet bivstva,

201

snaga otvorenog bivstva. Ali je vreme već onda minulo da bi otvoreno bivstvo razvilo svoje delovanje na zajednicu; to je početak istorije, doba života,zatvorenog bivstva koje se sve višezatvara. A delatnost Konfučija jeste očitovanje delatne strasti upravljačkog poretka. Upravljač, Čin ce, grčki aristos, hindu kšatrija ne ume drugačije da zamisli život, jedino kao neprekidnu delatnost. U Lao-ceovom Tao pojavljuje se još jednom Put drevnog kraljevstva, kao što na drugoj strani zemlje još jednom kod Pitagore bukne orfejevska baština drevne duhovne vladavine: upravljanje ne zavisi od delatnosti, nego jedino od duhovnog delovanja. U učenju Konfučija i u njegovoj delatnosti već se javlja kšatrija, kao na drugoj strani zemlje kod Platona: strasna želja da se poredak zajednice uspostavi delovanjem. Lao-ceov Tao je morao da se izgubi, jer ga zajednica više nije razumela, i vreme se izmenilo. A učenje Konfučija, kao i Platonovo, unapred je bilo pogrešno: viteški red nikada nije umeo da vodi zajednicu, jer za to i nije pogodan. Onaj ko je umeo da vodi zajednicu, njega više vreme nije prihvatalo, a koga je, pak vreme pozivalo, on je za vodjenje zajednice po prirodi svojoj uvek bio nepodesan i takav je i ostao. Ova data situacija tačno označava šta znači hijerarhija u životu zajednice: zakonit poredak vrednosti transecedentnog porekla, i ako ga zajednica odbije, odbila je zakon sopstvenog opstanka, ali ako ga izgubi, ne može ga povratiti nikakvom napornom delatnošću.

4 Trojna i četvorna hijerarhija

Prilikom stvaranja, u baštini Inka, bog Vičam je bacio na zemlju tri jajeta: jedno zlatno, jedno srebrno i jedno gvozdeno. Iz zlatnog su se izlegli pripadnici duhovnog staleža, iz srebrnog pripadnici viteškog staleža, iz gvozdenog pripadnici

202

privrednog staleža. Tri jajeta sasvim odgovaraju trima gunuama hindu baštine: duhu promišljanja (satva), žarke delatnosti (radjas) i materijalne plodnosti (tamas). To su tri kruga bivstva zajednice: sakralno, kulturno i naturalno; to su tri stepena morala: dharma, kama i artha: moral zasnovan na univerzalnom zakonu, moral uživanja i moral koristi; to su tri elementa alhemije: sal, sulfur i merkur – ukratko, to su tri nepovratne i primarne vrednosti i kvaliteta bivstva na kojima počiva hijerarhija, poredak životne zajednice. Smisao života duhovnog reda jeste shvatanje zakona sveta. To je prvi poredak, jer zakon sveta, bez znanja dharme, nije ljudska zajednica, nego zajednica rulje i ološa. Duhovni red je čuvar istine, duhovni red čuva baštinu, duhovni red omogućuje čovečanstvu da svojim životom učestvuje u božanskom bivstvu. Brahman je pričesnik; on trajno održava vezu s božanstvom, on predstavlja čoveka pred Bogom i Boga pred čovekom. Kšatrija ne označava dharmu, već kamu, radost, nestalnost života, njegove boje, osećanja, strasti. Vitez nije duh, nego herojska duša. Kada se duša odsvoji od zemlje, u svom prvom preobražaju postaje herojska. To je sulfur, vatra, to je slobodno i plameno buktanje, kšatrija. Ako se viteški red osvoji od brahmana, postaje šudra, sluga. Hijerarhijsko bivstvo viteza isključuje despotizam. Zemnim sredstvima on pribavlja vrednost zakonu sveta koji je uvek duhovni. Simbol viteza je: mač; mač nije ništa drugo do logos, reč, delatna reč, očitovanje duha, ali u svetu delatnosti, jer je mač simbol apsolutne aktivnosti. Mač je sredstvo delatne reči, koje vitez dobija od duhovne kaste, kao sakralno sredstvo, kako bi njime branio zakon. Vaišja je privredni red, artha, red koristi, on je u do-diru s materijom, obradjuje zemlju, priprema sredstva za život, trguje. Zadatak mu je da u životu održava materijalno izobilje i

203

plodnost. Zato je nosilac tamasa, tamne i skrivene materijalne rodnosti. Vaišja je vezan red: veže ga vlasništvo, imanje, korist, zemlja; to je materijalna kasta, teška poput zemlje. Drevna baština zna i za hijerarhiju zasnovanu na broju četiri. Ovaj poredak vrednosti se može razumeti preko analogije s četiri juge, s četiri razdoblja sveta. Zalatnom razdoblju odgovara brahman: potpuno jedinstvo s božanskim bivstvom, apsolutna duhovna vladavina. Srebrnom razdoblju odgovara kšatrija: kada nastupa posebna volja ljudskog Ja, strast. Bronzanom dobu odgovara vaišja: kada se čovek već materijalizovao, ali još živi u poretku dharma. Gvozdenom razdoblju odgovara šudra: ropstvo. Karalj je u Kini imao četiri pomoćnika: Si Tu, majstor učenja, označava proleće; Si Ma, majstor mača, označava leto; Si Kan, majstor zemlje, označava jesen; Si Kung, majstor rada, oznčava zimu. Jer rob, šundra, kao što kaže hindu baština, samo je majstor rada, ništa drugo. Broju četiri odgovara vertikalni poredak drevne zajednice, četiri ašarme. Četiri ašarme su četiri osnovna stupnja vrednosti života unutar kruga životne sudbine pojedinog čoveka. Prvi stupanj ej učenik, brahmakarja. Naziva se učenikom Brahme, jer svaki mladić zapravo, uz pomoć sveštenika, uči od najvišeg božanstva, od Brahmana. Drugi stupanj je grihasta, glava porodice. Kada neko nauči ono što ljudsko biće treba da nauči, on dalje tka svoj život, zasniva porodicu, učestvuje u upravljanju državom, zavisno od toga kojoj kasti pripada, sveštenik, upravitelj, trgovac, zemljoradnik, bavi se svojim zanimanjem, usavršava ga i neguje decu. Većina ljudi nikada ne želi da se penje. Ljudska sudbina može biti savršena, lepa i potpuna i na stupnju grihasta. Medjutim, ako neko želi da postigne viši stupanj, on se povlači u šumu. On je vanapraštha, šumski pustinjak. Svoje

204

vreme ispunjava posmatranjem, daljim učenjem i asketskim vežbama. Ako želi još više, podeli sve svoje imanje, obuče grubo sukno, okači o pojas isposničko čanče, svoje jedino vlasništvo i krene na put. Spava u jendeku pokraj puta i živi od milostinje. Obično menja čak i ime. To je sanjasin.

5 Dva puta rodjeni. Nečisti

Ljudska zajednica ima tri vrednosna stupnja i ove vrednosti odgovaraju univerzalnom sakralnom poretku sveta. Robovi, šundre, nisu članovi posvećene zajednice. O robovima nijedan arhaički zakonik ne govori da su oni ravnopravni članovi zajednice. I PLtaon ih tek uzgred pominje, kao i Manu. Držanje viših kasti prema šundri: odstojanje i milosrdje. Šudra je sredstvo, noga boga Brahmana, još se nije potpuno odvojio od materije. Ovo razlikovanje Manuov zakonik obeležava time što kaže: Članovi zajednice su samo dvidja, dva puta rodjeni ljudi. Jednom rodjen radja se samo u materiji, i ne može biti član sakralne zajednice. Arhaička zajednica jedva da ima fakata koje istorijski čovek može manje da razume od isključenja šudre žrtvenog reda.Uzrok nerazumevanju jeste pre svega u tome što je istorijski čovek otupe prema hijerarhiji i ne zna da sakralni životni poredak nema ljudsko već transcedentno poreklo. Drugi uzrok nije metafizičke prirode, već društvene i psihološke. U svojoj degradiranoj budnosti istorijski čovek nije sklon i nije u stanju da razume da je nužno da svaka ljudska zajednica mora da ima i ima svoje šudre: nečiste, izopštenike. Svako društvo bez izuzetaka sastoji se od zakonitih i nezakonitih članova. Sakralni drevni poredak šudru smatra sredstvom: materijom s kojom nešto izvršava i čini. U viteškoj zajednici, kao i u Platonovoj, nečisti su robovi koji nemaju glasa u upravljanju zajedničkom sudbinom. U gradjansko-privrednoj zajednici

205

nečisti je takozvana «sirotinja» koja nema načina da delatno učestvuje u zajednici kao velikom privrednom preduzeću i zato nema glasa. Najzad, u mešovitim zajednicama nečistota je neštopromenljivo i neodredjeno nešto što se trudi katkada da se priključi veroispovesti, katkada naciji, katkada rasi, katkada političkom stanovištu. Izopštenih uvek ima, bilo kako da se nazivaju: protestanti, hugenoti, proleteri, buržuji, Jevreji ili nekako drugačije. Svak zajednica ima svoje «nečiste», samo nehijerarhijske zajednice pečat nečistote udaraju u smislu istorijske strasti, a ne u smislu univerzalnog poretka. U dervnoj zajednici brahman, kšatrija, vaišja, članovi su sakralnog reda, jer članovi ovih kasti ne radjaju se samo u materiji kao telo, nego još jednom posredstvom posvećenja u redu božanskog smisla. Zbog toga član zajednice može biti samo dva puta rodjeni: dvidja. Prilikom posvećenja čovek saznaje da nije važna osnova na kojoj stoji, nego duhovna nit o kojoj visi. Nauči da – kao što kaže Manu: «Bolje je uopšte i ne roditi se na svetu, nego u njemu živeti životom niskog reda, biti slep, glup, nerazuman, zbrkan i ne imati udela u znanju velikih istina.» Prilikom posvećenja čovek nauči da održava čistim svoje telo, da priprema jednostavna jela, da obraća pažnju na zdravstvena pravila, da razlikuje štetna i hranljiva jela, da pazi na moral, da se udubljuje u duh, meditira, da osluškuje ozbiljnu reč, da se čuva primamljivosti materije i čula. Čovek nauči da je telesno čist život povezan s moralno čistim, a ovaj s duhovno čistim životom. Nauči da staloženo i smisleno govori, jer «svaki smisao, ideja, namera, plan, osećaj, znanje, svi se javljaju zaodeveni u govor. Ko ne poštuje govor, ne uči, ne izražava se kratko, pametno, lepo, jednostavno, ozbiljno, on ništa ne razume i ne može ni da prihvati ozbiljno.» U svim vremenima, pak, postoji deo čovečanstva koji ove zakone ne priznaje obaveznim za sebe. Hindu baština

206

njega naziva čandala, izvan kasti. Ovakvi ljudi priznaju samo instinkte, ne brinu za uljudnost, čistotu, takodje ni za moralnu netaknutost, ne poštuju običaje, učtivost.Zanose se, naprasiti su, žive u ropstvu niskih želja i zbog toga čak ne osećaju ni stid, iživljavaju svoje telesne žudnje, čak se i hvališu time da nemaju smetnji, koriste prljave reči, grub i neotesan ton. Ovakve ljude poredak vrednosti ne osudjuje na to da ne mogu biti članovi sakralne zajednice. Ovakvi ljudi sami sebe stavljaju izvan zakona. Nisu nečisti zato što je to tako samovoljno odredio neki zakonik, nego zato jer se ovi ljudi dobro snalaze u nečistoti, tu im je mesto i tu se osećaju dobro, kao kod svoje kuće. Samo se jednom radjaju, u materiji, i time su savršeno zadovoljni i u njima se i ne budi želja za uzdizanjem u viši red. Oni i ne slute duhovnost višeg reda, i ako i čuju za nju, ne veruju u nju ili je izvrću ruglu. Visoki cilj njihovog života je obilno jelo i dugo spavanje, kao kod kerova. Zbog toga je njihov simbol u drevno vreme bio nečista i besramna životinja: pas. Konačno, suština posvećenja nije ništa drugo do uvidjanje da je osnova života višeg reda: samopregor. To je tapas, samopregor, on posvećuje ljudski život u sakralni. I to je ono što čandala ne razume i ne želi da razume, u šta ne veruje i ne ume da veruje. Čandala želi da slobodno iživi svoje instinkte. Zato postaje nečist. Zbog toga je reč hijerarhijske zajednice – zakon; čandalina reč za to je - neograničeno iživljavanje. Prisustvo ove mase neprekidna je opasnost za zajednicu i zajednicu samo brižljivo održavanje sakralnog reda čuva od tame nečistote. Da ostane dole, pritisnuta, obuzdana, jer ako se nečistota probije, cela zajednica će potonuti i udaviti se u kalu. Pojedinac u sebi samom i zajednica u društvenom poretku strogo moraju da obuzdavaju nečistotu, jer jaoj onome u kome nečistota dodje do izraza i sto puta jaoj zajednici u kojoj

207

nečisti, onaj ko ne poznaje duh, zavisnost, ko ne vidi poredak vrednosti, postane vodja.

6 Hijerarhija i četiri juge

Kada Li Ki kaže: « Znak uredjene zajednice jeste, ako je ministar veran, činovnik pouzdan, narod iskren, radnik jednostavan, trgovac pošten, devojka nevina, žena pokorna», on zapravo izriče hijerarhiju. Kada Lao-ce iozriče Tao, Zaratustra ašu, Platon aleteju, Pitagora večni red boreva, Manu i Veda ritu, zapravo svako od njih izriče hijerarhiju. Hijerarhija nije vezana za jedan jedini oblik. Jedan je izgradjen na tri gune, drugi na četiri razdoblja, treći na broju dva. U Egiptu je zajednica počivala na broju Deset, kao u Iranu na deset Amšapanda i u Palestini na deset Sefirota. Prema Veda-smriti, hijerarhija nije nastala odjednom. U zlatnom dobu bivstvo je bilo zlatno i samo je živeo duhovni čovek, brahman. U srebrnom dobu rodjen je kšatrija, vitez. U bronzanom dobu je rodjen vaišja, čovek privredne kaste. U gvozdenom dobu, u kali-jugi, u tamnom razdoblju rodjen je šudra. Upravo zbog toga bi kaste imale ulogu tek u kali-jugi, ali je takvo doba upravo razdoblje nereda i poremećenih vrednosti kad se duše ne radjaju u sopstvenoj kasti, i ne žive tamo gde bi im bilo mesto prema njihovoj prirodi. Na kraju razdoblja celo čovečanstvo biva obezkašćeno i celolupna zajednica postaje nečista. Početak ovog razdoblja bila je šeststota godina pre načeg računanja vremena.

208

II Vozar

1 Vozar i Delfa

Sa samog kraja arhaičkog doba sačuvao se kip u Delfima. Kip se obično naziva vozar dvokolice iz Delfa. Mlad muškarac stoji u dugoj odeći koja mu skoro dopire do članaka, kao da u rukama drži uzde; nabori odeće su tako pravilni kao da su urezi na stubovima; držanje mu je pravo kao strela, lice mu zaposelo znanje i snaga. Nijedna drevna skulptura ne kazuje toliko svojim očima,tim pouzdanim, vrednim, čistim pogledom. Uspravnost i nesavitljivost skulpture dostiže vrhunac u očima. Nesavitljivost? Da. Jer je on vozar. Vozar dvokolice. U ovim očima nema ničeg blagog ili popustljivog, mekog ili osetljivog. Ali ovaj um se ne može uporediti ni s onim ljudskim umom u kojem uvek ima neki proračun, interes, relativnost i Ja. To je savršena poudanost potpuno budnog uma. Ne tera čovek, ne telo, ne ruka; oko je vozar dvokolice. Umetnik koji je klesao skulpturu, verovatno nije bio više pod uticajem uputstva duhovne kaste, kao što su stvarali umetnici po uputstvima duhovne kaste U Egiptu ili u Meksiku ili u Judeji. Ali skulptor još nije postao svetovan – klasičan, kao što se obično kaže, jer mu je nadahnuće čisto duhovno. O tome ko je ovaj vozar, ni za trenutka nema ne-doumice. «Unutarnji vozar», kaže Veda, «koji iznutra upravlja ovim svetom i drugim svetom i svim svetovima.» Sanskrtski: antarjamin. Zaratustra veli ovako: «Ja sam prvosveštenik, onaj koji tera najprva koal, prvi čovek.» Na iranskom jeziku: ratha

209

esthar. Šankara piše: «Prema svojim osobinama, on je vozar kola u carstvu bogova isto kao i na zemlji.» I dodaje: «Samo atman, besmrtno Ja, može biti unutarnji vozar kola.» Katha Upanišada: «Znaj da si vozar kola i tvoje materijalno telo su kola.» Zohar: «Priroda su kola, nebeski čovek je vozar kola.» «Nebeski čovek je božanski smisao.» Ovaj božanski smisao su Tot, Hermes, Merkur, Manu, Kecalkoatl, Mnko Kapak. «Upravljanje je», kaže Li Ki, «vožnja kola. Uzde su snaga duha, kako bi vladar vodio narod; am je činovnik, kazna je bič. Vozar je Sin Neba. Vojskovodja i saveznik su desna i leva ruka.» U Peruu, u Egiptu i u Indiji kralj nastupa na velikim praznicima gotovo pod istovetnim spoljnim okolnostima: na kolima, u rukama mu uzde, iznad njega četvorougli baldahin, pod nogama mu ćilim u obliku kruga, sa dvanaest zodijačkih znakova i sa dvadeset i osam znakova Meseca i celu sliku obrubljuje točak, što nije ništa drugo od krst (svastika), simbol večitog kruženja, znak neprolaznosti sveta: s četiri strane četiri godišnja doba i četiri razdoblja: slike zlatnog, srebrnog, bronzanog i gvozdenog doba i na krovu zvono svetskog mira. Po svoj prilici nije reč o slučajnoj saglasnosti slika, pogotovo zbog toga jer nije reč o slikama. U drevno doba ništa ne zavisi od slika, nego od smisla, a smisao od analogije, odnosno od poklapanja s krugovima bivstva. Analogija je da na zemlji živi biće koje u rukama drži uzde zemnog života i tera kola života. To je antarjamin, vozar kola: nebeski smisao, Her-mes, Tot, Kecalkoatl, to je ratha esthar, Manu,: Čovek, univer-zalni božanski čovek, drevni večni prvi čovek: božanska inteli-gencija. On je prav kao strela, budan, sveta, on je znanje i sila, on je nesavitljiv, jer je on vozar kola. Kola su telo, priroda, ma-terija, zemlja, država, narod. Vozar kola je smisao, on koji ne zna za blaga osećanja, za tašto Ja, za lični interes, za sebičan ra-čun. On je apsolutno oko: vidjenje, vedra, pouzdana, neu-morna budnost i budnost uspravna kao stub. On je atman, besmrtno Ja,

210

on je vozar u carstvu bogova i na zemlji: iznad njega je zvezda-no nebo, oko njega razdoblja i večita promena godišnjig doba, on je, pak, postojano, stameno znanje na koje se ne može utica-ti. On je Sin Neba, upravljanje, vožnja kola. Iznad njega odzva- nja zvono svetskog mira, jer smisao ne zna za razdor, dvo-umljenje, pukotinu, rat, nesklad. To je antarjamin, vozar kola.

2 Objavljenje Jedan u čovekovom životu

Vozar kola je kralj. Vožnja ima dva očitovanja: Vladanje i vlast. Vlada-nje je upravljanje neaktivnim duhom; vlast je delatno upravlja-nje. Vozar kola je iznad vladanja i iznad vlasti. Duhovnu vlada-vinu vrši duhovni red, brahman; delatnu vladavinu vrši upra-vljački red, kšatrija. Kralj je viši od brahmana i viši je od kšatrije; kraljevo upravljanje više je nego duhovno i nije aktivno, više je nego delatno. Vozar kola je Sin Neba, on se uzdiže iz zemnog poretka kao stub, sam, s drugima se ne može uporedjivati, on je samo budnost i smisao i znanje i snaga. On samo gleda i vidi, kao delfski vozar dvokolice. U Kini se kaže: gleda prema jugu. Gledati prema jugu znači živeti. Kralj je ono biće na zemlji koje živi; u odnosu na njega sve je već samo materija i sredstvo, uzde ili bič, desna ili leva ruka. On je oko. Vladavina i vlast su već dva, već je to razdor i stupanj, dve polovine od Jedan. Kralj je Jedan – neobjašnjiv i nedostižan, očitovanje nebeskog smisla koji se nalazi iznad ljudskog smisla, najviša kamena kocka na vrhu piramide, koja nema suprotnost i nema pol: odnosno pol je sam svet, priroda, narod. Kralj je jedino Jedan koji je suočen s mnoštvom, Središte i Srce i Glava. Nisu narod, množina, zemlja razumljivi i prirodni, i nije Jedan, kralj nerazumljiv i neprirodan. Kao što nisu univerzum, priroda, zvezde, množina duša razumljivi, i Jedan Bog nerazumljiv. Jedan Bog je razumljiv, sam po sebi

211

razumljiv, i zvezde i množina duša su zadivljujuće, neobične, nisu razumljive same po sebi. Jer Jedan je ono što jeste i što: postoji. On je bivstvo, Jedan – prema kome i u čemu je sve ostalo već eventualno. Kralj: postoji. Kralj je prirodan. Kralj jesmislen, sam po sebi razumljiv i jasan, jer je on Jedan i u odnosu na njega množina naroda, kaste i redovi, reči i zakoni, zbivanja, dogadjaji već su podredjeni i sporedne su eventualnosti. Ono što je izvan kralja, samo su kola, točak, uzde, konj. On je vozar kola. Ono najviše što je u novom dobu jedan kralj mogao reći za sebe jeste: država to sam ja. To je potpuna laž. A laž je zato, jer je tričavo i sitno. Kralj je više od države, onoliko koliko je Bog više nego svet. Kralj ej sakralna ličnost, njegov odnos s državom isti je kao odnos Boga sa stvorenim svetom. Čovečanstvo bez kralja je «gomila», kao što veli Heraklit, i ljudski život besmislena zbrka.

3 Tao te djing i kraljevsko posvećenje

Istorijski čovek smatra da je Tao te djing filozofija ili sistem joge ili u najboljem slučaju metafizika, ali u svakom slučaju podrazumeva da onaj Put, što Tao znači, može biti svačiji put. Kao da bilo ko ima pravo da stupi na ovaj put, i kao da bi bilo ko u bilo koje vreme mogao stupiti na ovaj put. Izvor greške, kao i drugde i na mnogo mesta: istorijski čovek nema osećaj prema hijerarhiji; ne ume da načini razliku medju ljudskim činovima. Zato se razvila misao o jednakosti, koja je konačno potkopala poredak vrednosti zajednice. Jer društvene vrednosti nije porušila misao o jednakosti, nego je, kao posledica neosetljivosti prema činovima vrednosti u ljudskom životu, svako čovek izgubio svoj rang i spolja postao jednak drugima, dok je zadržao duhovnu razliku svoga Ja. Istorijski

212

čovek misli da je Tao takav put na koji može bilo ko da kroči i kojim bilo ko može da ide. Tao je kraljevski put; onaj put kojim vozar vozi kola. Tao te djing je knjiga kraljevog posvećenja. Njeno asketsko učenje, joga, filozofija,metafizika su drugostepeni. U Tao je rečo mnogo većoj tajni. Tao je put čovečanstva, put vozara kola; na njega može da stupi samo posvećeni kralj i samo kralj može da ide po njemu. U kralju se javlja nerazumljiva i neobjašnjiva zagonetka koja se na tako potresan način razlikuje od svakog bića i stvari koji žive na zemlji, da kada se čovek suoči s njom, počinje da sumnja u prisebnost svog uma ili u verodostojno svojstvo svog iskustva. Ništa mu na zemlji nije slično, ništa ne može da opravda njegovo bivstvo; čak je zemno bivstvo ono što pred sobom treba da opravda i množina bića i stvari je ono što odjednom gubi svoj smisao prilikom njegove pojave. «Čovek gleda i ne vidi, ime:jednako. Čovek sluša i nje čuje: ime se ne može zapaziti. Čovek hvata i ne drži, ime: iznad svega postojeće... Neprekidno deluje i ne može se imenovati... bezobličnim oblikom se naziva i vidljivom nevidljivošću... pojava, ali bez pojavljivanja.» Ono što kralj najpre treba da sazna jeste da u celokupnom zemnom bivstvu samo on poseduje realitet. Kraljev odnos sa zemljom i narodom, s celom materijalnom prirodom istovetan je kao i odnos duše s telom; itovetan kao i odnos božanskog, besmrtnog Ja prema smrtnom zemnom Ja. Samo je atman stvarnost,atman je bivstvo – ostali su prolaznost, opsena, nestvarnost, san, čarolija. Samo je duša realna, telo je prolazna slika. Samo je kralj stvaran, narod, država, mnoštvo, zemlja, svi su oni kao telesna stvarnost. Kralj je besmrtno Ja naroda, kralj je duša države, kralj je stvarnost: antarjamin, unutarnji vozar kola.

213

«Ako umre sin naroda», piše Li Ki, «kaže se: umro. Ništa više. Ako činovnik umre, kaže se: neće više dobijati platu. Ako umre neko od moćnika, kaže se: treba se otrezniti. Ako umre kralj, to je propast.» «Četiri veličine postoje na svetu: Nebo, Zemlja, Tao i šetvrta je kralj.» Kralj ne dela. Kralj jeste. On je bivstvo: atman – besmrtno bivstvo i Ja, antarjamin, prisustvo božanskog čoveka na zemlji. «Delovanjem osvojiti svet? Još niko nije uspeo. Svet je duhovna stvar kojom se ne ože delovati. Ko deluje, kvari ga; ko ga izdržava, gubi ga.» Ovo je drugo što kralj treba da zna. «Visoko bivstvo nema namere i ne deluje. Nizak život je prepun namera i samo dela, dela.» «Za upravljanje državom potrebna je disciplina; za ratno oružje potrebna je snažna vežba; ali kraljevstvo stvara onaj ko je daleko od svake delatnosti.» To nam kazuje Tao te djing. To je kraljevstvo. To je kraljevo posvećivanje. Znaj, ti si kralj, vozar kola i u odnosu na tebe niko i ništa na ovoj zemlji nema stvarnost. Ti si Bivstvo. Ti si realitet. Ti si besmrtan, božanska duša, jedina ličnost, jedini subjekat. I znaj da ti je zadatak samo jedno: biti. «Okrenutu se prema jugu i gledati.» Sve moraš da vidiš, sve morašda znaš – ali ne po prijavama i dostavama i preko špijuna. Moraš znati tako da saznaš pre nego što se dogodi. Ti si budan – ti koračaš putem, ne upravljaš. Upravljanje nije delatnost. Upravljanje je bivstvo samo. Vožnja kola nije delovanje. Vožnja kola je isto što i ići putem, a ići putem je isto što i biti – biti s punom budnošću, s osunčanim božanskim smislom. Jedino si ti onaj koji postojiš, ti si onaj koji vidi, ti si onaj koji zna, to te čini snažnim. Ova snaga nije delanje. To je bivstvo koje zrači. U tvojoj svetlosti blista narod; od tvoje snage živi država; na tvoju zapovest raste voće i žito; na tvoju reč se radja i zalazi sunce. Ali ništa ne smeš da činiš i ništa da kažeš, samo da daješ, ali

214

samo sebe. I to je ono što se zove: blagoslov. Ti si blagoslov na zemlji, dodir koji razrešava božanski smisao. «Tao Neba: blagosiljati.» A što, pak nije Tao, to je besmislena, suluda zbrka. «Izvan puta sve je besputno.» Ako život sidje s puta, gubi se celokupan život. Zakon? «Što je više zabranjenih stvari, siroma- štvo naroda je sve veće.» Privreda? «Što je više sredstava u korist blagostanja, sve je veća zbrka u državi.» Obrazovanje? «Što je više spretnih ljudi, sve je više protivrečnosti.» «Što je više zakona i naredbi, sve je više lopova i pljačkaša.» «Što se narod teško može voditi, to je zato što mnogo zna. Zato onaj ko znanjem vodi državu, pljačkaš je svoje države; ko neznanjem vodi državu, blagoslov je svoje države. Ko zna za ovo oboje, našao je zakon Neba.» «Reke i jezera umeju da primaju počasti dolina zato jer oni umeju da ostanu ispod. Zato su oni kraljevi.» Tao nije zakon, nije pravo , nije vladavina, nije vlast, nije praksa, nije razgovor, nije izrecivo. Tao je Put, Put bivstva. Tao znači: biti – biti nedužno, bezbrižno, dečje, jednostavno, neposredno. «Ceo svet kaže da je Tao veličanstven. Ali izgleda da nije pogodan za ostvarivanje. Upravo je to veličanstveno u njemu, što nije pogodan za realizaciju. Jer primenjivost vodi u razdrobljenost. Postoje tri blaga: ljubav... zadovoljstvo... i poniznost. Ljubav čini čoveka odvažnim; zadovoljstvo čini čoveka velikodušnim; poniznost čini čoveka sposobnim da vlada.»

4 Posvećenje i glava hijerarhije

Posvećenje ima presudan značaj i u duhovnom i u upravljačkom redu. Posvećenje je drugo, pravo rodjenje rodjenje. Bez posvećenja čovek se radja samo jednom kao životinja ili rob. Posredstvom posvećenja čovek je učesnik u znanju zakona sveta, u dharmi, to jest on se budi: ne u čulnom,

215

nego u natprirodnom svetu, odnosno čovekovom pravom svetu. U misteriji posvećenja duša prolazi kroz metamorfozu koju je prevalilo ljudsko telo u materici: od klice postaje autonomno Živo biće, ukoliko sazri da podnese svest da je božanskog porekla i da je besmrtna. Medjutim, kraljevsko posvećenje je bezgranično važnijeod posvećenja duhovnog i upravljačkog reda. Nijedna druga duša ne treba da prevali tako značajan i veliki put od onog embrionalnog stanja u kojem živi u materijalnom svetu. Istina je da se kraljevska duša od trenutka svog prirodnog radjanja razlikuje od svake druge zemaljske duše. To jasno označava i pokazuje kosmička situacija. Već i začinjanju kraljevkse duše prethode znaci. Nije svako vreme pogodno za začetak kralja. O sakralnim razdobljima vremena, koja označavaju u prvom redu, položaji Sunca, Venere, Jupitera, a u drugom redu Meseca, Merkura, Marsa, Satrurna, imaju saznanja otac i majka kraljevske duše. Važno je da rodjenje padne u razdoblje kada je sunčeva putanja uzlazna – vreme izmedju 21. decembra i 21. juna; da je Mesec u porastu. Da Merkur ne bude suviše udaljen od Sunca ili da mu ne bude suviše približen. Da nijedna planeta ne napreduje nazad. Ovo su, pak, samo astrološki preduslovi rodjenja. Važna je ishrana roditelja isto kao i okolina, naročito okolina majke. Treba da je opkoljena s mnogo rastinja, po mogućstvu u cvetu, ali da biljke nemaju opokan miris. U njenoj okolini treba da bude mnogo lepih i mladih ljudi, ali da ne budu u izazovnoj i ukrašenoj odeći. Od trenutka rodjenja kraljevska duša je iznad svakog čoveka. U Egiptu čovek, večno i besmrtno telo, sahu, može da zadobije tek posle smrti i uz neizmerne napore: askeza, samopregor, učenje. Kralj je jedino zemno biće koje živi svoj zemni život u sahu, u besmrtnom i večnom telu. To je drevni smisao balzamovanjai mumije. Nije se bilo kakvo telo održavalo za večna vremena, jedino sahu.

216

Pravo posvećenje započinje na kraju detinjstva. Posvećenjem upravlja uvek prvosveštenik. I prvo što mladi kralj treba da nauči jeste ono čime se završavaju druga posvećenja: terba da sazna svoje božansko poreklo. Istorija i ep u svojim drevnim oblicima nisu ništa drugo do baština koja je pripremana za mladog kralja da bi kroz njih upoznao prirodu i dela svojih velikih predaka. Istoriju imaju samo kraljevi, i u drevnom čoveku bi se probudilo sažaljenje ako bi u istorijskom dobu, naročito u novom veku, video toliko mnoštvo raznih istorija. Izvan istorije o kraljevima druge istorije nemaju nikakvog značaja. Veliko je znanje posvećenja, za oje Li Ki kaže: «Od Sina Neba pa sve do najobičnijeg čoveka za svakoga važi isti zakon: negovanje čoveka. Jer sasvim je isključeno da su nekome neuredni koreni, a da su mu uredne grane. Nemoguće je da neko ne uzima ozbiljno ono što je važno, ali da uzima ozbiljno ono što je nebitno. Treba početi od korena i od ozbilj-nog uzimanja stvari. To je ono što se u drevno vreme nazivalo znanjem.» «Šta znači negovanje čoveka?» Ispravno korišćenje čovekovog života. Negovanje čoveka zavisi od pravilne upotrebe čoveka. Ispravna upotreba, pak, kao što su govorili drevni učitelji, sve u svemu znači: nikada ne obmanjuj sebe. Posvećenje ni kod koga nije tako važno kao kod kralja: ni za koga nije toliko važno kao za kralja da je jedini bitno negovanje čoveka. Kralj i ne čini ništa drugo sem što neguje sebe: sve bolje razume karakter i dela svojih velikih pre-daka; sve dublje vidi zakone sveta; sve mu je jasnija svaka skri-vena zagonetka bivstva; sve bolje razume u sebi tajanstveno blistanje besmrtnog Ja; sve bliže pristupa svetlosti božanskog smisla; ukratko: sve je budniji. već može da pribavi ono bezgra-nično poštovanje s kojim mu podanici prilaze, prema božan-skom Ja koje je nastanjeno u njemu. Već razume da klanjanje ne pripada ljudskom malenom telesnom Ja, već božanstvu; ali

217

već razume i to da je u celoj državi on jedini u kome se božan-sko svojstvo duše poklapa s božanskim svojstvom fizičkog očitovanja – da je kralj sahu, večno telo, da živi u besmrtnom očitovanju. I zbog toga hiljadustruko treba da poštuje sebe i hiljadustruko mora da pazi na svaku svoju reč, čin ili misao. Celokupno njegovo bivstvo mora da prožme misao: Bog je u meni i moram biti dostojan ovog Boga, jer sam ja on: Moja Majka je bila Zemlja sama, Otac mi je Nebo ja sam sin Neba. Svi mene uzimaju za primer. Moja reč je zakon; moja misao utiče na dela i snove mojih potčinjenih. Snaga mojih dela delo-vaće stotinama i stotinama godina. Moja jedna jedina greška može izazvati nesreću stotine hiljada ljudi i naterati milione na plač. «Najviše u čovekovom bivstvu je: vladati. Vladati, pak, znači živeti po zakonima.» Kralj je, kao što se govorilo u Egi-ptu, kopija Boga koji živi na zemlji, kralj se radja kao sin Boga i posle smrti pravo se vraća u Najviše biće. Kraljevstvo je zato samo zemna kancelarija; kralj ej gospodar države, on je, pak, u svojoj ličnosti nešto više: on je hijerarhija, glava sakralnog poretka sveta.

5 Čuang-ce, Bhagavadgita, Kohelet

Pored Tao te djinga, iz drevnih vremena sačuvalo nam se mnoštvo kraljevskih posvećenja, kao što su Sunahsefa, Kohelet, Bhagavadgita, ali nema arhaičke svete knjige koja ne bi imala veze s kraljevskim posvećenjem. Sve su sakralne knjige dela duhovnog reda i duhovni red pre svega i nije ništa drugo do neposredna služba kralju. Istorijsko i novovekovno čovečanstvo uvereno je da je u svetu primarna materijalna priroda; ali ako ne veruju u to, onda je ubedjeno da je primaran duh. Duhovni red, brahman, zna da nije duh primaran, najviši i najgornji, jer onda bi brahman bio na najvišoj tački hijerarhije, na vrhu piramide. Duh nije primaran. Primarno je ono što je s druge strane duha:

218

Jedan, Tao, Nebo – apsolutan, nadduhovan, neshvatljiv, nepoj-mljiv, subjekat: atman, duša-Ja, besmrtno božansko biće. «Ne razumeš? – pita Čuang-ce. «Ne možeš ni da razumeš, jer hoćeš da dokučiš duhovnim putem.» «Od koga se odbijaju ljudske stvari, on ima nebesku prirodu. A kome, pak,pomažu sile Neba, on sin Neba.» Ovo Nebo je neshvatljivo i nepojmljivo i naddu-hovno je, prvo Jedan – ono je primarno, to je najviši duh hijerarhije. Ludi su ini koji pokušavaju da ga spoznaju: «Onaj ko svojim umom s poštovanjem stane pred onim što je nedokučivo, dokučio ga je.» «Ono što se rečima može označiti i što se znanjem može iscrpsti i može saznati, samo je stvar i zbog toga pripada svetu stvari.» Kralj je glava hijerarhije, i kada na zemlji vlada na-rodom on nastavlja sakralnu delatnost: prinosi žrtve. Vladavina je samopregor i odricanje kraljevo. Kralj je atman, duša – duša, pak, po svojoj prirodi nije aktivna i nije delatna, čin je za nju patnja. Posvećenjem kralj treba da dosegne stupanj na kome će za njega svaka delatnost biti patnja, dok će on sam da bude samo čisto, apsolutno, nepokretno, vedro, blistavo bivstvo. Treba da postigne stupanj da mu kao vladaru vladanje bude samopregor i žrtva: strpljivo odricanje i patnja, kada vlada, onda da se odrekne svoje nepomućene i slobodne smirenosti i uživanja u životu. To je najveći nauk i sadržaj svakog kraljevskog pos- većenja: Bhagavadgite, Koheleta, Sunahsefa, Tao te djinga. «Odustani od strasti delanja», veli u Bhagavadgiti Krišna, Bog, vozar kola, «i ako ipak moraš da delaš, pomisli: odabrao sam patnju, ali ću to učiniti kao dužnost i žrtvu.» Čin nije slava, ne donosi glas, samo patnju: odreci se toga da ćeš svojim činom pobediti ili izgubiti, ili da ćeš biti mali ili veliki. «Taština, sve je taština», piše Kohelet, «stvorio sam velika dela, gradio, sadio vrtove, sakupljao sluge, srebro, zemlju... taština, sve je huj vetra, lov na vazduh.»

219

«Prava učtivost se ne brine o ljudima; prava istina se ne brine o pojedinostima; istinska mudrost ne kuje planove; prava ljubav nije pristrasna.» «Ko voli narod, upropastiće narod.»«Ko okonča rat pravednim mirom,priprema sledeći rat.» «Šta terba da čini kralj? Kada je Gospodar Žute Zemlje ovo upitao mladog pastira, on je odgovorio: «Upravljanje državom je kao čuvanje konja. Jednostavna stvar: držati na odstojanju ono što šteti konjima. Ništa više.» 6 Kralj svojim bivstvom usmerava reintegraciju

ljudske zajednice

«Shvatio sam da Veliki Put nije tajanstven.» Nema u njemu nikakve tajne, nije težak, nije maglovit, nije kompliko-van. Sve u svemu: ići Putem. A ići Putem.pak, znači isto što i biti čist, dobrodušan, ne biti pristrasan, strastan, već jednosta-van, spokojan, miroljubiv, razuman. To je najlakše, jer je to saglasno s večitim zakonima Neba i Zemlje. Tamo gde važe i žive večiti zakoni, to je kraljevina. «Ako vlada red i zakon», veli Li Ki, «i živi duh, to se naziva kraljevina. I za red, za za-kon, za duh, za čistotu, za mir, za razuman život ljudi odgovo-ran je kralj, jedino kralj, niko drugi.» «Ako uredbe ne postižu potrebno dejstvo, ta je vladareva greška.» Čak: «Ako zvezde neba ne kruže pravlno, to je zbog toga jer je u kraljevskoj palati zavladala neurednost.» Kralj odgovara za red i moral ljudi isto kao za dobar rod i za pošenje ministara i za odvažnost boraca i za plodnost žena. U drevnoj Kini Seng Te je bio živa duhovna sila kojom je raspolagao kralj. «Od života Sina Neba zavisi da li će ljudi biti moralni i čisti, da li će medju domaćim životinjama vladati epidemija, da li će obilno roditi žito, da li će biti razdora medju vazalnim kneževima i da li će se narod kažnjavati.» Život države zavisi od jednog jedinog središta, od Postojećeg

220

zrna, od kralja, kao što bivstvo sveta zavisi od jednog jedinog Stvoritelja. Kralj je čuvar preporoda. Bdi nad svim onim što je površno i spoljnje, materijalno i opsena, kako bi se odbojilo od bitnog, da ostane duša, da jača i da se vrati u svoj dom, u božje biv-stvo. Kralj bdi nad tim da «nestane spoljni čovek, ali da se unutarnji preporodi». Zbog toga treba paziti na putanje zvezdaisto kao i na uredbe ministara i na žrtve sveštenika. Simbol kralja u Egiptu je dvostruka kruna: upravitelj i sveštenik, akti- van i duhovan,vladavina i vlast i imaju zajednilčkog gospodara. Ime mu nije Oziris, ni Set, već: Horus. On je božanska pojava kojoj je kraljevina samo prihvaćena ljudska sudbina, zadatak i poziv. U Peruu je kralj na čelu nosio mač. Mač, pak, nije simbol vlasti, već one sile koja je osveštala vladavinu. To je sila koja se pretvorila u duh. Mač je simbol-logos: ali logos delatnog reda, jer upravljački red mačem čuva i obradjuje zemlju, kao što duhovni red rečju isto čini. A krajnji smisao vozara kola jeste sledeći: na začetku vremena Nebo je pripremilo Put za duše koje su se survale u materiju, kako bi se mogle vratiti one koje žele da se vrate. Put je tek izuzetno prohodan za pojedince: Nebo ne prima nazad usamljenog Ja, samo kao milost. Reintegracija može da se do- gadja samo zajednički, jer se zajednički, «gomilice», zbilo na- puštanje i sunovrat. Kralj je vodja zajednice na Putu. Kralj je sakralna ličnost zajednice, on zna i vidi Put. Njega svi slede: duhovni red, upravljački red, privredni red i ro- bovi. Kralj je gospodar svešteniku i vojniku, sudiji i ministru, zemlji i zlatu, zapovednik robova. Ali ništa nije njegovo, jer je ono više nego sveštenik, vojnik, upravitelj, bogat čovek i zapo- vednik. Kralj ej vozar kola. Vodja na Putu kojim se čovečan- stvo zajednički vraća svom poreklu, božanskom bivstvu. Kralj ovu reintegraciju ne vodi svojim delima i rečima, nego bivst- vom, ničim drugim. U kraljevom životu sve zavisi od sakralne

221

uzvišenosti kraljevog bivstva. Kralj nije zapovednik i delatnik i nije mislilac i ne traži nove istine i ne istražuje duh i ne uči i ne pribavlja znanje. Kralj ne čini ništa drugo osim što neguje. Sak- ralno neguje samog sebe da bi mu svetlost bila svetlija, um um- niji, da bi ta svetlost i um slobodno i očaravajuće zračila na ceo narod, kako bi bio primer i svetlost. To je antarjamin, vozar kola. III Vladavina i vlast

1 Drevnost i istorija. Put predaka i bogova

Besciljna, ali uzajamno povezana uzburkanost, koja se naziva istorijom, odigrava se na površini vremena. Besciljna je, jer iako se za nju kaže, naročito u novije vreme, da je napredak, niko ne zna kuda napreduje, gde je cilj, šta je to, kada se stiže, kao i kako. Upravo zbog toga istoriju kao napredak terba smat-rati opsenom, čiji je cilj izmislio čovek koji je nije poznavao, kako bi besmislenost njegovog života dobila sadržaj, čak ako je taj sadržaj i iluzoran. Istorija je neprekidna uzburkanost i čovek ne ume da istupi iz nje. Bivstvo se ne otvara ni na jednoj tački i ne razrešava se ni u jednoj tački. Uvek i večito iste teškoće, iste prepreke, iste opasnosti i isti okovi: ista klopka u koju je čovek dospeo i ista zbrka koja muči. I ova uzburkanost nije samo neprekidna, nego je i u sebi povezana. Dogadjaji slede jedni iz drugih i po pravilu se medjusobno sustižu i preduhitruju, čak se zbivanja i pravilno ponavljaju. Sve se to zbiva na površini vremena, na jednoj ravni, dok u dubini vremena bivstvo nepromenjeno stoji – kao što čovečanstvo na površini zemlje objavljuje rat, sklapa mir, trguje, gradi, hita, i za to vreme u dubini zemlje masa pragnajsa ostaje netaknuta – i kao što se čovek svojom svešću informišr, zapaža, razmišlja, napreže se,

222

divi se i za to vreme u dubini živi nesvesno, u neuznemirenom spokoju poput pragnajsa. I upravo je to paradoks, što u istoriji, dok na površini vremena dogadjaje sustižu dogadjaji, u dubini vremena ništa se ne zbiva; u drevno doba, pak, dok je izgledalo da se ništa ne zbiva, jer nije bilo istorije, očitavala se dubina vremena. Istorija ima samo život, nema bivstvo, život je opsena koja se odvija na površini vremena, rat, mir, ljubav, država, borba, uživanje, imanje, slava – sve bez smisla i bez cilja, bez dubine, bez istinske veze, bez istine i bez lepote, kao prolazna čarolija povezana samo na površini, a prema unutra život je besmislen, prazan, uzaludan i nebitan. Drevno doba bez istorije, zbivanja nije povezivalo jedna za druga, već je sve znalo što se dogadjalo i videlo kako se probija iz bezvremenosti – kao što je drevni čovek živeo u konstantnoj svesti mase pragnajsa zemlje – i kao što je imao neprekidnu vezu s dubinama nesvesnog. Ono što se zbiva na površini nema nezavisno značenje. Na površini se javlja samo ono što bukne: poslednji je to trenutak kada nešto nestaje. U drevno doba se nisu povezivala zbivanja na površini, ono što je buknulo, nego ono što se javilo vidljivo vezivalo se s nevidljivim. I otuda uzajamna povezanost nije bila neprekidnost ravni, nego stvarni uzrok pojave: u dubini vremena, u bivstvu, u nevidljivom. Veda govori o putu predaka i o putu bogova. Na put predaka stupa preminula duša posle smrti, duša koja je u životu, istina, održavala verske običaje, nije počinila velike grehe, bila je milosrdna i poštovala je zakon, ali se nije probudila i otuda mora da ostane u svetu opsene. Za dobra dela dobiće nagradu, pripašće joj blaženstvo, ali posle navršetka godine sveta, mora se povratiti u patnju. Na put bogova stupa ona duša koja je svoj ljudski život iskoristila da pribvi budnost. Ni posle smrti ne želi medju blažene, jer zna da sreću sledi nesreća, spasenje – patnja, život – smrt, radost – tuga, svetlost – tama, ovde u svetu

223

opsena, kao što Heraklit kaže,»put prema dole i put prema gore istovetni su», i kako Kinezi kažu: ji jang ji jin, jedno svetlo, jedna tama, jedno dobro, jedno loše, večito i nezadrživo. I ta duša korača dalje od raja koji obećava blaženstvo, doseže atmana, blistavu budnost i spokoj božanskog smisla. Istorijsko čovečanstvo ide putem predaka: opsenom gde ima značaj dobro i zlo, svetlost i tama, Ja i Ti, sklonost i nesklonost. To je pitrijana, u grčkoj baštini odos makaron ο δ ο ζ µ α κ α ρ ο ν (odos makaron), put blaženih, jer čovek tim putem traga za srećom. Sreća je na površini i istorija nije ništa drugo do istorija traganja za srećom. Treba ostati na površini vremena, ali ono što se postiže nije ništa drugo do neprekidna uzburkanost i patnja. Drevno čovečanstvo ide putem bogova, gde nema značaja ono što je dobro ili loše, prijatelj ili neprijatelj, jin ili jang. To je devajana ili srutir devah, u grčkoj baštini ο δ ο ζ θ ε ο ν (odos teon), jer ovde niko ne traga za blaženstvom, već za budnošću. Istorija je istorija potrage za blaženstvom zemnog Ja; drevno doba je zbog bez istorije, jer je mislilo na besmrtno Ja koje traži budnost, a ne na zemno ja koje traži blaženstvo. Rene Genon kaže da je drevna zajednica živela u znaku autorite spirituelle, a istorijsko čovečanstvo živi u znaku pouvoir temporel. Autorite spirituelleje prevlast duhovnog očitovanja; pouvoir temporel je u vremenu primenjena nadmoć jačeg. Prvo je u prenesenom smislu i ukratko: vladanje; poslednje je u istom smislu: vlast. Koren vladavine je duhovan: doseže u dubinu vremena; čovečanstvo vodi putem bogova; nema obzira prema uzavreloj masi Ja koja traži blaženstvo i otuda ne poklanja pažnju onome što se zbiva na površini vremena, uzburkanom i besciljnom jurcanju. Koren vlasti je nasuprot ovom, zemaljski i materijalni, uvek ostaje jačem, uvek

224

na površini, cilj je uvek sreća i učesnik je uvek Ja i čovečanstvo je uvek vodjeno putem predaka.

2 Homer i filozofi

Ono doba koje se naziva početak istorije jeste šeststota godina pre našeg računanja vremena kada je čovečan- stvo sišlo s puta bogova i stupilo na put predaka. Istorija je isto- rija zbivanja na putu predaka; put bogova nema istoriju. Ova šeststota godina je početak istorije, početak apokalipse, početak krize ljudskog bivstva kada je prestala vladavina duhovnog objavljenja i na njegovo mesto stupila u vremenu primenjena nadmoć jačeg. Ovo vreme se poklapa s opadanjem duhovno-svešteničke kaste i s uzdizanjem upravljačko-ratničko-vitečke kaste. Put bogova i nije drugo do put kojim brahman vodi čovečanstvo: put budnosti. Put predaka i nije drugo do put kojim viteški red , kšatrija, vodi čovečanstvo: put sreće. U Kini tone Tao i Konfučije počinje da objavljuje Čin ce, vrline viteza. U Grčkoj tone orfejska baština i viteški život, s Homerom, preoblikuje život. U Indiji nastupa Buda koji je po rodjenju kšatrija i započinje bitku protiv brahmana. U Egipat upada ratnički narod iz Prednje Azije i uništava baštinu drevnog sveštenstva. U Iranu poslenji Zaratustra još jednom pokušava da ograniči sve rašireniji kult haome, ali posle smrti brzo bude zaboravljen i čovek započinje trku za individualnom srećom. Istorijski čovek uopšte nije shvatio zašto grčki mislioci ratuju tako oštro s Homerom, a nije smeo ni Heraklitovu srdžbu, da tumači osećajnom pristrasnošću samo zbog toga jer su se upravo tako borili protiv Homerovih epova, izmedju ostalih, Ksenofan i Platon. U Homerovim epovima javlja se isto što i u učenju Konfučija: vitez nasuprot duhovnom čoveku. Heraklit, odnosno Ksenofan i Platon su vrlo dobro

225

videli da započinje proces koji preti bivstvu ljudske zajednice: čovek-vitez, koji ne raspolaže transcedentalnim vezama duhovne kaste, počinje da vidi zbivanja na površini i počinje da prosudjuje površinu. S Homerom počinje istorija. Ona istorija koja je ranije bila jedno od bitnih poglavlja kraljevog posvećenja: delatnost velikih Očeva, kao primera i uzora, realizovanih ideja, sada se pretvara u površinsku znamenitost i postaje plen javnosti. Ovaj prizor, kada se prvi put javlja, samo je blistanje – još nosi sobom duh drevnog doba i zato je blista- vilo. Ali je već pokidana veza sa duhovnim čovekom. Vitez se već osamostalio, već počinje da se dopada samom sebi u svom posebnom bivstvu, već poriče zajednički život s duhovnim redom, i što je najvažnije: u svom životu već nosi žudnju i sliku vlasti, a ne vladanja. Heraklit i Ksenofan i Platon, koji su neposredno videli i razumeli poricanje baštine duhovnog reda u Homeru, sa srdžbom, strasno, razumnim argumentima, kako ko, činili su napore protiv toga da se vladavina duhovnog čoveka preobrati u vlast jačeg čoveka. Svojim učenjem ovi mislioci su se trudili da zaustave i spreče zbivanja: besmislenu, ali neprekidnu uzburkanost. Razume se, položaj Heraklita se temeljno razlikuje od Platonovog. Heraklit je bio član duhovnog reda (Β α σ ι λ ε υ ζ ) (Basileiz), sanskrtski: brahman i celim svojim bićem je živeo u drevnoj baštini. Platon je, pak, već vitez, kšatrija, njegovo uverenje i misao, istina, mogli su biti duhovni ali njegovo biće nije. Zbog toga je paralela Heraklitove sudbine: Lao-ce. Opiše svoje znanje i umukne. Može li više? Ne. Paralela Pltonove sudbine: Konfučije, već nije čovek vladavine, vei-vu-vei, nedelovanja, čovek duha, nego aktivne delatnosti. Kšatrija se uvek i svuda može prepoznati po ovoj svojoj delatnosti. Brahman je čuvar i zastupnik scientia sacra, svetog znanja. Kšatrija je izvršilac ars regia, umetnosti

226

upravljanja. Platonovo razmišljanje nije bilo scientia sacra, već ars regia.

3 Brahman i kšatrija

Onaj trenutak kada su se vladavina i vlast, umesto da se, kao u drevno doba, medjusobno dopunjuju, prvi put našle nasuprot jedna drugoj, jedino se može razumeti ako čovek poznaje ljude vitečke kaste. Kšatrija toliko živi unutar atmosfere vlasti da ne ume da načini razliku izmedju vladavine i vlasti. Misli da je i vladavina aktivna vlast; uveren je da je on iznad duhovnog reda i da mu on zapoveda. Živi u ubedjenju da on opslužuje brahmana. Nema pojma o tome da svaka kasta u sakralnom poretku ima svoje mesto i popunjavanjem tog mesta donosi potpunost i zadovoljstvo životom i sudbinom. On ne vidi da vladavina nema nikakve zemaljske, primenljive, zapovedničke, praktične aspekte. Vladavina je objavljenje duhovne reči, potpuno nezavisna od sleda, od realizacije, čak i od primanja k znanju: vladavina postoji. Sve to kšatrija ne može ni da razume, pa zato je kšatrija. Nije čovek duha, već čovek delatnosti, u njemu vladalačko svojstvo nije satva, uravnotežena duhovna promišljenost, već vatrena delatnost. Nije kontemplativan, već aktivan. Viteška klasa ne odgovara budhi, intelektualnoj intuiciji, nego ahamkari, stvoritelju ja. Zato je njegova priroda realizacija aktivnog Ja. Ali zbog toga što u kšatriji živi besmislenost, živi ono što je u svakom vitezu neizmenljiva crta karaktera: netaživi resantiman koji oseća prema duhovnom redu. Uveren da je vladavina iznad vlasti, u svojoj zavidljivosti hoće da pribavi i vladavinu kako bi njegovo Ja moglo neograničeno da zapoveda.Naravno, ono što pribavi ne može biti vladavina, jedino vlast i uvek samo vlast; a vlast je inače njegova. Vladavina nikada ne može biti njegova. , jer kšatrija nikada ne može da bude izvan, nezainteresovan,

227

bezličan, bez strasti, kontemplativan. Nikada ne može dosegnuti vei-vu-vei, ne-delatnost. Ne mogu se pobrkati autorite spirituelle i pouvoir temporel, niko ne može istovremeno ići putem predaka i putem bogova. Oko šeststote godine pre našeg računanja vremena u zajednici je usledila promena čiji je delatni činilac bio viteški resantiman. On deluje u Konfučiju, u kšatriji Sakja Muni, koji je kasnije nazvan Buda, u Platonu. To je bio presudan čin meksikanskog kralja Akamipičtli, kao što je zabeležila indijanska baština: odvojio je jednu od druge duhovnu i uprav-ljačku vladavinu i vlast. Pokidana je veza koja je održavana sa dubinom vremena, veza koju je čuvao brahmanski red. Zb ivanja sveta nisu više pulsirla iz dubine, nego su ostala na površini. Ove pojave koje plivaju na površini, prvi su dogadjaji u epovima kakvi su Ilijada i Odiseja. To je početak istorije. Ono što kšatrija ne zna jeste da vladavina i vlast treba da se uzajamno dopunjuju osto kao i misao i čin, duh i delatnost. U ljudskoj delatnosti ljudsku misao i čin predstavlja takva vrsta čoveka koja nikada, ni pod kakvim okolnostima ne može biti delatna. A delatnost, pak, predstavlja takav čovek koji nikada, ni pod kakvim okolnostima ne može biti promišljen i duhovan i konteplativan. «Delo Neba je svetlost, delo Zemlje je plodnost», piče Li Ki, « i čovek na zemlji treba da poveže to dvoje, jer samo iz njih zajedno izvire blagoslov». Sakralni svetac i sakralni heroj u zajednici treba da žive u harmoniji, jer svetac nikada ne može biti heroj, heroj ne može biti svetac. Ako, pak, padne svetac, mora da padne i heroj – i u tom sunovratu pošće i poredak, rastrojiće se zakon sveta i raspašće se zajednica. Aktivan čovek nikada ne može postati konteplativan, konteplativan ne može postati aktivan: ali da bi zajednica živela prema zakonu sveta, prema dharmi, neophodna su obojica. Brahman, duhovna kasta čuva vladavinu božanskog zakona: jedino verodostojno znanje, budnost. «Svako

228

blagostanje zavisi od pravog znanja», kaže Manu. «Ako iz zajednice nestane pravo znanje, nijedan čin ne može biti plodan, ne može biti zakonit, ne može biti čak ni koristan.» Ako prestane vladavina božanskog zakona, zajednica se raspada na stotine hiljada parčadi. Carstvo ne održava zajedno snaga, ni vlast, ni delatnost, pa bio kšatrija ma koliko plemenit, ma koliko odvažan, pravedan, hrabar. Carstvo okuplja vladavina božanskog zakona, a ovaj zakon živi u onom čoveku koji je u neprekidnoj vezi s duhovnim svetom. Brahman nije čovek u onom smislu u kojem je čovek svaki član zajednice: brahman je sredstvo objavljenja božanskog duha, nosilac vladavine. Prvosveštenik je inkarnacija Logosa. U Egiptu opn nosi ime boga Tota, u Indiji je duhovna je duhovna kasta nazvana brahman po imenu boga stvoritelja Brahmana. U Meksiku je ime prvosveštenika teotikutli, što znači: Bog i Gospod.

4 Resantiman kšatrije. Promene načina života

Prvi uslov vladavine je: pokornost. Zbog toga čovek duha mora da bude asketa. Zbog toga mora svoj život da provede u samopregoru, da se odrekne svake strasti sreće svoga Ja, kako bi bio pogodan da u svojoj poniznosti shvati i izrazi očitovanje božanskog duha. Ko predstavlja vladavinu, mora ostati daleko od ljudskih ciljeva, mora da živi u posmatranju, mora da bude u saglasnosti sa zbivanjima u duhovnom svetu i mora da zna istinsko značenje vidljivih zakona sveta. Mora da zna promene značenja vremena, ozvezdanog neba, elemenata, i mora da utiče na život čovečanstva time što tačno obavlja obrede, prinosi žrtve, odgaja mlade, daje savete upravljačkoj kasti i saopštava čovečanstvu volju božju. Nasuprot ovome u vlasti nema ničega transcedentnog. Vlast je održavanje ljudskog poretka i pravde u ljudskoj zajednici, podela nagrada i kazni, odbrana i napad.

229

Koren vlasti se nalazi u vladavini, jer vrednost delovanju daje misao. Vlast je sama po sebi samo ljudska. Zadatak kšatrije je da ujedini vlast i vladavinu. Na početku vremena, kada je usledio čovekov pad, kada su se razdvojili materija i duh, vidljivo i nevidljivo, otkinuli su se jedno od drugog vladavina i vlast. Vladavina odgovara duhu i nevidljivom, vlast vidljivom i materijalnom. Vladavina je spokojno zračenje, kao Sunčevo; delatnost vlasti je aktivan napor kao napor čoveka koji se bori sa svojom sudbinom. Zadatak kšatrije je da ljudsko vrati božjem i da materiju u zajednici ponovo ujedini s duhom: da bude pravedan, ponosan, samopregoran, hrabar, otmen, plemenit, strog, neumoran, da bude upravljač i sudija i ratnik. Kakve su posledice iskrsle odmah posle cepanja vladanja i vlasti ne treba navoditi mnogo primera, dovoljan je jedan, Pitagorin. «U onom tenutku kada se izgubi osećaj prema središtu, nastupa osećaj površine.» Osećaj prema površini stvara istoriju. Umesto da su dogadjaji izvirali iz duha koji usmerava jedno jedino središte, oni su se razlivali po površini i besciljno prevrtali. Na mesto budne sudbine stupa besmislena uzburkanost. Pitagora je pokušao da ponovouspostavi vladavinu sakralnih duhova drevne baštine: pokušao je da život zajednice opet učini zavisnim od središta. Vaspitavao je brahman-kastu koju je posvećivao u tajne sakralne vladavine. Ali tada za to već nisu bili pogodni ni čovek, ni vreme. Resantiman kšatrije se pobunio, njegova rasrdjena strast naspram delatnosti precrtala je svako duhovno očitovanje vladavine. Kasnije se isto to dogodilo Empedoklu. Još kasnije Platonu. Na drugoj strani zemlje, u Kini se zbilo isto. Li Ki piše: «Činioci mira i rata čuva baština. Ako postoji potreban i prikladan čovek za to da realizuje baštinu, vlada je u saglasnosti za zakonom sveta; ako nema potrebnog i prikladnog čoveka, baština tone u zaborav.» Tada već nije bilo pogodnog i prikladnog čoveka; čovečanstvo nije umelo da živi u

230

saglasnosti sa zakonima sveta i baština je potonula u zaborav. «Jedna jedina reč sve može da pokvari. Jedan jedini čovek može da ojača državu.» Jedna jedina reč je sve pokvarila. Ta reč je vlast. Ali jedan jedini čovek, koji bi ojačao celu državu, više se nije našao. Uspinjanje viteške vlasti u zajednici donelo je temeljnu promenu životnog poretka. U drevnom dobu merodavna reč i poštovanje pripadali su zrelom čoveku i trezvenoj starosti. To je bio uzor. Sada je prednost uživao mlad, fizički snažan čovek, jer niko nije imao osećaj za trezvenost i zrelost. Smirenost je shvatana pogrešno i na njeno mesto je došla strasna pohlepnost. Promišljenost je nestala i umesto nje je usledila buntovnička revolucionarnost. Na misao više niko nije obraćao pažnju, jer je ideal postala vrela krv. Satvu je zamenio radjas. Posle posmatračkog spokojstva usledila je žestoka aktivnost. Ljudi su počeli da se dive snazi čina. Uzor zajednice nije postao stari mudrac jasne misli i bez interesa, nego ratnik koji gori u delatnosti. Znanje, spokojstvo, samopregor, vrlinu zamenila je žedj za slavom i častoljublje. Ranije je najviši nivo života bila osamljenička ćutnja; njoj je odgovarala satva: duhovna nadmoć i jedna od četiri ašrame – sinjasin: sveti prosjak. A posle se sve počelo pomertati prema javnosti: takmičenje, parada, vašar, pozorište. Čovekovo bivstvo se pretvorilo u površinu, istoriju. To je agon (α γ ο ν ), homerovski ideal života. Preci brahmana su bili bogovi; preci kšatrije već su samo heroji, odnosno ljudi. Ljudska zajednica u znaku duhovne vladavine bila je kopija nebeske zajednice: narod. U zajednici pod znakom vlasti, ljudske strasti i demonske sile, dotad obuzdavane rečju vladavine, odjednom su se oslobodile: izbili su taština, slava, slavoljubivost, častoljublje i počeli da razdiru čovečanstvo.

231

Osnova drevne zajednice, koja je osnova ljudskog života, samopregor, nestao je za tren oka. Mesto samopregora zauzeo je instinkt vlasti Ja.

5 Divlji vepar

U drevnoj baštini sinbol kšatrije je vepar, koa što je simbol brhmana medved. Medved je mirna, mudra, poučna životinja. Vepar je strasna, požudna i neobuzdan zver. U Iranu se znalo za deset veprovih inkarnacija: oluja, zlatorogi bik, beli konj, mužjak kamile, divlja svinja, petnaestogodišnji mladić u punioj snazi, orao, ovan, jarac i ratnik. Snaga vepra punim žarom bukti u ovim bićima. Kako bi čovek shvatio ovaj drevni simbol, dovoljno je ako analizira samo jednu jedinu pojavu. Ova pojava neka bude: orao. Orao je jedan od četiri arhandjela koji drže nebeski svod. Prvi je Bik (Aldebaran), drugi je Lav (Regulus), treći je Orao (Antares), četvrti je čovek (Fomalhaut). Sazveždje orao je ono koje kasnije i u drugim baštinama znamo pod imenom Škorpija. A Škorpija je, pak, dom vatrene vode, sazveždje Mars, u hidu baštini odgovara jednoj od tri gune, radjasu, vatrenoj strasti, u alhemičarskoj baštini odgovara sulfuru, elementu koji gori. U hindu mitologiji orao je bio ptica kralja bogova, Indre; a Indra je najviši kšatrija medju bogovima. Kod svih naroda orao je amblem vlasti, vojnika, oružane sile, vojske. Zbog toga je orao ptica Zevsa i Jupitera, jer vlast pripada Zevsu

232

i Jupitru. Od više osobina duše orao odgovara volji, ali volja sama po sebi, bez inspiracije, nije stvaralačka sila. Ovoliko analogija je dovoljno. Samo još ovo: u Iranu se viteška kasta naziva khaet. Reč znači vlast, i jedna njena oznaka: verethragna znači – ko ruši otpor, ko stvara red. Ratnik je khverenahna, nosilac blistave i plamene vlasti sveta: sulfur, radjas, vatra, orao, Mars, Arej, snažni i nepobedivi. Khaetu je pak uvek spoljašnja vlast, samo kao fizička vlast sile, zato na zemlji, u zajednici, u državi, čuvar spoljašnosti, kao što u vasioni pazi na spoljni red zvezda. U Egiptu je bog vitezova Set, crveno božanstvo, oluja, zemljotres, vihor: simbol prirodnih sila. Setove skulpture su farbane u crveno, kao u Meksiku skulpture Huicilopočtlija, jer su značile krv, strasnu delatnost, prolivanje krvi, rat, očitovanje materijalne sile, sulfur, radjas, znači uvek u vremenu primenjenu nadmoć snažnijeg, odnosno orla – odnosno: vlast. Ako se ova vlast odvoji od duhovne inspiracije, ostaje bez smera i zakona i ona nije ništa drugo do neograničena i neobuzdana delatnost nerazumne sile. Ako se kšatrija odvoji od brahmana, postaje rob tame. Tama: strast, srdžba, divlja sila; rat: Set u Egiptu, Huicilopočtli u Meksiku, Arej u Grčkoj, Mars u Rimu, bogovi su razdora, vrenja, bune, preokreta. Ako vitez ostane sam, priziva političke bogove smrti. Jedini znak raspoznavanja vlasti je sila; vlast će postati opaka. To je opaka tama, bog smrti, čerečenje dršave, nesreća naroda i propast sjaja, Set: ubica Ozirisa. Kšatrija se udružuje s bogovima smrti protiv brahmana. To je smisao kšatrijinog resantimana.

6 Sunovrat moći. Makijavelizam. Nasilje

Za održavanje poretka sveta, sila je, razume se, premalo, kao što je premalo sila i za održavanje poretka države

233

i naroda. U svojoj strasnoj zaslepljenosti vitez to nezna, ali i ne može da zna; kšatrija nije neko ko zna, nego neko ko odlučno dela. Brahman je onaj koji umesto njega zna i vidi i razmišlja. I ako se sa malo sile održava red, ipak reč ima sila, i red se raspada. Ali ono što vitez takodje nezna: vlast u njegovim rukama može da ostane samo veoma kratko vreme. Posle kratkog procvata viteški svet će da nestane kod svih naroda, vlast tone niže i dospeva u sve manje dostojne ruke. Ono što je puka politika, to je puko delanje, bez duha i promišljanja, primena sile, puka istorija, nebitna i nezakonita. Za održavanje reda vitez u svim okolnostima izaziva suprotno unutarnje delovanje. Jer ako reč ne pripada duhu, primena sile samo je akt vlasti i vlast potpiruje razdor, suprotstavljanje, mržnju. Ako pak vlast padne još niže, ona dospeva u ruke vaišje: u ruke gradjanina, trgovca, zanatlije, zemljoradnika. Medjutim, vlast privredne kaste više nije strasna i žestoka sirova sila koja, ma koliko da može biti opaka, ipak je često divna. Vlast gradjanina je podmukla. Gradjanin nije simbol snage. Ne uzda se u sbe. Zbog toga je ova vlast licemerni makijavelizam. «Ako se običan čovek prepusti sebi», kaže Li Ki, «gomila zlo na zlo, ni od čega neće ustuknuti. Ako on ugleda duhovnog čoveka, počinjeno zlo počinje da uklanja i skriva. Sada se trudi da prikaže svoje dobre strane. Medjutim, duhovni čovek ga prozire. Čemu služi licemerje? Kao da te odjednom gleda s desetoro očiju i pokazuje prema tebi s deset prstiju: kakva li je to ozbiljan i užasna stvar!» Gradjanin hoće da izgleda slobodouman, human, a za to vreme ima jedan jedini cilj: izvrnuti sve džepove. Nije reč o političkoj, već o ekonomskoj vlasti. Resantiman se pojačava i što je jači otvoren zahtev humanog, sve je nemilosrdnija pritajena i skrivena glad za imovinom.

234

Vlast se, medjutim, ni tu ne zaustavlja. Konfučije kaže da vlast viteškog reda traje tri stotine godina, a vlast privredne kaste sto pedeset godina. Ritam sunovrata je sve brži. Što vlast pada niže, sve kraće traje. I šta se potom dogadja? Zbrka se nastavlja. Uzburkanost raste, celokupna besciljna i besmislena tarapana obrće se oko sebe same. Odnosno: istorija se dalje odvija. U rukama šudre vlast postaje demonska. Ova demonska sila vlasti se naziva nasilje. Na mesto viteza i gradjanina stupa tiranin, diktator. Nasilje nije pojačavanje sile, nego njeno divljanje. Sila je kosmičko očitovanje, pojava sulfura, radjasa, čiji su bogovi: Mars, Arej, Huicilopočtli, Set, Indra. Nasilje nema svog boga, samo masu oslobodjenihdemona. Nasilje već nije vlast, nego puka individualna samovolja. U sili ima plemenitosti, lepote i veličine; ali se sila izgubila prvo u licemerju; sada u nasilju samo ključa opak, užasan i nizak instinkt.

235

IV Brahma-pura

1 Nebeski grad i zemaljski grad. Praforme bivstva

Istorijski čovek smatra da je grad, dok je nastajao od pećine, šatora, kolibe, salaša, sela, prevalio dug razvojni put; isto kao što smatra da je postanak zajednice, od naseljenih usamljenih pećina, od horde, od plemena, do one kakvu on zna, predstavljao dig razvoj. Drevna baština uči da zajednica nije rezultat razvoja; postoji pramarni prakolektiv koji je živeo i na začelu početka, taj prakolektiv je narod. Ali postoje i pragradovi, jer je grad bio oblik bivstva ljudske zajednice i na začetku početka. Nebeski grad, grad Božji poznavala je baština svakog drevnog naroda. U Peruu se zvao Korikanča i njegova kopija od čistog zlata nalazila se u tajnom dvorištu katedrale. U Indiji se zvao Brahma-pura: Brahman grad. U Kini je Ta T'sjen, nebeski grad. U Egiptu je ima grada: Šmun. U Aleksandriji se

236

nazivao Ogdoad i to je isto kao u palestinskoj baštini Nebeski Jerusalim. Baština je pripisivala naročito značenje osnivanju i izgradnji zemaljskih gradova. Nije se moglo bilo gde, bilo kada, bilo kako graditi grad. Grčki polis je isto tako gradjen na osnovu duhovnih zakona kao i meksikanski gradovi koji toliko liče na grad koji je izgradjen nasred Antlantide; liče na gradove Egipta i Vavilona, na kineske i tibetanske gradove, da se i ne pominje Ur i razvaline gradova u pustinjama Azije. Prema drevnoj baštini grad poseduje dve krupne analogije: jedna je Nebeski grad, druga je ljudsko telo. Obe zap-ravo nisu ništa drugo do kopija univerzuma, mikrokosmos, kao bi rekao istorijski čovek. Grad je na početku bio na nebu, što znači da je bio nematerijalna duhovna praslika i prvo čovečan-stvo su andjeli, odnosno duhovne sile naučile da izgradjuju grad. Jer nije svejedno kako se grad gradi. Grad je očitovanje porekla vrednosti sveta, zato prilikom gradnje postoje zakoni koji se ne mogu prestupiti. Ko pokuša da gradi grad bez pozna- vanja i poštivanja ovih zakona,dovlačiće kamen na jedno mesto, ali kamen ne nosi tajnu gradnje i svaki grad poseduje sopstvenu jednu jedinu tajnu, isto kao i svaki čovek. Druga analogija jeste čovekovo telo. Jer «čovek ne znači neku osobinu ili stranu prirode, nego smisao jedinstva sveta». U hindu baštini Brahma-pura, u judejskoj baštini Novi Jerusalim, aleksandrijski Ogdoad, imaju i smisao, da se grad gradi u čoveku i s čovekom. Čovek je slika grda duha, ali ga čovek sam gradi dobrim mislima, dobrim rečima i dobrim de- lima, kao što uči iranska baština. I posredstvom toga što čovek izgradjuje samog sebe kao grad duha, kao što nasred puste i oskudne materijalne prirode podiže kuće, popločuje ulice, stva- ra zidove, kapije, zida crkve i palate i organizuje sredjenu, zakonitu zajednicu, čovek zaprvo gradi večni grad duha. Ogdo- ad u mnogo čemu nije ništa drugo do Nebeski grad koji celo čo-

237

večanstvo gradi: svaka blagodat, dobra misao, dobra reč su po jedna cigla kojom čovek doprinosi izgradnji večnog grada, dok se grad potpuno ne izgradi, dovrši, i kad je završen, čovečanst- vo ulazi u njega da bi ga zauzelo i da bi u njemu stanovalo. Ve- čni grad je mesto večnog života, mesto koje zauzimaju oslobo- djene duše i žive večni život tu, u zajednici nebeskog grada. Grad sagradjen u materijalnoj prirodi treba po mo- gućnosti da bude verna kopija Nebeskog grada i unutarnjeg gra- da-duše. I po spoljašnjosti isto tako kao i po duhu. I prva kopija Nebeskog grada bilo je prvo čovekovo naselje na zemlji. Grad nije nastao od salaša i sela, njegova ideja se spustila iz sveta du- ha, i selo i salaš su gradjeni po uzoru na grad. Selo je degeneri- sani grad, kao što je masa degenerisani narod, divljak degeneri- san duhovni čovek. Treba se navići da arhaički čovek poreklo svega uzima odozgo, odnosno on stvari posmatra u njihovom stvarnom poreklu.

2 Grad i broj. Arhitektura

Gradom vlada broj četiri, samo izuzetno, kao u slu-čaju Ogdoada, vlada broj osam, ali u ovom slučaju osmica nije drugo do dvostruka četvorka. Nebeski grad ima četiri zida i čet- vora vrata. Četvora vrata ima četiri odgovarajuća elementa: va- zduh, vatru, vodu i zemlju; četiri strane sveta: istok, jug, zapad, sever; četiri razdoblja: zlatno, srebrno, bronzano i gvozdeno; četiri godišnja doba: proleće, leto, jesen i zimu. Ova baština je živela još dugo, prilikom gradnje rimskih gradova, mada se nije jasno znalo zašto vrata nazivaju porta aurea ili porta argentea. Nebeski grad bio je nasred neba. Značio je nepokretnu večnost i ko bi napustio grad, stupao je u vreme. Kroz četvora vrata vodio je put prav kao strela do trga koji je bio nasred grada. Na trgu, u sredini grada, gradjeno je srce grada, svetilište, crkva. U crkvi se čuvalo ono što je seme

238

grada, što je smisao cele zajednice; ono što celu zajednicu drži na opkupu i osvećuje je. U srednjem veku su bile svete mošti. U arhaičko doba središnje seme nije uvek morala da bude vidljiva stvar, kao što je u Solomonovoj crkvi u Jerusalimu čuvan vid- ljiv sanduk saveza: sanduk s božjim zapovestima na kojima je počivao savez Boga i čoveka, odnosno ugovor izmedju duha i prirode. Jer grad nije mogao da bude izgradjen na bilo kojem samovoljno odabranom mestu – možda na mestu koje odgovara cilju materijalne koristi. A priroda sakralnog mesta može se uvek prepoznati po tome da li je neki deo zemlje pogodan živo- tni drug duha, da li je parče zemlje pogodno da bi se tu očitov-ale duhovne sile – odnosno da li su pogodni kako bi zemlja pri- mila duh i postala bračni drug nebeskog duha. Za bivstvo i pro- cvat grada prvi uslov jeste upravo sakralno mesto, gde je bilo brdo sa nebeskim znacima, izvirala voda, proticala reka ili se otvarao morski zaliv. Zemlja je jin, a duh je jang. Zemlja je že-na; duh je muškarac. Apokalipsa Novi Jerusalim naziva zaruč-nicom Jagnjeta. Grad može da živi sakralnim životom samo tamo gde su duhovne snage sklopile brak sa temljom, jer je grad kopija sveta i ritam sveta je ono što u gradu upravlja životom i održava ga.Ji jin – ji jang,jedan jin,jedan jang – kao što pulsi- ra srce univerzuma, tako treba da pulsira i crce zajednice u gradu. U crkvi na sredini grada čuvan je u nekom obliku ugovor božanstva i naroda: to je pravo mesto zajednice, sveti- lište. U čovekovom biću svetilište odgovara puruši, besmrtnoj uskri života; ili luzu, besmrtnoj i neuništivoj kosti, koju svaki čovek ima u sebi, jer iz ovoga luzu ponovo nastaje ljudsko telo u doba strašnog suda. Od crkve je nedaleko, po mogućnosti na brežuljku ili brdu, kraljevska palata. Kraljevsku palatu opasuju kuće članova duhovne i upravljačke kaste. Ovde se nalazi dvorana predaka i ovde su crkve bogova. U svakom gradu mora biti žive vode, makar samo izvor; ako nema žive vode, prisustvo vode mora da simbolizuje veštačko jezero. U gradu

239

treba da postoji crkva u kojoj se neguje večna vatra. Vatru obično opslužuju devojke. U Atini i Rimu isto kao i u Meksiku ili Kuckou. U gradu su smeštene pravilno rasporedjene stambene zgrade, radionice, pijaca, prodavnice, konačišta, vojne kasarne, stanovi trgovaca, zanatlija i radnika. Na vratima je stajala straža. Oko palata su negovani vrtovi sa cvećem i drvećem. Nečisti i grešni su odstranjivani iz grada. Kuće su se mogle graditi samo u propisanom redu, jer kuća nije ništa drugo do umanjena slika grada: kućom, kao i gradom, vlada broj četiri. I ovde postoji razlika izmedju drevnog i istorijskog čoveka: istorijski čovek kaže da grad čini množina kuća, drevni čovek kaže da je najpre bio grad, a kuća nije ništa drugo do maleni grad, čije samostalno bivstvo postoji samo materijalno, lično ne postoji. Duh živi u velikoj i univerzalnoj zajednici. Razlika je i ovde, kao i drugde, temeljna.

3 Paladijum otvorenog bivstva Grad i provincija. Hiram Praslika produhovljene zajednice

Šuler piče da je grad da je grad u životu naroda «ot-voreno bivstvo pravog paladijuma». «Jedan mudac je jednom rekao da se vlast može vršiti samo na čoveku iz provincije... dublji pojam grada izražava grčka reč asti (α σ τ υ ), koja je istog značenja kao vestis, i znači odelo, ogrtač, nasuprot grč-kom polisu koji je uvek bio političko središte... ezoterički smi-sao grada izražavaju i indijski gradovi u čijoj osnovi je ugradjena svastika». Simbol podivljale i divlje duše i onoga s čime se ona poklapa jeste šuma i okean; simbol pripitomljene duše i duše koja je odgajana i onoga s čime se ona poklapa jeste vrt i oranica. Duši koja je postala duh ne odgovara predeo u prirodi;

240

to je usavršena slika duše koja se potpuno izdigla iz materije: grad. Divlja duša nesvesno živi u šumi i okeanu; duša koja se prosvetljuje i otvara živi na zemlji koja se usavršava; budna i otvorena duša živi u gradu. Tako shvata Šuler da je grad paladijum otvorenog bivstva i tako shvata da se vlast može vršiti samo na čoveku iz provoncije. Gradskom čoveku više nije potreban bič vlasti. On je budan, jasan, otvoren i slobodan. I čovek koji živi u gradu, čak ni na kraju tamnog razdoblja neće toliko potonuti, a da ne sačuva nešto malo od svoje otvorenosti i slobode. Grad je odelo i ogrtač ovog otvorenog i slobodnog bivstva. U jednom delu arhaičkih gradova ova otvorena božanska svetlost je većinom živela u obliku boginje. Tako je živela Jelena u svetoj Troji, pokoju je došla grčka vojska da je otme; tako je u Atini živela Ati- na Palas, Artemida u Ezefu. Boginja je iskra koja se čuva u srcu grada, iskra koja je dala transcedentno značenje bivstvu grada, odnosno pravi smisao. Crkve, skulpture, ulice, kuće, zidovi, odeća su i ukras boginje, zbog toga dublje biće grada izražava reč asti, vestis. Ovo tumačenje grada i provincije svuda se nalazi u drevnom dobu, a i u istorijskom dobu je živelo sve dok senti- mentalni rusoizam nije obrnuo red izvornih vrednosti. Od tada čovečanstvo slepo veruje ne samo u viši nivo provincijskog života, nego i u njegovo primarno svojstvo. O arhaičkom tumačenju ništa ne govori jasnije od Hiramovog mita. Hiram je bio graditelj jerusalimske crkve, jed-ne od ljudskih pojava svetlosti, boga Sunca. On je u zdanje crk- ve sakrio tajnu stvaranja sveta u simbolima brojeva i razmera. Crkva je izgradjena na broju deset. Broj deset znači Sve. Crkva, simbol svemira i seme svemira, stajala je u središtu grada: ko bi razumeo zdanje, shvatio bi božansku tajnu nastanka sveta. Hi-ram je bio mitski lik arhaičkog graditelja koji nijedan kamen nije ugradio, a da on nije imao transcedentni smisao i značenje.

241

Crkva je značila univerzum i grad oko nje večiti grad, grad du-ha, u kojem su živele oslobodjenje i otvorene i probudjene duše. Kasno, ali delimično na drevnoj baštini zasnovano učenje Rozenkrojca kaže: «Grad je rodjen od duha prvog neba. To prvo nebo je mesto radosti, bivstvo, tamo je radost u kojoj nema ni kapi gorčine. Duh je ovde izvan uticaja materije, izvan zemaljskog stanja i sve što je dobro, što je doživeo u svom zem- nom životu, potpuno je upio u sebe i anulirao. To je mesto spo- koja i što je život bio teži, borbeniji, ovde je sve veća smirenost prepuna radosti. To je ono mesto gde misli duša grade Sveti Grad. Zadivljujuće kuće se uzdižu izmedju cvetnih puteva i vrt- ova. Svaka cigla u kućama Nebeskog Grada načinjena je od materije tananog duha misli. Medjutim, ove kuće su baš tako istinski opipljive kao materijalne kuće na zemlji.» Grad je praslika produhovljene ljudske zajednice koja živi u poretku božanskog zakona. Grad izražava ovaj poredak, ovaj zajednički život i ovo produhovljeno bivstvo, bilo da je Nebeski Grad, bilo da je zemaljski. Ako čovek pogleda sa trans-cedentne strane: lice te zajedničke duše, iako je mnoštvo lica, ipak je jedno. Ujedinjeno. Univerzalno i sakralno bivstvo u ko-jem je svaka duša jedno. Simbol ovog univerzalnog bivstva bila je λ ι θ ο ζ ε µ π σ ι χ ο ζ (litoz empsihoz) – produhovljen kamen. To je kamen kojim čovek gradi grad spasenih, ali je taj kamen i duša zemaljskog grada. Ako čovek grad posmatra sa njegove prirodne strane, onda je grad Magna Mter, zaštitnica, hraniteljica, brižna boginja Majka. Ali bilo da gleda s transcedent-ne, bilo s prirodne strane, grad je u svakom slučaju univerzalan, otvoren, mesto produhovljenog bivstva koje se odvojilo od materije. Ali grad je istovremeno i mesto bivstva zajednice. Višeglasnost bivstva zajednice, koje se samo po sebi razume, razvija se samo u gradu. Ova višeglasnost, ako se deformiše, komplikovana je; ako živi u duhovnom poretku, simfonijska je

242

realizacija bivstva. Komplikovana je i poremećena zajednica: masa, masa se buni, demonstrira, pljačka, ruši, galami, probija se. U gradu postaje gospodar degradirana omamljena strast i ona i ona lagano guta i ruši zajednicu i grad. Ali ako zajednica živi u budnoj svetlosti, doseže univerzalno i otvoreno bivstvo. To je simfonijski život. Iz harmonične višeznačnosti, iz naroda zrači ono što je Ramakrišna rekao kada je stupio kroz vrata Be- naresa: «Osećam kako me preplavljuje koncentrisani spiritualni intenzitet.»

4 Ars regia

Grad je najviši oblik bivstva zajednice. Zbog toga bogSunca, božanski graditelj, gradi grad Hiram; zbog toga u njego- vom središtu živi Jelena,žena nebeske lepote; zbog toga se kaže da su čoveka gradnji grada naučili andjeli;zato je grad zaručnica Jagnjeta; zato je zemaljski grad kopija Nebeskog grada. Grad je stanište produhovljene ljudske zajednice,univerzalno i otvoreno bivstvo harmonične mnogoglasnosti života. I jer je grad ono mesto čiji su se poredak i bivstvo potpuno odvojili od zemlje, gde je produhovljena svaka materija o d kamena, ovde više nema načina za primenu vlasti nad čovekom koji živi u materi- jalnoj prirodi. Gradom se ne upravlja pomoću vlasti, nego se on vodi duhom. To je odgovarajuće sredstvo vladanja produhovlje- nog bivstva. To se nekad nazivalo ars regia, kraljevska umet- nost, jer to nije bila strogost, nije bila kazna, nego visoko znanje: umetnost. Ars regia je moguća samo tamo gde je prestala neo- graničena vlast materijalnih zemnih sila. U provinciji, gde je gospodar zemlja, selo, gazdinstvo, nemoguća je, jer je tamo potpuna vlast materijalnih i zemnih sila. U provinciji se meša život koji se još nije uzdigao i degenerisani život čiji je razvoj krenuo unazad iz sveta duha. Veći deo života je pod uticajem

243

materijalnih sila, i otuda, saglasno s tim, upravljati njime može se samo silom, strogošću, grubo, odnosno vlašću. U gradu vlast materijalnih i zemnih sila je potisnuta u pozadinu:grad je sveto mesto opkoljeno zidovima i popločane ulice odvajaju grad od materijalne zemlje. Na osnovu učenja božanskog graditelja, grad je odsečen od zemlje. Više nije ma- terija. Ovde prestaje vlast zemnih sila. Grad ne služi materijal- nim silama, nego duhu: grad živi saglasno s duhom, duh uprav- lja njime, on mu je smisao, to znači boginja koja živi u njegovom srcu, ona je zaručnica duha. Ko bi želeo da znanje ars regie doslovno prevede na današnji jezik, zapravo bi kraljevskoj umetnosti oduzeo meta- fizički smisao. Zamaglili bi se simboli, analogije, mitovi, nat-prirodne veze, delom bi se i sasvim izgubili. A ono o čemu je ovde reč jeste splet simbola, analogija, mitova, metafizičkuh veza. Grad je potpuno očitovanje višeglasnosti zajednice i ars regia, koja vodi i održava život grada, isto je tako višeglasna kao i bivstvo kojim upravlja. Ovaj put treba da odustanemo od prevoda arhaičkog izraza. Neka ostanu nedirnute slike u kojima se negde čuvala kraljevska umetnost i neka ars regia ostane misterija za koju je drevni čovek znao. O osnivanju grada govori mit. Taj mit čuva smisao osnivanja. Jer je smisao provincije uvek opšti i svuda istovetan; ali nastanak svakog grada ima svoju sopstvenu posebnu subjek- tivnu i individualnu i jednostavnu tajnu. Svaki grad ispunjava svoj jedini nalog, i on pripada njemu, kao što sudbina ili karakter pripada individualnom čoveku. Mit čuva uspomenu na herojsko delo. Heroj je na početku vremena na tom mestu pobedio zmaja. Pobediti zmaja znači isto što i pobediti materijalnu prirodu: zemne strasti, ma- terijalne demone strasti. Zmaj je čuvar drveta Života, smešten je u žilama drveta. Drvo Života je natprirodno, metafizičko znanje i budnost – drvo svemira. Drvo je boginja –

244

κ ο ρ ε κ ο σ µ ο ι (kore kosmoi), Devica sveta, Hesperide ili Atina Palas, Andro- meda ili Arijadna. Ko pobedi zmaja, on oslobadja devicu. Jer devica u zmajevom ropstvu prinudjena je da služi čudovištu: tr- anscedentno Ja, dok ne bude oslobodjeno, podredjeno je čovekovom telesnom bivstvu. Oslobadjanje device i uništenje zmaja nije niša drugo do primena posvećenja na mistične sile sveta. Ko proživi posve- ćenje, on u sebi samom pobedjuje zmaja, oslobadja devicu, pos- taje gospodar drveta Života. Iz žila drveta Života izvire izvor ži- vota, nepresušna, kristalno čista voda, voda besmrtnosti. Ko po- svećenje primenjuje na stvarnost sveta, učestvuje u stvaranju sveta duha i delatno saradjuje u tome da se oslobodi od vladavine materijalnih sila. Medjutim, zmaja u svetu može pobediti samo onaj ko ga je prethodno pobedio u sebi. Heroj je ono ljudsko biće koje je prestupilo najopasniji prag posvećenja, oslobodilo se i obogotvorilo. A obogotvoriti se znači samog sebe bez ostatka staviti na raspolaganje bižanskim silama, kako bi čovek mogao biti i kako bi bio neposredno očitovanje duhovnih sila. Ko je to postigao, dosegao je: Put. To je ono što kineska baština naziva Tao. Tao znači: ne delati više, ne činiti više ništa i potupno odu- stati od strasti delatnosti, kako bi čovek samog sebe bez rezerve mogao da podredi službi božanskim silama. Ko je dosegao Tao, više ne dela; on je sredstvo božanstva i izvršilac dela božanstva. To je heroj, sredstvo božanskog duha; to je pobednik zmaja, Heraklo, Persej, Tezej; oslobodilac device; junak koji je prona- šao izvor života, otvorio vodu u pustinji i dao čovečanstvu da pije od vode života. Kada je herojska duša pobedila zmaja i oslobodila devicu, sklopila je brak sa devicom. Junak se sjedinjuje s devi- com Sveta. Devica je Svet sam, Majka, Magna Mater. I brak je mističan incest kada se heroj ženi sopstvenom majkom. To je znak velikog preokreta: metanoja. Smisao preokreta jeste da se

245

herojska duša, posle pobede nad zmajem, sjedinjujući se s devi- com: preokreće. Obrće se prema Majci. Ne prema spolja, nego prema unutra, prema poreklu, prema korenu, prema duhu i bo- žanstvu. To je mističan smisao incesta: obrtanje od opsena ma- terijalne prirode i budjenje u svetu duha. A budjenje u duhovnoj stvarnosti znači da se u njemu budi božansko Ja, univerzalno ljudsko Ja. U srcu grada živi ova mitska drama. To je transce- dentni, odnosno pravi smisao gradskog bivstva. Živeti u gradu znači biti učesnik ove misterije. Gradsko bivstvo zapravo znači da čovek učestvuje u kolektivnom posvećenju. Posvećenje je ars regia, kraljevska umetnost, ona se zato naziva tako što je u- metnik glava hijerarhije: kralj. Medjutim, ars regia nije delat-nost; nego upravo njena suprotnost. To je učestvovanje u mističnoj drami. Kralj nije zato učitelj kolektivne drame i pos- većenja što ih on usmerava, nego zato jer je on uzor i simbol herojske duše, on se u momentima misterije, umesto grada, pri- češćuje ili moli ili oprašta grehove, kaje se, ispoveda ili slavi.

5 Grad u istoriju. Utopije

U istorijsko vreme grad je prividno isto tako izgubio svoj smisao kao vladavina ili vlast ili kraljevstvo ili hijerarhija ili narod. Grad je postao puko spoljnje mesto zajedničkog stanovanja. Sakralno bivstvo više niko nije razumevao. Istina, u gotovo svim vremenima je bilo težnji koje su negovale duh drevne baštine u nekom vidu. U srednjem veku bilo je veoma mnogo ovakvih težnji, ali se uloga nijedne nije uzdigla iznad tajnih društava koja su se krila i izazivala sumnje. U ovakvim tajnim društvima vršena su, poput zavera, upućivanja u tajne sakralne gradogradnje i održavani su samo okviri ili prividi drevnih gradskoh zajednica.

246

A šta je značio grad u ljudskom životu, o tome govore ovakva tajna društva koja se mogu naći i kod skupina naroda koji su se degenerisali u razvoju, kod primitivaca. Već više hiljada godina oni su odvojeni od visokog nivoa života, njihovo lagano tonjenje u materijalnu prirodu traje veoma dugo. I nasuprot tome, gotovo u svakom papuanskom, crnačkom i indijanskom plemenu postoje tajna udruženja muškaraca po čijim se pravilima, obredima, rečima, običajima može prepoznati misterija arhaičkog gradskog bivstva u deformisanom obliku. To znače različiti savezi Sunca kod severnoameričkih Indijanaca; na to upućuje australijska društva svete Device. Slobodno ziradstvo i njima srodni savezi u Evropi očuvali su, istina, mnogo od baštine, ali se njihova delatnost uglavnom iscrpljuje u pribavljanju vladajućeg položaja. Drugi trag ars regie u istorijskom dobu jeste ono što se počev od Platonove Politeje, preko Avgustinovog Civitas Dei, Kampaneline Sunčeve države, Bekonove Nove Atlantide, Morove Utopije pa do najnovijih veštačkih i apstraktnih konstrukcija zajednica uopšteno naziva utopijom. Utopija održava baštinu izgradnje duhovnog grada, razume se, mada o tome nema slutnju, a naročito se ne seća sakralne misterije arhaičkog grada. Utopije kod Platona i Avgustina još nisu zaboravile svoje poreklo. Medjutim, počev od novog doba one nisu ništa drugo do besmislene racionalne konstrukcije i naivna, irealna maštanja. Utopista na osoben način želi da se obračuna s mističnim svojstvom čovekovog bivstva, s onim na čemu počiva ljudsko i otuda zajedničko bivstvo.

6 Grad i zajednica Sahu

Grad je mesto realizacije univerzalne ljudske zajednice, ali zapravo nije mesto, nego harmonično, budno i otvoreno jedinstvo višeglasnog bivstva. Zato se u srednjem

247

veku kaže da grad nije u znaku Oca i nije u znaku Sina, već u znaku Svetog duha: ne u znaku Stvoritelja, ne u znaku Iskupitelja i Svedržitelja, nego u znaku ponovnog uzdizanja i ujedinjenja potonulog i pocepanog sveta, u znaku konačnog rešenja bivstva. U arhaičkom Egiptu se učilo da je grad sahu zajednice. Sahu znači večiti duh-telo, obesmrćeno biće koje je uspelo da produhovi njemu poverenu materiju i da iskupi njemu dodeljenu prirodu. Produhovljenje i iskupljenje nisu zadatak individualne sudbine čoveka – jedino sasvim izuzetno. Čovekov cilj nije da samog sebe iskupi. Iskupljenje je zajednički dat zadatak jednom i zauvek za univerzalno čovečanstvo i samo se zajednički može realizovati. Zadatak univerzalnog čovečanstva jeste da celu Zemlju vrati tamo odakle ju je survalo sa sobom zajedno, prilikom materijalizacije na začetku vremena. Celokupna priroda čoveka se mora produhoviti. Ovo produhovljenje se budno i jasno zbiva u gradu. U gradu treba da bude prisutna svaka životna delatnost, ali svaka na pojačan način i već odvojena od materije. Zbog toga je grad simbol celolupnog zemnog života i zbog toga se ovaj zemaljski simbol podudara s nebeskim simbolom, materijalni kamen σ λ υ θ ο ζ ε µ Ψ υ κ ο ζ (litoz empikoz), grad sagradjen od zemlje s nebeskim gradom, spoljnji grad s unutanjim gradom, s Brahma-purom, s Ogdoadom i T`a tsjenom. Grad je mesto intenzivne aše. Tu se sabira aša. Telesma. Kralj je heroj grada, zmajoubica Tezej i Heraklo i Horus i Brahma i Kecalkoatl, kako ga sve nazivaju razne baštine. Kralj je nosilac kvintesencijalnog bivstva. U gradu se opet realizuje drevno bivstvo: prvo i božansko bivstvo – u univerzalnoj zajednici. Zbog toga je grad sahu zajednice, besmrtno, neprolazno, obesmrćeno duh-telo zajednice. Zbog toga je Hiram odsekao grad od zemlje sa četiri zida i odsekao ga od zemlje popločanim ulicama i podovima kuća, kako bi

248

grad bio odvojen od materije i kako bi se mogao uzdići u svojoj ukupnosti. Grad je jedno telo: reintegrisana zajednica, telo množine koja se vratila u jedinstvo, telo koje se ogradilo od materijalnog sveta, i zatvoreno je sa svake strane, samo je ostalo otvoreno prema gore.

V Narod

1 Prakolektiv

Mišljenje koje istorijski čovek, a pogotovo čovek novog doba naziva naukom pokušavalo je da krupne činjenice bivstva razume intelektom individualnog Ja, a ne neposrednom intuicijom univerzalnog čoveka. Pošto je to mišljenje obrnuto postavilo polazište, mora se dospeti i do obrnutih rezultata. Tako je nastalo shvatanje da je poreklo bivstva dole; tako je nastala misao o napretku ili razvoju odozdo prema gore. Dovoljno je ako čovek promisli šta kaže Sen-Marten o Njutnovom zakonu gravitacije, koji je postao čvrsta dogma celokupne novovekovne teorije prirode. Zakon gravitacije izvire iz temeljnog nesporazuma. Njutn kaže da neobešeni i nepoduprti predmeti padaju zato što ih privlači snaga zemljine teže. Nasuprot tome, Sen-Marten kaže da je sila polarna: sa zemljinom privlačnom silom potpuno je paralelna težnja

249

predmeta prema centru. U slobodnom padu je težnja nazad u centralnu silu zemlje isto tako karakteristična kao i privlačnost centra. Predmeti ne «padaju na zemlju» iz pukog pasiviteta, nego zbog «aktiviteta» težnje nazad u centar. Medjutim, zbrka nigde nije veća nego u onim naukama koje su najviše bile izručene intelektu individualnog Ja: u društvenim naukama. U životu zajednice svaki momenat živi i postoji u egzaktnoj analogiji čovekovog unutarnjeg života, jer svaki momenat tačno odgovara psihološkom svetu. Svaka pojava se može shvatiti samo metafizički. Nasuprot tome, nauka vidi ljudsku zajednicu kao rezultat dugog razvoja i ova zajednica je sastavljenja od takozvanih elemenata života: u početku je postojao usamljeni divljak, zatim je usledila porodica, od više porodica je nastao rod, iz roda pleme i tako dalje: sve do čovečanstva. Kao da su u ljudskom organizmu prvo nastale posebno ćelije, kao da su one obrazovale grupe ćelija, razvile organe i potom, smeštajući se u neki poredak, realizovale čoveka. Baština drevnog čovečanstva je znala da je zajednica živ organizam, i u ternutku njegovog nastanka, koji ne polazi odozdo, iz materijalne prirode, nego odozgo, iz misli stvaralač- kog božanstva, iz ideje, isto je takva celina kao i u vreme najve- ćeg rasprostiranja. Zajednica je u svakom trenutku zajednica, onaj prakolektiv koji je realizacija ideje zajednice u materijalnoj prirodi jeste: narod. Narod se ne može definisati, jer nije pojam. Narod ne čini zajednički jezik: i zajednički jezik stvara narod. Narod ne čini zajednička sudbina: i zajedničku sudbinu stvara narod. Narod ne čini rasa: rasa je biološki znak zajedničkog života naroda. Narod ne čini zajedničko stanovanje: zajedničko stanovanje je posledica neminovnog života naroda. Narod ne čine spoljašnjosti, sam narod pretiče sve spoljašnjosti i

250

preduslove svega ostalog. Narod je praslika primarne zajednice bivstva. Narod je prakolektiv. Oni koji su nešto naslutili o arhaičkom svetu, ali naročito oni koji su poznavali baštinu, makar u odlomcima, ali su je poznavali, poglavito pak, oni koji su odbacili tvrdnje nauke novog doba i spokojno se prepustili svojoj intuiciji medju Evropljanima bilo Beme, bilo Sen-Marten, bilo Bader, bilo u novije vreme u više pogleda Goldberg, jasno su videli da narod nije rezultat kasnog, takozvanog razvoja, nego primarna činjenica života. Iako naučnim rečnikom, ali Goldberg izričito naglašava da bivstvo naroda ne samo da je trancedentnog porekla, nego da se i najvažnije činjenice u životu naroda: jezik, mit, moral, običaji, zakon ne mogu drugačije razumeti do transcedentnim putem. «Bivstvo naroda ne samo što se ne ože objasniti iz materijalne prirode, nego bivstvo naroda protivreči svemu što je materijalne prirode ili je iz nje nastalo». «Narod nije nastao iz prirode, nego je suprotstavljen prirodi». Narod je univerzalni oblik bivstva zajednice: kao što pstoji individualan i univerzalan čovek, tako postoji i prirodna i univerzalna zajednica. A narod je univerzalna, drugačije rečeno duhovna forma bivstva. Bivstvo naroda uvek i u svim slučajevima, kako on kaže, odlikuje svojstvo intenziviranog stepena realizacije. Mnogo ljudi skupa još nije narod; narod je samo ona stvarna zajednica u kojoj čovekova delatnost može da se potencira pa se i potencira. Metafizičkim, odnosno egzaktnim jezikom: narod je ona prava zajednica gde se pojačava intenzitet bivstva individualnog čoveka, samo i jedino zbog toga što se zajedno s ostalima nalazi na takvom stepenu bivstva koji je neizmerno intenzivniji nego kod individualnog bivstva: jasniji je, viši, duhovniji, primarniji. Individualan čovek nikada ne ume da stvara jezik, mit, umetnost, moral i nikada i ne može umeti. Narod je stvorio jezik, mit, umetnost, moral: procvat i blistavilo intenziteta zajedničkog bivstva. Upravo to razdvaja narod od

251

puke gomile ljudi. Puko mnoštvo, masa, znači degradiranje individualnog bivstva čoveka, narod, prazajednica duhovnog, transcedentnog porekla jeste pojačavanje individualnog bivstva čoveka. Ko živi u masi, on intelektualno, osećajno, u svojoj delatnosti, znanju, u apsolutnoj vrednosti svog života živi u stanju survanosti. A ko , pak, živi u narodu, on intelektualno, osećajno, u svojoj delatnosti, znanju, u apsolutnoj vrednosti svog života živi u stalnoj uzdignutosti. Očitovanje ovoga uzdignutog bića su jezik, običaji, mit, ritual, umetnost, moral. Masa je puka brojna množina, nije stvarna zajednica: samo gomila ljudi što slučajno govori jednim jezikom i stanuje na jednom mestu, raznorodna je i materijalna. Prava zajednica, narod, koji stvara i drži zajedno natprirodna sila, jedinstvo je jednorodnih bića. Verovatno da istorijski čovek, pa otuda i nauka, zato nema doživljaj naroda, jer oko granice istorijskog doba narodi su postali mase i nestala je transcedentna mogućnost bivstva naroda. Zbog toga nije nastao niti je mogao nastati novi mit; ritual je lagano postao spoljašnjost, pa licemerje; jezici se nisu produbljivali i više se nisu produhovljavali , nego naprotiv; siromašili su i sasušivali se. Narod se raspao i srozao se i nivo intenziteta bivstva. Zajednica je postala puka masa u kojoj umesto da se život ljudske individue otvori i pojača, on se zatvorio i potonuo.

2 Kralj i narod, dva pola

Prvo što teba znati o arhaičkom narodu, koji se na granici istorijskog doba počeo raspadati i polagano se sasvim rasturio, postao puka materijalna masa, jeste da je u ljudskom društvu svaki čovek bez izuzetka pripadnik naroda, samo jedno jedino biće nije: kralj. Kralj je vozar kola, narod su kola; kralj je atman, narod je telo; kralj je duša, narod je priroda; kralj je

252

muškarac, jang, narod je žena, jin. Kralj je nebo i duh, narod je zemlja i priroda. Član naroda je prvosveštenik, sveštenik, vojnik, upravljač, vitez, sudija, trgovac, zemljoradnik, radnik, rob. Narod je zajednica ljudskog roda, primarno jedinstvo zajedničkog života. Tri kaste su u znaku broja tri i zato su tri kaste zajedno: celina. Medjutim, narod je u znaku broja četiri i zato je narod: celina. Zato sva arhaička carstva nisu carstva tri reda, nego carstva četiri strane sveta: podjednako Kina, Indija, Peru, Iran, Egipat, jer je četiri pored celine i potpunost. Narod je potpunost bivstva ljudske zajednice, potpunost hijerarhije, čija je glava i gospodar, muž i vozar kralj. Kralj i narod su dva pola bivstva i oni čine celinu. Jedan bez drugog se ne mogu zamisliti baš kao što se ne može zamisliti muškarac bez žene, tama bez svetlosti, nebo bez zemlje. Kralj je Jedan, on stoji nasuprot Mnogo;ali mnogo značinarod: Jedan je posredstvom kralja koji će ga učiniti jednim. Zbog toga će narod biti potpun. I na granici arhaičkog doba, kada se narod rasturi, nestaje i kralj. Tako kraljevstvo dospeva u ruke brahmana i kraljevstvo se pretvara u vlast, tako da će bitikasnije, kada na vrh dodje kšatrija, puka vlast. Ako propadne jang, zajedno s njim propada i jin. Ritam bivstva se zaustavlja: više nema ji jang – ji jin: jednom jang, jednom jin. Žiže se gase, intenzitet bivstva opada: uzdignuti nivi bivstva naroda tone, čovečanstvo se pretvara u nesredjenu gomilu. To je ono stanje koje Heraklit naziva π ο λ ο ι (poloi), svetina.

3 Božanska epifanija

«Bogje u prijateljstvu prisutan dvostruko», kaže iranska sveta knjiga, «u društvu je prisutan trostruko; Bog je u porodici prisutan petostruko, medju braćom i sestrama prisutan je devetostruko; medju ocem i sinom prisutan je desetostruko, u

253

državi je stostruko prisutan, u narodu je desetohiljadostruko prisutan.» Nije moguće preciznije od ovoga reći šta je narod. Narod nije jednostruko prisustvo Boga, što je ljudsko Ja, nije dvostruko, što je prijateljstvo, nije desetostruko, što je odnos oca i sina, nije strostruko, što je odnos stanovnika jedne države. Narod je sto puta strostruko, odnosno desetohiljadostruko božansko prisustvo. U državi, dhaja, stostruko živi, ali u daeni živi desetohiljadostruko.Narod je desetohiljadostruko prisustvo Boga, odnosno čovečanstvo je desetohiljadostruko prisutno u Bogu. Jer time što u narodu živim, u božanskom bivstvu ne samo što sam značim i predstavljam sebe, nego znači mene i predstavlja mene svako biće koje zajedno sa mnom živi u narodu i ja predstavljam i značim sve one koji zajedno sa mnom žive u narodu. To je prvo: narod je sakralna zajednica, i to desetohiljadostruko sakralna zajednica. Drugi korak se ogleda u sledećem: čovek ne razume ni svoju sopstvenu sudbinu, ni sopstveni život ne vidi, ipak, zna, mada i pospano i omamljeno, ali bezuslovno i uvek zna da je njegovo istinsko Ja božansko lice. Čovek nikada ne može tako duboko da potone, njegova budnost nikada ne može toliko da potamni pa da u sebi ne oseća prisustvo božanskog bića. Zbog toga je tokom istorije nastala slika o Bogu tako da je Bog ličnost, besmrtna duša, večno biće, kao atman koji stanuje u čoveku ili puruša ili duša ili duhovno Ja. A u arhaičkom dobu se znalo da je Bog koji živi u čovekovom duhovnom Ja samo jedno lice od mnogih, drugo lice je da Bog živi u zajednici i živi isto kao i zajednica. Jedan u množini i množina u jedan, kao deset hiljada bića zajedno, u jednom licu. Kako je to moguće, pita Bader, da Bog živi u jednom Ja isto kao u zajednici? Da, kako je moguće da je Bog kao množina zajednice isto tako Bog kao i jedan Ja? Može tako što je Bog jedino lice i bezbrojna množina i jedno je isto što i drugo. I ova bezbrojna množina,

254

gde Bog faktički živi i postoji i ta množina je isto tako očitovanje božanskog lica kao i jedini čovek, ova množina je prava i istinska zajednica: narod. Zato je u daena-zajednici Bog prisutan desetohilja- dostruko, zbog toga narod znači uzdignuto svojstvo naroda, da je narod pojačano bivstvo u odnosu na individualni život, da je narod sakralna zajednica, jer je narod lice i prisustvo Boga, ali je od tog lica, koje se javlja u ljudskom individualnom Ja, neizmerno intenzivnije i stvarnije. To je i smisao odnosa kralja i naroda. Oba bivstva su sakralna, oba su očitovanje božanskog lica: kralj je Jedan – narod je Deset hiljada, sto puta sto, odnosno mnogo. Arhaički čovek zna da je Jedan najveći broj. Jedan je tako velik broj kao što je samo beskrajno mnogo, nebrojeno mnogo, najviše, od čega većeg više nema. Ovo najviše je jednako s Jedan: beskraj-no mnogo je isto toliko kao Jedan, jer je oboje najviše. U licukraljevskog bivstva i u licu bivstva naroda pojavljuju se dva najviša lica. Treći korak je, pak, sledeći: bivstvo koje je živelo u daeni ne samo što znači božansko lice, božansku epifaniju i desetohiljadostruko prisustvo Boga, odnosno sakralnu zajednicu, nego i to da je na zemlji za svakog čoveka, izuzev kralja, jedini zakoniti red bivstva živeti u narodu, jer narod nije drugo do zemaljska kopija nebeske zajednice. Ova nebeska zajednica, koja je kasnije grčki nazvana ε κ λ ε σ ι α (eklesia), nije drugo do zajednica odabranih, tačna i verna kopija duhovne zajednice, večne zajednice duša, uzajamne pripadnosti koja traje od večnosti. Budući da je zemni Nil odgovarao nebeskom Nilu, zemni Gang nebeskom Gangu, kao što je i zemlji odgovarala nebeska zemlja, moru nebesko more, jer sve što je vidljivo u materijalnoj prirodi ima svoj duhovni eliptički dual, svoju nebesku analogiju, isto tako je zemaljskom narodu odgovarao nebeski narod, sveta zajednica nebesnika.

255

Razlika je samo u tomešto su zemlja, more, reka, planine, država nebesko poklapanje, praslika, ideja – očitovanja. Narod nije očitovanje, nego sam Bog, lice Boga, bivstva, suština, kao kralj: samo nije Jedno-lice, nego Mnogo-lica, ne jang, nego jin, na koncu i ne kralj, nego: narod. 4 Analogija naroda. Zemlja, žena, jin, priroda. Narod i broj. Dvanaest plemena

Razume se, to što je narod jin, tamni element, žena, zemlja, pasivnost, nije puka metafora koja možda govori nešto, ali izgleda samo kao prividnost i poredjenje. Arhaičko čovečanstvo je za narod govorilo da je zemlja, jer izmedju naroda i materijalne prirode postoji poklpanje, analogija: A analogija ne počiva na spoljnim poredjenjima, nego na činjenici da ista duhovna stvarnost ima analogna očitovanja u različitim krugovima bivstva. U svakom slučaju, izmedju očitovanja isto-vetnih ideja postoji zakonito poklapanje. Arhaički čovek ništa nije promišljao u spoljašnostima, jer je sve video metafizički, budno. Baština je drevnog čoveka naučila da je razumevanje stvarnosti moguće samo s druge strane prirode, preko µ ε τ α τ α φ ι σ ι κ α (meta ta fizika). Upravo zbog toga, kada je on u drevno doba video analogiju izmedju zemlje i naroda, naroda i jina, naroda i žene, otkrio je analogiju izmedju neoformljenog, ali formirajućeg elementa, primetio je da narod odgovara materijalnoj prirodi. Narod je gnezdo hijerarhije: u narodu se očituje poredak vrednosti sveta i narod nosi u sebi poklapanje poretka vrednosti u ljudskom bivstvu. Narod nosi u sebi kaste: kvaltet duhovnog, delatnog i plodnog bivstva – tri gune: satvu, radjas i tamas. Narod sobom obuhvata poredak duhovne vladavine; narod se pokorava vlasti delatnog peretka i narod živi u plodnosti prirode. Narod je ona mogućnost čovekovog bivstva gde se i u kojoj se vrednosti mogu da žive i

256

da realizuju, da se njime upravlja i vlada, mogu da rastu i da cvetaju: Narod je mesto realizacije četiri ašrame, četiri životna stadijuma: učenika brahme, glave porodice, šumskog pustinjaka i hodočasnika života. U narodu se očituje velika desetka, deset Amšapanda i deset Sefirota. U arhaičkom čovečanstvu plemena naroda odgovarala su ili broju deset ili sedam ili četiri, i to zato što su deset ili sedam ili četiri medjusobno samostalnih plemena raznih vrsta kao grupe ljudi ovako činile jedinstvo, nego zato što se u životu naroda morala da očituje kosmička hijerarhija, kako bi se živelo životom analognim vrednostima sveta. U Peruu i Egiptu su vladali brojevi tri i deset. U Peruu je održavanje hijerarhije deset bilo tako precizno da nikada nijedna ajlu, zajednica od deset puta deset nije prekoračivala meru ni za jednog jedinog čoveka: ako bi se u ajluu od stotine rodilo dete, smesta bi neko bio premešten u drugu ajlu. U Vavilonu, Haldeji, Palestini je vladala hijerarhija dvanaestice: zato je u Judeji bilo dvanaest plemena i svako pleme se poklapalo sa po jednim znakom kosmičkog zodijaka. Medju znacima vatre Judino pleme je odgovaralo Lavu, Isaharovo Ovnu, Zavulonovo Strelcu; Judin kamen je bio rubin, Isaharov topaz, Zavulonov smaragd; Judina planeta je bilo Sunce, Isaharova Mars, Zavulanov Jupiter. Plemena sa znakom vazduha bila su: Jefrem odgovara Blizancima, Manasije Vagi, Venijamin Vodoliji. Svakom plemenu je odgovarala životinja, biljka, ljudsko zanimanje, odeća, zemlja merena prema njego-voj prirodi, delatnost, zadatak. Isti onakav poredak je bio, na osnovu drugih analogija, u Indiji, Kini, na Tibetu i u Meksiku.

5 Daena, nebeska zajednica

Da je raspad naroda na granici arhaičkog vremena i istorijskog doba bila usamljena pojava, moglo bi se reći da je to bila najveća katastrofa koja je uopšte zadesila čovečanstvo u

257

njegovom zemnom životu. Medjutim, raspad nije usamljen, čak čovekovo bivstvo nema takvog područja gde se katastrofa ne bi javljala, survavanje u doslovnom značenju reči, u istoj toj i u istoj takvoj meri i isto tako. Potpuno istovremeno s raspadom naroda potresla se večna hijerarhija čovečanstva, započeo je razdor kasti; ali se potres mogao zbitisamo zbog toga što, kao što veli Konfučije: kralj nije bio kralj, rob nije bio rob, otac nije bio otac, sin nije bio sin. Kralj, pak, zato više nije bio kralj što se zamaglila drevna, jedina metafizika čovečanstva i počele su da se javljaju inidividualne, takozvane filozofije; istovremeno sve je više kunjala budnost univerzalnog duhovnog Ja u čovekovom bivstvu, i omamljenja čulna svest materijalnog Ja je postala vladajuća. Svest čoveka o njegovom božanskom poreklu brzo se gubi; posvećenje postaje puka spoljašnjost, pa se i skriva u spoljašnjosti tajnih društava. Ova društva počinju da progone javni i zvanični upravljači, privredna i ropska vlast. Bezvremenost se za života nekoliko generacija potpuno gubi iz života čovečanstva i umesto nje nastupa istorijska svest, stalna uzburkanost. Jedinstvo i uzajamna veza su tako čvrsti da se nijedna pojava ne može razumeti a da čovek sve ne razume. I kada je ovde reč o raspadu naroda, skriveno deluju svi činioci bivstva: pored zajednice, metafizika, hijerarhija, duša, budnost i kasta. Za ljudsku zajednicu bivstvo naroda omogućava da ona ima dubok i suštinski jezik, da ima ritual, da ima mit, da ima kralja, da ima hijerarhijski poredak života i zakon. Bivstvo naroda sve ovo omogućava zato što je narod epifanija božans- kog duha u ljudskoj zajednici: jedina moguća epifanija i zbog toga je narod jedini zakoniti oblik bivstva zajednice. Bivstvo naroda omogućava da se pojača individualan život čoveka i da stupi u dodir s natprirodnom stvarnošću. Ali – i ovde sledi ogra- ničavajući momenat – bivstvo naroda omogućuje i nešto drugo. U pojačanom, intenzivnom bivstvu, koje je desetohiljadostruko

258

prisustvo božanskog duha, čovek živi ne u materijalnoj prirodi – ne zagnjuren u materiju, slep, podredjen materijalnim silama, nego iznad materije: lebdi iznad prirode kao od samog začetka godpodar prirode. I ono što je u svemu najvažnije: sile materijalne prirode u čovekovom bivstvu postaju sluge čoveka. Materijalne sile tope se u ovom bivstvu, postaju slabe i gube svoju opasnu tamnu moć nad čovekovom prirodom. «Narod nije nastao iz prirode, nego je suprotstavljen prirodi.» Narod se nije razvijao odozdo, nego se survao odozgo. Narod nema svog prirodnog poklapanja: odgovara mu – daena, nebeska zajednica, eklezija, večno jedinstvo odabranih. Zbog toga narod nije došao iz prirode i ne nalazi se u prirodi, nego je došao iz sveta duha i suprotstavljen je prirodi, za vladanje nad prirodom i za obuzdavanje prirode. Delovanje, snaga i valjanost zakona materijalne prirode nisu stalni i nisu apsolutni, od početka jednaki i nepromenljivi, nego uvek zavise od sepena i mera čovekove materijalizacije. Može se zamisliti takvo stanje čovekovog bivstva da nad životom vladaju jedino i isključivo materijani zakoni i sem njih da ništa drugo nema uticaja. Na kraju tamnog razdoblja čovečanstvo je blizu toga i gotovo da to potpuno i po- stiže. Medjutim, drevni život se ne sme meriti tom merom. U predistorijskom vremenu materijalni, takozvani prirodni zakoni su imali srazmerno manju moć nad čovekom i što je reč o starijem dobu, moć materijalnih prirodnih zakona je sve manja, konačno se sasvim gube na jednoj početnoj tački. Dejstvo zakona materijalnog i duhovnog sveta uvek zavisi od kakvih Sila i u kakvoj meri je zavisan, ne posebno pojedinac, nego celokupno bivstvo čovečanstva i kojim Silama ono služi. U arhaičkom razdoblju vodja naroda, pogotovo kralj, poznavali su poredak evolucije i devolucije i znali da je prvi zadatak vodje i vozara kola da učine zavisnim čovekov život ne od materijalne prirode, nego od Sila duhovnog svemira. To je

259

činio brahman, duhovni red, ali pre svega glava hijerarhije, kralj. Kralj je ljudski život preporučivao svetu duha, predavao ga i žrtvovao, naročito na taj način što je održavao u ljudskom životu kopiju hijerarhije duhovnog sveta i pazio na bezuslovnu vladavinu vrednosti sveta. Narod je ona ljudska zajednica u čijem bivstvu se istope zakoni materijalne prirode i u kojoj se materijalne sile lome u atmosferi duhovne vladavine. Narod je onaj sakralni krug života zajednice u čije područje ne može stupiti neoscvećena, niska materijalna sila. Ali ako, ipak, ovakva sila prestupi krug područja – to je greh naroda koji je pao u greh materijalizacije i zbog toga mora da ispašta. O ovom kolektivnom grehu – čak ako istorijski čovek i ne sluti šta znači kolktivni greh – dovoljno govore različite svete knjige.Značenje je: narod je prekršio zakon duhovne vladavine, povredio je hije- rarhiju, počinio je neverstvo i izdaju prema božanskom duhu. Posledica ovakvog greha smesta se pojavila: duhovne sile su se odmah povukle iz kruga naroda, i zajednica je, u srazmeri sa svojim grehom, dospela pod vlast nemilosrdnih, neduhovnih, divljih, demonskih materijalnih sila. Tako se javlja kao kazna naroda nevernog bogu: oskudica, nesreća, epidemija, suša, što narod zajedno s kraljem treba da ispravi žrtvama i ispaštanjima. Trebalo je da uspostavi hijerarhiju, jer ako se to ne bi uradilo, sve više bi raslo dejstvo materijalnih sila, postajalo bi sve veće, a narod bi sve više bio plen slepih sila nemilosrdne neminovnosti. Ovo znanje je u Egiptu, Vavilonu, Haldeji, Judeji, Kini, Meksiku, Peruu, Indiji bilo u posedu čuvara baštine i poslednji put se javlja na pragu istorijskog doba u Grčkoj kod Pitagore. Pitagora je bio poslednji čovek drevnog doba koji je hteo da spase narod od propasti uspostavljanjem sakralnog poretka. Znao je da je to moguće samo jednim jedinim putem: ako sile materijalne prirode postepeno obesnaži, odnosno ako

260

postepeno uzdigne sile sveta duha i osigura silama duha sve veći uticaj. Pokušaj Empedokla, koji je hteo isto to da postigne, bio je već beznadežan, narod je već bio pod vlašću prirodnih sila. Platon, pak, o ovom znanju, sasvim verovatno, više nije imao ni pojma.

6 Nazadovanje naroda. Zaratustra

Poslednji sakralni subjekti drevnog čovečanstva na granici istorijskog doba, kada su, od Kine do Grčke, govorili o spasavanju i obnovi zajednice, sasvim su dobro videli da materijalne sile u čovečanstvu postaju sve moćnije i da one sve više obesnažuju duhovne sile. I zato što su videli šta se zbiva, znali su da slepe materijalne sile izazivaju kolektivni greh naroda. U sakralni krug prodiru tako tamne sile koje bi bespomoćno morale da otpadnu ako narod živi u poretku duhovnih vrednosti. Nikada nije bilo mogućnosti za prodiranje slepih sila u bivstvo naroda pojačanog intenziteta, pa ako se ipak i probila poneka tamna sila kroz neobezbedjen procep, nju bi odgurnula snaga sakralnog bivstva. Sada je izgleda ceo narod odjednom ostao nezaštićen: za nekoliko godina toliko je izgubio od intenziteta svog bivstva da se više nije nogao odupreti. I užasno je bilo što je paralelno s katastrofom zajednice usledilo i pomračenje budnosti pojedinih ljudi. Jer ono što se dogodilo zajednici, samo je jedna polovina stvari, druga polovina je ono što se zbilo u čoveku. Ono što se nalazi spolja uvek je paralelno s onim što je unutra. Ono što se nalazi gore, kaže Hermes Trismegistos, istovetno je s onim što se nalazi gore. Budnost u čoveku počela je smenjuje omamljena uspavanost. Narod u zajednici počela je smenjuje masa. U celokupnom čovečanstvu intenzivno bivstvo je počelo da smenjuje degradirano bivstvo, otvoreno bivstvo – zatvoreni život.

261

U ovoj omamljenoj masi, koja je počela da živi zatvorenim i degradiranim životom, za nekoliko godina se umnožila moć matarijalnih slepih sila. Iznenada su se javile takve sile o kojima ranije nije ni trebalo voditi računa i počele su da osvajaju u sve većoj meri krugove života. Tama se širila užasnim tempom, slepilo je raslo i čovečanstvo je za svega nekoliko godina zaboravilo i sredstvo za odbranu, čak u svojoj slepoj omamljenosti više nije prepoznavalo ni svoje spasitelje, nego ih je počelo progoniti. Tu nastaje vladavina materije na čovekom, prvenstveno takozvanih zakona prirode nad zakonima duha, prevlast materijalne prirode nad čovekom: ocde je presudno značenje porekla ishrane, odevanja, zemljoradnje, atmosferskih pojava, fizičkih i hemijskih procesa. Greh naroda je bio što više nije održavao čistim sakralni krug svoga bivstva.Prodrle su tamne sile, i uništile narod. Nestao je intenzitet bivstva, raspala se zajednica. Čovečanstvo je prestalo da bude narod: postalo je nepovezana gomila raznovrsnih bića. Ta gomila je masa. Krajnji napor ni kod jednog naroda drevnog čovečanstva nije bio tako potresan kao kod Iranaca. Zaratustra je, celokupnim znanjem svoje arhaičke sakralne ličnosti i svom svojom natprirodnom snagom, pokušao još jednom da istrgne narod. Zaratustra je znao da ako čovečanstvo samo sebe preda silama materijalne prirode i prepusti materijalnim silama moć nad životom, ovaj proces se više ne može zaustaviti. Čovečanstvo će se potpuno pretvoriti u materijalnu prirodu, život će mu biti puka biološka pojava, razum će mu se preobraziti u životinjsku praktičnost, instinkt u animalnost, o njegovom bivstvu će odlučivati sirovi i grubi fizički i hemijski zakoni, i što je još po najmanje moguće nadoknaditi: i sama zajednica će se sve više približavati masi bez duha i smisla, najpre će postati primitivna, varvarska, divljačka, zatim će na putu naniže početi da odbacuje i svoje ljudsko obličje, postajaće

262

sve mračnija, degenerisaće se, biće sve više mehanička, sve posapnija, lenja, dok u svom srozavanju ne bude napustila čak i plemenitije krugove životinjskog bivstva. U iranskoj baštini mrav je uvek imao posebno značenje: mrav je slika one zajednice koja je na početku takodje bila ljudski, sakralni, uzvišeni narod, ali je narod počinio greh i greh nije ispravio. Tako je morao da postane masa, da se raspadne na besmislenu gomilu. Moć materijalnih sila je sve više rasla, sve se bespomoćnije pokoravala slepim, nižim silama i sve je jači postajao glas tamnih sila. Tako se narod odvajao od ljudskog obličja i preobražavao u insekta. Ako se neko u individualnom životu udalji od budnosti i postane omamljeniji, stiže u spoljnu tamu: stiže iz središta na periferiju i postaje više periferan. Najperiferniji oblik bivstva, životinjski simbol spolj- ne tame jeste zmija – prokleta životinja. U Iranu se znalo da je bivstvo zmije degenerisano bivstvo čoveka – ljudsko bivstvo koje je potpuno izgubilo svoje središte i preobrazilo se u puki obim, puku spoljašnjost, puku spoljnu tamu: zbog toga zmija nema krila, ni noge, sam oblik životinje nije ništa drugo do obim bez središta. Ako se čovek kolektivno retrogradno degeneriše i u zajednici istupi iz ljudskog bivstva, mora postati insekt, mrav koji vrvi, mehanički, mrav koji juri i kuluči. Suženo, sve tamnije, jednoličnije bivstvo se sve više retrogradno razvija. Mrav više nema sudbinu, bivstvo, ništa ne zna o sakralnom krugu, ne zna ni za Boga, ni za duh, ni za oslobodjenje, ni za procvat života, ni za radost, ni za lepotu, samo monotona strka, besmislena obaveza, mehanički rad u beznadežnoj sivoj jednoličnosti.

263

VI Zakon

1 Artha, kama i dharma

U uredjenoj zajednici drevna baština vidi tri cilja i smisla ljudskog života. Ova tri cilja imaju tri odgovarajuća moralna reda, tri moralna reda imaju tri odgovarajuće kaste, tri kaste imaju odgovarajuća kvalitetna bivstva, tri kvaliteta omogućavaju tri vrste zakona. Tri cilja života u uredjenoj zajednici jesu artha, kama i dharma. Artha bi se otprilike mogla prevesti kao korist, dobitak, materijalni prirast. Ništa ne govori protiv da čovek arthu ne postavi u paralelu s tamasom, jednom od tri gune, s materijalnom plodnošću, s vaišjom, jednom od kasti, s privrednom kastom, s trgovcem i zemljoradnikom. Od tri moguća moralna reda, pak, tome odgovara pragmatični moral. Zakon arthe je zakon koji želi da osigura korist, prednost, prirast naroda.

264

Prevod kame je teži. Kama je ono u čemu ima strasti i osećanja, što donosi radost i zadovoljenje, telesno i duhovno uživanje i zato je u drevnoj Indiji kama bila isto tako ljubav kao i jedan deo umetnosti, bila je kama-nauka, koja je služila ljudskom uživanju i zadovoljenju. Kami odgovara moral eudajmoniste. Od tri kvaliteta bivstva kama je u paraleli s radjasom, a od tri kaste sa kšatrijom. Ako zakon donosi kama, onda je cilj da se pribavi ljudima radost i zadovoljstvo. Prevod dharme gotovo je nemoguć. Znači zapravo zakon sveta, ali i sudbinu, poredak, jer dharmu ima i svet, narod, država, čovek, porodica, svaka stvar – ni istorija nije drugo do očitovanje dharme, ali i karakter je dharma i podsticaj delatnosti je dharma i kosmički poredak sveta je dharma. Kasta koja je paralelna s dharmom jeste: brahman.Onaj kvalitet koji je s njom paralelan jeste: satva, pšromišljanje uravnoteženog razuma. Moralna analogija dharme jeste normativan moral. Onaj zakon koji donosi dharma univerzalno je metafizički i počiva na objavljenju. Takav dharma-zakon je deset zapovesti jevrejske Biblije i Mojsijev zakon, zakon Manua i Menesa i Hamurabija. U istorijsko vreme kada se univerzalno jedinstvo ljudskog kolektiva pocepalo na rase, nacije, a univerzalnost naroda se razbila na klase, prirodno je što se ne može doneti drugi zakon do onaj koji služi ili zadovoljenju ili koristi, ali uvek zadovoljenju ili koristi samo jedne nacije, jedne rase, jedne klase. I istorijsko doba otuda nema ni pojma da je ne samo moguć i ne samo da postoji dharma-zakon, nego je on zapravo jedini i apsolutan. Koren zakona koji donosi zadovoljenje i radost nalazi se u osećanju i strasti, koren zakona koji donosi korist nalazi se u želji za materijalnim prirastom. Zbog toga kama-zakon donosi kšatrija, njegovoj prirodi odgovara radjas, jer je priroda viteza strasna delatnost. Arta-zakon donosivaišja, njegovoj prirodi odgovara tamas.

265

Istorijski čovek i ne pomišlja da ono što donosi za-dovoljenje ili korist pliva na površini vremena, vezano je za trenutak i u najvećoj meri je prolazno. Upravo se zbog toga za-koni kame i arthe ne mogu smatrati zakonima. Dok je samo bilo reči o zadovoljenju i koristi, privremeno su sasvim dobro mogli da odgovaraju. Medjutim čim je reč o dubljim stvarima: o reše-nju od duhovnog značaja, o poretku zajednice, kama i artha mo-raju da podbace i podbacuju. Nikakva zajednica se ne može održati zakonom koji donosi zadovoljenje ili puku korist. Zbog toga zajednica istorijskog čoveka mora da propadne na prvom koraku, pri stvaranju zakonitog poretka. Iza istorijskih zakona krije se ili pragmatičan ili eudajmonistički moral, i njih donosi ili strast (radjas) ili želja za korišću (tamas), ali nikada hijerar-hijski i normativni moral i nikada duhovna promišljenost-satva. Zakon samo onda stvara red, zajednički život samo onda reguliše zadovoljavajuće ako zakon zajednice pokriva zakon sveta, odnosno ako je neposredan izvor dharma. Tako je na granici istorijskog doba pao Konfučije koji je želeo da sudbinu zajednice poveri plemićkom nazoru, Čin ce, delatnost viteza, kšatrije. Tako je pao Platon koji je, takodje, hteo da od kšatrije načini vladara. Kšatrija ume da donese samo zadovoljenje-zakon; a zadovoljenje-zakon može da bude plemenit, ozbiljan, lep, divan, ali nikada ne ume da načini konačan red u zajednici. U kasnijem razdoblju istorije, pak, kada se ohladilo i plemićko uverenje, i kada je zakone htela da donosi želja za korišću, red zajednice je još više razoren. Ne može se dovoljno izraziti žaljenje kad je, na kraju istorijskog doba, skup, sastavljen delom od neupućenih vaišja koje podstiče želja za korišću , delom od nestrpljivih, strasnih kšatrija željnih vlasti, ali većinom od potpuno nesvesnih šundri obuzetih instinktima – doneo pismene naredbe i verovao da stvara zakon. Razume se, rezultat ne može biti drugo do ono što je zaista usledilo, život

266

zajednice postaje sve rastrojeniji, napetost medju kastama sve opasnija, a duh zajednice postaje sve mračniji.

2 Zakon i objavljenje

Smisao bivstva je vršnjak sa stvaranjem sveta. To ne treba posebno naglašavati, jer Stvoritelj nije stvarao svet iz besmislenosti, nego budno, i kad se stvaranje očitovalo, zajedno s njim se očitovao i smisao stvaranja. Otelotvoreni oblik ovog smisla je čovek. Prvi i Drevni čovek, univerzalni čovek, nosilac božanskog smisla. Univerzalni čovek neposredno i budno zna smisao bivstva, jer je ovaj smisao on sam. Neposredno i prvo znanje o smislu bivstva jeste ono što čuva drevna baština i što je suština i saržaj metafizike drevnih naroda. To je šruti, kako uči hindu baština, neposredno objavljenje. Drugi momenat stvaranja sveta jeste briga o održavanju bivstva. Održavanje bivstva ima svoja pravila, red, zakon. Samo se na jedan način može održavati, u svim drugim načinima bivstvo pati il ži vene ili se kvari ili tamni ili nestaje. Znanje o smislu bivstva neposredno prati zakon o održavanj bivstva. Zakon je drugi momenat, smriti, kao što uči hindu baština, kako bi se bivstvo sačuvalo. Znanje o bivstvu i zakon koji se odnosi na održavanje bivstva čvrsto su spojeni u jedno; zakon uvek izvire iz znanja smisla bivstva i iz njega treba da izvire. Zakon mora da ima metafizičku osnovu. Zakon je samo onda zakon ako je objavljenje. Zakon ne izražava samo pravila zajedničkog života živih bića u ljudskoj zajednici. On je uvek zasnovan na temeljnim svojstvima bivstva i govori o sudbini duše, o vaspitanju, o dužnostima polova, o ishrani, o odeći, o žrtvama, o smrti, o večnom životu, o posvećenju, o hijerarhiji, o krugovima života na drugom svetu. Zakon je zakon univer-

267

zalnog bivstva koji u smislu Tvorca, kao jedina ispravna mogu-ćnost održavanja stvaranja, nastaje u trenutku stvaranja zajedno sa stvaranjem. To je univerzalni zakon bivstva koji se očituje zajedno s bivstvom, ono što hindu baština naziva dharma. Svaki drevni narod je svoje zakone dobio iz ruku Boga kao neposredno objavljenje, bilo Manuov zakonik, bilo Tora. Samo božanstvo neposredno saopštava šta je bivstvo i kako ga treba održavati, šta je ono što valja činiti i šta je ono što je zabranjeno da se čini; kakav red treba održavati, kakve ljude treba postaviti za vodje, kakvi ljudi da vladaju, u kakvim ruka-ma da bude vlast, u kakvim rukama imanje, kakvi da su radnici. Ovaj zakon je potpuno nezavisan od toga da li čovek zadovolja-va svoje strasti ili ne; potpuno je nezavisan od toga da li koris-tan ili nije. Osnova zakona nije kama i nije artha, nego dharma idharma nije ništa drugo do sam ovaj zakon, daleko iznad svake čovekove želje i žudnje i iznad koristi. Dharma je ona tačka gde se poklapa očitovanje zakona i bivstva, gde se znanje o bivstvu pretvara u zakon, i gde sam zakon nije ništa drugo do večno znanje bivstvu.

3 Manu. Duhovni poredak zajednice

Hindu Manu, egipatski Menes, grčki Minos, kineski Vang, meksikanski Kecalkloatl, koji su zabeležili objavljenje zakona i saopštili ga čovečanstvu, zapravo nisu niko drugi do: Čovek, univerzalni čovek, Božanska inteligencija. «Manu se», veli hindu zakonik, «smestio u sveti sedeći stav, usmerio svoju budnost na najviše biće, i onda je, posle odavanja dubokog po-štovanja, obraćajući se božanskoj mudrosti ovako proslovio: Dopusti, Gospodaru sveta, da te naučim svetim zakonima i po-retku sveta, četiri stupnja ljudske zajednice, i kako ovaj i onaj treba da slede red. Jer samo ti, samo si ti jedini medju smrtnim bićima onaj koji možeš da shvatiš istinski smisao šta je bilo u

268

svetu Jedan i Prvo, koje je značenje obreda, šta znači natpriro-dno znanje, Veda koja nema granica, neiscrpana je i ne može se dovoljno poštovati. «Kada je Manu, čiji je um neiscrpan shvatio ove duboke reči božje mudrosti, poklonio se i izrekao ovaj višesmisleni odgovor: Neka čuje svet ono što treba da čuje.» Prvo što je mudrost saopštila Manuu jeste da je svet u začelu spokojan u misli Boga, kao slika duha. «Sve ovo što vidiš, bilo je božanska zamisao na začetku vremena, nije imala svoga rasprostiranja, živela je obavijena tamom, neprimetno, neobjašnjivo za razum, bez očitovanja, kao da ju je neko poto-pio u san. Onda se pojavila iznad svega postojeća Sila u svojoj neuznemirenoj veličanstvenosti i ona sama nevidljiva, stvorila je pet elemenata sveta, ona je misao skrivenu u mašti učinila vi-dljivom i raspršila tamu. Samo za nju je vezan um čoveka, ne čovekova duša,ona nema ni jedan jedini vidljivi deo, ona je bila od večnosti, ona je Duša, duša svakog bića, nju nijedno nijedni biće ne može da dokuči, ona se očitovala u svoj svojoj ličnosti.» Nedeljivo drevno bivstvo, Jedan, ovako se udvojio: postao je Duša i Svet, nevidljivo duhovno Ja i očitovana ličnost. Druga stvar koju mudrost saopštava Manuu jeste kako je nastalo tri, tri tri kvaliteta bivstva, tri gune. U početku je svet bio Jedan: Duša, Bivstvo. Simbol tog jedan je kugla – slika jedinstva. Kada je nastao dva, kugla se izmenila, jedino središte se udvojilo: to je jaje. Jaje sveta. «U tom jajetu je počivala velika Sila, stvaralačka duša celu jednu svetsku godinu nije činila ništa drugo do što je samo svoje misli odvajala jednu od druge. I ovo jaje je u jednoj svojoj polovini stvorilo Nebo, u drugoj Zemlju ... i stvorilo je živu dušu, prvo očitovanje misli božanskog duha, sa tri kvaliteta bivstva: čisti smisao, strasna delatnost i tamna plodnost.» U svetu se pojavilo tri: tri gune – smisao, strast, plodnost; satva, radjas, tamas, zap-ravo dva: stvaralačka duša i pojava napetosti sveta, dve žiže jajeta. Ali dva je zapravo jedan: večno i nevidljivo Ja božan-

269

skog duha. Iz Ja se izdvojila duša i dvojnost sveta i iz dvojnosti je istupilo tri: tri kvaliteta bivstva, smisao, strast i plodnost. U ljudskom bivstvu Jedan je Ja, besmrtna duša; dva je dva roda: napetost muškarca i žene; a tri je zajednica. Zbog toga zajednica ima tri reda: duhovno-sveštenički, viteško-upra- vljački i privredni. Zbog toga svaka misao, delatnost, težnja, pokret u životu zajednice treba da održava vezu s nekim kvali-tetom bivstva; zbog toga brahman mora da bude iznad i da vla-da, jer on predstavlja smisao, zbog toga kšatrija treba da bude delatan, jer predstavlja tamni instink plodnosti. Zbog toga nika-da delatnost kšatrije ne može da vodi zajednicu, ali ni plodnost vaišje, jer kvalitet i krug njihovog bivstva nikada ne može biti um. Zbog toga delatnost treba da se povezuje s kamom, sa za-dovoljenjem, a plodnost s arthom, sa korišću. Ali zato nikada ni kama, niti artha ne mogu reći šta je ono što treba da vodi zajed-nicu. S dharmom se povezuje samo um i samo brahman zna re-ći, na osnovi objavljenja zakona sveta, šta je ispravno, šta neis-pravno, šta je ono što treba da vodi zajednicu i šta je ono što ne treba da je vodi. Samo brahman može da bude čuvar hijerarhije; samo brahman može da održava vladavinu večitih vrednosti u ljudskoj zajednici: moral; samo brahman može da podu-čava i vaspitava i vodi, jer se znanje dharme nalazi u njegovom pose-du; on čuva baštinu, znanje objavljenja o bivstvu i u poretku bivstva.. 4 Sakralno očitovanje. Poštovanje i kršenje zakona

Dharma je objavljena zakonita volja stvaralačkog duha koji ne samo da je stvorio bivstvo, nego želi da održi njegov red i koji jedini zna, jer samo jedini i može znati, šta je ovaj red i ka-ko se može održati. Na začetku drevnog doba božanski čovek je shvatio ovo objavljenje i zapisao ga. To je poreklo zakona. To je jedini legitimni zakon. Svaka uredba utvrdjena izvan dharme, nerečena zakonom, samo je ljudska samovolja, bilo gde i bilo

270

ko da ju je doneo. Postoji samo jedan zakon: objavljenje bo-žanskog duha. Na samom kraju drevnog doba ovo se shvatanje javlja poslednji put u Platonovim Zakonima i potom se gubi. Reč zakon se može prepoznati po tome što uvek go-vori s druge strane granične linije materijalne prirode. Manu kaže: »Učitelj je zemaljska slika Boga; otac tela je Brahman, slika Stvoriteljskog Duha; majka tela je slika Zemlje; prvoro-djeni je slika Duše. Upravo zbog toga učitelja, oca, majku i prvorodjenog u porodici terba držati u pojačanom poštovanju... za mnoge bolove i brige koje su otac i majka proživeli i propati-li pri radjanju i negovanju deteta, ne može im se zahvaliti ni za stotinu godina. Svaki čovek treba da se ponaša tako da bi rodi- telji i učitelji bili njime zadovoljni... najvažnije su one molitve koje čovek govori za roditelje i učitelje... jer otac, majka i uči- telj znače tri strane sveta, svet stvoriteljske sile, materijalne pri- rode i večnog duha, i tri sveta znače tri Vede... otac je garhapa- tja, vatra braka, majka je dakšina, vatra obreda, učitelj je aha- vanija, vatra žrtve i od svih vatri ove tri treba najviše poštova-ti.» «Kada čovek sam postane glava porodice, a ne zaboravi ovu trojku, dosegnuće vladavinu u sva tri sveta: telo će mu se obes-mrtiti i postati božansko, na drugom svetu će živeti u neprekid-nom blaženstvu. Ako poštuje svoju majku, dobiće zadovoljstva materijalnog sveta, ako oca poštuje dobiće zadovoljstva eterič-nog sveta, ako poštuje učitelja, dobiće divote nebeskog sveta.» Zakon se može prepoznati po tome što se čuje iza granične linije materijalnog sveta. Nije strogost primenjena u zajedničkom životu, što je karakterna crta kšatrija zakona; nije želja za dobitkom koja se povlači iza zakona, kao karakterna crta vaišja zakona; nije besmislenost golog nasilja, što je karak- terna crta šundra zakona. Dharma zakon ne naredjuje, nego ob- javljuje. Ne govori da je to ono što se neminovno mora učiniti, inače će čovek biti kažnjen, bačen u zatvor ili će mu biti odrub-ljena glava. Dharma nema sankcija. Dharma je sakralno objav-

271

ljenje koje je izrekao stvoriteljski duh i čovek je slobodan da ga održi ili ne. Ako ga održi, kaže zakon: očekuj ovak put – rašćeš, prosvetljivati se, stupićeš u krug takvih duša koje su slično čiste, ozbiljne, duboke i božanstvene. Ako ga čovek ne održi, očekuje ovaj put: postajaćeš sve tamniji, potonućeš medju neči-ste duše i patićeš. U dharmi nema prinude i naredjenja. Svako može da je se pridržava ili da prekrši, slobodan je – ali neka vidi šta sledi. I ono što dharma kaže, uslediće. Zakon je ob-javljen odgovornim ljudima koji su u stanju da budno odluču-ju o svojo sudbini. I zajednica ima pravo da održi ili odbaci dharmu, da posluša reč objavljenja i po njoj da živi, ili da popu-sti rečima strasti ili želje za korišću ili nesvesnog instinkta. Ali: neka vidi i zajednica. Ako se razidje s dharmom i ne održi objavljenje zakona, biće izgubljenja u nesredjenosti i u bezna-dežnoj zbrci. Niko neće nad njom izvršiti strogu kaznu. Kaznu će izvršiti sama zajednica nad samom sobom time što je odusta-la od dharme i to odstupanje nije donelo ništa drugo do prevrat, patnju,oskudicu,nepravdu,pokolj,neprekidnu borbu,brigu i očaj.

5 Zakon ljudsku zajednicu stavlja ispred duha

Još u naizgled beznačajnim, pukim odredbama ma- terijalne prirode zakon je sačuvao nešto od svog drevnog i iz- vornog obeležja. To obeležje jeste da zakon mateijalni svet čini zavisnim od duhovnog sveta. Zakon, čak ako i nije ništa drugo do prosto odredba, obična naredba, i onda materijalnu prirodu stavlja pred nešto što je po vrednosti superiornije. Istina, zakoni karme i arthe u tamnom periodu više ne znaju drugačije da izraze svoju superiornost do samo pretnjama, jer medju sredstvima upravljanjazajednicom nema ni jednog je- dinog duhovnog sredstva i sve je, kao što kaže Bader, samo pri- nuda i konvencija. «Duhovni činilac uprave je pao ispod tačke mržnjenja.» Više niko ne shvata da nepokolebljiv, oštar i poz-

272

dan zakon nije neophodan vladajućoj klasi, nego svim članovi- ma zajednice, jer «regulisana zakonitost spoljnjeg sveta je uslov unutarnje slobode duše» - tamno razdoblje vidi samo spoljnju slobodu i ne zna da je istinska sloboda izbor, samosavladjiva-nje, samopregor, samodisciplina, odnosno sloboda duše. U ži- votu zajednice zakon znači onaj nepatvoreni i apsolutni red, na koji ljudska duša kaže da ili ne, ali slobodno i odgovorno i budno. Ljudsa duša postaje slobodna u zajednici posredstvomzakona: čini ono što hoće i ono što je odlučila. Zakon čoveka postavlja pred apsolutni svet duha i u sva-kom trenutku života opominje ga: da ili ne. Kompromisa nema. Izbegavanje? Nemoguće. Odlaziš ili ostaješ? Ili me slediš ili si protiv mene. U ovoj opomeni nema ništa materijalno. To je ono što se nije moglo potpuno uništiti čak ni iz sporednih odredbi. Zakon čoveka neopozivo postavlja pred vrednost duhovnog sv- eta i neprekidno ga prisiljava na odluke. Ko prekrši zakon ili ga izbegne, posredno poriče svet duha. I smisao greha nije u tome da sam nekome prourokovao štetu. Greh je u tome što sam samog sebe isključio iz sveta duha.

6 Reintegracija kolektiva. Sidhanta

A krajnji smisao zakona jeste sledeći: ko sledi dharmu, on sledi reč objavljenja večnog duha, ne prinudno, nego slobodno, jer zna da je stvoriteljsko Biće na začelu vremena izreklo zakon u njegovu korist i u njegovom interesu. Koji je to interes i koje je to dobro? Bilo kako da je nazvan: reintegracija, povratak u drevno stanje, iskupljenje, os- lobodjenje – samo su reči druge, sama stvar je jedna.Nazivaju je nirvana i atman, produhovljenost i spasenje. Svejedno. Zakon obeležava i objavljuje put uzdizanja i božansko bivstvo. Jer po- jedinačno otvoriti život moguće je samo posve izuzetno; indivi- dualno iskupljenje je takva milost koju, istina, duh Stvoritelja

273

stalno održava, ali kao mogućnost primenjuje samo u krajnjem slučaju. U smislu zakona ne može se pojedinačno stupiti u bo- žansko bivstvo. Samo zajedno, samo kao narod, univerzalno i kolektivno, drugačije rečeno: sabrano i očišćeno. Zakon je oz- načavanje puta povratka bivstva u stanje drevnog duha. Zbog toga je duh Stvoritelja rekao na samom začelu vremena, odmah posle objavljenja smisla bivstva: ovo je bivstvo, ovo je smisao bivstva, ovo je put nazad u celinu bivstva: ovo je put ka tome da svet opet bude Jedan – da bude duh – da bude Bog. Zakon je kolektivna reintegracija, on izriče način za- jedničke apoteoze naroda. Zbog toga nisu nužne sankcije, pret- nje, kazne. Ono što kaže zakon, to je dobrobit čovečanstva isto tako kao i individualna dobrobit svakog pojedinačnog čoveka. Ali ni iz ovoga dobra ne potiče zadovoljenje ili korist ili moć. Jedino što izvire iz ovog dobra jeste: otvaranje, procvat, smirivanje i produhovljavanje života. Za reč zakona ne prijanja ništa materijalno i zakon za koji se zalepi ma i jedno jedino zrnce prašine materijalnog sveta nije zakon, tek akt vlasti. Zakon se ne brine ni o čemu drugom, samo da se čovek vrati u božansko bivstvo, ali ne individualno Ja žedno pojedi-načnog spasenja,nego univerzalan čovek, na-rod. Zakon se ne obraća čoveku, nego narodu: univerzalnom čovečanstvu. Zakon osvećuje život, ali samo onaj jedini život čiji je cilj uzdizanje u božansko bivstvo – osvećeni život zatim opet prima u sebe: sve ostalo otpušta, neka bude plen divljih, materijalnih, astralnih i demonskih sila, neka bude izručeno ins-tinktima, maglovitim žudnjama, koristima, strastima. Ovaj život je sam napustio put koji je duh Stvoritelja na začelu vremena namenio svima bez izuzetaka. Bivstvo je zakonito samo unutar graničnih linija zakona. Dharma je ovo zakonito bivstvo. Ono što je izvan dharme, izvan objavljenja, to može biti korisno u materiji, to može da zadovolji, to može da donese moć, ali je nezakonito. A nezakonito je zbog toga jer nema zakonit cilj.

274

Zakon jeste objavljenje sakralnog bivstva. Može se prekršiti, zbog toga čak ni kazna ne sledi; prekršaj čak može do-neti i uspeh u materijalnoj prirodi: pribavlja moć, imanje, zado-voljenje – ali ako je neko prekršio zakon,bilo čovek, bilo narod, bilo na individualan način, bilo zajedno, samog sebe je isključio iz sakralnog bivstva. «Narodi», veli Zaratustra, «koji su zane-marili zakon koji je za njih obavezan i poveren im, koji nisu sledili i nisu poštovali zakon, bez-božni su narodi, survali su se u ropstvo, život im se koprca izmedju nasilja i poniženja i iz te svoje situacije se neće osloboditi sve dok se ne slome, dok ne padnu ničice i ne počnu da se mole za svog spasitelja.» Ono što je sada rečeno jeste: sidhanta. A sidhanta znači: konačan smisao. Avgust 1943 – februar 1944.

Apsolutna struktura

Refleksije uz delo Scientia sacra BeleHamvaša

«Istinsko delo je posthumno. Dok stvaralac živi, i delo je u opseni koja je svakome živom data prinadležnost zajedno sa životom. Jer dok neko živi, ima samo život, tek kad umre, pretvoriće se u sudbinu. Tema životnog dela pak zaključena je i gotova i sudbinska. Postoje dela koja pet minuta pre smrti mogu biti značajna; pet minuta potom nigde ih nema. Dela za koja stotinu godina niko nije znao, i odjednom kao da su danas nastala... Medju velikim delima nema razlike u godinama. Svako delo veliko je istodobno. Svako veliko delo stalno je prisutno. Svako veliko delo je moj savremenik.» (Životno delo. Patam III,1966) Tvrdnja koju je Hamvaš ispisao misleći možda na svoje duhovne prethodnike Lao-cea, Heraklita, Helderlina,

275

Paskala, Jakoba Bemea ili svetog Jovana Krstitelja, bez ostatka važi i za njegovo životno delo. Istinsko delo cepa košuljicu vremena i zauzima svoje mesto u večnom sećanju. – Tako se od prolaznog gradi neprolazno.

*

Ako postoje ostvarenja koje njihovo doba teško može da svari, Sciencia sacra Bele Hamvaša je svakako takvo delo: Dugačka je lista dela koje duh doba nije prihvatio, i ako bi neko jednom svojski istražio ovo pitanje, morao bi napisati obomnu knjigu na ovu temu. Životno delo Jakoba Bemea, Hamvašovog učitelja, potomstvo nije prihvatilo stotinu i pedeset godina. Onih četrdeset pet godina u odnosu na Bemea, koliko je Sciencia sacra počivala u kutijama, medju ostavštinom B.Hamvaša od osam do deset hiljada rukopisnih stranica, relativno je skromno vreme. Sada, kada se Hamvašev opus lagano probija na površinu, nedvosmisleno je da «teorijski» niz knjiga njegovog životnog opusa treba da otpočne Sciencia sacra. Ne samo zbog toga što je ovo delo prvo u nizu velikih koje označava početak Hamvaševog nterregnuma, nego mnogo više zbog toga što je ovaj veliki esej prelomna tačka celokupnog Hamvaševog životnog dela. Moglo bi se i ovako reći: to je postavljanje temelja, jer ono postavlja temelje takve orijentacije, znanja i vidjenja koji presudno odredjuju svaki njegov kasniji spis. Ali ne kao da je period koji je prethodio delu Sciencia sacra bio beznačajan sa stanovišta životnog dela. Više od tri stotine tekstova koji su objavljeni po časopisima iz- medju 1930. i 1945. godine, kao i zbirka eseja Nevidljivo zbivanje, svedoče o izuzetnom stvaraocu. Kad bi se životno delo okončalo na ovoj tački, 1945. godine (i, naravno, kad bi njihov pisac bio rodjen u zajednici nekog velikog nacionalnog jezika), književna javnost bi mogla da ubeleži ime Bele

276

Hamvaša, već na osnovu njegovog prvog i razdoblja, na čelo evropske esejistike. «Sveto znanje», Sciencia sacra, medjutim, otvara novi, duhovni horizont koji se već ne može otkriti klasičnim književno-estetičkim sredstvima analize. Na samom dnu svesti o krizi, koju je ranijih godina tako mnogo i podrobno analizirao, Hamvaš je otkrio nešto što vreme ne nagriza i što nedoumica ne potresa. Otkriva takvu meru kojom se može izmeriti naša sadašnjost i prošlost, naša vera i mišlje nje, celokupno evropsko uredjenje i shvatanje života. Koja je to mera? – Baština.

*

Misao o baštini iskrsla je u svesti gotovo istovremeno, nezavisno kod više mislilaca u prvoj polovini veka. Zašto je ot-kriće baštine bilo aktuelno? Prema Leu Šaji «... misao o baštini nije se našla u prvom planu ovoga veka kao da otkriva nešto novo, ili da bi ga mogla otkriti, a ni zato da bi antimodernističke akcije imale svoje izvorište. Jednostavno zato što u starim društvima, normalnijeg načina života, nije bilo neophodno da se naglašavaju oni principi koji su činili njihovu prirodnu strukturu» (L`Homme et l`absolu selon le Kabbala, 1958). – Kompas je neophodan onda kada magla prekrije predeo. Za osnovne misli baštine znali su svi narodi svih razdoblja, ali je saznanje da se iza različitih nacionalnih, religioznih, jezičkih osobenosti nalazi univerzalno, jedinstveno znanje koje se rasprostire na celukupno čovečanstvo, postalo je moguće tek u ovom veku, posle pregleda svih izvora. Većina izvora – svete knjige iz Azije, Afrike i Amerike – prispela je u Evropu tek u drugoj polovini XVIII veka, posredstvom engleskih, francuskih, holandskih i španskih misionara i naseljenika. Ni prijem nije bio lak. Najveća poteškoća i nisu bili veoma zbrzani i kolebljivi prevodi. Najveća prepreka

277

asimilacije, koja deluje sve do danas, jeste svest o kulturnoj hegemoniji Evropejaca. Prošli vek je znanje smatrao – s izuzetkom nekoliko mislilaca potisnutih na periferiju, kao što su Sen-Marten ili Franc fon Bader – uglavnom kao orijentalistički kuriozitet, u boljem slučaju kao dokument istorije religije ili filozofije, nešto što nekako spada u kulturno blago čovečanstva,ali već nema dejstva na našu aktuelnu civilizaciju. Obrazovani Evropejac – sve do danas – sklon je da poruke arhaičkih razdoblja shvata kao «neozbiljne priče koje prethode razvoju našeg sopstvenog čovečanstva» (Sciencia sacra I). Prvo autentično sumiranje baštine vezano je za ime Francuza Renea Genona (1986-1951), koji je temeljno poznajući hindu, kineske, jevrejske, muslimanske izvore, formulisao osnovne principe baštine, brižljivo je odvajajući i od teologije, i od filizofije, i od folklora, i time je zapadnom čovečanstvu položio nove temelje univerzalne orijentacije. Genonova delatnost bi se mogla označiti jednom rečenicom: zasnivanje ortodoksije baštine.

*

Nije naročito teško sadržinski obuhvatit osnovne principe. Živeti po njima – jedva da i postoji nešto teže. Jezgro baštine je metafizika, a metafizika pak u bilo kojoj definiciji zapravo je «uzbudjenje nekoliko reči» (B. Hamvaš: Komentar Sufija). Medjutim, neka nikoga to zbunjuje. Ko se razbudio svestan baštine, naslutiće da je prispeo na početak zadatka koji se odnosi na ceo njegov život, i svaki dosegnuti stupanj služi jedino kako bi mu se otvorili noviji, dublji krugovi znanja. Smatra se da za razumevanje baštine postoji nekoliko subjektivnih preduslova. Takav preduslov je svest o krizi koji omogućava da čovek dospe do krajnjih korena razorenog bivstva, jer je samo čovek koji raspolaže razvijenim kritičkim

278

osećajem sposoban da očisti sa svoga puta sve one udarce sudbine koji bi ga mogli prinuditi da se zadovolji egzistenci-jalnim polurešenjima. Bela Hamvaš to naziva «ne praviti kompromis s korumpiranom stvarnošću» (samsara). Me- djutim, na dnu toga «ne» nalazi se «da».Upravo zbog toga je istinska premisa saznavanje baštine (koja održava budnom i samu svest o krizi): svest o jedinstvu. Svest o jedinstvu znači: ne postoje dve stvarnost. Bivstvo je jedno. Nasuprot njemu nije entitet drugog predznaka, nego: ništa. Celokupan naš život nalazi se u znaku borbe život-smrt, borbr s ovim nebivstvom koje se smatra bivstvom. Osvešćen svešću o jedinstvu čovek uvidja da nema transcedencije ni imaginacije, strašnog suda ni drugog sveta, nema «da» i nema «ne», svetlosti ni tame. Ono što izgleda da postoji izvan jedinstva bivstva,to je maja (opsena). (Ovaj tekst koji želi da pruži tek nekoliko oznaka na putu baštine ne može da se poduhvati osvetljavanja paradoksalne situacije zašto je ovo «nema» ipak «ima», i kako to ništa može da nam prekrije život mukom, radošću, borbom, željom). Svest o jedinstvu je rodjena zajedno s čovekom, ona je evidencija-doživljaj koji prethodi svakom iskustvu i učenju i filizofskoj misli, ona je doživljaj o tome da se čovekovo istinsko biće «ne radja i ne umire: ako je već postojalo, više ne može nestati, nema početka i nema kraja» (Bhagavadgita,20). Bez aktuelizacije ovog bazičnog znanja zaklonjenog površnom svešću učenje baštine se ne može dosegnuti. Ovo «supraracionalno» (nadracionalno) i «supraindividualno» (koje prevazilazi Ja) znanje Genon naziva intuition intellectualle, neposrednim intelektualnim uvidom. Bela Hamvaš pak kaže: budnost, i pod tim podrazumeva metafizičku osetljivost. Dalja teškoća razumevanja baštine jeste što se intelektualno napredovanje i primena (realizacija)načina života znanja medjusobno ne mogu razdvojiti.Ono što se od nje može naučiti tek je stvarni materijal znanja, ali ta «gomila znanja»-

279

kao što kaže Heraklit – ne može nas naučiti znanju «logosa». Onaj minimum lične tangiranosti i zainteresovanosti, s kojom čovek može uspešno usvojiti neki školski predmet, nedovoljan je za usvajanje baštine. Zbog toga P. Abelio piše da je baština «...se construit par le toit» - kuća koja se gradi od krova.

*

«Baštinom se naziva» - piše Bela Hamvaš – «verodostojna i univerzalna informacija o stvarnosti» (Patam I). Značenje ove definicije veoma je veliko danas kada se za čovečanstvo počinju ocrtavati obrisi jedne nove univerzalnosti. Berdjajev je već decenijama ranije najavio dolazak jednog «novog srednjeg veka», čiji lik neće izraziti istorijska nužnost profanog novog doba, nego jedna vrsta slobodne, lične, religiozne žudnje. Ključna reč našeg veka je informacija. U nama živi zahtev informacije globalnih razmera, a granice su izgibile značaj u prostoru i u vremenu.«Sve je postalo relativno» - precciznije i samo sve je postalo plativo. Informacija znači prihvatanje sila koje formiraju svet. Tek je sekundarno ispoljavanje poznavanje goleme količine predmeta, čiji se horizontalni saobraćaj (u prostoru i vremenu) danas smatra informacijom. Ono što u postojanju rezultira istinskom promenom uvek znači «vertikalnu» (matafizičku) informaciju. U Evropi, od Montenja, legitimni umetnički žanr «svega» jeste – esej. Životno delo Bele Hamvaša, koje ima berdjajevske zahteve, kontrapunktirano je tim «svim» koje deluje iz pozadine. Esej je jedini kojim se može progovoriti na temperaturi prisutnosti - tvoraštva nadahnuća umetnosti – kao što čitamo u delu Sciencia sacra – ne samo o tome «na čemu se zasniva život» (materijalne pretpostavke postojanja), nego i o tome «od čega zavisi» (metafizička odredjenja). Nauka se već odrekla spekulacije o tzv. metafizičkim transcedencijama – o

280

«jedan», o «celini», o «svemu», o «ničemu», o «ličnosti», o «stvarnosti», o «istini», o «bivstvu». Filozofija luta po lavirintima i bogazama teorijskih znanja, «ko», «šta» i «kako». A teologija? Boreći se sa svojim marginalnim slikama užasa pokušava da spasi ono što se jedva i može spasiti, formirane evropske (azijske, afričke, američke) oblike religioznosti: hrišćanstvo (judaizam, budizam, hinduizam, islam). Ne kao da danas čovek ima manje spiritualne zahteve. Upravo obrnuto: viši su. Na gomili ruševina vekova koji su se okrenuli materiji, danas je pogled širi. Iz ove perspektive, veli Hamvaš, postalo je očigledno da se verodostojan životni poredak više ne može iz-graditi na partikularnoj osnovi. Budući da je svaka teorija doži-vela krah, svaka koncepcija izgubila vrednost, poražen svaki izum, za nas više ne postoji drugi prohodan put do povratak (ili što je isto to: iskorak) zajedničkom – nezavisnom od prostora i vremena – univerzalnom nasledju čovečanstva: baštini.

*

Baština znači metafizičko nasledje, zato je oštro treba odvojiti od svih tipova socijalne (religiozne, etnografske, istorijske) baštine. Socijalne baština je pod znakom osobenosti i raznolikosti. Metafizička baština je univerzalna i iznad je razdoblja, naroda i religije. «Postoji samo jedna baština, kao što postoji jedno čovečanstvo, jedan duh, jedan Bog. Ali ovo jedno je svuda isto, javlja se primenjeno na vremena, na narode, na jezike» (Sciencia casra I). Osnova metafizičke baštine je objavljenje. Ali objavljenje ne saopštava drugo do ono čega je čovek svestan u trenutku svoga radjanja: božanskog je porekla i cilj njegovog bivstva je uspostavljanje poremećenog jedinstva izmedju boga i čoveka. To je ono što čovek zna pa ipak nezna. U svakome živi neizbrisiva uspomena o univerzalnom poretku, ali se to znanje u

281

svakome od nas otkriva u drugoj meri i aktuelnosti. Različit je stepen naše budnosti (metafizičke osetljivosti). «Drevna baština ne uči nešto za šta niko nikada nije čuo, što je potpuno novo, osobeno i neobično, i upravo zbog toga čoveku je za učenje potrebno dugo vreme i napor. Misli baštine su apsolutne i večite misli, koje čovek i to svaki čovek neposredno zna i razume, i koje svako prepoznaje». Objavljenje je «nastalo na početku vrememena, zajedno s otvaranjem bivstva», odnosno sa otvaranjem sveta i «duša ga nosi u sebi prema svojoj prirodi, jedino treba da bude budna» (Sciencia Sacra II). To je ono budjenje koje Platon naziva anamneza, sećanje. Uzroke zamagljivanja uspomena, baština svakog naroda obrazlaže opisom «kosmičke katastrofe koja je usledila na samom početku vremena» (Bader). Rajsko stanje, tj. «spiritualno od- stojanje od božanskog porekla, od vremena gubitka blizine Boga, drugačije je kod svakog čoveka. Otuda su različiti stepeni, shvatanja, primene tradicionalnih oblika, otuda egzoterijsko i ezoterijsko gledište» (Leo Šaja). Dva aspekta natprirodnoh saznanja nazvana su grčkim izrazima (potiču iz Pitagorine škole) egzoterija i ezoterija. Naziv razlikuje dva stupnja intentiteta «budnosti». Ezoterija doslovno znači unutrašnje biće, egzoterija pak spoljašnje. Saznavanje religije je egzoterijsko budući da ona prihvata dvojstvo i paralelnost natprirodnog i prirodnog postojanja. Ezoterija nadvladava ovaj dualizam (kojem čovek izvorno naginje svojom prirodom), za nju je Bog u apsolutnom smislu Jedno. Situacije religije je paradoksalna. Mada u suštini svake religije postoji ezoterijsko znanje, iz kojega religija neprekidno dobija inspiraciju za ujedinjavanje natprirodnog i prirodnog postojanja, ona ne ume da razreši suprotnost izmedju ova dva sveta ni u životu ovde, niti u spasenju na drugom svetu. «Koren religija» - piše Bela Hamvaš - «nalazi se u univerzalnoj baštini, ali... mnogo religija se odnosi prema jednoj jedinoj drevnoj

282

metafizici kao slika prema suštini, kao simbol prema smislu, kao brojevi niza prema broju jedan». »Religije su primene jedine metafizike, ali nikada ne obuhvataju metafizičko obja- vljenje u potpunoj celini». Odnos ezoterije prema egzoteriji isti je kao odnos osovine kolskog točka prema paocima. (Ovo poredjenje se može naći i u hinduskoj, i u taoističkoj, i u islamskoj baštini). Paoci se okreću, osovina je nepokretna. Najkraća definicija ezoterije: sve je jedno. U negativnom obliku: nije dva, nije drugo. To je ono za šta Hera-klit kaže: ζ ε ν π α ν τ α ε ι ν α ι (zen panta einai) - sve je jedno, ili: ζ ε ν κ α ι π α ν (zen kai pan) - jedan je sve. To je Pitagorin monas i hindusko tat (to) ili advita (ne dva). To je hebrejsko Ehad ili Alef, i muhamedansko Tawhid (unija). To je ono što Čuang-ce ovako izražava: «Sve sagledati u njegovom nepode-ljenom izvornom jedinstvu, to je istinski smisao». A u Jevan-djelju pak Isus kaže: «Da svi jedno budu... kao ti , oče, što si u meni i ja u tebi; da i oni u nama jedno budu... I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu jedno kao mi što smo jedno: ja u njima i ti u meni, da budu sa svijem u jedno» (Jovan 17:21-23).

*

Medjutim, baštinu (sciencia sacra) treba brižljivo odeliti ne samo od religije, nego i od nauke (sciencia profana) i od filozofije (sapiencia profana). U drevna vremena, u vreme radjanja velikih metafizika još nije bilo potgrebe za ovakim razlikovanjem, budući da se od baštine nisu odvojili ni filozofija religije, ni naučna istraživanja niti filozofija. Na Istoku čak ni danas ne možemo govoriti posebno o filozofiji i posebno o teologiji. Razdvajanje u Evropi je usledilo u vreme posle Platona. Baština i filozofija, teologija i nauka su još jedno Vedama i Taou, u Kabali i kod orfičara. Kasnije, kada je poz-

283

navanje baštine počelo da tone u zaborav, jedinstveno znanje se raspalo na pojedine elemente. Više nema mesta za intuitivno i analogno mišljenje u formama saznanja i sistematizacije koje, počev od Grka, nazivamo znanjem. Cilj nauke jeste opis zakonitosti svemira, opis koji je konačan, iscrpan, nezavisan od subjektivnih elemenata (objektivan), koji je važeći u svim okolnostima i lišen ogrešenja. Ono što baština naziva «znanjem koje prevazilazi um», može se shvatiti samo intuicijom. Nauka ne zna šta da čini s onim najličnijim znanjem koje Genon naziva «identite supreme» (konačan, najviši identite). Nauka je, kaže Hamvaš, «samo racionalna», a stvarnost ne saznaje, nego «Sofija» - jedinstvo razum – vera - ljubav. To je razlog skandaloznoj situaciji: dok moderne prirodne nauke i tehnička sprema postižu blistave rezultate u otkrivanju i preoblikovanju (poremećaju) materijalnog sveta, u pogledu condicio humana čovek doživljava krah u elementarnim životnim pitanjima.

*

Pisac ovih redaka upoznao je delo Sciencia sacra sredinom šezdesetih godina kada je imao dvadeset i nešto godina. Kaže se da je ovo životno doba veoma povoljno za presudne duhovne uticaje. Još traje osetljivost mladosti i neumoljiva strogost prema istini, ali se već javljaju znaci onih sposobnosti koje tek zreo čovek poseduje kada se znanje nagomila i produbi, kada čovek stiže do sposobnosti uvida i do vidjenja suštine. U mladosti je svaki čovek otvoren za metafiziku, bilo kako da se naziva ova prijemčivost. U ovom smislu je Majstor Ekhart mogao reći da bi čovek trebalo da bude očajan ako se jednog dana probudi uz svest da je postao stariji. Kopija načinjena s plavim indigom, mestimično jedva čitljiva, raskupusan primerak išao je u to vreme od ruke do

284

ruke. Preciznije, i onda kao i od sredine četrdesetih godina, neprekidno sve do današnjeg dana. Tada sam bio student teologije na trećoj godini, upravo na najnižoj tački razdora i rezignacije. Prethodna zbivanja? Ako se dobro sećam, za moju generaciju je bila karakteristična dalekosežna ravnodušnost prema političkim pitanjima, a istovremeno pojačani zahtevi prema spiritualnom i umetničkom. U osvit te decenije, nasuprot časovima književnosti (i na njihov račun), u ustajalom vazduhu gimnazije grozničavo smo čitali zapadnu avangardu i egzistencijaliste koji su stizali posle 1956. godine – Franc Kafka, Džojs, Kokto, Kami, Selindžer, Keruak, Sartr, Osborn, Olbi, Eliot, Beket, Jonesko, Breton, knjige izdavča «Europa», časopis Nagyvilag. To je bilo razdoblje omamljenosti džezom, Oskar Piterson i Brabek, Maligam i Majls Dejvis. To je bilo doba apoteoze apstrakcije, konkretne muzike, hepeninga i zen-budizma s estetičkim naglaskom. Doba žedji za slobodom s estetičkim akcentom, Poljske, autostopa. Doba angažovane neangažovanosti i nonkomformizma. Mnogi su to opisali. Kao i apokaliptički politički radikalizam. Za nas je meru pretpostavljalo držanje takvih ljudi kao što je Štefan George, koga su jednom pitali, tridesetih godina u doba fašizacije Nemačke, šta misli o Hitleru. Pesnik je s hladnim mirom odgovorio: tog gospodina ne poznajem. Ovo razdoblje je zamenila teologija. Želeo sam da stignem do izvora. Put je bez prelaza vodio iz avangarde u kjerkegorovski «religiozni stadium». Vidik umetnosti i religije nužno su se slili u zajedničku tačku. Obe uzbudjuje misterija stvaranja sveta, obe uzbudjuje misterija prisutnosti. I nesvesno sam tragao za zajedničkim izvorom, gde se reč odvaja od tišine, praglas se rasipa na svoje elemente, svetlost na boje. Naravno, uskoro se ispostavilo da je veoma malen prostor za kretanje teologije (njen stepen slobode), sapete krutim pojmovima

285

evropske filozofije, da je čovek sve više primećivao na sebi simptome gušenja. Znao sam, teologija je najviša vrsta studija koja se još uopšte može slušati iz školske klupe, a žedj za vazduhom je ipak i dalje rasla. Sistem je u svakom trenu savršeno dogradjen i besprekoran, jedino nema odgovora na pitanje: ko je, kada, zašto došao do patološke odluke da pokuša da zatvori tvorački duh u splet krutih, beživotnih pojmovnih struktura. Otprilike to je bio onaj trenutak kada je dospeo do mene rukopis dela Sciencia sacra – Duhovna baština drevnog čovečanstva. I tada mi je Bela Hamvaš otvorio oči za Istok... Istok? Izraz je neprecizan. Tako sam onda - za provizornu ličnu upotrebu – nazvao reč svetih knjiga drevnog doba. Očitovanje transcedencije oslobodjene strasti i napora, neuobičajene za zapdnog čoveka, jednostavnost i prirodnost koje se same po sebi razumeju i kako ovi tekstovi govore o nebu i zemlji, o Bogu i čoveku, o duhu, o duši, o demonima, o drugom svetu, o stvarnosti, o opseni. Nema u njima nikakve želje da se kazuju krupne stvari, niti preterivnja, nikakve obmane ni maske, nema nikakvih mudrih tvrdnji ni argumenata. Nema definicija ni teza, aksioma ni silogizama, de fide teza i anatema. Genon veli da onaj koji ovako govori i poseduje najveću moć, autorite spirituelle – duhovnu moć. Tako su govorili Lao-ce, Heraklit i Isus. U Evropi posle seobe narodas ovakve baze je umelo da progovori samo nekoliko izuzetnih svetaca, umetnika i mistika. A ponajviše, čini mi se, svojom muzikom: Bah. Rukopis Scientia Sacra pročitao sam u «jednom dahu», onako kako čovek ne čita čak ni najuzbudljivije avanturističke romane: na ulici, u tramvaju, na stepeništu, dok se stoji u redu i za vreme jela. Šta je bila tajna? U svakom slučaju ne ogromno obuhvaćeno znanje. Priručnici su u tom pogledu pouzdaniji. Hamvaš ne navodi mesta odakle je koristio citate, njegove

286

knjige nemaju bibliografije , indekse, fusnote. Često i s naročitom naklonošću citira po sećanju, a uz to još «neprecizno». Onako kako je to poslednji put činjeno u starom veku, u srednjem veku, ili na Istoku, u sutrama. Danas, kada znamo da su pisana reč i stvarna uspomena izvor stvarnosti više vrednosti od subjektivnog sećanja, ovakvo ekstremno narušavanje pravila igre duha vremena znači automatsku naučnu diskvalifikaciju. Danas malo njih zna da se lična istina u stvarima realnosti nalazi iznad stvarne istine.I to, kao što uči baština: kod svakoga uvek, u svemu. Granica objektivnosti nalazi se tamo gde započinje reč o čovekovoj koži. Ali kakva je vrednost onoga kad nije reč o čovekovoj koži? Kada neko nestručno citira, kada neko dopušta da ga povuče subjektivno nadahnuće i zaboravi «objektivnu» istinu, istovremeno pak (i nasuprot tome) ume da ukaže na takve sadržine bivstva koji su suštine i neodstranjivi elementi pojma reči humano, u Evropi se takav čovek naziva: umetnik. Ključ tajne prema ovome bio bi umetničko predočavanje. Ako reč znači totalitarni zahtev ispoljavnja, onda je tačno. Scientia Sacra nema nijednog poglavlja za koje bi se moglo reći da je poetički besprekorno. O ovom tekstu košmarne siline bilo ko bi mogao, na školskom stupnju estetike bez bilo kakvih teškoća, da tvrdi da se sustižu i prestižu nepotpune i nedovršene rečenice, ili upravo zgomilane i medjusobno ruševne rečenice. Moglo bi se iskazati kako se s manijakalnom strašću ponavljaju pojedini istaknuti redovi kao vodeći motivi. Ponegde je pisac isto tako neobrazloženo malorek, kao što je drugde opširan. Ali je od svega očitije kada Hamvaša ponese njegova rečitost nauštrb neposrednog razlaganja. Njegov razmah poput vrtloga grabi i ne trpi stilistički sitan vez. U njegovim tekstovima ostaju germanizmi. Zaljuljana misao vitla rečenice prema zaslepljujućem fokusu otkrića, kao što raspojasana bujica nosi pred sobom sve što joj se nadje na putu.

287

Scientia Sacra je poučan primer za uobičajenu tvrdnju da je stil: manjkavost – odstupanje od «savršeno» pravilno sklopljenih rečenica. Zavaravanje bi bilo dugo i podrobno analizirati pitanje književne tehnike. Za mene onda nisu ni dolazila u obzir stanovišta beletristike. Estetizacija je sekundarna refleksija, pozdan znak otudjivanja od dela. Remek - dela ne stradaju ni prilikom seciranja pod mikroskopom. Na desetine estetičara je pisalo kako je Šekspirov način mišljenja sofostički, da mu je stil usiljen, rasplinut. Dostojevski je nepopravljivo blagoglagoljiv. Platon brbljiv. Dante težak kao troma reka. Homer prenatrpan i monoton. Sve to malo veze ima s onim što jesu Šekspir, Dostojevski, Platon, Dante, Homer. S gledišta pisca samo je jedno važno, «snaga u logosu» (B.Hamvaš). Snaga pozivanja. Sposobnost do kojih dubokih slojeva može da me odvede humano i na kojoj bazi postojanja može da me identifikuje sa samim sobom.

*

U svakom životnom delu od presudnog je značaja na kakvim je temeljnim rečima ono izgradjeno. Hamvaševe ključne reči: ličnost, osnovno stanje, sloboda. Izrazi koji imaju hiljadu lica, ali s glavnim nitima uvek ostaju vezani za zajedničku osnovu. Po osnovnim rečima dela Scientia Sacra (baština, objavljenje, posvećivanje, mit, zlatno doba, apokalipsa) mogli bismo pomisliti da je Hamvaš ovaj put napisao studiju o istoriji religije i kulture. Ko bi prilazio s te strane, takodje, ne bi stizao da se dovoljno nasablažnjava. Odmah na početku ona «šeststota godina...». Kao hronološku graničnu liniju delo zaista označava šeststotu godinu pre Hrista, tvrdeći da su u to doba živeli poslednji svedoci «zlatnog doba», Lao-ce, Konfučije, Buda, Heraklit, Pitagora, poslednji

288

zaratustra u Iranu i poslednji Tot u Egiptu. To je činjenica. Pa ipak, zlatno doba i apokalipsa su simboli jednog drugog zbivanja, spasenja, i Hamvaš o njima govori ne pozivajući se na istoriju kao nauku, nego na spomenike svetih knjiga. Mogli bismo reći da zlatno doba nasuprot dobu apokalipse bena isto- rijski nego ontološki prioritet. Ako uopšte vredi govoriti o istorijskoj (profanoj) projekciji zlatnog doba, ono znači svakidašnji početak u životu bilo individue, bilo naroda ili kulture. Zlatno doba je za svaku dušu sećanje na izvornu osetljivost. Pogrešno bi bilo verovati da Bela Hamvaš inicira vaspostavljanje zlatnog doba, nasuprot kriznoj neurozi «modernog istorijskog doba» - jedna maglovita idilična prošlost. Istorija i kriza su stopljene, a zlatno doba, rekosmo, nije istorijska činjenica. Delo Scientia Sacra rodjeno je kroz otkriće da iza aktuelnosti života postoji jedna nadvremenska univerzalna struktura, baština iz koje svako doba i svaki narod zahvata (realizuje) onoliko koliko budnost poseduje. Zasluga je dela Scientia Sacra (kao i svih dela Renea Genona, učitelja Bele Hamvaša): vaspostavljanje duhovnog ranga arhaičkog doba. Ako bi neko po ovome zaključio da je ovde reč o nekom putu nazad, nije razumeo mnogo od duha baštine. Nonsens je zamisliti da bi se mogla prekopirati životna tehnika minulih razdoblja. Realizacija je tesno povezana s mestom,istorijskim životom, dobom, socijalnim miljeom. Kao što čitamo u Unicornisu: «Znanje postoji. Od vajkada i večno. Ono što ne postoji, i što svako mora uvek ponovo da započne jeste - realizacija». U prvom tomu dela Scientia Sacrane govori se o hrišćanstvu. Tom pitanju je Bela Hamvaš želeo da posveti drugi tom od dvanaest knjiga, ali je okončao samo jednu trećinu posla. Odnos prema hrišćanstvu probni je kamen za svakog pisca koji razmišlja tradicionalno, pa je čak mera i z autore tako

289

širokog horizonta kao što su Ćilio Evola, Fritjog Šoun ili Titus Burkhart. Prema mom saznanju, Bela Hamvaš je jedini koji je razumeo odnos arhaičke baštine i hrišćanstva uz punu težinu zamašnosti toga pitanja.Da bi se raščistilo mesto hrišćanstva u baštini trebalo bi se vratiti unazad sve do izvora. Bez pozadine drevne baštine ostaje skriven metafizički koren Jevandjelja. A uz baštinu, pak, hrišćanstvo dobija nov antropološki akcenat koji čoveka osvešćava njegove slobode, jednokratnosti i ne- ponovljivosti njegovog bivstva, izuzetnog značaja njegovih postupaka. «Neohrišćanski svet počiva na zakonu i na pravilnosti ponavljanja – piše u Unicornis-u. – Hrišćanski svet održava zaprepašćujući prodor milosrdja». Bela Hamvaš je po sklopu pojačano osetljiv za tren, za čudo susreta večnog i prolaznog, za misteriju «neponovljivog i neuobičajenog» nastanka sada. Njegove reči se žare u temperaturi radjanja, i od onoga što govori važnija je osnova s koje govori, i s koje poziva na zasnivanje novog poretka života. Hvatanje trenutka na delu u Evropi je povlastica umetnika. Mogućnost je umetnika, što je zabranjeno naučniku, da se oglašava u širem prostoru stvarnosti, iz pozicije većeg stepena individualnosti. To je izvor egzistencijalne verodostojnosti umetnika. Ali verodostojnost ima i svoje dalje stepene. U dosezanju stvarnosti umetnički (estetički) stepen viši je od ob- jektivne (naučne) egzaktnosti, a od njega pak egzistencijalni (brahmanski) stepen. Promena reda znači gubljenje hijerarhije. Verodostojnost u rečniku Bele Hamvaša jeste verodostojnost osnovnog stanja. Saglasnost onoga koji govori i izgovorene reči. Čovek «ne čeka istinu, nego istinski život. Ne da kaže istinu, nego da bude istina» (Patam II). U izuzetnom ternutku nadahnuća umetnik zahvata iz najdublje stvarnosti, odande gde se radja svet, i gde se još medjusobno dodiruju Stvoritelj i njegovo ostvarenje. Medjutim, osnovno stanje je više nego talenat, i više nego nadahnuće. To je držanje i način

290

života podešen prema objavljenju (prema baštini), koji ne zavisi ni od vanrednih sposobnosti, niti od izuzetnih trenutaka. Ne vezuju ga principi, religiozne sapetosti, pogledi na svet. Budući da je načisto u tome da je svaki izraz baštine pogodan da bi izrekao potpuni smisao ezoterije, slobodno se može smestiti u svakom vidu baštine, ad a ne postane neveran bilo kojem drugom vidu. «Moje srce je otvoreno za sve svetove – piše srednjevekovni sulfita, Ibi Arabi. – Za hrišćane ja sam manastir, za idole crkva, prerija za gazele i Čaba za hodočasnike; ja sam kamena ploča za Mojsijev zakon i Koran za vernike. A moja religija i vera jeste: ljubav».

*

Ako bi mu rekli da je mudrac – protestovao bi. «Užasavam se da budem mudreac ili jumak ili svetac» (Unicornis). Druga oznaka uz osnovno stanje, osim čovek, gotovo da i ne pristaje. Neporecivo je da ga je za lepo – za Orfejevu harmoniju «raspevanog kosmosa», vezivala strasna ljubav, što govori o umetniku. To pak ni izbliza nije zadovoljavalo njegovo častoljublje.Hteo je da realizuje najuzvišenije: normalnog čoveka. Pisanje je prihvatio kao sredstvo. Najveći deo života proveo je nadnet nad hartiju. «Opojnost reči jedno je od najintenzivnijih mesta postojanja» - priznaje u Tajnom zapisniku. Sredstva se, medjutim, okrnje i istroše, a ono što je prepreka, i što vuče unazad treba odbaciti. U starosti odmerava da li da prekine s pisanjem. «Savršeno delo je nedelo». «Ako čovek ispravno živi, izrasta u senci svojih gubitaka. Odreći se. Odreći se i od reči. Odreći se, veli Lao-ce, znači ostati ceo.» Istinsko delo je ne-delo. «Ne može se projektovati, nego je rezultat realizovan u ljudskom biću. Od ovoga ne-dela ne tka se više sudbina. Delatnost realizacije ovoga dela nije izgradnja, nego neprekidno predavanje i

291

razgradnja, sve dok ne ostane ništa, i onda predaja i ovoga ništa, i predaja predaje». (Potam III, Pogovor uz životno delo, 1966).

1988. Antal Dul

292

293