Спољна политика

Супротности између великих сила све више су се испољавале почетком XX века,

посебно у областима северне Африке, Балкана и источног Средоземља. Балканско подручје

било је, такође, уплетено у борбу између великих европских сила. У Европи је на почетку

XX века дошло до прегруписавања снага. Англо-француски споразум из 1904. године

ударио је темељ стварању Антанте. Пораз Русије на Далеком истоку у рату са Јапаном и

револуција 1905. године утрли су пут споразуму са Енглеском 1907. године. Руска опасност

по британске интересе у Средоземљу бледела је пред опасношћу од Немачког Рајха. Подела

света на блокове, јасно испољена 1905. године у првој мароканској кризи, осетила се и на

Балкану и ставила балканске државе пред недоумицу којој од група да приђу.

Спољнополитички положај Србије од 1903. године био је тежак. Она се налазила на удару

немачког продора на Исток и не избежно је морала доћи у сукоб са његовом аустријском

претходницом. Отпор Аустрији и Немачкој био је могућ најпре уз подршку Русије која је

била традиционални противник њиховог продора на Балкан. Србија је морала тражити

подршку Русије и сила западне Европе, противница Немачке. На почетку XX века

заоштрила се криза у склопу аустроугарског дуалистичког система, изазвана мађарским

захтевима за политичком и економском не зависношћу и отцепљењем од Беча. Сукоби

између Беча и Пеште довели су до окршаја у Мађарској, а затим до опструкције и

распуштања парламента и диктатуре генерала Фејерварија 1905. године. Политика одбране

српског и балканског подручја налазила се у корену српско-мађарске сарадње која је зачета

1904. године. Мађари су потражили подршку на Балкану за свој отпор Бечу. Услед

осетљивости односа, везе између српске владе и вођства мађарске опозиције биле су

опрезне у јавности, у изразима пријатељства и обостраном писању штампе. Уздржаност

српске владе била је умањена када је почетком 1906. године избио царински рат. Долазак

мађарске коалиције на власт у пролеће 1906. године деловао је двоструко: са једне стране је

мађарској опозицији наметнуо нагодбу са Бечом, а са друге стране оставио неиспуњене

многе захтеве. Српска дипломатија се трудила да продуби јаз између Беча и Пеште, па је

тајним каналима снабдевала лево крило мађарске коалиције материјалима за напад на

грофа Голуховског, заједничког министра спољних послова, према Босни и Херцеговини.

Председник мађарске владе др Шандор Векерле покушао је да посредује у корист Србије, у

лето 1906. године, када је избио царински рат са Аустро-Угарском. Српско-мађарско односи

били су кратког даха зато што никада нису имали јавни и службени печат, него су се

развијали тајним каналима. Изазвана политичким разлозима, сарадња се сломила на

економском пољу. Сарадњу је онемогућила снага угарског аграрног покрета која је у

српском аграру видела економског супарника. У пролеће 1906. године мађарска коалиција

се нагодила са Бечом и дошла на власт у Угарској. Мађарска је пружила 1908. године

подршку анексији Босне и Херцеговине, чиме се дефинитивно отуђила од Србије.

Анексиона криза је снажно утицала на даљи правац српске спољне политике. Сукоб

са Аустро-Угарском у анексионој кризи замало није довео до рата и уништења Србије с

обзиром на тадашњи однос снага у Европи. У ланцу сила које су се противиле развоју

Србије,Турско Царство било је најслабије. Било је очигледно да су болеснику на Босфору

одбројани дани. Окрећући се југу и Турском Царству, Србија се у решењу турског питања

суочавала не само са Европом него и са суседним балканским државама које су биле

заинтересоване за османско наслеђе. Кризе XIX века су показале да појединачно и

издвојено решење балканског питања није могуће, зато што ниједна од балканских држава

није довољно снажна да га реши сама. Оно се могло разрешити само сарадњом и

споразумом заинтересованих балканских држава, а споразум је превиђао уједињење

балканских снага да би се Европа искључила из балканских питања, као и заједничку

офанзиву против Турског царства. Акција за балканско зближавање је почела одмах након

смиривања анексионе кризе. Та акција обухвата два раздобља: у првом од 1909. до 1910.

године настајала је постепено мисао о балканском савезу, уз припремање преговора који ће

у другом раздобљу од 1912. до 1913. године довести до закључења балканског савеза. За

Србију, угрожену са севера, питање балканског савеза и отпора средњој Европи ради

решења османског наслеђа постаје питање опстанка или пропасти. После анексионе кризе

одмах су постављена два циља српске спољне политике: прво, везати Русију за политику

балканског споразума и придобити балканске државе за савез, првенствено Бугарску.

Избор Русије био је природан пошто је она била главни противник ширења Аустрије на

Балкану, и водила традиционалну антитурску политику зарад остварења својих интереса на

Босфору и Дарданелима, а избор Бугарске стога што би евентуално аустријско-бугарски

споразум означио крај независности Србије. Такође, између Србије и Бугарске је постојао

сукоб интереса у Македонији и обостраног полагања права на неослобођени део

централног Балкана. Србија је у Русији покушала да нађе помагача који би натерао

Бугарску на споразум. Од 1906. године руска спољна политика се вратила Балкану, а и нови

односи су учинили да Русија пружи подршку зближавању балканских држава. Усмеравање

младотурака Немачкој и антитурско расположење балканских држава умањили су руски

утицај на Порти, а тек после анексионе кризе није више долазила у обзир подела Балкана

са Аустро-Угарском. Једино средство које је остало на располагању руској балканској

политици било је склапање савеза балканских држава. Године 1909. на састанку између

руског цара Николаја II и италијанског краља Виктора Емануела, руска дипломатија је

заступала начело Балкан балканским народима, уколико би се пореметило постојеће стање

на Балкану. Тешкоћу српско-руским односима чинили су руски санстефански планови у

односу на Бугарску. Међутим, услед колебљивог држања бугарског кнеза Фердинанда који

је водио променљиву политику ослањања,час на Русију, а час на Аустро-Угарску, умањили

су поверење руске дипломатије у Бугарску, која би се обновљена у санстефанским

границама могла окренути Аустрији и тиме означити крај руске политике на Балкану.

Велику подршку добила је српска влада у личности Николе Хартвига, новог руског

посланика у Београду од 1909. године, који је прихватио српске гледиште у решењу

балканских питања. Приликом посете краља Петра I и министра спољних послова

Миловановића Петрограду 1910. године, руски министар Извољски је први пут признао

неправду учињену Србији Санстефанским мировним уговором с Турском. Напуштањем

санстефанских тежњи отворен је пут пуном ослонцу Србије на Русију у њеном заузимању у

припреми балканског савеза. Страх од аустроугарских планова за даље продирање на југ

Балкана били су присутни у српској дипломатији који је произилазио из држања Аустро-

Угарске према Санџаку и Албанији. Нарочито су сматрани опасним бечки планови о

стварању Велике Албаније која би захватала подручје до Вардара, Стару Србију и део

битољског вилајета. Помоћу Велике Албаније Аустро-Угарска је мислила да сузбије

Италију, утврди свој утицај на изласку из Јадранског мора и угрози Србију са југа. Српска

дипломатија је, стога, радила на добијању подршке сила Антанте, Француске и Енглеске, за

балкански савез. Узнемиреност у Европи после анексионе кризе створила је повољну климу

за балкански савез код сила Антанте које су у њему виделе новог савезника у борби против

Централних сила.

Иницијатива за српско-бугарски споразум је настала у Београду у време анексионе

кризе. По завршетку кризе Србија је одмах, после Русије, признала независност Бугарске.

Немири у Турској изазвани покушајем контрареволуције у Цариграду у априлу 1909.

године подстакли су српску владу да Софији пружи предлоге за савез. Албански устанци,

нереди у Македонији, привредни сукоби Грчке и Бугарске са Турском створили су 1911.

године напето стање на Балкану. Долазак Елефтериоса Венизелоса на власт у Грчкој 1910.

године, значила је енергичну политику са ослонцем на балканско залеђе. Владу у Бугарској

је образовао 1911. године Иван Гошев, присталица балканског споразума. У оваквим

околностима Италија је 28. септембра 1911. године објавила рат Турској који је поново

отворио Источно питање, изоловао Турску, задао јој прве ударце и мобилисао снаге у

балканским државама. Да би учествовале у њему балканске државе су требале да склопе

савез, који је био неопходан и ради спречавања мешања европских држава у ратном

обрачуну са Турском. То је нагнало бугарску владу да одмах започне преговоре о савезу са

Србијом. Почетком октобра 1911. године бугарски изасланик Ризов је донео у Београд

предлоге о споразуму који су садржавали и начелан пристанак о деоби Македоније.

Одлучено је да се разграничење утврди одмах уговором о савезу. Први бугарски предлог

нудио је Србији подручје до скопског санџака, задржавајући за Бугарску највећи део

Македоније. Српски преговарачи су тражили територију до Брегалнице, обухватајући

Скопље, Велес, Прилеп, Кичево и Пореч. Пошто су се оба предлога разграничења у

Македонији разликовала, разматрана је могућност да се цела територија Македоније од

Шар планине до Родопа повери арбитражи руског цара. На основу београдских разговора,

Ризов и Гешов су предлоге поднели краљу Фердинанду, који се налазио у Мађарској. Он је

одобрио нацрт, након чега се Гешов поново састао са Миловановићем 11. октобра 1911.

године у железничком вагону од Београда до Лапова, а из страха од Аустро-Угарске. Оба

председника владе су се начелно споразумела у погледу офанзивно-дефанзивног вида

уговора, не улазећи у појединости разграничења Македоније. Нацрт уговора о савезу

послат је Софији крајем октобра 1911. године, али га је бугарска влада одбила јер нија

садржавао аутономију Македоније као алтернативно решење. Други предлог српске владе

делио је Македонију у три зоне: неоспорну српску, неоспорну бугарску и спорну зону у

средини чију би поделу уредио руски цар. С друге стране, јавила се тешкоћа јер се Русија

противила офанзивном уговору против Турске, а њен амбасадор у Цариграду залагао се за

балкански савез на челу са Турском. Српско-бугарски преговори су настављени у новембру

у Паризу приликом посете краља Петра Француској. Разговори су кренули са мртве тачке

уступцима које је српска влада учинила на левој, а бугарска на десној обали Вардара, али је

нови спор избио око Кратова, Криве Паланке и Овчег поља. Миловановић је сматрао да је

споразум са Бугарском био нужан за опстанак Србије и био је спреман на уступке, док је

Никола Пашић био одлучан да Бугарима не препусти леву обалу Вардара. Док је Пашић

тражио за Србију највећи део Вардарске Македоније, Миловановић је својим схватањем о

изласку на Јадранско море водио Србију у северну Албанију. Крајем децембра 1911. године

Миловановић је наредио посланику Мирославу Спалајковићу у Софији да се одрекне

захтева за Кратово и Криву Паланку, а да задржи део Овчег поља, које је по мишљењу војне

команде имало стратешки значај. Тако је током пет месеци често прекиданих преговора,

српско-бугарски уговор о савезу био је најзад потписан 13. фебруара 1912. године и састојао

се из два дела: уговора о савезу и посебног тајног додатка. Уговор је имао одбрамбено

обележје и предвиђао је међусобно јемство државне независности и неповредивости

државне територије, заједничку одбрану балканске територије од покушаја окупације

које стране силе и закључење војног савеза. Офанзивне намере савезника биле су садржане

у тајном додатку споразума и предвиђале су рат против Турске у случају унутрашњих

нереда у Турској. Територијалне тековине будућег рата требају бити сувласништво оба

савезника, а њихова подела ће се извршити тако што ће Србији припасти неспорна зона на

северу и западу од Шар планине, а Бугарској неспорна зона источно од Родопа и реке

Струме. За средишни део Македоније који се налазио између неспорних зона,

алтернативно је предвиђена аутономија, или уколико се она не може остварити подела

освојених области. У случају поделе Србија се одрицала делова преко линије која се

дијагонално пружа од Криве Паланке до Охрида. Бугарска се обавезала да ће прихватити

ову линију уколико се руски цар, који ће арбитражом решити ово питање, изјасни у корист

ове линије. Обе стране ће прихватити као дефинитивну границу ону линију коју руски цар

буде сматрао као прихватљиво решење за обе стране. Ускоро је затим 12. маја 1912. године

потписан и војни споразум који је предвиђао могућност да Аустро-Угарска нападне Србију,

а Румунија Бугарску, као и заједничка српско-бугарска дејства против Турске. Други део

споразума су представљали бугарско-грчки и српско-црногорски преговори о савезу. Грчки

посланик Панас пренео је 16. октобра 1911. године Венизелосову поруку председнику владе

Гошеву да је Грчка спремна да уђе у рат против Турске уколико она нападне Бугарску.

Бугарска влада је ушла у преговоре са Грчком у марту 1912. године. Питање Македоније

чију аутономију није прихватала Грчка, решено је тако што је избегнуто питање

разграничења. Италијанско бомбардовање Дарданела и заузимање Родоса и Додеканеза

приближили су рат Балкану. То је убрзало закључивање споразума са Бугарском који је

потписан 29. маја 1912. године, а по садржини био ужи од српско-бугарског. Он је

предвиђао само одбрамбени савез за случај рата са Турском. Бугарско-грчки војни

споразум је потписан 5. октобра 1912. године, пред почетак ратних операција против

Турске. Последње балканске споразуме је 1912. године потписала Црна Гора. Краљ Никола

је 1912. године предузео путовање у Петроград и Беч. По повратку из Беча, краљ Никола је

сменио владу Лазара Томановића и наименовао је чисто правашку владу на челу са

генералом Митром Мартиновићем, који је у исто време био премијер, министар војни и

министар иностраних послова. Том променом, краљ је наговестио рат, јер је ова влада била

ратна влада. Најпре је између Цетиња и Софије постигнут усмени споразум. Преговори

између Србије и Грчке држани су у тајности код краља Николе, јер нису имали поверења у

њега. Преговори између Црне Горе и Србије вођени су на Цетињу, а завршени су у Луцерну

у Швајцарској 27. септембра 1912. године. Војном конвенцијом било је предвиђено да

главнина црногорске војске наступи правцем Скадар - северна Албанија – Кичево - Битољ.

Уговор није предвиђао линију поделе ослобођених територија, а о разграничењу би се

разговарало тек после рата. Главно црнгорско бојиште требало је да буде Скадар, а

споредно Рашка област. Потом је Црна Гора склопила савез са Грчком и по том уговору она

је требала прва да објави рат Турској. Тако су током пролећа и лете 1912. године ударени

темељи Балканског савеза.

Тиме су ударени темељи Балканском савезу који је требао да одлучи судбину

европских поседа Турске. Балкански савез из 1912. године био је постављен на темељу

државних и националних интереса уговорних страна који су превладали над начелом

народног самоопредељења. Непостојање заједничког уговора, нерешена или делимично

решена питања територијалног разграничења, изукрштани национализми балканских

држава и њихових влада, постали су ускоро поводи нових сукоба и размирица међу

савезницима.

Први балкански рат

Офанзивне намере балканских савезника према Турској су скриване од Европе. Од

великих сила једино је Русија била упозната са текстом уговора о савезу. Опасност је

представљала и могућа реакција Аустро-Угарске уколико би сазнала за савезничке

припреме и намере. Вести о балканском савезу су, ипак, допрле до Беча посредним путем

преко Немачке и Румуније. Те вести су навеле аустријског министра спољних послова

грофа Берхтолда да предложи програм реформи у европској Турској који је био заснован на

децентрализацији у корист покорених народа. Бечки план је закаснио и био неизводљив. У

лето 1912. године на Балкану је кључало. Албански побуњеници су у августу ушли у Пећ,

Приштину, Призрен и Скопље. Турска је приступила војним припремама и прикупљању

трупа према балканским савезницима, па су они у знак протеста извршили ратну

мобилизацију. Балкански рат је био на помолу 30. септембра. Уочи самог рата Аустро-

Угарска и Русија су се споразумеле, да као мандатари Европе предоче балканским

државама нотом од 8. октобра 1912. године, да оне неће дозволити промену територијалног

стања на Балкану, без обзира на исход рата са Турском. Упркос томе балкански савезници

су се одлучили на рат. Црна Гора је 8. октобра 1912. године објавила рат Турској, а народу и

војсци је то саопштено краљевом прокламацијом. Као ратни циљ, краљ Никола је навео

ослобођење још неослобођеног дела српског народа испод турског ропства и

присаједињење Скадарске Малесије Црној Гори. Међутим, Црна Гора у том тренутку није

имала ни генералштаб ни разрађен ратни план. Ратни савет се састао 3. октобра под

краљевим председништвом и усвојио главне смернице за вођење ратних операција. Ратни

циљ краља Николе био је присаједињење Скадарске Малесије. Скадар је за Црну Гору био

животно питање, и она је на њега полагала историјско право, пошто је Скадар у XI веку био

престоница Зетске краљевине. Ипак су били пресудни и економски разлози, јер је у Црној

Гори стално владала глад за земљом, па је она тежила да заузме богату равницу око

Скадарског језера.

Савезници су упутили Порти ноте у којима се од ње захтевало да изврши озбиљне

реформе у Македонији под надзором балканских држава. Не добивши одговор, армије

Србије, Бугарске и Грчке прешле су 18. октобра 1912. године турску границу. Тиме је

балкански рат почео. Укупна снага балканских држава износила је 578.000 војника и била

је надмоћна над турском. Дејства су се одвијала на три одвојена бојишта: Бугари су кренули

у продор према Тракији и Цариграду, Грци према Македонији и Епиру, Срби и Црногорци

према Санџаку, Албанији и Македонији. Акције у Македонији и Тракији добиле су подршку

домаћег становништва. Према оперативном плану српске Врховне команде, II армија под

командом Степе Степановића дејствовала је у правцу Ћустендила, I армија под командом

престолонаследника Александра кренула је у правцу Куманова и Скопља, а III армија под

командом Боже Јанковића упућена је према Косову, док је тзв. Ибарска армија прешла у

Санџак у сусрет црногорским трупама. Прва српска армија је у дводневној бици на

Куманову (23/24.октобар) 1912. године потукла Турке и 26. октобра ушла у Скопље. Трећа

армија је ослободила Призрен 30. октобра, а Ђаковицу 4. новембра. Ибарска војска ушла је

у Нови Пазар и 25. октобра спојила се са црногорском војском, остварујући циљеве које је

поставио Карађорђе још 1809. године. Црногорска армија је опсела Скадар и стигла до

Медове, Бугари су у Тракији тукли Турке код Кирк Килисе, Једрене је било опкољено, а

бугарско напредовање победоносно је продужено према Чаталџи и Цариграду. Грчка

армија је разбила Турке код Сарантапороса и Селфиџе, опсела је Јањину и предузела

нападе према Битољу и Солуну у који је победоносно ушла 8. новембра 1912. године. Српска

војска водила је борбу код Битоља (16-18. новембар) и спојила се са Грцима код Флорине.

Балканске армије су за месец дана сломиле вековну османску превласт над Балканом.

Турска је већ 4. новембра 1912. године затражила посредовање великих сила. Један од

главних циљева политике српске владе био је излазак на Јадранско море. Према плану

српског генералштаба, по избијању на Косово, српске трупе су требале преко албанских

планина наставити наступање да би после десетодневног марша избиле на Јадранско море

северно од Љеша.

Успеси Србије изазвали су негодовање Аустро-Угарске. Принуђена под притиском

међународног јавног мнења да прихвати ратна достигнућа на Балкану, а да би повратила

свој престиж, Аустро-Угарска је поставила захтев да се Србија повуче са Јадрана како би се

образовала нова аутономна Албанија. Иза аустријске политике стајала је војна странка која

је у новој Албанији видела замену за изгубљено Косово и Санџак, као ново средство за даљи

притисак на Србију, Црну Гору и балканско подручје у целини. С друге стране српска влада

је тражила излаз на море преко туђе тероторије, негирајући при томе право Албанаца на

начело народности на коме је сама заснивала своје постојање. Балкански рат се могао

правдати једино кроз сламање османског феудализма и национално ослобођење

балканских народа. Аустријско-српски сукоб који је избио око Албаније, неизбежно се

проширио у аустријско-руски. Као што је Аустро-Угарска настојала да умањи добитке

Србије у рату, тако је Русија покушавала да их увећа. Владе великих сила су саветовале

српској влади да повуче војску са албанске територије и мора. Бугарска влада је желела да

избегне компликације које би настале из српско-аустријског сукоба, а у који би могла бити

увучена и Бугарска. Између Бугарске и Грчке јавили су се спорови око Солуна и поделе

освојених територија у Тракији и Македонији. Вође албанског покрета објавили су у

Валони 28. новембра 1912. године да оснивају нову државу, па су образовали владу на чијем

се челу налазио Исмаил Кемал Беј. Нова држава је одмах добила подршку Аустро-Угарске и

Италије, при чему су се обе државе надале да ће успети да је привуку на своју страну.

Српска влада је одбила да се повуче са обале, док је грчка флота бомбардовала Валону. У

таквим околностима Аустро-Угарска је одлучила да примени мере војног притиска. Аустро-

угарске војне мере против Србије су одмах изазвале и руске војне мере против Аустрије, и

обратно. Почела је да се рађа напетост која је лако могла да се претвори у рат Србије и

Русије са Централним силама. Улазак српских трупа у Драч 29. новембра довео је

аустријско-српски сукоб у нову фазу. У Сарајеву су штампани ратни прогласи, а

аустроугарски посланици у Београду и на Цетињу добили су упутства да спале архиве чим

рат почне. Да би Србију компромитовали код светске јавности, власти Аустро-Угарске су у

децембру 1912. године органзовали тзв. аферу конзула Прохаске из Призрена, кога су

наводно злостављале српске војне власти. На иницијативу француског председника

Поенкареа велике силе су сазвале конференцију амбасадора у Лондону, да би се решили

сви спорови у вези са балканским ратом. Руски министар спољних послова Сазонов је

попустио и 17. децембра велике силе су признале независну Албанију. Ратни порази су

приморали Турску да 25. новембра 1912. године затражи преговоре о примирју, па је оно

потписано 3. децембра на основу територијалних промена остварених у рату. Грчка није

потписала примирје пошто је захтевала предају Јанине, али је ипак послала своје делегате у

Лондон 16. децембра. Преговори су били већ при крају када је нови преврат у Цариграду

23. јануара 1913. године изазвао прекид преговора и наставак рата. Границе нове Албаније

о којима се расправљало у Лондону биле су повод за нови сукоб. Српска влада је отезала да

повуче своје трупе из Албаније у намери да утиче на одлуку великих сила у погледу

граница. Главна криза је избила 1913. године, овога пута у питању Скадра. У кризу су биле

умешане Црна Гора, а за њом и Србија. Решењем скадарског питања преброђена је и

последња криза везана за балкански рат 1912. године. Побеђена Турска, која је још једном

затражила посредовање великих сила, била је принуђена да прихвати савезничке услове и

потпише мировни уговор у Лондону 30. маја 1913. године. Целокупна територија европских

поседа Турске до линије Енос-Мидија припала је балканским савезницима. Крит се

коначно ујединио са Грчком, док је судбина острва у Егејском мору и граница будуће

Албаније поверена великим силама. Од два циља српске владе и Генералштаба - продор у

Вардарску Македонију и излазак на море - на крају рата постигнут је само један. Уговором

са Бугарском из 1912. године, српска влада је требало да преда бугарском савезнику

територију од Криве Паланке на североистоку до Струге на Охридском језеру, где би се

бугарска граница додиривала са албанском и тако одвојила Србију од другог балканског

савезника Грчке. Одбачена од Јадранског мора и прилаза Солуну, Србија је сада била

зависна од будућих аустријско-бугарских односа. Опијена победама у рату и постигнутим

територијалним добицима, српска влада и посебно војни кругови, одбијали су помисао да

Бугарској припадну уговором одређене територије. Слично стање владало је у Грчкој и

Бугарској са тежњом да се пошто-пото задрже, односно у случају Бугарске добију што веће

територије из турског плена. Како више није било турске опасности, балканске државе и

њихови територијални апетити окренули су се једни против других.

Други балкански рат

Пошто ратни резултати нису одговарали резултатима који су били предвиђени

уговором, то се у току рата поставило питање о измени одредаба српско-бугарског уговора.

Српска влада је наговестила бугарској влади да је потребно извршити измене уговорних

клаузула. Наведен је доказ да је српска војска притекла у помоћ бугарској код Једрена, иако

то није била дужна да уради, док бугарска армија није учествовала у ратним операцијама

на македонском бојишту као што је уговором било предвиђено. Разлози су се у суштини

сводили на то да је Србија била принуђена да се повуче из Албаније, а одбијала да то исто

учини и у Македонији. Бугарска влада је одбила да разговара о измени уговора. Бугарски

захтеви су обухватали не само Македонију и Тракију него су бацали поглед и на Албанију.

Балканска политика Бугарске дошла је у сукоб са својим суседима, Србијом, Грчком и

Румунијом. Иза ових балканских размирица стајала је Аустро-Угарска која је радила на

разбијању балканског савеза. Распаљени национализми, великодржавни снови и

милитаризам, били су поводи новог обрачуна између балканских држава. Три балканске

државе, Србија, Грчка и Румунија почеле су се удруживати против Бугарске. Српска влада

је понудила савез Румунији, али није прихваћен због тога што је Румунија била савезник

Аустро-Угарске, али је румунска влада изјавила да неће седети по страни ако дође до сукоба

са Бугарском. После оружаних сукоба између Грчке и Бугарске код Нигрите у мају 1913.

године, грчка и бугарска армија су се сукобиле и близу Кавале. Грчка влада одлучила је да

склопи посебан уговор о савезу са Србијом уперен против Бугарске. Обе владе су се

споразумеле да закључе уговор о пријатељству и савезу у коме ће се обострано зајемчити

територијални добици из рата 1912. године и заједничка граница. Српско-грчка војна

конвенција закључена је 14. маја 1913. године, а 1. јуна и уговор о савезништву у коме је

утврђено да Србија и Грчка неће дозволити да се трећа држава убаци између њих. Грчка се

обавезала да ће Србији учинити транзитне олакшице у извозу преко солунске луке. Русија

је са великом забринутошћу пратила погоршање односа између балканских савезника,

нудећи арбитражу руског цара сходно одредбама уговора српско-бугарског савеза.

Међутим, обе стране су зазирале од руске пресуде. Скупштина у Београду је изгласала

резолуцију у којој је одлучено да се не дозволи повлачење из заузетих области Македоније,

а војни кругови су претили државним ударом уколико се попусти. Пашић се састао са

Гешовом у Цариброду, али овај састанак није уродио плодом, захваљујући и чињеници да је

умерени Гешов губио позиције у Софији и да је краљ Фердинанд све више нагињао ка

радикалском гледишту својих официра. Ратне операције су почеле изненадним нападом

бугарске војске 29/30. јуна 1913. године на српске положаје на Брегалници. Бугарска војска

је била поражена и одбачена. Црна Гора је притекла у помоћ Србији, Румунија је ушла у рат

против Бугарске, чак су и Турци користили овај обрт, па су 20. јуна заузели Једрене и део

Тракије. Бугарска влада је 20. јула 1913. године затражила примирје, а Русија је саветовала

балканским победницима да се смире и пораде на закључењу мира. Преговори о миру су

вођени у Букурешту, а углавном су запињали око српско-бугарске границе на левој обали

Вардара и грчко-бугарске границе у Тракији. Струмица је уступљена Бугарској, по жељи

Русије. Уговором о миру који је потписан 10. августа 1913. године у Букурешту, Србија је

задржала територије заузете 1912. године, Грчка је добила Кавалу и померила границу на

исток до ушћа реке Месте, док је Румунија остварила територијалне добитке у Силистрији.

Србија и Грчка изашле су из рата са великим територијалним добицима, док је Бугарска

изгубила велики део онога што је постигла у Првом балканском рату. Последице сукоба

1912/1913. године, мобилизација великог броја људи представљала је велики терет за

српску привреду, одржавање војске и трошкови наоружавања оцењени су на 590 милиона

франака. Укупни национални доходак Србије, такође је пао, дошло је до смањења

производње услед ратних терета. Државни буџет није могао бити покривен ни за половину

због обустављеног извоза ,а увоз се удвостручио због ратних набавки. Укупна цена ратова

1912/1913. године стајала је Србију око милијарду франака. Питања која су мучила Србију

после Балканских ратова била су бројна – питање уређења ослобођених крајева; питање

интеграције ослобођених крајева; питање политичке интеграције са Црном Гором;

регулисање односа са Албанијом; поправљање односа са Аустро-Угарском; питање

економског опоравка. Сва ова питања била су озбиљна и драматична. Већ 1914. године

избија и Први светски рат, па ни времена за решавање ових питања није било.

Честе унутрашње промене влада и стални сукоби између две најјаче странке

(Радикалне и Самосталне) изазвале су не задовољство једног дела официра и војних

кругова који су били уверени да унутрашње политичке кризе ометају активну спољну

политику. Тежња војних кругова да утичу на вођење унутрашњих и спољних послова

Србије није била нова појава. Мада су били пензионисани, завереници из 1903. године

остали су и даље чинилац унутрашње политике у земљи. Њихово уклањање услед сукоба са

Енглеском изазвало је незадовољство једног броја официра новом династијом. Међу

завереницима се говорило 1907. године о смени престолонаследника Ђорђа и довођењу на

његово место Александра. Било је планова 1909. године да се изазове и абдикација краља

Петра. Завереници су се разишли на овом династичком питању. Мања група официра је

остала уз старог краља и владу, док се већа група издвојила и основала тајну официрску

организацију која је имала задатак да пробуди национално-пропагандну активност у

земљама под влашћу Хабсбурга и османских султана. Група официра блиска двору и влади

добила је у народу добила назив Бела рука, а друга незадовољна владом и династијом

названа је Црна рука. Група незадовољних официра основала је 1911. године организацију

познату под називом Уједињење или смрт, чији је зачетник био генералштабни мајор

Драгутин Димитријевић Апис. У спољној политици заговарала је националну револуцију у

циљу уједињења Српства, па се у ту сврху послужила и Народном одбраном основаном у

време анексионе кризе. У унутрашњој политици,завереници су се супротстављали

Радикалној странци и њеном вођи Николи Пашићу. У септембру 1911. године покренут је

часопис Пијемонт, који је био неслужбено гласило ових официра, а уредник је био Љуба

Јовановић Чупа. Престолоналседник Александар, коме је исто сметао Пашић због његовог

монополистичког положаја у странци, подржавао је једно време заверенике и финансијски

помагао излажење листа Пијемонт. Пошто је сменио брата у реду наследства престола,

Александар је желео да свој положај ојача и истакне сукоб између радикала и војске. У

унутрашњој политици Србије, све до Солунског процеса, постојала су три упоришта:

Александар, Пашић и Апис са својим присталицама. Они ће се међусобно сукобљавати или

сарађивати у борби за политичку власт у земљи. До сукоба између владе радикала и

официра није дошло због ратова 1912. године са Турском, а затим са Бугарском. Сукоб је

избио по завршетку ратова, да би се 1914. године разбуктао. Повод је био управа која је

уведена у Македонији. Наиме, радикалска влада није проширила одредбе Устава на

новоосвојена подручја Македоније 1912. године, него је устав постепено уводила преко свог

права да издаје декрете и посебне законе. Овакав поступак је омогућавао злоупотребе

управних владиних тела и двојство цивилне и војне власти у Македонији. Из тога се родила

борба за првенство, а после једног сукоба у Скопљу влада је донела одлуку о приоритету

цивилних власти. Војска се успротивила и нашла подршку код опозиције која је желела да

обори радикалску владу. У мају 1914. године дошло је до опструкције Скупштине, захтевана

је измена Устава из 1903. године, па је влада под притиском поднела оставку. У таквим

околностима краљ Петар је 11. (24) јуна донео одлуку о преношењу владарских дужности на

престолонаследника Александра. Избијање Првог светског рата спречило је разрешавање

унутрашње уставне и политичке кризе у земљи.

У Београду је 2. августа 1903. године основан Раднички савез, али и Социјал-

демократска странка. Гласило покрета Радничке новине, обновљене су истог месеца.

Године 1910. почео је да излази и полумесечни теоретски часопис Борба, под уредништвом

Димитрија Туцовића. Нова партија је израсла на темељима научног социјализма и

пролетерског интернационализма. Тако је у Програму странке одлучено да се српска

социјал-демократска партија ... бори за укидање класне владавине па и самих класа и за

једнака права и једнаке дужности свију, без разлике пола и порекла. У Статуту партије се

наводи да партија, као једна од секција Интернационале, има за циљ да путем класне

борбе пролетаријата ради на поправци положаја радничке класе у садашњости и њеном

потпуном ослобођењу, завођењем социјалистичког друштва, наместо

капиталистичког. Организација партија била је спроведена на територијалном начелу, са

месним организацијама и повереништвима. Највише партијско тело био је конгрес, док је

партијом између два главна конгреса управљала Главна управа. Сва руководећа партијска

тела била су изборна. Године 1903. отворена је и прва синдикална радничка школа, а 1907.

године је покренута и Социјалистичка библиотека, а наредне године и Агитациона

библиотека. Године 1909. одржана је и прва балканска социјалистичка конференција у

Београду. На конференцији су осуђени милитаризам, национализам и империјализам

буржоаских влада балканских држава. Широк оквир за решење балканског питања виђен је

у балканској социјалистичкој федерацији.

Јули 1914. године

Влада Аустро-Угарске је у 11 часова 28. јула 1914. године упутила влади Србије

обичном поштом телеграм, којим јој је објавила рат. Сутрадан, 29. јула објављен је ратни

проглас суверена Аустро-Угарске, цара и краља Франца Јозефа I, народима своје државе, у

коме је стајало да смутње једног мржњом испињеног непријатеља (тј. Србије), натерују

Монархију да се лати мача у циљу одбране своје части, свог угледа и ранга силе и свог

интегритета. Истога дана је регент Србије, принц Александар Карађорђевић, објавио свој

ратни проглас. Црна Гора је стала уз Србију, а њен краљ Никола I Петровић обратио се

прогласом народу 6. августа. Три прогласа су доносила два међусобно потпуно опречна

садржаја.

Објава рата је имала своју непосредну предисторију дугу неколико недеља. Кључни

догађај се одиграо у Берлину 5. и 6. јула 1914. године. Ујутро, 5. јула, у немачку престоницу

је допутовао нарочити аустроугарски изасланик Александар гроф Хојос, шеф кабинета

министарства спољних послова, и донео је лично писмо кајзера Франца Јозефа I за кајзера

Вилхелма II, као и опширан меморандум бечке владе за берлинску владу. Гроф Сеђењи,

аустроугарски амбасадор, одмах је затражио и добио аудијенцију код немачког цара и

убрзо је, носећи оригинале оба документа, био примљен код Вилхелма II у Потсдаму.

Сутрадан, 6. јула, грофови Сеђењи и Хојос су имали дужи разговор са канцеларом Рајха

Бетман-Холвегом. У међувремену је цар Вилхелм II у Потсдаму имао низ разговора са

одговорним људима свих челних политичких и војних установа Рајха, а након тога са

челним човеком немачке индустрије, Крупом. Најмеродавније немачке личности су већ у

првим разговорима рекла представницима Монархије да ће Рајх свом савезнику покрити

леђа, уколико крене у напада на свог јужног суседа. Канцелар фон Бетман-Холвег је 6. јула

и званично саопштио Сеђењију и Хојосу да Аустро-Угарска може са сигурношћу рачунати

на потпуну подршку Немаћке уколико нападне Србију. Немачки Рајх је гурао Аустро-

Угарску Монархију у рат, и то у рат што пре.

Догађај који је двема Царевинама послужио као повод да у Потсдаму брзо и лако

донесу одлуку одиграо се недељу дана раније. Наиме, на Видовдан 28. јуна 1914. године, у

Сарајеву је убијен аустроуфарски престолонаследник, надвојвода Франц Фердинанд. Пошто

је на престолонаследника најпре бацио бомбу Недељко Чабриновић, али је надвојвода

остао неповређен, непун сат касније из револвера је испалио два хица Гаврило Пинцип и

усмртио надвојводу и његову супругу Софију војвоткињу Хоенберг. Оба атентатора су одмах

ухваћена. Полиција је следећих дана ухапсила и Трифка Грабежа, Васу Чубриловића и

Цветак Поповића, док је шести атентатор, Мухамед Мехмедбашић, успео да побегне и да се

пребаци у Црну Гору. Убрзо је откривен и шири круг организатора атентата и сарадника.

Касније је оптужница подигнута против 25 лица, а сви ухапшени били су аустроугарски

држављани. Утврђено је да су у Београду били повезани са избеглицом из Босне Миланом

Цигановићем, а његовом помоћу са мајором српске војске Војиславом Танкосићем, и да су

од те двојице добили потребно оружје и да су преко веза Народне одбране били тајно

пребачени у Босну. Бомбе су биле производ крагујевачке фабрике оружја. Из изјаве

Принципа, Чабриновића и Грабежа, проистицало је да је све рађено иза леђа српских

власти. Министарство спољних послова у Бечу послало је свог високог службеника

Фридриха фон Визнера у Сарајево, са задатком да прикупи све што истрага у вези са

атентатом открије као компромитујуће за званичну Србију. Међутим, Визнер је 13. јула

телеграфисао у Беч да није могуће доказати учешће српске владе у атентату, његовој

припреми или обезбеђењу оружја. Српски посланик у Бечу, Јован М. Јовановић је

телеграфисао већ 28. јуна да је убијен надвојвода са женом, а влада у Београду му је

наложила да изјави у име Краљевске Владе Министру Иностраних Дела најдубље

саучешће. Такође су прекинуте видовданске свечаности и наређена је дворска жалост.

Посланике Јовановић је већ 29. јуна упозоравао своју владу на тенденције писања у штампи

да је све спремљено у Београду. И званичници Црне Горе су се трудили да јасно и

наглашено предоче водећим људима Монархије своју добру вољу у том озбиљном часу,

истовремено трагичном и претећем. На Цетињу су такође прекинуте свечаности поводом

Видовдана, а министар иностраних послова Петар Пламенац је изразио саучешће своје

владе аустроугарском отправнику послова. Краљ Никола се тих дана затекао у

иностранству, али је одмах по доласку на Цетиње послао телеграм саучешћа Францу Јозефу

и наредио је петнаестодневну дворску жалост. Уистину, расположење и у Србији и у Црној

Гори било је другачије (радост и зебња наступила је код одговорних фактора, али у

народу само радост).

Лако и брзо постигнута сагласност Немачке и Аустро-Угарске 5. и 6. јула није

стварно била заснована на сарајевском атентату. Сагласност је постигнута кад је истрага у

Сарајеву тек почињала, у разговорима нико није ни помињао доказе о одговорности Србије,

о убиству надвојводе се чак готово и није разговарало. Вест о атентату су и у Бечу и у

Берчину примили као добар изговор за потезање оружја. Вилхелм II је још 30. јуна говорио

– Сад или никад! Јасно је да су већ 29. и 30. јуна преовладавали они који су хтели да атентат

искористе за обрачун са Србијом. Још пре доласка грофа Хојоса у Берлин, са немачке

стране су дискретно и околишно подстрекивали Монархију. Када је немачки амбасадор у

Бечу покушао у први мах да делује на смиривање ситуације, немачки кајзер је на његовом

извештају написао – Ко је њега за то овластио? Амбасадор је сместа укорен, и у року од

неколико сати је постао један од најватренијих заговорника најрадикалнијег курса. Јован

М. Јовановић се у Бечу узалудно трудио да речју и делом оспори оптужбе против своје

земље и да делује у правцу смиривања. Када су пренесена тела убијених надвојводе и

његове супруге у Беч, српски посланик је на свом стану истакао заставу на пола копља.

Међутим, због овога су настали протести, а новине су писале о провокацији српског

посланика. Чињеница је да је вест о смрти надвојводе, осим у круговима крајњих

клерикалаца и ратне морнарице, донела много олакшања, а врло мало жалости. Увече је

музика у бечким локалима опет свирала. У Будимпешти се показивала велика радост, што

је са овог света отишао велики противник аутономије Мађарске. Стари цар је вест о смрти

надвојводе прокоментарисао речима да је Свевишњи коначно увео ред. Ипак, атентат се

хтео искористити не само за спољнополитичке, већ и за унутрашње обрачуне. Од 30. јуна

на бечким улицама су се почеле низати антисрпске демонстрације, док су средства

информисања појачала нападе, не само на Србију, него и на Србе уопште. На јавну сцену су,

у готово свим деловима Монархије, бурно провалили екстремни клерикални елементи.

Средиште збивања се након атентат пребацило из Сарајева у Загреб. Наиме, одмах након

атентата начелник Генералштаба Конрад фон Хецендорф је преко Загреба, где се састао са

генералом фон Ременом, командантом 13. корпуса, отпутовао за Беч. Само неколико сати

након што је Хецендорф отпутовао из Загреба, почеле су антисрпске демонстрације. Власти

их ничим нису спречавале. Демонстранти су клицали у славу убијеног надвојводе, а

истицане су пароле – Доље Србија, Доље Југославије, На вјешала велеиздајници и Доље

српске слуге. Демолиране су српске установе, радње и станови. Франковачки лист

Хрватска писао је да се на нашем тијелу налази сва сила крпуша и сподоба Срба и

Славосрба. На седници Сабора од 30. јуна франковачки посланици су пренели атмосферу

која је владала на улици, покушавајући да спрече Богдана Медаковића да одржи говор. У

Сарајеву су демонстрације избиле такође 28. јуна, али нешто касније него у Загребу.

Највероватније је удео у организацији демонстрација имао бискуп Врхбосне др Јосип

Штадлер. Демонстрације од 29. јуна су нарасле до погрома. Убрзо су се демонстрације

пренеле и на друге градове. Намесник генерал Оскар Поћорек је предвече 29. јуна

прогласио опсадно стање, али до смиривања ситуације није долазило. У Словенији није

било демонстрације, али се председник Словенске људске странке, др Иван Шуштерич,

огласио и оштро осудио Србију као кривца за атентат. Распростирању антисрпске мржње

најодлучније су се супротставиле социјалдемократске странке у Монархији.

На седници Заједничког министарског савета у Бечу 7. јула 1914. године, одлучено

је да се иде у рат. Одлука мађарске владе се чекала до 14. јула, док је 17. јула донета одлука

да се одмах по отпочињању рата мора изјавити осталим силама да Монархија не води

освајачки рат, али да та одлука никако не искључује стратегијски нужне исправке граница,

као ни смањивање Србије у корист других држава. Монархија је незванично најтеже

оптуживала и најоштрије нападала Србију, док је према Црној Гори показивала наглашено

пријатељско расположење и стрпљење. Аустроугарска и немачка дипломатија су обазриво,

али систематски и доследно припремале обрачун са Србијом. Реч је о скривеном

пропагандном рату. Дипломатски представници средњоевропских царевина су настојали

да тврдње о Србији као револуционарном гнезду прошире по Петрограду, Лондону, Паризу

и Риму. Тако је јули 1914. године протицао у знаку привидног мира и у атмосфери летњих

одмора. Човек коме је поверено да напише ултиматум био је Александар фон Мусулин, који

је тај ултиматум клесао и брусио као драги камен. У Србији је политички живот остао у

уобичајеним оквирима. Чак су и два челна човека била ван Београда, Никола Пашић

(председник владе) у предизборној кампањи, а војвода Радомир Путник (начелник

генералштаба) на лечењу у једној аустријској бањи. Посланик фон Гизл је 23. јула 1914.

године у 18 часова предао ултимативну ноту заступнику српског председника владе Лазару

Пачуу, министру финансија. Одговор је тражен до 18 часова 25. јула, дакле у року од 48

часова. Тренутак предаје био је одређен жељом Беча да се сачека одлазак француског

председника из Русије, где је боравио у званичној посети. Одлучено је и да се ултиматум

другим великим силама, па чак и савезници Италији, уручи ујутро 24. јула, са циљем да им

се скрати време за реаговање. Од владе Србије тражило се:

1) Да забрани све публикације које пишу против Аустро-Угарске и својом општом

тенденцијом угрожавају њен територијални интегритет

2) Да одмах распусти Народну одбрану и слична удружења и да спречи да она наставе

рад под другим именом и у другом виду

3) Да из јавне наставе избаци све оно што представља пропаганду против Аустро-

Угарске

4) Да из службе уклони све официре и чиновнике који пропагирају против Аустро-

Угарске, а чија ће имена бити накнадно достављена

5) Да прихвати сарадњу органа царско-краљевске владе у гушењу субверзивног

покрета управљеног против територијалног интегритета Аустро-Угарске

6) Да отвори истрагу против учесника у сарајевском атентату који се налазе на

територији Србије и да прихвати да у овој истрази учествују органи делегирани од

стране царско-краљевске владе

7) Да одмах ухапси Војислава Танкосића и Милана Цигановића

8) Да спречи помагање недозвољене трговине оружјем и муницијом преко границе и

да отпусти и строго казни оне пограничне органе који су помогли тројици

атентатора да пређу границу

9) Да објасни изјаве српских високих чиновника у Србији и иностранству са

непријатељским садржајем према Монархији дате после 28. јуна

10) Да извештава царско-краљевску владу о извршењу мера захтеваних у претходним

тачкама

Нарочито тешке биле су тачке пет и шест, делимично и тачка десет. Британски државни

секретар за спољне послове, сер Едвард Греј навео је да је ово најужаснији документ који

је једна држава иакд уручила некој другој држави. Никола Пашић се у зору 24. јула вратио

у Београд. Танкосић је ухапшен, док је Цигановић побегао из Београда у унутрашњост

Србије. Тражени су савети у посланству Русије, а од Енглеске и Италије је тражено да

захтевају од Аустро-Угарске да попусти у захтевима. Силе Антанте су углас саветовале

Србији да попусти у највећој мери. Неки предлози су чак били и предаја Београда и неких

делова Србије. Балканске престонице су биле опрезне и суздржане. Српски одговор је био

готов тек после 17.30 часова у суботу 25. јула. Написали су га Никола Пашић и Стојан

Протић. У аустроугарском посланству га је уручио лично Пашић, нешто пре него што је сат

на Саборној цркви откуцао 18 часова. Барон фон Гизл је потом обавестио да одговор није

задовољавајући и напустио је Београд, пребацивши се у Земун. Одговор Србије био је

крајње попустљив и достојанствен. Српска влада је већ увече 25. јула наредила евакуацију

Београда, а 26. јула је започела општа мобилизација. Црногорски краљ је 27 јула упутио

писмо солидарности српском регенту. Око подне 28. јула стигла је у Ниш необична објава

рата – обичним телеграмом.

Почетак рата и први ратни сукоби

Локализовани рат који је желела Аустро-Угарска трајао је само три дана, јер је

објава рата од 28. јула 1914. године изазвала оружани сукоб ђироких размера. Да се тако

догоди учинио је Немачки Рајх. У Берлину су само чекали да добију вест о општој

мобилизацији у Русији, а када су је добили, одмах су почели ултиматуми и објаве рата –

Русији 1. августа, Француској 3. августа и Белгији 5. августа. Даље је деловао аутоматизам

савеза. Јапан се прикључио Антанти 23. августа. Турска је почетком августа потписала

тајни савез са Централним силама и крајем октобра почела непријатељства против Русије,

после чега су јој Русија, Велика Британија и Француска објавиле рат 1. новембра 1914.

године. Србија је 6. августа објавила рат Немачкој, док је Црна Гора 6. августа објавила рат

Аустро-Угарској (1. августа је донета скупштинска декларација, а 5. августа су прекинути

дипломатски односи), а 11. августа и Немачкој. Операције црногорске војске почеле су већ

11. августа.

Гледиште да два блока сила ратују ради својих интереса подразумевало је свест о

тешком положају сваке мале земље, па је и Србија поред оружаног, морала да води и

дипломатски вид борбе. Аустро-Угарска је објавила рат Србији, али се одмах показало да јој

треба још неколико недеља да сакупи трупе потребне за значајније операције. Са даном

мобилизације у Србији (26. јула) царском наредбом су у Босни и Херцеговини укинути

дотадашњи поредак и уставна права становника, док су управу преузеле војне власти.

Упоредо су почела и бројна хапшења. Забрањен је и рад бројних националних удружења,

као и излажење неких листова. Екстремне клерикалне и десничарске групе бациле су у

оптицај погромашку паролу Србе о врбе. Са објавом рата почео је још већи талас хапшења.

Главни извршиоци репресивних мера биле су војне власти. Власти у Босни и Херцеговини

су чак створиле и нередовне трупе, тзв. заштитне одреде или шуцкоре, које је најчешће

чинило домаће муслиманско сановништво. Званично су шуцкори били нека врста помоћне

жандармерије, али су убрзо постали носиоци репресивних мера. У Хрватској бановини

масовни погроми су примењени само у Срему, док је у осталим деловима било

појединачних испада. Од истакнутих политичара ухапшен је само Срђан Будисављевић. У

Балканској војсци, под командом генерала Оскара Поћорека, гро снага су чинили – 13.

корпус са седиштем у Загребу, 15. корпус са седиштем у Сарајеву и 16. корпус са седиштем у

Дубровнику. У овим јединицама било је много Срба из Монархије (негде и четвртина).

Покоравање Србије је за Централне силе било од нарочите важности због морално-

политичких и пропагандних разлога. Аустро-Угарска је од 30. јула почела груписање

јединица 5. и 6. армије. Главни правац напада требало је извести са запада. Српску војску,

укупно 400.000 војника, под врховном командом регента Александра и начелника

Генералштаба војводе Радомира Путника, чиниле су 1. армија под командом генерала

Петра Бојовића, 2. армија под командом генерала Степе Степановића, 3. армија под

командом генерала Павла Јуришића Штурма, Ужичка војска (Милош Божиновић) и трупе

одбране Београда. Црногорска војска, у јачини од 45.000 војника, била је под командом

краља Николе Петровића и дивизијара сердара Јанка Вукотића, као шефа штаба. Чиниле

су је – Пљеваљска дивизија под командом бригадира Луке Гојнића, Херцеговачки одред

под командом сердара Јанка Вукотића, Ловћенски одред под командом дивизијара Митра

Мартиновића и Старосрбијански одред под командом бригадира Радомира Вешовића.

Договори о војној сарадњи Србије и Црне Горе почели су још уочи избијања рата.

Подстреци су дошли са црногорске стране. Краљ Никола је почетком августа упутио као

свог делегата у штаб српске Врховне команде бригадира Јова Бећира, са задатком да

затражи да се створи заједнички општи операциони план дејстава. Војвода Радомир

Путник је 6. августа завршио израду Заједничког плана дејстава српске и црногорске

војске у рату против Аустро-Угарске.

Аустро-Угарске је 12. августа 1914. године напала Србију. У акцију је прва ступила 5.

армија и у жестоким борбама је одбацила српску 3. армију, док је 6. армија напала српски и

црногорски фронт 15. августа. На вести о догађајима на Дрини, 2. армија генерала

Степановића је похитала у том правцу, па је у ноћи 15. и 16. августа започела битку код

Текериша, која се 16. августа распламсала на планини Церу, а 20. августа се завршила

потпуним поразом аустроугарске војске. Делови аустроугарске 2. армије, који су се

пребацили из Срема, још су држали Шабац, али су га српске трупе ослободиле 24. августа.

Генерал Степа Степановић је за ову победу произведен у чин војводе. На црногорском

фронту су делови аустроугарске армије заузели Пљевља 19. августа. У међувремену је у

Црну Гору на позив краља Николе, стигла српска војна мисија предвођена генералом

Божидаром Јанковићем и пуковником Петром Пешићем. Никола је одлучио да створи

Врховну команду, која је образована 24. августа, а за њеног начелника штаба постављен је

српски генерал Јанковић, а за заменика пуковник Пешић. Уместо Пљеваљске дивизије

створена је нова јака јединица са називом Санџачка војска под командом сердара Јанка

Вукотића, као и Дрински одред под командом дивизијара Митра Мартиновића. Књаз

Петар, краљев син, постављен је за команданта над Ловћенским, док је војвода Ђуро

Петровић преузео команду над Херцеговачким одредом. Санџачка војска је 26. августа

кренула у контраофанзиву, ослободила је Пљевља и повратила изгубљене територије.

Српска 1. амрија је 6. септембра форсирала Саву и успела да се учврсти на левој обали, док

су јединице Одбране Београда ушле у Земун 10. септембра. Када је аустроугарска 5. армија

почела да врши нови притисак на Дрини и Сави, српска војска се морала повући из Срема.

На Дрини се развила вишенедељна борба, од којих су највеће биле битке на Гучеву и на

Мачковом камену. Крајем септембра овај фронт је стабилизован. На југу су Ужичка и

Санџачка војска продрле у југоисточну Босну, избиле су на Јахорину, 25. септембра су ушле

у Пале, а потом овладали и Романијом. Након борби на Гласинцу 21. октобра, Санџачка

војска се повукла на десну обалу Дрине. Аустроугарски трећи општи напад почео је 6.

новембра јаком артиљеријском ватром и снажним дејством 6. армије из сектора

Сребреница – Љубовија, а 5. армије из Мачве. Српска војска је била распоређена – 2.

армија у Мачви, јужније од ње 3. армија у Јадру, даље 1. армија од Крупња и на левом крилу

Ужичка војска. Већ 8. новембра одржана је заједничка седница српске Владе и Врховне

команде на којој је војвода Путник нагласио критичност стања и предложио могућност

потписивања сепаратног мира. Пашић је одбио овај захтав претећи оставком. Непријатељ

је брзим продором заузео Ваљево, Лајковац и Обреновац. Стање код српске војске било је

све теже. Пашић је вапио за помоћ код савезничких сила. Због одступања, главни град је

остао без одбране, па га је непријатељ заузео нез борбе и у њему одржао тријумфалну

параду трупа 3. децембра 1914. године. Вест о паду Београда имала је огроман одјек у

иностранству. У аустроугарском врху су већ почеле припреме за успостављање окупационе

управе у Србији. Истог тог 3. децембра, српска 1. армија је прешла у контраофанзиву.

Генерал Живојин Мишић (њен командант од 15. новембра) је брзим одступањем скратио

линију фронта, пружио прилику за одмор војницима и распоредио артиљеријску муницију,

која је коначно стигла из Грчке. И војвода Степа Степановић и генерал Јуришић-Штурм су

издали наређења за напад. Тиме је почела друга фаза битке у басену реке Колубаре.

Аустроугарски фронт се поколебао и распао. Живојин Мишић је унапређен у чин војводе.

Сва три упада аустроугарских трупа, током лета и јесени 1914. године карактерисао је

окрутан постпуак према цивилном становништву. Убиствима у хапшењима следила су

масовна интернирања у логоре, углавном смештене по етнички немачким и мађарским

областима Монархије. Највећи логори у Босни били су код Добоја и у Жегару код Бихаћа.

Такође су настали и велеиздајнички процеси и погубљења. У октобру 1914. године

оптужени су учесници у сарајевском атентату на Франца Фердинанда. Сами атентатори су

избегли смртне казне јер су били малолетни. Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и

Трифко Грабеж су осуђени на 20, Васа Чубриловић на 16, а Цветко Поповић на 12 година

тешке робије. Од њих петорице, крај рата су дочекали Васа Чубриловић и Цветко Поповић.

Међу осталим процесима, највећи је одржан у Бањалуци у пролеће 1916. године, када је на

оптуженичку клупу изведено 159 Срба. Под удар је дошло и ћириличко писмо, а употреба

ћирилице у јавним школама на подручју Бановине Хрватске била је наредбама од октобра

1914. године ограничена само на веронауку, док је декретом из јануара 1915. године укинуто

право становника да властима упућују представке писане или ћирилицом или латиницом,

већ само латиницом. У Босни и Херцеговини је декретом из октобра 1915. године

забрањено коришћење ћирилским писмом у јавном животу.

Нишка декларација

Крајем 1914. године, после победа на Церу и Колубари, коалициона влада

Краљевине Србије коначно је формулисала идеју о југословенском уједињењу као део свог

ратног програма. Узета у целини, у јесен 1914. године концепција југословенског уједињења

била је непотпуна, а такође је садржала и многе противречности. Коначно решење је

остајало зависно од општег тока ствари и, у оквирима светског рата, од обликовања

политичке снаге учесника покрета за уједињење. Српска елита је тада разумела да треба

водити рачуна о интересима великих сила (што српска елита крајем XX века није учинила).

Са вођењем борбе за уставну, парламентарну монархију, вођена је и борба да Србија буде

балкански Пијемонт (центар око кога ће се окупити цео словенски југ). Година 1914. и 1918.

нема политичких чинилаца у српском политичком ткиву који су били против уједињења и

против те нове државе. Само су постојале различите идеје (о културној аутономији, о

интегралној територији Срба на територији Астро-Угарске и др.). Свој ослонац, Србија је

нашла у Русији и Француској, што је Беч доводило у већу нервозу. Постојала су два правца

којима је Србија могла да делује. Један је био југ (остварен Балканским ратовима), а други

запад. Од величања српске идеје (почетком 1914. године), ишло се ка томе да се од Србије

створи јака држава у коцепту ширег југословенског простора, да би се у октобру 1914.

године осмишљавао програм унутрашњег уређења будуће државе. У овом програму се

демонстрира свест да Србија представља централног чиниоца југословенског уједињења.

Године 1914. размишљало се и о уједињењу Србије са Црном Гором, али да свака држава

задржи своју посебност. Пашић је, међутим сматрао да је црногорско питање српска ствар и

није желео да га интерационализује. Године 1901. настала је Самостална радикална

партија. Политичари из те странке постали су носиоци касније моћне Демократске странке.

Када су се издвојили од радикала понели су пуританизам и радикализам. Самосталним

радикалима припадали су Јован Цвијић (који се залагао за југословенску конфедерацију

америчког типа, из кога ће настати југословенска цивилизација. Међутим, она није

настала, али је настао југословенски културни простор, а делом и југословенски економски

простор), Љуба Стојановић (који 1918. године наводи седам федералних јединица од којих

би се састојала будућа држава), Коста Кумануди и Милан Грол (они су се залагали за

федерацију која би касније прерасла у балканску федерацију), Божа Марковић.

Социјалдемократска странка је тражила формирање Југословенске федералне републике.

Многе странке су тако биле опонент Николи Пашићи и његовој визији уједињења. Када су

савезници почели да разматрају питање нестанка Аустро-Угарске са карте, српско питање

постаје европско питање, а у оквиру њега су и балканска, медитеранска и средњеевропска

димензија. Пашић настоји да тада отвори југословенско питање. Наводи демографско

питање Срба, право на самоопредељење народа у Аустро-Угарској.

Визију југословенске државе Никола Пашић је саопштио својим најближим

сарадницима већ други дан по избијању српско-аустроугарског сукоба, 29. јула 1914.

године. На Цвијићево питање о новим границама после рата, Пашић је одговорио да ће

наша граница бити на линији Клагенфурт-Марбург-Сегеди. Ова визија постала је у току

августа 1914. године предмет стручне обраде у Министарству иностраних дела. Пашић је

разраду препустио Јовану М. Јовановићу и неколицини научника окупљених око владе и

Врховне команде. Да Србија жели да изађе из рата уједињена са Хрватима, односно у

бољем случају са свим осталим Југословенима, стављено је до знања силама Антанте још

током августа, а званично, мада доста опрезно у циркуларној ноти од 4. септембра 1914.

године (да је ратни циљ да се од Србије створи једна јака југозападна словенска држава, у

чији би састав ушли сви Срби и сви Хрвати и сви Словенци). Крајем августа Пашић је

окупио групу познатих научних и јавних радника која је на основу науке требало да

формулише српске ратне циљеве у смислу стварања јединствене југословенске државе

као бране Немачкој, а у коју би касније могла ући и Бугарска. Југословенски програм

Србије Пашић је темељио на националном јединству Срба, Хрвата и Словенаца

(једноплеменци) и међународним претпоставкама стварања нове државе. Ратна

неизвесност је нагонила Пашића да у ратне циљеве, поред југословенског програма, угради

и програм уједињења Срба, уколико се овај први не би могао остварити. Србија се налазила

пред војничким сломом и Пашић је морао да ратним циљевима прилази доста

прагматично.

Почетком октобра стајала је јасна замисао да се створи засебно тело чији би

чланови били представници Срба (из Аустро-Угарске), Хрвата и Словенаца. Тек након ових

припрема и потеза било је званично обнародовано да југословенски програм одређује циљ

за који се бори Србија. Под притиском разних политичких чинилаца, а понајвише тајне

официрске организације Уједињење или смрт, Пашић је пристао да се образује

општестраначка влада, као израз политичког јединства земље. Нова коалициона влада,

која је у међувремену створена од најјачих странака, на челу са председником Николом

Пашићем, изашла је са одговарајућом изјавом пред Народну скупштину на седници у

Нишу 7. децембра 1914. године. Изјаву је прочитао Пашић, а њен садржај је био следећи –

влада је уверена у поверење Народне скупштине докле год своје силе ставља у службу

велике ствари и српске државе и српско-хрватског и словеначког племена ... и да она

сматра као свој најглавнији и у овим судбоносним тренуцима једини задатак да

обезбеди успешан свршетак овог великог војевања, које је постало уједно борбом за

ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца. Значи,

поред борбе за независност Србије, усвојен је програм за ослобађање Срба, Хрвата и

Словенаца у Аустроугарској, као и програм за стварање заједничке државе. Народна

скупштина је ову изјаву прихватила, пошто су одредбе Нишке декларације предочене

посланицима држава Антанте, овим је декларација добила на међународној тежини.

Декларација је такође представљала основ сарадње српске владе и политичких емиграната

у Аустроугарској, а који су се залагали за цепање Аустроугарске и стварање заједничке

државе са Србијом. У њој се изједначава појам ослобођења огњишта са појмом ослобођења

неслободне браће. Значајно је поменути да се црногорска влада осетила заобиђеном при

доношењу овог документа и то је замерила, чиме је само увећано неповерење према Србији

код представника Црне Горе. У исто време се појавила и теоријска расправа Јована Цвијића

о југословенству (Јединство Југословена), која је потписана псеудонимом Dinaricus.

Расправа делује као својеврсно теоријско образложење Нишке декларације. С краја 1914.

године потичу и карте будућих граница југословенска државе.

Добровољачки покрет

На балканским размеђима добровољачки покрет има дугу традицију. Као

несебична помоћ земљи матици, условљена пре свега националним осећањима, свој

модеран облик је стекао почетком националних преображаја и револуција у XIX веку. У

Србији је посебно много добрвољаца било у ратовима са Турском 1876/78. године и у

балканским ратовима. Угрожавање опстанка српске државе од стране аустроугарског

империјализма, гушење националног покрета словенских народа у Аустро-Угарској и

објава рата Србији 1914. године, још масовније су покренули стваралачки замах

националне солидарности. Од почетка је добровољачки покрет имао преовлађујуће српски

карактер, да би по снази својих носилаца постајао југословенски. Појединачни примери

пребегавања поданика Аустро-Угарске у Србију јавили су се већ у току јулске кризе 1914.

године. Све више добровољаца јављало се са првим српским победама и појавом већих

група заробљених аустроугарских војника словенског порекла. На то је утицало и

изграђивање југословенског програма у Србији. Влада је након победе на Колубари одбила

захтев Врховне команде за ангажовањем добровољаца из редова аустроугарских

заробљеника, правдајући то разним разлозима. Од тих добровољаца се углавном

формирају граничне трупе и жандармерија у Македонији. Стварају се и четири четничка

одреда – Златиборски (мајор Коста Тодоровић), Јадарски (мајор Војин Поповић), Руднички

(мајор Војислав Танкосић) и Горњачки (мајор Велимир Вемић). Пашић је на време

проценио војни и политички значај окупљања добровољаца и вршења националне

пропаганде међу заробљеним Југословенима. Почетком 1915. године у Крагујевцу је

формиран Први добровољачки батаљон (мајор Војин Поповић) као саставни део

оперативне војске (око 1.000 добровољаца), а у Нишу посебан батаљон добровољаца из

редова заробљеника, који су били упућени у Македонију или на границу према Албанији. У

мају је оформљен 2. батаљон, потом и 3. батаљон, а у октобру и 4. батаљон. У њима је било

укупно око 3.500 војника. Сви батаљони су службовали на граници према Бугарској.

Добровољачки покрет се врло рано развио и међу Југословенима аустроугарским

заробљеницима у Русији. Српска влада је још у јануару 1916. године затражила од руске

владе да дозволи прикупљање добровољаца по заробљеничким логорима. Ускоро је

формиран 1. пук Српског добровољачког одреда. У фебруару је створена у 1. српска

добровољачка дивизија, за чијег је команданта именован пуковник Стеван Хаџић. Када је

Румунија ушла у рат ови добровољци су упућени у Добруџу, дакле на фронт против Бугара.

У Одеси је потом образована и 1. српска добровољачка дивизија. Међутим, проблем је био у

преуској политичкој основи коју је давао назив српски добровољачки корпус, а још више

употреба српских амблема. Влада је у априлу 1917. године прихватила да се назив промени

у Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца. Када су се ове јединице почетком 1918.

године нашле на Солунском фронту искрсли су нови проблеми. Тада је расформирана

Вардарска дивизија (доста ослабљена у сукобима) и створена нова дивизија тако што се од

добровољаца формирала Југословенска бригада, а од људства раније дивизије (углавном

Македонаца) формирана је Вардарска бригада. Ова југословенска дивизија је ушла у састав

2. армије којом је командовао Степа Степановић. Део добровољаца је коришћен и за

југословенску пропаганду, углавном у затвореном кругу заробљеничких логора него у

јавности. Проблем који се у 1915. години појавио у вези са стварањем Јадранске легије имао

је посебан политички значај са становишта решавања југословенског питања. Касније ће то

бити Југословенска легија. Југословенски одбор је усмерио своје акције на прикупљање

добровољаца у Северној и Јужној Америци. У новембру 1916. године српска, британска и

француска команда си потписале конвенцију о прикупљању и транспортовању

добровољаца из Америке, Аустралије и са Новог Зеланда. Нарочито је био велики одзив

Црногораца. У Црној Гори су формирана четири батаљона – Гатачки, Билећки, Требињски

и Бокељски. Након војног слома Србије, Пашић је добровољачком питању пришао са више

интереса, војног и политичког слуха. Крајем јануара 1916. године, у Русији су сазрели сви

услови да се формира једна већа добровољачка јединица. Проблем у тој новоформираној

добровољачкој дивизији је било питање међунационалног трвења, нарочито борба србизма

против хрватизма. Са руском фебруарском револуцијом 1917. године, у овој јединици је

дошло до нагле политизације, чиме су поново оживела унутрашња трвења у јединици. Да

би се корпус спасао Пашић је затражио од руске владе одобрење да се упути на солунски

фронт. Са Крфском декларацијом пришло се и интензивнијем раду на прикупљању

добровољаца, а то питање постаје саставни део интернационализације југословенског

питања уопште.

Искушења

Првих месеци 1915. године била је Србија на врхунцу војне славе и морално-

политички озарена победоносним одбрамбеним биткама, али и тешко рањена услед

изузетних жртава које је поднела. Церска битка као прва савезничка победа, а још више

велики преокрет у Колубарској бици привукли су велику пажњу на Србију. Крајем 1914. и

почетком 1915. године у Србију су нагрнули многи странци да би је упознали и помогли

њену борбу за очување независности. Тако је швајцарски стручњак за криминалистику др

Арчибалд Рајс дошао у Србију и вршио експертизу начина на који су аустроугарске трупе

ратовале на тлу те земље и злочина које су починиле над цивилним становништвом.

Публицист Џон Рид је дошао у Србију да би боље упознао њен непознат народ. У

британској јавности је борбу Србије и Црне Горе снажно почела подржавати група веома

угледних и истакнутих личности (сер Артур Еванс, Џорџ Тревељан, Чарлс Оман, Хенри

Викем Стид и Роберт Ситон-Вотсон). Тревељан и Ситон-Вотсон су по налоу Форин офиса

дошли у Србију крајем 1914. године и у њој остали око два месеца. Међу париским

интелектуалцима нарочито се у корист Србије залагао професор универзитета Емил Оман.

У многим градовима у Русији били су створени словенски комитети који су прикупљали

најразноврснију помоћ за Србију и Црну Гору. Широм света је у штампи било све више

написа у корист Србије и Црне Горе.

У стварности су Србија и Црна Гора биле оптерећене дотадашњим ратом.

Привредни живот обе земље био је у знаку разапетости између, са једне стране,

разорености и крајње исцрпљености, а са друге све већих трошкова ради успешног

настављања рата. И српска и црногорска војска тражиле су и добијале помоћ од сила

Антанте, али ова помоћ нити је била довољна, нити је могла притицати редовно услед

ратних околности и неодговарајућих саобраћајница. Да би издржала неравноправан рат,

Србија је до пролећа 1915. године морала да под заставу позове укупно преко 707.000 људи,

што је чинило шестину њеног становништва, а Црна Гора преко 50.000 људи, што је

отприлике чинило седмину њеног целокупног становништва. За потребе војске је

реквирирана готово сва расположива стока за вучу. Сами војни издаци били су претешки, а

у Србији су нарасли до на милијарду динара. Тешко потучени непријатељ није могао дуго

да сакупи снаге да би обновио операције на српском или црногорском фронту, што је двема

државама пружило чак десет месеци изненадног предаха. Међутим, то нису били месеци у

којима се могло опоравити. Почеле су харати снажне епидемије тифуса (пегави, трбушни и

повратни), колере, дифтерије и дизентерије. Узима се да је оболело преко 400.000 људи, а

да је умрло око 100.000 грађана, 35.000 војника и око 30.000 ратних заробљеника. Било је

погођено и санитетско особље. Позната сликарка Надежда Петровић умрла је као

болничарка од повратног тифуса у Ваљеву у априлу 1915. године. У Црној Гори су

здравствене прилике биле такође веома лоше, а ситуација је била тежа утолико што

медицинске службе ни иначе нису биле довољно развијене. Споља гледано ситуација је

била уобичејена. Међутим, цензура је била оштрија него раније, посебно према органу

Српске социјалистичке странке Радничким новинама.

Интриге унутар црногорске државе такође су се појачале, и чини се да је краљ

Никола сада био даљи од уједињења са Србијом, страхујући за своје владарско достојанство.

Постојало је и ривалство међу генералима, а краљеви синови су отворено исказивали

симпатије према Централним силама и радили на склапању сепаратног мира. Краљ

Никола је сада разматрао и могућност помирења са Монархијом. Црногорске трупе су

деловале без знања и сагласности српских команданата, што је јако закомпликовало воју

сарадњу. Тако је 27. јуна 1915. године без знања начелника генералштаба Божидара

Јанковића и упркос противљењу савезничких сила краљ Никола послао Старосрбијаски

одред у северну Албанију и 27. августа је освојен Скадар. Тиме је краљ остао без помоћи

Италије, која је једина материјално помагала Црну Гору. Књаз Данило је средином августа

1915. године напустио земљу, наводно ради лечења, у коју се више никада није вратио.

Пошто се нашао у иностранству испитивао је могућност да Црна Гора склопи сепаратни

мир са Централним силама. Што се тиче сусрета књаза Петра са аустроугарским војним

аташеом на Цетињу 11. јуна 1915. године, он је значајан зато што је изазвао сумње да је

Никола почео тајне преговоре са Монархијом о сепаратном миру. До разговора је заиста

дошло на црногорску иницијативу, али нема доказа да је било разговора о сепаатном миру.

Књаз Петар је изгледа формално тражио да обе стране не бомбардују вароши

артиљеријском ватром. Међутим, упркос нагомилавању проблема, низању сукоба и

повећавању сумњи, односи између Србије и Црне Горе су остајали у знаку уаједништва.

Јесен 1915. године

После обнављања својих трупа, Централне силе, потпомогнуте Бугарском,

покренуле су велику офанзиву октобра 1915. године. Наиме, Централне силе су са

Бугарском 6. септембра 1915. године закључиле споразум по коме јој дају Македонију,

долину Јужне Мораве са Топлицом и целу источну Србију до Велике Мораве. Русија,

Француска и Велика Британија су тражиле од Србије да уступи Македонију јужније од

Скопља (која би се дала Бугарској), а као накнаду су јој нудили Босни и Херцеговину,

Славонију, Срем, Бачку, део јадранске обале од Цавтата на југу до рта Планке на северу и

део Албаније од Дрима до Војуше. Никола Пашић је на ово рекао руском посланику да је за

Србију боље да часно погине него да прихватањем овог решења изврши самоубиство. У

септембру 1915. године, у Срему и североисточној Босни прикупљала се аустроугарска 3.

армија, у јужнм Банату немачка 11. армија, у западној Бугарској бугарска 1. армија, а

јужније од ње 2. армија. Свим овим трупама, јачине од 800.000 људи, командовао је

немачки фелдмаршал Аугуст фон Макензен. Реч је била о припреми за велику

концентричну офанзиву против Србије. Немачко вођство је током целог пролећа и лета

1915. године тражило да се што пре нападне Србија, јер је проценило да би слом Србије

могао утицати на исход целог светског рата. Удружене армије су 6. октобра започеле напад

снажном артиљеријском ватром и десантним операцијама, а 7. октобра су извршиле главну

операцију форсирања Саве и Дунава. Главнина немачких снага је напала са основним

правцем продора ка Великој Морави. Србија је могла да извде на фронт највише 300.000

војника, развучених на 1.000 км фронта и растурених на разне стране. Главнина српских

трупа била је распоређена овако: на западу према Босни 1. армија под командом војводе

Живојина Мишића; на северу, на непријатељском главном правцу удара, 3. армија под

командом генерала Павла Јуришића-Штурма; на истоку према Бугарској 2. армија под

командом војводе Степе Степановића; главни град су браниле трупе Одбране Београда чији

је командант био генерал Михаило Живковић. Врховна команда се налазила у Крагујевцу.

Прву тачку напада представљао је Београд. Град је најпре жестоко нападнут артиљеријом.

Престоницу су поред редовних трупа бранили и цивили, старци, жене и деца. Познате су

херојске речи мајора Драгутина Гавриловића – Образ Београда има да буде светао.

Војници, јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања ... Зато напред,

у славу! Живео Београд! Отпор српске војске је на свим деловима фронта био доста жесток.

За две недеље борби, Макензенова армија је ушла тек око 30 км у дубину Србије. Бугари су

у напад кренули 14. октобра, али са тешким губицима. На фронт у Србији Немци су довели

нова појачања. Ситуација се компликовала на македонском фронту, где су Бугари 19.

октобра избили на Вардар, 22. октобра су заузели Скопље, а 26. октобра лако запосели

Качаничку клисуру. Овај напад је одсекао Србе од везе са Егејским морем. Српска влада је

узалуд од савезника тражила помоћ. Да би штитио бокове и позадину Србијанаца, сердар

Јанко Вукотић је са Санџачком војском стално ширио свој фронт и преузео чак одбрану на

сектору Чачак – Ибарска клисура – Ивањица – планина Јавор. На седници владе у

Крушевцу 29. октобра донета је одлука да се има истрајати до краја у досадашњој

политици.

У наредби Врховне команде од 25. новембра 1915. године наређено је пвлачење на

јадранско приморје. Једино је Живојин Мишић убеђивао команданте да се крене у

противнапад. Српска војска је већ у децембру почела да се повлачи према обали Јадрана

преко Албаније и Црне Горе. Ово повлачење је у традицији запамћено под речитим именом

Голгота Србије. Влада је кренула 24. новембра и стигла у Скадар 28. новембра, Врховна

команда је кренула 26. новембра и стигла у Скадар 6. децембра 1915. године. Велики део

цивила је ишао са војском. Повлачење је вршено у три правца: један је био Пећ-

Андријевица-Подгорица-Скадар, други Призрен-Љум Кула-Спис-Флети-Пука-Скадар-

Љеш, а трећи Призрен-Љум Кула-Пишкопеја-Дебар-Елбасан. Треба истаћи помоћ коју су

пружиле албанске чете под Есад-пашом у сектору Драч-Тирана. Тиме је окончана прва

етапа страдања, јер на обалама Албаније нису чекала ни коначишта ни приближно

довољни магацини хране, а још мање савезнички бродови. Краљ Петар је генерала

Мондезира, шефа посебне француске војне мисије за помоћ, дочекао речима: Уколико

остане Србија, бојим се да убрзо неће бити више Срба. Припрема савезника за евакуацију

почела је 29. децембра 1915. године, а одлучено је да се Срби пребаце на острво Крф.

Црногорска војска је штитила повлачење српске војске. Када је дејствовање српске

војске престало, притисак се повећао на црногорску војску. Недостајало је хране, муниције,

оружја, опреме, људства. Снажном противофанзивом 6. и 7. јануара 1916. године у реону

Мојковца, црногорска војска је обезбедила повлачење последњих контигената српске

војске и пружила жилав отпор непријетељу у настојању да покори Црну Гору. Тада

достигнуту линију између Берана и Андријевице, код Мојковца и на реци Тари, Санџачка

војска је одржала све до 18. јануара, односно до наређења да се повуче. И на фронту према

Херцеговини је заустављена непријатељска офанзива. Народна скупшина усвојила је 25.

децембра став да се треба поступити исто као што је поступила Србија, дакле, повлачење.

Влада се није слагала, па је формирана нова влада на челу са Лазарем Мијушковићем, до

тада послаником у Србији. Краљ Никола је заговарао одлучну битку у циљу одбацивања

непријатеља, али на том плану није озбиљно радио, само је својим одуговлачењем спречио

восјку да се повуче у Албанију. На ловћенском фронту ствари су стајале доста теже.

Одбраном су командовали књаз Петар и дивизијар Митар Мартиновић на челу Которског

одреда. Аустроугарске трупе су на овом делу фронта отпочеле напад у зору 8. јануара, 10.

јануара су заузеле највиши врх Штировник, а 11. јануара коначно су овладале Ловћеном.

Цетиње је пало 13. јануара, двор, влада и Врховна команда су прешли у Подгорицу, а истог

дана је црногорска делегација упутила захтев Аустро-Угарској за склапање часног мира, 15.

јануара је Аустро-Угарска одговорила захтевом за безусловну капитулацију. Следећег дана

је влада прихватила капитулацију, одбијајући само да преда српске трупе које су се у том

тренутку још увек налазиле на њеној територији. У војсци је наступило расуло, официри и

војници нису се мирили са капитулацијом. Сердар Јанко Вукотић је 18. јануара послао

захтев краљу за повачење војске, али краљ није хтео потписати. Никола је 19. јануара

отишао у Скадар а потом преко Светог Јована Медуанског 21. јануара у Бриндизи на

италијанском ратном броду. По свему судећи, бојећи се за своје владарско достојанство,

желео је да се континуитет црногорске државе огледа само у његовој личности. Књаз Петар

је такође отишао у избеглиштво, док је књаз Мирко из нејасних разлога остао у земљи. У

Црној Гори су остала само три министра, Марко Радуловић, Ристо Поповић и бригадир

Радомир Вешовић. Иако је аустроугарска војска тек 21. јануара пресекла одступницу, крња

влада (од три министра) је 21. јануара издала наредбу да се војска распусти, што је сердар

Јанко Вукотић и учинио. Од тада, престаје борба Црне Горе као државе, али герилски рат у

окупираној земљи се наставља.