POLJOPRIVREDNA LITERATURA

U R E D N I K

SRBOLJUB MILOSEVIC, dipl. inž.

Dr MIROSLAV POPOVIC Dr BRANKA LAZIC

GAJENJE RANOG POVRĆA U ZAŠTIĆENOM

PROSTORU

NOLIT • BEOGRAD

Delove knjige o staklenicima i toplim lejama, kao i tekstove o gajenju povrća u ovim objektima, napisao dr M. Popović, a ostale tekstove dr B. Lazić.

UVOD

Proizvodnja povrća u zaštićenom pros toru, lejama, pla­stenicima i staklenicima omogućuje kont inuirano snabdeva-nje tržišta svežim povrćem tokom čitave godine, a to znači i pravilnu ishranu, s obzirom na biološki značaj povrća u is­hrani čoveka. Ova proizvodnja predstavlja najintenzivniji oblik povrtarske proizvodnje, gde se u opt imalnim uslovima postižu visoki prinosi uz mogućnost planiranja vremena berbe.

S obzirom na različite vrste zaštićenog prostora, zada­tak zaštićenog prostora je privremena zaštita biljaka od mra­za, proizvodnja rasada i proizvodnja povrća. Zaštitom od mraza stvara se mogućnost rane prolećne, odnosno kasne je­senje proizvodnje i za toploljubive vrste osetljive na niske temperature . Proizvodnjom rasada skraćuje se vegetacija bi­ljaka na otvorenom prostoru i omogućuje proizvodnja vrsta s većom potrebom za toplotom (paradajz, paprika) u konti­nentalnim uslovima. Proizvodnja povrća u zaštićenom proš­lom, posebno u staklenicima i plastenicima, poslednjih godi­na i u našoj zemlji dobij a sve veće razmere. Tako se danas povrće u ovim objektima kod nas gaji na površini od oko 220 ha. Ovaj oblik proizvodnje omogućuje da se stvaranjem uslova u staklenicima i plastenicima biljke uzgajaju u opti­malnim uslovima. Zato takva proizvodnja i omogućuje ostva­renje visokog prinosa i dobrog kvaliteta, s p laniranim vreme­nom isporuke. Rentabilnost proizvodnje u ovim objektima po­većava se pr i smanjenju troškova grejanja, a to znači u naš im

južnim regionima ili pr i korišćenju pr irodnih izvora tople vo­de, gasa, pare iz industri jskih pogona.

U celini, u našoj zemlji povoljni ekološki uslovi, pre svega temperatura uz dovoljno svetlosti, omogućuju uspešnu proizvodnju povrća u zaštićenom prostoru.

Autori

STAKLENICI

Staklenici su najsavršeniji oblik zaštićenog prostora, sa znatnim funkcionalnim preimućstvima u odnosu na tople le-je. U njima se mogu ostvariti mnogo povoljniji vegetacioni uslovi. Savremeni staklenici opremljeni su uređajima koji automatski regulišu mikrokl imatske uslove.

U povrtarstvu se staklenici koriste uglavnom za proiz­vodnju svežeg povrća u toku zime i proleća, a u novije vre-me i za gajenje rasada.

TIPOVI STAKLENIČKOG PROSTORA

Sa građevinsko-tehnićkog stanovišta postoje različiti ti­povi i mnoge vari jante stakleničkih objekata. Nezavisno od toga, za svaki staklenik, kao specifičan građevinski objekt, karakteris t ično je da ima:

— elemente konstrukcije i — unutrašnje instalacije. Osnovni elementi konstrukcije su: osnova, noseća kon­

strukcija, krovne staklene površine, bočne staklene površi­ne, otvori za provetravanje i vrata.

Unutrašnje uređaje sačinjavaju: vodovodna, grejna i električna instalacija, konstrukci ja za pridržavanje biljaka, stelaže, staze, uređaji i aparat i za merenje i regulisanje tem­perature, zemljišne i vazdušne vlage i dr.

Prema građevinsko-tehničkim karakteris t ikama odnosno spoljnom izgledu, proizvodnoj nameni i drugim osobenosti-ma može se razlikovati više tipova staklenika.

Pojedinačni staklenici. Sastoje se od jednog samostal­nog odeljenja; mogu biti jednostrani i dvostrani.

Jednostrani staklenik. Severnu s tranu ovakvog stakleni­ka čini vertikalni zid uz koji se naslanja kosi stakleni krov. Obično su malog kapaciteta i često se grade uz južni zid ne­ke zgrade. Koriste se za proizvodnju rasada, gajenje povrća i cveća u saksijama. Veoma su pogodni za individualne odga-jivače jer za izgradnju nisu potrebna velika ulaganja.

Dvostrani staklenici imaju krovnu staklenu površinu »na dve vode«. Slemeni ugao koji čine krovne površine može da bude različit. Grade se pretežno od metala. Koriste se za proizvodnju rasada i gajenje povrća. Njihova veličina može biti različita, počev od nekoliko desetina kvadratnih metara pa do onih koji pokrivaju površinu 500—1000 m 2 . Širina (raspon) velikih pojedinačnih staklenika kreće se od 8 do 12 m, a dužina od 50 do 80 m; to su tzv. hangarni staklenici. Ako su u stakleniku postavljene stelaže na kojima se drže sandučići, saksije ili drugi sudovi za gajenje biljaka, onda je to stelažni staklenik.

U pojedinačnim staklenicima može se ostvariti odlično provetravanje, te su veoma pogodni za uzgoj rasada.

Blok staklenici. U građevinskom smislu to je niz bočno spojenih pojedinačnih staklenika. Na taj način dobije se je­dinstvena zastakljena površina podeljena samo nizovima stu-bova nosača. Podizanje velikih blokova omogućuje znatno jev-tiniju gradnju j e r se smanjuje broj bočnih staklenih zidova; t ime se istovremeno smanjuje spoljna rashladna površina u odnosu na ukupno zahvaćeni prostor, te se postižu znatne uštede u troškovima grejanja. Ovakvi staklenici imaju i neka druga preimućstva, a glavni nedostatak im je otežano prove­travanje.

Suvremeni blok-staklenici grade se za višestruko iskori-šćavanje: u njima se uspešno mogu gajiti različite kulture (paradajz, krastavac, paprika, cveće). Grade se od tanjih me­talnih profila sa maksimalno razmaknut im »šprosnama«, ta­ko da se stvaranje senki svodi na najmanju moguću meru.

Visina bočnih staklenih zidova ovih staklenika obično je 1,8—2,5 m, dok visina u slemenu zavisi od raspona nose-ćih elemenata, odnosno širine odeljka. Najviše se primcnju-ju rasponi od 3,2, 6,4 m i 12,6 m. Blok-staklenici se montira ju lako i brzo od elemenata fabričke proizvodnje, često u blo­kovima od po više hektara.

Sistemi grejanja mogu biti različiti, ali se najčešće pri-menjuje grejanje toplom vodom. Instalacije za grejanjc zemljišta se ugrađuju. Temperatura vazduha, a ponegde i vlažnost, regulišu se automatski .

U novije vreme u nas i u drugim zemljama ovakvi staklenici podižu se na velikim površinama.

Staklenici tipa Venlo. Staklenici t ipa Venlo, koji se uvoze iz Bugarske, gde se proizvode na osnovu holandske licence. Prvobitna holandska 'konstrukcija je nešto izmenje-na i pobol jšana (PO-8, PO-8A).

Staklenik se najčešće sastoji iz 2 bloka po 3 ha, mada se mogu graditi manje ili veće jedinice. Svaki blok je unu­trašnj im pregradama podeljen na dva polja od po 1,5 ha.

Vertikalne s t rane (bočni i čeoni stakleni zidovi) leže na betonskoj »cokli« širine 15 cm i visine 25 cm. Stubovi no­sači stoje na armiranim betonskim s topama čija je visina iz­nad zemlje 25 cm.

Noseća konstrukci ja je izrađena od pocinkovanih če­ličnih profila. Osnovni elementi konstrukci je su stubovi no-

sači razmaknuti 3 m po dužini a 3,20 m poprečno; tako se dobijaju staklenički odeljci (lađe) s rasponom od 3,20 m. Stubovi su poprečno vezani gredicama, a po dužini olukom.

Konstrukci ja je izračunata da izdrži opterećenje snegom do 70 kg/m 2 i prit isak vetra od 55 kg/m2.

Bočni i krovni nosači stakla (šprosne) izrađene su od po-cinkovanog čeličnog lima; razmak između šprosni je 75,7 cm. Debljina stakla na krovnim površ inama je 5 m m , a na boč­nim 3 m m . Staklo je pričvršćeno specijalnim gitom i metal­nim spojnicama.

Visina bočnih staklenih površina od cokle do strehe je 2,20 m, a u slemenu 3 m.

Grejna instalacija je izračunata na tempera turnu raz­liku (At) 30°C i brzinu vetra 5 m/sec. Svako polje od 1,5 ha ima nezavisan kolao. Garantovana temperatura vazduha u stakleniku je 18°C, pri spoljnoj temperatur i od —12°C. Maksi­malna temperatura vode u glavnoj odvodnoj cevi je 115°C a u povratnoj 90"C.

Kotlarnica ima 4 kotla, svaki nominalne snage 4 milio-na kcal/h. Kotlovi zagrevaju vodu, ali je jedan od njih oprem­ljen da razvija paru.

Kotlarnica je opremljena cirkulacionim p u m p a m a za pođgrevanje mazuta i vode za sva 4 staklenička polja.

Grejna instalacija u stakleniku sastoji se od 4 do 6 cevi u svakom odeljku (lođi) pričvršćene na stubovima nosačima, po 2 ili 3 sa obe strane.

Instalacija za navodnjavanje u svakom stakleničkom bloku od 6 ha razdeljena ie na 4 ogranka, svaki za po jedno polje od 1,5 ha. Maksimalni kapaci tet instalacije je 30 l/s i obezbeđuie neophodne potrebe bil jaka za vodom.

Uređaji za pođgrevanje vode obezbeđuju toplu vodu za zalivanje preko posebne p u m p e . Temperatura vode se regu-liše prema zahtevima kul ture automatom. Pokraj instalacije za pođgrevanje vode nalaze se baseni za spravljanjc rastvora đubriva; odavde se rastvori ubacuju u vodovodnu instalaciju.

Voda se rasprskava diznama montiranim na plastičnim cevima. Za svaka dva staklenička odeljka (lođe) postoji hid­rant za ručno zalivanje.

Provetravanje se ostvaruje pomoću ventilacionih otvo­ra na krovnim površinama. Ukupna površina ventilacionih ot-

vara je 20 % krovne površine. Otvaranje je 70 % automatsko i 30 % ručno. Brzina podizanja i spuštanja prozora je 0,003 m/s- Ventilacioni prozori se podižu najviše 70 cm. Za auto­matsko otvaranje prozora svakog polja od 1,5 ha postoje 2 mehanizma.

U novije vreme sve više se grade staklenici sa širokim odeljcima — čak do 20 m. Istraživanja su pokazala da se u staklenicima sa širim odeljcima mogu da ostvare poA'olj-niji uslovi za uspevanje gajenih kultura. U Holandiji su do-

Staklcnik s velikim krovnim rasponom

bili 18% veći prinos paradajza u staklenicima s rasponom oko 13 m u poređenju sa staklenicima čiji su odeljci široki 3,20 m. U staklenicima is rasponom 6,40 m prinos je bio veći 12%. U istim srazmerama povećava se i čisti dohodak.

Osim toga, staklenici sa širim odeljcima pružaju znat­no veće mogućnosti za pr imenu mehanizacije. Danas se kori­ste uglavnom u proizvodnji rentabilnij ih ku l tura (ruže, karan­fili i dr.). Ipak, t reba očekivati da će u budućnost i preovla-dati staklenici sa širim odeljcima.

Pokretni staklenici. Po svom izgledu ne razlikuju se mnogo od običnih staklenika. Umesto temelja postavljene su čelične šine po kojima se cela konstrukcija staklenika, preko sistema valjaka, može pomerit i . Tako je moguće da svake go­dine staklenik pokri je novu površinu, ili da se vrati na s taro mesto .

Pokretni staklenici nastali su iz težnje da se reši prob­lem plodoreda, brzog »zamaranja« zemljišta i sporog obnav­ljanja njegovih agrikulturnih osobina.

Toranj-staklenici. To su visoki tornjevi od čelika i stak­la (Ruthnerovi staklenici kule, visine 12—50 m) u čijoj unutrašnjost i je postavljen sistem stelaža koje se nepre­kidno kružno kreću u vert ikalnom smislu. Na stelaže se postavljaju saksije ili polietilenski sudovi sa bil jkama. Po svojoj konstrukcij i toranj-staklenici predstavljaju značajnu novinu u oblasti stakleničkog građevinarstva.

Staklenici od prozora za tople leje. Od običnih prozora za tople leje mogu se mont i ra t i provizorijumi za forsiranu proizvodnju povrća i gajenje rasada. Prozori se na pr ikladan način povezu naročit im spojnicama. Montiranje i demontira­nje obavljaju se lako i brzo bez oštećenja prozora. Bočne s trane ovakvih i sličnih mont i ranih staklenika treba iznutra obložiti plastičnim folijama i tako smanjiti hlađenje.

Staklenici napravljeni od prozora toplih leja

INSTALACIJE ZA ODRŽAVANJE MIKROKLIME U STAKLENICIMA

GREJNA INSTALACIJA

Grejanje staklenika predstavlja vrlo visoku stavku u troškovima proizvodnje, naročito u novije vreme s pojavom tzv. energetske krize. Zbog toga je veoma važno da se za za-grevanje staklenika odabere ekonomski i funkcionalno naj­povoljniji grejni sistem.

U današnje vreme za zagrevanje velikih stakleničkih kompleksa najviše se primenjuje grejanje vrelom vodom, sa toplanama na mazut, zemni gas ili ugalj. U manjim stakleni­cima primenjuje se toplovodno grejanje s p r i rodnom cirkula­cijom vode, na principu tzv. termosifona, dok se za velike staklenike grade sistemi s pr inudnom cirkulacijom pod nis­kim ili visokim prit iskom. U prvom slučaju voda se zagreva do temperature 90—95CC, a drugom do 115°C. Savremene grejne instalacije grade se tako da u periodima s vrlo niskim temperaturama rade kao zatvoreni sistemi s pregrejanom vo­dom do 115°C (u odvodnoj cevi), a u ostalo vreme kao otvo­reni s t e m p e r a t u r o m vode ispod 100°C. Na taj način maksi­malni učinak grejanja, u periodima sa kritično niskim tem­peraturama, postiže se manjom i jevtinijom mrežom grejnih tela (cevnih registara).

Naučna istraživanja i proizvodno iskustvo pokazali su da je za staklenike u kojima se gaji povrće zasad najpogod­nije toplovodno grejanje s p r i n u d n o m cirkulacijom. Pri tem­peratur i vode ispod 90°C postiže se ravnomerno zagrevanje

svih delova staklenika. Osim toga, toplovodno grejanje se dobro podešava, ne izlučuju se štetne materi je za biljke i radnike, a kotlovi imaju visok koeficijent korisnog dejstva (70—80 %>).

Za naše prilike još uvek je od interesa zagrevanje ma­lih staklenika, kakve grade individualni odgajivači. Najpogod­niji način zagrevanja ovakvih staklenika je topla voda koja pr i rodno kruži kroz instalaciju. Može se primenit i u stakle­nicima čija dužina ne prelazi 30—40 m. Ukoliko je dužina ve­ća, voda cirkuliše usporeno, a grejanje je nesigurno i nerav-nomerno.

Ovaj sistem grejanja radi na principu termosifona. Voda koja se zagreje u kotlu, kao lakša, penje se naviše, ulazi u odvodnu cev i prolazeći kroz grejne cevi u stakleniku poste­peno se hladi i vraća kroz povratnu cev u najniži deo kotla, gde se ponovo zagreva, penje se, itd. Razlika u temperatur i vode koja izlazi iz kotla i one koja se ohlađena vraća u kotao je oko 12°C. Potrebno je da se postave deblje cevi, j e r tada voda brže kruži i bolje greje staklenik.

Veoma je važna pravilna montaža kotla i grejnih cevi. Kotao treba da se postavi na nižem nivou od površine stak­lenika. Glavna odvodna cev polazi od najviše tačke kotla i ide uvis do 50—60 cm ispod slemena krova, a zatim se proteže do suprotnog kraja staklenika. Od ove cevi odvajaju se druge cevi koje s malim padom prolaze ispod krovne konstrukci je ćelom dužinom staklenika, zavijaju naniže pored čeonog stak­lenog zida, vraćaju se natrag paralelno sa coklom i ulivaju u j ednu zajedničku cev kojom se ohlađena voda vraća u do­nji deo kotla. Cev koja odvodi toplu vodu iz kotla i ona ko­j o m se voda vraća u kotao t reba da b u d u istog prečnika. Naj­viša tačka grejnog sistema poveže se s malim rezervoarom u koji se voda izliva pri l ikom svog širenja usled zagrevanja (ekspanzioni sud). Veličina ovog suda zavisi od veličine ce-lokupne instalacije.

Cevi se uvek montira ju tako da se obezbedi slobodno i lako kretanje vode kroz njih i zato se kolena na prevojima prave široko zaobljena, a sastavci sa bočnim cevima viljuška-sto, a ne u obliku slova T. Cevi se pričvršćuju konzolama po­red zidova ili na stubove nosače između odeljaka, tako da što manje zasenjuju biljke. Dužina i širina cevi određuju se

zavisno od veličine staklenika, temperature i količine vode koja kruži kroz instalaciju, kao i od temperature koja se želi da obezbedi u stakleniku. Za grejanje većih staklenika uz ko­tao se m o n t i r a p u m p a koja potiskuje vodu i ubrzava njenu cirkulaciju.

Ostali načini grejanja. U veoma ograničenim srazmera-ma, zbog mnogih nedostataka, primenjuje se parno grejanje staklenika. U ovom slučaju umesto tople vode kroz grejne cevi struji vodena para.

U novije vreme sve širu pr imenu nalazi grejanje stakle­nika toplini vazduhom. Vazduh se zagreva u kaloriferima i ventilatorima se razduvava po stakleniku. Sami kaloriferi mo­gu biti različiti po konstrukcij i i vrsti toplotnog izvora. Oni se mogu grejati plamenom, parom, vrelom vodom ili električ­nom strujom. Postoje tri različita režima rada instalacije za grejanje toplim vazduhom.

a) Cirkulacioni — vazduh se usisava iz staklenika, pro­lazi kroz kalorifer i ponovo se vraća u njega.

b) Režim sa svežim vazduhom — usisani vazduh iz stak­lenika se izbacuje napolje, a na njegovo mesto ubacuje svež spoljni vazduh.

c) Mešoviti režim — vazduh iz staklenika se delimično izbacuje napolje, a delom koristi za recirkulaciju, pomešan sa svežim vazduhom koji se usisava spolja.

Instalacija se pravi tako da po hladnom vremenu radi cirkulaciono, po uinereno toplom — mešovito, a kad je vre­me toplo — samo sa svežim vazduhom koji se ne zagreva; u lom slučaju unutrašnja temperatura se ne povećava, već sni­žava — ostvaruje se ventilacija staklenika.

U poređenju sa toplovodnim, vazdušno grejanje ima ne­ka značajna preiinućslva. Može brzo da se uključi i isključi i tako izbegne inertnost toplovodnog sistema, čime se ostva­ruju uštede u gorivu kada je vreme promenljivo. Uz primenu odgovarajućih dopunskih uređaja može da se iskoristi i za hlađenje staklenika; obezbeđuje neprekidno kretanje vazduha u stakleniku što je povoljno za oprašivanje gajenih biljaka; investiciona ulaganja su niža, a uslovi za mehanizaciju obra­de zemljišta povoljniji. Međutim, ovaj sistem grejanja ima i vrlo ozbiljne nedostatke. Troškovi eksploatacije su znatno ve­ći, j e r brojni i snažni elektromotori troše mnogo struje. Osim toga, ukoliko nastane prekid struje, grejanje o d m a h prestaje i staklenik se vrlo brzo ohladi, za razliku od toplovodne in­stalacije koja još izvesno vreme izlučuje toplotu iako voda ne cirkuliše. Zbog toga je neophodno da se obezbedi snabde-vanje strujom iz dva pravca, ili da se instališe rezervni elek-troagregat. Najzad, nepovoljno je i to što je temperatura zemljišta u staklenicima s vazdušnim grejanjem za oko 2°C niža u poređenju s toplovodnim.

Izračunavanje toplotnog bilansa. Za održavanje toplot­nog režima u stakleniku neophodne su skupe instalacije i znatan utrošak energije. Zbog toga je veoma važno da se s velikom pažnjom izračuna potrebna količina toplote i odgo­varajući kapacitet instalacije. Ovde su prikazani samo osno­vni principi takvih izračunavanja.

Potrebna količina toplote zagrevanja jednog stakle­nika jednaka je zbiru različitih toplotnih gubitaka. Teorijski

Po pomenutoj jednačini izračuna se gubitak toplote po­sebno za svaku vrstu materi jala koji ograđuje unutrašnjost staklenika od spoljnog prostora, a zatim se dobijeni rezultati saberu i tako dobije ukupan gubitak toplote za ceo staklenik. Dobijena vrednost se povećava za oko 2 5 % zbog gubitka toplote usled deiovanja vetra i nekih drugih činilaca.

Koeficijent toplotne provodljivosti (k) predstavlja koli­činu toplote koja prelazi iz tople prema hladnoj sredini kroz l m2 pregradnog materi jala koji razdvaja te sredine, za vre­me od 1 h i pr i temperaturnoj razlici od 1°C (kcal/h/1°C). Prilikom izračunavanja toplotnih gubitaka ovaj koeficijent se uzima iz tablica tehničkih normi za projektovanje grejnih i ventilacionih instalacija. U n a r e d n o m pregledu dati su koefi­cijenti toplotne provodljivosti glavnih materi jala od kojih se sastoje površine staklenika.

Vrsta materijala (k)

Obično staklo debljine 2—2,5 mm 5,00 Obično staklo debljine 3—5 mm 4,80 Betonski zid (omalterisan) debljine 20 cm 2,00 Betonski pod u stakleniku 2,00 Zemljište u stakleniku 1,50 Polieiilenska folija 0,15—0,20 mm 7,00

gubitak toplote grejanog prostora izračunava se po jeđnači-ni toplotne provodljivosti:

gde je:

0 — teorijski gubitak toplote u kcal/h F — površina spoljnih ravni staklenika u m2

k — koeficijent toplotne provodljivosti materi jala od kojeg su izgrađene spoljne ravni staklenika

t°i — dozvoljena minimalna temperatura u stakleniku tU2 — apsolutna minimalna temperatura rejona u perio­

du od najmanje 20 godina

Proizvedena toplotna energija prenosi se u staklenički pros tor preko grejnih tela. Važno je da grejna tela budu što manja, da zauzimaju malu korisnu površinu staklenika, da ne zasenjuju biljke, da izračuju što više toplote po jedinici grejne površine i da mogu lako da se održavaju.

Sada se kao grejna tela najviše koriste glatke metalne cevi. Grejna površina cevi, t j . njihova dužina, izračunava se na osnovu toplotnih gubitaka staklenika, po jednačini

Na osnovu podataka o vrsti, debljini i drugim osobina­ma cevi lako se izračuna njihova odgovarajuća dužina.

Veoma je važno da grejne cevi budu pravilno razmešte-ne u pros toru staklenika, s ciljem da se obezbedi ravnomerna raspodela toplote i omogući lako kretanje oruđa za rad. Cevi se obično montira ju pored bočnih zidova i na stubovima-no-sačima između stakleničkih odeljaka. U staklenicima sa veli­kom šir inom odeljaka postavljaju se i dopunske grejne cevi ispod krova.

Za naše kontinentalne predele neophodno je da se grej­ne instalacije grade s kapacitetom od najmanje 300 kcal/h/m 2 , a u južnim krajevima s nešto manj im (oko 250 kcal/h/m 2 ).

INSTALACIJE ZA PROVETRAVANJE

Veliki staklenici se provetravaju preko otvora na krov­noj površini, a mali imaju ventilacione otvore i na bočnim staklenim zidovima. Zavisno od konstrukci je staklenika, ot­vori mogu biti pojedinačni ili se čitavi sektori krovne površi­ne podižu i spuštaju.

Ukupna površina ventilacionih otvora predstavlja važan elemenat u konstrukcij i staklenika, i zavisi od klimatskih ka­rakterist ika određenog geografskog prostora. Poznati holand-ski i bugarski staklenici t ipa Venlo, koji su u nas, inače, naj­više zastupljeni, imaju samo 20% ventilacione površine od ukupne krovne površine, što je nedovoljno za normalno pro-vetravanje u toku prolećnih meseci. Za naše podneblje bilo bi pot rebno da ventilacioni otvori zauzimaju b a r 30 % od kro­vne staklene površine.

klenika površine 1000 m2 neophodno 300.000 kcal/h, pri ko-rišćenju tople vode 90/70°C, uz vrednost k = 10 kcal/m 2, i pod uslovom da se u stakleniku održi temperatura 20 °C, onda će grejna površina cevi (F) biti :

U sav remeni m staklenicima ventilaciona instalacija se sastoji od sistema mehaničkih i elektromehaničkih uređaja pomoću kojih se ostvaruje automatsko ili poluautomatsko ot­varanje i zatvaranje, ali se uvek ostavlja mogućnost da se jedan deo ventilacionih površina, na primer 1/3, otvara ručno. Mehanizam za otvaranje i zatvaranje uključuje se, ili isklju­čuje, putem impulsa koji se preko komandne table prenose od specijalnog termostata postavljenog na pogodnom mestu u stakleniku. U novije vreme ugrađuju se automatski uređaji koji otvaraju i zatvaraju ventilaciona okna ne samo u zavis­nosti od temperature već i od relativne vlažnosti vazduha u stakleniku putem impulsa koje daje naročiti higrostat.

INSTALACIJE ZA NAVODNJAVANJE

Kapacitet i izgradnja instalacije za navodnjavanje zavi­se od potreba biljaka za vodom i od načina navodnjavanja. Glavne vodovodne cevi obično se montiraju visoko na nose-ćim sluhovima. Na određenim mestima, zavisno od načina na­vodnjavanja, ugrade se odgovarajući priključci. Primenjuju se uglavnom tri načina navodnjavanja: crevom (ručno), oro-šavanjem i kapanjem. Za sistem orošavanja i kapanja kori­ste se pokretne plastične cevi sa odgovarajućim otvorima, ras-prskivačima ili cevčicama za kapanje.

Instalacija za navodnjavanje od plastičnih materi jala ima značajno preimućstvo nad meta lnom — ne razjedaju je soli rastvorene u vodi, te se može koristit i za prihranjivanje use-va rastvorima mineralnih đubriva.

Instalacija za navodnjavanje orošavanjem ili kapanjem može se povezati s uređajem za programiranje, koji automat­ski otvara i zatvara odgovarajuće elektromagnetne ventile i tako reguliše količinu vode i trajanje navodnjavanja. Prog­ram zalivanja može da se podesi unapred i da bude ostvaren automatski , bez prisustva radnika.

Uređaji za programiranje navodnjavanja mogu se pove­zati sa sličnim uređajem za prihranjivanje biljaka i dozira­nje rastvora mineralnih đubriva, kao i za zaštitu useva.

Drenažna instalacija. U novije vreme grade se drenazm sistemi na celoj površini staklenika. Uprkos tome što znatno poskupljuje izgradnju, drenažni sistem predstavlja vrlo kori­snu instalaciju jer omogućuje da se ispiranjem zemljišta sma-

Centralna betonska staza i grejne cevi u stakleniku

nji prevelika koncentraci ja soli koja nastaje usled obilnog, a naročito nepravilnog đubrenja useva mineralnim đubrivima. Drenažni sistem je neophodan naročito na zemljištima sa sla­bo propusti j ivim podoraničnim slojem.

Drenažni sistem se sastoji od drenažnih cevi i kolekto­ra. Drenažne cevi su keramičke, prečnika oko 50 m m , a ko­lektori su azbestnocementne cevi prečnika 150 mm. Drenažne cevi se postavljaju na dubinu oko 75 cm, ili neš to dublje, na svakih 5—6 m. Prostor se zatim nasipa slojem šljunka (20— 30 cm) i peska (5—10 cm), a preko toga kul turnim slojem zemlje debljine 40—50 cm.

TRANSPORTNE INSTALACIJE

Savremcni staklenici se opremaju i nekim specifičnim instalacijama koje u velikoj mer i olakšavaju rad i doprinose povećanju ekonomičnosti. Naročito problem predstavlja tran-sportovanje materi jala duž staklenićkih odeljaka. Za tu svr­hu montira ju se specijalne platforme, t ransportne trake, raz­ličite vrste kolica koja se kreću najčešće po cevima grejne instalacije na zemlji, ili vise i kotrljaju se niz grejne cevi mont i rane na sluhovima i krovnim nosačima.

INTEGRISANA BORBA PROTIV ŠTETOČINA I BOLESTI NA POVRTARSKIM USEVIMA

U STAKLENICIMA1

Gajenje povrlarskih useva u staklenicima prakt ično ni­je moguće bez sistematskog sprovođenja kompleksa profilak­tičnih, agrotehničkih i hemijskih metoda suzbijanja štetočina i bolesti. Neprekidno iskorišćavanje zemljišta u staklenicima, često bez plodosmene, visoka t e m p e r a t u r a i vlažnost vazduha potpomažu masovno razmnožavanje i širenje mnogobrojnih bolesti na glavnim stakleničkim kul turama — paradajzu, kra­stavcu i paprici.

Na paradajzu velike štete mogu da učine korenove ne­matode, staklenička belokrilka, crveni pauk, lisne vaši i dr.; m e đ u bolestima su naročito štetne fitoftora, verticiliozno i fu-zariozno uvenuće, pepelnica, kladospori jum, virusni mozaik i dr.

Na krastavcu su najopasnije štetočine korenove nemato­de, staklenička belokrilka.. crveni pauk, pamukova lisna vaš, sovice, tripsi i dr., a najopasnije bolesti pepelnica, askohitoza, bela i siva truležnica, mozaik i dr.

Papriku, ta kode napadaju mnoge štetočine — nemato­de, lisne vaši, sovice, crveni pauk, cikade, i bolesti — pepel­nica, siva i bela truležnica, virus mozaika duvana i dr.

Integrisana zaštita biljaka predstavlja sistem mera koji omogućuje da se razmnožavanje i širenje populacija štetoči-

1) Prema E. Elenkovu i dr.: Proizvodstvo na zelenčuci v oranže-rii, Zemizdat — Sofija, Kolos-Moskva 1977.

na i prouzrokovača bolesti drže ispod praga ekonomske štet­nosti. Sistem uključuje sve do sada poznate metode suzbija­nja i svaka pojedinačna mera se preduzima samo ako je ne­ophodna i usklađena s konkretnim uslovima. U novije vreme sve više se uvode biološke metode suzbijanja štetnih inseka-la i akara. Na taj način, doslednom primenom profilaktičnih, agrotehničkih i bioloških m e r a uloga hemijske metode u suz­bijanju bolesti i štetočina i njene negativne posledice u znat­noj meri se smanjuju.

Profilaktične mere. Osnovnu profilaktičnu meni pred­stavlja dezinfekcija staklenika, zemljišta, zemljišno-đubrevi-tih smeša, ambalaže i semena, zatim odgajanje zdravog ra sada, održavanje optimalnog režima temperature i vlažnosti vazduha i zemljišta.

Dezinfekcija stakleničkih instalacija i opreme obavlja se po završetku vegetacije biljaka, s ciljem da se unište pro-uzrokovači bolesti i štetočine koji zaostanu na površini i u pukot inama zidova, cevi, instalacija i stakla.

Odmah posle poslednje berbe plodova biljke se isprs-kaju smešom preparata . Krastavci se prskaju sredstvima pro­tiv pepelnice, akarida, lisnih vaši i belokrilke (npr. rastvo­rom 0,15% karatana ili benomila, 0,1% akreksa i 0,2% fosiamida). Paradajz se isprska mešovitim rastvorom cineba (0,5%) i fosfamida (0,2%). Posle toga biljke se iskopavaju (dok su još sveže) i pri tome posmatra korenov sistem da se otkrije prisustvo korenove nematode. U slučaju da je zaraženo nematodom, koren je se skuplja u plastične vreće i odnosi da­leko od staklenika, ili se spaljuje.

Pošto se pažljivo uklone biljni ostaci, sve instalacije u stakleniku (noseća konstrukcija, cevi, staklene površine) naj-p r e se ispcru vodom, a zatim pažljivo i dobro isprskaju 5—10%-lnim rastvorom 0,1% akreksa, radi uništavanja akara.

Posle toga se pristupa dezinfekciji zemljišta. Najefikas­nija je dezinfekcija vodenom parom, a ako za to nema moguć­nosti, primenjuju se hemijska sredstva — fumiganti.

Pre dezinfekcije zemljište treba pažljivo da se pr ipremi. Najpre se obavi o b r a d a na dubinu 25—30 cm, rotovatorom ili na drugi način. Pri tome je važno da se stvori mrvičasta

s t ruktura, koja obezbeđujc dobru propustlj ivost. Površine ne­dostupne za mašinu obrade se ručno. Zemljište pre parenja treba da bude malo do umcreno vlažno, tek toliko da se grud-vice ne raspadaju u prašinu.

Parenje zemljišta može da se izvede na više načina, ali se najviše primenjuje ubacivanje pare ispod naročitih termo-stabilnih cirada napravljenih od PVC ili polipropilena. Cirade su široke 3,6 m a duge 30—40 m. Šire cirade su manje pogo­dne. Krajevi razastrte cirade pritisnu se vrećicama peska (te­škim 5—6 kg, dužine 1 m, prcčnika 10—12 cm). Preko cirade

Dezinfekcija zemljišta vodenom parom

se zatim zategne kapronska mreža koja se po rubovima na svakih 50 cm pribode za zemlju naročitim metalnim kotvama.

Para se pušta pod ciradu dotle dok se zemljište na du­bini 30 cm zagreje iznad 70°. Trajanje zagrevanja zavisi uglav­nom od kvaliteta pr ipreme zemljišta i prit iska pare pod ti­radom. Na dobro pripremljenom zemljištu i pod pr i t i skom

pare od 5 do 6 mm vodenog stuba zagrevanje (dovod pare) traje 9—10 h. Posle toga cirada stoji još 2—3 h, a zatim se premešta na novu površinu. Broj cirada koje istovremeno rade zavisi od kapaciteta parnog kotla. Kotao kapaciteta 6—8 hiljada kg pare na čas obezbeđuje istovremeni rad na povr­šini od 1350 m2 (11 cirada) pri pritisku od 5 mm vodenog stuba, odnosno na 735 m2 (6—7 cirada) ako se koristi priti­sak od 10 mm. Prosečni u t rošak pare za dezinfekciju 1 m2 po­vršine iznosi 7 kg/h, uz prit isak u magistralnoj dovodnoj cevi 1,4—1,6 kg/cm2. Grupa od A—5 radnika može u jednoj smeni da obradi parom 8—10 parče lica.

Kad se završi parenje zemljišta u stakleniku, dezinliku-je se centralna betonska staza, na j pre parom pomoću creva, a zatim još i prskanjem 10%-tnim rastvorom formalina (0,5 l /m 2 ) .

Na dezinfikovane parcele može da se dolazi samo s obu­ćom preko koje je navučena navlaka od plastične folije. Is­pred ulaza u dezinfikovani staklenik postavljaju se sudovi sa rastvorom hemikalija za dezinfekciju, u koje se zamače obu­ća s navlakama.

Pošto se u nas dezinfekcija zemljišta parom obavlja le­ti, postoje mnoge mogućnosti da se infektivni organizmi pre­nesu iz suseđnih staklenika i s polja, što iziskuje veliku pre-dostrožnost.

Dezinlikovano zemljište se po pravilu dubri zgorelim slajnjakom, koji je i sam pretrpeo biotermičku dezinfekciju. Unošenjem svežeg stajnjaka, koji obično sadrži prouzrokova-če mnogih bolesti povrtarskih biljaka, u znatnoj meri se sma­njuje efikasnost dezinfekcije zemljišta.

Za hemijsku dezinfekciju zemljišta koriste se fumiganli, t j . takve hemijske supstanee koje na štetne organizme u zem­ljištu deluju svojim isparenjima. Većina fumiganata deluje istovremeno kao fungicid, nemalocid, insekticid i herbiciđ. Sada se najviše koriste granulisani basamid (60—70 g/m2) i nemagon (100 g/m2), zatim tečni vapam (0,15 l/m 2 ) i dr. Efi­kasnost primene fumiganata zavisi od valjanosti pr ipreme zemljišta, a naročito od njegove temperature. U našem pod­neblju staklenici se pr ipremaju za novi ciklus proizvodnje u avgustu i septembru, pa je u to vreine zemljište uvek dovolj­no toplo za pr imenu fumiganata.

Veliki značaj u prevenciji virusnih, gljivičnih i bakteri-ja lnih bolesti ima termička i hemijska dezinfekcija semena.

Ambalaža i inventar koji se koriste u proizvodnji rasa­da dezinfikuju se vodenom p a r o m — drže se oko 2 časa is­p o d cirade na temperatur i 100—110°C, š to se obično čini istovremeno sa parenjem zemljišta. Ambalaža i inventar se mogu dobro dezinfikovati potapanjem za nekoliko sekundi u mešoviti rastvor formalina (10°/o) i akreksa (0,20%). Postoje i mnoga druga efikasna sredstva za ovu svrhu.

Zemljišno-đubrevile smeše za proizvodnju rasada deziin-likuju se na isti način kao i zemljište — vodenom parom, a samo izuzetno hemijskim sredstvima.

Agrotehničke mere. Mnoge agrotehničke mere, pravilno i blagovremeno sprovedene, povećavaju otpornost stakleničkih kultura prema bolestima i štetočinama. Usporavanje razvoja i smanjenje štetnosti opasnih bolesti paradajza i krastavca u velikoj mer i zavise od pr ipreme zemljišta, dobre nege, održa­vanja optimalne mikroklime, pravilnog đubrenja, rotacije kul­tura i dr.

Vrlo efikasnu meru predstavlja iskorišćavanje sorti ot­pornih na biljne bolesti.

Dosleđno sprovođenje kompleksa profilaktičnih i agro­tehničkih mera smanjuje obim ostalih mera borbe protiv bo­lesti i štetočina u toku vegetacije useva za 60—70%.

Hemijske mere. U toku vegetacije biljaka suzbijanje bo­lesti i štetočina može najuspešnije da se ostvari ako se blago­vremeno otkri ju ognjišta štetnih organizama i o d m a h predu-zmu m e r e za njihovo lokalizovanje i likvidiranje. Zbog toga je veoma važno da se zdravstveno stanje biljaka neprekidno i pomno prat i .

U novije vreme za suzbijanje bolesti i štetočina u sta­klenicima koriste se mnogi efikasni pesticiđi. Mnogi od njih, pored glavnog, imaju i sporedno deiovanje. U tom pogledu od naročitog interesa je sporedno deiovanje lungicida na štetnu i korisnu entomofaunu, posebno na najmasovnijc rasprostra­njenu štetočinu — belokrilku i na njene parazite.

Mnogi prouzrokovači gljivičnih bolesti stakleničkih use­va, posle dugotrajne pr imene istog fungicida, prilagode se i postanu otporni na taj fungicid. Zbog toga je korisno da se

u sistem mera suzbijanja uključuju ne samo nova hem i j ska sredstva već i da se naizmenično primenjuje veći broj prepa­rata, s različitim vrstama aktivne materije.

Za suzbijanje pepelnice na krastavcu sada se najviše ko­riste preparat i akreks (u koncentraciji 0,1%) i afugan (0,05%), a zatim benlejt (0,03—0,05%), karatan (0,08—0,15%) i dr. Protiv plamenjače krastavca (P. cubensis) dobro deluju cineb (0,3—0,4%) i antrakol (0,2—0,3%).

Za prskanje paradajza protiv plamenjače najčešće se primenjuju kuprocin (0,4%), bakarni eksihlorid (0,3—0,4%), ditam (0,2—0,3%) i dr., a protiv pepelnice na paradajzu i pap­rici uglavnom tiozol (0,3—0,5%) i morestan (0,05—0,1%).

Mnogi od ovih p r e p a r a t a imaju insekticicmo i akarici-dno dejstvo. Na primer, akreks je delotvoran protiv akara, moreston i tiozol deluju na jaja i larve belokrilke i akare, itd.

Za suzbijanje belokrilke i lisnih vaši efikasni preparat i za prskanje su aktelik (1 kg/ha), rogor (u konc. 0,08%), bro-meks (0,15%), tiodan (0,2%) i dr. Za fumiaaciju se koriste bladafum (10 g/200 m3) i nogos (450 ml/3000 m 3).

Za uništavanje akara, pored akreksa i morestona, kori­sti se i keltan u koncentraciji 0,2%.

Veoma je važno da se pri l ikom upotrebe pesticida u slaklenicima postupi prema uputstvima za primenu pojedinih preparata radi postizanja optimalne efikasnosti u borbi protiv bolesti i štetočina. Pri tome se moraju preduzeti neophodne mere zaštite radnika od štetnog delovanja pesticida na njihov organizam.

Biološke metode suzbijanja štetočina. U toku poslednje decenije uspešno su sprovedena istraživanja i razrađene prak­tične metode biološke borbe protiv niza štetočina na stakle-ničkim usevima. Staklenici, kao svojevrsna ekološka ostrva, veoma su pogodni za pr imenu bioloških metoda zaštite bi­ljaka.

Protiv slakleničke belokrilke (Trialeurodes vaporar iorum Westw.), koja se, inače, u našim staklenicima redovno javlja kao opasna štetočina, pored hemijskih mera borbe, u novije vreme sve više se primenjuje i biološko suzbijanje. Na befo-kri lkinim larvama parazitski živi insekt enkarzija (Encarsia formosa Gah.). Ovaj pr i rodni neprijatelj belokrilke odgaja se

u veštačkim uslovima pa se pušta u staklenik u određeno vre­me da uništava larve belokrilke.

Brojnost belokrilke u staklenicima, pa prema tome i šteta koju nanosi, može da se smanji i iskorišćavanjem ento-mopatogene gljivice ašersonije (Aschersonia aleurodis Web­ber.). Ova gljivica može da se odgaji na veštačkim hranijivini podlogama i da se prskanjem njene spore nanesu na biljke krastavca; tako belokrilkine larve bivaju zaražene gljivicom, usleđ čega masovno ginu.

U borbi protiv lisnih vaši koje napadaju stakleničke kul­ture uspešno se koriste njihovi paraziti — afidofagi (Aphidius matricariae Hal., i dr.).

Protiv akara, koji su česte štetočine stakleničkih useva, sada se u mnogim zemljama masovno koristi jedan drugi, tzv. grabljivi akar — Phytoseiulus persimilis A. H.

Primer integralnog programa suzbijanja bolesti i šteto­čina u staklenicima. Obavezni elementi ovakvog programa su dezinfekcija zemljišta i upotreba zdravog, nezaraženog rasa* da, odgajenog na parenom supstratu. Pri gajenju nekih sorti u određeno vreme može se izvesti preimunizacija rasada sla­bo patogenim rasama TMV, radi ograničenja štetnosti mozai­ka duvana.

Kada se paradajz i krastavac gaje kao prethodni (jese­nji) usevi, postoje povoljni uslovi da se sa polja u staklenik prenesu različite bolesti i štetočine. Belokrilka se naseli u takvim srazmerama da je neophodno tretiranje hemijskim prepara t ima svakih 4—5 dana. U tim uslovima nije moguće da se u sistem zaštite uključe biološke mere borbe, jer une­seni bioagensi pokazuju visoku osetljivost prema pesticidima; tek krajem novembra nastanu uslovi za njihov razvoj i kori­snu aktivnost. Međutim, pošto se vegetacija jesenjih useva paradajza i krastavca završava već krajem decembra, nema dovoljno vremena za razvoj korisnih organizama.

U prvom periodu vegetacije jesenjeg krastavca (od ni-canja do prve berbe) javlja se masovno preletanje belokrilke sa polja "u staklenike. Zbog toga se rasad prska 0,2%-tnim rastvorom t iodana ili 0,08%-tnim rastvorom rogora. U to vreme mogu da se pojave akari i rane zaraze pepelnicom. Tada treba primenit i prskanje fungicidima koji su istovre­meno aktivni i protiv pepelnice i protiv akara (akreks i mo-

restan); preparat morestan, pored fungicidiiog i akaricidnog delovanja, ispoljava i visok insekticidni efekat na belokrilku.

Posle rasađivanja krastavca, s približavanjem berbe, tre­ba prekinuti upotrebu insekticida s produžnim delovanjem i dugom karencom, pa protiv bclokrilke koristiti preparate ko­ji se brzo razlazu, kao što su aktelik i bromeks u koncentra­ciji 0,15%. Protiv pepelnice i akara upotrebit i akreks.

Dok traju berbe, protiv belokrilke se može upotrebit i ašersonija, a ako se javi velika gustina populacije — aktelik i bromeks . U to vreme preporučuje se i aerosolno tret iranje ili fumigacija bladafumom protiv belokrilke i prskanje akrek-som ili afuganom protiv pepelnice. U slučaju pojave plamenja­če ili askohitoze upotrebljava se ditan ili cineb. Ukoliko se koristi ašersonija, pr imena fungicida treba da se prekine naj­manje 3 dana pre i 3 dana posle nanošenja suspenzije spora ove gljivice.

Suzbijanje bolesti i štetočina na jesenjoj kulturi para­dajza ne razlikuje se bitno od onog na jesenjoj kulturi kras­tavca. I ovde se u prvom periodu vegetacije, t j . do početka berbe (krajem novembra), protiv belokrilke koriste tiodan i rogor, a kasnije bromeks i aktelik. Ašersonija ne može da se primeni. U periodu plodonošenja treba više da se pribegava primeni aerosola i dimljonju bladafumom. Napad pepelnice može se likvidirati zali van jem biljaka 0,05%-tnim rastvorom benlejta, metiltopsina ili derozala prilikom rasađivanja, uz n o r m u od 1 litra rastvora po biljci. U godinama s j ačom po­javom plamenjače primenjuje se prskanje kuprocinom (0,4%), d i tanom (0,2%) ili bakarnim oksihloridom (1%).

Kada se paradajz i krastavci gaje kao rani zimski ili zimsko-prolećni usevi, primenjuje se zalivanje tek rasađenih biljaka 0,5%-tnim rastvorom benlejta, metiltopsina ili dero­zala (1 lit. rastvora na biljku) s ciljem da se smanji opasnost od raznih pepelnica i nekih zemljišnih parazitnih gljivica. U periodu od nicanja do plodonošenja kod obeju kultura treba obrat i t i naročitu pažnju na to da se gustina populacije belo­krilke svede na minimum, pr imenom tiodana.. rogora, smeše ova dva insekticida, bromeksa, aktelika i drugih preparata . Na krastavcima u to vreme može ponegde da se javi plame­njača, a kasnije, i askohitoza, protiv kojih se primenjuje prs­kanje ditanom, cinebom ili antrakolom. Ako je jesen vlažna,

uskoro posle rasađivanja postoji mogućnost da se na para­dajzu pojavi plamenjača i zbog toga treba prskati fungiu dima.

Ako je u vreme kada počnu berbe brojnost belokrilke velika, t reba nastaviti prskanje insekticidima koji se brzo raz­lazu (npr. bromeks i aktelik). Posle toga se u staklenik unosi enkarzija — približno 80.000 jedinki po ha. Kasnije, u inter­valima od 15 do 30 dana, ovaj parazit belokrilke unosi se još jednom ili dva puta. Tada se krastavci prskaju ašersonijom — 4500 g sirove ili 150 g tek isušene nesamlevene gljivične mase po ha. Ako se u ovom periodu (od početka plodonošenja do kraja marta) pojavi pepelnica na krastavcu, primenjuje se akreks, a u slučaju velike brojnosti belokrilke — naizmeni-čno akreks i tiozol. Ukoliko se uprkos primeni enkarzije i ašersonije belokrilka počne brzo da razmnožava, t reba pribe-ći j ednom od sledećih t re tmana: prskanje aktelikom ili bro-meksom; aerosolni t re tman aktelikom (1700—2000 ml/ha) ili nogosom (1200 ml/ha) i zadimljavanja bladafumom (150 g ak­tivne materi je na 3000 m 3 ).

U r a n o proleće na paradajzu se može pojaviti pepelnica, pošto je efekat tret iranja prilikom rasađivanja već iščezao. Protiv ove bolesti se paradajz prska 0,5%-tnim tiozolom u intervalima 10—15 dana, pri čemu se vodi računa da tempe­r a t u r a u stakleniku bude ispod 29°C. Ovaj preparat jako smanjuje populaciju belokrilke, a ne uništava enkarziju.

U poslednjem periodu vegetacije, od početka aprila pa dalje, kad vreme otopli, na krastavcu se može očekivati uveća­nje brojnost i belokrilke i pojava akara. Protiv pepelnice se nastavlja pr imena akreksa, koji istovremeno deluje i na aka-re. Ako nema akara može se upotrebit i afugan. U nekim slu­čajevima može nastat i potreba da se protiv belokrilke na kras­tavcu i paradajzu pr imene aerosoli, zadimljavanje bladafu­m o m ili isparavanje nogosa. Ove mere primenjuju se samo u nuždi jer ti t re tmani prekidaju korisnu aktivnost enkarzije, te se do kraja vegetacije može računati samo na primenu he mijskih mera.

Kasni, prolećni usevi paradajza i krastavca sade se u toku zimskih meseci, kada je već prekinuta svaka veza sa otvorenim poljem. Ako se ove kulture rasade u poseban blok ili dobro izolovan staklenički kompleks, postoje dobri uslovi

za š iroku primenu biološke metode. Zbog toga se već na po­četku razvoja biljaka u staklenik može da pusti enkarzija i primeni prskanje ašersonijom. Plamenjače se ne razvijaju, a pepelnice se jave vrlo kasno. Dok vreme ne otopli, protiv pe­pelnice na krastavcu koristi se akreks, a posle toga može i afugan. Od početka aprila pa do kraja vegetacije nastaje mo­gućnost da belokrilka spolja prodre u staklenik i u tom slu­čaju m o r a se pribeći pr imeni aerosolnih t retmana, zadimi ja-vanju bladafumom ili isparavanju nogosa.

U vezi s belokrilkom, paprika se razlikuje od paradajza i krastavca po tome što se, u jednakim drugim uslovima, na njoj belokrilka manje naseljava. Međutim, ona često strada od drugih štetočina, kao što su slaklenićki moljac, sovice, cika­de, lisne vaši i dr. Ipak, na početku vegetacije neophodno je da se i paprika štiti od belokrilke liodanom, rogorom, bro-meksom ili aktelikom, kojima se uspešno suzbijaju i druge štetočine, izuzev lisnih vaši, protiv kojih se upotrebl java 0,05-tni pirimor, i sovica, koje se uništavaju ras turanjem otrov­nih marnaka. Prilikom rasađivanja biljke paprike se zalivaju benlejtom, meti l topsinom ili derozalom; time se odlaže poja­va pepelnice za 3—4 rneseca i ograničavaju štete od nekih zemljišnih parazitnih gljivica, p r e svega od verticilijuma. Ako se u toku vegetacije primete prvi znaci pepelnice, prska se 0,3—0,5%-tnim tiozolom; time se istovremeno suzbija i be­lokrilka.

ZEMLJIŠNE SMEŠE

Zemljišni supstrat u kojem se seje i pikira ima presudan značaj u proizvodnji zdravog i dobro razvijenog rasada. Pos­toje mnogobrojni recepti za pr ipremanje zemljišnih smeša. U zemljama gde ima bogatih nalazišta dobrog treseta taj mate­rijal predstavlja osnovnu komponentu svih supstrata. Tamo gde nema dovoljno treseta zemljišne smeše se prave od svu­da dostupnih komponenata — dobre zemlje, dobro zgorelog stajnjaka i peska.

Za setvu paradajza, na primer, dobar supstrat predstav­lja mešavina oko 70% slabo razloženog treseta, 20% bašten-ske zemlje i 10% dobro zgorelog stajnjaka. Dobra smeša za setvu spravlja se, isto tako, od 2 dela glinovite zemlje, 1 dela treseta i 1 dela peska, ili samo od jednakih delova treseta i zemlje. Smešama se dodaju mineralna đubriva i mleveni kreč njak ako je treset kisele reakcije.

U naš im pri l ikama pogodan supst ra t za setvu paradajza može se napraviti od 2 dela nezaražene s t rukturne zemlje, 1 dela dobro zgorelog stajnjaka i 1 dela rečnog peska. Smešu valja pr ipremit i oko mesec dana pre setve. Posle dezinfekcije ovoj smeši se dodaje 2—3 k g / n r superfosfata.

Zemljišni supstrat za pUdranje t reba da je dobre struk­ture, da dobro drži vlagu, da ima dovoljno humusa i hranlji-vih elemenata. Dobar supstrat (bez treseta) za paradajz spra­vlja se od jednakih delova dobro zgorelog stajnjaka i dobre baštenske zemlje i nešto peska; za krastavac je bolje da zapre-minski odnos stajnjaka i zemlje b u d e 2 : 1 .

Za paradajz se spravlja smeša od jednog dela dobro zgore-log stajnjaka i jednog dela dobre s t rukturne zemlje, a za krasta­vac od 2 dela stajnjaka i 1 dela zemlje. Pokazalo se da doda­vanje mineralnih đubriva ovim smešama ne utiče u znatnoj meri na razvoj biljaka u rasadnoj fazi, niti kasnije.

Međutim, mnoga istraživanja su pokazala da su smeše sa tresetom znatno bolje. Biljke odgajene na smešama u ko­jima je osnovna komponenta treset, imaju bolji vegetativni razvoj ne samo u fazi rasada nego i kasnije, u toku 2—3 me-seca posle rasađivanja. Takvi usevi ranije sazrevaju u poređenju sa onima čije su rasadnice odgajene na smeši zemlje i prego-iclog stajnjaka. Na osnovu toga može se izvesti zaključak da -a odgajanje rasada stakleničkih kultura treba koristiti u pr­om redu supstrat sa tresetom kao osnovnom komponentom,

a smeše sastavljene od zemlje i zgorelog stajnjaka samo u slu­čaju nužde.

Treset ima znatna preimućstva. On ne sadrži uzročnike biljnih bolesti niti seme korova, te nije potrebno da se dezin-fikuje parenjem ili hemikali jama. To je srazmerno lak mate-. ijal, što olakšava njegovu obradu, transport i prenošenje sak-.ija. Najvažnija preimućstva treseta su dobra s t ruktura i spo­

sobnost zadržavanja vlage. Rastresit je, ima dobre vazdušne osobine i nikad se ne ovlaži previše. Pri tome treba imati u vidu da znatnu količinu vode iz treseta biljka ne može da usisa. Pošto se isušeni treset sporo ponovo vlazi, mora nepre­kidno da se održava u dovoljno vlažnom stanju. Zbog toga je neophodno da se pri l ikom gajenja biljaka na supstratu sa tresetom kao osnovnom komponentom stalno kontroliše vod­ni režim. U protivnom može doći do ozbiljnih poremećaja u razvoju biljaka.

Treset sadrži malo hranljivih elemenata i u t o m pogle­du ne postoje znatne razlike između treseta iz raznih nalazi­šta. Zbog toga je neophodno da se tresetni supstrat obogati unošenjem mineralnih đubriva.

Jedna dobra tresetna smeša može se napraviti, na pri­mer, od 6—8 zapreminskih delova treseta, 1—2 dela zgorelog stajnjaka i 1—2 dela rečnog peska (sa česticama do 3 m m ) . Pre mešanja tresetu se dodaje 2—3 kg mlevenog krečnjaka na 1 m 3, a posle mešanja sa stajnjakom i peskom 100 g N,

250 g P 2 0 5 i 200 g K 2 O po 1 m 3 . Stajnjak se dodaje uglavnom kao izvor mikroelemenata, mada se treset može obogatiti mi-kroelementima i na drugi način.

Tresetni supstrat i se obično spravljaju na industrijski način (u blizini tresetnih nalazišta) i kao gotov proizvod pro­daju odgajivačima.

U raznim zemljama koriste se tresetno-zemljišne smeše. U Engleskoj se koristi poznata smeša »John Innes«, sledećeg sastava:

U Nemačkoj se u novije vreme propagira specijalni tre­setni supstrat tzv. TKS. Reč je o nerazloženom tresetu sa do­datkom mlevenog krečnjaka, oligoelemenata i mineralnih đu­briva u dve različite doze: TKS-1 sadrži 0,15% N, 0,15% P2O5 i 0,20% K 2 O , a TKS-2 dvostruko više. Novije formulacije ovog supstrata obogaćene su manganom, bakrom i gvožđem, a odnos NPK je nešto izmenjen — 1 : 0 : 1,4.

Poznati holandski zemljišni supstrat koji se koristi za presovane kocke spravlja se od treseta, mulja dobijenog čiš­ćenjem jarkova, kanala i bara, od peska i mineralnih đubri­va (ponekad i stajskog đubriva).

ZAŠTIĆENI PROSTOR POD PLASTIČNOM FOLIJOM

Korištenje različitih plastičnih folija za zaštićeni pros­tor poslednjih godina postaje sve značajnije i kod nas. Za zaštićeni pros tor najčešće se koristi polietilenska folija, poli-vinilhlorid, poliester i različiti vidovi pojačanih plastičnih fo­lija.

Polietilenska folija je prozračna, glatke površine, otpor­na na delovanje kiselina i alkali ja, propušta oko 80—90 % vidljivog dela spektra i 70—75% ultraljubičastog dela spek­tra, što je značajno za rast biljke. Pošto ova folija propušta 80—85% infracrvenih zraka, u noćnim časovima dolazi do znatnog smanjenja tempera ture pod plastikom. Pod dejstvom sunca, pri dužem korišćenju, kod polietilenske folije' nastu­pa fotooksidacija, koja smanjuje elastičnost folije, ova stari, pr i čemu njena prozračnost opada čak za 60—70%. Polieti­lenska folija se odlikuje hidrofilnošću, što dovodi do konden­zacije kapi vode na unutrašnjo j s trani zaštićenog prostora. Ove kapi ne otiču po površini folije, već padaju na biljke, što može izazvati povrede i ožegotine, a osim toga te kapi smanjuju providnost: folije.

Polivinilhloridna folija po spoljnom izgledu podseća na celofan i odlikuje se d o b r o m propusti jivošću za svetlost. Ta­ko ona propušta 90% vidljivog dela spektra i 80% ljubiča­stog dela spektra. Ne propušta infracrveni deo spektra, što je povoljno svojstvo j e r sprečava izrazito hlađenje zaštićenog prostora u toku noći. Vek trajanja ove folije je 2—3 godine, ah je ona nešto skuplja.

Poslednjih godina se za zaštićeni prostor koristi oboje­na PVC folija koja, u zavisnosti od boje, selektivno propušta sunčeve zrake najkorisnije za rast i razvoj biljke.

Poliamidna folija je od manjeg značaja pre svega zbog osetljivosti na ultral jubičaste zrake. Ona već za 1—2 mese-ca postaje neelastična, kida se. Veoma dobro propušta vid­ljivi i ultral jubičasti deo spektra, a veoma slabo toplotne zrake.

Za zaštićeni pros tor koristi se tzv. EVA folija (etilvini 1-acetat), koja kompenzira nedostatke PE i PVC folije. Odliku­je se, pre svega, većom otpornošću na atmosferske faktore, daje bolju toplotnu izolaciju i ima stabilnija fizička svojstva.

Osim folija, za zaštićeni pros tor se koristi čvrsta plasti­čna materi ja u vidu segmenata, ploča, od polivinilhlorida, po-liestera i si. Ove ploče mogu biti veće trajnosti, debljine 1—2 cm, s ravnom ili valovitom površinom, različite veličine. Nji­hovo korišćenje je ograničeno zato što je teže radit i sa nji­ma i što su skuplje.

Niski plastični tuneli

U regionima s visokom temperaturom za zaštićeni pros­tor se koriste perforirane folije s otvorima od 20 do 40 m m , koji čine 2—10% celokupne površine folije. Ovi otvori omo­gućuju dobro regulisanje temperature i vlage, što smanjuje potrebu za skidanjem folije.

Za zaštićeni pros tor najčešće se koriste folije debljine od 0,10—0,20 mm i širine od 0,6—18 m. Ova širina se pos­tiže direktno u proizvodnji ili se postojeće folije lepe (pegla­ju) pomoću povećane temperature . Ovo peglanje se može oba­viti običnom peglom tako što se ivice folija postavljaju jed­na na drugu, pa se preko harti je, postavljene preko folija, prevlaci zagrejanom peglom. Za pokrivanje zaštićenog pros­tora može se koristiti dvostruka folija, što osigurava bolje toplotne uslove, ali pogoršava osvetljavanje.

Zaštićeni pros tor pod plast ikom može biti namenjen samo zaštiti od mraza, a može biti savremeniji (tuneli, plaste­nici) i tada se povrće može gajiti tokom cele godine.

Niski plastični tuneli mogu biti dvostrani, sa krovom na dve vode i konstrukci jom od dasaka ili nekog sličnog ma t eri jala.

Niski tuneli imaju lučne nosače od žice (3—4 mm deb­ljine), PVC cevi ili pruća. Lukovi nosača (čija je dužina oko 140 cm i veća) postavljaju se na rastojanju od 1 m, ukopa ju u zemlju 10—15 cm i pokri ju folijom debljine 0,10 mm. Folija se sa severne s t rane ukopa u zemlju a sa južne pričvr­sti za zemlju ciglom, cevima za navodnjavanje i si. Ta s t rana služi za provetravanje tunela i zato folija nije t ra jno fiksira­na. Visina tunela se kreće od 40 do 60 cm, širina od 50 do 150 cm i dužina od 12 do 18 m. Sa čeonih s t rana folija se vezuje tako da omogućuje dobru zaštitu bil jaka a istovreme­no i lako provetravanje.

Poluvisoki tuneli su visine 70—90 cm, širine 2—3 m i dužine oko 15 m. Lukovi kostura sačinjeni od deblje žice ili PVC cevi dužine 3,60—4,20 m, a prekriva se folijom debljine do 0,20 m m . Kostur se ukopava u zemlju 20—25 cm. Folija se ukopava sa severne strane tunela, a sa južne se pričvršćuje za površinu zemljišta (cigla, cevi).

Visoki tuneli su visine 1,8—3,6 m, širine 4,5—7,5 m i dužine 25—100 m. Noseća konstrukcija sačinjena je od alumi-

nijtimskih cevi (debljine 40 mm) ili PVC cevi odgovarajuće debljine. Nosači se ukopavaju u zemlju 40—70 cm s razma­kom lukova od 1 do 1,5 m. Za postizanje čvrstine nosači se međusobno povezuju.

Konstrukcija visokih plastičnih tunela

Za pokrivanje ovih tunela koristi se plastična folija de­bljine 0,15—0,20 mm. S obzirom na širinu ovih tunela, često se plastična folija mora lepiti, ali tako da šavovi dolaze p o ' širini, a ne po dužini tunela. Sa obe čeone s trane tunela nalaze se vrata koja omogućuju lakši rad i provetravanje. Po dužini, na svakih 10—20 m nalaze se otvori u vidu roletni koje služe za provetravanje. Najbolje je da su otvori raspoređeni naiz-menično, j e r je tada bolje provetravanje. Osim toga, prove­travanje se može obavljati otvaranjem prizemnih bočnih sek­tora po celoj dužini tunela. Za intenzivno provetravanje mo­gu se mont i ra t i ventilatori.

U visokim tunelima zalivanje i zaštita mogu se obavlja­ti automatski , s istemom cevi koje se prost iru po osnovi tu­nela ili su vezane za uzdužni nosač tunela.

U zavisnosti od konstrukcije, tuneli se razlikuju po ve­ličini i obliku, ali kao zajedničku karakter is t iku imaju polu­kružni oblik, koji omogućuje najbolje korišćenje sunčeve svetlosti.

Lukovi — nosači od plastike

Plastenici su visoki zaštićeni prostor po konstrukcij i sli­čni staklenicima i mogu biti pojedinačni i blok-plastenici. Po­što je folija lakša od stakla, svi noseći elementi su lakše kon­strukcije, a temelji ne mora ju biti tako duboki kao kod sta­klenika. U široj proizvodnji najčešće se koriste blok-plaste­nici.

Osnovni elementi blok-plastenika su isti kao i kod stak­lenika: temelj betonski ili od opeke i noseća konstrukcija od drveta, plastičnih cevi, gvožđa, aluminij uma i si. prekrivena plast ičnom folijom. Krov može biti dvovodni sa jednakim ili različitim nagibom stranica krova, kao i polukružnog oblika, što je zbog osvetljenosti plastenika najbolje. Za pokrivanje sc koristi folija debljine 0,20—0,25 m m , il i ' pojačani plastični elementi. Plastična folija se zamenjuje posle 1—2 godine, što zavisi od kvaliteta folije.

Za održavanje neophodne temperature i vlažnosti na krovu i bočnim stranicama plastenika nalaze se ventilacioni otvori. Površina ovih otvora u naš im uslovima treba da izno­si 30% ukupne površine plastenika. Instalacija plastenika, sis­tem za grejanje, zalivanje i ostali, iste su kao u stakleniku.

Mikroklirna u plasteniku

Mikroklimatski uslovi u prostoru zaštićenom plast ikom zavise od vrste i svojstava folije, njene propustljivosti za in-solaciju, i to p r e svega za svetlosne i toplotne zrake.

Temperatura u plasteniku bez grejanja je pod direkt­nim uticajem spoljne sredine i podložna je većim kolebanji­ma. Zagrevanjem plastenika izbegavaju se ova neželjena ko­lebanja temperature .

U prostoru pod plast ičnom folijom, bez obzira na veli­činu, toplotni uslovi su povoljniji za rast biljaka nego na ot­vorenom polju. Tokom dana, pod direktnim dejstvom sunca, dolazi do zagrevanja vazduha i nakupljanja toplote u zemlji­štu čijom se radijacijom u toku noći održava toplota u plas­teniku. Stoga je povoljnija polietilenska folija, j e r ne propu­šta infracrvene zrake, te se plastenik tokom noći slabije hladi,

U toku dana temperatura u plasteniku se povećava i do­stiže m a k s i m u m oko 12 časova, a zatim opada tako da je u

ranim jutarn j im časovima bliska temperatur i spoljne sredi­ne. Sunčanih dana temperatura se naglo povećava i maksimal­na t e m p e r a t u r a može biti za 15—20° veća od temperature spoljne sredine. Oblačnih dana t e m p e r a t u r a je nešto niža ta­ko da je maksimalna temperatura za 3—7° C viša od tempe­ra ture spoljne sredine.

Velika dnevno-noćna kolebanja tempera ture u plaste­niku bez grejanja mogu se izbeći redovnim provetravanjem u toku dana i održavanjem vlažnosti zemljišta u plasteniku. Vlažno zemljište akumulira više toplote koju u toku hladnih noći zrači.

Pri regulisanju temperature u plasteniku bez grejanja t reba znati da je temperatura uvek najniža na površini zem­ljišta, a da se ka vrhu konstrukcije povećava na svakih 50 cm za 0,1—0,3 °C u jutarn j im časovima, odnosno 3—4 UC u po­dne. Po dužini plastenika t e m p e r a t u r a je različita: najveća je u sredini, a na čeonim i bočnim s t ranama plastenika je za 2—3 °C niža, što se odražava i na rast biljaka.

Veliki plastenik s armiranom folijom

Za ranu proizvodnju neophodno je da se u plastenicima poveća temperatura. To se može postići korišćenjcm dve fo­lije s razmakom 2—4 cm između njih. Tada je temperatura u plasteniku za 4—5 °C veća nego u plasteniku s jednostrukom folijom, i za 5—10 °C veća nego na otvorenom polju. Korišće-nje ovako postavljenih folija pogodno je u rano proleće, jer dvostruka folija i vazdušni sloj između njih sprečavaju jako zračenje toplote iz plastenika. Međutim, u ovakvim plasteni­cima je manje svetlosti, što je nepovoljno za biljke osetljive na nedostatak svetlosti (paradajz).

Toplotni uslovi u plasteniku mogu se poboljšati postav­ljanjem dopunskih tunela iznad redova biljaka. To su niski tuneli, visine oko 50 cm, s nosećom konstrukcijom od žice ili pruća. Za njih se može upotrebit i i s tara plastika, jer se dopunski tuneli koriste kratkotra jno radi zaštite od mraza. S obzirom na dvostruku izolaciju (vazdušni sloj i plastika), t e m p e r a t u r a iznad biljaka je za 3—5°C viša nego iznad do­punskog tunela.

Zaštita od izrazito niskih temperatura u plastenicima mo­že se vršiti orošavanjem biljaka vodom u vidu magle (oko 5 m m ) . Tada se vazduh zasiti vodom i smanjuje radijaciju to­plote iz zemljišta, tc je minimalna temperatura za 1—4°C vi­ša nego u slobodnom prostoru. Sličan efekat postiže se zali-vanjem plastenika sa spoljne strane ili između dva sloja plas­tike. Za tu svrhu se na svakih 10—15 m montira ju rasprski-vači na 0,5—1 m iznad plastenika. Kada spoljna temperatura padne na 2°C i ima i dalje tendenciju pada, počinje se sa zali-vanjem, te se smanjuje radijacija. Prednost ovakve instala­cije je u tome što se može koristit i i za hlađenje plastenika kada je temperatura iznad 25 °C.

Zbog povišene temperature vazduha ispod plastičnog po­krova, povećava se i t emperatura zemljišta. Tako je zemljište pod plastičnom folijom za 2CC toplije u sloju do 10 cm, odno­sno za 7°C u sloju do 20 cm nego spoljno zemljište. Sunča­nih dana temperatura zemljišta je viša nego oblačnih dana. Paralelno s razlikama u temperatur i vazduha u plasteniku iz­ražena je razlika u temperatur i zemljišta. Na ivicama plaste­nika t e m p e r a t u r a zemljišta je uvek za 3—4 °C niža od tempe­r a t u r e u središnjem delu.

Zagrevanje plastenika, bez obzira na konstrukciju, mo­že biti pr i rodno, pod dejstvom sunca, zatim zagrevanje organ­skim materi jalom, toplom vodom, parom, toplim gasovima (lermogen).

Biotermički način zagrevanja podrazumeva unošenje sveže organske materi je (stajnjak, pozder, listinac, i si.) u plastenik u sloju od 20 do 30 cm. Stajnjak se slaže na površi­nu plastenika, a iznad njega se unosi sloj zemljišnog supstrata (10—20 cm). Biotermički način zagrevanja može se koristiti u manj im tunelima i plastenicima, i to p r e svega za proizvod­nju rasada, a omogućuje za 20—25 dana raniju proizvodnju.

Pri korišćenju zagrevanih plastenika treba znati da je temperatura vazduha u plasteniku uvek za 1—3 °C niža nego

u stakleniku. Zato je i rashod energije za 12—15 % veći nego pr i zagrevanju staklenika.

U plasteniku se, bez obzira na način, mogu zagrevati zemljište i vazduh. Zagrevanje zemljišta toplom vodom ili pa­r o m jedan je od najčešćih načina zagrevanja u manj im tu­nelima ili plastenicima. To je pogodan način zagrevanja kada se koriste pr irodni izvori vode temperature 40—60 °C, ili to­ple otpadne vode industri je, ili topla voda koja je prethodno korišćena za zagrevanje staklenika. Zagrejano zemljište zrači toplotu i zagreva vazduh. Za tu svrhu cevi se ukopaju u zem­lju na 40 cm dubine, i to tako da se u svakom tunelu obez­bedi kružni tok kretanja tople vode ili pare. Raslojanje iz­među cevi je 40—80 cm, a dužina cevi 25 — 100 m, što za­visi od dužine tunela. Sistem cevi koje prolaze kroz plastenike vezuje se za izvor grejanja, odnosno kotao.

Sema izgradnje dopunskih tunela u plasteniku

Zagrevanje vaiduha toplom vodom ili parom u manjim tunelima vrši se s istemom cevi (mogu se koristit i i cevi od navodnjavanja) povezanih sa izvorom grejanja. Cevi se pos­tavljaju na površinu zemljišta tako da se omogući kružno kretanje vode, što omogućuje bolje korišćenje tople vode.

U blok-plasteniku sistem zagrevanja je identičan siste­mu zagrevanja staklenika, s t im što se broj cevi i njihov

Agrostroj Ljubljana je dugogodišnji i renomirani pro­izvođač plastenika u našoj zemlji.

Plastenici Agrostroj a sa lakom aluminijskom konstruk­cijom, efikasnim provetravanjem, s istemom za navodnjavanje i grejanje, i svom potrebnom a u t o m a t i k o m omogućuju pri­menu najsavremenijih tehnoloških metoda u gajenju rasada, zatim povrća i cveća.

Uslovi proizvodnje u plasteniku su slični kao u stakle­niku ali plastenici imaju prednost zbog znatno lakše i jefti­nije konstrukcije, kraćeg vremena montaže, aluminijske konstrukcije koju je lakše održavati i uz to daje minimalnu senku.

Konstrukci ja plastenika omogućava raznovrsnu veličinu objekta. Osnovna širina lađe je 8 m, osnovna dužina od 2,5 m, što se sve može po želji multiplicirati . Maksimalna visina objekta je 3 m.

Provetravanje se obavlja pr i rodnim strujanjem vazdu-ha, otvaranjem na krovu i bočnim s t ranama (otvori čine 30% ukupne površine). Navodnjavanje i zagrevanje je po želji proizvođača i zavisi od vrste povrća koje se gaji.

Pored korišćenja providne plastične folije, danas su Agrostrojevi plastenici pokriveni i specijalnom čvrstom ali lakom folijom, prilagodljivoj konstrukcij i, sa veoma dobr im toplotnim i svetlosnim osobinama i dugotrajnošću.

Slike na koricama predstavljaju modele i detalje plas­tenika koje proizvodi Agrostroj.

prečnik mora proračunati na osnovu gubitaka toplote za sva­ki region, odnosno za određene uslove spoljne sredine.

Zagrevanje termogenom (topao vazduh) najčešće se pri­menjuje u tunelu, mada može da se korist i i u plastenicima. Pri ovom načinu zagrevanja koristi se topao vazduh tempe­rature 60—70 °C, koji se pomoću ventilatora direktno ili pre­ko perforirane plastificirane cevi ubacuje u tunel. Za zagre­vanje vazduha može se koristiti nafta, gas, električna ener­gija i si. Cevi za kretanje toplog gasa mogu se postaviti pod greben tunela ili najbolje u visini biljaka. Cev je perforirana počevši od oko 1 m od izlaska cevi iz lennogena. Otvori na eevima su sa strane, što omogućuje ravnomerno zagrevanje i smanjuje kolebanje temperature na različitim nivoima vaz­duha.

Korišćenje termogena omogućuje odvojenu proizvodnju u pojedinim sektorima plastenika. Naime, pri izrazito niskim spoljašnjim temperaturama, tunel, pa i plastenik, radi racio­nalnijeg grejanja, mogu se pr ivremeno podeliti u sektore po-

moću plastične folije. Na taj način je u delu (10—20 m) naj­bližem izvoru grejanja najviša temperatura pa je moguće da se t o k o m najhladnijih dana u njemu proizvode biljne vrste (rasad, paradajz i si.) za čiji uzgoj t reba više toplote. Grejanje termogenom često predstavlja mogućnost dopunskog zagreva­nja plastenika. Naime, u uslovima izrazito niskih temperatu­ra, a pri gajenju toploljubivih vrsta, korisno je da se pored postojećeg grejanja kratkotra jno koristi i termogen kao do­punski izvor toplote.

Potrebna količina toplote izračunava se za svaku kon­kre tnu sredinu, a ori jentaciono mogu poslužiti podaei u na­rednoj tabeli (Somos. 1969):

Svetlosni uslovi u plastenicima zavise od svojstava fo­lije odnosno njene sposobnosti da propušta sunčeve zrake od­ređenih talasnih dužina. Količina svetlosti koju propu­šta plast ika najveća je oko podneva, manja je u j u t r u i posle podne, a za 1—3 i po p u t a veća sunčanih nego oblačnih dana.

Korišćenje dvoslojne plastike smanjuje osvetljenje zbog kondenzacije vodene pare između dve folije. To smanjenje može da iznosi 7 — 1 1 % u odnosu na jednostruko pokrivanje.

U celini svetlosni režim pod plastikom je povoljan za n o r m a l a n ras t bil jaka pod uslovom da se plast ika održava čistom.

Vlažnost vazduha. Visoka temperatura i ograničena cir­kulacija vazduha uslovljavaju visoku relativnu vlažnost, koja

varira od 55 do 95%, odnosno prosečno je za 2 1 % viša nego na otvorenom prostoru. To zahteva pr imenu određenih mera nege, a posebno intenzivno provetravanje plastenika.

Sunčanih dana, pri visokoj temperatur i , relativna vlaž­nost može bit i čak za 50% manja nego oblačnih i kišnih da­na. Noću, kada t e m p e r a t u r a opada, vazduh se zasićuje vode­n o m parom, te je relativna vlažnost visoka. Ona raste od 18 časova i dostiže m a k s i m u m oko 6 časova u jutru. U central­nom delu plastenika vlažnost je veća nego na krajevima, a na visini od 100 cm za 30% veća nego u prizemnom delu. Pri provetravanju vlažnost vazduha se smanjuje do 20%, a pri za­li van ju se povećava.

Vazdušni režim u plasteniku zavisi od konstrukci je i mogućnosti provetravanja. Provetravanje u plasteniku može biti aktivno (ventilatori) i pasivno (vrata i postojeći otvori ili kod manjih plastenika podizanjem stranica). Kod plastenika otvori za provetravanje t reba da čine 30% površine plasteni­ka. Za proizvodnju tokom proleća, posebno za vreme sunča­nih dana, neophodno je jak im provetravanjem sniziti tempe­raturu, a tokom leta plastenik se maks imalno otvara, ili se plastika skida (tunel).

:

MESTO ZA ZAŠTIĆENI PROSTOR

Radi ekonomičnog koriščenja zaštićenog prostora i pune funkcionalnosti neophodno je, pri l ikom podizanja objekata, dobro izabrati mesto, isplanirati i pravilno postaviti objekte.

Teren za zaštićen pros tor treba da je ravan, bez izrazi­tih depresija ili uzvišica. Za oticanje površinske vode povo­ljan je blag nagib terena od 5 do 8%, i to ka jugu ili jugo­istoku. Najpovoljnija su laka, s t rukturna zemljišta, ocedna, koja obezbeđuju dobru drenažu neophodnu za sve oblike zaš­tićenog prostora. Nivo podzemne vode treba da je najmanje na dubini od 1,5 m. Pri visokom nivou podzemne vode do­lazi do hlađenja leja i oštećenja korenovog sistema.

Prostor za gajenje treba zaštititi od vetrova. U zavisno­sti od pravca i brzine vetra t e m p e r a t u r a se u zaštićenom pro­storu može smanjiti i za 10°C. Stoga se zaštićeni pros tor gra­di u zaklonu ili se oko njega podiže zaklon, ograda. Na taj način se stvara mikrokl ima koja povoljno deluje na razvoj biljaka, a doprinosi znatnoj uštedi u zagrevanju.

Zakloni od vetra mogu biti šume, voćnjaci, brežuljci, gra­đevinski objekti, zidani bedemi, drvoredi, živa ograda ili og­rada od dasaka, pruća, kukuruzovine i si. (pogodna za zaštitu leja). Pri podizanju zaklona t reba imati na umu da 1 m zak­lona štiti deset puta duži pros tor ispred sebe. Sa s t rane oda­kle duvaju najčešći, hladni vetrovi zaklon mora biti viši. Pri korišćenju zaklona, odnosno podizanju objekata t reba birat i mesto koje je u toku dana što manje zasenjeno.

ORGANIZACIJA ZAŠTIĆENOG PROSTORA

Organizacija zaštićenog prostora t reba da je takva da obezbeđuje korišćenje mehanizacije, optimalno korišćenje ce-lokupnog prostora i da osigurava mikrokl imu u zaštićenom prostoru.

Rasadnik. U rasadniku s lejama i niskim tunelima osnov­na delatnost je proizvodnja rasada. Više leja, najčešće 12—16, grupiše se u blokove, a više blokova čine rasadnik. U bloku se leje postavljaju paralelno po dužoj strani, sa stazama izme­đu leja širine 50—80 cm, sa kojih se obavljaju svi radovi u leji. Između blokova leja su širi putevi (4—6 m), čija širina zavisi od mehanizacije. Ovi putevi u manj im rasadnicima se koriste za smeštaj stajnjaka ili drugog supstrata. S obzirom na vreme koriščenja, ove puteve treba češće ravnati, poprav­ljati. Najpovoljniji su putevi sa tv rdom podlogom.

Položaj leja može biti odlučujući za ostvarivanje toplot­nih uslova u njima u toku proleća i zime. U naš im uslovima jednostrane leje se postavljaju po dužini u pravcu istok-zapad. što znači da je viša s t rana leje severna, a to daje nagib ka jugu i omogućuje r a v n o m e m o osvetljavanje i zagrevanje leja. Od ovog najpovoljnijeg južnog položaja moguće je neznatno odstupanje ka istoku ili zapadu. Dvostrane leje postavljaju se po dužini u pravcu sever-jug, što omogućuje r a v n o m e m o os­vetljavanje tokom dana i slabije hlađenje, j e r je ka severu okrenuta manja, čeona s trane ove leje.

Pomoćni objekti (zgrade, nadstrešnice) uvek se postav­ljaju tako da ne zasenjuju leje, ali da štite leje od hladnih vetrova.

Pri korišćenju leja s tehničkim sistemom grejanja duži­na leja može da iznosi i 20 m, a između blokova leja izgra­đuju se uži putevi, širine 2,5—5 m.

Kombinovani tip rasadnika čine leje, tuneli, staklenici i plastenici. Ovakav oblik zaštićenog prostora je najčešći, a posebno je čest kada se zagrevanje vrši toplom vodom ili se leje zagrevaju toplom vodom iz staklenika. Zastupljenost stak­lenika, plastenika i tunela, kao i leja, zavisi od smera proiz­vodnje. Pri većoj površini staklenika, a to znači pr i većoj pro­izvodnji povrća, leja i drugi oblici zaštićenog prostora čine 10—40% celokupne površine. Pri nedovoljnoj količini toplot-

ne energije, ili ako je osnova proizvodnje rasad, izgrađuju se male površine pod staklenicima i one najčešće služe za proiz­vodnju ranog rasada, dok najveći deo zaštićenog pros tora sa­činjavaju plastenici i leje.

Jednostrani staklenici se postavljaju po dužini u prav­cu islok-zapad, a dvostrani staklenici, plastenici i tuneli u pravcu sever-jug. U izrazito vetrovitim rej onima staklenici se postavljaju tako da je duža s t rana okrenuta vetru. Tada pr­va lađa staklenika umanjuje dejstvo vetra i smanuje gubitak toplote u ćelom objektu.

Veličina i oblik stakleničkog kompleksa u znatnoj meri utiču na uspcšnost proizvodnje. Maksimalna površina pod staklenikom u okviru jedne organizacije je 100 ha (kod nas najčešće površina od 6 do 12 ha), a opt imalna 36 ha, uz kvad­ratni oblik stakleničkog bloka. Ovakva površina omogućava korišćenje mehanizacije, jednostavniji t ransport i koriš-ćenje jedinstvene tehnologije. Velike površine pod staklom povoljno utiču na smanjenje troškova po jedinici površine, kao i t roškova gajenja. Veličina pojedinih blokova zavisi od mo­gućnosti pune, brze i pravovremene zaštite useva, od dobre organizacije rada, karaktera proizvodnje, kao i od klimatskih uslova. Zbog toga su najpogodniji blokovi od 1 do 1,5 ha, a maksimalno od 3 ha, odnosno takvi tipovi staklenika gde se unutrašnje pregrade (zidovi) mogu pomerat i i postavljati pre­ma svrsi proizvodnje.

Osnovu organizacije proizvodnje rasada u staklenicima čini pravilan razmeštaj ovih objekata. Pri tome se teži da objekat bude što bliže izvoru toplote, da ima što manje ras­hoda na instalacijama za zagrevanje. U neposrednoj blizini kotlarnice (ili drugog izvora toplote) podižu se staklenici, a plastenici i leje se postavljaju sa južne s t rane stakle­nika. Staklenici i leje t reba da su tako postavljeni u odnosu na kotlarnicu da vetrovi koji najčešće duvaju ne nanose na njih pepeo, dim. Kotlarnica se najčešće po­stavlja na severnom delu prostora, a ostali, pomoćni objekti zgrade grade se tako da štite pros tor od vetra. Kotlarnica se može graditi i između dva bloka staklenika, ali se tako stak­lenici više prljaju.

U organizaciji s većim brojem staklenika blokovi se gru-pišu tako da se između njih ostavljaju staze široke 4—5 m.

One služe za t ransport i odvod atmosferskih taloga. Za od­vod atmosferskog taloga oko bloka se kopaju odvodni kanali. Ove staze, kao i širi put (6—8 m) koji se gradi između reda blokova, t reba da se asfaltiraju, što omogućuje lak t ransport t o k o m cele godine i održavanje čistoće.

U okviru zaštićenog prostora podižu se zgrade za pako-vanje i čuvanje povrća, laboratori ja, zgrada za radnike, admi­nistrativna zgrada u odgovarajućoj srazmeri s veličinom ob­jekta.

MOGUĆNOSTI KORIŠĆENJA ZAŠTIĆENOG PROSTORA

Za ekonomično korišćenje zaštićenog prostora od zna­čaja je smena kultura (intenzivno korišćenje zemljišta) tokom cele godine. Izbor vrsta povrća i vreme proizvodnje uslovlje-ni su vr s tom zaštićenog prostora (leja, plastenik, staklenik), k l imatskim uslovima regiona i mogućnošću plasmana.

Klimatski uslovi regiona uslovljavaju izbor vrste i vre­me proizvodnje. Tako, na pr imer, na severnijim geografskim šir inama u toku zime se gaji l isnato povrće kome je potrebno manje toplote i svetlosti, dok se u prolećno-letnjem periodu gaje vrste kojima je potrebno više toplote i svetlosti (para­dajz, krastavac). Različit: intenzitet 'svetlosti tokom godine od­ređuje izbor vrste, vreme setve, odnosno proizvodnje. Tempe­raturni uslovi određuju najpogodniji period gajenja, pa pre­ma tome i ukupne troškove proizvodnje. Postojanje jevtinih izvora grejanja (termalne vode, tople otpadne vode) omoguću­je u naš im uslovima ranije rokove setve. Osim ovih faktora na intenzitet korišćenja zaštićenog prostora utiču kvalitet zem­ljišne smeše, mogućnost mehanizacije, sistem za zalivanje i kvalitet vode, a posebno mogućnost plasmana proizvoda.

Prema tome, u zavisnosti od konkretnih uslova treba uvek sačiniti plan proizvodnje u zaštićenom prostoru. Navo­dimo neke od mogućnosti korišćenja pojedinih oblika zašti­ćenog prostora.

Prenosni tuneli predstavljaju jedan od oblika prostora zaštićenog plast ikom. Njihova prednost je što se lako preno­se sa jednog na drugo mesto i na taj način štite biljke od izmrzavanja i omogućuju kont inuiranu proizvodnju.

Tab. 2. Mogućnosti proizvodnje u prenosnim tunelima

V r s t a Period koriščenja B e r b a prva poslednja

Rotkvica 15. II — 30. I I I 10. IV 20. IV Paradajz 1. I V — 30. IV 30. V 15. VII Lubenica 1. V — 25. V 10. VI 20. VI

II Salata 20. 1 1 — 30. III 5. IV 15. IV Paradajz 10. I V — 10. V 20. V 20. IX

Zaštićene leje, bez obzira na građu, mogu se koristit i tokom čitavog zimsko-prolećnog perioda, i to smenom proiz­vodnje rasada s proizvodnjom povrća. U našim uslovima veo­ma je česta proizvodnja rasada paprike, paradajza, a zatim proizvodnja krastavaca, tikava, lubenica. U jesenje-zimskom periodu leje se koriste za dorastanje karfiola, praziluka, za proizvodnju salate, rotkvice, mladog luka. Za gajenje ovih vrsta povrća nisu potrebne visoke temperature, pa se mogu koristit i i mlake leje.

Tab. 3. Mogućnost proizvodnje u zaštićenoj leji

V r s t a Period koriščenja Berba (sadnja) prva poslednja

I

Paradajz — rasad 5. II — 25. IV 18. IV 25. IV Krastavac 26. IV — 10. VII 25. V 10. VII Boramja 12. VII — 1. X 15. IX 1. X Do/.revanje

paradajza 3. X — 1. XII 15. X I. XII

II Krastavac 20. I — 5. VII 30. III 5. VII Praailuk 10. VII — 20. XI 15. XI 20. XI

V r s t a Period koriščenja Berba (sadnja) prva poslednja

III Panrika 5. III. - 15. V 1. V 15. V Lubenice 16. V — 1. VIII 10. VII 1. VIII

IV

Rasad paprike i paradajza 5. III - 15. V 1. V 15. V Rasad kupusnjaća 30. V — 10. VII 5. VI 10. VII

Kod plastenika (bez obzira na konstrukciju) s dopuns­kim zagrevanjem mogućnosti koriščenja su iste kao bez zag­revanja, s tim što se može povećati broj toploljubivih kul­tura, vreme proizvodnje počinje 20—25 dana ranije, a zavr­šava se 20—25 dana kasnije.

Tab. 4. Mogućnost koriščenja plastenika bez grejanja

V r s t a Period koriščenja B e r b a prva poslednja

I

Salata 30. X — 25. I I I 25. II 25. III Paradajz 1. IV — 20. VIII 25. V 20. VII Boramja 20. VII — 5. X 15. IX 5. X

II

Krastavac 10. IV — 15. VII 15. V 15. VII Boramja 20. VII — 5. X 10. IX 5. X Mladi luk 20. X — 20. I I I 10. III 20. III

III

Paradajz rasad 10. I I I — 5. V 1. V 5. V Dinja, lubenica ili krastavac 10. V — 20. VII 20. VI 20. VII

Kod visokih pojedinačnih tunela (dužine 100 m) sa gre-janjcm (ukoliko je grejanje termogenom) moguća je proizvod­nja u 2—3 sektora u kojima se obczbedujc potrebna toplota. Prvi sektor je prostor od 20 do 30 dužnih metara oko termo-gena, gde se postiže najviša temperatura (300 kal/m;) i gde proizvodnja može da počne već u januaru. Za postizanje ova­kve temperature na 10—15 m sa svake strane od izvora gre­janja postavlja se pregrada od plastične loli je (zid). Ovaj sek­tor koristi se za ranu proizvodnju rasada toploljubivih bilja­ka, a zatim za ranu proizvodnju i za kasnu jesenju — zimsku proizvodnju (paradajz, paprika, krastavac). Polovinom febru­ara, kada su spoljne temperature nešto više, plastična preg­rada se pomera za narednih 20 m, čime se dobija drugi sek­tor, gde je, zbog udaljenosti od termogena, temperatura neš­to niža (150 kal/m 2) i koji tokom februara služi za proizvod­nju kultura s manjim potrebama za toplotoin (rotkvica, salata), tokom marta za proizvodnju srednje ranog rasada, a zatim i) za proizvodnju povrća. Krajem marta pregrada se podiže, pa se tada za proizvodnju osposobljava ceo plastenik. Temperatu­ra na kraju plastenika je niža u odnosu na temperaturu prva dva dela plastenika i iznosi oko 100 kal/m 2. Zato se koristi za proizvodnju kasnog rasada i povrća za jesenju potrošnju. Ovakva, sektorska proizvodnja omogućuje racionalnije koriš­ćenje sistema za grejanje i uštedu u grejanju u periodu naj­hladnijih zimskih dana. Za ovakvo intenzivno korišćenje plas­tenika veoma je značajna primena svih agrotehničkih mera.

Intenzivnu korišćenje staklenika zahleva veoma dobru organizaciju proizvodnje uz opt imalnu agrotehniku za svaku vrstu. Osim toga, u nas tokom jula i avgusta t e m p e r a t u r a u stakleniku može dostići i 60°C, što bez posebnih kl imatskih instalacija onemogućuje proizvodnju. U stakleniku se mogu smenjivati različite vrste povrća, povrće i cveće ili rasad i povrće.

58

61

OSTALE VRSTE ZAŠTIĆENOG PROSTORA

Danas se u proizvodnji povrća koriste različiti oblici zaš­tićenog prostora. Oni se razlikuju po konstrukciji i načinu i vremenu korišćenja.

PROST ZAŠTIĆENI PROSTOR

Prost zaštićeni pros tor odlikuje se jednostavnom konst­rukcijom i uglavnom služi za zaštitu od mraza biljaka s ma­njim potrebama za loplotom.

Proste zaštićene leje. Radi zaštite od mraza na zemljištu zaklonjenom od vetra načini se leja u pravcu islok-zapad, širine 150 cm i dužine 15—20. Duž obe strane leje formira se

greben od zemlje visine sa severne s t rane 30 cm, a sa južne oko 20 cm. Preko leje, naslonjen na grebene, postavlja se neki pokrivni materijal (staklo, plastična folija, asura) koji štiti biljke od izmrzavanja. Akumulacijom sunčane energije u toku dana zagreva se vazduh i zemljište, te je hlađenje leje u toku noći slabije. Takvi povoljni temperaturni uslovi u od­nosu na spoljnu sredinu omogućuju raniju proizvodnju u proleće, odnosno produžuju vegetaciju u jesen za 10—30 da-

Zašlitni kapci

na. Ovakav pros tor pogodan je za gajenje rotkvica, salate, mrkve, t j . vrsta povrća koje za svoj rast ne zahtevaju visoku temperaturu.

Zaštićena gnezcia se prave pomoću šablona na unapred m a r k i r a n i m mestima. Šablon se neznatno utisne u zemlju, a zatim se oko njega nabaca zemlja i dobro sabije. Posle vađe­nja šablona u zemljištu ostaje gnezdo. Gnezdo se napuni sme-

som zemlje i komposta u koju se seje ili sadi neka kultura, najčešće lubenica, dinja, krastavac, tikva. Nad gnezdom se postavlja staklo ili plastična folija s blagim nagibom ka jugu. Pri izrazito niskim t e m p e r a t u r a m a gnezda se u toku noći prekrivaju rogozom.

Zaštitni kalpaci (zvona) imaju dugu tradiciju u proiz­vodnji povrća. Mogu se praviti od stakla, parafinisane harti je i najčešće od plastike, i to fabrički ili u samom gazdinstvu. U industri jskoj proizvodnji kalpak je u obliku zvona različitih veličina, što zavisi od kulture koju treba štititi.

Umesto kalpaka može se koristit i plastična folija kojom se prekrivaju biljke. U tu svrhu iznad biljke unakrsno se po­stave jedna ili dve savijene žice ili pruće, koji se ut isnu u zemlju. Preko ove konstrukci je postavi se plastična folija (ve­ličina zavisi od biljke) koja se sa spoljne strane zagrne zem­ljom i tako učvrsti. Pri višoj temperatur i plastika se otkopa­va, diže i vrši provetravanje.

Zaštićena gnezda i kalpaci koriste se za ranu proizvod­nju vrsta koje se seju ili sade na većim rastojanjima (lubeni­ca, dinja, krastavac, tikvica) i omogućuju raniju setvu odno­sno sadnju za 10—15 dana u odnosu na proizvodnju na ot­vorenom polju. /

Topla gnezda. Za ranu proizvodnju lubenica, krastava­ca, dinja i tikava koriste se topla gnezda, kućice na čije se dno slavlja svež stajnjak koji služi za zagrevanje.

Početkom m a r t a kopaju se kućice veličine 4 0 x 4 0 x 4 0 cm. Na dno kućice se stavlja svež stajnjak (konjski, goveđi,

Topla gnezda

ovčiji i si.) u sloju od 15 cm i malo se sabije. Iznad stajnja­ka stavlja se zemlja (koja je pre thodno pripremljena), a naj­bolje smeša zemlje i komposta ili zgorelog stajnjaka. Iznad kućice u zemlju se ulisne savijena žica ili pruće i prekriva se plast ičnom folijom veličine 8 0 x 8 0 cm. Folija se u osnovi zatrpa zemljom i tako zategne i učvrsti.

Umesto kopanja kućice može se koristit i šablon koji se postavi na površinu zemlje, oko njega se vlažna zemlja dobro sabije, a zatim se šablon vadi. U ovo gnezdo, dubine 10—15 cm,

Topli banak

vrši se setva ili sadnja, a gnezdo se prekriva staklom ili plast ikom.

Setva ili sadnja se obavljaju tek kad se zemljište zagrc-je, najčešće oko deset dana posle pravljenja kućice — gnezda.

Biljke se prekrivaju plast ikom sve dok ne prestane opasnost od mraza, ali se redovno m o r a vršiti provetravanje odizanjem plastične folije. Kada se gaje na ovaj način, lube­nice, dinje, krastavci i tikve dospevaju za 15 do 30 dana ra­nije (zavisno od toga da li se seju ili se sadi rasad) u odnosu na njivsku proizvodnju.

Topli baukovi. Na pooranom zemljištu plugom se izoru brazde dubine oko 30 cm na rastojanju 70—80 cm ili više, što zavisi od vrste koja će se gajiti. U brazde se stavlja svež, topao stajnjak (sloj oko 15 cm debljine), a zatim zemlja, u koju se obavlja setva ili sadnja.

Tople humke se prave na zemljištu pr ipremljenom za setvu. Na željenom rastojanju stavlja se topao, svež stajnjak u obliku humke, širine i visine oko 30 cm. Preko stajnjaka na vrhu humke stavlja se sloj zemlje (debljine 10—15 cm) i hum-ka se završi u obliku zdele (dubine desetak santimetara) i/ koju se obavlja setva ili sadnja.

Zagrevanje zemljišta. Za r a n u proizvodnju povrća zem­ljište se može zagrevati toplom vodom ili parom. Povećana temperatura zemljišta utiče na povećanje temperature pri­zemnog sloja vazduha (za 2—5°C), što sprečava ozlede bilja­ka od mraza. Ovaj način zagrevanja zemljišta je posebno eko­nomičan kada se koriste pr i rodni izvori tople vode, gasa, za­t im tople otpadne vode i p a r a iz industrije, odnosno tople vo­de pre thodno korišćene za zagrevanje staklenika ili plastenika.

Za zagrevanje zemljišta vodom koristi se voda čija je temperatura 45°—60°. Takva voda provodi se s istemom cevi ispod površine zemljišta na dubini 40—60 cm. Prečnik cevi, dubina postavljanja i međusobno rastojanje zavise od tempe­ra ture vode i povrća koje se gaji. Pri gajenju manje osetlji-vih vrsta (salate, spanaća) razmak između cevi je veći i izno­si 100—120 cm, za paradajz i papr iku 70—80 cm, a za kras­tavac, dinju, lubenice i tikvice 40—50 cm. Ispod cevi može se staviti sloj peska debljine 15—20 cm koji smanjuje gublje­nje toplote u donje slojeve zemljišta. Sistem cevi se međuso-

b n o povezuje, najbolje po sekcijama, jer to omogućuje regu-lisanje temperature prema potrebi.

Pri zagrevanju zemljišta vodenom p a r o m koriste se cevi dužine oko 15 m i postavljaju se u zemljište na dubinu 10— 20 cm, a na rastojanju oko 100 cm. Cevi su perforirane ili na spojevima nisu čvrsto vezane, što omogućuje ispuštanje pare. U zavisnosti od temperature vazduha, p a r a se p o d pr i t i skom do 0,5 atmosfera pušta 2—4 puta tokom dana i tako zagreva zemljište i vazduh u pr izemnom sloju. Kondenzovanjem pare održava se i potrebna vlažnost zemljišta.

Pri povećanom pritisku (3—5 atmosfera) najbolje je ko­ristiti smešu vazduha i pare temperature 60—70°C. Cevi se postavljaju na dubinu 50—60 cm, i to na sloj peska od 30 cm. Najbolji efekat grejanja je ako su cevi pr i izlasku iz kotla na dubini 30—40 cm, a pri kraju sistema na dubini 25—20 cm, j e r to omogućuje bolje kretanje pare i bolje zagrevanje. Efe­kat se povećava ako se iznad zemljišta postavi plastična fo­lija.

PROIZVODNJA RASADA

Veliki bruj povrtarskih kultura razmnožava se rasadom. Time se postižu vrlo korisni ciljevi koji se mogu ovako re­zimirati :

1. Ostvaruje se ranije prispevanje povrća za 6—8 nc-delja u poređenju sa bezrasadnom kulturom.

2. Period vegetacije biljaka u polju znatno se skraćuje i time omogućuje racionalnije iskorišćavan je zemljišta i ubi­ranje više plodova sa iste površine.

3. Mlade biljke u leji mogu se mnogo efikasnije zašti­titi od štetnih insekata i bolesti, kao i od drugih nepovoljnih ulicaja.

4. Utroši se manje semena, što je naročito značajno ka­da se koristi skupoceno seme (hibridno i dr.).

Proizvodnja rasada, međut im, iziskuje znatan utrošak rada i materijala, potrebna su ulaganja za izgradnju toplih leja i staklenika, i najzad, na samo rasađivanje utroši se do­sta rada. Pri svemu tome, metod gajenja povrtarskog bilja iz rasada, zbog svojih nesumnjivih prcimućstava, zadržava pu­ni značaj i u savremcnoj tehnici gajenja povrća.

Pravilno odnegovane mlade biljke, snažne i zdrave, pris-pele za rasađivanje u pravo vreme, jesu osnovni uslov za po­stizanje ranih i visokih prinosa. Uvek treba imati na u m u da loša rasadnica ne može izrasti u dobru visokorodnu biljku, i to je najčešći uzrok neuspeha u ranoj proizvodnji povrća.

Gajenje povrtarskog rasada iziskuje posebnu brigu i ve­liku umešnost, jer su mlade biljčice veoma osetljive na nepo­voljne ulica je sredine.

OBJEKTI I OPREMA ZA PROIZVODNJU RASADA

U proizvodnji rasada primenjuju se posebni tehnički postupci; osobenost ove specijalne tehnike sastoji se, između ostalog, u primeni različitih načina zaštite biljaka od nepo­voljnih uticaja spoljne sredine i iskorišćavan ju dopunskih iz­vora toplote. To je, u stvari, gajenje biljaka pod veštačkim uslovima, u tzv. zaštićenom prostoru. U praksi se najviše ko­riste tople leje i staklenici, a u novije vreme i prostor pokri­ven plastičnim masama (plastenici).

Tople leje

Topla leja je široko zastupljen oblik zaštićenog prosto­ra u našem povrlarstvu, koji je zbog svoje jednostavnosti pod­jednako dostupan i individualnim odgajivačima povrća i druš­tvenim gazdinstvima.

U nas se tople leje iskorišćavaju uglavnom za gajenje rasada, a u manjoj meri za r a n u zimsko-prolećnu proizvod­nju povrća.

Prema konstrukciji, načinu zagrevanja i nekim drugim osobenostima razlikuju se mnogobrojni tipovi toplih leja.

Prema konstrukciji razlikuju se jednostrane (obične) i dvostrane (holandski tip) tople leje.

U našoj praksi najviše su zastupljene obične leje; one mogu biti nadzemne (pariški tip), ili ukopane (ruski tip).

Nadzemne tople leje su jednostavnije, podižu se uz ma­nji ut rošak rada, može im se bez teškoća menjati mesto, u njima se lakše reguliše vlaga, što zajedno sa još nekim prei-mućstvima čini da se u njima, uz brižljiv postupak, može od-gajiti veoma ujednačen rasad visokog kvaliteta. Ovakve leje

naročito su pogodne za individualna gazdinstva, j e r nije pot­rebno raskopavanje dvorišta, kao i za terene s visokom pod­zemnom vodom.

Bitan nedostatak nadzemnih leja je u tome što je za njihovu izgradnju potrebno oko 30% više stajnjaka nego za ukopane, kao i više drvenog materi jala za ramove.

Ukopane leje su pogodnije za gajenje povrća. U njima je režim vlažnosti i toplote manje podložan promenama.

U manjoj meri koristi se holandski tip leja; one su dvo­struko šire od običnih, s krovoliko postavljenim prozorima. Veoma su pogodne za gajenje rasada, ali je njihova izgradnja skuplja.

Osnovne karakterist ike pojedinih tipova toplih leja vide se u tabeli 7.

Tab. 7. Tople leje i njihove karakteristike (cm)

Tip Broj pro- Širina leje (cm) Širina Sevenria leja zora na trapa strana

leji spoljna unutrašnja na dnu viša od južne

Elementi tople leje

Toplu leju sačinjavaju sledeći elementi: Prozor za toplu leju je posebno 'izrađen okvir od drve-

ta, zastakljen običnim prozorskim staklom debljine 2 m m . U nas se najviše koriste prozori veličine 150x100 cm sa 2 ili 3 »šprosne«. Najbolji su okviri od čamove građe. Radi poveća­nja tra jnost i dobro je da se pre zastakljivanja prozori poto­pe u 10%-tnom rastvoru zelene galice ili u 5%-tnom rastvo­ru plavog kamena za vreme od 24 časa. Ako se posle toga drvo više p u t a premaze vrelim firnajzom, okvir može trajat i preko 15 godina.

Mnogi odgajivači sada koriste prozore koji su umesto staklom pokriveni polietilenskom folijom. Usled manje spo­sobnosti plastike da zadržava toplotu, leje pokrivene ovakvim prozorima nešto su hladnije (za 2—3°). Osim toga, u lejama pokrivenim plast ikom i vlažnost je veća, j e r se na foliji kon-denzuju kapljice vode. Zbog svega toga ovakve leje mogu us-pešno da se koriste samo u proizvodnji kasnijeg rasada.

Ram ( jastuk, sanduk) uokviruje toplu leju i na njega se oslanjaju prozori. Za ramove su najbolje čamove daske

širine 20—30 cm i debljine 3—4 cm. Za ukopane leje ram se može izraditi i od oblih gredica prečnika 12—15 cm.

Zadnja daska, t j . ona koja se postavlja sa severne stra­ne, treba da je nešto viša od prednje (južne). Time se obez-beđuje oticanje kiše niz prozor i bolje osunčavanje unutraš­njosti leje. Ako se upotrebi r a m čije su daske jednake širine, severna s t rana mora da se podigne stavljanjem nekog pod­metača i tako načini nagib prema jugu. Naročito je važno da leje podignute u toku zime imaju r a m od debljih i dobro spojenih dasaka.

Ramove treba tako graditi da se mogu lako demonti­ra t i.

Dvostrana topla leja

Ašure. Topla leja mora da se zaštiti od prekomernog hlađenja tokom noći. Najbolje je da se to čini a surama od Fazane s lame. Asure od ševara su manje pogodne. Pokriva­nje leja plastičnim folijama ne može da zameni upotrebu asura, ali se od plastike mogu lako da naprave dušeci ispu­njeni s lamom, koji dobro čuvaju leju od hlađenja.

Trap. Za ruske i neke druge tipove toplih leja kopa se trap u koji se slaže zagrejani stajnjak. Za leje koje se po­dižu u toku zime kopa se dublji t rap (50—60 cm), a za pro-lećne leje dovoljan je iskop od 30 do 40 cm.

Zemlja za toplu leju

U tople leje se nasipa specijalno pripremljena zemljiš-no-đubrevita mešavina, koja svojim fizičkim svojstvima i bo­gatstvom i hranljivim sastojcima pruža optimalne uslove za razvoj biljaka. Sem toga, ovakva zemlja ne srne biti zaražena prou/.rokovačima opasnih biljnih bolesti.

U našoj povrlarskoj praksi za nas i panj e toplih leja obi­čno se upotrebljava smeša pregorelog stajnjaka i zemlje u odnosu 1:1 ili 2 :1. Ponekad se ovoj mešavini dodaje pesak. Još bolje smeše mogu da se naprave dodavanjem veće ili manje količine dobrog treseta.

Za spravljanje nove mešavine najčešće se uzima povr­šinski sloj zemlje do dubine 20 cm, sa parcele na kojoj bar desetak godina nije gajeno povrće. Biraju se parcele sa plod­nim i s t rukturnim zemljištima. Naročito je pogodna zemlja od livadskog busenja. S proleća se plugom isečeno busenje stavi u figuru, pa se naizmenično slažu slojevi busenja i sve-žeg stajnjaka. Preko leta gomila se više p u t a prekopa, a u nedostatku padavina nakvasi se vodom.

Za spravljanje zemljišnih mešavina veoma je važno da se upotrebi dobro pregoreo stajnjak. Najčešće se uzima staj­njak kojim su prethodne godine grejane leje. Dobro zgoreli sipkav stajnjak ne treba prosejavati.

Zemljišna mešavina može da se pr ipremi s jeseni, a zatim da se složi u figuru i zaštiti od prekomernog vlaženja. Najbolje je, međut im, da se smeša pripremi i dezinfikuje mesec dana pre upotrebe.

Debljina zemljišnog sloja zavisi od toga za šta se leja koristi. Za setvu je dovoljno da se zemlja naspe u sloju 12— 15 cm, a za postavljanje saksija s pikiranim rasadom — sa­mo 5—6 cm. Za gajenje povrća nasipa se znatno deblji sloj zemlje, 20—30 cm, zavisno od vrste povrća.

Zagrevanje toplih leja

Za zagrevanje leja koriste se biološki i tehnički izvori toplote. Od bioloških materi jala još uvek se najviše upotreb­ljavaju svež stajnjak, s lama i pleva, a ponekad i drugi or­ganski materi jali kao što su lišće, razni biljni ostaci sa gaz­dinstva ili iz industrije, pa čak i gradsko smeće. Taj tzv. bio-energetski materi jal, ili biotoplivo, prilikom razlaganja pod uticajem mikroorganizama oslobađa manju ili veću količinu toplote.

U novije vreme se za grejanje leja sve više koriste teh­nički izvori toplote: tople otpadne vode i gasovi iz industri je, topla voda iz pr i rodnih izvora i veštačkih bušotina, vrela voda i p a r a iz termoelektrana i kotlarnica, ili električna struja.

Za individualne odgajivače naročito su pogodne tople leje sa električnim grejanjem. U tehnički razvijenim zemlja­ma one se sve više koriste i mogu se nabaviti gotovi ramovi sa kompletnom opremom za električno grejanje; potrebno je samo da se ovakav r a m sa uređajima postavi na jednu posteljicu od šljake, naspe zemlja i uređaj priključi na elekv t r ičnu mrežu. i 7

Naši odgajivači povrća još uvek gotovo isključivo ko­riste sveže stajsko đubrivo i u manjoj meri s lamu i plevu.

Tople leje sa stajnjakom

Različiti materijali nemaju istu toplotnu vrednost. Za grejanje leja najpogodniji je konjski stajnjak koji se brzo^ zagreje i oslobađa dosta toplote. Goveđi stajnjak sadrži mnogo vode, sabijen je, sporo se zagreva i razvija umerenu temperaturu. Mešanjem sa konjskim stajnjakom, plcvom ili s i tnom slamom toplotne osobine goveđeg stajnja­ka mogu se znatno popravit i . Ovčiji. i svinjski staj­njak upotrebljavaju se samo u smeši sa goveđim i konjskim.

Toplotno dejstvo stajnjaka traje 40—50 dana, o čemu treba voditi računa pril ikom planiranja rokova setve i sad­nje biljaka.

Slama, koja se inače redovno koristi kao pr imesa staj-njaku, može se i samostalno upotrebi t i za grejanje leja. Po-

trebno je samo da b u d e usitnjena i da joj se pri l ikom pripre­me dodaju mineralna đubriva (4—5 kg amonijum-nitrata, 3— 4 kg superfosfata i oko 2 kg kalij umove soli na 1000 kg slame). Ovako obrađena i umereno nakvašena slama daje dovoljno to­plote za grejanje prolećnih leja u koj ima se pikira rani ili seje kasniji rasad. Pleva je znatno pogodnija od slame.

Prikupljanje i čuvanje. Za podizanje toplih leja neopho­dne su velike količine svežeg stajnjaka ili drugog bioenerget-skog materi jala. Zbog toga je neophodno da se još tokom leta počne prikupljanje stajnjaka. Radi sprečavanja aktivno­sti mikroflore, odnosno pregorevanja, stajnjak se razastre u tankom sloju da se prosuši . Posle se složi u kamaru visoku 2—3 m i t o m pri l ikom dobro sabije da se što više istisne vazduh. Sem toga, u »figuru« složeni stajnjak se pokrije slo­jem zemlje 15—20 cm. U dobro sabijenoj gomili stajnjak se neće zapaliti.

U kasnu jesen i zimi, kada se proces razlaganja ne može zaustaviti sušenjem, stajnjak se razastire u t rake široke 2— 3 m i visoke 40—50 cm. U takvom sloju stajnjak se neće zagrejati. Ako se ove t rake pokri ju slamom, sprečiće se smr­zavanje, koje je veoma nepoželjno, j e r se zimi smrznuti staj­njak teško raskravi.

Potrebne količine svežeg stajnjaka za pojedine tipove toplih leja prikazane su u tabeli.

Priprema stajnjaka počinje na desetak dana pre podi­zanja tople leje; stajnjak se slaže u figuru za zagrevanje, ne­posredno pored mesta gde će biti postavljene leje? Tom pri­likom se stajnjak meša sa s lamom, a ako je previše suv — ovlaži se toplom vodom. Posle nekoliko dana gomila se upali i intenzivno se puši. Tada se pr i s tupa slaganju u trap, ili se formira nadzemni sloj za leje pariškog tipa.

Ovakva pr iprema stajnjaka nije neophodna ako se u vreme izgradnje leja raspolaže svežim, upaljenim stajnjakom dobrog kvaliteta. Takav stajnjak se slaže direktno u leju. Po­sebna p r i p r e m a stajnjaka nije potrebna ni u proleće kad vreme otopli.

Tab. 8. Potrebne količine svežeg stajnjaka za 1 prozor toplih leja

Stajnjak se slaže u leju u ravnomernom sloju potrebne debljine. Posle toga se gaženjem sabija. Nedovoljno sabijen stajnjak b u r n o i brzo pregori ostvarujući visoku temperatu­ru i brzo isparavanje vlage. Nasuprot tome, u previše sabija­noj masi, usled nedostatka vazduha, proces sagorevanja %e zaustavlja, ne izlučuje se toplota i stajnjak biva zahvaćen truljenjem. Ovakav slučaj može se dogoditi i usled prelerane vlažnosti stajnjaka. Često leja pres lane da »radi« usled pre­komernog vlaženja kišom ili prodiranja podzemnih voda u t rap ukopanih leja.

Posle složenog stajnjaka postavlja se ram, i leja se pok­riva prozorima i asurama. Zemlja se može nasut i odmah, ali ali je bolje da se to učini 1—2 dana kasnije, kada se stajnjak u leji ponovo upali.

SETVA I NEGA RASADA

PRIPREMA LEJE

Setva ranog rasada obavlja se u zimskim mesecima (ja-nuar-februar) pa je veoma važno da se blagovremeno pripre­mi odgovarajuća leja. Ove leje podižu se na 40—50 cm debe­lom sloju stajnjaka dobrog kvaliteta. Za kasniji rasad, čija setva pada u toku marta, leje mogu imati tanji sloj stajnjaka.

Dezinfekcija leje. Želimo posebno da naglasimo neop­hodnost ove mere. Rasad u toplim lejama redovno strada od tzv. padanja (sečenja, poleganja), naročito rano posejani ra­sad. U mnogim slučajevima ovo oboljenje potpuno opustoši leje s rasadom. Padanje rasada je, u stvari, najteži problem za mnoge odgajivače. Sem toga, mlade biljke u leji mogu se zaraziti prouzrokovačima opasnih bolesti koje se ispoljava-ju kasnije za vreme rasta biljaka u polju.

Dezinfekcijom zemlje kojom se puni leja u velikoj me-ri se smanjuje mogućnost pojave oboljenja na biljkama.

Postoje različiti načini i sredstva za dezinfekciju zem­ljišta u leji. Najbolji rezultati postižu se zaparivanjem zem­lje p r e ili posle unošenja u leju, ali su za to potrebni naro­čiti uređaji.

Najjednostavnija je upotreba hemijskih preparata kao što su cineb i t i ram (TMTD) i dr., koje proizvodi i naša in­dustri ja. Neposredno p r e setve, zemljište u leji se ravnomer-no pospe praškovit im cinebom u 'količini 70—90 g na 1 m\ Zatim se leja prekopa da se p r a h dobro izmeša sa zemljom

na dubinu 8—10 cm. Dezinfekcija se može obaviti i tako što se cineb razmuti u vodi i tim rastvorom leja zalije pre ili odmah posle setve. Razmućenim cinebom leja se može zah­vati i posle nicanja biljaka. Zalivanje 0,3%-tnom čorbom cine-ba ponavlja se nekoliko p u t a dok se ne unese potrebna ko­ličina p r e p a r a t a (70—90 g/m 2).

Na isti način upotrebljavaju se i TMTD—preparat i (radotiram WP, temetid 80 i drugi) u količini 40—60 g na 1 m2 leje.

Izvori zaraze za bolesti rasada u znatnoj meri se sma­njuju ako se svake godine uzima nova zemlja, sa parcele na kojoj dugo nije gajeno povrće, i nov zgoreli stajnjak.

SETVA

Rokovi setve. Veoma je važno da se setva obavi pravo­vremeno. Vreme setve se određuje u zavisnosti od vremena rasađivanja. Suviše r a n a setva nije za preporuku j e r rasad može da preraste. Prestareli rasad je obično jako izdužen, bled, teško se pr ima i u slučaju nepovoljnog vremena pr>vi cvetovi opadnu. Za ranu proizvodnju rasad ne treba da bride ni suviše mlad. Nedovoljno razvijen rasad je vrlo osetljiv na nepovoljne uticaje koji se redovno javljaju u vreme rasađi­vanja i posle toga.

Približni rokovi setve u kontinentalnim uslovima ravni­čarskih rejona naše zemlje prikazani su u narednoj tabeli. U istoj tabeli nalaze se i drugi korisni podaci o proizvodnji ra­sada različitih kultura.

Tab. 9. Proizvodnja rasada u toplim lejama

Setva. Za setvu u tople leje mora se upotrebit i seme vi­sokog kvaliteta i određene sorte.

Pre setve seme treba dezinfikovati zaprašivanjem ili potapanjem u rastvore. Za zaprašivanje se koriste jedinjenja žive (radosan, zorosan i dr.), zatim TMTD-preparati (radoti­r a m i dr.), ili ortocid 50. Seme se obično zapraši, a zatim prose je kroz sito da višak prašiva ispadne.

Za vlažnu dezinfekciju upotrebljavaju se najčešće cere-zan nasbajce, formalin i plavi kamen. Seme se poveže u ret­ku tkaninu i spusti u pripremljeni rastvor. Od cerezana se pravi rastvor koncentracije 0,1%, a od formalina i plavog kamena 1%. Seme se drži potopljeno oko 20 minuta (u pla­vom kamenu 1 čas), a zatim ispere tekućom vodom i ostavi da se prosuši .

Setvi se pr i s tupa nekoliko dana posle nasipanja zemlje, kada se leja zagreje. Ako je zemlja suviše vlažna, potrebno je da se prekopa 2—3 p u t a da se prosuši . U vlažnoj i hladnoj

zemlji seme loše niče i tek što nikne, biljčice uginjavaju. Treba voditi računa da se u lejama na konjskom stajnjak u (naročito u nadzemnim) može javiti pregrejavanje (tzv. »ja­ra«). U tom slučaju pre setve t reba skinuti prozore, zemlju prekopat i i tako ostaviti nekoliko dana da se leja ohladi.

Neposredno pre setve zemlja u leji se prekopa, porav­na grabuljicom i lako utaba daskom. Seje se omaške ili u re­dove. Pri setvi omaške treba nastojat i da se seme što rav-nomerni je rasturi . Za setvu u redove prvo se rebras t im mar-kerom utisnu brazdice duboke 1—2 cm. Razmak između re­dova treba da je 5—6 cm. Kod paprike, paradajza i plavog patl idžana scmenke u brazdici treba da su razmaknute 5—10 m m .

Posejano seme pokriva se ravnornernim slojem đubre-vite zemlje debljine 1—1,5 cm. Posle toga se zemlja lako uta­ba da dobro prione uz seme. Ukoliko zemlja nije dovoljno vlažna, leju t reba zaliti mlakom vodom.

Pošto se obavi setva, leja se odmah pokrije prozorima i a surama i to tako stoji sve do nicanja.

NEGA RASADA

Proizvodnja rasada obavlja se u vreme kada uslovi spoljne sredine nisu naročito povoljni. Zbog toga gajenje rasada predstavlja složen posao, koji iziskuje ne samo ne­prekidno staranje nego i posebna znanja, umešnost i isku­stvo.

Svetlosni uslovi. U nedostatku sunčane svetlosti, i po­red obezbeđenja svih drugih uslova, mlade biljke se izdužuju, blede, nežne su i boluju. Budući da se rasad, naročito rani, proizvodi u vreme kada nema dovoljno sunca, naročito je važno da se bil jkama omogući maksimalni dostup svetlosti.

Zbog toga treba stalno paziti da se asure svakodnevno uklanjaju čim se pojave prvi ponici, uz energično provetra-vanje. Ako sc to propusti m a k a r za dan-dva, tek iznikle bilj­čice u nedostatku svetlosti, uz povišenu vlagu i temperaturu, prekomerno će se izdužiti. U većini slučajeva takva greška se više ne može popraviti.

Za sve vreme dok je rasad u leji asure treba skidati rano izjutra i stavljati ih što kasnije uveče. Samo izuzetno

cSO

hladnih dana mogu se leje otkrit i kasnije i pokrit i ranije. Veliku grešku čine odgajivači koji iz s traha da se leje ne ohlade drže asure na lejama preko celog dana, ili asurama štite leje od prejakog zagrevanja za vreme toplih sunčanih dana s proleća.

Mnogi naši povrtar i drže na lejama zaprl jano staklo, što je isto tako neoprostiva greška.

Održavanje temperature. Regulisanje temperature u le­ji ima osobit značaj jer od toga u velikoj meri zavisi kvalitet rasada. Tempera tura se mora podešavati prema potrebama pojedinih kul tura i u zavisnosti od faze razvoja biljaka.

Iskustvo pokazuje da u proizvodnji kvalitetnog rasada naročit značaj ima te rmpera tura leje neposredno posle ni­canja. Visoka temperatura u toj fazi izaziva prekomerno iz-duživanje stabla, biljke poležu i s tradaju od bolesti sečenja. Stoga, kad biljke niknu, temperaturu u leji tokom nekoliko dana treba sniziti.

Toplota u leji mora se podešavati i u zavisnosti od osunčavanja. Ukoliko je svetlost jača utoliko temperatura može biti viša, i suprotno. Visoke temperature u toku noći isto tako su veoma štetne. Optimalne temperature za pojedi­ne kulture u različitim fazama poras la i u zavisnosti od vre­mena date su u narednoj tabeli.

Tab. 10. Optimalne temperature za rasad u toplim lejama

S proleća, kad vreme otopli, sa rasadnih leja treba uk­lanjati prozore: sa kupusa kad je spoljma temperatura iznad 10°, sa paradajza — iznad 15°, sa paprike, plavog patlidžana, krastavaca i tikvica — iznad 20°C.

Provetravanje je postupak kojim se bil jkama dovodi svež vazduh, reguliše t e m p e r a t u r a i smanjuje vlaga u leji. To je jedan od najredovnijih i najpotrebnijih poslova koji se svakodnevno obavlja. U toku zimskih i prolećnih dana vreme se menja svakog časa, što iziskuje stalno prisustvo odgaji-vača.

U pogledu jačine provetravanja rasad pojedinih kultura ima različite potrebe. Jako provetravanje potrebno je za ku­pus, paradajz i celer, umereno — za papriku, plavi patlidžan, tikvice i salatu, a slabije — za krastavac, dinju i lubenicu.

Prozore treba podizati uvek sa suprotne s t rane od prav­ca vetra. Jače provetravanje po t ihom vremenu može se os­tvariti unakrsnim podizanjem prozora. Leje se moraju pro-vetriti i kad je vreme hladno. U tom slučaju prozor se neko­liko puta naglo podigne i spusti.

Zalivanje. U prvo vreme rasad u lejama koje se greju stajnjakom skoro da i ne treba zahvati. Naprotiv, može da se javi suvišna vlaga od isparenja stajnjaka i u lom slučaju treba nastojali da se ona smanji jačim provetravanjem, jer je prekomerna vlažnost u leji veoma štetna (biljke prerastu, razneže se i obolevaju). Potrebno je, dakle, održavati ume-renu vlažnost.

Kasniji rasad iziskuje redovno zalivanje. Preporučuje se rede a obilnije zalivanje (10—15 lit. vode na 1 m 2). U po­četku rasad se zaliva mlakom vodom. Dok je vreme hladno, zalivanje se obavlja pre podne, a kad dani jako otople — predveče. Posle zalivanja leje treba dobro da se provetre.

Desetak dana pre rasađivanja rasad treba »zasušiti«, jer u to vreme može jako da se izduži i prerasle.

Zasenjivanje. Ako posle trajno oblačnog vremena nas­tanu sunčani dani, tokom popodnevnih časova preko prozo­ra se stavlja retko pletena trska ili asure da topli sunčani zraci ne bi spržili biljčice. Nisu retki slučajevi šteta nastalih usled jakog sunca, ali je i nepotrebno zasenjivanje isto ta­ko štetno.

Plevljenje. Korovi su veoma štetni za biljke u toploj leji. Ako je dezinfekcija zemljišta izvršena vodenom parom, u toploj leji neće biti korova. Čim se pojave korovske biljčice, treba ih još dok su mlade počupati . Plevljenje se obavlja u toku toplijeg dela dana, pošto su prethodno usev i zemljište zaliveni.

Korovi u lejama s rasadom uspešno mogu da se suzbi­jaju herbicidima, lako da plevljenje gotovo i nije potrebno. Za paradajz i papriku koristi se preparat dajmid (dvmid). Preparat se stavlja u vodu kojom se leja zaliva odmah posle setve. Na 1 prozor leje dovoljna je količina od 1 g dajmiđa.

Prihranjivanje. Ako je zemljišno-đubrevita mešavina spremljena kako treba, onda prihranjivanje sejanaca nije potrebno. Međutim, ako je zemljišna smeša slabije hranljive moći (što se vidi na sejancima), biljčice treba da se pr ihrane rastvorom mineralnih đubriva. U 10 lit. mlake vode razmuti se 20—30 g ni t romonkala, 30—40 g superfosfata i 20—30 gr kalij umove soli. Ovom količinom zaliju se 2 prozora. Posle toga treba usev zaliti 2 puta većom količinom mlake vode da se sa listova speru ostaci đubriva. Ako sejanci i dalje ostanu slabi, t reba ih još jednom prihranit i istom dozom. Obično se prihranjuje samo rasad iz kasnije setve.

Padanje rasada. To/je veoma česta i opasna bolest u toplim lejama. Naročito mnogo stradaju rani rasad paprike, kupusnog povrća i paradajza, jer njihova setva pada u zimu kada je u lejama teško održati povoljne uslove za razvoj ra­sada, a nepovoljne za pojavu bolesti. Bolest se redovno jav­lja i na rasadu drugih kultura, naročito na krastavcu. U jako zaraženim lejama i u uslovima povoljnim za razvoj bolesti rasad može potpuno da nastrada za nekoliko dana.

Bolest se ispoljava tako što mlada stabaoca pri zemlji omekšaju i istrule te biljčice padaju kao pokošene (»kose« se). Naj pre budu zahvaćene pojedine biljke, a zatim se bo­lest brzo širi na susedne, te tako nastaju prazna mesta u le­ji. Bolest može da zahvati rasad pre nego što nikne, kao i odraslije biljke, na kojima se pri zemlji stvara prsten natru-log ulegnutog tkiva koje se širi p r e m a korenu; nešto kasnije takve biljke uginu.

Od padanja više s t rada gust, nežan, izdužen rasad. Bo­lest se jako razvija u lejama koje su zasejane p r e nego što

je prošla »jara«, koje su, dakle, previše tople, vlažne, nepro-vetrene i sa zaprljanim staklom. U takvoj leji rasad se brzo istegli, razneži i poslane osetljiv prema plesnima koje izazi­vaju padanje.

Bolest padanja izaziva gotovo isključivo gljivica Rhizoc-tonia solani, a ponekad i druge gljivice (Pythium sp.); one žive svuda u zemljištu i veoma jako se razmnožavaju u đu-brevitom, vlažnom i toplom zemljištu uz nedovoljno svetlosti.

Suzbijanje ove bolesti može biti uspešno ako se pre-đuzmu odgovarajuće mere. Pre svega, za punjenje leja treba uzeli novu zemlju i nov zgoreli stajnjak. Zemlja i đubre iz prošlogodišnjih leja može da se upotrebi samo ako se prime­njuje dezinfekcija vodenom parom. Zaparivanje zemlje je najefikasniji način borbe; odlično deluju cineb, TMTD-prepa-rat i i neka druga hem i j ska sredstva kojima se dezinfikuju seme i zemlja u leji.

Radi sprečavanja pojave padanja i drugih bolesti sejan-ce t reba zalivati samo kada je to neophodno, redovno i ja­če provetravati leje, na vreme opleviti korove, setvu vršiti u redove, itd. Čim biljčice dobiju 2 stalna listića, treba ih oprs-kati 0,75%-lnim rastvorom bordovske čorbe. Sunčanih i top­lijih dana treba što duže držali otvorene prozore. Ako se i pored preduzetih mera pojavi padanje rasada, treba ga zaliti 0,3%-tnim rastvorom cineba ili drugim preparatom sličnog dejstva.

Rovci su opasna štetočina u toplim lejama i baš tama: pregrizaju mlade biljčice pr i zemlji ili nešto ispod površine. Najviše ih ima na đubrevi l im i vlažnim mestima.

Rovci se uspešno suzbijaju ras turanjem otrovnih ma-maca po površini leje ili parcele, posle setve ili sadnje. Mam­ci se spravljaju od kukuruzne prekrupe ili prokuvanih meki-nja. Na 1 kg ovih materi jala dodaje se 20—30 g cink-fosl iđa. Svezi mamci razbacuju se predveče, svaka 3—4 dana. Dobri rezultati postižu se i zalivanjem leja rastvorom preparata diptereks, fosferno ili parat ion u koncentraciji 0,15%. U vodi za zalivanje razmuti se odgovarajuća količina insekticida i po 1 m2 utroši 3—4 lit. rastvora.

PIKIRANJE RASADA

Pikiranje rasada ima isključivo praktičan značaj, jer takva mera omogućuje da se odgaje i rasade odraslije biljke, koje će znatno ranije sazreti. Sa \biološkog stanovišta pikiranje nije neophodno ukoliko se biljkama pril ikom set­ve obezbedi vegetacioni pros tor kakav dobijaju pri l ikom pi-kiranja. Međutim, pikiranjem se ostvaruje znatna ekonomi­ja rada, materi jala i sredstava, te stoga ovaj postupak ima vrlo široku pr imenu.

Treba napomenut i da pikiranje ima svoje ekonomsko i agrotehničko opravdanje samo u ranoj proizvodnji povrća. Za kasnije useve ekonomičnije je da se proizvede nepikirani rasad, pr imenom rede setve i proredivanjem. Isto tako, prak­sa nekih odgajivača da rasad pikiraju dva puta — može se smatrat i potpuno nekorisnom i gotovo štetnom.

Pikiranje je, po pravilu, utoliko uspešnije ukoliko su biljčice mlađe. U praksi se ova operacija najčešće izvodi kad se na sejancima pojave prva dva stalna listića, ili nešto kas­nije. U normalnim uslovima rasad paradajza i paprike dos­tigne takav porast oko 20 dana posle setve.

Za pikiranje treba blagovremeno pripremiti nove leje. Za tu svrhu pogodnije su nadzemne ili plitko ukopane leje. Pre pikiranja se markerom obeleže mesla gde će biti usađena svaka biljčica. Sadi se malom sadiljkom ili pod prst , na 2—3 cm veću dubinu od one na kojoj su biljke dotle rasle. Sejanci se vade iz semeništa i pikiraju pažljivo, da bi se iz-begla svaka povreda biljčica.

Pikiranje se obavlja kad je vreme tiho i toplije. Ako mora da se radi po vetru, naprave se pored leje pokretni za­stori od asura ili drugog pogodnog materi jala.

Pikirane biljke se zaliju, s malo vode, a ako je zemlja dovoljno vlažna i vreme oblačno, zalivanje nije nužno. Nared­nih nekoliko dana u podnevnim časovima biljke treba zašti­titi od jakog osunčavanja. Isto tako, sve dok se pikirane bilj­čice ne pr ime, provetravanje leja treba smanjiti, a zatim sve više pojačavati.

Pikirane biljke ostaju u leji 30—50 dana; njima treba da se pruži brižljiva nega. Naročito je važno da se izbegne prekomerna vlaga i suvišna toplota u leji.

Rasad u saksijama. Najbolji rasad dobija se pikira-njem u glinene, plastične, kartonske ili saksije od presovanog materijala, U poslednje vreme sve više se koriste saksije spe­cijalne izrade, tzv. džifi saksije.

Biljke odgajene u saksi jama ne pate posle rasađivanja i nema zastoja u njihovom razvoju jer im korenov sistem ostaje potpuno očuvan. Utvrđeno je da one ranije sazru i daju veće prinose.

Proizvodnja rasada u saksijama je dosta skupa i isplati se jedino pri gajenju najranijih useva. Rasad krastavca, tik­vica, dinja i lubenica može se proizvesti samo u saksijama, j e r ove biljke ne trpe oštećenje korenovog sistema prilikom rasađivanja.

KALJENJE RASADA

Pod kaljenjem se podrazumeva niz postupaka koji do­prinose da biljka očvrsne i da lako podnese rasađivanje i ne-pogodnosti sredine posle rasađivanja, kao što su niže tem­perature, toplo, suvo i ve tro vi to vreme, povrede od zemljiš­nih čestica prilikom rasađivanja, povrede od nekih insekala i si. Dobro očvrsli rasad je snažnog izgleda, s debelim, dobro razvijenim žilama, kratkim stablom i tamnozelenhri, dobro razvijenim listovima; mlade biljke su sposobne da se brzo pr ime i da nastave n o r m a l a n razvoj.

Kaljenju biljaka doprinose mere koje usporavaju nji­hov porast, a to su niske temperature i niska vlažnost, ili oba činioca istovremeno.

Izlaganje biljaka znatno nižim temperaturama od onih koje su potrebne za njihov porast veoma je jednostavno i sprovodi se jačim provetravanjem toplih leja. Naročito je značajno kaljenje rasada hladnoćom prvih nekoliko dana po­sle nicanja. Tim postupkom usporava se rast nadzemnog de­la biljke, dok se korenov sistem i dalje normalno razvija u toplom zemljištu.

Kada je vreme toplo, a lp obično biva poslednjih nede-lja pred rasađivanje, porast rasada se obično ne može uspo­riti samo niskim tempera turama. Tada se primenjuje još i -vzasušivanje«, t j . prestanak zalivanja.

Mnogo je bolje, međutim, umešnom kombinacijom ja­čeg provetravanja i umerenog zalivanja obezbediti umo­ren rast biljaka za sve vreme dok su u leji nego dopustit i da brzo izrastu, a zatim ih naglo zaustavljati. Preterano ka­ljenje biljaka može da uspori njihovo pr imanje posle rasa­đivanja i zakašnjenje u plodonošenju, a ponekad i smanje­nje prinosa.

Rasad naročito brzo raste poslednjih 10—15 dana pred rasađivanje, i često se pre terano izduži. Tada je potrebno da se zalivanje sasvim ograniči, a leje i noću drže nepokrivene ukoliko ne preti opasnost od slane. Na ta j način rasad ne samo što sporije raste nego se i privikava na uslove otvore­nog polja — kali se.

Naročito korisna mera jeste podsecanje žila proseca-njem zemlje između redova biljaka oštr im nožem. Na taj način zaustavlja se rast i podstiče izbijanje mnogobrojnih novih žilica. Ovaj splet žilica, prožimajući zemlju oko biljke, stvara mali busen, koji se pri vađenju rasada manje osipa i žiličasti koren ostane bolje očuvan. Ovaj postupak se izvodi oko dve nedelje pre rasađivanja.

Korenov sistem dobro kaljenih biljaka posle rasađiva­nja se lakše obnavlja i brže razvija, zahvaljujući jačem na­gomilavanju hranljivih materi ja u njima. Sem toga takve biljke imaju povećanu snagu zadržavanja vode u ćelijama, usled čega su otpornije na hladnoću i prekomerno isparava-nje vode. U njihovim tkivima se događaju i druge korisne promene koje ih čine sposobnijim za dalji razvoj u poljskim uslovima.

RASAĐIVANJE

Priprema zemljišta. Zemljište se za rasađivanje pripre­ma na isti način kao za direktnu setvu. Veoma je važno da površinski sloj bude dobro usitnjen i umereno vlažan. Braz­danje površina i formiranje leja podešava se prema planira­nom sistemu navodnjavanja i drugih agrotehničkih mera, kao i p r e m a potrebama pojedinih kultura.

Priprema rasada. Rasađuje se zdrav, snažan, dobro raz­vijen rasad; sve slabe, oštećene ili nenormalno razvijene bilj-

ke se škartiraju. Leja s ra sadom dobro se zalije, predveče uoči dana rasađivanja, ili b a r nekoliko časova p r e čupanja.

Sitniji, nepikirani rasad se pažljivo čupa, a rano piki-rani rasad se vadi zajedno sa busenom zemlje oko korena, pomoću pogodnih alatki (mistrija, lopatica i si.); pr i tome zemlja se malo stisne šakom da ne otpadne sa korena. Ra­sad kome su bile podsečene žile, svojim mnoštvom žilica bolje zadržava zemlju. Rasad u saksijama bilo koje vrste prenosi se na parcelu zajedno sa saksijom.

Po pravilu, rasad koji- se izvadi iz leje treba istog dana da bude rasađen; za sve vreme dok se ne rasadi drži se u senci; koren treba da se drži ovlažen, a slabio i listovi suvi. Korenje biljaka koje se čuvaju za sadnju sledećeg dana oblo­ži se nekim vlažnim materi ja lom.

Vreme rasađivanja. U načelu vreme rasađivanja odre­đuje se u zavisnosti od klime, zemljišta, uzrasta rasada i t renutne vremenske situacije. Često je dobro da se rasađiva­nje odloži za koji dan ako vreme nije pogodno, ili je rasad suviše mlad. Ako je rasad stasao i sezona već odmakla, bolje je da se s rasađivanjem započne iako vreme nije baš povolj­no ili zemljište nije najbolje pripremljeno.

Biljke se najlakše pr ime kad se rasađuju po oblačnom danu, u popodnevnim časovima, odmah posle kiše ili pred kišu.

Način rasađivanja. Sadnja bil jaka na stalnom mestu oba­vlja se ručno ili maš inama — sadilicama.

Pikirani rasad se sadi u jamice duboke 8—10 cm, a ne­pikirani pod sadiljku. Uz k o r e n biljke natisne se zemlja i posle toga zalije.

Po pravilu biljke se rasađuju na nešto veću dubinu ( 3 — 5 cm) od one na kojoj su rasle u leji; salata i celer sade se na istu dubinu na kojoj su se nalazili u leji. Prerasli i jako izduženi rasad paradajza se »potapa«, biljke se u jami posta­ve koso i donji deo stabla zatrpa na dubinu 6—8 cm. Biljke u saksijama sade se zajedno sa grudvom, 3—4 cm dublje.

Mašine sadilice upotrebljavaju se za velike površine. Na dobro pripremljenom zemljištu, i ako rasad nije preras­tao, ove mašine veoma brzo i dobro rade.

Neke od rasađenih biljaka se ne pr ime ili ih unište bo­lesti i štetočine. Ako je veći broj biljaka nastradao, usev tre­ba što pre podsaditi . Za potrebe podsađivanja koristi se ra­sad ostavljen kao rezerva. Dobri odgajivači uvek proizvedu 10—15% više rasada nego što je potrebno za pokrivanje pla­nirane površine.

Mesto za tople leje

Za tople leje odabere se pogodan pros tor na ekonom skom dvorištu. Mesto treba da bude ocedno, ravno ili sa malim nagibom prema jugu ili jugoistoku, zaštićeno od hlad­nih vetrova i izloženo suncu tokom celog dana. U svakom slučaju izbegavaju se mesta nad kojima se stvara senka od građevina, drveća i drugih predmeta.

Odabrano mesto treba ograditi i tako sprečiti pr i s tup domaćim životinjama koje mogu da pričine velike štete na lejama i usevima. Istovremeno, ograda treba da služi i kao vetrozaštitna kulisa, te zbog toga m o r a da bude dovoljno gusta i visoka 1,5 do 2 m. Na svakom seljačkom gazdinstvu uvek se može naći dovoljno jevtinog materi jala za ovakvu ogradu — slama, trska, kukuruzna i suncokrelova stabljika i si.

Prema tome, mesto za tople leje m o r a biti smišljeno odabrano i uređeno, a ne kao što mnogi čine, na đubrištu ili bunjištu.

PROIZVODNJA RASADA U STAKLENICIMA

U povrtarskoj praksi naše zemlje, kao i u drugim ev­ropskim zemljama, rasad povrća se proizvodi pretežno u top­lim lejama. Ta tradicija je duga koliko i samo povrtarstvo. Gajenje rasada u lejama, kao što je poznato, iziskuje m u k o t rpan rad čoveka, na otvorenom prostoru po nevremenu i često pod nehigijenskim uslovima. Zbog toga u novije vreme ima sve više nastojanja da se proizvodnja ranog rasada za otvoreno polje prenese u staklenike ili plastenike, gde se mogu stvoriti mnogo povoljniji uslovi ne samo za biljke ne­go i čoveka koji ih neguje.

Sa stanovišta racionalnog iskorištavanja staklenika smatra se da je najekonomičnije ako se u njima odgaje se-janci (nepikirani. rasad) koji se prenose i pikiraju u tople leje i plastenike. Iskorištavanje staklenika samo za proizvod­nju rasada, razume se, ne bi bilo ekonomično. Zbog toga je neophodno da se pre setve rasada i posle njegovog iznoše­nja staklenik koristi za gajenje drugih kultura.

Male količine rasada najbolje je sejati u sandučiće, a veće na lejama. Leje, široke 120 cm, formiraju se tako što se naj pre prostru polietilenske folije i preko njih naspe đubre-vita zemlja u sloju 12—14 cm. Posle setve leje se pokrivaju plastičnim folijama; na taj način bolje se održava vlaga u le­ji te seme jednovremeno i ravnomerno nikne. Do nicanja u stakleniku se održava t e m p e r a t u r a 22—24°, a posle nicanja 16—18°; u toku noći t e m p e r a t u r a treba da je za 2—4° niža.

Tokom poslednje nedelje pred pikiranje temperaturu treba sniziti na 12—i4". Priprema leje, setva, zaštita od bolesti i sve ostale mere iste su kao u proizvodnji rasada u toplim lejama.

Za proizvodnju nepikiranog rasada pogodniji su stelaž-ni staklenici. Na stelažama rasad ima bolje uslove osvetlje-nja i t empera ture i lakše se obavljaju radovi oko nege. Ste­laže ne t reba da su šire od 110 cm.

U staklenicima se, inače, može proizvesti odličan piki-rani rasad u saksijama, ali je cena koštanja dosta visoka.

Za proizvodnju rasada grade se ili specijalni pojedina­čni staklenici, ili se koriste pojedini odeljci u blok-slakleni cima; za tu svrhu ovi odeljci se polietilenskim zastorima og­rade od ostalog dela staklenika.

Stelažni staklenik za gajenje rasada

PROIZVODNJA RASADA U PLASTENICIMA

Rasad se u prostoru zaštićenom plastikom može s us-pehom proizvesti. Međutim, vreme proizvodnje zavisi od kli­matskih uslova regiona, oblika plastenika, odnosno moguć­nosti zagrevanja.

U plastenicima (bez obzira na vrstu i veličinu) bez gre­janja u kontinentalnim uslovima moguća je proizvodnja sre­dnje ranog i kasnog rasada. To znači da se setva obavlja kra­jem m a r t a i početkom aprila, kada prestaje opasnost od ja­čih mrazeva. Pri zagrevanju u plasteniku se s uspehom može proizvesti i rani rasad. U našim južnim regionima rasad se može proizvesti u plastenicima bez dopunskog zagrevanja. Bez obzira na vreme, proizvodnja rasada u plastenicima je rentabi lna a radovi znatno olakšani u odnosu na proizvodnju u lejama. U visokim tunelima i plastenicima veliki deo rado­va se mehanizuje i na taj način se smanjuje utrošak ljud­skog rada.

PRIPREMA ZEMLJIŠTA

U proizvodnji rasada polazi se od činjenice da se u fazi rasada odigravaju osnovne promene u rastu i razviću. Nai­me, u t o m periodu biljke prolaze prvih pet etapa organoge-neze, koje su odlučujuće za formiranje vegetativnih a poseb­no generativnih organa. Stoga od uslova uspevanja u fazi rasada zavisi i čitava dalja proizvodnja. Kad se pođe od ovih

činjenica, biljci u fazi rasada treba obezbedi ti opt imalne ag-roekološke uslove.

Kvalilet zemljišnog supstrata u proizvodnji rasada od posebnog je značaja jer uslovljava brzinu i ujednačenost ni­canja, a zatim i celokupan rast i razvoj. Na ležim zemljišti­ma, odnosno zemljišnim smešama, biljke sporo niču i veoma dugo se zadržavaju u fazi uspravnih klicinih listića, t j . u po­četnoj fazi nicanja. Ovakav položaj klicinih listića utiče na intenzitet asimilacije, pa prema tome i na dalji porast biljke.

Pri proizvodnji rasada zemljište u plasteniku se oboga­ćuje sa 2—3 kg zgorelog stajnjaka ili komposta na nr uz 10 —20 g NPK đubriva (15:15:15) na m2. Ovako pođubreno ze­mljište se dobro obradi (rotofrezorn) i istretira terabolom (50 g/m2) i volalonorn (10 g/m2) radi zaštite od bolesti i štetočina. U plastenike slabijeg kvaliteta zemljišta unosi se smeša sastavljena od zgorelog stajnjaka ili komposta, zemlje i treseta u odnosu 3:2:1 u sloju debljine 20—25 cm. Zemljišna smeša mora biti i s tret irana insekticidom i fungicidom (ili se to čini u samom plasteniku). Bez obzira na to koje se sred­stvo koristi, neophodno je pridržavati se uputstva o vremenu koje treba da protekne od momenta tret iranja do setve.

Za racionalno korišćenje površina u tunelima i plasteni­cima treba formirati leje široke 120 do 200 cm, sa stazom iz­među njih širokom 50 do 70 cm. Širina leja i njihov broj zavise od širine tunela (plastenika). Pri tome je osnovni prin­cip da se sa staze mogu obavljali svi radovi u samoj leji. U želji za što većim korišćenjem površina u plasteniku, poseb­no u tunelu, veoma često se prave suviše široke leje, pa se zbog toga sa staze ne mogu nesmetano primenjivati mere nege. Tada se prave duže klupe i radnici u veoma nepovolj­nom položaju (poluležeći) obavljaju neophodne radove u leji.

SETVA

U proizvodnji rasada uvek se korist i seme visokog kva­liteta, što omogućava brzo i ujednačeno nicanje. Radi zaštite useva seme se dezinfikuje nekim od živinih preparata . Kod vrsta koje sporo niču (paprika) pre thodno se izaziva bubre­nje i naklijavanje semena. Setvu treba obaviti kada je tem-

peratura zemljišta opt imalna za da tu vrstu. U plasteniku se može proizvesti gust rasad koji se kasnije pikira (za ranu proizvodnju). Međutim, najčešća je proizvodnja srednje ranog rasada koji se proizvodi bez pikiranja.

Optimalna je setva u redove sa rastojanjem između re­dova 5—10 cm (zavisno od vrste), što omogućuje ravnomeran rast biljke. Setva omaške je i dalje najčešći način setve iako su mere nege otežane, a i rast biljaka neujednačen. Posle se­tve seme se prekrije slojem komposta ili treseta debljine 0,5 —2 cm, što zavisi od veličine sernena, pa se zemljište povalja i zalije.

Pri proizvodnji rasada u plastenicima bez grejanja mo­gu se koristiti dopunski tuneli postavljeni iznad leja. Na taj način se postiže temperatura neophodna za nicanje.

NEGA RASADA

Sa pojavom korova na površini zemljišta, a pre nicanja povrća, zemljište se istretira reglonom, što u znatnoj meri olakšava borbu protiv korova.

U periodu nicanja temperatura se održava na oko 25°C već i t ime što je provetravanje kratkotrajno, i to oko pod­neva. Posle nicanja pa do formiranja prvog pravog lista tem­peratura se smanjuje intenzivnim provetravanjem tokom či­tavog dana. U ovom periodu treba težiti da se temperatura kreće oko 18°C radi sprečavanja nepoželjnog izduživanja sta­bla. Osim toga, ovakva temperatura pogoduje rastu biljke, jer se one dobro ukorenjuju i formiraju čvršće stablo. Sa for­miranjem prvih listova temperatura se održava u granicama opt imuma za vrstu. Plastenik se svakodnevno provelrava ra­di regulisanja temperature i relativne vlažnosti vazduha, kao i radi izmene gasova, odnosno održavanja povoljne koncen­tracije CO„>. Bez provetravanja u plastenicima se smanjuje koncentraci ja C O 2 , što utiče i na smanjenje intenziteta foto­sinteze.

U plasteniku se može proizvesti pikirani rasad. Rasad se pikira neposredno u leju ili u saksije (obične, plastične, džifi, presovane). Posle pikiranja temperaturu u plasteniku

treba sniziti (provetravanjem) kako bi se smanjio intenzitet transpiracije i omogućio brži dalji rast biljaka.

U fazi dva razvijena lista treba obaviti prvo prihranji­vanje rasada 0,2%-tnim rastvorom vuksala, fertigala ili dru­gog komplesnog đubriva. Ako se rasad nešto sporije razvija, prihranjivanje se ponavlja i u fazi četiri razvijena lista. Po­red toga rasad se može prihranit i 1—2 puta sa 10 g NPK đub­riva (rastvor) po kvadratnom metru.

Prihranjivanje rasada pri proizvodnji u plastenicima ima poseban značaj. Naime, u ovakvoj proizvodnji biljka raste u izinenjenim ekološkim uslovima, za koje je karakteri­stično izrazito kolebanje temperature i relativne vlažnosti to­kom dana i noći. U fazi rasada biljka usvaja znatne količine azota fosfora i kalij urna, posebno u fazi dva i četiri prava lis­ta. Prema tome, s obzirom na specifične ekološke uslove i potrebe biljke, blagovremenim i pravilnim prihranjivanjem mikroelementima i makroelementima može se u znatnoj me­ri uticati na celokupan rast biljaka.

U toku proizvodnje rasada vlaga u zemljištu održava se redovnim zalivanjem. U zavisnosti od slanja useva i tem­peraturnih uslova, zalivanja se izvode svakih 3—5 dana sa 5—10 1 vode na m2. Međutim, broj zalivanja i količina vode zavise i od stanja useva, pre svega od razvijenosti korenovog sistema. Pošto je cilj proizvodnja rasada sa dobro razvijenim bočnim korenčićima, to se racli forsiranja njihovog obrazo­vanja, prema slanju useva, zaliva rede i sa manjom količi­nom vode. Pored regulisanja količine vode, za bolje obrazo­vanje bočnih korenčića od' posebnog je značaja prihranjiva­nje vuksalom. Naša ispitivanja su pokazala da se pri prihra­njivanju vuksalom snažno razvijaju korenov vrat i bočni de-lovi korena, što je preduslov za dobro ukorenjavanje prili­kom rasađivanja.

Specifični temperaturni uslovi i visoka relativna vlaž­nost vazduha pogoduju širenju oboljenja, pre svega masov-nijoj pojavi »poleganja« rasada. Radi preventivne zaštite, po-čev od faze nicanja, svakih 5—10 dana vrši se prskanje fun-gicidom (cineb 0,5% ili ditan M-14 0,2%), a pri pojavi obo­ljenja i svakih 3—4 dana. Pored prskanja, zaražene biljke tre­ba o d m a h odstranjivati iz plastenika.

Osam do deset dana pred sadnju počinje period »kalje­nja« rasada. Pri tome se plastenik intenzivno provetrava to­kom dana i noći uz smanjenje pa čak i prekid zalivanja. To znači da se teži da se biljke što bolje priviknu na uslove spolj­ne sredine, bez čega n e m a ni dobrog ukorenjavanja. U pe­riodu kaljenja biljke se mogu prihranit i 0,5°/o-tnim rastvo­r o m K2SO4. Ovo prihranjivanje i m a za cilj da poveća otpor­nost na niske temperature i stoga je značajno da se izvodi pred kraj aprila, jer je to i vreme kada se u našim uslovima javljaju niske temperature . Pozitivan uticaj ovakvog prihra­njivanja prikazan je u radovima istraživača u Mađarskoj ( H a r a s t i, 1970), a potvrđen je u našim četverogodišnjim proizvodnim rezultatima. Prema našim rezultatima, na pri­mer, ovako prihranjena papr ika mogla je da bez oštećenja podnese mrazeve od —2°C. Inače, ovim rastvorom se prihra-njuje i rasad kad je zbog nedovoljne kontrole uslova uspeva-nja došlo do neželjenog izduživanja stabla. To prihranjivanje ima značaja i za rast korenovog sistema, p r e svega zbog pri­sustva kali juma.

Ako se primenjuju sve redovne mere nege, rasad proiz­veden pod plastičnom folijom ima sve karakterist ike kvali­tetnog rasada: čvrsto, zbijeno stablo, 6—10 listova, dobro raz­vijen bočni korenov sistem.

PROIZVODNJA PARADAJZA

PROIZVODNJA PARADAJZA U STAKLENICIMA

Među povrtarskim kul turama koje se gaje u staklenici­ma paradajz ima najvažnije mesto. U našoj zemlji ova kul­tura zauzima približno polovinu ukupnih stakleničkih po­vršina.

Podešavanje vremena proizvodnje

Proizvodni i finansijski rezultat u stakleničkoj proizvo­dnji paradajza bitno zavise od rokova setve i prispevanja pro­dukcije. Vreme proizvodnje podešava se u odnosu na uticaj sledećih faktora:

— kl imatski uslovi regiona — tražnja paradajza na unutrašn jem i spoljnom tržištu — sezonske cene paradajza — troškovi grejanja staklenika Izrazite razlike u oblačnosti i osunčavanju, uporedo sa

razlikama u toplotnom režimu, predstavljaju b i tnu osobe-nost po kojoj se naši pr imorski rejoni i južni krajevi Make­donije izdvajaju kao područja sa izuzetno pogodnim klimat­skim uslovima za r a n u zimsku i zimsko-prolećnu proizvodnju.

Svetlost kao vegetacioni faktor pri gajenju paradajza u staklenicima u toku zime jedino u naš im pr imorsk im oblas­t ima nije ograničavajući faktor, m a d a u periodu novembar — decembar i na ovom području nema dovoljno svetlosti za

normalne vegetacione procese osetljivih kultura kao što je paradajz.

U ostalim područj ima naše zemlje znatna oblačnost i nedovoljno trajanje sunčevog sjaja u toku pozne jeseni i ra­ne zime, u manjem ili većem stepenu, ometaju razvoj i plo-donošenje paradajza, što svakako treba imati u vidu prili­kom podešavanja vremena proizvodnje.

Intenzivnija tražnja svežeg paradajza u nas počinje kra­jem zime i s proleća. Razlog tome su navike stanovništva da zimi troši konzervisano povrće (jer je jevtinije). S porastom s tandarda svakako će se men jati i ova navika.

Potražnja paradajza na tržištima severne Evrope dosta je ujednačena u toku zimskog perioda te se postižu srazmer-no povoljne cene.

Razlike u ceni zimskog i prolećnog paradajza iz stakle­nika, na našem tržištu, nisu dovoljno visoke, što ide u prilog nešto kasnijoj proizvodnji koja se ostvaruje uz manje troš­kove.

U s t ruktur i troškova, grejanje zauzima visoko mesto (35—40%) i bitno utiče na rentabilnost proizvodnje. Zbog toga ranu zimsku proizvodnju paradajza treba forsirali u regionima s toplijom zimom (Primorje i južna Makedonija,) i tamo gde se mogu koristit i jevtini ili besplatni izvori top­lotne energije pr i rodnog (geotermalne vode i zemni gas) ili industri jskog porekla (termoelektrane, otpadne tople vode i gasovi).

Tipovi proizvodnje. S obzirom na vreme setve i stasava-nja produkcije, u našem podnebl ju se mogu zasnivati sledeći tipovi stakleničke proizvodnje paradajza:

— zimska (rana) proizvodnja i — zimsko-prolećna (srednje rana) proizvodnja Zimska proizvodnja se programira tako da glavni peri­

od plodonošenja traje od decembra do maja. Preporu­čuje se za toplije i sunčanije regione i za staklenike u koji­ma se za grejanje koriste geotermalne vode ili jevtina otpad­na toplota iz industri je.

U zimsko-prolećnoj proizvodnji pretežni deo produkci­je (60—70%) ostvaruje se u maju i junu. Iz ove proizvod-

nje postižu se visoki prinosi i odličan kvalitet plodova, jer rane faze razvoja biljaka teku u znatno povoljnijim uslovima. Fiziološki mlade biljke su snažnije, manje podložne bolesti­ma i intenzivnije reaguju na agrotehničke mere.

U zimskoj i zimsko-prolećnoj proizvodnji paradajz je glavna kul tura u stakleniku. Međutim, ova kul tura može se gajiti i kao prethodni, odnosno naknadni usev u staklenici­ma. Na taj način mogu postojati :

— jesenja proizvodnja i — prolećna proizvodnja Ove dve proizvodnje obično imaju dopunski karakter i

zasnivaju se u manjem obimu. U prvom slučaju pretežni deo prinosa ostvaruje se od novembra do januara, a u drugom od maja do jula.

Sorte. Proizvodni i finansijski uspeh u ovoj, po mnogo čemu specifičnoj proizvodnji b i tno zavise od dobrog izbora sorte. Među mnogim činiocima koji utiču na taj izbor posebno su značajni sve rafiniraniji zahtevi tržišta u pogledu osobina ploda, i specifični uslovi vansezonske proizvodnje, naroči to nedostatak svetlosti u periodu novembar — januar.

Osobine sorte, kao što su ranostasnost, sposobnost op­lodnje i zametanja plodova u klimatski nepogodnom periodu godine, dugo trajanje plodonošenja, visoka rodnost, kvalitet plodova, otpornost prema bolest ima i druge, veoma su zna­čajne za određivanje početka i trajanja proizvodnje u stakle­niku.

Iskustvo pokazuje da potrošači više obraćaju pažnju na kvalitet plodova. Traže se okrugli, glatki, j a r k o obojeni plodovi, ujednačene krupnoće. U evropskim zemljama sa du­gom tradicijom u stakleničkoj proizvodnji paradajza, posto­ji izrazita orijentacija na sorte čiji plodovi imaju 2—3 se-mene lože i prosečnu težinu 50—90 g. Najčešće imaju duge, pravilne cvetne grančice, plodove ujednačene veličine i viso­ku rodnost . Sada postoji duga lista takvih sorta i Fi hibrida (tip moneymaker) .

Među činiocima koji utiču na formiranje prinosa, koli­čina zametnutih plodova ima prvorazredni značaj. Odnos iz­među broja normalno zametnutih plodova i broja cvelnih

pupol jaka utoliko je niži ukoliko su uslovi vegetacije nepo-voljniji. Na lošu oplodnju i zametanje paradajza u stakleni­cima, kao što je poznato, utiču mnogi faktori, a naročito ne­dostatak svetlosti, neizbalansirana ishrana i loše zdravstve­no stanje (npr. virusna oboljenja) i dr.

Manje je, međutim, poznato da sposobnost zametanja plodova ima genetsku osnovu, š to znači da u tom pogledu postoje razlike među sortama. Uopšte irzev, sorte sa krupni­j im plodovima imaju slabije zametanje.

Za staklenički uzgoj najpogodnije su sorte kompaktnog rasta, s pr ibranim habitusom, kratkim listovima i skraćenim internodijama. To omogućuje bolju cirkulaciju vazđuha u usevu i veću gustinu biljaka. Sorte bujnog rasta su nepogod­ne jer u uslovima poremećene ravnoteže između svetlosti i temperature u zimskim mesecima, i obilne ishrane azotom, dolazi do zagušenja useva i slabog zametanja. Ako se gaje bujne sorte, gustina m o r a biti manja.

Veoma je važno da se odabiraju stakleničke sorte sa intenzivnom fotosintezom, odnosno visokim sadržajem hloro-fila, što im omogućuje da dobro podnose nepovoljne svetlo-sne uslove i što se ispoljava u boljem vegetativnom rastu i zametanju plodova.

U stakleničkoj proizvodnji, bolesti paradajza često na­nose velike štete. Uopšte uzev, ove bolesti se teško kontrolišu hemijskim i drugim m e r a m a zaštite. Zbog toga se čine izuze­tni napor i da se stvore rezistentne sorte, mada u postojećem sort imentu već postoje hibridi otporni na jednu ili više bole­sti. Nesumnjivo je da budućnost pr ipada isključivo sor tama koje poseduju višestruku otpornost prema bolestima.

Azis (Azes) je hibrid dosta snažnog rasta, ali s relativno rehavim listovima. Plodne grančice su proste ili slabo raz­granate, a plodovi glatki, srednje krupni, pre zrenja umereno i r a v n o m e m o zeleni, sa dva, re tko sa tri semena gnezda i de­belim, vodenastim perikarpom. Ranostasan, visokoprinosan, o t p o r a n na Cladosporium. Pogodan za zimsku, zimsko-proleć­nu i prolećnu proizvodnju.

Ekstaz (Extase) je hibrid koji je po izgledu biljke i oso­binama ploda nalik na azis. Vrlo ran i prinosan, o tporan na Cladosporium, pogodan za zimsku i prolećnu proizvodnju.

Rivermun (Revermun) je ranostasan i visokorođan hib-rid. Plodovi su krupni, sa t r i i više semenih gnezda, često nepravilni i sa izraženom zelenom zonom oko čašice. Pogodan za jesenju i prolećnu proizvodnju; otporan na Cladosporium.

Eurokros BB (Eurokros BB) je hibrid visokog rasta, s nešto dužim internodi jama i rehavim habitusom. Plodovi su p r e zrenja svetlozeleni i malo deformisani, odličnog ukusa. Ranostasan i pr inosan hibrid, o tporan na Cladosporium, po­godan za jesenju i prolećnu proizvodnju.

Bjuti (Beauty), hibrid sa nešto dužim internodi jama i listovima, usled čega ima manje kompaktan habitus. Plodovi su pre zrenja umereno zeleni, bez zelene kragne, nalik na ek-staz. Biljke su otporne na Cladosporium i vrlo rodne.

Monidor (Moneydor) je normalna sorta izvedena od ve­o m a poznate stakleničke sorte monimejker i odlikuje se ra­nijim stasavanjem, boljim izgledom i ukusom plodova i ne­što većim prinosom.

Miltikros A 12 odlikuje se mesnatim, čvrstim, k r u p n i m plodovima sa 3—4 semene komore, i slabo izraženom zele­n o m kragnom oko čašice. Pogodan za kasnu (prolećnu) pro­izvodnju; o tporan na Cladosporium, Verticillium i Fusar ium.

Osim spomenutih u manjoj meri gaje se i drugi stakle-nički hibridi (Exqise, Nemacross, Moncfadex, Suprema, Lucky i dr.), a u novije vreme semenarske kuće iz zapadne Evrope nude nove hibride, među kojima se zasad ističu Virase, Sona­to i drugi.

Naša i inostrana ispitivanja pokazuju da su holandske stakleničke sorte zasad najpogodnije za zimsku proizvodnju paradajza. Odlikuju se visokom rodnošću, a neke i ranim stasavanjem. Među najranije spadaju ekstaz, azis, r ivermun i druge (v. tab. 11).

U staklenicima treba gajiti isključivo F ( hibride. Već sada ih ima mnogo, komercijalizovanih i u fazi eksperimena­ta, a biće ih sve više. Time i pitanje izbora postaje sve slo­ženije.

( U načelu, t reba se odlučiti za one hibride koji se odliku­ju visokom rodnošću, r a n i m stasavanjem, dobr im zameta­njem plodova, krupni j im plodovima i otpornošću p r e m a bo­lestima.

Tab. 11. Proscčni prinosi najpoznatijih stakleničkih sorti paradajza (Murtazov i drugi, 1975)

ZIMSKA PROIZVODNJA

Gajenje rasada

Odgajanje dobrog i zdravog rasada za zimsku proizvod­nju paradajza je izuzetno značajan agrotehnički zadatak zbog toga što se to čini tokom avgusta i septembra kada su u našem podneblju dnevne temperature iznad a relativna vlaž­nost vazduha ispod optimalnih potreba mladih biljaka. Osim toga, ovaj period se podudara s vremenom kada u polju ve­getiraju usevi paradajza, paprike, k rompira i duvana, sa ko­j ih se na rasad mogu da prenesu opasne bolesti i štetočine.

Na osnovu dugogodišnjeg iskustva i istraživanja u Bu­garskoj su izveli zaključak da je najbolje ako se rasad od­gaja u dobro provetravanim i zasenjenim staklenicima. Na taj način se mlade biljke mogu uspešno zaštititi od izrazitih kolebanja temperature, od kiše i zaraze. Istovremeno, biljke se adapt ira ju na stakleničke uslove i bolje podnose rasađiva­nje na stalnom mestu.

Seme. Za setvu se upotrebl java samo dezinfikovano se­me. Dezinfekcija se obavlja potapanjem semena u rastvor or­ganskih živinih preparata . Ako se korist i preparat germizan, seme se drži u 0,25%-tnom rastvoru oko 1 čas. Posle toga se

ispere, prosuši i potapa u 0,2%-tni rastvor kalijum-perman-ganata u trajanju od 30 minuta, a zatim se dobro ispere u te­kućoj vodi. Neposredno pred setvu seme se zapraši prepara­t o m TMTD (7—8 grama na 1 kg semena). Za dezinfekciju se­mena mogu se upotrebit i i drugi preparat i . Pri tome je veoma važno pridržavati se uputs tva za primenu, k a k o ne bi došlo do oštećenja semena.

Za 1 ha stakleničkog useva paradajza potrebno je 200— 250 g semena, kojim se zaseje površiia od 70 do 80 m2 leja.

Vreme i način setve. Setva se obavlja etapno između 15. avgusta i 1. septembra.

Od blagovremeno pripremljene i dezinf i kovane zemlji­šne smeše naprave se u stakleniku leje široke 100 cm, na ra-zastrtoj plastičnoj foliji, koja štiti rasad od bolesti i štetoči­na iz zemlje. Sloj đubrevite smeše u lejama treba da bude deblji (6—8 cm). Na površinu leje utisnu se plitke brazdice pomoću daske — markera, na razmaku 4—5 cm. Semenke se stavljaju u brazdicu na razmaku 1,5—2 cm. Seme se pokri je slojem đubrevite smeše debelim 1,5—2 cm, pa se to lako uta­ba daskom i dobro zalije.

Umesto u brazdice, setva se može obaviti i omaške na ravnoj površini. Pre setve leja se obilno zalije, zatim se seme pokrije đubrevitom smešom i ponovo zalije. Još bolje je da se upotrebe specijalne ručne sejalice.

Zasejane leje iziskuju brižljivo negovanje. Radi obezbe-đenja optimalne vlažnosti za klijanje i nicanje leje se mogu pokrivati natron-papirom, plast ičnom folijom ili čistim asu­rama. Međutim, ova m e r a nije obavezna ukoliko se redovnim navodnjavanjem održava potrebna vlažnost supstrata.

Umesto u lejama, sejanci paradajza mogu se uspešno odga-jiti i u s tandardnim stakleničkim sandučićima ( 6 0 x 4 0 x 6 cm). Sandučići se napune zemljišnom smešom, koja se malo natisne daskom, a zatim obavi setva u brazdice koje se pret­hodno utisnu daskom — m a r k e r o m . Seme se pokri je istom zemljišnom smešom kojom je ispunjeno sanduče, u sloju od 1,5 cm. Osim u redove, setva se može obaviti i omaške, pr i čemu se pazi da seme bude r a v n o m e m o raspoređeno. Ovaj na­čin proizvodnje sejanaca naročito je pogodan kada su u pita­nju manje količine rasada.

U novije vreme se u mnogim zemljama setva obavlja direktno u male kocke od presovanog supstrata. Za tu svrhu upotrebljavaju se naročite mašine koje istovremeno prave pre-sovane kockice i zasejavaju ih. Treba očekivati da će, upore­do s razvojem naše stakleničke proizvodnje, ovaj metod pro­izvodnje rasada biti sve više zastupljen i u našoj zemlji, pogo­tovu t a m o gde su izgrađeni ili se grade veliki staklenički kom­pleksi.

Do nicainja semena u stakleniku t reba održavati tempe­r a t u r u 22—25 °C. Kad nikne približno polovina posejanih se-menki, temperaturu u toku dana treba sniziti na oko 20°, ako je dan sunčan, a ako je oblačno, onda na 16—18°. Tempera­tura u toku noći treba da bude 14—16°. Snižene tempera Ime održavaju se oko nedelju dana, a zatim se ponovo povišavaju. Tako se dobiju skladnije razvijene biljke. U daljem razvoju sejanaca temperatura vazduha u stakleniku zavisi od jačine sunčevog zračenja. Po sunčanom vremenu temperatura t reba da se održava između 22 i 26°, po oblačnom 18—22°, a noću oko 16°.

Pikiranje. Sejanci se pikiraju k a d počnu da razvijaju 2. stalni listić. U toj fazi lako mogu da se uoče i odbace bes­plodne jedinke, t j . one biljčice koje istovremeno obrazuju dva stalna listića. U nekih sorti može bit i i do 30% takvih bi­ljaka.

Neki autori preporučuju pikiranje u fazi kotiledonih lis­tića, ali takva praksa kod nas nije za preporuku pošto su u to vreme temperature još visoke i suviše mlade biljčice teško se primaju, pa mnoge uginu.

Sejanci se pikiraju u plastične saksije prečnika 10 em, ili u presovane kocke iste veličine.

Plastične saksije su vrlo prakt ične. One su lake i trajne, lako se nj ima manipuliše a zemlja se ne lepi za njihove zido­ve. U njima se može odgajiti kvalitetan i dobro ožiljen rasad.

U zemljama sa razvijenom stakleničkom proizvodnjom rasad paradajza se pretežno gaji u presovanim kockama, na­pravljenim od prikladne smeše treseta, organskih materi ja, peska i mineralnih đubriva. Proizvodnja ovih smeša ima ka­rakter industri jske proizvodnje, kao što je u nas npr . proiz­vodnja građevinskog materi jala. Odgajivači nabavljaju ove

smeše i od njih izrađuju presovane kocke različitih veličina pomoću specijalnih mašina velikog radnog učinka.

Veoma je važan sastav smeše koja treba potpuno da obezbedi potrebe biljke, kako u pogledu vazduha i vode, tako i potrebe za hranljivim elementima (makro i mikroelementi). Pri tome smeša ne srne biti zaražena bolestima, štetočinama i korovima.

Smeša treba da bude takvog sastava da se dobiju pre­sovane kocke s dobrom kohezijom, tako da se pri l ikom ma­nipulacije ne raspadaju. Kocke treba da imaju odgovarajuće udubljenje u koje se pikira mlada biljčica, ili da se u njega smesti mala kockica s biljkom. Najzad, kocka ne srne imati uglačane sirane, što bi sprečavalo prorastanje bočnih žila kroz njene zidove.

Primena presovanih kocki u proizvodnji rasada veoma je perspektivna jer omogućuje visok stepen mehanizacije ne samo u proizvodnji rasada nego i u sadnji. Ova tehnika se sve više širi u ćelom svetu, pa t reba očekivati da će je i naši odgajivači prihvatiti .

Široku pr imenu imaju i c e l u l o z n o - t r e s e t n e sak­sije, u nas poznate kao džifi (Jiffy). One se proizvode indus­trijski u različitim veličinama i oblicima. Prave se od speci­ja lno obrađene smeše treseta (75%) bogatog humusom, celu­loze (22%) i lako rastvorljivih mineralnih đubriva.

Pred pikiranje ove saksije se napune izabranim supstra­tom i zaliju da se dobro ovlaže i supstrat i sama saksija. Ov-lažene zidove saksije lako probijaju korenove žile. Rasadnice odgajene u njima sade se zajedno sa saksijom, koja se u ze­mlji postepeno raspadne.

Celulozno-tresetne saksije, mada su veoma praktične, imaju i neke nedostatke. Tako, ako su nedovoljno vlažne, gu­be hranljivu vrednost, a koren je se teško probija kroz njiho­ve zidove. Primećeno je, isto tako, da je rasad u njima više podložan gljivičnim oboljenjima u uslovima prevelike vlage i viših temperatura.

Pikiranje treba obavljati u jutarnj im ili večernjim časo­vima. Oko usađene biljčice treba dobro natisnuti zemljišnu smešu, pri čemu se pazi da se ne povredi slabaoce. Posle pi-kiranja biljčica se zalije i t ime se uspostavi čvrst dodir bilj­ke i zemljišnog supstrata.

Saksije ili kocke s pikiranim rasadom poredaju se na podu staklenika, na plastičnoj foliji koja izoluje bil jke od moguće zaraze bolestima i š tetočinama iz zemlje. Između ni­zova saksija ostavljaju se staze široke 50—60 cm. Za proiz­vodnju rasada neophodno je 8—10"/o ukupne stakleničke po­vršine.

Rasad se dalje brižljivo nadgleda i neguje, redovno za-liva i preventivno prska radi suzbijanja bolesti i štetočina. Po sunčanom danu temperatura se održava oko 25°C, po oblač­nom 18—20°, a noću 4—5° niža od dnevne.

Veoma je važno da se održava opt imalna vlažnost sup­strata. Supstrat kojim su napunjene saksije ili od kojeg su napravljene presovane kocke, pošto se sastoji od treseta, zgo­relog stajnjaka i peska, ima poroznu s t rukturu te se lako ocedi i prosuši . Sem toga, u to vreme (avgust — septembar) visoke temperature na površini saksija i narušeni vodni bi-lans u bil jkama mogu izazvati nekrozu tkiva na prizemnom delu stabla, usled čega biljke kasnije uginu. Zbog svega toga biljke treba zahvati gotovo svakodnevno.

Pravilno sastavljena smeša od koje se izrađuju presova­ne kocke, ili koj ima se pune plastične saksije, sadrži dovoljnu količinu m a k r o i mikroelemenala, što obezbeđuje odličan ra­zvoj rasada bez dopunskog prihranjivanja.

Rasad je stasao za rasađivanje kad mlade biljke razviju 5. ili 6. list. To obično biva 45—50 dana posle setve.

Priprema staklenika

Obrada zemljišta. Obrada i pr iprema zemljišta zavisi od njegovih osobina, sistema đubrenja, prethodne kulture, nači­na dezinfekcije i dr. Veoma je važno da zemljište bude dob­ro obrađeno, na dubinu 25—30 cm. Za osnovnu i površinsku obradu koriste se odgovarajuća oruđa i t raktor i .

U novopodignutim staklenicima pr iprema zemljišta obi­čno se svodi na obilnije đubrenje organskim i mineralnim đu-brivima, i na nešto dublje oranje (do 40 cm). Dublje oranje od uobičajenog primenjuje se periodično, jer korenov sistem paradajza prodire dosta duboko. Istovremeno, s ovom dub­ljom o b r a d o m i đubriva se unose na veću dubinu.

U slučajevima kada je zemljište u stakleniku teško, s ve­likom količinom gline, oranje t reba obaviti plugom koji pre­vrće zemljište, uz odgovarajuće melioralivnc mere, kao što je zaoravanje poluzgorelog stajnjaka, treseta, strugotine od ča-movine, hidratisanog kreča ili mlevenog krečnjaka. Ovakva zemljišta se obrađuju na veću dubinu, 30—40 cm. Zaslanjeno zemljište se ore pliće, da se ne iznose soli na površinu. Laka, propusna zemljišta oru se duboko, ali bez prevrtanja orničkog sloja. Posle osnovne obrade zemljište se obrađuje frez-maši-nom. Ako se za đubrenje koristi zgoreli stajnjak, treba ga ras­turiti posle osnovne obrade i frezovanjem izmešati u povr­šinskom sloju.

Za usev paradajza zemljište u stakleniku treba da je slabo kiselo ili neutralno (pH = 6,5—7,0). Ako je jako kiselo, vrši se kalcifikacija mlevenim krečn jakom.

Dezinfekcija. Dezinfekcija staklenika za ranu zimsku pro­izvodnju paradajza obavlja se još u julu ili avgustu. Ova mera se izvodi posle osnovne obrade i zaoravanja stajskog đubriva. Veoma je važno da u zemljištu pre sadnje nema ostataka pre­parata za dezinfekciju, jer njihovo naknadno deiovanje mo­že da izazove poremećaje u metabolizmu biljaka. Zbog toga ovaj posao treba da se završi bar 20 dana pre rasađivanja.

Posle dezinfekcije zemljište se obrađuje rotovatorom ili drugom sličnom mašinom, radi poboljšanja njegovih fizičkih osobina. Sem toga, f rezo van jem se vrši mešanje đubriva sa zemljom i omogućuje isparavanje zaostalih fumiganata.

Sredstva i metode dezinfekcije zemljišta i staklenika opisani su u posebnom odeljku.

Đubrenje. Zemljište za gajenje paradajza u staklenicima mora biti dobre s trukture, izvanredno plodno i bogato lako dostupnim hranljivim elementima.

Visoke doze azota uz male količine fosfora i kalij uma deluju depresivno, a povoljan odnos azota i kali juma podsti-če ranije stasavanje plodova. Utvrđeno je, isto tako, da velika količina azota u zemljištu iziskuje i pojačano đubrenje ka­li jumom.

U slučaju pr imene visokih doza organskih đubriva, posle tret iranja zemljišta vodenom parom, ili ako je predusev bio krastavac, t reba izbegavati unošenje mineralnog azotnog đu­briva u prvo vreme posle rasađivanja. Prekomerno đubrenje

azotom podstiče vegetativni porast, usporava formiranje i zrenje plodova, pojačava osetljivost biljaka prema bolestima, podstiče pojavu zelene kragne oko peteljke ploda i zelenih pega na plodovima. Višak azota, isto tako, pogoduje jačem is-poljavanju virusnih oboljenja. Prekomerno prisustvo azota izaziva jako povijanje vršnih listova nadole, što ima za pos-ledicu zakašnjenje u plodonošenju.

S m a t r a se, inače, da je za pr imenu u staklenicima naj­pogodnija n i t ra tna forma azota, naročito u zimskom periodu, kada je usled nedostatka svetlosti slaba fotosinteza. Đubriva s amoni jačnom i amidnom formom azota daju dobre rezul­tate ako se primenjuju u vreme kada postoje optimalni uslo­vi za vegetaciju paradajza. Amidna đubriva (ureja) primenju­ju se oprezno i u manjim dozama.

Fosfor povoljno utiče na zametanje i veličinu cvasti. Slabo usvajanje fosfora može biti posledica niske temperatu­re zemljišta. Utvrđeno je, na pr imer, da pr i temperatur i 14°C biljke usvajaju fosfor dvostruko više nego pri 12°, a na 16° — dvostruko više nego na 14". Vidi se da je, osim pravilnog đub­renja fosforom, veoma važno da se temperatura zemljišta održava bar na 15°. Znaci nedostatka fosfora su ljubičasta ncrvatura listova, bledožuti cvetovi, sitni plodovi.

Potrebe biljaka za kalij umom naročito su velike u us­lovima nedovoljne osvetljenosti. Kalijum na izvestan način kompenzuje oskudicu svetlosti. Biljke d o b i o obezbeđene ovim elementom su snažnog rasta, dobrog zdravlja, s čvrstim, rav-nomerno sazrelim i ukusnim plodovima. Nedostatak kaliju­ma poznaje se po hlorotičnim listovima, naročito na njiho­vom obodu; kasnije se pojave mrke nekrotične pege.

Paradajz je veoma osetljiv na hlor, naročito pri oskudi­ci svetlosti, te zbog toga treba izbegavati pr imenu hlornih kalijumovih đubriva.

Veoma je važna i snabdevenost stakleničkog zemljišta magnezij umom. Nedostatak ovog elementa izaziva poremećaj rastenja, opadanje kvaliteta plodova i povećanu osetljivost prema botrit isu. Zbog toga se preporučuje unošenje 300— 400 kg/ha magnezij umovog sulfata.

Za đubrenje se koriste organska i mineralna đubriva. Organsko đubrivo, uglavnom poluzgoreli stajnjak, unosi se u količini oko 100 t/ha. U novopodignuti staklenik unosi se

više stajnjaka — 150 do 200 tona po ha, zavisno od osobina zemljišta. Ako je u istom stakleniku prethodni usev bio kra­stavac, organska đubriva se ne unose, jer razložena slama i unesena mineralna đubriva obezbeđuju dovoljne izvore hra­ne. Osim stajnjaka može se koristit i treset.

Organski materijali (stajnjak, treset i dr.) u znatnoj me-ri popravljaju fizička i hemijska svojstva zemljišta: pobolj­šava se apsorpcija hranijivih elemenata, povećava se pufer-nost, smanjuje opasnost od zaslanjivanja, poboljšavaju se zemljišna s t ruktura i vodni i vazdušni režim.

Sistem đubrenja za kul turu paradajza temelji se na re­zultat ima analize količine hranljivih elemenata u zemljištu, s jedne strane, i potrošnje biljaka, s druge. Na osnovu takvih podataka izračunava se ukupna godišnja n o r m a hranljivih elemenata koju treba uneti u zemljište.

Potrošnja biljaka izračunata je na osnovu količine hran­ljivih elemenata koju biljke iznesu iz zemlje u toku vegetacije. To je tzv. izvorna n o r m a đubriva za paradajz u staklenicima. Ta izvorna n o r m a predstavlja približnu količinu hranljivih elemenata koju biljke iznesu sa 1 ha površine, uz prinos plo­dova od 100 t/ha. Ona se kreće oko ovih vrednosti :

— 300 kg/ha N — 450 kg/ha P 2 0 5

— 600 kg/ha K 2 0 Predviđa se, dakle, odnos N:P 2 0 5 :K 2 0 = 1:1,5:2. Pri izra­

čunavanju stvarne količine đubriva koju treba uneti uzima se u obzir snabdevenost hranljivim elementima, mehanički sastav zemljišta i đubrenje stajnjakom.

Tab. 12. Snabdevenost zemljišta hranljivim materijama

Stepen snabdevenosti

Slaba, ispod Srednja Dobra Vrlo dobra Obilna Prekomerna Toksična, iznad

Izvorna n o r m a se primenjuje u slučajevima srednje i dobre snabdevenosti. Ako je zemljište slabo snabdeveno, nor­ma se udvostručuje. N o r m a se nešto povećava i ako je zemlji­šte peskovito. Kad je zemljište vrlo dobro snabdeveno, izvor­na n o r m a se svodi na polovinu, ili se ta količina unosi samo prihranjivanjem, u malim količinama.

Izračunata ukupna n o r m a umanjuje se za količinu hran­ljivih materi ja koje se unesu stajnjakom, pri čemu se raču­na da 1 tona stajnjaka sadrži približno 4—6 kg N, 3—4 kg P 2 0 5 i 6—7 kg K 2 0.

Organska đubriva i pretežni deo ukupne norme fosfor­nog i kalijumovog đubriva koriste se za osnovno đubrenje i unose u zemljište pre sadnje, tj. pri l ikom osnovne obrade. Za prihranjivanje se ostavlja samo 2 0 % fosfornog i 40% ka­lijumovog đubriva. Većina autora preporučuje da se za os­novno đubrenje upotrebi samo 20—30% predviđene norme azota, a ostatak u prihranjivanju. Azotna đubriva, po pravilu, t reba da se primenjuju kada postoje povoljni uslovi za foto­sintezu.

Pri osnovnom đubrenju, organska i mineralna đubriva treba pretežnim delom (oko 80%) zaorati do dubine 25 cm, a ostatak izmešati u površinskom sloju.

Rasađivanje

Rani slaklenički usevi paradajza rasađuju se između 20. septembra i 10. oktobra.

Sadnja se obavlja na baukove, ili na ravnu površinu. Prvi način se primenjuje kad je zemljište teže ili vlažnije, ili kad je nivo podzemne vode visok. Brazdanje površine i for­miranje banaka obavlja se neposredno pred sadnju.

Za sadnju na ravnoj površini zemljište se, najpre, na pogodan način izmarkira.

Gustina sadnje je bitan elemenat tehnologije proizvod­nje paradajza. Veličina i oblik hranljivog prostora značajno utiču na pr inos i ranostasnost . Utvrđeno je da prinosi po je­dinici površine ras tu s povećanjem gustine (do 1380 cm 2 po biljci), ali da kvalitet prinosa opada. U ređem sklopu pr inos po biljci je veći, a plodovi krupniji . Mnogi autori smatra ju

da je najracionalnija gustina oko 4 biljke po m 2, s razmakom sadnje 8 5 x 3 0 cm.

Konfiguracija vegetacionog prostora opredeljuje se pot­rebom da se maksimalno iskoristi površina, da se stvore naj­povoljniji uslovi osvetljenosti biljaka i da se izbegne njihovo stradanje od pregrejavanja grejnim telima.

Međuredna rastojanja za paradajz u staklenicima s rasponom 3,20 m

Racionalan razmeštaj biljaka postiže se sadnjom u dvo-redne trake, s razmakom između t raka 85 cm, između redova u traci 70 cm, i rastojanjem biljaka u redu 35—40 cm. U sta­klenicima s rasponom 3,2 m razmeštaju se 4 reda, tako da krajnji redovi b u d u udaljeni od stubova nosača po 40 cm. Može se saditi i po šemi 40 + 90 + 6 0 + 9 0 + 4 0 cm.

Staklenici s rasponom 6,40 m omogućuju pr imenu raz­novrsnijih šema sadnje. Jedan od prikladnih načina je sadnja u 3 dvoredne t rake i 2 pojedinačna reda, pri čemu se između t r a k a ostavlja razmak od 90 cm, a između redova u traci 60 cm.

U Bugarskoj se u ovakvim staklenicima primenjuju i sledeća međuredna rastojanja: 7 0 + 5 5 + 8 0 + 7 0 + 90 + 70 + 80 + + 55 + 70. Može se postaviti i 8 redova na međusobnom raz­maku od 75 cm. U sva tri slučaja između biljaka u redu os­tavlja se razmak oko 40 cm. Za male staklenike pogodna še­ma sadnje j e 7 5 x 3 5 cm.

Rasad odgajen u saksi jama treba pred sadnju obilno za­liti; rasad u presovanim kockama ne treba zahvati neposredno pred sadnju. Nekoliko dana pre sadnje biljke se oprskaju

Međuredna rastojanja za paradajz u staklenicima s rasponom 6,40 m

0,5°/o-tnom bordovskom čorbom. Biljke se sade na dubinu oko 15 cm, t j . do prvog lista. Ako je t e m p e r a t u r a zemljišta ispod 12°C, valja uključiti grejanje 2—3 dana ranije da se zemljiš­te zagreje. Odmah posle sadnje svaku biljku t reba zaliti, pr i čemu se pazi da se ne okvasi korenov vrat biljke. Zalivanje, ukoliko to bude neophodno, valja ponoviti na isti način pos-

le 4—5 dana, jer se ne srne dopustit i da tek rasađene biljke pate od suše.

Ne ga useva

Odmah posle rasađivanja u stakleniku treba stvoriti us-love za brzo primanje biljaka i obrazovanje snažnog koreno-vog sistema, što će mnogo doprineli da uspešnije podnesu ne­povoljne uslove u periodu novembar — januar . Dobro uko-renjene biljke bolje će iskoristi ti jesenje sunčane dane i us­peti da razviju 4—5 cvasti, tako da berba započne već u de­cembru.

Temperaturni režim. Održavanje povoljnog temperatur­nog režima je od bitnog značaja. Temperatura vazduha u sta­kleniku stoji u najužoj vezi s intenzitetom svetlosti. Najkri­tičniji period u ranoj stakleničkoj proizvodnji paradajza je od novembra do januara, kada ima malo sunca i kada su da­ni kratki . Tada se temperatura održava na donjoj granici bio­loškog opt imuma. Više temperature u to vreme, naročito to­kom noći, štetnije su od nižih.

Kasnije, u vreme plodonošenja temperatura se održa­va blizu optimalnih vrednosti za ovu biljnu vrstu.

Temperaturni režim u zemljištu može se poboljšati oko­pavanjem međurcdnog prostora, zalivanjem mlakom vodom i spuštanjem grejnih cevi, ako takva mogućnost postoji, blizu površine zemljišta.

Odriavcuije vlage. Navodnjavanje paradajza se podeša­va p r e m a fazi razvoja biljaka i vremenskim uslovima u toku vegetacije. U staklenicima gde nema opreme za kontrolu vla­žnosti zemljišta potreba za navodnjavanjem utvrđuje se pos-matran jem biljaka i proveravanjem vlažnosti rukom.

Kada biljke dobiju tamnozelenu boju, kada je zemljište u površinskom sloju dosta suvo i kad pojedine biljke po sun­čanom vremenu u podnevnim časovima lako svenu, očigledno je da usev treba zaliti.

U prvo vreme, od novembra do januara, zalivanja su reda a zalivna n o r m a niža (do 200 m 3 /ha) . Kasnije, kad počne plodonošenje i nas tane toplije vreme, zaliva se svakih 5—10 dana, uz zalivnu n o r m u 350—400 m 3 /ha.

Za zalivanje, po mogućstvu, t reba odabrat i simčan dan i obaviti ga u prepodnevnim časovima. Temperatura vode tre­ba da bude 20—25°C, što je naročito važno pri zali van ju to­kom zimskih meseci.

r> 1 1 J • it • i i i

Posle svakog navodnjavanja staklenik se mora dobro provetrit i da bi se izbeglo prekomerno povećanje vazdušne vlage. Ponekad, rano s proleća, dok se biljke još nisu prila­godile p r o m e n a m a sredine, usled prevelike transpiraci je vr­hovi biljaka i listova venu, zbog čega vrlo često vrhovi listo­va prigore. U t o m slučaju dobro je da se poveća relativna vlažnost vazduha orošavanjem biljaka i umerenim provetra-vanjem. Uvenulost biljaka može se sprečiti i zasenjivanjem staklenika. Za tu svrhu u Bugarskoj se koristi suspenzija na­pravljena od 10 kg brašna, 10 kg gašenog kreča i 100 1 vode.

U savremeno opremljenim staklenicima zalivanje se obavlja putem vodovodne instalacije. Pri tome se voda može zagrejati do potrebne temperature .

Navodnjavanje se vrši zalivanjem u brazdice crevom, ili orošavanjem. Poslednja istraživanja pokazuju da je za na­vodnjavanje paradajza i drugih stakleničkih kultura najpogod­niji sistem »kap po kap«. U novije vreme sve manje se pri-menjuje navodnjavanje crevom, a sve više sistem kapanja.

Zalivanje crevom u brazdice primenjuje se samo u ka­snu jesen i zimu, kada postoje teškoće s provetravanjem i opasnost od gljivičnih bolesti usled prekomerne vlage. Među­tim, ako je gajena sorta otporna na bolesti, a staklenik ima efikasnu ventilaciju, može se i tada primeniti orošavanje.

Kasnije, počev od mar ta , pošto se uklone donji listovi na bil jkama, cevi za navodnjavanje se spuste na 30—40 cm iznad površine tla, pa se redovno navodnjava orošavanjem. Jedna zalivna cev se provodi između redova u traci tako da istovremeno zaliva oba reda.

Interval između dva uzastopna zalivanja i veličina zaliv-ne n o r m e zavise od fizičkih osobina zemljišta i zdravice, me­teoroloških prilika i stanja biljaka. U vreme masovnog plo­donošenja vlaga u zemljištu t reba da se održava na nivou 75 — 8 0 % od maksimalnog vodnog kapaciteta zemljišta.

Stepen vlažnosti vazduha u stakleniku je od bitnog zna­čaja za normalno rastenje i razviće biljaka. Suv vazduh ome­ta rastenje bil jaka i pogoršava kvalitet plodova. Previsoka vlažnost vazduha otežava oplodnju cvetova i podstiče pojavu gljivičnih oboljenja. Optimalna vlažnost vazduha za uspeva-nje paradajza u staklenicima je oko 65%. Vlažnost vazduha se koriguje provetravanjem i kvašenjem stakla, staza i bilja­ka. Relativna vlažnost vazduha meri se higrografom ili psih-r o m e t r o m .

Prihranjivanje. Sistem prihranjivanja paradajza utvrđu­je se zavisno od fizičkih osobina i snabdevenosti zemljišta hranljivim elementima, unesenih količina đubriva pri osnov­nom đubrenju, kao i od uzrasta i stanja biljaka.

Uopšte uzev, na lakom, ocednom zemljištu paradajz se u zimskom periodu p o h r a n j u j e svakih 15—20 dana, a kasni­je, u toku intenzivnog plodonošenja, svakih desetak dana. Na težem, nedovoljno ocednom zemljištu prihranjivanja su reda, u vremenskim intervalima 10—15 dana dužim nego u pret­hodnom slučaju.

Većina autora preporučuje da se na zemljištu bogatom h u m u s o m prvo prihranjivanje azotom (5 g čistog azota na m2) izvede tek pošto biljke obrazuju tri-četiri cvetne grančice, a poslednje kada počne da cveta poslednja cvast. Kali jumova đubriva se dodaju 2—3 p u t a po 10 g aktivne materi je na n r .

Visoke doze azotnih đubriva, naročito u prvim fazama vegetacije, izazivaju bujan rast i uvijanje vršnih listova nani­že. Kad se pojave takvi s imptomi, treba prekinuti davanje azota. Naprotiv, ako su vršni listovi sveliozeleni, a v rh stabla tanak, valja povećati i shranu azotom.

U periodu intenzivnog razvoja za prihranjivanje se ko­riste složena NPK đubriva formule 1:1:1,5 u dozi 20—30 g đubriva po m 2 za jedno prihranjivanje. Za vreme plodonoše­nja odnos elemenata se menja u korist azota (2:1:1), a doza ostaje ista.

Navedene norme su orijentacionog karaktera. Po pravi­lu, količina i sastav đubriva utvrđuju se na osnovu analize količine pojedinih hraniva u zemljištu (brzim metodama) i folijarnom dijagnozom. Količina azota u zemljištu ne t reba da prelazi 30 mg na 100 g zemlje.

Uopšte uzev, za jedno prihranjivanje potrebno je prose-čno 300 kg NPK đubriva po hektaru. U prošeku, prihranjiva­nje se obavlja svakih 15 dana.

Način prihranjivanja. U savremeno opremljenim stakle­nicima biljke se prihranjuju rastvorima mineralnih đubriva putem instalacije za navodnjavanje. Prihranjivanje se izvodi istovremeno sa zalivanjem useva. Time se postiže ne samo ekonomičnost rada nego i povećanje efektivnosti pr ihrane, jer se đubrivo ravnomernije ras tura i brže dejstvuje. Za ova­kav način prihranjivanja najpogodnija su tečna mineralna đubriva, ili čvrsta ali lako rastvorljiva, kao što su KAN, kali-jum-nitrat, kalijum-sulfat, dvojni ili trojni superfosfat i si. Za ubacivanje rastvorenih đubriva u instalaciju za navodnja­vanje postoje posebno ugrađeni uređaji s odgovarajućim mer-nim instiaimentima.

U prvo vreme koriste se rastvori niže koncentracije (0,1%), a kasnije, s proleća, jači rastvori (0,20 do 0,25%).

U novije vreme, uporedo s osnovnim elementima, biljke se povremeno prihranjuju i mikroelementima.

Ako je zemljište suviše vlažno, ili ako nema mogućnosti za unošenje đubriva u vidu rastvora, prihranjivanje se obav­lja ras turanjem suvih đubriva, a zatim se zemljište prekopa.

Praktikuje se i folijarno prihranjivanje. Ono je naroči­to korisno kada zbog niske temperature i nedovoljno svetlo­sti biljke nisu u stanju da iz zemljišta usisavaju dovoljnu ko-

ličinu mineralnih materija. Ogledima je utvrđeno da rastvor za folijarno prihranjivanje treba da ima napon ispod 1 atm., t j . ne srne da sadrži više od 1,8 g amonijum-nitrala na litar vode, 2 g amonijum-sulfata i 5 g kalijurn-sulfata na litar vode.

Poboljšanje zametanja. Odgajivači ranog paradajza u staklenicima imaju velike probleme sa zametanjem plodova. Građa cveta biljke paradajza omogućuje samooprašivanje. Me­đutim, ako usled nepovoljnih uslova sredine procesi opraši­vanja i oplodnje budu poremećeni, plod se neće obrazovati, ili će se razviti kržljavi zametak koji obično otpadne, ili osta­ne sitan. Rezultat svega toga su niski prinosi i vrlo loš kva-litet plodova. Ova pojava je naročito izražena u periodu od novembra do januara kada nema dovoljno svetlosti. Međutim, utvrđeno je da, pored nedostatka svetlosti, na intenzitet ove pojave utiču i drugi faktori: niska temperatura zemljišta, vi­soka vlažnost vazduha, preniska ili previsoka t e m p e r a t u r a vazduha u vreme cvetanja, oš tra kolebanja tempera ture u sta­kleniku, prekomerna i neizbalansirana ishrana azotom i drugo.

Izgleda da na slabu oplodnju i zametanje, osim osku­dice svetlosti, najviše utiče nedovoljna temperatura zemljišta koja ometa normalnu apsorpciju fosfora. U Holandiji su ut­vrdili da se usvajanje fosfora od s t rane biljaka izrazito sma­njuje s opadanjem temperature zemljišta. Poznato je, među­tim, da fosfor ima veliku ulogu u odvijanju generativnih pro­cesa, t j . u formiranju cvasti i cvetova i oplodnji. Temperatu­re zemljišta ispod 15°C u znatnoj meri umanjuju aktivnost korena, a t ime i apsorpciju fosfora. Usled toga dolazi do na­rušavanja normalne mineralne i shrane i fizioloških procesa u bil jkama, kao i do znatnih poremećaja u formiranju i razvo­ju generativnih organa.

U periodu novembar — j a n u a r u našim staklenicima ze­mljište je za 2—3° hladnije od donje granice temperaturnog o p t i m u m a za paradajz (15°C). U to vreme je i najveća oskudi­ca svetlosti. Time se može objasniti izrazit poremećaj u for­miranju cvasti i cvetova u tom periodu.

Slabo zametanje može se u izvesnom stepenu poboljšali umešnorn kombinaci jom provetravanja, grejanja i navodnja­vanja. Najefikasnija m e r a za uspešno poboljšanje zametanja plodova jeste tret iranje biljaka st imulatorima rasta, tzv. fito-hormonima. Za sada se za tu svrhu najviše koristi p r e p a r a t

lomatin, koji se proizvodi i u našoj zemlji. Upotrebljavaju se rastvori koncentraci je 0,6—0,8% (6—8 cern preparata na litar vode). Bolji efekt se postiže ako se tretiranje obavlja u jutar­njim časovima.

Tretiraju se samo cvetne grančice, prskanjem pulveriza-torima ili potapanjem u rastvor. Potapanje je zametnije, ali efektivnije. Cvetna grančica, na kojoj su se već rascvetali prvi cvetovi, zamoči se u rastvor i o d m a h lako strese, tako da na njoj ne ostanu krupne kapi rastvora. Ako se cvasti prskaju, t reba nastojati da se na njima obrazuje fina rosa, a ne krup­ne kapi.

Tretiranje se ponavlja svakih 3—5 dana, zavisno od tem­pa iscvetavanja. Ovaj t re tman se sprovodi od decembra do februara, kada je cvetanje usporeno, a opadanje cvetova i zametaka vrlo izraženo.

Negativna s t rana pr imene f i tohormonskih sredstava is-poljava se u rebrast im deformacijama plodova, javljaju se šu­pljine u semenim komorama, u koj ima obično nema semena, a placenta ostane zelena. Ova pojava je naročito izražena kad su temperature u stakleniku nedovoljne.

Opadanje cvetova i zametaka paradajza javlja se i kada postoje skoro svi uslovi za normalno cvetanje i zametanje. Cesto je tome uzrok odsustvo strujanja vazduha i potpuno mirovanje biljaka, što otežava oslobađanje polena iz prašnika.

Radi podsticanja oprašivanja primenjuje se vibriranje cvasti specijalnim vibratorima. Veoma dobri rezultati se po­stižu kombinacijom tret iranja cvetova hormonskim prepara­tima i vibriranja.

Ako se ne raspolaže vibratorima, dobri rezultati se po­stižu lupkanjem žica za koje su privezani kanapi, čime se izaziva potresanje biljaka. Ovaj postupak je efikasan ako se izvodi po sunčanom vremenu i kad je relativna vlaga vazdu­ha niža. To se čini između 9 i 10 časova.

Vezivanje i pbiciranje biljaka. Rani slaklenički usevi pa­radajza gaje se na jedno stablo. Biljke se održavaju u verti­kalnom položaju uvijanjem kanapa oko njih. Donji kraj ka-napa zaveže se za prizemni deo biljke na oko 20 cm iznad ze­mljišta, a gornji za žicu zategnutu iznad svakog reda biljaka. Kako biljka raste, tako se oko nje spiralno uvija kanap, sve do žice.

Bočni izdanci se redovno pinciraju i t ime stvaraju po­voljniji uslovi za fotosintezu i narastanje plodova. Ne treba dozvoliti da ovi lastari izrastu više od 6—7 cm. Pričvršćivanje uz k a n a p i pinciranje biljaka obolelih od virusnih bolesti vr­še se odvojeno da se zaraza ne prenese na zdrave biljke.

S proleća, kad se aktivni procesi rasta biljaka pomak­nu visoko, prema vršnim delovima biljke, donji listovi sve više gube značaj u ishrani lista zbog toga što su j a k o zase-njeni, fiziološki ostareli, ili povređeni prilikom mnogobrojnih manipulaci ja oko biljaka. Zato se periodično, svakih 10—15

Usev paradajza u stakleniku

dana, odstranjuju po jedan ili dva najniža lista, te tako po­boljšavaju svetlosni uslovi i provetravanje, a istovremeno podstiče razvoj gornjih delova biljke. Uklanjaju se celi listo­vi, a ne samo njihovi vršni delovi.

Listovi se odstranjuju do visine plodne grančice na ko­joj je započela berba plodova. Nedovoljno odrasli plodovi, ostavljeni na ogoljenom stablu, ne mogu da dostignu standar­dnu veličinu, i kasnije omekšaju.

Odstranjivanje donjih listova treba da bude propraćeno prskanjem fungicidima, da se tako onemogući prodiranje za­raze kroz ozleđena mesta. Najbolje je da se listovi uklanjaju u vreme kad je relativna vlaga u stakleniku niža.

Biljke paradajza odgajene kao rani zimski usev dugo vegetiraju i do kra ja plodonošenja razviju stabla duga više od 3 m, sa oko 20 plodnih grančica. Kad nad rastu visinu ži­ce, stabla se dalje mogu voditi i pričvršćivati na više načina: špalirno, na svod, lepezasto, usmeravanjem naniže, ili spušta­njem kanapa.

Stabla se vode na špalir lako što se usmeravaju niz žicu i vezuju za nju. Tako se obrazuje venac od stabala, listova i plodnih grančica. Nepovoljno je to što se u vencu stvaraju nepovoljni uslovi provetravanja i osvetljenja.

Za lepezasto vođenje biljaka neophodno je da se iznad glavne žice zategnu, jedna iznad druge, još dve žice na među­sobnom razmaku od 20 cm. Prva biljka se vodi niz najnižu žicu, druga niz srednju, treća niz najvišu, četvrta niz' naj­nižu, itd.

Za vođenje na svod potrebno je da se iznad širih među-rednih prostora, koji se, inače, koriste kao staze, zategne još po jedna žica, na nešto višem nivou od onih za koje su pri­vezani kanapi . Biljke iz dva susedna reda prebacuju se preko ove žice i t ako obrazuju krovoliku nadstrešnicu. Ovaj način obezbeđuje dobro provetravanje, ali usled zasenjivanja listo­vi ispod svoda brzo požute i opadnu. Osim toga, kao i kod lepezastog načina, potrebno je postavljanje dopunskih žica.

Pogodniji i jevtiniji način gajenja je usmeravanje bilja­ka naniže. Kad izrastu do žice, stabla se usmeravaju naj pre horizontalno, dok pređu 2—3 biljke, a zatim se puštaju da vise pod izvesnim uglom, da se ne prelome.

Dobri rezultati se postižu i spuštanjem kanapa. Kad biljke dostignu žicu, kanap se povremeno i postepeno opušta i biljke se smiču naniže. Spuštanje stabala počinje kada su 2—3 najniže plodne grančice obrane, a donji listovi uklonjeni.

Na visini oko 40 cm iznad zemlje duž redova se zategne ma-nila koja ograničava spuštena stabla da poležu na staze. S proleća, početkom marta prestaje se sa spuštanjem kanapa, a stabla se dalje vode i pričvrščuju na venac i usmeravaju naniže.

Na dinamiku zrenja, ukupan prinos i krupnoću plodova znatno utiče dekapitacija biljke (zakidanje vrha). Ta mera se sprovodi oko 50 dana pre planiranog roka završetka berbe. Zakidanje vrha omogućuje da plodovi na poslednjoj plodnoj grančici brže dostignu normalnu veličinu i sazru do određe­nog roka.

Ranije se uklanja vrh u slabije razvijenih ili obolcl i 11 biljaka. Raniji ili kasniji prekid plodonošenja utvrđuje se zavisno od mogućnosti p lasmana produkcije u određeno vreme.

Vito sanitarne mere. U tehnologiji gajenja paradajza iz­vanredno važnu ulogu ima zdravstvena zaštita useva. Najvaž­nije profilaktičke mere jesu: dezinfekcija staklenika, zemlji­šta, semena i inventara, ograničenja pristupa ljudi, životinja i mašina u staklenik i si. Od posebnog značaja je održavanje optimalne mikroklime u stakleniku i gajenje otpornih sorti.

Berba i prinosi

Berba plodova paradajza odgajenog u jesensko-zimskom periodu počinje od sredine decembra. U normalnim uslovima berba se završava kra jem juna, i do tog vremena ubere se prosečno 95—100 t s tandardnih plodova po hektaru.

Ukupan prinos i količina stasalih plodova u pojedinim etapama plodonošenja u velikoj meri zavise od sorte, kao što se vidi iz tabele 14. Podaci o količini ubranih plodova u poje­dinim mesecima, mada dobijeni u Bugarskoj, mogu se sma­trali karakterist ičnim i za našu stakleničku proizvodnju, s obzirom na sličnost podneblja i tehnologije. Znatno smanje­nje prinosa u februaru objašnjava se t ime što se u to vreme beru plodovi sa cvetnih grančica koje su se obrazovale u no­vembru; na njima se zametne najmanji broj plodova, koji su uz to i sitniji.

Plodovi se beru kada dostignu slepen zrelosti koji je ugo­voren s kupcem. Za udal jena tržišta, kad t ransport traje du­go, plodovi se beru znatno pre nego što dostignu upotrebnu zrelost.

Sortiranje po s tepenu zrelosti i krupnoći, pakovanje, am­balaža, brzina i kvalitet t ransporta i dr. bi tno utiču na tržišnu vrednost i prodajnu cenu paradajza.

•

ZIMSKO-PROLEĆNA PROIZVODNJA

Proizvodnja rasada. Pre svega, t reba se opredeliti za sor­te paradajza koje su rodne, ranostasne i o tporne prema bo­lestima. Veoma su pogodne sorte s nešto krupnij im plodovima.

Setva se obavlja početkom oktobra. Rasad se proizvodi u staklenicima, u odeljcima koji su više izloženi suncu i ko ji imaju pojačanu grejnu instalaciju (za proizvodnju rasada potrebno je približno 8—10% ukupne površine pod stakleni­cima). Sejanci se gaje u sandučićima ili na lejama napravlje­nim od dezinfikovanog zemljišnog supstrata. Pogodna đubre-vita smeša može se napraviti od 2 zapreminska dela dobro zgorelog stajnjaka, 1 dela zemlje, 1 dela treseta i 1/2 dela rečnog peska. Leje treba da su uzdignute, a supstrat izolovan od zemlje plastičnim folijama. Seje se 2 g semena po 1 m 2 .

Pošto se rasadna faza odvija pod nepovoljnim svetlos-nim uslovima, treba obrati t i pažnju na temperaturni režim. Do nicanja se održava temperatura 23°C, posle toga 18—20", a noću 15—16°.

Rasad se pikira u plastične saksije p r o m e r a 10 ili 12 cm. Ako se upotrebljavaju pojedinačne džifi saksije, pros tor između njih t reba ispuniti zemljom da se saksije ne suše. Sak­sije s pikiranim rasadom postavljaju se na plastične folije, rastavljeno, tako da ih na 1 m2 bude oko 30. Ako su bile po­redane jedna do druge, posle 3 nedelje od pikiranja saksije t reba razmaknuti .

Saksije se pune zeml jišno-đubrevilom smešom sličnog sastava kao za proizvodnju sejanaca. Kasnije se u saksije do-sipa đubrevita smeša ili dobro zgoreli stajnjak.

Dva-tri dana posle pikiranja temperatura se održava na 22°C danju i 18—20° noću. Posle toga noćna temperatura tre­ba da je 12—14°.

Priprema, zemljišta, i rasuđivanje. Zimsko-prolećni para­dajz rasađuje se početkom decembra. Do tog vremena u sta­kleniku se obično odgaja neki predusev, npr. salata, keleraba i dr., ili kul tura za zelenišno đubrenje. Površina mora biti os­lobođena preduseva 10—15 dana pred sadnju.

Posle skidanja preduseva vrši se osnovno đubrenje i ob­rada površine. Upotrebljava se zgoreli ili polurazloženi staj­njak. Količina organskih i mineralnih đubriva utvrđuje se prema stepenu snabdevenosti zemljišta osnovnim hranijivini elementima.

Pr iprema obuhvata i mere koje se preduzimaju radi po­boljšanja toplotnog režima u zemljištu. Između ostalog tome doprinosi unošenje većih količina stajnjaka i treseta.

U nekim zemljama se u tu svrhu koristi slama koja je prethodne godine bila ras turena između biljaka paradajza kao mulč. Slama se zaore o d m a h posle skidanja useva, pri osnovnoj obradi.

Poboljšanje fizičkih osobina zemljišta, a t ime i toplot­nog režima, može se ostvariti unošenjem inertnih materi jala kao što su vermikulit, penast i ili sunđerasti plastični materi­jal i i si. Upotrebu ovih materi jala ograničava njihova relativ­no visoka cena, ali oni u velikoj meri doprinose t ra jnom po­boljšanju fizičkih svojstava zemljišta.

Najzad, u novije vreme ima sve više pokušaja da se paradajz u staklenicima gaji na balama slame, kao krastavac.

Radi zagrevanja zemljišta do neophodne temperature, staklenik se pre sadnje zatvori pa se uključi grejna instala­cija, a zatim se zemljište obradi frezom na dubinu 15—20 cm. Ako je zemljište nedovoljno zagrejano, izbrazda se na predvi­đeni međuredni razmak pa se brazde nali ju vodom zagreja-nom na 50—60°C. Zemljište se može smatrat i dovoljno toplim ako na dubini od 10 cm ima t e m p e r a t u r u iznad 16°.

Posle nekoliko dana, kad zemljište provene, pr i s tupa se sadnji. Biljke se sade pliće nego u ranoj proizvodnji, do pr­vog lista.

Veoma važan činilac je s taros t rasada. Stariji rasad se teže pr ima i prva cvetna grančica vrlo slabo zameće. Rasad u saksijama rasađuje se pre nego što počne da cveta. Najbo­lje je da se biljke rasade u fazi razvoja 5. — 6. lista.

Odmah posle sadnje biljke se pojedinačno zaliju mlakom vodom temperature 25—28°Ć. Treba voditi računa da se pri­likom ovog i nekoliko sledećih zalivanja ne kvasi suviše os­nova stabla, niti da se zemlja oko stabla jače sabije.

Gustina sadnje i raspored biljaka isti su kao pri gaje­nju ranih zimskih useva.

Nega useva. Biljke se neguju na sličan način kao i one iz jesensko-zimske proizvodnje. Održava se odgovarajući re­žim dnevnih i noćnih temperatura, obezbeduje se obilna is­hrana i vlažnost zemljišta i vazduha, biljke se štite od bolesti i štetočina, pinciraju se, tret iraju s t imulatorima rasta, l td.

Do pr imanja biljaka t e m p e r a t u r a se danju održava na 22—25°C, a noću oko 20°. Kasnije se noćna temperatura sni­žava na 16—17°. U decembru i j a n u a r u po sunčanom danu temperatura se održava na 20—22°, a po oblačnom 18—20°. Noćna t e m p e r a t u r a posle sunčanog dana treba da bude 15— 16°, a posle oblačnog dana 12—13°. Od februara pa nadalje održavaju se optimalne dnevne i noćne temperature navede­ne za zimsko-prolećne useve. Radi sprečavanja štetnog delo-vanja visokih temperatura u maju, j u n u i julu useve treba za-seniti prskanjem stakla.

Posebna pažnja posvećuje se održavanju vlage zemljiš­ta na nivou 70—80% vodnog kapaciteta. Čestina navodnjava­nja i količina vode za jedno zalivanje zavise od sistema na-

vodnjavanja, faze razvoja biljaka, osobina zemljišta i dr. Ne­ophodno je obaviti približno 25 navodnjavanja, uz ukupan utrošak vode 3500—4000 m3 po ha. U periodu od oktobra do m a r t a usev se navodnjava svakih 10—15 dana, a kasnije sva­kih 5—6 dana. Ukoliko se primenjuje kišenje, pod prit iskom od 2 a tm. za 1 minut izlije se 1 litar vode na 1 m 2 . Ako se koristi sistem kapanja, navodnjavanja se obavljaju često, sva­ka 2—3 dana, manj im količinama vode (20—25 m 3 /ha) .

Berba počinje u martu, kada se ubere oko 5 t/ha, i za­vršava se početkom jula. Do tog vremena može se ostvarili prinos od oko 100 tona po ha.

PROLEĆNA PROIZVODNJA

U zavisnosti od programiranog sistema eksploatacije staklenika, paradajz se može odgajiti kao kasni, prolećni usev. Pre toga, na istoj površini odgaja se salata, krastavac ili koji drugi predusev, ili rasad.

Kasni staklenički paradajz sadi se obično krajem janu­ara ili početkom februara, odnosno posle likvidacije prethod­ne kulture. Zavisno od toga, selvu rasada treba obavili, bla­govremeno, oko 2 meseca ranije.

Za ovu proizvodnju koriste se rane i pri nosne sorte, s nešto krupnij im plodovima. Prema našem iskustvu dobre re­zultate daje hibrid r ivermun i neki drugi.

Gustina sadnje je veća: 60 cm između redova i 30 cm između biljaka u redu. Međuredno rastojanje može biti, čak, samo 50 cm.

Prva berba pada oko 10. aprila, a plodonošenje traje do sredine jula. Zavisno od planiranog roka prekida berbe, treba blagovremeno zakinuti vrhove biljaka (oko 50 dana ranije).

S obzirom na povoljnije uslove i veću gustinu biljaka, iz ove proizvodnje može se ostvariti prinos oko 100 t/ha.

•

JESENJA PROIZVODNJA

U nekim zemljama praktikuje se jesenja proizvodnja paradajza u staklenicima, u svojstvu pretkul lure, posle koje se ponovo gaji prolećni usev paradajza, krastavac ili neki drugi usev.

Sadnja se obavlja prvih dana septembra. Do vremena kada nastanu nepovoljni vremenski uslovi, biljke obrazuju snažan korenov sistem, a cvetanje na prvih 4—5 plodnih gran­čica protekne normalno. Radi ograničenja vegetativnog raz­voja, koji u nepovoljnim klimatskim uslovima ima prevagu nad reproduktivnim procesima, bil jkama se zakinu vrhovi iz­nad 4. ili 5. cvetne grančice, a bočni izdanci se redovno pin-ciraju.

Pretežni deo produkcije iz ove proizvodnje pristiže to­kom decembra i j anuara . U to vreme životni procesi biljaka svode se uglavnom na dozrevanje već formiranih i naraslih plodova.

Za ovu proizvodnju koriste se ranostasne sorte kao u kasnoj prolećnoj proizvodnji. Slična je i gustina biljaka.

U našoj klimi javljaju se mnogi agrotehnički i ekonom­ski problemi u vezi s ovakvim načinom proizvodnje paradaj­za u staklenicima. Po svemu sudeći ova proizvodnja može bili interesantna i za naše odgajivače, ali je neophodno da se sprovedu odgovarajuća naučna istraživanja i praktična prove-ravanja tehnoloških i ekonomskih efekala.

Vreme proizvodnje

Paradajz je jedna od najznačajnijih kul tura koja se gaji u plastenicima. Vreme proizvodnje zavisi od regiona uz­goja i mogućnosti grejanja plastenika. U južnim regionima naše zemlje proizvodnja je ekonomičnija s obzirom na ma­nje potrebe za zagrevanjem. Stoga se paradajz može gajiti u (oku čitave jeseni, zime i proleća. U kontinentalnim uslovi­ma u plastenicima sa grejanjem paradajz se proizvodi u to­ku jeseni, zime i proleća. Međutim, u plastenicima bez greja­nja, gde je paradajz druga kultura, on se najčešće gaji kao rani prolećni odnosno jesenji usev. Ovaj način proizvodnje predstavlja ujedno i najrentabilni ju proizvodnju. Posebno je značajan jer omogućuje intenzivno korišćenje plastenika. Na­ime, posle proizvodnje salate, spanaća, luka i sličnih kultura gaji se rani paradajz, odnosno posle proizvodnje rasada pa­prike, paradajza, kupusa gaji se paradajz za jesenju proiz­vodnju.

Vreme proizvodnje paradajza može se u celini tačno pla­nirat i kad se imaju u vidu osnovni elementi rasta i razvoja ove kulture. Od nicanja do početka cvetanja protekne 50—75 dana, a zatim za 5—6 dana nas tupa masovno cvetanje. Od masovnog cvetanja do početka obrazovanja plodova protekne 5—6 dana, od cvetanja do početka zrenja plodova 40—50 dana, a zatim za 4—6 dana nas tupa masovno sazrevanje plo­dova. To znači da prva berba počinje za 90—125 dana od ni­canja.

U naš im uslovima paradajz se u plastenicima može pro­izvesti u sledećim terminima:

U zavisnosti od vremena proizvodnje treba izabrati sortu. Za proizvodnju u toku zime i ranog proleća najpodesnije su ranostasne sorte, s dobrom sposobnošću oplodnje u nepovolj­nim klimatskim, posebno svetlosnim uslovima, visoke rodno­sti, o tporne na bolesti, s okruglim, glatkim plodovima. Takve su sorte i hibridi namenjeni stakleničkoj proizvodnji. Danas je u svetu poznat veliki broj sorti i hibrida. Navodimo samo neke od hibrida koji se uspešno koriste u proizvodnji: euro-cross BB, eurobrid, hollandbriđ, vvestlandbrid, azis, extase, monydor, moneymaker i si.

Za kasnu prolećnu proizvodnju pored već navedenih hi­brida mogu se uspešno gajiti rani hibridi N° 10 X bizon, ra­pid, bonset, Mi 13, Mi 10, kao i determinantne sorte kečkemet-ski i druge.

Za jesenju proizvodnju su pored spomenut ih sorti pogo­dne sorte i hibridi s otpornošću na visoke temperature u to-

ku leta. Tako se za ovu proizvodnju mogu koristili novosad­ski jabučar, rutgers i dr.

Proizvodnja rasada

Proizvodnja rasada za zimsku i prolećnu proizvodnju obavlja se u toplim lejama, staklenicima ili plastenicima. Pr iprema zemljišta, a to znači kvalitet zemljišne smeše, de­zinfekcija zemljišta i semena isti su kao za staklcničku pro­izvodnju.

Setva se može obavili u zemljište plastenika, ili u san­dučiće za selvu (najčešće dimenzija 5 0 x 3 5 X 5 cm). Pri setvi u zemljište sačine se leje širine do 1,5 m i potrebne dužine. Za pravilan rast biljaka najpovoljnija je setva u redove s razma­kom između redova 5 cm. Setva je gusta (5—10 g semena na m 2). Posle setve seme se prekri je slojem komposta ili treseta (0,5—1 cm), pa se zemljište povalja i zalije. To doprinosi br­žem i ujednačenom nicanju. Pri setvi u sandučiće izvuku se redovi po širini sandučića s raslojanjem od 5 cm. Setva u re­du je gusta. Seme se prekriva slojem komposta od 0,5 cm, zemljište se pritisne daskom kako bi bolje prileglo uz seme, pa se zatim zalije. Radi bržeg i, ujednačenog nicanja tempera­tura t reba da je 25—28°C. Pri setvi u sandučiće potreban je manji pros tor plastenika. Radi smanjenja troškova grejanja visoka temperatura potrebna za nicanje postiže se prekriva­njem sandučića plastičnom folijom. Folija se postavlja u vidu niskog tunela na lučno savijenu žicu iznad sandučića. Pod folijom se održava visoka temperatura .

Pri optimalnim uslovima nicanje je brzo i ujednačeno (5—7 dana). Sa pojavom ponika temperaturu treba sniziti na oko 16°C uz održavanje relativne vlažnosti 60—65%. Takvi uslovi sprečavaju neželjeno izduživanje biljaka.

U fazi otvorenih kotiledona, odnosno pri pojavi prvog pravog lista, vrši se pikiranje u saksije veličine 8 x 8 cm, na­punjene zemljišnom smešom, ili u džifi saksije. Pikiranje tre­ba obaviti u ju tarn j im ili večernjim časovima.

Saksije sa p ik iranim bil jkama poredaju se po plastič­noj foliji razastrtoj po površini zemljišta. Na taj način se ze-

mljište plastenika održava sterilnim, bez opasnosti od širenja bolesti ili štetočina.

Posle pikiranja biljke treba 1—2 dana držati u senci da bi se sprečila nepoželjna suvišna transpiracija.

Posle pikiranja temperatura se održava na 20—22°C u toku dana i oko 18°C u toku noći. U fazi dva lista 8—10 dana posle pikiranja t reba izvršiti folijarno prihranjivanje komplek­snim đubrivom (0,2% vuksala, folifertil 0,2%, fertigal 0,2%). Dalje m e r e nege su redovna zaštita i zalivanje, folijarno pri­hranjivanje svakih 10—15 dana uz održavanje optimalne tem­perature (20—22°C) i vlažnosti vazduha (65—70%). Za kvali­tet rasada bi tno je da su dobri uslovi osvetljenja. Pri nedo­voljno svetlosti (oblačni dani, gust raspored biljaka i si.) sta­blo paradajza se izdužuje, što je nepovoljno za dalji rast biljke.

Za jesenju proizvodnju rasad se proizvodi u otvorenim lejama. Zemljište leje (širine 120—150 cm i potrebne dužine) dobro se pr ipremi, uz unošenje zgorelog stajnjaka ili kom­posta (3—4 kg/m 2) i 20—30 g NPK đubriva na m2. Zemljište i seme treba dezinfikovati (vidi proizvodnju u stakleniku). Rasad se proizvodi bez pikiranja, te je setva reda (2—3 g se­mena na m 2). Dalja nega rasada je uobičajena, t j . zaštita od poleganja (cineb 0,2%, ortocid), zalivanje' svakih 5—7 dana sa 5—10 l/m2, plevljenje i 1—2 foli jama prihranjivanja (vuk-sal 0,2%, fertigal). '

Priprema plastenika

Priprema zemljišta za sadnju paradajza počinje posle skidanja prethodnog useva. U intenzivnom korišćenju plaste­nika ciklus proizvodnje je neprekidan, jedna ku l tura zame-ttjuje drugu. To zahteva pr imenu pune zaštite radi sprečava­nja širenja bolesti i štetočina, uz uklanjanje ostataka pretho­dne kulture, dezinfekciju delova plastenika i oruđa, kao i uz dobru pr ipremu zemljišta. Sve mere pr ipreme su iste kao pri proizvodnji u stakleniku. Zemljište za proizvodnju paradajza t reba da je bogato organskom materi jom. Zato se spravlja smeša od komposta ili zgorelog stajnjaka, zemlje i treseta u odnosu 3:2:1 i unosi u sloju 25—30 cm, ili se zemljište u pla-

steniku đubr i organskim đubrivom (stajnjak, kompost) u ko­ličini 4—8 kg/m 2. Posle đubrenja izvrši se obrada zemljišta (rotofreza) kako bi se đubrivo dobro izmešalo sa zemljištem na dubini 25—30 cm. Neposredno pre sadnje unosi se 30— 40 g NPK đubriva odnosa 1:1:2 na m2 i izvrši se površinska p r i p r e m a zemljišta. Uz to se zemljište mora istret iral i insek­ticidima i fungicidima kao u stakleniku.

Za dezinfekciju zemljišta može se koristili basamid (40,70 g/m 2), terabol (50 g/m 2), a za dezinsekciju basudin G-10 (10 g/m2), volaton G-5 (10 g/m 2). Međutim, svake 2. do 3. godine neophodna je sterilizacija zemljišta. Osim hemijske sterilizacije najbolja je sterilizacija vodenom parom. Pri to­me se vodena para iz kotlova razvodnim cevima (agregati su različitog oblika) dovodi u zemljište na dubinu od 40 cm.

Rasađivanje

Visoke sorte paradajza sade se u redove na rastojanju 8 0 x 3 0 cm, ili u dvoredne pantl j ike s rastojanjem 80 + 50 + 5 0 x 3 0 . Niske, determinantne sorte sade se u redove na ra­stojanju 60 X 35—40 cm ili u dvoredne pantljike 80 + 50 + + 50X30—40 cm. Broj redova odnosno raspored biljaka u jednoj lađi plastenika zavisi od širine lađe (od 3,20—9,60 m).

Pri postojanju sistema za zalivanje i prihranjivanje »kap po kap« koji omogućuje tačno normiranje hraniva i vode za svaku biljku sadnja se može obaviti na plastičnu foliju. Na pre thodno određenom rastojanju iskopa se rupa za biljku u koju se stavi komad plastične folije (oko 40 cm). Biljka se izvadi iz saksije sa zemljom i postavi na foliju, ili se stavlja džifi saksija, odnosno presovana zemljišna saksija s biljkom, pa se saksija zatrpa zemljom tako da ivica folije bude iznad površine zemljišta. U takvim uslovima paradajz ranije cveta jer se gotovo celokupna hraniva troše na izgradnju i razvoj nadzemnih delova biljke, a koren se razvija plitko. Sa formi­ranjem prvih plodova izvlači se folija (veoma lako, poteza­njem ivice folije). Ovako posađene biljke veoma reaguju na unošenje rastvorenih đubriva u pl i tkom zemljišnom sloju, s obzirom na pl i tak korenov sistem.

Posle sadnje biljke treba dobro zalili (5—10 1 vode na n r ) .

Nega

U toku proizvodnje neophodno je održavati optimalne uslove u pogledu temperature i vlažnosti vazduha i zemljišta.

Tab. 15. Uslovi uspevanja paradajza

Period Temperatura u C Relativna vlažnost u %

Regulisanje temperature i vlažnosti vazduha olakšano je pri postojanju sistema za grejanje. Međutim, u plastenici­ma bez grejanja temperatura i vlažnost vazduha regulišu se redovnim prove travanj em. U jesenjoj proizvodnji neophodno je da se još tokom letnjih dana plastenik maksimalno otvori (kod tunela plastika se potpuno skida) kako bi se snizila temperatura . Već polovinom septembra, kada su temperatu­re niže, posebno noću, intenzitet provetravanja se smanjuje, a kod tunela se postavlja plastična folija. Pri gajenju para­dajza t reba poći od toga da je to toploljubiva kultura oset-ljiva na niske temperature . Tako na 15 "C paradajz zaustav­lja cvetanje, na 10 °C prestaje dalji rast biljke, a već na —1 °C nasta ju oštećenja biljke. Na rast i oplodnju nepovolj­no deluju i visoke temperature (30 °C). Za harmoničan rast biljke značajno je da su noćne temperature za 5—7 °C niže od dnevnih i da je temperatura zemljišta oko 20 °C.

Posle sadnje vlažnost zemljišta se održava na 70% PVK, što omogućuje regeneraciju korena. U daljem rastu biljke, do faze prvih zrelih plodova, vlažnost zemljišta se održava na 70—75 %> PVK, a u periodu plodonošenja, kada je biljci potrebna najveća količina vode, na 80—85% PVK. Najpo-

voljniji način zalivanja paradajza je uz koren biljke tzv. zalivanje iz brazde. Na taj način se obezbeđuje optimal­na vlažnost zemljišta bez nepoželjnog vlaženja listova biljke. Pri zalivanju kišenjem dolazi i do visoke relati­vne vlažnosti vazduha, što uz višu temperaturu pogodu­je razvoju oboljenja. Međutim, zalivanje kišenjem pogo­dno je radi osvežavanja biljaka. U periodu intenzivnog rasta paradajz se zaliva sa 200—300 m 3 vode po hekta­ru svakih 10—15 dana, a u vreme intenzivnog plodonošenja sa 300—400 m3 vode svakih 5—7 dana. U vreme cvetanja i plo­donošenja biljci pogoduje niska relativna vlažnost vazduha (50 — 6 0 % ) , jer je tada oplodnja bolja. Stoga jc neophodno inten­zivno provetravanje plastenika.

Posle sadnje (5—10 dana), u vreme ukorenjavanja, tre­ba izvršiti prvo prihranjivanje sa 20—30 g NPK đubriva ( 1 : 1 : 1 ) na ni2. U fazi obrazovanja prvih plodova obavlja se drugo prihranjivanje i s tom količinom NPK đubriva. Pored ovog prihranjivanja, u toku vegetacije treba obaviti 1—2 fo­l i jama prihranjivanja kompleksnim đubrivima (vuksal 0,2%). Folijarno prihranjivanje obavlja se zajedno sa zašti tom pa­radajza. Navedene količine hraniva su orijcnlacione. One se za svaki konkretan slučaj utvrđuju na osnovu analize zem­ljišta i potrebe paradajza za hranivima. Te n o r m e su iste kao pri proizvodnji u stakleniku.

Protiv alternari je paradajz se zaštićuje prskanjem cine-bom S—80 (0,2 %) ili m a n e b o m WP 80 (0,3 Vo), a protiv pla­menjače i pegavosti listova koristi se ditan M-45 (0,25%) ili antrakol 70 % u koncentracij i 0,25 •/». Zaštita se obavlja p r e m a potrebi, a najčešće u razmacima od 10 do 15 dana.

Pet do šest dana posle sadnje treba obaviti prvu među-rednu obradu, okopavanje na dubinu 10—15 cm. Broj uko­pavanja zavisi od s t rukture zemljišta i najčešće se izvrše 3—4 u toku vegetacije. Osnovni zadatak obrade je održava­nje s t rukture zemljišta, odnosno razbijanje pokorice i održa­vanje rastresitog zemljišnog sloja. Prilikom okopavan ja vrši se 1—2 puta i ogrtanje biljaka, što omogućuje razvoj bočnih (adventivnih) korenčića i bolju ishranu biljaka.

Za proizvodnju paradajza u plastenicima veoma je po­godno zastiranje (mulčiranje) zemljišta crnom plastičnom fo­lijom. Posle površinske pr ipreme zemljišta (đubrenja, dezin-

lekcije i obrade) u plasteniku se načine leje široke 50—60 cm koje se prekriju crnom folijom, koja se sa obe s t rane za­grme zemljom (u sloju 10—15 cm). Na željenom rastojanju (u redu od 35 do 40 cm) načine se oštr im nožem, u obliku krsta, otvori u koje se sadi paradajz. Korišćenjem folije odr­žava se veća toplota zemljišta, što omogućuje bolji rast bilj­ke, a osim toga nije potrebno okopavanje, niti zaštita od ko­rova, a smanjuje se i broj zalivanja.

Kada se gaje visoke sorte paradajza, uzgaja se jedno sta­blo. Zbog toga se zaperci moraju redovno zakidati (ne čeka se da prerastu dužinu od 5 cm). Stablo paradajza se vezuje uz potporu (kolac ili žicu) i to tako da je vezivanje ili obmotava-nje oko žice ili kanapa uvek ispod cvasti. Donji kraj kanapa zaveže se za prizemni deo biljke (na oko 20 crn iznad zemlji­šta) a gornji za žicu zategnutu iznad reda paradajza, ili za noseću konstrukciju plastenika. U zimskoj i ranoj prolećnoj proizvodnji paradajz dostiže visinu postavljenih horizontal­nih žica. Tada se stabla usmeravanju preko horizontalne ži­čane konstrukcije čineći svod. Međutim, u prolećnoj proiz­vodnji vrh stabla se zakida polovinom maja, a u jesenjoj

Uscv paradajza u plasteniku (s. Golubovac, Crna Gora

proizvodnji krajem septembra ili do polovine oktobra (ako se plastenik greje). Pri zakidanju stabla iznad poslednje cva­sti ostavljaju se 3—4 lista.

U drugoj polovini vegetacije donji listovi stare i žute, te ih treba odstranjivati svakih 10—15 dana, u zavisnosti od zrenja plodova (uvek se odstranjuju listovi ispod zrelih plo­dova). Uz m e n i skidanja listova biljke se prskaju fungicidom radi sprečavanja pojave ili širenja bolesti.

U ranoj proizvodnji, u godinama sa mnogo oblačnih da­na, cvetovi se mogu tret i rat i nekim hemijskim sredstvom (to-matin, tomafiks u koncentraciji 0,(3—0,8%) radi bolje oplodnje. Pri korišćenju sredstava za oplodnju cvasti se prskaju ili uranjaju u rastvor određenog sredstva. To se obavlja u ju­tarnj im časovima (8—10 h). Najčešće se tretiraju 2 do 3 cvas­ti koje su se prve formirale, pošto se one ne razvijaju u naj­povoljnijim svetlosnim uslovima.

Berba /•

Berba paradajza u zagrevanim plastenicima počinje 20—40 dana ranije nego u plastenicima bez grejanja. U jese­njoj proizvodnji berba počinje krajem septembra i početkom oktobra i traje do sredine novembra, odnosno decembra (u plastenicima sa grejanjem).

Berba paradajza m o r a biti blagovremena, svaka 2—3 dana, jer to omogućuje n o r m a l a n razvoj nedozrelih plodova. U zavisnosti od daljine na koju se prevozi, paradajz se bere kada počinje da zri ili u punoj zrelosti.

U plastenicima sa grejanjem u ranoj proizvodnji može se ostvariti prinos od 7 do 8 kg/m 2. U jesenjoj proizvodnji u plastenicima sa grejanjem ostvaruje se prinos od 5 do 6 kg/m2, a bez grejanja 3—5 kg plodova na m2.

GAJENJE PARADAJZA U TOPLIM LEJAMA

Rani paradajz iz toplih leja pojavljuje se na tržištu 20—25 dana ranije od onog iz rane poljske proizvodnje. U poređenju sa staklenicima tople leje su znatno manje pogo­dne za gajenje ove kulture. Međutim, proizvodnja paradajza u topl im lejama je jednostavnija, jevtinija i dostupna indivi­dualnim odgajivačima.

U toplim lejama treba gajiti samo ranostasne visokoro-dne sorte otporne na bolesti. Za sada se najprikladnij im smatra ju hibridi rapid, Mi-13 i No. 10 X bizon. S manjim uspehom mogu se gajiti i sorte niskog rasta.

Proizvodnja rasada. Uspeh u proizvodnji ranog pa­radajza u toplim lejama zavisi u prvom redu od umeš-nosti da se proizvede kvalitetan rasad. Setvu treba obaviti početkom januara u dobro pripremljenim i dezinfikovanim toplim lejama, ili, još bolje, u stakleniku. Ranija setva nije pogodna, jer biljke suviše rano izrastu, pre nego što je mo­guće da se prozori potpuno odstrane i biljke isprave i vežu uz oslonac. Seje se 4—5 g semena pod prozor, u redove ili omaške, pri čemu se vodi računa da seme bude ravnomerno raspoređeno. Posle nicanja leja se pravilno i redovno provet-rava s ciljem da se onemogući prevelika vlažnost. Obično po­sle 3 nedelje od nicanja, kada biljčice obrazuju prvi p a r stal­nih listova, vrši se pikiranje u glinene ili plastične saksije prečnika 10—12 cm. Rasađivanje na s ta lnom mestu u nove leje obavlja se početkom marta .

Pravilna pr iprema tople leje u koju će biti rasađen pa­radajz ima bitan značaj. Za gajenje paradajza pogodnije su ukopane leje, jednostrane i dvostrane, u čije se trapove složi 35—40 cm debeo sloj svežeg stajnjaka. Može se upotrebit i mešavina stajnjaka i slame u odnosu 1 : 1 ili 1 : 2. Preko slo­ženog biotopliva naspe se đubrevita zemlja u sloju 25—28 cm, kojoj se doda 30 g superfosfata i 20 g kalijumove soli na 1 m2. Rasađivanje se vrši kad se zemlja zagreje na 18—20 °C, što obično biva 2—3 dana posle njenog unošenja u leju.

Biljke se sade u 3 reda po dužini leje na razmaku 50X50 cm, odnosno 6 biljaka pod prozor. Može se primeni li i gušća sadnja (8—10 biljaka pod prozor) pod uslovom da se stabla kasnije zakinu iznad 3. cvetnc grančice.

Nega useva. Za normalan razvoj i plodonošenje bi­ljaka važno je da oblačnih dana temperatura u leji ne pada ispod 15°, a kad je dan sunčan, da ne prelazi 26 °C. No­ćne temperature od 12 do 15° vrlo povoljno utiču na skladan razvoj biljaka. Ovakav temperaturni režim može se obezbe-diti veštim provetravanjem kojim se istovremeno smanjuje i vlaga. U previše vlažnoj atmosferi, naročito pri oskudici os-vetljenja, cvetovi se ne oplode i opačinu. Sunčanih dana, ka­da je spoljna temperatura iznad 15°, prozore treba uklanjati sa leje za vreme podnevnih časova. Leje moraju da se pro-vetravaju, m a k a r kratkotra jno, i u slučaju hladnog vremena.

U početku ne postoji potreba za zali van jem, jer je bilj­kama dovoljna vlaga iz stajnjaka. Posle uklanjanja prozora biljke se umereno zalivaju svakih 6—8 dana. Kasnije se bilj­ke normalno navodnjavaju tekućom vodom.

Paradajz u lejama se gaji na jedno stablo. Svi bočni iz­danci se redovno uklanjaju. U prvo vreme, dok su još male, biljke rastu slobodno, bez oslonca. Kasnije, kad vrhovima dopru do stakla, vezuju se ukoso za horizontalno zategnutu žicu ili kanap duž svakog reda. U kos položaj mogu da se do­vedu i drvenim kukama koje se pobudu u zemlju. Ne treba dozvoliti da vrhovi biljaka upiru u prozore jer postoji opas­nost da izmrznu ili da se jako deformišu.

Sa porastom dnevnih temperatura leje sve duže ostaju otvorene, a kada krajem aprila ili početkom maja prestane opasnost od kasnih mrazeva, ramovi i prozori se potpuno uk­lone. Pre toga neophodno je da se biljke postepeno priviknu

na uslove slobodne atmosfere tako što se prozori uklanjaju naj pre samo tokom dana, a zatim i preko noći. Posle konač­nog uklanjanja ramova i prozora biljke se usprave i privežu uz kolje.

U vreme kada se na bil jkama formiraju 4 cvetne gran­čice, zakinu se vrhovi na 3 lista iznad poslednje cvetne gran­čice. Ovom m e r o m postiže se skraćenje perioda plodonošenja i bolji kvalitet plodova. Izuzetno, ako na prvoj cvetnoj gran­čici nema zametanja, zalama se iznad 5. cvasti. Ta mera se sprovodi obično krajem maja.

Prema potrebi, obično svakih desetak dana usev treba oprašili ili samo razrahliti zemlju pogodnim oruđem. Prili­kom prvih prašenja biljke valja malo ogrnuti jer to dopri­nosi boljem ukorenjavanju.

Veoma važna mera pri gajenju paradajza u toplim le­jama jeste prihranjivanje biljaka mineralnim đubrivima. Broj prihranjivanja i norme đubriva zavise od razvoja biljaka. Ako su biljke bujne, ne t reba upotrebl javati azotna đubriva; u tom slučaju valja rasturi t i samo 30 g superfosfata i 20 g ka-lijum-sulfata na 1 m2. Kada biljke nemaju dovoljan vegeta­tivni porast, dodaje im se još i 10—15 g ni t ratnih đubriva ili se pr ihrane kompleksnim NPK đubrivom. Obično su dovolj­na 2—3 prihranjivanja, u vremenskom intervalu od 15—20 dana.

U toku vegetacije biljke se redovno štite od bolesti i štetočina. Upotrebljavaju se uobičajeni hemijski preparat i .

Naročito je važno da se biljke pažljivo isprskaju fungi-cidom odmah posle uspravljanja i vezivanja uz oslonac.

Prvi zreli plodovi paradajza iz toplih leja pojavljuju se krajem maja. U početku berba se obavlja svaka 3—4 dana, a kasnije svakodnevno. Do sredine jula ubere se sa 1 m2 leje 6—8 kg paradajza.

PROIZVODNJA PARADAJZA U NISKIM TUNELIMA

U proizvodnji u niskim tunelima, zbog povoljnijih mi-krokl imatskih uslova, berba paradajza počinje u kontinen­talnim uslovima polovinom maja a u južnim regionima kra­jem aprila. U ovim tunelima, zbog male visine, otežani su ra­dovi, posebno pr imena mehanizacije, te su pogodni samo za proizvodnju u manjem obimu. Poluvisoki tuneli su povoljniji za ovu proizvodnju.

Priprema zemljišta

Zemljište namenjeno za ranu proizvodnju paradajza, u jesen se pođubr i sa 3—4 kg stajnjaka na m2 i poore, a tokom m a r t a izvrši se površinska pr iprema zemljišta. Neposredno pred sadnju ili uporedo s njom vrši se đubrenje NPK đub-rivom (15 : 15 : 15) u količini 30—40 g/m2. Posle pr ipreme zemljišta postavlja se noseća konstrukcija tunela i navlači plastična folija kako bi se do sadnje zemljište zagrejalo.

Međutim, pr iprema zemljišta može biti slična onoj pri proizvodnji u nadzemnoj leji. To znači: unošenje svežeg staj­njaka u sloju od 20 do 30 cm, uz sabijanje, i zemljišne sme­še u sloju od 25 cm (smeša zemlje i komposta 2 : 3 ) . Pre set­ve zemljište se pođubri sa 20—30 g NPK đubriva na m 2, a zat im se izvrši dezinfekcija žuvapinom (150 ml/m 2 ), ili basa-midom (40—70 g/m 2), ili terabolom (50 g/m2), i dezinsekcija basadinom G-10 (10 g/m2) i volatonom (10 g/m 2). Posle izvr-

šene pr ipreme zemljišta postavlja se noseća konstrukci ja i plastika kako bi se zemljište zagrejalo. Sadnja je moguća ka­da je temperatura zemljišta iznad 12°C.

Proizvodnja rasada

Za ranu proizvodnju koriste se niske (determinantne) sorte ili rani hibridi rapid, belis, Mi 13, No 10 X Bizon. Pri gajenju visokih hibrida, zbog njihovog rasta, tuneli se mora­ju brzo otkrivali. Zato proizvodnja u njima počinje kasnije nego u visokim tunelima.

Proizvodnja rasada počinje 10—15 dana ranije u odno­su na proizvodnju rasada za otvoreno polje. U kontinental­nim uslovima u toploj leji, stakleniku ili plasteniku sa greja-njem setva se obavlja početkom januara, a u južnim regio­nima 10—20 dana ranije. Setva je gusta (4—5 g semena na m2), a seme treba da je dezinf i kovano. Do nicanja temperatu­ra se održava na 25—30°C, a posle nicanja t reba da je 18—20 "C kako bi se sprečilo izcluživanje biljaka. U fazi raz­vijenih koliledona ili prvog pravog lista vrši se pikiranje u saksije prečnika 8 x 8 cm. Dalje se prirnenjuju sve redovne mere nege uobičajene u proizvodnji rasada a vezane za odre­đenu vrstu zaštićenog prostora. Pri tome je od posebnog zna­čaja da se obavi 1—2 folijama prihranjivanja kompleksnim đubrivom (0,2% vuksala ili si.), što omogućuje dobij an je kvalitetnog rasada sa čvrstim stablom i dobro razvijenim bočnim delovima korena. Kad se paradajz proizvodi u tuneli­ma bez grejanja, neophodno je obaviti kvalitetno kaljenje rasada. Takve biljke uspešno rastu i pri nešto nižim tempe­r a t u r a m a od optimalnih.

Rasađivanje

U kontinentalnim uslovima sadnja se obavlja krajem m a r t a i početkom aprila, a na jugu krajem februara i počet­kom marta , pr i čemu je rasad star 60—70 dana, a biljke u fazi prvih pupoljaka. U zavisnosti od širine tunela i sorte, sadnja se obavlja u redove ili dvoredne pantljike. Pri sadnji

u redove rastojanje između redova je od 50—70 cm (manje rastojanje kod determinantnih sorti), a u redu 30—35 cm. Pri sadnji u dvoredne pantl j ike rastojanje između pantljika je 70 cm, između redova 50 cm, a u redu 30 cm. Posle obav­ljene sadnje biljke se dobro zaliju, a zatim se ponovo pos­tavlja plastična folija.

Nega useva

S obzirom na klimatske uslovc i svojstva folije, mora se posvetiti puna pažnja regulisanju temperature i vlažnosti. Paradajz pr ipada grupi toplol jubivih vrsta. Tako je u fazi cvetanja i oplodnje potrebna temperatura 20—25 °C i niska relativna vlažnost vazduha (50—60%). Zato se tunel mora redovno provetravati, pr i nižim spoljnim t e m p e r a t u r a m a sa­mo odizanjem plastične folije sa čeonih strana, a kada spolj-na temperatura bude oko 20 °C, posebno sunčanih dana, plas­tika se skida u toku čitavog dana. Naveče se biljke ponovo prekri ju folijom. Po prestanku opasnosti od mraza (u konti nentalnim uslovima kraj aprila i početak maja) plastika se u potpunost i skida.

U toku proizvodnje primenjuju se sve redovne mere nege. Zalivanje se posle sadnje obavlja svakih 7—10 dana, a kad se obrazuju prvi plodovi svakih 5—7 dana sa 250—300 m 3 vode po hektaru. Desetak dana posle sadnje vrši se oko­pavanje uz prvo ogrtanje biljaka. U toku vegetacije treba obaviti 2—3 okopavanja uz blago ogrtanje biljaka, što pot­pomaže obrazovanje adventivnih korenčića i bolju i shranu biljaka. Uz redovno provetravanje i održavanje niske relati­vne vlažnosti u tunelu, zaštitu od plamenjače nekim fungici-dom (ditan M-45 0,25%, antrakol 70% u koncentraciji 0,25%) treba obaviti 2—3 puta u razmaku od 7 do 10 dana.

Prvo prihranjivanje se obavlja neposredno posle sad­nje (5—10 dana), a drugo u fazi obrazovanja prvih plodova. Prihranjuje se sa 20—30 g NPK đubriva (15 : 15 : 15) na m 2 . Zajedno sa prskanjem fungicidom protiv plamenjače tre­ba izvršiti fo li j a m o prihranjivanje kompleksnim đubrivom (vuksal i si.).

Kada se gaje visoke sorte paradajza, ostavlja se jedno stablo i zato se mora ju zakidati svi zaperci. Pradajz se uzgaja uz potporu (kolje ili žicu). Do skidanja plastike kod niskih tunela paradajz se vezuje ukoso za horizontalno zateg­nutu žicu (kanap) kako vrh ne bi dodirivao plastiku (veča opasnost od izmrzavanja i ožegotina), a posle skidanja plasti­ke vezuje se uz kolje. Kod poluvisokih tunela paradajz se ve­zuje uz vertikalno postavljene žice (kanap) koje su vezane za noseću konstrukciju tunela. Posle formiranih 4—5 cvetnih etaža vrši se zakidanje vrha, pri čemu se iznad poslednje cvasti ostavljaju 3—4 lista. Ovom merom ubrzava se zrenje plodova.

Berba plodova počinje u drugoj polovini maja. U prvo vreme bere se svakih 3—5 dana, a kasnije svaki drugi dan. Pri ovoj proizvodnji se do prve polovine jula može ostvarili prinos 6—8 kg/m2.

PROIZVODNJA PAPRIKE U STAKLENICIMA

Proizvodnja paprike u zaštićenom prostoru u nas je re­dovno zastupljena, m a d a u srazmerno malom obimu. Proiz­vode se uglavnom sitne l jute papričice, koje se na našem tr­žištu zimi i s proleća dosta traže. Gajenje sorta s k rupnim plodovima paprike zasad je sporadično, mada njihova proiz­vodnja ima znatno veću perspektivu. Tražnja sveže paprike u zimsko-prolećnom periodu, kada nema dovoljno svežeg po­vrća, sve je veća. Rastuća lražnja, visoki prinosi i povoljne cene omogućuju rentabilno gajenje ove kulture u staklenicima.

Vreme proizvodnje. Staklenička proizvodnja paprike po­dešava se prema klimatskim uslovima rejona i zahtevima tr­žišta. Naročito značajan činilac je tražnja. Veća tražnja sve­že paprike u nas počinje tek od februara pa nadalje, t j . kada se iscrpu zalihe konzervisanog povrća. U svojstvu začina lju­te papričice se troše tokom cele zime. S obzirom na vreme proizvodnje i dužinu vegetacije, paprika se u staklenicima gaji kao glavni usev.

Sorte. Sada ima malo sorti s krupnim plodovima pogod­nih za gajenje u staklenicima. Najbolja je i najviše raširena sorta dunav (Danube). U stakleničkim uslovima biljke ove sorte izrastu u visinu preko 100 cm. One su snažne, s debe­lim glavnim stablom i 2—3 grane. Plodovi su viseći ili polu-uspravni, dugi 8—10 cm, prečnika pri osnovi 5—7 cm, pro-sečne težine oko 120 g. Površina ploda je glatka i sjajna. Teh-

nološki stasali plod je tamnozelen, a fiziološki zreo — crven. Plod je tipa babure sa 3 ili 4 ruba, mesnat, sočan, dosta dob­rog ukusa. Srednje rana i vrlo rodna sorta. U novije vreme,

ima pokušaja da se uvedu raniji i rodniji Fi hibridi (dunav X kalinkov i dr.).

Od ljutih papričica najviše se gaji niska i r u m u n s k a šipka.

Proizvodnja rasada. Za svaki rejon, u zavisnosti od kli­matskih uslova, utvrđuje se najpovoljnije vreme setve. Za proizvodnju krupne paprike setva se obavlja u drugoj polo­vini jula, a za proizvodnju l jutih papričica — krajem avgu-sta. Za kasnu prolećnu proizvodnju ljutih papričica setvu treba obaviti početkom decembra.

Rasad se gaji u stakleniku. Za setvu se koriste slakle-nički sandučići, ili se seje u leje, na sličan način kao što je opisano za paradajz. Gustina setve i sve ostalo slično je kao pr i setvi paradajza. Za 1 ha useva sorti s k r u p n i m plodovima potrebno je oko 1 kg semena, a za sorte sa silnim plodovima 1,5—2 kg.

Najpovoljnija temperatura za nicanje semena paprike je preko dana 25—28 °C, a noću 18—20°. U ovim uslovima se­me nikne za 10—12 dana. Kad nikne više od polovine seme­na, t e m p e r a t u r a se spušta na 12—15°. Ovako snižena tempe­r a t u r a održava se 8—10 dana, a p o t o m se ponovo podiže na 22—25° danju i 16—18° noću i kad je oblačno. Nega do piki­ranja sastoji se u redovnom zalivanju, provetravanju i odr­žavanju potrebne temperature .

Pikiranje se vrši kad biljčice obrazuju 1—2 stalna li­sta, što biva oko 20 dana po nicanju. U ovoj fazi rasta biljči­ce se najmanje oštećuju i lako pr imaju. Pre čupanja biljčice t reba zaliti. Biljke se pikiraju u presovane kocke ili saksije. Ukoliko je zapremina kocke ili saksije veća utoliko će se raz­viti snažnije rasadnice. Obično se koriste saksije prečnika 8—10 cm. Kod sorta sa sitnim plodovima pikiraju se po dve biljke u saksiji.

Zemljišna smeša za pikiranje paprike je značajna za dobijanje zdravog i dobro razvijenog rasada. Koriste se ug­lavnom iste smeše kao i za paradajz. Jedino treba voditi ra­čuna o vrednosti p H , j e r paprici najbolje odgovara neutral-

na do slabo alkalna reakcija. U slučaju potrebe može se sme-šama dodati mleveni krečnjak.

Saksije ili hranljive kocke s rasadom postavljaju se na stelaže ili na tlo staklenika, preko plastične folije. Kada se koriste glinene saksije, šupljine između njih popune se zem­ljom radi sprečavanja brzog sušenja i postizanja ravnomer-nije temperature u zoni korenovog sistema.

Nega pikiranog rasada sastoji se u obezbeđenju što po­voljnije temperature, vlage i svetlosti, prihranjivanju i mera-ma zaštite od bolesti.

Optimalne temperature u vreme gajenja rasada su u direktnoj vezi sa intenzitetom svetlosti. U toku sunčanih da­na treba održavati temperaturu od 22 do 28 C, a od 18 do 20° ako je vreme oblačno. Noćne temperature u stakleniku treba da su niže od dnevnih za A—5°.

Relativna vlažnost vazduha treba da je 55—60%. Ne srne se dozvoliti kondenzovanje vode na staklima, jer kapi povređuju rasad. Vlažnost vazduha regulisati redovnim pro-vetravanjem.

Rasad se zaliva prema potrebi, mlakom vodom. Čestima zalivanja i količina vode zavise od vremenskih prilika. Ne treba dozvolili da biljke oskuđevaju vlagom, niti da budu u suvišnoj vlazi.

Po potrebi rasad .se može prihraniti rastvorom mineral­nih đubriva (KAN-a 80—100 g, superfosfata 800 g i kalijumo-ve soli 250 g na 100 litara vode). Svaka saksija zalije se s približno 100—150 cem rastvora.

Rasad dospe za rasađivanje 6—8 nedelja posle setve. U to vreme biljke imaju po 6—7 listova. One treba da su s de­belim stablom, tamnozelenim listovima, visoke 15—20 cm i s već razvijenim cvetnim pupoljcima.

Priprema zemljišta i đubrenja. Zemljište za papriku tre­ba da je s t rukturno i bogato hranljivim materi jama. Najbo­lja su duboka, humusna, ocedna i topla tla neutralne ili sla­bo alkalne reakcije (pH = 6,5—7,5).

Čišćenje, dezinfekcija, đubrenje i pr iprema zemljišta za staklenički usev paprike vrše se gotovo na isti način kao za paradajz. Naročito je značajno obilno đubrenje organskim đubrivima.

Paprika iziskuje obilnu ishranu. Fosfor omogućava do­bro razviće korenovog sistema i formiranje generativnih or­gana, te je neophodno prisustvo dovoljnih količina ovog ele­m e n t a u lako pr is tupačnom obliku. Kali jum utiče na aktivnije nagomilavanje ugljenih h idrata i povećava otpornost prema tempera turama. Zajedno sa fosforom ubrzava i stasavanje plo­dova. Pri đubrenju paprike azotom treba biti obazriv, jer vi­šak azota izaziva preveliku bujnost, opadanje cvetova i za­metaka.

Paprika povoljno reaguje i na unošenje mikroelemena-ta (Fe, B, Mn, Mg, i dr.).

Azot se unosi u količini oko 300 kg (N) po ha. Jedna trećina se ra s tura pred rasađivanje, a ostali deo se koristi za prihranjivanje.

Pretežni deo (2/3) fosfornih đubriva ras tura se pri os­novnoj obradi, a ostatak se koristi za prva dva prihranjiva­nja. Ukupna n o r m a fosfora treba da je 200—250 kg P2O5 po hektaru.

Kalijumova đubriva se koriste za đubrenje prilikom ob­rade zemljišta pred sadnju u količini od 1000—1200 kg/ha kalijum-sulfata. Jedan deo ukupne norme može se ostaviti za prva prihranjivanja.

Rasađivanje. Paprika se rasađujc pošto se zemljište za-greje do 22—23 °C. Do log vremena zemljište se održava u vlažnom stanju i povremeno se obrađuje rotofrezom. Sorte s krupnim plodovima rasađuju se u prvoj polovini septembra, a sa sitnim u oktobru.

Sorte s k rupnim plodovima sade se na razmaku 8 0 x 4 0 cm, ili 8 0 x 3 5 cm, ili u dvoredne trake. Ljute papričice i dru­ge sorte slabijeg porasta rasađuju se najčešće na razmaku 4 0 x 3 0 cm, ili 3 5 x 2 5 cm. Biljke se sade samo 1—2 cm dub­lje nego što su rasle do tada. Dan ranije, ili b a r nekoliko ča­sova pred rasađivanje, saksije s rasadom treba dobro zaliti, jer to olakšava vađenje biljaka.

Održavanje povoljnog režima temperature, vlažnosti, svetlosti i umešno provetravanje od bitnog su značaja.

Za razvoj paprike potrebno je mnogo toplote. Oštra ko­lebanja temperature negativno se odražavaju na njen rast i razviće.

Kad je sunčano vreme, u stakleniku s paprikom treba održavati temperaturu 25—28 °C, uz jako provetravanje, a po oblačnom vremenu 20—22°. Noćne temperature treba da su između 18 i 20°. Valja nastojati da temperature u stakleniku ne padaju ispod 17°. Samo od novembra do januara noćne tempera ture se mogu sniziti na oko 15°.

Relativna vlažnost vazduha u stakleniku treba da se kre­će od 60 do 70%. U početku se zaliva u većim vremenskim intervalima, j e r mlade biljke još nemaju potrebe za većim količinama vode. Redovna zalivanja, svakih 7—10 dana, po­činju posle obrazovanja prva 2—3 ploda. Zimi su intervali između zalivanja veći, a kad vreme otopli — manji. Voda za zalivanje treba da je mlaka. Vlažnost zemljišta do plodono­šenja treba da bude oko 70% od punog vodnog kapaciteta, a u periodu plodonošenja oko 80%.

Normalan vazdušni režim zemljišta održava se redov­nim okopavanjem i plevljenjem. Pri okopavanju biljke se la­ko nagrnu. Uz odgovarajuća rastojanja mogu se uvesti maši­ne za međurednu obradu.

Prihranjivanje je značajna mera kojom se pojačava rast biljaka i utiče na produženje plodonošenja. Prihranjiva­nje počinje kad počne plođonošenje i nastavlja se sve do pred kraj vegetacije, svakih 15—20 dana. Vrši se neposredno pred zalivanje ili istovremeno. Tehnika prihranjivanja je is­ta kao kod paradajza.

Lomljenje grana i padanje biljaka pod teretom lisne mase i plodova sprečava se vezivanjem ramenih grana biljke za žičanu konstrukci ju.

U nekim slučajevima, radi podsticanja obrazovanja plo­dova, primenjuje se skidanje slabih ili besplodnih lastara i orezivanje vrhova bujno rastućih grana na kojima se plodo­vi slabo zameću.

Berba. Berba plodova l jutih papričica počinje 40—50 dana po rasađivanju, a u sorata sa krupnim plodovima posle 60—70 dana od rasađivanja. Plodovi su pogodni za berbu kad dobiju odgovarajuću boju i čvrstinu mesa. Ljute papričice se beru svaka 3—4 dana, a sorte s krupnim plodovima svakih 5—6 dana. Berba traje do kraja jula. Plodovi se otkidaju pažljivo, da se ne lome grane i ne čupaju biljke.

Prosečni prinosi ljutih papričica kreću se oko A—5 kg/m2, ili oko 120 komada po biljci, a u sorata sa krupnim plodovima 6—10 kg/m2, ili 20—30 plodova po biljci.

Ubrani plodovi se sortiraju saglasno JUS-u u dve klase. Jako deformisani, nerazvijeni, oštećeni i oboleli plodovi se odbacuju. Pakuju se i t ransportu ju u letvaricama ili drugim vrs tama ambalaže.

U plastenicima papr ika se može uspešno uzgajati tokom čitavog jesenjeg, zimskog i proleonog perioda p o d uslovom da se obezbede potrebni tempera turn i uslovi. Međutim, naj-celishodmja je r a n a prolećna i jesenja proizvodnja paprike. Za razliku od stakleničke proizvodnje, u plastenicima se pro­izvode krupnoplodne paprike svetlozelene ili svetložute boje, kao što su zlatna medalja, novosadska bela babura, cecei, PCR ili paprike tipa sipki, kao što su leskovačka, niska, H3 (hibrid), hatvani haj tato.

Proizvodnja rasada

Rasad za ranu proizvodnju proizvodi se u toplim leja­ma ili zagrejanim plastenicima i staklenicima. Vreme setve zavisi od regiona uzgoja. Tako je početak proizvodnje u me­diteranskom području za 20—30 dana raniji u odnosu na kon­tinentalni deo zemlje i pr i mogućnosti zagrevanja plastenika. Kao što smo istakli, setva za ranu proizvodnju može početi polovinom novembra, a sadnja polovinom februara, ali je naj­češći termin setve polovina j anuara a sadnje početak aprila.

Za jesenju proizvodnju setva se obavlja u drugoj polo­vini maja, a sadnja u drugoj polovini jula, s t im da proizvod­nja traje do kraja novembra, odnosno do polovine decembra (u zagrejanim plastenicima).

Setva se obavlja u sandučiće za setvu napunjene zem­ljišnom smešom koja je dezinfikovana. Seje se u redove s razmakom redova od 5 cm, a u redu gusto. Za 1 ha površine potrebno je 1000—1500 g semena visoke biološke vrednosti.

Za brže nicanje seme se u toku A—5 dana drži navlaže­no između dva sloja ju te pri temperatur i oko 25 °C. Setva se obavlja kada polovina semena proklija. Ovako naklijalo seme brzo niče (7—10 dana), što je kod paprike značajno jer se ona odlikuje sporim i neujednačenim nicanjem. Do nicanja se održava visoka temperatura (25—28 °C) jer je tada nicanje ujednačeno i brzo (10—12 dana). Po nicanju temperatura se

Dobro odgajen rasad paprike u grejanora plasteniku

snižava na oko 18 °C kako bi se sprečilo nepoželjno izduživa-nje rasada. U fazi pojave prvog para pravih listova vrši se pikiranje u saksije ili hranljive kocke ( 8 x 8 cm). Posle piki­ranja održava se temperatura 22—25 °C u toku dana, a oko 20 °C u toku noći, uz temperaturu zemljišta od 20 °C. Opti­malna relativna vlažnost vazduha je oko 70 %. Tokom proiz-

vodnje rasada primenjuju se sve redovne mere nege uz 1—2 foli jama prihranjivanja (vuksal, ferligal) i zaštitu biljaka (ci-neb 0,3 % ) .

Za jesenju proizvodnju setva se obavlja u otvorene leje krajem maja. Leje za proizvodnju kasnog rasada đ u b r e se zgorelim stajnjakom ili kompostom 3—4 kg/m 2 uz unošenje 20—30 g NPK đubriva (1 : 1 : 2) na m2. Radi zaštite od bolesti leje se tret iraju terbalom (50 g/m2) i volatonom (10 g/m 2). Se­tva je reda, sa 5—10 g semena na 1 m 2, što omogućuje ujed­načen rast bil jaka i bez pikiranja.

Rasađivanje

Zemljište za proizvodnju paprike treba da je neutra lne reakcije, plodno i s t rukturno. Za sadnju se zemljište u plas­teniku dobro pođubr i zgorelim stajnjakom ili kompostom (4—6 kg/m 2), uz unošenje treseta oko 1 kg/m2, ili peska — na težim tipovima zemljišta, što poboljšava s t rukturu. Osim toga za papr iku se pred sadnju unosi 40—50 g/m 2 NPK đub­riva ( 1 : 1 : 2), uz terabol (50 g/m2) i volaton G — 5 (10 g/m2) radi zaštite useva. Pr iprema zemljišta mora biti kvalitetna j e r papr ika za svoj rast zahteva s t rukturno zemljište.

Sadnja se obavlja u zagrejano zemljište (oko 18 °C), i to za r a n u proizvodnju pri starosti rasada 60—70 dana, a za jesenju proizvodnju u starosti 50—60 dana.

Paprike krupnih plodova sade se u redove na rastoja­nju 40—50 cm između redova i u redu na 15—25 cm, a sitno-plodne u redu na 20 cm po dve biljke ili na 10—15 cm. po jedna biljka, u kućice. Pri sadnji u dvoredne ili četvoro rede pantl j ike rastojanje između pantl j ika je 50—60 cm, između redova 30—40 cm, a u redu 10—20 cm. Kod rane proizvod­nje sadnja može biti gusta j e r se tako obezbeđuje ranije pri­stizanje plodova.

Nega

Posle sadnje vrši se zalivanje (10—15 1 vode na m 2). U per iodu ukorenjavanja, prvih 10—15 dana, papr ika sporo ra­ste. U t o m periodu treba izvršiti prvo prihranjivanje sa

40—50 g NPK đubriva (1 : 1 : 1) na m 2, zatim zalivanje (10—15 l vode na m2) i međuredno okopavanje. Drugo prihranjivanje istom količinom hraniva treba obaviti u fazi masovnog cve­tanja i formiranja prvih plodova. U toku vegetacije t reba iz­vršiti i 1—2 foli jama prihranjivanja (vuksal 0,2%). Broj okopavanja zavisi od kvaliteta zemljišta. Zemljište t reba odr­žavati u rastres i tom stanju, što potpomaže razvoj korenovog sistema i bolju ishranu biljke.

U plasteniku t reba održavati opt imalnu temperaturu u toku dana 22—25°C i noću 20°C. Na temperatur i od 4- 15°C papr ika zaustavlja rast, a na + 10°C plodovi dobijaju ljubičaste fleke. Pri visokim t e m p e r a t u r a m a provetravanje plastenika mora biti intenzivno, što je posebno značajno u proizvodnji tokom leta. Kod tunela se tokom leta plastična folija skida (polovinom juna) i ponovo stavlja na noseću kon-

Usev paprike u plasteniku s dvostrukom folijom

strukciju početkom septembra. Optimalna relativna vlažnost vazduha za rast paprike je 70%.

Do masovnog cvetanja zalivanje paprike je rede (sva­kih 7—10 dana sa 10—20 litara vode na m2), a sa formiranjem prvih plodova zaliva se svakih 5—7 dana sa 20—30 l i tara vo­de na m2.

Berba

Berba sitnoplodnih sorti paprike počinje 40. do 60. dana od sadnje, a krupnoplodnih 60. do 70. dana od rasađivanja. Paprika se bere svakih 2—4 dana (silnoplodne), odnosno 5—6 dana (krupnoplodne). Pravo vremena berba omogućuje normalno formiranje novih plodova. Kod rane proizvodnje s i tnoplodnih papr ika berba može trajati do jeseni, s t im što se do početka jula može ostvariti prinos od 2 do 2,5 kg/m2, odnosno 5—6 kg do kraja vegetacije, a kod krupnoplodnih 6—10 kg/m 2 . Pri jesenjoj proizvodnji berba traje do kraja novembra, odnosno do polovine decembra, i ostvaruje se pri­nos od 2 do 3 kg/m 2 (sitnoplodne) odnosno 4—6 kg/m 2 (krup­noplodne).

Rana proizvodnja paprike u toplim lejama, uglavnom sitnih ljutih papričica, ima u nekim krajevima naše zemlje dugu tradiciju. Najpoznatiji su odgajivači u okolini Niša i Leskovca, koji rano s proleća raznose i nude mlade papričice š irom zemlje. U manjoj meri zastupljena je i zimsko-proleć-na proizvodnja paprike s k r u p n i m plodovima. Paprika je, inače, veoma pogodan usev za tople leje, te se može očekiva­li da će i u budućnosti ovaj način njene proizvodnje biti od velikog značaja.

Proizvodnja rasada. Iz grupe sitnih, ljutih papričica najbolje su niska, rumunska i bugarska (džulunska) šipka. Među sor tama s krupnim plodovima treba odabrat i ranosta-sne i pr inosne kao što su zlatna medalja, kalinkova, Al-12. Proizvodnja paprike počinje u prvoj polovini decembra prip­remom toplih leja i setvom koja se obavlja sredinom ovog meseca. Kako su mlade biljke veoma osetljive p r e m a prouz-rokovačima padanja rasada, neophodno je da leja i seme bu­du dezinfikovani.

Seme nikne posle desetak dana. U vreme nicanja treba tokom nekoliko dana sniziti t e m p e r a t u r u u leji na oko 16 "C. Time se jako uspori porast stabaoca, dok se korenov sistem i dalje nesmetano razvija zahvaljujući relativno visokoj tem­peratur i zemlje. Na taj način formiraju se skladno razvijene biljčice sa snažnim korenom i k r a t k i m stablom.

Nakon tri ili 4 nedelje, kada mlade biljke razviju prvi p a r listova, pr i s tupa se pikiranju u plastične ili glinene sak-

sije p r o m e r a 8—10 cm. Pikiranje se obavlja u novoizrađene tople leje u kojima rasad ostaje do kraja februara ili do po­četka mar ta , kada se rasađuje na stalnom mestu u nove leje.

Odgajivači u okolini Niša postupaju nešto drugačije. Setvu obavljaju kra jem novembra ili početkom decembra, a zatim izvode 2 pikiranja direktno u zemlju, ne upotrebljava­jući saksije.

Biljke ljutih papričica rasađuju se najčešće na razmaku 3 5 x 3 0 cm, odnosno 12 bil jaka pod prozor, dok se sorte krup­nih plodova sade na 3 5 x 3 5 cm ili na 4 0 x 3 5 cm. Šipke se mogu saditi i gušće, npr . na površini 2 5 x 2 5 cm po 1, biljka, ili na 3 5 x 3 0 cm po 2 biljke u kućici. Kada se želi da se po­veća rani prinos, sadnja može biti još gušća. Tada će prinos iz prvih berbi, kada papričice imaju visoku cenu, biti znat­no veći, ali će se ukupan prinos smanjiti. Biljke treba da su udaljene najmanje 15 cm od dasaka rama. Posle rasađivanja svaka biljka se zalije mlakom vodom, pri čemu se ne kvase stablo i lišće. Za rasađivanje valja odabrati topliji i tih dan.

Leje u koj ima se obavlja setva, pikiranje i rasađivanje biljaka t reba da su izgrađene na sloju dobro zagrejanog staj­njaka debljine 45—50 cm. Leja u koju se rasađuju biljke na s ta lnom mestu naspe se zemlj išno-đubrevitom mešavinom u sloju oko 25 cm. Veoma je dobro ako se upotrebi sveza mešavina od 2/3 plodne s t rukturne baštenske zemlje (sa par­cele na kojoj niz godina nije bio gajen paradajz, paprika i krompir) i 1/3 dobro pregorelog stajnjaka.

Nega useva. Nega rasada, a kasnije i rasađenog use­va, iziskuje mnogo umešnost i i istrajnosti. Paprika je toplo-ljubiva biljka i ne podnosi velika kolebanja temperature . Ne treba dopustit i da t e m p e r a t u r a u leji pada ispod 18 °C. Pri svemu tome, provetravanje se mora obavljati svakodnevno. Najbolje je ako se t e m p e r a t u r a u leji održava na 22—26°. Kad je vreme sunčano, može se dozvoliti t emperatura do 30°.

Paprika ima, isto tako velike potrebe za svetlošću. To­kom zimskih meseci nema dovoljno svetlosti, pa je utoliko više neophodno omogućiti što bolju osvetljenost leja njiho­vim pravilnim postavljanjem, što dužim držanjem bez asura, održavanjem čistoće stakla i si.

Usev se zaliva po potrebi . Prekomerna vlažnost zemlji­šta, a naročito vazduha, u leji sasvim je nepoželjna. Do po-

jave prvih zametaka usev se obično ne zaliva. Kasnije, kad započne plodonošenje i vreme otopi i, potreba za zalivanjem naglo poraste. U prvo vreme upotrebl java se mlaka, a kasnije, od polovine maja pa do kraja vegetacije, obična tekuća voda.

Biljke se prihranjuju mineralnim đubrivima razmuće­nim u vodi u ukupnoj koncentraciji od 0,3 % do faze plodo­nošenja, a kasnije se koncentracija povećava na 0,5%:. Ako je leja jako vlažna, đubriva treba rastur i t i po površini. Vrlo do­bre rezultate daje povremeno dodavanje razmućene goveđe balege. Broj prihranjivanja i sastav đubriva određuju se pre­ma fazi razvoja biljaka. Obično su dovoljna 4—5 prihranji­vanja (svakih 15—20 dana), s tim što se prvo obavlja u vre­me kada se biljke dobro ukorene posle rasađivanja.

Tokom cele vegetacije treba redovno prašiti ili rahlili površinu leje. To se obično čini dan-dva posle svakog zaliva­nja ili prihranjivanja.

U n o r m a l n i m uslovima gajenja plodonošenje sitnili pap­ričica počinje krajem marta, a k r u p n i h oko mesec dana kas­nije. Prinos ljutih papričica kreće se od 4 do 6 kg/m2, a krupnih od 6 do 8 kg/m 2 . Sa jedne biljke sitnih papričica ubere se često i više od 100 plodova ako biljke nisu suviše gusto posađene. Berba može trajati do jeseni, dok se ne jave prvi mrazevi.

PROIZVODNJA PAPRIKE U NISKIM TUNELIMA

Gajenje paprike u niskim tunelima omogućuje za 10— 15 dana ranije dospevanje plodova u odnosu na njivsku pro­izvodnju. Za ovu proizvodnju su najpogodnije sorte t ipa fe­feroni (šipke: niska, leskovačka), ali se može ostvariti uspe-šna proizvodnja i papr ika krupnog ploda kao što su novosad­ska bela babura, cecei, zlatna medalja, PCR.

Proizvodnja rasada

Vreme setve određuje se u zavisnosti od toga kada se predviđa berba. Pošto je papr ika toploljubiva kultura, a ka­ko u niskom zaštićenom prostoru nema mogućnosti dopun­skog zagrevanja, to je najčešći termin sadnje polovina apri­la, kada je temperatura zemljišta oko 12 °C, a vreme setve kraj j anuara i početak februara.

Rasad se proizvodi u toploj leji, stakleniku ili plasteni­ku sa grejanjem je r se m o r a obezbediti temperatura vazduha od 22 do 25 °C i temperatura zemljišta od 20 °C. Posle nica­nja se 5—8 dana održava temperatura oko 18 JC. U fazi prvih pravih listova vrši se pikiranje u saksije veličine 8 x 8 cm. Za dalji r a s t paprike temperatura u zaštićenom prostoru tre­ba da je oko 22°C. Za ras t paprike je od posebnog značaja toplota zemljišta (opt imum oko 20 °C). U toku proizvodnje rasada primenjuju se sve redovne mere nege, provetravanje, zalivanje svakih 7—10 dana (5—10 1 vode na m 2), zaštita od

poleganja (cinebom 0,3%) i 2—3 prihranjivanja (vuksal 0,2%, fertigal) i kaljenje rasada.

Rasađivanje paprike

Zemljište za proizvodnju paprike đubri se s jeseni sa 2—4 kg stajnjaka na m2 uz osnovnu obradu. U proleće, kra­jem marta, unosi se 30—40 g mineralnog đubriva (NPK u od­nosu 1 : 1 : 2 ) , pa se zemljište površinski pr ipremi uz unoše­nje terabola (50 g/m2) i volatona (10 g/m 2). Posle površinske pr ipreme zemljišta postavlja se noseća konstrukci ja tunela i stavlja plastika kako bi se zemljište pre sadnje zagrejalo.

Sadnja se može obaviti i u unetu zemljišnu smešu bo­gatu zgorelim stajnjakom ili kompostom.

Sadnja se obavlja u redove (broj redova zavisi od širi­ne tunela) s razmakom između redova 20—50 cm i razma­kom u redu kod sitnoplodnih papr ika 10—15 cm a kod krup-noplodnih 20—25 cm. Gusta sadnja omogućuje ranije sazre-vanje plodova i veći prinos.

Nega biljaka

Posle sadnje biljke t reba obilno zaliti. U toku vegetacije valja održavati opt imalnu temperaturu i vlažnost vazduha i zemljišta. To znači da pr i izrazito niskim temperaturama tu­nele treba dopunski pokriti, a pr i visokim temperaturama, sem otvaranja čeonih strana, valja podići cele plastične fo­lije. Za rast paprike najpovoljnija je temperatura 22—25 °C u toku sunčanih dana, odnosno 20 °C oblačnih dana, i 18—20° U toku noći. Kada je spoljna temperatura iznad 15 °C i kad pres tanu opasnosti od mraza, plastika se u potpunosti ukla­nja. Provetravanjem tunela održava se opt imalna relativna vlažnost vazduha oko 70 Vo, a zalivanjem svakih 5—10 dana sa 5—10 1 vode na m2 opt imalna vlažnost zemljišta od 70 w/c PVK.

Paprika se prihranjuje 5. do 10. dana posle sadnje i u fazi masovnog cvetanja, i to sa 30—40 g NPK đubriva (od­nos 1 : 1 : 2 ) na m2. U fazi obrazovanih prvih plodova obav-

lja se drugo prihranjivanje sa 30—40 g NPK (odnos 1 : 1 : 2 ) na m2 radi boljeg zrenja plodova. Pored toga, 1—2 puta se obavlja folijarno prihranjivanje paprike kompleksnim đubri-vom (fertigal, vuksal). To se najčešće obavlja uz zaštitu use­va od lisnih vaši.

Posle prihranjivanja vrši se okopavanje na dubinu 10— 15 cm. Tokom vegetacije se obavljaju 2—3 okopavanja. Pap­rika veoma dobro reaguje na okopavanje zbog plitkog kore­novog sistema.

Berba papr ika sitnog ploda počinje polovinom maja, a krupnog ploda početkom juna. Berba se može vršiti sve do jeseni. Prinos sitnoplodnih papr ika kreće se od 2 do 4 kg/m2, a krupnoplodnih od 4 do 6 kg/m 2.

PROIZVODNJA PLAVOG PATLIDŽANA U STAKLENICIMA

Plavi patl idžan se može odgajiti u staklenicima kao rani, zimski usev ili kao prolećna kultura. Najbolje cene postižu se od novembra do jula.

Najviše se traže sorte sa tamnoljubičast im plodovima čija pokožica ima izrazit sjaj. U evropskim zemljama gaje se mnogobrojne sorte, a najčešće black beauty, long violet, hyb­rid 29, nice hybrid i dr.

Setva se obavlja početkom avgusta u stakleničke san­dučiće ili leje. Zemljišna smeša treba da se dezinfikuje, jer su mlade biljke jako osetljive na bolesti. Seje se 6—8 g se­mena po 1 m2. Sejanci se pikiraju u saksije p r o m e r a 10—12 cm. Saksije se poredaju na plast ičnu foliju u stakleniku. Ne­ophodna je pažljiva nega rasada.

Pr iprema zemljišta i đubrenje su kao za papriku. Sad­nja se obavlja krajem septembra. U staklenicima s rasponom 3,20 cm sade se 4 reda (po šemi 40 + 85 + 70 + 8 5 + 40 cm), a s rasponom 6,40 cm — 8 redova (40 + 85 + 75 + 75 + 90 + 75 + 75 + 85 + 40). Između bil jaka u redu ostavlja se razmak 50 cm. Rasađene biljke se o d m a h zaliju.

Prva međuredna obrada zemljišta obavlja se tek pošto se ustanovi da su se biljke primile i nastavile da rastu. Obi­čno su dovoljna 2—3 okopavanja. Važna m e r a je redovno na­vodnjavanje useva. Do plodonošenja vlažnost zemljišta treba

održavati na nivou 80—85 %. Zaliva se mlakom vodom, tem­perature 25—28 °C. Čestina zalivanja zavisi od vremenskih prilika: zimi rede — svakih 10—15 dana, a s proleća, kad nastane toplo i sunčano vreme i počne puno plodonosni je — svakih 5—6 dana.

Toplotni režim se podešava zavisno od svetlosnih uslo­va i faze razvoja biljaka. Dok se biljke ne prime, održava se t e m p e r a t u r a 24—25°C; kasnije, kad je sunčano vreme 22—28°, kad je oblačno oko 22°, a noću 18—20°. U zimskom periodu, kada su uslovi za fotosintezu veoma loši, noćne temperature t reba da su blizu agrotehničkog minimuma — oko 16°.

Pri gajenju u staklenicima biljke plavog patlidžana ra­stu veoma snažno i, pod teretom plodova i vegetativne mase, padaju ili se lome. Zbog toga se stabla vezuju i vode uz ka­nap privezan za žičanu konstrukciju. Povremeno se uklanjaju novoizrasli lastari i stari listovi sa nižih delova biljke. Prva dva lista uklone se kad biljke počnu da cvetaju, a kasnije se povremeno ta mera ponavlja, pr i čemu se vodi računa da se odjednom ne ukloni više od 2 lista. Plavi patlidžan se u staklenicima gaji na jedno ili dva stabla. Krajem maja vr­hovi biljaka se uklone sa ciljem da se podslakne narastanje zametnutih plodova.

U zimskom periodu oprašivanje cvelova i zametanje plo­dova je znatno otežano. Oprašivanje se poboljšava pr imenom trilera, a zametanje plodova još i obradom cvetova hormon­skim sredstvima.

Berba se zimi obavlja j ednom sedmično, a kasnije sva­kih A—5 dana. Plodovi se odsecaju specijalnim makazama, na­lik na vinogradarske, ili oštr im nožem. Postiže se prinos 8—12 kg/m 2.

Ako se plavi patlidžan odgaja kao prolećni usev, setvu treba obaviti u novembru, a rasađivanje u januaru.

PROIZVODNJA PLAVOG PATLIDŽANA U PLASTENICIMA

Plavi patlidžan je po osnovnim biološkim karakteristi­kama sličan paprici. Međutim, za njegov rast i razvoj potre­bna je t e m p e r a t u r a 25—28 °C u toku čitave vegetacije.

Vreme proizvodnje plavog patl idžana u plastenicima za­visi od mogućnosti grejanja. Naime, plavi patlidžan se može proizvesti (kao i u stakleniku) u zimsko-prolećnom periodu i u proleće. Međutim, najčešće se plavi patlidžan u plastenici­ma sa grejanjem sadi u prvoj polovini marta, a u plastenici­ma bez grejanja polovinom aprila.

Za proizvodnju u plastenicima najpogodnije su sorte sa sitnim i srednje krupnim plodovima (long violet, nice hy­brid), izrazito ljubičaste boje i sjajne, glatke površine.

Rasad plavog patlidžana se proizvodi u toplim lejama, plastenicima i staklenicima, j e r je za normalan rast potrebna temperatura oko 25 CC. Setva se obavlja u dobro pripremlje­no zemljište u leji, a najbolje u sandučiće za setvu. Vreme set­ve zavisi od planiranja berbe i može bit i :

Setva se obavlja u redove s razmakom redova od 5 cm. Seme se prekriva tanjim slojem komposta (0,5 cm) i dobro zalije. Do nicanja se održava visoka temperatura (28—30 °C) koja omogućava brže nicanje. Sa pojavom kotiledona tem­pera tura se u toku 5—6 dana snižava na oko 20 °C. Na taj način se dobijaju biljke s kratkim internodijama. U fazi raz­vijenih kotiledona i rasta prvog lista vrši se pikiranje u sak­sije ( 1 0 x 1 0 cm).

Rasad plavog patlidžana se može proizvesti kalemlje­njem na paradajz. Kalemljenje se obavlja u fazi kotiledona. Na podlozi (paradajz) napravi se rez dug 1,5 cm, u koji se postavlja kalem (plavi patlidžan), s lim što je slabio plavog patlidžana zarezano ispod kotiledona, lako da odgovara rezu na podlozi. Mesto kalemljenja premaze se toplim parafinom (obično četkicom). Kalemljene biljke gaje <se pri temperatur i od 25 °C i relativnoj vlažnosti vazduha od 90 % uz zasenjiva-nje radi sprečavanja suvišne transpiracije. Za 7—10 dana stva­ra se kalus i dalja nega je ista kao ostalog rasada. Kalemlje­ne biljke se brže ukorenjuju i brže razvijaju. U fazi proizvod­nje rasada značajno je izvršili 2—3 folijama prihranjivanja kompleksnim đubrivom (fertigal, vuksal 0,2%), i to u fazi 2, 4 i 6 listova, jer je plavi patlidžan osetljiv na nedostatak rnikroelemenata (posebno Mg). Ostale mere nege su iste kao u proizvodnji paradajza i paprike.

Plavi patlidžan se sadi na rastojanju 60—70x40—50 cm, što zavisi od bujnosti sorte. On se sporo ukorenjava i zato se prvo okopavanje obavlja tek 20 do 25. dana od sadnje. U toku vegetacije vrše se 2—3 ili više okopavanja, što zavisi od sastava zemljišta. Naime, u toku čitave vegetacije zemljište t reba održavati u rastresi tom stanju. Optimalna vlažnost zem­ljišta do faze plodonošenja je 75%, a u fazi plodonošenja do 85% PVK. Do perioda obrazovanja plodova plavi patli­džan se zaliva svakih 10—12 dana sa 5—10 1 vode na 1 m2, a u fazi plodonošenja svakih 5—7 dana sa 10—12 1 vode na n r .

Plavi patlidžan je biljka duge vegetacije sa povećanim potrebama za NPK hranivima. U nedostatku ovih, a posebno fosfora i kalij uma, dolazi do masovnog opadanja cvetova. Zato se u toku vegetacije u razmacima od 20 do 25 dana vrši prihranjivanje sa 20—30 g NPK đubriva na m2, uz 1—2 foli­j a m a prihranjivanja kompleksnim mineralnim đubrivima (fer-

tigal, vuksal 0,2 % ) , i to posebno u fazi pojave pupoljaka i cvetanja.

Plavi patlidžan je toploljubiva biljka. Neposredno posle sadnje valja održavati temperaturu oko 25 °C, a zatim u toku sunčanih dana do 28 °C, a oblačnih oko 22 °C. Noćne tempe­ra ture treba da su 16—18 °C. Za normalni rast plavog patli­džana značajne su visoke temperature zemljišta (20-^22 *C).

Sorte plavog patl idžana s krupnim plodovima treba ve­zivati uz kolje ili žičanu konstrukci ju plastenika, uvijanjem biljke oko žice ili manile. Plavi patlidžan se uzgaja na dva stabla, što zahteva zakidanje svili ostalih grana (ostavljaju se prve formirane grane). Is tovremeno se uklanjaju stari, do­nji listovi. Za bolju oplodnju mogu se koristili hormonska sredstva ili se cvetovi blago zatresu.

Berba plavog patlidžana počinje 60. do 70. dana od sadnje i u početku se obavlja svakih 7—10 dana, a kasnije svakih 4—5 dana. U ovoj prozivodnji može se ostvariti pri­nos plodova od 5 do 12 kg/m2, što zavisi od sorte i dužine plodonošenja.

PROIZVODNJA PLAVOG PATLIDŽANA U NISKIM TUNELIMA

U niskom prostoru zaštićenom plastikom plavi patli­džan dospeva za 10—20 dana ranije nego na otvorenom polju. Za ovu proizvodnju koriste se sorte srednje bujnog ras ta (s. vale rio, poludugi).

Pr iprema zemljišta za sadnju i postavljanje niskih tu­nela isti su kao za paradajz. S obzirom na veliku osetljivost plavog patlidžana na niske temperature, sadnja u niskim tu­nelima obavlja se oko 10. aprila, kada temperatura pod tu­nelom ne pada ispod 8—10 °C.

Rasad se proizvodi u toplim lejama. Setva se obavlja u sandučiće za setvu polovinom januara . Za nicanje je neopho­dna temperatura oko 25 °C. Posle nicanja, u fazi otvorenih kotiledona, vrši se pikiranje u saksije (10x10 cm), a zatim se primenjuju sve redovne m e r e nege rasada.

Sadnja se obavlja u pripremljeno zemljište, đubreno kao za papriku, na rastojanju 50x30—40 cm. Tokom proizvod­nje održava se povoljna t e m p e r a t u r a (22—25 °C u toku dana i 20 °C u toku noći) i relativna vlažnost vazduha 60—65 %. To znači da je potrebno dopunsko pokrivanje pri izrazito nis­kim temperaturama, odnosno intenzivno provetravanje pri visokim temperaturama. Krajem maja sa noseće konstrukci­je skida se plastična folija.

U toku vegetacije zalivanje se obavlja svakih 5—10 da­na sa 10 1 vode na m2. Posle zalivanja neophodno je dobro provetravanje tunela, j e r je plavi patlidžan osetljiv na visoku vlažnost vazduha (opadaju cvetovi). Pored dva prihranjivanja

(posle sadnje i u fazi obrazovanja prvih plodova) sa 20—30 g NPK đubriva (1 : 1 : 1) na m 2, neophodna m e r a zaštite je prs­kanje d i tanom 0,25% ili cinebom 0,2%.

U toku vegetacije vrši se po potrebi pinciranje, ukla­njanje bočnih grana radi regulisanja rasta odnosno plodo­nošenja plavog patlidžana. Najčešće se plavi patlidžan za ranu proizvodnju uzgaja na 2—3 stabla.

Berba plodova počinje krajem j u n a i obavlja se svaka 3—4 dana. Prinos može biti 5—8 kg/m 2.

Za gajenje u toplim lejama koriste se ranostasni je i manje bujne sorte, s dugim i poludugim plodovima. Rasad se proizvodi na sličan način kao kod paradajza i paprike. Setva se obavlja krajem j a n u a r a u toploj leji, ili još bolje, u stakleniku. Sejanci stasaju za pikiranje 4 nedelje posle nica­nja; pikiraju se u saksije p r o m e r a 10 ili 12 cm.

Rasadnice se sade na stalnom mestu sredinom marta . To­pla leja u koju se rasađuju treba da ima sloj toplog stajnja­ka debljine 40—50 cm i sloj zemlje od 25 cm. Sadi se na raz­m a k u 5 0 x 5 0 cm.

Posle sadnje biljke se brižljivo neguju. Temperaturni režim se podešava slično kao pri gajenju paprike. Treba vo­diti računa da plavi patl idžan ne podnosi suvišnu vlagu u zemljištu i vazdušnom prostoru leje. Zbog toga biljke t reba zalivati po t ihom i sunčanom vremenu, što omogućuje da se leja posle toga dobro provetri i prosuši.

Kada se gaje u toplim lejama biljke plavog patlidžana poteraju veliki broj lastara pri osnovi glavnog stabla, što otežava pravilno plodonošenje. Zbog toga je poželjno obaviti jedno ih dva pinciranja, pr i čemu se uklone slabo razvijeni izbojci. Svaku biljku treba tako formirati da ima samo 3—4 osnovne grane.

Prvi plodovi stignu za berbu sredinom maja. Berba se može nastaviti do jeseni. Do kraja jula može se ubrat i 6—8 kg plodova sa 1 m 2 .

PROIZVODNJA KROMPIRA U ZAŠTIĆENOM PROSTORU

Krompir se najčešće uzgaja u niskim, poluvisokim i re­de u visokim tunelima, i tada dospeva za 15—20 dana ranije nego na otvorenom polju. Za proizvodnju pod plastičnom folijom koriste se rane sorte kao što su erstling i saskija.

U niskom zaštićenom prostoru naklijali k rompir se sadi početkom marta, a u plastenicima sa grejanjem polovinom februara.

Zemljište za proizvodnju krompira pr iprema se kao i za ostale biljke iz ove familije (paradajz i papriku). Razvoj ranog krompira je brži pri korišćenju crne plastične folije za zastiranje zemljišta. Posle osnovne pripreme, đubrenja stajnjakom (3—4 kg/m 2), mineralnim đubrivom (20—30 g NPK odnosa 1 : 1 : 2 na m2) i obrade, zemljište se prekri je crnom folijom. Krompir se sadi u zemljište pod folijom kroz pre thodno načinjene otvore. Veoma dobri rezultati su postig­nuti sadnjom (postavljanjem) krtola na površinu pripremlje­nog zemljišta ispod načinjenog otvora na foliji. Pri tome se stoloni s krtolama razvijaju neposredno ispod folije. Prilikom berbe odseca se nadzemna masa krompira, folija se odiže, a krtole se pokupe sa površine zemljišta. Pri korišćenju folije obezbeđuje se veća toplota zemljišta, a to znači za 10—15 dana raniju proizvodnju, sprečava se razvoj korova, a sma­njuje se potreba za većim brojem zalivanja. Umesto folije za zastiranje (mulci ran je) može se koristit i slama.

Krtole krompira se najčešće sade u dvoredne ili četvo-roredne pantl j ike s rastojanjem između pantl j ika 50 cm i ra-

stojanjem biljaka u redu 20 cm. Do nicanja u zaštićenom pro­storu se održava visoka t e m p e r a t u r a (22—25 °C), a zatim se provetravanjem ili odgovarajućim regulisanjem snizi na 16— —18 °C i t ako se održava 5—10 dana. Na taj način sprečava se izduživanje stabla. Posle toga temperatura se održava na oko 22° sunčanih dana, odnosno na oko 20 °C u toku oblač­nih dana.

Redovnim zalivanjem održava se vlažnost zemljišta na oko 80% PVK. Usev se pr ihranjuje 1 do 2 puta (neposredno posle nicanja i pred cvetanje) sa 20—30 g NPK đubriva na m2. Pril ikom prvog i drugog okopavanja krompir se zagrće. Mere zaštite od štetočina (krompirove zlatice) u zaštićenom pros toru počinju ranije nego na njivi.

Po pres tanku opasnosti od mraza plastična folija se sa niskih tunela skida. Krajem aprila i prvih dana maja poči­nje vađenje krtola, kada proba pokaže da se iz jedne kućice može dobiti 200—300 gr krtola. Prinos se kreće od 1,5— —2 kg/m 2.

PROIZVODNJA KRASTAVACA U STAKLENICIMA

Krastavac je posle paradajza najznačajnija kul tura u staklenicima. U našoj klimi uspešno se gaji tokom zime, jer dosta dobro podnosi nedostatak svetlosti. Gajenjem ove kul­ture postižu se povoljni proizvodni i finansijski efekti.

Podešavanje vremena proizvodnje

Podešavanje rokova setve, odnosno vremena prispeva-nja produkci je od bitnog je značaja, kako sa gledišta proiz-vodno-tehnoloških uslova, tako i sa stanovišta finansijskog uspeha. Pri tome polaznu osnovu predstavljaju kl imatski us­lovi regiona i mogućnosti plasmana.

Klimatski uslovi naše zemlje omogućuju da se krasta­vac u staklenicima uspešno gaji t o k o m celog zimskog perio­da. Prema tome, glavni uticaj i koji opredeljuju vreme proiz­vodnje krastavaca u staklenicima potiču iz ekonomske i tr­žišne sfere, uključujući i inostrano tržište.

Prema vremenu prispevanja pretežnog dela produkcije razlikuju se jesenja, zimska i prolećna proizvodnja krasta­vaca.

Jesenja proizvodnja krastavaca obično se organizuje kao pretkul tura za prolećni usev paradajza. Setva se obavlja to­kom septembra, a plodonošenje traje od novembra do kraja januara .

Suviše rano proizveden krastavac — u kasnu jesen i ra­nu zimu — doživljava dosta slab plasman na našem tržištu. U to vreme stanovništvo radije troši jevtiniji konzervisani krastavac iz domaće ili industri jske prerade.

Zimska proizvodnja je u našim prirodno-ekonomskim uslovima, izgleda, najpogodnija. Ona se podešava tako da ma­sovno plodonošenje nas tane u periodu od januara do aprila. U to vreme javlja se veća potrošnja, uz vrlo povoljne cene, kako na našem tako i na inostranom tržištu.

Setva se obavlja u prvoj polovini oktobra, a rasađiva­nje A—5 nedelja posle setve. U našim južnim krajevima, na Primorju i južnom del u Makedonije, setva i rasađivanje mogu se obaviti i nešto ranije.

Prolećna proizvodnja obezbeđuje veoma povoljne uslo-ve za razvoj biljaka i visoke prinose, kao i uštedu u troško­vima grejanja. Finansijski efekti mogu biti nešto niži jer ma­sovno plodonošenje nastaje u periodu april — jun, kada se postižu niže cene. Setva se obavlja u drugoj polovini novem­bra, a rasađivanje A—5 nedelja kasnije.

Sorte

Uspešna proizvodnja krastavaca u staklenicima bitno zavisi od pravilnog izbora sorte.

Gaje se posebno selekcionisane sorle prilagođene uslo­vima stakleničke proizvodnje. Koriste se sorle s dugim, tam-nozelenim plodovima, sposobne da obrazuju partenokarpne plodove (bez oprašivanja). Ova osobina je od izvanrednog značaja za zimsku proizvodnju, kada nema insekata — opra-šivača. Međutim, s proleća, kada počnu da lete insekti, sa bi­ljaka se mora ju uklanjati muški i kastrirati ženski cvetovi. Iz oprašenog ženskog cveta razvija se del'ormisan (»trbušast«) plod lošijeg ukusa i niske tržišne vrednosli.

Partenokarpne sorte imaju malu placentu i zbog toga bolje podnose transport. Dugi krupni plodovi i privlačna ze­lena boja odgovaraju ukusu potrošača u svim zemljama. La­ko se beru i paku ju.

Doskora je u staklenicima gotovo isključivo gajena do­b r o poznata sorta spotresisting. Sada se pretežno gaje F: hibridi, među kojima su najpoznatiji :

Sporu F i , veoma snažnog rasta, vrlo rodan, s velikim procentom standardnih plodova, bez gorčine, otporan na lis­nu pegavosl; podnosi nešto niže temperature; dužina plodo­va oko 35 cm, a težina 400—500 g.

Greenspot Fi ima snažne biljke s dugim, tamnoze-lenim plodovima, dužine 35—40 cm, dobro podnosi nižu tem­peraturu zemljišta i vazduha, te daje dobre rezultate i u ma­nje povoljnim uslovima; o tporan na lisnu pegavosl i Clado­sporium.

Secura je slična dvema prethodnim. Delta se odli­kuje nešto većini potrebama u pogledu toplote i dužinom iu-lernodija.

Pikador se odlikuje visokim prinosima i ranim sla-s a v a n j e i n .

Stakleničke sorte krastavca

Inostrane semenarske firme, uglavnom holandske, nu­de niz novih hibrida. U novije vreme sve više prodiru tzv. »ženski« hibridi. Oni se odlikuju time što se na njihovim bilj­kama formiraju isključivo ili pretežno ženski cvetovi. Gaje­njem takvih hibrida postiže se značajna ušteda ručnog rada oko svakodnevnog uklanjanja muških i kastracije ženskih cvetova. Hibridi sa isključivo ženskim cvetovima slabo tera-ju bočne vreže i brže ostare. Oni su pogodni za proizvodnju koja se podudara s masovnim letom pčela i drugih insekata, t j . za kasnu zimsko-prolećnu proizvodnju.

Hibrida ženskog tipa ima mnogo. Najpoznatiji su pepi-neks, babina, bril jant i dr.

U nekim zemljama, naročito u Sovjetskom Savezu, u staklenicima se gaje sorte s kratkim plodovima. U njih se plodovi ne mogu da obrazuju partenokarpno, te se tokom zimskih meseci u svaki staklenik moraju postaviti košnice s pčelama.

Seme

Za setvu se mora upotrebit i seme visokih semenskih i sortnih kvaliteta. Tako se postiže da skupoceni slaklenički pros tor ispune najbolje i najproduktivnije biljke. Najbolje je da odgajivači nabavljaju seme od renomiranih semenar-skih firmi.

Mora se upotrebit i samo dezinfikovano seme. Ukoliko seme već nije naprašila firma koja ga je stavila u promet, to treba da učini sam odgajivač.

/•

Proizvodu ja rasada

Za stakleničku proizvodnju krastavaca moraju se odga-jit i dobre i zdrave rasadnice, s tare 30—35 dana, s kratkim, čvrstim, debelim stablom i dobro razvijenim korenovim sis­temom.

Rasad se odgaja u staklenicima. Najprikladniji su spe­cijalni rasadni staklenici, a ako odgajivač nema takav stakle­nik, rasad će odgajiti u j e d n o m odeljku proizvodnog stakle­nika, što često može da bude nepovoljnije i skuplje.

Proizvodnja rasada je važan elemenat u tehnologiji sta­kleničke proizvodnje krastavaca, jer je poznato da su rane faze u razvoju ove kulture kritične i odražavaju se na čitav tok kasnijeg rasta i razvića biljaka.

Postoji više načina da se odgaja rasad, ali se svi zasni­vaju na principu da se pri l ikom rasađivanja na stalnom mestu što bolje očuva korenov sistem mlade rasadnice.

U modernoj stakleničkoj proizvodnji krastavaca rasad se odgaja najviše u saksijama od plastične mase ili presova-nim kockama. Mogu se koristit i i celulozne saksije (jiffy pots).

Opis, tehničke odlike i pr imena presovanih kocaka i saksija detaljnije su prikazani u delu o gajenju rasada para­dajza.

Prečnik hranijivih kocaka i saksija treba da je 10—12 cm. U većim saksijama dobij a se bolje razvijen rasad. Pred setvu saksije se moraju dezinfikovati potapanjem u rastvor fungicida.

Ako u stakleniku nema stelaža, na pros toru gde će se gajiti rasad površina zemljišta se poravna i zastre plastičnim folijama, a zatim se poredaju saksije ili hranljive kocke u obliku nizova (leja) između kojih se ostave staze za prolaz radnika i mašina. Zatim se poredane saksije ispune do 2/3

njihove zapremine đubrevitom smešom pa se u svaku pose-jc po 1 semenka. Kasnije, 6—8 dana posle nicanja, kad bilj­čice počnu da razvijaju prvi stalni listić, saksije se dopune đubrevitom smešom do gornje ivice. Na taj način ublaži se gotovo neizbežno izduživanje stabaoca usled pogoršanih svel-losnih uslova krajem jeseni i početkom zime, i dobije se ra­sad sa snažnije razvijenim korenovim sistemom.

Kada se koriste hranijive kocke, setva se obavlja me hanički. Mašina za izradu hranljivih kocaka ima poseban ure­đaj koji automatski spusti semenku u svaku kocku.

Rasad krastavaca može se proizvesti i po metodu pik i ranja sejanaca. Seme se, maj pre, seje u sandučiće ili na ste-laže ili u leje, a kad biljčice niknu, još dok su u fazi ko-tiledonih listića, pikiraju se u već pripremljene saksije.

Seje se u rediće na razmaku 5 x 4 cm. Do nicanja obav­lja se redovno zalivanje, a radi održavanja vlage, leje i san­dučići se pokrivaju ambalažndm harti jom. Sejanci se pikira­ju 4—5 dana posle nicanja u saksije od plastične mase, pe čene gline ili celuloze (đžifi). Saksije se do 2/3 ispune zem­ljišnom smešom. Mladi sejanci se iz leje ili sandučića vade specijalnom lopaticom da im se, što je moguće bolje, očuva korenov sistem. Posle se saksije dopune zemljom, koja se pažljivo ali dobro natisne uz koren. Saksije s tako pikiranim bil jkama poredaju se na slelažama ili u figure duž stakle-ničkih odeljaka prethodno zastrtih plastičnom folijom i tan­kim slojem (1 cm) zemlje, ili treseta, radi ravnomernijeg odr­žavanja vlage.

Nega rasada. Kvalitet proizvedenog rasada u znatnoj meri zavisi od pravilnog održavanja i usklađivanja faktora koji utiču na tok vegetacije. Pre svega, potrebno je obezbedi-ti optimalne toplotne uslove, pravilan režim zemljišne i vaz-dušne vlage i dovoljno svetlosti.

U periodu od setve do nicanja u stakleniku s rasadom krastavaca treba održavali temperaturu oko 25 °C. Pošto nik-ne oko 50 % biljčica, narednih A—5 dana temperatura se da­nju snizi na 18—20° a noću na 16—17°. Tako se izduživanje i raznežavanje tek izniklih biljčica svede na najmanju meru. Posle se temperatura održava na 22—25° preko dana i 18— 20° preko noći. Sniženje noćnih temperatura, kao i dnevne kad je vreme oblačno, od posebnog je značaja za skladan po-

rast biljčica u ranim fazama njihovog razvoja. Međutim, ošt­ra kolebanja temperature i njihovo opadanje ispod 17—18'

veoma nepovoljno se odražavaju na dalji razvoj mladih bi­ljaka.

Za normalan razvoj rasada veoma je važno da je zem­lja u saksi jama optimalne vlažnosti. Zalivanje se obavlja po potrebi, uvek blagovremeno, pri čemu se pazi na se ne kvase biljke. Voda za zalivanje t reba da je mlaka (25—30 °C). Rela­tivnu vlažnost vazduha održavati, po mogućnosti, na nivou 90—95 %>.

Nedostatak svetlosti veoma nepovoljno utiče na kvali-tel rasada. To je razlog što se u severnijim zemljama sve vi­še koristi dopunsko veštačko osvelljavanje rasada namenje-nog ranoj zimskoj proizvodnji. Prema podacima sovjetske li terature odlični rezultati se postižu korišćenjem luminescen-tnih svetiljki specifične jačine 360—380 W/m 2 u trajanju 9— 10 časova dnevno. U našim kl imatskim uslovima ne postoji nužda za dopunskim osvetljavanjem rasada krastavaca, ali to ne znači da takva mera, u nekim slučajevima, ne bi bila korisna, pod uslovom da je i ekonomski opravdana, što sada nije slučaj.

U toku celog perioda vegetacije rasad se štiti od bolesti i štetočina preventivnim prskanjem svakih 10—12 dana odgo­varajućim fungicidima i insekticidima.

Na dan pre rasađivanja biljke se obilno zaliju mlakom vodom. Sade se samo dobro razvijene rasadnice s normalno razvijenim koti ledonima i 3—4 stalna lista.

Hranljive smeše. S obzirom na oskudna nalazišta dobrog treseta kao najpogodnijeg materi jala za spravljanje đubrevitih smeša, u nas i u drugim zemljama za krastavac se koriste smeše od dostupnih komponenata . Jedna takva smeša pravi se od dobro zgorelog stajnjaka, zemlje i peska u odno­su 1 : 2 : 0,5. Često se koriste smeše od 2 ili 3 dela zgorelog stajnjaka i 1 dela zemlje, ili od jednakih delova zgorelog stajnjaka i dobre baštenske zemlje.

Dobra hranljiva smeša za krastavac može se dobiti od treseta i zgorelog stajnjaka u srazmeri 40 : 60. Najzad, kao supstrat za gajenje krastavaca može se upotrebit i čisti tre­set uz odgovarajuće redovno prihranjivanje biljaka mineral­nim đubrivima, što se već približava hidroponskoj kulturi .

Đubrevita smeša se dezinfikuje vodenom parom ili he-mijskim sredstvima. Veoma dobre efekte daje dodavanje mi­neralnih đubriva zemljišnim smešama. Na 1 m3 smeše dodaje se 3—4 kg superfosfata i 1—2 kg kalijumovih soli. Mineralna đubriva se dodaju posle dezinfekcije.

Priprema staklenika i sadnja

U vreme kada je rasad prispeo za rasađivanje, staklenik treba da je već na odgovarajući način pripremljen za sadnju. Pored uobičajenih postupaka kao što su građevinske poprav­ke, proveravanje ispravnosti instalacija i uređaja, dezinfekci­je i si., naročitu brigu iziskuje pr iprema zemljišta, đubrevi-tih mešavina i drugih hranljivih supstrata.

Pr iprema staklenika za nov usev krastavaca treba da počne 30—40 dana pre rasađivanja. Posle uklanjanja ostata­ka pre thodne kulture zemljište se obradi na dubinu 25—30 cm, zatim se dezinfikuje i održava u vlažnom i rastres i tom stanju.

Priprema i zasađivanje specijalnih staklenika. U speci­jalnim staklenicima za gajenje krastavaca, sadnja se obavlja iznad trapova s toplim svežim stajnjakom.

Ranije, dok moderni univerzalni staklenici još nisu bili u širokoj primeni, ovakav način gajenja krastavaca bio je veoma rasprostranjen. Njegova primena u sadašnjem vreme­nu ima ograničen značaj, mada savremeni sistem gajenja aa balama slame predstavlja samo novu varijantu pr imene bio-energetskih materi jala za grejanje zemljišta u staklenicima.

Sistem gajenja uz pr imenu stajnjaka sastoji se u slede-ćem:

Najpre se po dužini staklenika iskopaju trapovi široki oko 60 cm i duboki 40—50 cm, a polom se u njih u ravno-m e r n o m sloju složi zagrejani svezi stajnjak, ili stajnjak i ple­va, kao pri podizanju toplih leja. Dan-dva posle slaganja, pre-ko stajnjaka se naspe đubrevita zemljišna smeša u sloju oko 20 cm, pa se uključi grejna instalacija s ciljem da ubrza za­grevanje vazduha i zemlje. U toku narednih nekoliko dana kontroliše se temperatura zemljišta iznad trapa. Kad tempe­r a t u r a padne na oko 28 "C, obavlja se sadnja.

Nasuta zemlja se najpre prekopa, a zatim se obeleže mesta za sadnju kopanjem plitkih jamica. Biljke se sade na razmaku 50—60 cm, pri čemu se vodi računa da između ko-renovog sistema rasađene biljke i stajnjaka u trapu ostane najmanje 10 cm zemlje.

Toplota, vlaga i ugljen-dioksid koji se izlučuju pri raz­laganju stajnjaka izvanredno povoljno del uju na razvoj bi­ljaka. Sem toga stajnjak služi kao drenaža koja odvodi suvi­šnu vodu od čestih i obilnih zalivanja.

Ovakvi trapovi sa svežim stajnjakom mogu se urediti i u univerzalnim staklenicima. U specijalnim staklenicima kra-Stavac se može gajili i na stelažama s nasutom zemljišnom smešom ispod kojih su provedene cevi za zagrevanje.

Priprema i zasađivanje univerzalnih staklenika. Univer­zalnim staklenicima krastavac se gaji na dva načina: direkt­no na zemlji ili na balama slame.

Gajenje krastavaca direktno na zemlji, naročito u vrlo ranoj proizvodnji, sve više se napušta zbog toga što se pos­tižu slabiji rezultati u poređenju s gajenjem na balama slame.

Zemljište u stakleniku za uzgoj krastavaca treba da je veoma bogato organskim materi jama, što se postiže unoše­njem velikih količina stajnjaka i treseta. Ukoliko je zemljište zaraženo bolestima i štetočinama, što se gotovo redovno do­gađa, posle kraće ili duže eksploatacije staklenika, mora se obavili odgovarajuća efikasna dezinfekcija.

Radi obezbeđenja povoljnijeg režima temperature, vlaž­nosti i aeracije, biljke se sade na bankove. U staklenicima čiji su odeljci široki 3,20 m formiraju se dva banka, za dva reda biljaka, duž nosećih stubova, a u staklenicima s raspo­nom 6,40 cm za 4 ili 5 redova biljaka.

Biljke se sade u jamice iskopane po grebenu banka, na razmaku 50—60 cm. Pri postavljanju biljke u jamicu pazi se da se grudva zemlje oko žila ne raspadne. Zemlja se nagrne uz biljku do koliledonih listića i lako nalisne uz nju. Ako je rasad odgajen u plastičnim ili glinenim saksijama, jedno obil­no zalivanje rasada prethodne večeri, ili tog jutra, u znat­noj meri olakšava vađenje biljaka iz saksije. Zatim se biljke zali ju mlakom vodom, pri čemu se pazi da se ne okvasi sama biljka. Sadnja se obavlja kad se zemljište dovoljno zagreje,

radi čega treba uključili grejnu instalaciju (nekoliko dana ra­nije).

Pr ipremu staklenika i rasađivanje treba obavili blago­vremeno, pre nego što rasad preraste. Bolje je to učiniti koji dan ranije nego da se zakasni.

Gajenje na balama slame

Gajenje krastavaca na balama slame sve više se prak-likuje u mnogim zemljama. Ovaj način gajenja se prvo pri-menjivao da bi se izbegli napadi bolesti i zemljišnih parazita u staklenicima u kojima se krastavac gaji svake godine. Poka­zalo se, međut im, da se pr imenom ovog sistema postižu od­lični rezultati, te je i to razlog sve većeg širenja ovog načina uzgoja.

Izbor i priprema slame. Ranije se smatralo da su za ovu svrhu pogodnije velike bale, težine oko 45 kg, ali se po­kazalo da se dobri rezultati dobijaju i upotrebom manjih bala, težine 15—20 kg, na kojima biljka može da ostane više od 6 meseci. Sem toga, one su znatno jevtinije.

Izgleda da je najpogodnija pšenična slama. Ona treba da je suva, jer prisustvo natrul ih delova u bali prouzrokuje neravnomerno odvijanje biohernijskih procesa.

U staklenicima s rasponom odeljka 3,20 m postavljaju se dva reda slame na 30—40 cm od stubova nosača, a u odelj­cima s rasponom 6,40 m — 4 reda.

Bale se redaju na površini, ili nešto ukopane, što je na­ročito pogodno za staklenike s m a n j o m visinom. Dublje uko­pavanje od 1/3 njihove visine nije za preporuku.

Ako postoji opasnost od nemaloda ili fuzarijuma, bale se postavljaju na prethodno razastrte plastične folije čije se ivice podviju naviše. Prostor između redova bala može da se mulčira s i tnom s lamom i tresetom.

Poredane bale na j pre se obilno navlaže (40—50 l i tara vode po bali), a zatim po njima nanesu mineralna đubriva. U 2—3 navrata bale se zalivaju manj im količinama vode da se đubriva rastvore, p r o d r u u s lamu i podstaknu fermenta-cione procese. Đubriva se mogu unosit i u formi rastvora, od­jednom ili u 2—3 maha.

Optimalna količina mineralnih đubriva koju treba une­ti u s lamu nije precizno utvrđena, ali se kreće približno u sledećim okvirima:

Količine mineralnih đubriva, naročito azotnog, mogu se podešavati p r e m a tipu proizvodnje ili p r e m a potrebi da se izazove slabiji ili jači bioenergetski proces u slami.

Kada se želi da slamni supstrat duže ostane dobro dre­niran i rastresit, pr imenjuju se manje doze azota. Za kas­nije useve krastavaca, zasađene u j anuaru ili februaru, kada je potrebno da se maksimalno ubrza njihov razvoj, slami se dodaju veće količine đubriva, posebno azota čime se izaziva burni ja fermentacija i veći toplotni efekt. U takvim slu­čajevima svakoj bali od 25 kg slame dodaje se i do 300 g čistog azota.

Za 1 ha potrebno je 7—8.000 bala slame težine 12—15 kg, oko 180—200 kg kalcijrmi-amonijum-nitrata (27%), 120— 150 kg superfosfata i 60—100 kg kalijum-sulfata.

Đubriva t reba nanet i r a v n o m e m o i prelivati malim koli­činama vode, tek koliko da đospeju u unutrašnjost bale.

Fermentaci ja ovako pripremljene slame je dosta brza. Zimi je potrebno da se proces podstakne slabim zagrevanjem staklenika. U povoljnim uslovima u sredini bala razvija se t e m p e r a t u r a od 40° do 70 °C, zavisno od temperature u stak­leniku, kvaliteta slame i količine unesenih mineralnih đub­riva.

Temperatura ubrzo opadne, a zatim se stabilizuje izme­đu 25 i 30 °C tokom većeg dela vegetacije.

Sadnja. Sadnja se obavlja 6—10 dana posle postavlja­nja i obrade slame. Na površini obično još ima ostataka đub­riva, naročito superfosfata.

Biljke se sade kad temperatura u sredini bale padne do 30°, u plitka gnezda napravljena u slami, a zatim se zaspu kompostom (đubrevitom zemljom) do kotiledonih listića.

Bolje je da se biljke sade u kompost nanesen preko sla­me u obliku t rake. Na mest ima gde se usađuju biljke formira se gomilica visoka 10—12 cm. Korenove žile se vrlo brzo raz­vijaju u ovom kornpostu i prodiru u slanini supstrat .

Hranljiva smeša (kompost) pravi se obično od jednakih delova zgorelog stajnjaka i treseta, ili jednakih delova zem­lje i zgorelog stajnjaka. Za 100 bala slame potrebno je oko 2 m3 komposta (za površinu oko 100 m2 staklenika).

Biljke se sade na istim rastojanjima kao i pri sadnji u zemlji, što znači oko 50 cm jedna od druge, odnosno 12.500 biljaka po ha.

Pri vezivanju biljaka uz kanap treba imati u vidu da će se slama razložiti i spustiti zajedno s bil jkama. U protivnom moglo bi doći do zatezanja kanapa i čupanja biljaka.

Preimućstva. Gajenje krastavaca na balama slame u mnogim svojim aspektima, naročito u pogledu mineralne is­hrane, približava se nekim oblicima hidroponske kulture.

Melod gajenja krastavaca na slami ima sledeća preimuć­stva:

1. izvanredan razvoj biljaka i odlično zdravstveno sta­nje,

2. ranije plodonošenje u poređenju sa gajenjem na zemlji,

3. veći ukupni prinos u poređenju sa gajenjem na zemlji.

Biljke gajene na balama slame imaju snažniji porast nego ako se gaje na zemlji, što je, izgleda, posledica povolj­nije temperature supstrata i oslobađanja C 0 2 pri l ikom fer­mentacije slame. Otuda ranije i intenzivnije plodonošenje,pra­vilan i ujednačen razvoj i jake, debele vreže.

Zdravstveno stanje biljaka gajenih na slami uvek je bo­lje od onih gajenih na zemlji. Čak i u stakleniku zaraženom fuzariozom slama obezbeđuje dobru zaštitu i kad nije izolo-vana od zemlje plastičnom folijom.

Nega useva

Toplotni uslovi. Održavanje povoljne tempera ture u sta­kleniku ima bitan uticaj na porast i plodonošenje biljaka. Svako odstupanje od optimalne temperature ima u većoj ili manjoj meri štetne posledice. Suviše visoke temperature pro-uzrokuju izduživanje i raznežavanje biljaka, usled čega lako podležu oboljenjima. Niske temperature, ispod 15 °C, naroči­to ako duže traju, odražavaju se krajnje nepovoljno.

U staklenicima s krastavcem održavaju se ove tempera­ture:

Održavanje ovakvih, relativno visokih temperatura to­kom vrlo hladnih zimskih dana u našem kontinentalnom re-gionu moguće je samo pod uslovom da je staklenik solidno građen, dobro zaptiven, a grejna instalacija sposobna da raz­vije dovoljnu količinu toplote.

S druge strane, već od aprila ili maja, usled sve inten­zivnije insolacije, javlja se opasnost od previsokih tempera­tura . Da se to izbegne, staklenik t reba zaseniti.

Zasenjivanje se najjednostavnije izvodi prskanjem sta­kla suspenzijom pšeničnog brašna i gašenog kreča. U 100 litara vode razmuti se 7—8 kg brašna i 2—3 kg kreča pa se taj rastvor (suspenzija) prskalicom nanese na staklo spo-Ija. Brašno treba prvo razmutit i u vreloj vodi.

Osim nastojanja da se održi opt imalna temperatura va­zduha, neophodno je da se obrat i pažnja i toplotnom režimu zemljišta.

Suviše hladno zemljište može da izazove znatna ošte­ćenja korenovog sistema. Jače opadanje zemljišne tempe-

ra ture u dužem trajanju, ili ako se često ponavlja, prouzro­kuje propadanje korenovih dlačica, usled čega biljke dobiju uveli izgled, mnogi listovi se osuše a prinosi naglo opadnu. Ovakvi slučajevi obično se događaju za vreme dužih zahla­đenja s proleća, kada je loženje prestalo. Zalivanje hladnom vodom može u znatnoj mer i da doprinese sniženju tempera­ture zemljišta.

Gajenjem krastavaca na ba lama slame problem tem­p e r a t u r e u zoni korenog sistema uspešto i racionalno se re-šava. U prvo vreme usled mikrobioloških procesa u slami, a kasnije pod uticaj em zagrejanog vazduha u stakleniku, t e m p e r a t u r a u balama ostaje do kraja vegetacije oko 20"C.

U staklenicima s podzemnim grejanjem temperatura zemljišta treba da se održava između 22" i 27°C.

Navodnjavanje. Drugi osnovni činilac proizvodnje kra­stavaca u staklenicima jeste održavanje optimalnog režima vlage u zemljištu i vazduhu.

Zalivanje se obavlja u zavisnosti od uzrasta biljke i vre­menskih prilika. U zimskom periodu zalivanje se obavlja sva­ka 3—4 dana, a s proleća svakog dana. Upotrebljava se mla­ka voda temperature 22—26°C. U početku, dok se biljke ne ukorene dobro, zaliva se ručno, pri čemu se pazi da vodeni mlaz ne spira zemlju sa korena. Za svaku biljku potrebno je oko 2 litra vode, kojom se ovlaži zemlja oko biljke u po-luprečniku 10—15 cm.

Kasnije, s poras tom biljaka i nastajanjem toplog vre­mena, naročito kad počne plodonošenje, potrebe za vodom po­staju sve veće.

Najbolje je da se krastavac navodnjava orošavanjem. Savremeni staklenici opremljeni su odgovarajućim instalaci­j a m a za orošavanje. Plastične cevi snabdevene diznama mon­tiraju se tako da svaka od njih zaliva dva reda biljaka.

U zimskim mesecima orošavanje traje 2—3 minuta i obavlja se u prepodnevnim časovima, a s proleća dva puta po 3—5 minuta — jednom p r e podne i drugi put, po podne.

Uprkos tome što krastavac ima velike potrebe za vo­dom, preterano vlaženje zemljišta je štetno. Previše vode, naročito ako se primenjuje zalivanje crevom, doprinosi sa­bijanju zemljišta na bankovima i pogoršavaju aeracije, usled čega biljke pate i mogu čak i da uginu.

Kad se krastavac gaji na balama slame, one moraju biti uvek dovoljno vlažne, što znači da ih t reba navodnjavati prak­tično svakog dana, a s proleća, kad vreme otopli i biljke raz­vijaju ogromnu transpiracionu površinu — dva puta dnevno. Snažno razvijen korenov sistem, prožimajući balu, pretež­nim delom izbije u njene periferne slojeve te je zbog toga biljka osetljiva na sušu. Nedostatak vlage lako se zapaža po usporenom rastu, tamnozelenoj boji listova i uvenulosti to­kom toplih časova dana. Navodnjavanje se vrši orošavanjem ili po s istemu »kap po kap«, tako da voda lagano ponire u supstrat, a da se ne cedi i otiče.

Nedovoljno vlažna slama se poznaje po plesnivom iz­gledu, dok previše vlažna dobije ornu boju.

Vlažnost vazduha. U stakleniku s usevom krastavaca treba da se održava vlažnost vazduha od 85 do 90%. Smanje­nje relativne vlage vazduha ispod 80% dovodi do ozbiljnih poremećaja u razvoju i plodonošenju biljaka.

Održavanje ovako visoke vlažnosti u atmosferi stakle­nika, naročito tokom toplih sunčanih dana, postiže se re­dovnim orošavanjem, a ako to nije dovoljno, još i prskanjem staza, svih unutrašnj ih instalacija, stakla, a po potrebi i bi­ljaka. Radi kontrole relativne vlažnosti vazduha postavljaju se na određenim mest ima higrometri .

Savremeno uređeni staklenici imaju specijalne automat­ske uređaje za kontrolu i regulaciju vazdušne vlage. Kad rela­tivna vlaga p a d n e ispod programirane granice, uključuje se sistem dizni koje raspršuju vodu u finu izmaglicu.

Prevelika vlaga vazduha smanjuje se provetravanjem. Veća vlažnost vazduha u stakleniku javlja se naročito kada je vreme oblačno a nije jako hladno. U tom slučaju staklenik se provetrava iako je vlažnost spoljnog vazduha visoka, j e r se, ušavši unutra, vazduh zagreva i njegova relativna vlažnost opada.

Kratkotra jno otvaranje ventilacionih otvora, kojim se automatski reguliše temperatura u stakleniku, često je ne­dovoljno da se smanji i vlažnost vazduha. Tada se otvori za ventilaciju otvaraju ručno, tako da provetravanje potraje ne­što duže. Ako je vreme sunčano i toplo, automatsko otvaranje i zatvaranje ventilacionih otvora radi održavanja temperatu-

rc obično je dovoljno i za održavanje relativne vlažnosti vaz­duha.

Svetlosni uslovi. Režim vlage i temperature u stakleniku s krastavcem stoji u uskoj vezi sa svetlosnim uslovima. Za normalan razvoj biljaka neophodna je usklađena kombina­cija svih ovih faktora.

Ako se u uslovima nedovoljne osvelljenosti održavaju nesrazmerno visoke temperature i vlaga, što se često doga­đa tokom zimskih meseci, biljke brzo rastu uvis, stablo se jako izdužuje, a listovi dobiju bledozelenu boju i nežnu struk­turu tkiva. Takve biljke teško obrazuju bočne vreže te se ja­vlja potreba da im se ranije zakinu vrhovi i tako izazove bočno grananje. Bočne vreže koje izbiju na ovakvim biljkama obično su slabe, a posle formiranja prvih plodova preslanu da se dalje razvijaju, što se veoma povoljno odražava na pri­nos useva.

Prihranjivanje. U uslovima stakleničke proizvodnje bilj­ke krastavaca razvijaju veliku vegetativnu masu i u relativno kratkim rokovima obrazuju mnoštvo plodova, pri čemu ut­roše velike količine hranljivih materi ja iz zemljišta. S druge strane, korenov sistem krastavaca ima srazmerno nisku spo­sobnost apsorpcije, te i pored visoke plodnosti zemljišnog supstrata, nije u slanju da brzo i izdašno snabdeva nadzem­ne delove biljke dovoljnim količinama hrane. Najzad, čestim navodnjavanjem znatne količine hranljivih elemenata budu isprane i odnesene van domašaja aktivnog žiličnog sistema. Zbog svega toga postoji potreba za obilnim i redovnim prihra­njivanjem, naročito useva na balama slame. Za prihranjivanje se koriste đubriva u lako usvojivom obliku. Prekomerno đub­renje, naročito azotom, treba takođe izbegavati, jer je štetno za biljke i neekonoinično. Prihranjivanje se vrši zavisno od faze razvoja biljke, kl imatskih uslova, sastava zemljišnog supstrata i njegovog stanja, kao i režima navodnjavanja.

Biljka krastavca ne podnosi visoku koncentraciju soli u supstratu, te je potrebno da se prihranjivanja vrše manjim dozama u kraćim vremenskim intervalima. Sem toga/ takav režim prihranjivanja najbolje je prilagođen sistemu navodnja­vanja orošavanjem ili kapanjem.

Za prihranjivanje krastavaca najbolje je da se đubriva daju u rastvorima (koncentracije 0,5—0,7%). U novijim ti-

povima staklenika prihranjivanje se može izvršiti putem in­stalacije za navodnjavanje. Pri tome se sve više koriste tečna mineralna đubriva. Ako se koriste suva mineralna đubriva, treba ih rasturit i ravnomerno, neposredno pred navodnjava­nje. Đubriva se rasturaju ne samo po slami nego i sa strane po zemlji u t r a k a m a širokim 30—40 cm.

Zimi, dok ne počne plodonošenje, biljke se prihranjuju svakih 15—20 dana, sa 120—150 kg KAN-a, 200 kg superfos­fata, 100 kg kalijum-sulfala i 50 kg magnezijum-sulfata po ha.

Kasnije, s poboljšanjem uslova za intenzivnu fotosin­tezu, usev se prihranjuje jednom nedeljno, sa 150—200 kg KAN-a i istom količinom superfosfata i kalijumovog đubri­va. Za pravilnu ishranu potrebno je povremeno napraviti he-mijske analize supstrata. Prihranjivanje fosfornim i kalijumo-vim đubrivima prestaje krajem marta, a azotnim krajem maja.

Treba imati u vidu da je slama vrlo bogata kalij umom, te prihranjivanje ovim elementom često treba početi 1—2 meseca posle sadnje. To zavisi i od plodonošenja i, delimi-čno, od količine i kvaliteta đubrevite smeše koja je stavljena kao stelja na bale slame, jer je smeša sa oko 50% stajnjaka dosta bogata kali jumom. Jedna kontrolna analiza omogućuje da se utvrdi da li treba unositi kali juni. U tom slučaju kal-cijum-nilral treba zameniti kalijumovim nitratom. Što se tiče azota, bolje je koristiti njegov nitratni oblik, jer slama već sadrži velike količine amonijačnog azota.

Poclsipanje (mulčiranje). Ova mera je u najužoj vezi s prihranjivanjem. Periodično, kad žilice izbiju na površinu, vrši se zasipanje banaka pregorelim, poluzgorelim stajnja­kom, kompostom ili tresetom, u sloju 2—4 cm. Ovaj postu­pak se ponavlja 2—3 puta.

Pođsipanjem se istovremeno vrši i prihranjivanje bilja­ka, jer se tom prilikom unesu velike količine organskih ma­terija. Sem toga, poboljšava se režim vlage i povećava kon­centracija C O 2 .

Materijal za podsipanje ne srne biti zaražen nematoda-ma. Treba ga uneli u staklenik 2—3 dana ranije, da se malo zagreje, i tek onda upotrebit i za mulčiranje.

Pričvršćivanje biljaka. U praksi se primenjuju uglavnom dva načina: 1) piramidalni, na špalirnim mrežama i 2) verti­kalni, uz kanap.

U prvom slučaju se iznad redova biljaka zatežu horizon­talne žice, na svakih 20 cm jedna iznad druge, i za njih se privezuju biljke. Umesto žica, mogu se postavljati perlonske mreže. Špaliri iz dva susedna reda postavljaju se pod uglom tako da se njihove ravni pri vrhu krovoliko spajaju (B, na slici).

Piramidalni oblik špalira stvara dobre uslove za razvoj biljaka i olakšava radne operacije u toku vegetacije. Nepovolj­na odlika je u tome što iziskuje veće troškove za nabavku materi jala i za rad na postavljanju i skidanju. U tom pogledu naročito su neprikladni žičani špaliri. Za špalirnu konstruk­ciju biljke se pričvršćuju naročit im plastičnim prstenovima, ili se vezuju rafijom.

Vertikalno vođenje bil jaka uz kanap je znatno jedno­stavnije i jevtinije. Sem toga, uspravni položaj biljaka obez-beđuje povoljnije svetlosne uslove, što je veoma značajno za obrazovanje bočnih plodonosnih vreža u zimskim mesecima.

U velikim modernim staklenicima primenjuje se isključivo ovaj način.

Vertikalni položaj biljke ostvaruje se jednostavnim oba­vijanjem biljke oko kanapa koji je gornjim krajem privezan za zategnutu žicu, a donjim za samu biljku, odmah iznad zemlje, ili za jednu drugu horizontalnu žicu zategnutu duž reda na dvadesetak sant imetara iznad zemlje.

Iznad svakog reda biljaka, gore, na konstrukcij i stakle­nika, zategnu se paralelno 2 žice na razmaku oko 70 cm (b i d na sl ici). Za jednu žicu vezuje se svaka druga biljka, t j . jedna biljka se veže za žicu b, sledeća za žicu d, i tako naiz-inenično do kraja reda. Kod kulture na balama slame kanap ne srne biti zategnut, jer usled sleganja slame može doći do jakog zatezanja i čupanja biljaka.

Orezivanje. Jedna od najznačajnijih agrotehničkih mera u tehnologiji stakleničke proizvodnje jeste orezivanje vreža. Orezivanjem se regulišu rast d plodonošenje biljaka. U uslo­vima obilne ishrane, optimalne vlage i temperature biljka izvanredno brzo i snažno razvija moćan asimilacioni aparat sa mnoštvom vreža i listova. Zbog ograničenog i skupog stakleničkog prostora odgajivač mora da nastoji da uz naj­manju veličinu vegetativne mase ostvari maksimalnu produk­ciju plodova.

Primenjuju se različiti sistemi orezivanja, zavisno od na­čina pričvršćivanja biljaka i od sorte.

Pri gajenju krastavaca uz kanap sistem rezidbe zavisi od toga da li se gaje sorte s mešovitim ili ženskim tipom cveta. Mešovite sorte (s muškim i ženskim cvetovima) orezuju se na sledeći način:

— Do 50 cm iznad supstrata s glavnog stabla uklanjaju se sve bočne vreže i cvetovi.

— Prve 3—4 bočne vreže (I reda) koje se pojave iznad 50 cm orežu se na 2 lista i 1 plod; vreže II reda se ukla­njaju.

— Sledeće vreže I reda, do visine 150 cm, skraćuju se na 3 lista i 2 ploda koji se zametnu u pazuhu prva dva lista. Nove vreže (II reda) koje izrastu iz pazuha prvog i drugog lista orezuju se na 2 Usta i 1 plod. Tako se orezuju i vreže I I I reda.

— Vreže I reda, koje se pojave na deki glavnog stabla i/.nad 150 cm, orezuju se na 3 lista i 2 ploda, ili na 2 lista i 2 ploda. Broj vreža II i sledećili redova, kao i broj plodova koji se na njima ostavljaju, reguliše se zavisno od stanja bilj­ke i klimatskih uslova.

— Vegetacioni vrh glavnog stabla uklanja se kad biljka stigne na oko 20 cm ispod žice. Vreža koja kasnije izbije iz pazuha poslednjeg lista ostavlja se kao vodica. Kad ova vodi­ca poraste preko žice, skrati se iza 6. ili 7. lista. Bočne vreže koje izbiju iz vodice orezuju se na 2 lista i 1—2 ploda.

Sorle sa ženskim lipom biljaka orezuju se nešlo druga­čije:

— Do 50 cm iznad supstrata uklanjaju se sve bočne vreže i cvetovi.

— Prve 3—4 bočne vreže, iznad 50 cm, ostavljaju se na 1 list i 1 plod, a vreže II reda se uklanjaju.

— Vreže I reda, do 150 cm iznad supstrata, orezuju se na 2 lista i 1 plod, pri čemu se u pazuhu 1. lista ostavlja vre­ža IT reda.

— Na visini oko 150 cm uklanja sc vrh biljke. — Do visine žice bočne vreže se skraćuju na 3 lista i 2

ploda; bočne vreže II reda ostavljaju se samo u pazuhu prva 2 lista. Sve vreže II i sledećih redova koji se obrazuju do žice orezuju se na 2 lista i 1 plod.

— Vrh biljke se po drugi put ukloni na 10 cm ispod žice; dve naspramne vreže koje izbiju posle toga, ispod sa­mog vrha, razvedu se i privežu za žicu, a zatim se ostave da slobodno vise. Kasnije se ovim vrežama uklone vrhovi iznad 6. ili 7. lista, dok se vreže koje iz njih izrastu orezuju na 5—6 listova i 3—4 ploda.

Zavisno od vremenskih uslova i stanja biljaka dozvo­ljena su manja ili veća odstupanja od ovih opštih pravila re-zidbe. Na snažnijim biljkama uvek se ostavlja veći, a na sla­bijim manji broj plodova. U toku vegetacije redovno se uk­lanjaju zameci plodova sa glavnog stabla, svi požuteli listo­vi, slabe vreže i deformisani plodovi. Donji, prestareli listovi skidaju se sa glavnog stabla postepeno, pri čemu se pazi da se u tome ne prelera i da se odjednom ne ukloni veliki broj lislova.

U zimskom periodu primenjuje se jača rezidba. Manji broj listova i plodova, u uslovima nedovoljne svetlosti, može znatno da doprinese održavanju biljaka u dobroj kondiciji. Opterećenje biljaka velikim brojem plodova negativno se od­ražava na kasniju vegetaciju i plodonošenje. S proleća, kad nastanu mnogo povoljniji uslovi za fotosintezu, i ukoliko su biljke snažne, može se ostavljati nešto veći broj plodova uz pojačanu ishranu i navodnjavanje. Uopšte uzevši, u zimskom periodu rezidbu treba tako podesiti da se na biljci istovre­meno razvija 10—12 plodova, a kasnije, kad se poboljšaju svetlosni uslovi, 15—20 plodova. Pri kraju vegetacije oreziva nje vreža se prekida.

Kada iz glavnog Stabla ne izbija dovoljno bočnih vreža. njegov vrh treba zakinuti znatno ranije, a kao vodicu osta­viti vrežu koja izbije odmah ispod zalomljenog vrha glavnog stabla i upravili je naviše, uz kanap.

Stakleničke sorte krastavaca razvijaju partenokarpne plodove, bez oplodnje. Štaviše, apsolutno je nepoželjno da dođe do oplodnje, jer takav plod raste neravnornerno, đefor-miše se, postane »trbušast«.

Da se oprašivanje onemogući, u malim staklenicima po­stavljaju se mreže na venlilacione otvore, koje sprečavaju ulaz insekata oprašivača.

U velikim staklenicima primenjuje se svakodnevno uk­lanjanje muških cvelova još pre nego se rascvetavaju, kao i kastracija ženskih.

Kastraci ja ženskih cvetova obavlja se neposredno pred otvaranje cveta, na taj način što se odseče gotovo cela kru­nica zajedno s bačkom. Pri tome se ne srne ozlediti vrh plod-nika, j e r u tom slučaju neće da raste, ili biva zahvaćen glji­vičnim bolestima. Kastracija se obavlja izjutra.

Berba i pakovanje. Berba plodova obavlja se svakog drugog, trećeg ili četvrtog dana, zavisno od priraštaja mladih plodova. Blagovremena i redovna berba stasalih s tandardnih plodova, a isto tako i mlađih deformisanih, znatno utiče na dinamiku plodonošenja i ukupan prinos.

Plodovi se beru odsecanjem, pri čemu na plodu uvek treba da ostane deo drške. Valja izbegavati otkidanje prsti­ma, jer se tako mogu bil jkama naneti povrede.

Ubrani plodovi se stavljaju u letvarniee, ili drugu prik­ladnu ambalažu i odnose na sortiranje. Sortiranje se vrši pre­ma nacionalnim ili međunarodnim standardima. Obično se plodovi sortiraju u 3 klase.

U prvu klasu svrstavaju se samo dobro i pravilno raz­vijeni plodovi s tandardom određene dužine i prečnika, potpu­no pravi, bez ikakvog defekta. Drugu klasu čine normalno razvijeni plodovi ali sa izvesnim malim odstupanjem u pog­ledu forme i veličine. Treću klasu sačinjavaju preostali ne­s tandardni plodovi (nepravilno razvijeni, jako krivi, defektni i si.). U prošeku, n o r m a l n a berba daje oko 60% plodova prve klase, 25—30% druge i 10—15% treće klase.

Krastavac spada među proizvode koji se teško čuvaju. Plodovi ne samo što brzo prerastu fazu tehnološke stasalosti još dok su na biljci, nego se njihovo starenje nastavlja i po­sle berbe, pri čemu se gube karakterist ična organoleptička i tržišna svojstva. Dužim stajanjem dobiju sparušen (»zamo-ren«) izgled. U novije vreme, međut im, praktikuje se oblaga­nje svakog ploda plast ičnom folijom, pomoću specijalne ma­šine. Tako zaštićen plod neuporedivo duže sačuva neprome-njen tržišni kvalitet.

Prinosi znatno variraju zavisno od rokova setve, traja­nja plodonošenja i primenjene agrotehnike. Prema iskustvu s tranih zemalja u kojima ova proizvodnja ima dugu tradiciju ostvaruju se prosečni prinosi 20—25 kg/m2. S jedne dobro razvijene biljke može da se ubere 40—50 plodova, ili oko 20 kg.

GAJENJE KORNIŠONA U STAKLENICIMA

U staklenicima se vrlo uspešno mogu odgajiti krastavci kornišoni, kao naknadni usev, na površ inama gde je bio od­gajan rasad, ili t a m o gde je glavni staklenički usev iz bilo kojeg razloga nas t radao.

Za usev kornišona zemljište se normalno pripremi. Uko­liko se krastavac rasađuje ranije s proleća (februar — mart) , dobro je da se otvore brazde duboke 30 cm i da se napune s lamom (40 t/ha). Slama se posle toga obradi na napred opi­sani način i pokri je zemljišno-đubrevitom smešom u sloju 10—15 cm.

Koristi se rasad proizveden u saksijama ili presovanim kockama. Setva se obavlja 25—30 dana pre rasađivanja. U nekim slučajevima može se primeniti i direktna setva.

Biljke se rasađuju na m e đ u r e d n o m razmaku 100 cm, a između biljaka u redu 20—25 cm. Rasađene biljke se kasnije vode uz kanap.

Prva 2—3 meseca biljke kornišona se orezuju slično stakleničkim sor tama s dugim plodovima. Pošto biljke dos­tignu visinu 50—60 cm, plodovi se ostavljaju i na glavnom stablu. Kasnijim rezidbama bočne vreže se skraćuju na 5—6 listova. Vrh glavnog stabla se uklanja na oko 30 cm ispod žice, a bočne vreže koje izbiju ispod vrha stabla privežu se za žicu i puste da vise.

Ukoliko biljke rano prorode, dok još ne lete pčele, tre­ba unet i u staklenik košnice s pčelama.

Berba se obavlja svakodnevno; plodovi se beru kad do­stignu s tandardnu veličinu za preradu (5—7 cm). Dobro od-gajeni usevi daju prinose 80—100 t/ha.

GAJENJE KRASTAVACA U PLASTENICIMA

Temperatura, relativna vlažnost vazduha i svetlosni us­lovi u plastenicima sa grejanjem tokom čitavog zimskog i prolečnog perioda povoljni su za rast i razvoj krastavaca. Stoga je ova proizvodnja p o t p u n o identična s proizvodnjom u stakleniku. To znači da su termini proizvodnje, sadnja bi­ljaka i sve mere nege isti.

Međutim, radi ekonomičnijeg koriščenja zaštićenog pro­stora (uštede u troškovima grejanja), u plasteniku se krasta­vac najčešće gaji kao rana prolećna i jesenja kultura. Ovđe ćemo se zadržati na proizvodnji krastavca u plastenicima po­što je proizvodnja krastavca u staklenicima posebno prika­zana. U plasteniku se mogu gajiti sva tri tipa krastavaca: kor-nišoni (kora, parafin), salatari (sunčani potok, delikates, ser-ra 27) i stakleničke sorte (spotresisting, sporu Fi trix, secu-ra). Međutim, u nas se najčešće uzgajaju salatari.

Proizvodnja rasada

Kvalitetan rasad krastavca proizvodi se u saksijama (obične, džifi, presovane). S obzirom na to da je za razvoj krastavca pot rebna visoka t e m p e r a t u r a (25 °C), to se proiz­vodnja rasada obavlja u topl im lejama, staklenicima ili plas­tenicima sa grejanjem. Setva u hranljivi supstrat (saksije) obavlja se početkom februara, a za jesenju proizvodnju kra­j e m maja i početkom juna. Pri t o m e se koristi kvalitetno se-

me (dezinfikovano). Najčešće se u jednu saksiju seju 1—2 semenke, a u fazi razvijenih kotiledona vrši se proređivanje, pr i čemu se ostavlja po jedna biljka. Rasad krastavca može se proizvesti i pikiranjem po uobičajenom postupku.

U celokupnoj proizvodnji krastavca mora ju se obezbe­di ti osnovni uslovi uspevanja i visoka t e m p e r a t u r a vazduha (25 °C) i zemljišna (22 °C), uz dovoljno organske materi je u zemljištu. Hranljivi supstrat mora biti povoljne s trukture, kako bi obezbedio dovoljno vazduha za normalan, nesmetan razvoj korena.

U plasteniku, do nicanja, treba obezbediti visoku tempe­r a t u r u vazduha (25—28 °C) i tada je nicanje brzo (5—7 da­na). Posle nicanja do pojave prvog lista temperatura se odr­žava na 18—20 °C. Na taj način se dobijaju biljke s kratkim inlernodijama. U daljem toku proizvodnje temperatura se održava na 22—25 °C tokom dana i 18—20 °C tokom noći. U toku proizvodnje rasada relativna vlažnost vazduha se odr­žava na 85—90 %. S obzirom na visoku temperaturu i vlaž­nost veoma je česta pojava oboljenja. Stoga su svakih 10— 15 dana neophodna zaštitna prskan ja protiv antraknoze (dil-an 0,15%) plamenjače (cineb 0,20%) i pepelnice (karatan 0,1%), a po potrebi i češće. Pri tome se vrši i folijarno prihranjivanje (vuksal, fertigal 0,2%). Ostale mere su iste kao u svakoj proizvodnji rasada.

Rasađivanje

Krastavac se u plastenicima može saditi u bale slame i tada su p r i p r e m a bala i sadnja isti kao u stakleniku.

Međutim, pored ovog načina sadnje krastavac se u plasteniku može saditi u zemljišni supstrat obogaćen sa 5—7 kg poluzgorelog stajnjaka i sa 20—30 g NPK đubriva ( 1 : 1 : 1 ) na m2, uz obaveznu dezinfekciju zemljišta. Osim toga, sadnja se može obaviti i tako što se po dužini plastenika na rasto­janju od 80 do 90 cm iskopaju brazde široke 40—50 cm i du­boke oko 30 cm, pa se na dno brazde stavi sloj svežeg staj­njaka (20—25 cm), a iznad toga sloj zemljišne smeše (5—10 cm) u koju se sadi krastavac. Razmak biljaka u redu je 4 0 — 50 cm. Sadi se rasad star 30—40 dana.

Posle sadnje biljke se dobro zataju vodom temperature oko 25 °C. Jedan do dva dana posle sadnje biljke se zagrću, što omogućuje dobar razvoj bočnog korenovog sistema. Po­sle sadnje održava se t e m p e r a t u r a oko 25 JC danju i oko 18°C noću, uz relativnu vlažnost vazduha 80—85 % i vlažnost zem­ljišta 80 % PVK. Pri regulisanju temperature t reba znati da u toku sunčanih dana krastavac može dobro da uspeva i pri temperatur i 30—32°C. Jače otvaranje plastenika ili skidanje folije obavlja se u junu, a p r i jesenjoj proizvodnji folija se postavlja već početkom septembra.

U toku vegetacije broj zalivanja se povećava sa razvo­j e m biljke, a naročito u fazi plodonošenja. U fazi do obrazo­vanja plodova zaliva se svakih 5—7 dana, a sa formiranjem plodova svakih 3—5 dana sa 250—300 m 3 vode po hektaru. Radi održavanja visoke relativne vlažnosti vazduha u toku proizvodnje vrše se češća orošavanja. Desetak dana posle sad­nje obavlja se prvo prihranjivanje, a sa formiranjem plodo­va prihranjivanje se obavlja svakih 10—15 dana do kraja ve­getacije, i to sa 20—30 g N P K đubriva (odnos 1 : 1 : 1 ) na m 2 . Krastavac veoma dobro reaguje na folijarno prihranjiva­nje vuksalom ili ferligalom, pa se stoga u toku vegetacije sva­kih 7—10 dana folijarno prihranjuje.

Krastavac se uzgaja uz potporu. Vezivanje može biti pi­ramidalno i vertikalno. U plastenicima se najčešće primenjuje vertikalno vezivanje uz kanap. Takav položaj obezbeđuje do­bre svetlosne uslove. Pri ovom vezivanju stablo krastavca se obavija oko kanapa koji je na gornjem kraju vezan za zateg­n u t u žicu a na donjem delu za biljku na 10 cm iznad površi­ne zemljišta.

Regulisanjem rasta stabla postiže se ranozrelost i veći u k u p a n prinos. Na glavnom stablu do visine oko 30 cm odstra­njuju se sve bočne grane. Prve, j edna do dve grane koje se razvijaju iznad ove visine odsecaju se na jedan plod s jed­nim do dva lista, sledeće grane se odrežu na tri lista i dva ploda. Grane drugog i trećeg reda odsecaju se na dva lista i jedan plod. Posle branja prvih plodova donje grane se od­stranjuju. Vrh centralnog stabla krastavca prekraćuje se ka­da dostigne visinu 1,5—2 m (ali to zavisi od same konstruk­cije plastenika). Pri gajenju sorti sa ženskim t ipom biljaka primenjuje se orezivanje kao u stakleničkoj proizvodnji.

Svi stari, žuti listovi uklanjaju se sa stabla. Pri gajenju tipičnih stakleničkih sorti ne srne se dozvolili oplodnja i zato se svakog j u t r a uklanjaju muški cvclovi. U toku proizvodnje redovno se vrši zaštita od bolesti, kao što je navedeno u pro­izvodnji rasada krastavca.

U ranoj proizvodnji berba počinje početkom maja u plastenicima sa grejanjem, odnosno 10—15 dana kasnije u plastenicima bez grejanja. U jesenjoj proizvodnji berba poči­nje početkom oktobra i traje do polovine decembra. Prinos plodova zavisi od sorte i kreće se od 8 do 25 kg/m 2.

PROIZVODNJA KRASTAVACA U NISKIM TUNELIMA

Krastavac se najbolje razvija u tunelima s dvostrukom folijom, gde je viša srednja dnevna temperatura i manja raz­lika između dnevnih i noćnih temperatura . Za proizvodnju u tunelima najčešće se koriste salatne sorte, hibridi krastavaca (delikates, sunčani potok, serra 27), a mogu i kornišoni (pari-fin, kora i si.). Međutim, tuneli su najpogodniji za proizvod­nju krastavaca salatara. Vreme proizvodnje zavisi od mogućno­sti grejanja. U kontinentalnim uslovima najčešća je proizvod­nja krastavaca u proleće (berba krajem aprila i u maju) i kasna jesenja proizvodnja (berba u oktobru i početkom novembra). U južnim regionima, kao i pr i mogućnosti grejanja, proizvod­nja može biti i ranija za 20—30 dana i kasnija u jesen za 10—20 dana.

Proizvodnja rasada

Krastavac se gaji iz rasada. Pošto korenov sistem kras­tavca ima slabu moć regeneracije, to se setva obavlja u sak­sije (džifi, presovane) prečnika 1 0 x 1 0 cm. U saksije se seju 1—2 semenke, s lim što se u fazi kotiledona ostavi po jedna biljka. Setva se obavlja na 30—40 dana pre sadnje. Veoma dobre rezultate daje predsetveno kvašenje serpena do faze bubrenja i klijanja). Rasad za r a n u proizvodnju proizvodi se u toploj leji ili stakleniku, gde se do nicanja mora obezbedi ti t e m p e r a t u r a oko 25°C. Posle nicanja, do pojave prvog pravog

lista, temperatura se održava na 18—20°C radi sprečavanja iz-duživanja stabla, a zatim se rasad uzgaja na temperatur i 22—25°C tokom dana i 18—20°C t o k o m noći. Pri tome se pri­menjuju sve redovne mere nege.

Za jesenju proizvodnju setva se obavlja polovinom ju­na, a rasad se proizvodi u otvorenim lejama, tunelima, uz sve redovne mere nege.

Rasađivanje

Sadnja rasada (u fazi 4—5 listova) obavlja se početkom m a r t a (pri mogućnosti grejanja), odnosno krajem m a r t a i početkom aprila, a za jesenju proizvodnju krajem jula. Zem­ljište u tunelu mora biti kvalitetno obrađeno, sa unet im đub-rivima (5—6 kg zgorelog stajnjaka i 40—50 g NPK đubriva na m 2), uz izvršenu dezinfekciju terabolom (50 g/m2) i dezin­sekciju zemljišta. Posle pr ipreme zemljišta postavlja se plas­tična folija (tunel) kako bi se do sadnje zemljište zagrejalo.

Sadnja se vrši kada je t e m p e r a t u r a zemljišta iznad 12 °C. Biljke se sade na rastojanju 40—50 cm, dublje, do ko-lilcđona. Sadnja se može obaviti i u brazde široke 30—40 cm i duboke 30 cm, u koje se prethodno stavlja svež stajnjak u sloju 20—25 cm (kao biotermički materijal) i zemljišni sloj 10—15 cm. Posle sadnje biljke se zaliju sa 10 1 vode na m2, a tunel se ponovo prekriva plastičnom folijom.

Nega biljaka

U toku prvih 10—15 dana provel ravan je je slabo i vrši se odizanjem čeonih s t rana tunela. Pri višim spoljniin temperaturama otvaraju se bočne strane, a folija se skida tek onda kada spoljna temperatura dostigne 22°. To je zbog loga što krastavac zahteva visoku temperaturu (22—25 °C) i visoku relativnu vlažnost vazduha (85—90 % ) . Posle sadnje zaliva se svakih 10—12 dana, a od kraja apri la svakih 7—10 dana sa 200 m 3 vode po hektaru. Najpovoljnija je voda čija je temperatura približna temperatur i u zaštićenom prostoru. Prvo prihranjivanje se vrši 10. dana posle sadnje, a drugo

pr i cvelanjti biljaka i to sa 30—40 g NPK đubriva na m 2 . Uz redovnu zaštitu useva, koja se obavlja prema potrebi (najčešće posle 10—15 dana), mogu se izvršiti 1—2 foli jama prihranjiva­nja (vteksal, fertigal 0,2 % ) . Okopavanje se obavlja sve dok se biljke ne razviju i prekri ju redove.

Berba krastavaca počinje krajem aprila i polovinom maja, odnosno početkom oktobra u jesenjoj proizvodnji, a ostva­reni prinos zavisi od krupnoće sorte i može se kretat i od 4 do 7 kg/m 2. Berba se obavlja svaka 2—3 dana, što omogućuje obrazovanje novih plodova na biljci.

PROIZVODNJA KRASTAVACA U TOPLIM LEJAMA

U zemljama s razvijenim povrtarstvom proizvodnja krastavaca u toplim lejama ima dugu tradiciju i znatnu zas­tupljenost. Po svojim agrobiološkim svojstvima i ekonomskim efektima krastavac je izvanredno pr ik ladna kultura za uzgoj u toplim lejama. Međutim, za uspešno gajenje neophodna su posebna znanja i veština odgajivača.

Visina prinosa i vreme prispevanja krastavca u toplim lejama umnogome zavise od izbora sorte. Veliki broj sorata koje su široko zastupljene u proizvodnji na otvorenom polju mogu se s uspehom gajiti i u toplim lejama. Izbor sorte za­visi, isto tako od tržnih uslova i navika potrošača. U nas se najviše cene sorte i hibridi sa plodovima dugim 18—22 cm tamnozelene boje. Za proizvodnju krastavca u toplim lejama najpogodnije su sorte i hibridi srednje krupnih i sitnili plo­dova: delikates, marketer, sunčani potok, pariški kornišon, parifin, nais Fi i dr.

Proizvodnja rasada i rasađivanje. Iskusni proizvođa­či obraćaju posebnu pažnju na poreklo i kvalitet seme­na. Pre setve seme se dezinfikuje zaprašivanjem ili potapa­njem u fungicidne rastvore.

Rokovi setve i rasađivanja zavise od klimatskih uslova rejona, kvaliteta bioenergetskog materi jala, raspoložive opre­me za tople leje, tržišnih uslova i dr. U kontinentalnim rejo-nima Jugoslavije setvu treba obaviti oko 1. februara, a u pr imorsk im područj ima oko 15 dana ranije.

U praksi su zastupljeni različiti načini setve. Najbolje je, međutim, da se obavi u saksije od plastike ili pečene gli­ne promera 12 cm, u koje se do 2/3 naspe zemljišno-đubre-vita mešavina. Saksije se poredaju u pripremljenu leju, a šupljine između njih zaspu zemljišnom mešavinom. U svaku saksiju poseju se po 2—3 semenke. Do nicanja, u leji se odr­žava t e m p e r a t u r a oko 25° C, a zatim, kad kotiledoni lis­tići izbiju na površinu u toku nekoliko dana spušta se na 15—18°, sa ciljem da se dobije zdrav rasad sa kratkim stab­lom. Kasnije se temperatura održava oko 20—22°, a noću 18— 20°. U vreme kada se na bil jkama pojave prvi stalni listovi nepotrebne biljke se počupaju — ostavi se samo po jedna, najbolje razvijena. Posle toga se saksije dopune zemljišno--đubrevilom mešavinom. Na taj način izazove se izbijanje

mnoštva korenovih žilica iz naknadno pokrivenog dela stabla i tako dobije bolje i snažnije razvijen rasad.

Provetravanje leja sa rasadom krastavca treba obav­ljati kada je vreme tiho i toplije, jer su mlade biljke veoma osetljive na hladnoću i nagla kolebanja temperature .

Rasad za proizvodnju krastavca može da se odgaji i u staklenicima koji su za to pogodniji od leja.

Mesec dana posle nicanja biljke već imaju 3—4 stalna lista i treba ih rasaditi u novoizrađenu toplu leju u kojoj će ostati do kraja vegetacije. Za gajenje krastavca najpogodnije su dvostrane leje, ali se dobri rezultati postižu i u običnim ukopanim ili nadzemnim lejama. Leje t reba da b u d u pri­premljene 5—6 dana pre rasađivanja. Za to vreme tempera­tura zemlje u leji obično se ustali na oko 25 °C. Jedan dan pred rasađivanje leje se prekopaju, izravnaju i obeleže mesta gde će biljke biti posađene. Ova radnja se može obaviti i is­tog dana kad i rasađivanje.

Topla leja za gajenje krastavca treba da ima sloj staj­njaka 40—50 cm. Preko stajnjaka se naspe zcmljišno-đubre-vita mešavina u sloju oko 25 cm.

Za rasađivanje se bira tih i topao dan. Biljke se sade u dva reda po dužini leje, tako da svaki red bude udaljen oko 30 cm od daske ratna. Kod najvećeg broja sorata pod svaki prozor rasade se 2—3 biljke. Kada se gaje manje buj­ne sorte sa kratkim vrežama, ili se vrši s istematsko oreziva-nje bil jaka tokom vegetacije, na istoj površini može se raz-mestiti veći broj biljaka — 4, 6 ili čak 8 biljaka pod prozor.

Nega useva. Posle rasađivanja, dok se biljke ne pri­me, t reba u toku sunčanih dana zasenjivati biljke. Za to vreme temperatura u leji t reba da je u granicama od 22 do 26 °C. Noću, naročito kada je vreme vrlo hladno i vetrovito, leje sa usevima krastavca treba pokriti dvostrukim asurama. Nikako se ne srne dopustil i da temperatura padne ispod 15 °C. Nagle promene temperature su vrlo štetne, pa je neophodan brižljiv i neprekidan nadzor. Po sunčanom danu dozvoljava se da temperatura poraste do 30 °C.

Provetravanjem se regulišu temperatura, vlaga i priticaj svežeg vazduha. Ono mora da se obavlja pažljivo i redovno, u zavisnosti od spoljnje temperature, jačine i pravca vetra, jačine osunčavanja i stanja biljaka. Za vreme hladnih dana

provetravanje se izvodi kratkotra jnim podizanjem prozora j ednom ili dva puta u toku dana (prozor se samo podigne i odmah spusti), pri čemu se pazi da se leja ne rashladi suviše.

Održavanje povoljnog režima vlažnosti u lejama u pr­vim fazama razvoja biljaka ne predstavlja naročit problem. Intenzivno isparavanje stajnjaka vlazi u dovoljnoj meri zem­lju i vazduh u leji, te gotovo nije ni potrebno zahvati biljke sve do početka njihovog plodonošenja. Posle toga slede redo­vna zalivanja u kraćim ili dužim vremenskim razmacima. U početku, dovoljno je 15—20 lit. vode za zalivanje useva pod 1 prozorom, dok su kasnije, kad vreme otopli, potrebne znat­no veće količine. Voda za zalivanje treba da je mlaka (oko 25 °C). Počev od maja, krastavac u leji može se navodnjavati običnom, ali ne previše hladnom vodom. Neposredno posle zalivanja leje treba pokriti a surama i dugo provetravati .

U toku vegetacije usev treba prehranjivati više puta. Najjednostavnija je upotreba mineralnih đubriva razmućenih u vodi ili ras turenih po površini pred zalivanje. U 100 lit. vode razmuti se 70—100 g ni trata, 150—200 g superfosfata i 70—100 g kalij umove soli. Kad biljke stupe u fazu plodonoše­nja, doze treba udvostručiti . Jednom kantom rastvora (10—12 1) zaliti površinu koju pokriva jedan prozor. Kada se đubriva ras tura ju u suvom stanju, računa se 2—3 g nitrata, 5 g su­perfosfata i 3 g kalijumove soli za svaku biljku. Kasnije se ova n o r m a udvostručuje. Prihranjivanje se ponavlja u intervalima od 10—15 dana.

Sorte bujnog porasta t reba orezivati. Prvo se oreže gla­vno stablo iznad 6 ili 7 lista, a kasnije i vreže 1. i 2. reda, pr i čemu se ostavljaju na nj ima po 2 ploda. Orezivanje glavnog stabla iznad 3 lista ne daje dobre rezultate.

Važan uslov za postizanje visokih prinosa jeste držanje prozora na lejama do početka ili čak do kraja juna. Rano uklanjanje prozora usporava porast i plodonošenje biljaka usled izraženih dnevnih kolebanja temperature i povremenih zahlađenja.

Berba krastavca posejanog oko 1. februara otpočne u prvoj polovini aprila. U toku plodonošenja, koje u naš im pri l ikama traje do početka jula, obere se 8—12 kg plodova sa 1 m2.

Osim rane (zimsko-prolećne) proizvodnje krastavca, u toplim lejama se vrlo često zasniva popularna (prolećna) proiz­vodnja. Krastavac se u t o m slučaju pojavljuje kao druga kultura, posle rasada. Za ovu proizvodnju odgaji se rasad u saksijama na sličan način kao i za ranu proizvodnju. Rasa­đivanje se obavlja kra jem aprila ili početkom maja, odmah posle iznošenja rasada. Plodonošenje otpočne krajem maja ili početkom juna. Mogu se ostvariti prinosi od 5—6 kg plo­dova po 1 m2.

PROIZVODNJA KRASTAVACA U ZAŠTIĆENIM GNEZDIMA

Salatne sorte krastavca (delikates, sunčani potok) uspeš­no se proizvode u zaštićenim gnezdima. Ova proizvodnja omogućuje ranije plodonošenje za 20—30 dana.

Krastavac se može proizvesti direktno iz semena ili iz rasada. Za oba načina proizvodnje mogu se koristiti tzv. to­pla gnezda (na čijem dnu je svež stajnjak kao materijal za zagrevanje) ili hladna gnezda. Gnezda se sačine, kako smo već napred naveli, na rastojanju između redova 100—120 cm i u ledu 50—60 cm, pa se u njih seje ili sadi krastavac.

Setva u gnezdu obavlja se kada je temperatura zemlji­šta oko 12 °C (u topla gnezda krajem marta a u hladnim po­lovinom aprila). U gnezda se seje A—5 semenki koje su pret­hodno nabubrene ili čak proklijale. Seme se prekriva kompo­stom (1—2 cm), pa se gnezda pokrivaju plastičnom folijom u obliku zvona. U fazi prvog pravog lista vrši se proređivanje, pr i čemu se ostavljaju po dve biljke u kućici.

Pri proizvodnji iz rasada plodovi dospevaju 10—15 dana ranije u odnosu na proizvodnju direktno iz semena. Rasad se proizvodi u toploj leji. Setva se obavlja u saksije (3 do 4 se-menke) ili u džifi saksije, hranljive kocke, busen zemlje, ve­ličine 1 0 x 1 0 cm, jer krastavac ne podnosi uobičajeno presa­đivanje. Setva se obavlja na oko 30 dan pre sadnje (polovi­nom februara). Do nicanja temperatura se održava oko 25 °C, a po nicanju na 18—20 °C u toku dana i 16—18 °C u toku noći. U fazi razvijenih kotiledona vrši se proređivanje tako da se ostavljaju po 1—2 biljke u saksiji. Dalja nega rasada

I

je u održavanju temperature oko 22 °C i relativne vlažnosti vazduha oko 80 %, u zalivanju svakih 5—7 dana sa 5—10 l vode na m2, zaštiti useva, 1—2 prihranjivanja vuksaloin, fer-tigalom i 1—2 podsipanja biljaka kompostom radi obrazova­nja dopunskih korenčića. Sadnja se obavlja polovinom marta u topla gnezda, odnosno početkom aprila u hladna gnezda, a zatim se biljke prekri ju folijom u vidu zvona.

Nega useva, bez obzira na način proizvodnje, sastoji se u redovnom zalivanju svakih 10—12 dana i zaštiti od antrak-noze di tanom M-45 (0,15%), protiv plamenjače cinebom i pro­tiv pepelnice karatanom WP 0,1%. Zaštita se obavlja po pot­rebi, a najčešće u razmaku od 10 do 15 dana.

Mala zapiemina zaštićenih gnezda otežava regulisanje temperature i relativne vlažnosti vazduha. Pri visokoj spolj-noj temperatur i neophodno je otkrivati biljke, a prvih dana maja, po pres tanku opasnosti od mraza, plastična folija i no­seća konstrukci ja se skidaju. Posle toga nega biljaka je kao i u njivskoj proizvodnji. To znači da je potrebno održavali vlažnost zemljišta oko 80% PVK (zalivanje svakih 7—10 da­na sa 250—300 m 3 vode po hektaru), izvršiti međurednu ob­radu (dok biljke ne zatvore redove) i 2 prihranjivanja sa 20 g NPK đubriva (u odnosu 1 : 1 : 1) na m2 neposredno posle sad­nje i u fazi obrazovanih prvih plodova. Pri zaštiti useva tre­ba izvršiti folijarno prihranjivanje biljaka.

Pri proizvodnji direktno iz semena berba počinje po­četkom juna, a pri proizvodnji iz rasada krajem maja. Berba se vrši svaka 2—3 dana, što omogućuje obrazovanje novih plo­dova. Prinos krastavaca zavisi od veličine ploda i kreće se od 4 do 6 kg/m2, u zavisnosti od sorte.

Tikvice se u plasteniku gaje kao drugi usev posle neke ra­ne kulture (salate ili rasada). Dobre rezultate daje gajenje sor­te beogradska. Pr iprema zemljišta je ista kao za krastavac. Sadnja rasada (u fazi 2—4 prava lista) u plastenicima sa gre­janjem vrši se krajem februara ili početkom m a r t a (a može i ranije ako su temperaturni uslovi pogodni za gajenje), a u plastenicima bez grejanja krajem marta . Za jesenju proizvo­dnju sadnja se obavlja krajem jula i početkom avgusta. Sad­nja je u redove sa rastojanjem 100x50—60 cm. Za gajenje tikvica potrebna je t e m p e r a t u r a 25—28 °C danju (oblačnih dana oko 22 °C) i oko 16 °C noću, a relativna vlažnost vazdu­ha oko 65% uz vlažnost zemljišta 80—85% PVK.

Bočne grane se blagovremeno odstranjuju, kao i svi žuti, s tari listovi. Ostale mere nege su iste kao i za lubenicu.

U plastenicima sa grejanjem prvi plodovi dospevaju oko prvog maja, a bez grejanja oko polovine maja. U jesenjoj proizvodnji berba je krajem septembra i početkom oktobra . Prinos plodova do početka jula dostiže i 3—8 kg/m2, pr i čemu je najveća količina plodova u toku juna.

I

U niskim tunelima proizvode se rane, žbunaste sorte. Najčešće se tikvice u niskim tunel ima proizvode iz ra­

sada. Rasad se gaji u toplom zaštićenom prostoru (leji, plas­teniku). Pri t o m se setva obavlja u saksije ( 8 x 8 cm), krajem februara ili početkom marta . Nega rasada je uobičajena, a biljke se u fazi 2—4 lista sade u pre thodno pripremljeno zemljište (kao za krastavac).

Sadnja se najčešće obavlja krajem m a r t a ili početkom aprila. Pri korišćenju niskih tunela (širine do 140 cm) sad­nja je u j ednom redu na rastojanju 50 cm u redu, a kod ši­rih tunela u dvoredne pantljike sa rastojanjem između pant-ljika 180—100 cm i između redova 50 cm, a u redu 50—60 cm. Prvih 10—15 dana posle sadnje provetravanje se vrši samo sa čeonih strana, a zatim se, pr i višim spoljnim temperatura­ma, podižu i bočne s t rane tunela. Plastična folija se počet­kom maja skida. Do formiranja prvih plodova usev se oko­pava 1—2 puta uz lako ogrtanje stabla. Neposredno posle sadnje izvrši se prvo zalivanje, zatim se do obrazovanja plo­dova zaliva svakih 10—12 dana, u fazi plodonošenja svakih 5—8 dana sa 10 1 vode na m 2 . Za zalivanje svih biljaka iz ove familije najpovoljnija je topla voda tempera ture bliske tem­peraturi u zaštićenom prostoru. Prihranjuje se kao i krasta­vac. Radi dužeg plodonošenja može se u fazi berbe češće pri-hranjivati sa 200 g NPK/10 m2, ili folijarno, kompleksnim đubrivom (vuksal). U toku vegetacije redovno se odstranjuju bočne grane i suvi listovi.

Berba počinje polovinom maja i najčešće traje do kra­ja jula. U toku maja bere se svaka 2—3 dana, a kasnije svaki dan (što potpomaže obrazovanju novih cvetova i plodova). Prinos do kraja maja iznosi oko 10 kg na 10 m2, a do kraja jula 40—50 kg na 10 m2. Posle završene berbe u tehnološkoj zrelosti (kraj jula) mogu se biljke i dalje negovati do bota­ničkog zrenja plodova, koji se koriste za dobijanje semena ili i shranu stoke. Tako se može ostvariti još 30—40 kg zrelih plodova uz oko 100—130 kg semena na 10 m2.

Tikvica se često gaji u toplim lejama kao rani ili polu-rani usev. Koriste se isključivo žbunaste sorte.

Tehnika gajenja sastoji se u sledećem. Krajem januara izgradi se topla leja (ukopana) na sloju stajnjaka od oko 50 cm u koju se poredaju saksije promera 10—12 cm. Setva se obavlja između 1. i 10. februara. U svaku saksiju poseje se po jedna naklijala semenka.

Rasad se neguje na sličan način kao rasad krastavca. Vrhovi biljaka ne smeju se zalamati; uklanjaju se samo bočni izdanci koji se formiraju u pazuhu listova.

Rasađivanje na stalno mesto, u novu leju, vrši se počet­kom marta . Leja t reba da ima zemljišni sloj od oko 25 cm. Biljke se razmeštaju u dva reda po dužini leje »na trougao«. Između redova se ostavlja rastojanje od oko 80 cm, a razmak između biljaka u redu treba da je 70 cm. Posle rasađivanja, svaka biljka se zalije mlakom vodom. Nega rasađenih bilja­ka je dosta jednostavna. Osim provetravanja i razrahljivanja zemlje između biljaka treba ih prema potrebi zahvati. Najče­šće, do početka plodonošenja usev nije potrebno zalivati. Ako stanje useva iziskuje, vrši se 1—2 prihranjivanja na sličan na­čin kao što se prihranjuju krastavci.

Prve ženske cvetove treba veštački oprašiti . Kasnije ka­da pčele i drugi insekti počnu da posećuju cvetove prestaje potreba za veštačkim oprašivanjem, izuzev ako usled nepo­voljnih vremenskih prilika pčele ne lete. Oprašivanje je vrlo jednostavno i brzo: prašnicima muških cvetova natrl jaju se

tučkovi ženskih; jedan muški cvet dovoljan je za oplodnju 3—4 ženska cveta.

Plodonošenje otpočne krajem m a r t a ili početkom apri­la i traje do kraja juna. Berbu treba obavljati svakog, ili sva­kog drugog dana. Dobrim pr inosom smatra se kada se od svake biljke ubere 10—15 kg.

Poturana proizvodnja tikvica kao naknadnog useva u topl im lejama u nas je više raširena u poređenju sa ranom. Odmah posle iznošenja rasada kupusa, paradajza i paprike, obično krajem aprila ili početkom maja, leje se pre­kopavaju, dopune zemljom i u njih rasade tikvice.

Pr iprema rasada tikvica planira se u zavisnosti od vre­mena kada će leje biti s lobodne. Prema tome, setvu treba obaviti 25—30 dana pre tog roka. U t o m slučaju biljke će u vreme rasađivanja imati 3—4 lista.

Tehnika proizvodnje rasada, način i razmak rasađivanja i sve ostalo isto je kao i kod ranog useva.

Tikvice su manje osetljive p r e m a temperaturn im kole­banjima u poređenju sa krastavcem, tako da se već u drugoj polovini maja prozori mogu sasvim ukloniti.

Plodonošenje otpočne krajem maja i traje do kraja ju­na. Sa 1 m2 dobije se pr inos od 6—8 kg mladih plodova.

PROIZVODNJA SALATE U STAKLENICIMA

Salata se lako i uspešno može odgajiti u staklenicima, koji su prevashodno namenjeni gajenju osetljivih staklenič­kih kul tura (paradajza, krastavaca, paprike).

Kao kul tura sa relativno k r a t k o m vegetacijom (55—70 dana), veoma uspešno uklapa u stakleničke plodorede, što može doprineti boljem iskorišćavanju staklenika, radne sna­ge i dr. Zbog skromnijih potreba za toplotom i svetlošću nje­no gajenje je uspešno i preko zime.

U severnijim zemljama salata je veoma važna stakleni­čka kultura i gaji se kao jedini usev ili u plodosmeni sa dru­gim kul turama, gde se javlja kao predusev ili naknadni usev. U našem podneblju, toplijem i sunčanijem, gajenje salate u staklenicima uglavnom je necelishodno zbog toga što se ov-de tokom zimskog perioda mogu dosta uspešno odgajiti svet-loljubive i rentabilnije vrste (paradajza, paprika, krastavac). Zato se salata u našim staklenicima gaji malo, i to uglavnom jesensko-zimska kultura.

Sorte. U staklenicima se najčešće gaje posebno opleme­njene sorte, sposobne da u uslovima oskudne svetlosti dobro i brzo rastu. Najpoznatije su holandske i druge severnoevrop-ske sorte (deciso, deci minor, rapid, vites, brioso, amanda i mnoge druge). Za uzgoj tokom jeseni i proleća mogu se ko­ristiti u nas raširene sorte betnerova, majska kraljica, novo­sadska maslenka i dr.

Odgajanje rasada. Vreme setve se podešava prema pla­niranom roku sadnje. Pri tome treba računati da od setve do rasađivanja protekne približno 30 dana.

U modernoj stakleničkoj proizvodnji rasad salate se od­gaja uglavnom u presovanim kockicama veličine 3 ili 4 cm. Setva se obavlja pi l i ranim semenom: koriste se specijalne mašine koje ulažu po j ednu semenku u konusno udubljen je kocke. Zasejane kocke se slažu u t rakama, zaliju i pokri ju plast ičnom folijom ili a surama dok seme ne počne da niče. Uz normalnu negu rasadnice su gotove za sadnju posle 2 5 — 30 dana, t j . u vreme kada korenov sistem biljčica počne da probija kocku. Veoma je važno da se do nicanja održava temperatura 15—18 °C, a posle nicanja 10—12°. Nešto viša temperatura u pros toru s rasadom (do 15°) može se dozvoliti samo kad je vreme sunčano. Relativna vlažnost vazduha odr­žava se između 60 i 70%.

Rasad salate može se odgajiti i na klasičan način setvom u leje ili stakleničke sandučiće napunjene zemljišno-đubrevi-tom smešom. Za sadnju u oktobru i novembru rasad se odgaja na otvorenim lejama, a za kasniju sadnju u toplim lejama ili staklenicima.

Setva se obavlja na redove s razmakom A—5 cm; seje se 2—3 g semena po 1 m2. Seme se pokri je đubrevi tom smešom U sloju 0,5—1,0 cm. Za 1 ha useva potrebno je 100—120 m2

rasadne površine, jer se sa 1 m2 dobije približno 1200 biljaka. Obično se koristi nepikirani rasad, ali je bolje da se pikira n a razmaku 5 x 5 cm.

Priprema zemljišta i rasađivanje. Salata najbolje uspe-va na p lodnom i s t r u k t u r n o m zemljištu, bogatom organskim materi jama. Staklenička zemljišta su uglavnom takva i pot­puno odgovaraju salati. Pri tome treba imati u vidu da je ova biljka veoma osetljiva na visoku koncentraciju soli u zemljištu. Optimalna vrednost pH zemljišta za salatu je 6,0—6,5.

Zemljište se ore na dubinu 20—25 cm. Mineralna đubri­va se ne zaoravaju zbog toga što se korenov sistem salate razvija pl i tko i što se usled čestih zalivanja mineralna hraniva spuste do potrebne dubine.

Đubrenje salate t reba da se zasniva na prethodnoj ana­lizi zemljišta. Unošenje organskih i mineralnih đubriva naj-

češće nije potrebno je r od ranijih obilnih đubrenja glavnih slakleničkih useva ostane dovoljno hraniva za salatu. Pri sve­mu tome nije pogrešno ako se pred sadnju salate unesu ume-rene količine azota (20—30 kg/ha) i fosfora (40—50 kg/ha). Unošenje kali juma nije neophodno pošto se salata u našim staklenicima gaji posle paradajza, krastavaca i paprike pod koje se unose velike količine stajnjaka i kali juma, te je zem­ljište dobro snabdeveno ovim elementom.

Posle oranja zemljište se obradi frez-mašinom, poravna i izmarkira. Zemljište, takođe, m o r a biti opt imalne vlažnosti. Sadnja se obavlja ručno ili mašinama sadilicama, na dubinu na kojoj su rasadnice dotle rasle. Sadi se na leje (trake) sa 5—6 redova, između kojih se ostavljaju staze široke 50^—60 cm. Razmak između biljaka zavisi od sorte. Rane sorte s ma­njim biljkama sade se na 2 0 x 2 0 cm, ili 2 0 x 1 5 cm, a kasne sorte s krupni j im bil jkama — na 25—30 cm između redova i na 20—25 cm u redu.

Ako je rasad proizveden u kockicama, onda se nakon pr ipreme zemljišta površina staklenika izmarkira valjkom sa kockastim izbočinama koje u zemljištu ostavljaju otiske ve­ličine 4 x 4 cm. U ove jamice spuste se kockice sa bil jkama.

U velikim modernim staklenicima salata se često bere mašinama, pa se i sadnja podešava prema zahtevima takve tehnologije (salata se gaji u zemljištu zastr tom plastičnim fo­lijama).

Nega useva. Salata ima kratak vegetacioni period i brzo raste. Zato se visoki i kvalitetni prinosi mogu dobiti samo ako se usevu obezbcde optimalni uslovi u svim fazama raz­voja.

Osobito važan činilac je temperatura . Po sunčanom vre­menu temperatura treba da se održava između 12 i 20 °C, a ako je vreme oblačno 10—12". U toku noći temperatura tre­ba da bude A—6° niža od dnevne. Temperature iznad 20° us­poravaju rastcnje pa je potrebno da se intenzivnim provetra-vanjem onemoguće. Više dnevne i niže noćne temperature obezbeđuju brzo rastenje biljaka i formiranje čvrstih, kom­paktnih glavica.

U našem podneblju svetlosni uslovi ne ograničavaju ga­jenje salate čak ni u zimskim mesecima. S jeseni i s proleća može se odgajiti i kao međuusev, j e r u to vreme može da

podnese slabo zasenjivanje. Pri tome treba voditi računa da salata stasa p r e nego što glavni usev počne da ostavlja jaku senku.

Salata ima velike potrebe za vlagom u zemljištu i vaz-duhu. Najbolje je da se u prvim fazama razvoja održava vlažnost na nivou 75—80% maksimalnog vodnog kapaciteta zemljišta, a u vreme obrazovanja glavica 60—65%. Relativna vlažnost vazduha treba da bude 70—80 %. Usev se navodnja­va kišenjem. U vreme formiranja glavica t reba paziti da pre­velika vlažnost zemljišta i vazduha ne prouzrokuje pojavu gljivičnih bolesti.

Po potrebi, staklenički usev salate se može prihranjiva-ti lako rastvorljivim azotnim đubrivima, u manj im dozama (120—150 kg KAN-a po ha). U modernim staklenicima prihra­njivanje se obavlja putem sistema za navodnjavanje. Veoma je korisno i obogaćivanje atmosfere u stakleniku ugljendiok-sidom, naročito ako se salata gaji zimi.

Berba i prinos. U zimskom periodu od rasađivanja do stasavanja salate protekne 40—45 dana, a s proleća 30—35 dana. Berba se obavlja kad glavice budu potpuno formirane, dovoljno zbijene i čvrste. Ako se prodaju »na komad«, berba se može početi i nešto ranije.

Glavice se odsecaju oštr im nožem. Pri tome one treba da su potpuno suve. U Holandiji i nekim drugim zemljama salata se bere specijalnim mašinama. Sa odsečene biljke od­strane se donji, stari listovi, a zatim se glavice slažu u plitke košare ili letvarice, sa korenom nagore.

Sa 1 m2 ubere se 15—25 normalno razvijenih glavica, odnosno 20—35 t/ha. U dobro odgajenom usevu ne treba da ima više od 2% glavica koje nisu za tržište. Prosečna teži­na glavice kreće se do 200 g, često i više, što zavisi ne samo od sorte već i od uslova gajenja.

U zaštićenom prostoru gaji se najčešće glavičasta sala­ta, a rede ostali varijeteti salata, jer ona daje najveće prino­se, uz kvalitetne glavice. Pogodne s o r t e su nansen, deci-mi-nor, renata i dr.

U zavisnosti od tipa zaštićenog prostora i mogućnosti zagrevanja salata se može uspešno gajiti u toku ranog prole­ća, jeseni i zime. Pri tome je za n o r m a l a n rast neophodna temperatura od 15 do 18 "C u toku sunčanih i oko 14 °C to­kom oblačnih dana, a noću 5—8 °C. Relativno niske tempe­ra ture neophodne za rast omogućuju gajenje u zaštićenom prostoru sa grejanjem i bez grejanja. Salata je česta pred-kultura pri gajenju krastavaca i paradajza ili rasada, odno­sno naknadna kul tura posle paradajza, paprike i drugih slič­nih useva.

Salata se proizvodi iz rasada. Rasad se proizvodi u ot­vorenim ili toplim lejama u zavisnosti od vremena setve. Naj­povoljnije je da se salata proizvodi iz pikiranog rasada, ili se seje pilirano seme u hranljive kocke. Pri pikiranju setva se obavlja gusto, a u fazi prvog lista biljke se pikiraju u sak­sije (hranljive kocke) dimenzije 5 x 5 cm. Do nicanja treba obezbediti temperaturu oko 20°C, a posle pikiranja oko 15'C, mada salata raste i na nižim t e m p e r a t u r a m a (10—12 °C), ali sporije. Za 15—20 dana dobij a se kvalitetan rasad sa 3 ^ 1 lista.

Vreme setve, sadnje i berbe zavisi od celokupne proiz­vodnje u zaštićenom prostoru. Najpovoljnija je sukcesivna se-

tva LI razmacima od 7 do 20 dana počev od 15. avgusta pa do početka marta. To znači da je uz kontinuiranu sadnju i dospevanje salate takvo, s tim što pri setvi u avgustu i septembru salata dospeva za 2—2 i po meseca, a u kasnijoj proizvodnji pri nižim temperaturama za 2 i po do 3 meseca. Za jesenju proizvodnju koriste se najčešće ni­ski tuneli, gde se plastika postavlja tek početkom oktobra, kada se pojavljuju niske temperature, odnosno prvi mrazevi, a za zimsku i prolećnu proizvodnju najpovoljniji su plastenici.

Zemljište se za proizvodnju salate mora dobro pripre­miti, i to o d m a h po skidanju prethodnog useva. Salata veo­ma dobro uspeva na zemljištu bogatom organskom materi­j o m i zato se đubri zgorelim stajnjakom (2—3 kg/m 2) uz 3 0 - 4 0 g NPK đubriva ( 1 : 1 : 1).

Sadnja se obavlja u redove ili četvororedne panlljike (kod širokih plastenika). U zavisnosti od krupnoće sorte raz­mak sadnje je 15—25x15—25 cm. Pri sadnji u pantl j ike os­tavlja se razmak između pantl j ika 60—80 cm.

Posle sadnje (5—6 dana) usev se plitko okopava, na du­binu oko 5 cm, a sledeće okopavanje je za 10—15 dana, dok biljke ne zatvore redove. U toku kasne jeseni, zime i ranog proleća salata najbolje uspeva u plastenicima sa dopunskim grejanjem, gde se može održavali optimalna temperatura sun­čanih dana oko 16 °C, oblačnih oko 14 °C i noću 5—8 °C.

U fazi obrazovanja 6 — 7 listova usev treba prihranit i za 20—30 g azolnog đubriva na 1 m2 ili uz zaštitu useva izvr­šiti 1—2 folijama prihranjivanja kompleksnim đubrivom (vuksal 0,2% ili si.). Za zaštitu salate upotrebljava se benlejt 0,05% (protiv sive truleži i plamenjače), a protiv puževa li-max (1,5 kg/100nr). Zalivanje se obavlja prema stanju useva svakih 7—10 dana sa 5—10 1 vode na n r .

Berba salate je sukcesivna u zavisnosti od formiranja glavica, a prinos zavisi od gustine biljaka, sorte i vremena berbe i kreće se od 1,5 do 3 kg/m 2.

Salata je vrlo pogodna kul tura za uzgoj u toplim leja­ma jer ima kra tak vegetacioni period, skromne zahteve pre­ma temperatur i i jednostavnu tehniku gajenja. Uspešno se može odgajiti kao naknadni usev u toplim lejama.

Za gajenje u toplim lejama koriste se sorte glavičastih salata. Pogodnim sortama mogu se smatrat i betnerova, maj­ska kraljica i dr.

Vreme setve se utvrđuje u zavisnosti od vremena kada se želi da salata dospe. Za proizvodnju u j a n u a r u i februaru setvu treba obaviti u tri roka: početkom, sredinom i krajem novembra ili početkom decembra. Seje se u toplu leju for­miranu na sloju toplog stanjaka debljine 30—35 cm, i na­sutu zemljišno-đubrevitom mešavinom debljine 15—16 cm. Na 1 m2 površine leje omaške se poseje 2—3 g semena, i po­krije 0,5 cm debelim slojem prosejane đubrevite zemlje.

Posle nicanja u leji se održava temperatura od 10—12°C. Više tempara ture loše utiču na kvalitet rasada, mlade biljčice postanu vrlo nežne i lako obole. Slično deluje i ne­dostatak svetlosti, pa je neophodno da stakla budu uvek či­sta, a leje nepokrivene asurama tokom čitavog dana.

Rasad je prispeo za rasađivanje kada se na bil jkama obrazuju A—5 listova, što obično biva približno mesec dana posle setve. Biljke se rasađuju u novoizgrađenu toplu leju, sa slojem toplog stajnjaka od 30—35 cm i slojem zemlje od oko 20 cm na razmaku 20 X 20 cm.

Usev se brižljivo neguje kao i sve druge kul ture u top­lim lejama. Salata najbolje raste na temperatur i oko 15°. Ka-da je vreme vedro, nije š tetno ako se temperatura povisi i do 25°. Naročito se treba br inuti da usev ne pati od nedostatka vlage. Međutim, kad biljke počnu da zavijaju glavice treba obustaviti zalivanje, j e r voda koja zaostane između listova izaziva truljenje.

Prihranjivanje se obavlja 2 nedelje posle rasađivanja ni-tratnim đubrivom; oko svake biljke rasturi se 10 g đubriva, a zatim usev opraši i po potrebi zalije. Normalno negova'ne biljke stasaju 35—50 dana posle rasađivanja, zavisno od sor­le. Sa jednog m2 dobije se oko 20 glavica.

PROIZVODNJA LUBENICA U PLASTENICIMA

Za proizvodnju u plastenicima kao i staklenicima treba koristiti rane sorte i hibride tipa m r a m o r n a , šugar bebi, siget-sep i si. Najčešće se lubenica proizvodi kao r a n a prolećna i zimska.

Lubenica se proizvodi iz rasada. Setva se obavlja u stak­leniku ili toploj leji polovinom februara (35—40 dana pre sad­nje), a za jesenju proizvodnju polovinom juna, u hladne leje. Najčešće se nakvašeno seme lubenice (po jedna semenka) seje u saksije (dimenzije 8 — 1 0 x 8 — 1 0 cm). Dalja nega rasada je uobičajena. I pri ovoj proizvodnji značajno je kalemljenje lubenice na tikvu vrg.

U dobro pripremljeno zemljište, pođubreno zgorelim stajnjakom (5—10 kg/m2) i NPK đubrivom, sadnja se obav­lja u prvoj polovini marta, odnosno polovinom jula (za jese­nju proizvodnju). U zagrevanim staklenicima i plastenicima setva i sadnja se mogu obaviti u februaru, a za jesenju pro­izvodnju u avgustu. Pri gajenju uz žičanu potporu sadnja se najčešće obavlja u dvoredne pantl j ike na rastojanju 120X 60 + 6 0 x 5 0 — 60 cm, a pri gajenju bez potpore lubenice se sade u redove 150x60 cm.

Posle sadnje biljke se dobro zaliju, a temperatura se održava na 20—22 °C danju, odnosno oko 16 °C noću, uz re­lativnu vlažnost vazduha 70—75%. Posle ukorenjavanja, tem­pera tura se može povećati na oko 25 °C, a u fazi plodonoše­nja i do 30 °C. Plastenik treba redovno provetravati kako bi

se snizila visoka relativna vlažnost, koja omogućuje razvoj pre svega gljivičnih oboljenja. Zaštita useva obavlja se prska­njem svakih 10—12 dana di tanom 0,15% (antraknoza), plame­njača) ili kara tanom 0,P/» (pepelnica).

Okopavanje useva je redovna mera nege i obavlja se 4—5 puta u toku vegetacije na dubinu 10—15 cm. Uz okopa­vanje se mogu obaviti jedno do dva ogrtanja ili se biljke do­punski podsipaju slojem od 5—10 cm komposta ili zemljišne smeše. U toku vegetacije redovno se zaliva, i to: do plodono­šenja svakih 10—15 dana, a u fazi plodonošenja svakih 7—10 dana sa 15—20 l/m2. Prihranjivanje se obavlja odmah posle sadnje i u vreme pimog cvetanja sa 20—30 g NPK đubriva na m 2 .

U toku vegetacije reguliše se rast biljke. Pri gajenju uz žičanu konstrukci ju ostavljaju se tri stabla (glavno i prva dva bočna), dok se ostala zakidaju. Ova stabla se zakidaju ta­ko da se na njima ostave po dva do tri ploda, s t im da se iza poslednjeg ploda ostave 3—4 lista. Svako slabio se vezuje za žičanu konstrukciju. Vrh stabla se zakida kada dostigne visinu 1,5—2 m. U toku vegetacije redovno se skidaju stari, suvi listovi. Kada plodovi dostignu prečnik od 10 cm, stav­ljaju se u plastičnu mrežu koja je vezana za noseću konstruk­ciju plastenika i tako se dalje razvijaju.

U zagrevanim plastenicima berba počinje polovinom ma­ja, u hladnim za 20—30 dana kasnije, a u jesenjoj proizvod­nji u oktobru. Prinos lubenica kreće se od 4 do 8 kg/m 2

PROIZVODNJA LUBENICA U NISKIM TUNELIMA

Rana proizvodnja lubenica veoma je uspešna u niskim tunelima bez grejanja. Lubenica se proizvodi najčešće iz ra­sada, i to kalemljenjem na vrg, m a d a može i iz običnog ra­sada ili d irektno iz semena. Proizvodnja rasada je uobičaje­na, sa setvom u toku marta . U niskom tunelu sadi se jedan red lubenica pod jedan niski tunel. Za ovu proizvodnju veoma je pogodno zastiranje zemljišta crnom plastičnom folijom. Na pripremljenom zemljištu, đubrenom sa 6 kg stajnjaka i 30 g NPK đubriva na m2, postavi se crna folija, koja se uko­pa sa s t rane u zemlju (na 10 cm). Folija mora dobro da pri-legne na površinu zemljišta i da se dobro fiksira. Na rasto­janju 50—80 cm u redu naprave se otvori (nožem u obliku krsla) i tu se seje ili sadi lubenica. Posađene biljke zaštićuju se plast ičnom folijom u vidu niskog tunela. Viša temperatura zemljišta pod crnom folijom, dovoljno vlage, a samim t im i pojačana mikrobiološka aktivnost u zemljištu, omogućuju bolju ishranu biljke i ranije sazrevanje plodova (za 7—10 dana) u odnosu na proizvodnju bez crne folije. Stablo lube­nice se m o r a usmeravati u ras tu kako bi do skidanja folije polovinom maja cela biljka bila zaštićena od niskih tempe­ratura. Sve ostale mere nege su uobičajene a prinos se kreće od 2—5 kg/m 2 .

PROIZVODNJA LUBENICA U ZAŠTIĆENIM GNEZDIMA

U zaštićenim gnezdima može se izvršiti setva semenki ili sadnja rasada lubenice, što omogućuje za 15—20 dana ra­nije sazrevanje plodova. Za ranu proizvodnju koriste se sor­te stoks, m r a m o r k a , sigetsep i si., koje obrazuju plodove ve­ličine 1—1,5 kg.

Proizvodnja rasada

Rasad se proizvodi u toploj leji ili plasteniku. Setva se obavlja na 30—35 dana p r e sadnje, i to u saksije, hranljive kocke ili busen ledinskog zemljišta (10x10 cm). Do nicanja se održava temperatura od 25 °C, a zatim se snižava na oko 16 °C, što omogućuje dobijanje rasada sa čvrstim, krat­kim stablom. S ras tom prvog lista temperatura se održava na 20—22 °C danju i oko 15 °C noću, uz relativnu vlažnost vaz­duha oko 65 %. U toku proizvodnje rasada primenjuju se sve redovne mere nege. Pored regulisanja temperature, vlaž­nosti vazduha i zemljišta (zalivanje svakih 5—7 dana sa 5—10 lit. vode na m2) obavezna je zaštita protiv antraknoze (ditan 14—45 u konc. 0,15%), pepelnice (karatan WP 0,1%) i pla­menjače (cineb 0,20%) u razmacima od 10 do 15 dana ili po potrebi . Pri prskanju protiv bolesti treba izvršiti i folijar­no prihranjivanje vuksalom 0,2 %.

U proizvodnji ranih lubenica, veoma dobre rezultate daje kalemljenje lubenica na tikvu vrg (Lagenaria vulgaris). Ka-

lemljene lubenice mogu uspevati na nižim t e m p e r a t u r a m a (oko 18 °C), a imaju izraženu veću u k u p n u otpornost . Pored toga, sazrevanje plodova je ranije.

Naklijalo seme lubenice i vrga seje se istovremeno u toplu leju, s t im što se vrg seje u saksije ( 8 x 8 cm). U fazi otvorenih kotiledona, 2—3 dana posle nicanja, vrši se kalem­ljenje. Pre kalemljenja biljke se dobro zaliju i zatim se bilj­ke lubenice vade i stavljaju u sud s vodom. Kalemljenje se vrši na zasenjenom mestu, kako bi isparavanje biljaka bilo što manje. Oštrim nožem ili žiletom (ili uskim oštr im šilom) zaseče se biljka vrga između kotiledonih listića u dužini 1,5— 2 cm. Na stablu lubenice ispod kotiledona napravi se klinasti presek stabla dužine k a o i rascep na vrgu (1,5—2 cm). Ka­lem lubenice stavi se u rascep podloge vrga tako da stablo i kotiledoni dobro prilegnu jedno uz drugo, Spojno mesto se obavije vatom. Ovakav rasad se razvija u toploj leji pri tem­peraturi oko 25 °C i visokoj relativnoj vlažnosti vazduha od 90 %. Prvih dana po kalemljenju vrši se zasenjivanje leje, ka­ko bi se sprečilo suvišno isparavanje. Šest do sedam dana po­sle kalemljenja formiran je kalus i dalje se nastavlja uobičaje­na nega rasada.

Rasađivanje

Priprema zemljišta za proizvodnju sastoji se u obilnom đubrenju stajnjakom tokom jeseni, i to po čitavoj površini ili samo u kućice, gnezda. Ukupna količina stajnjaka iznosi 400—600 mc/ha pri đubrenju cele površine, odnosno 150—200 mc/ha pri đubrenju u kućice. Pored stajnjaka zemljište se đubri sa 300 kg NPK đubriva ( 1 : 1 : 2 ) po ha. Kućice se mo­gu praviti u jesen ili u proleće neposredno pred setvu ili sad­nju. Kao i za proizvodnju krastavaca, gnezda mogu biti top­la, sa svežim stajnjakom kao materi jalom za zagrevanje, ili hladna. U toplim gnezdima moguća je za oko 10 dana ranija setva ili sadnja nego u hladnim. Bez obzira na karakter gne­zda, posle setve ili sadnje postavlja se noseća konstrukcija sa plast ičnom folijom, koja štiti lubenicu od izmrzavanja.

Sadnja se obavlja polovinom m a r t a u topla gnezda, od­nosno do prvih dana apri la u hladna gnezda.

Pored proizvodnje iz rasada lubenica se može proizvesti u zaštićenim gnezdima i direktno iz semena. Setva se obav­lja u gnezda, kućice sa 5—6 semenki. Razmak setve (a i sad­nja) je 1,5 do 2 X 0,8 do 1 m sa dve biljke u kućici ili 1,5 X 0,5 do 0,8 m pri jednoj biljci u kućici.

Setva se obavlja prvih dana aprila, odnosno kada je temperatura zemljišta oko 12 °C. U fazi prvog pravog lista usev se proređuje tako da u kućici ostanu dve najbolje raz­vijene biljke.

Nega useva sastoji se u provetravanju (podizanju fo­lije) radi održavanja temperature na 22—25 °C. Kada je spol j-oa temperatura Iznad 20 "G i nema opasnosti od mraza, fo­lija se u potpunosti skida. U toku vegetacije izvode se 2—3 okopavanja, dok se biljke ne razviju lako da zatvore redove. Neposredno posle sadnje obavlja se zalivanje i do faze plo­donošenja još dva-tri sa 250—300 m3 vode/ha, a od početka plodonošenja zaliva se svakih 5—7 dana. Usev se prihranjuje u fazi 4 lista (ili posle sadnje) i početkom cvetanja sa 40 do 50 gr NPK đubriva (1 : 1 : 1) na m2. Sa m e r a m a zaštite kao što smo naveli pri proizvodnji rasada lubenica, treba oba­viti i folijarno prihranjivanje kompleksnim đubrivom (vuk­sal 0,2%), jer lubenica j a k o reaguje na nedostatak mikro-elemenata (Mg, Cu).

Za ranu proizvodnju treba izvršili usmeravanje ras la stabla (posle skidanja lolije), kako bi cela biljka bila ravno­m e m o osvelljena. Stablo t reba pričvrstiti za zemljište radi zaštite od vetra. Ovo se obavlja pomoću malih drvenih rašlji ili se pak ispod dela stabla gde izbija list iskopa jamica, pa se taj deo stabla postavlja u jamicu i zasipa zemljom; na taj način stablo se pričvrsti za podlogu, a uz to dolazi do ob­razovanja dopunskih korenčića. Pinciranje stabla (zakidanje vrha) ima za cilj regulisanje rasta stabla. Naime, posle obra­zovanja određenog broja plodova (3—4) zakida se stablo i lako pospeŠuje zrenje plodova.

Prva berba nastupa polovinom juna, što zavisi od nači­na proizvodnje, a može se ostvariti prinos od 2 do 5 kg/m 2 .

Za proizvodnju u lejama veoma je povoljno kalemlje­nje lubenica na vrg. Način gajenja i kalemljenja opisani su u delu o proizvodnji lubenica u zaštićenim gnezdima.

Na sličan način kao što se gaji dinja, u toplim lejama se može odgajiti i lubenica. Lubenica se, međutim, rede ja­vlja kao glavni usev u toplim lejama, već kao naknadni, po­i m a n i usev, posle iznošenja rasada drugih kultura. U prvom slučaju setva se obavlja krajem februara, a u drugom — kra­j e m marta .

Za proizvodnju u toplim lejama treba odabral i rane sorte, sa sitnijim plodovima (stoks, šuger bebi i si.).

Za proizvodnju u lejama veoma je povoljno kalemlje­nje lubenica na vrg. Način gajenja i kalemljenja opisani su u delu o proizvodnji lubenica u zaštićenim gnezdima.

Okalemljeni ili normalni rasad sadi se sredinom mar­ta u leje koje imaju sloj zemlje 28—30 cm. Pod jedan pro­zor rasade se po dve biljke (u dva reda duž leje).

Na jednoj biljci ostavi se 5—6 plodova. Vrhove vreža na kojima se zametnu plodovi t reba orezati na 5—6 listova iza ploda. Prvi plodovi sazru kra jem juna, a iz useva koji su rasađeni kao naknadna kultura — početkom jula. Prinos je 3—6 kg/m 2.

U nas se, sada, dinja ne gaji u staklenicima, ali će, po svemu sudeći, u skoroj budućnosti, uporedo s brzim poras­tom površina pod staklom, naći svoje mesto kao rani stakle-nički usev. U mnogim zemljama s razvijenom stakleničkom proizvodnjom dinja se često sreće u staklenicima.

Dinja se u staklenicima gaji kao zimsko-prolećni usev. Rana zimska proizvodnja se ne preporučuje zbog nezadovo­ljavajućeg ukusa plodova i slabe tražnje. Setva se obavlja to­kom decembra. Najviše se koriste sorte sa sitnijim plodovima i ranim stasavanjem (ananas, persijska, prescolle de pariš, rica Fi i dr.). U novije vreme stvorene su posebne sorte za slaklenički uzgoj, s plodovima teškim 500—600 g.

Rasad se odgaja u plastičnim saksijama promera 10 cm. U svaku saksiju poseje se po jedna naklijala semenka. Po pravilu, setva se obavlja 30—35 dana pre planiranog d a t u m a sadnje. U našem podneblju pogodno vreme za sadnju je kraj j a n u a r a ili početak februara.

U staklenicima sa širinom odeljka 3,20 m biljke se sade u dva reda, s razmakom 40—50 cm između biljaka u redu; u odeljcima širine 6,40 m sade se 4 reda. Znatno je bolje ako se biljke posade na baukovima pripremljenim s toplim staj­njakom.

Biljke se pričvršćuju za vertikalne ili kose (krovolike) špalire od žice ili plastičnih mreža. U zapadnoevropskim zem­ljama biljke se vode vertikalno, uz kanap. U oba slučaja pri­menjuje se odgovarajući način orezivanja vreža.

Obično se praktikuje odsecanje vrha biljaka iznad tre­ćeg lista. Tada se najčešće razviju tri bočne vreže, najsnažni­ja od njih se usmerava uspravno, prema slemenu špalira, a ostale dve horizontalno ili koso. Na svakoj od ovih osnovnih vreža kasnije se ostave po 2—3 ploda koji najbrže rastu i koji su najbliži glavnim vrežama. Kada plodovi naras tu 3—4 cm u prečniku, svi prekobrojni se odstrane. Sve besplodne vreže trećeg reda se orezuju na dva, a one koje nose plod — na tri lista iznad ploda. Slabo razvijene vreže se odstranjuju. Kad plodovi naras tu do 10 cm u prečniku, stavljaju se u na­ročite mrežice, inače bi se usled sopstvene težine otkinuli od biljke. U sorata sa sitnim plodovima ovakve mreže nisu ne­ophodne.

U slučaju da se biljke gaje uz kanap, odstranjivanjem vrha centralnog stabla podstiče se razvoj bočnih vreža dru­gog i trećeg stepena na kojima se, inače, obrazuje pretežni deo ženskih cvetova. Najviša vreža koja izbije ispod orezanog vrha usmerava se naviše kao vodica. Bočne vreže orezuju se na 2—4 lista, a na celoj biljci ostavi se 6—8 plodova.

Rano s proleća, dok još nema pčela, cvetovi se oprašuju ručno, ili se unese košnica s pčelama.

Temperatura u stakleniku s dinjama treba da se održava sunčanih dana od 22 do 26 °C, kad je dan oblačan oko 20— 22°, a noću za 3—5° niža od dnevne. Dinja se najbolje razvija u toploj i suvoj atmosferi, te treba nastojati da relativna vlaž­nost vazduha ne prelazi 60%.

U prvo vreme, dok biljke ne počnu da zameću plodove, zalivaju se redovno, svakih 10—15 dana, umerenim količina­ma vode (15 lit./m2). Kasnije, kad plodovi narastu, navodnja­vanje treba prekinuti da plodovi nagomilaju što više šećera.

Staklenički usevi dinje prihranjuju se prvi put u vre­me kad počne cvetanje, a zatim još jednom ili 2 puta. Rast­vor đubriva za prihranjivanje treba da sadrži približno 60 g P2O5, 30—50 g N i 50—60 g K 2 0 u 100 litara vode.

Berba počinje u prvoj polovini maja; može se ostvariti prinos od 7 do 8 kg/m2.

Dinja se sem u plastenicima može proizvesti i u niskim tunelima sa zastiranjem c r n o m plast ičnom folijom ili bez to­ga. Pri tome je proizvodnja gotovo ista kao i proizvodnja lu­benica, sem što se dinja sadi na manjem rastojanju i što se primenjuje pinciranje glavnog stabla radi ranijeg grananja i obrazovanja ženskih cvetova.

Za proizvodnju u plastenicima pogodne su sorte ananas, hibrid 7, persijska.

Najčešće se setva obavlja u toploj leji u drugoj polovi­ni januara, odnosno krajem februara (za proizvodnju u pla­stenicima bez grejanja). Za jesenju proizvodnju setva je po­lovinom juna. Seje se u saksije veličine 8 x 8 cm. Dinja se može proizvesti kalemljenjem na belu tikvu (Cucurbita maxi­ma), pri čemu se postiže veća ranozrelost. Kalemljenje i da­lja proizvodnja rasada su isti kao i za lubenicu kalemljenu na vrg.

Zemljište u plasteniku se pođubri sa A—5 kg zgorelog stajnjaka na m 2 i sa 30—40 g NPK đubriva ( 1 : 1 : 2 ) na m2. Sadnja dinje se može obaviti u kućice ili u pre thodno načinje­ne brazde na čije se dno stavlja sloj poluzgorelog stajnjaka (kao za lubenicu).

Sadnja rasada vrši se krajem februara i početkom mar­ta u plastenicima sa grejanjem, odnosno krajem m a r t a i po­četkom aprila u plastenicima bez grejanja. Za jesenju pro­izvodnju sadnja je krajem jula, odnosno polovinom avgusta. Sadnja se obavlja u dvoredne pantl j ike sa rastojanjem 100 X X 60 + 60 X 50 cm.

Mere nege su iste kao za lubenicu. Biljke se u toku vegetacije vezuju za konstrukci ju plas­

tenika.

Regulisanjem rasta stabla ostavljaju se na grani prvog reda dva do tri ploda (u plasteniku sa grejanjem) ili 1—2 ploda, a zakidanje je isto kao u stakleniku. Pored ovog na­čina regulisanja rasta može se pr imenit i i sledeći: kada biljka razvije 3—4 lista, stablo se zakida tako da se ostave dva li­sta. Kada dve bočne grane dostignu dužinu oko 50 cm, zaki­daju se tako da ostane po četiri lista. Iz pazuha listova izbi­jaju grane drugog reda na kojima se ostavljaju po dva ploda sa četiri lista iz poslednjeg ploda. Na taj način omogućeno je ranije sazrevanje plodova. Stari listovi se redovno odstranju­ju. Kada plodovi dostignu prečnik 5—10 cm, stavljaju se u plastičnu mrežu koja je vezana za osnovnu konstrukciju plas­tenika.

Berba počinje polovinom maja, odnosno u prvoj polo­vini juna u plastenicima bez grejanja, a u jesenjoj proizvod­nji u oktobru. Prinos se kreće od 3 do 6 kg/m 2.

Gajenje bostana pod plastičnom zastirkom

Proizvodnja dinje u zaštićenim gnezdima je ista kao i proizvodnja lubenica. To znači da se može proizvesti u top­lim i hladnim gnezdima, direktno iz semena ili iz rasada. Za ranu proizvodnju koriste se sorte ananas, persijska, charen-tais i dr.

Proizvodnja rasada dinje je ista kao proizvodnja ra­sada lubenice. Setva se obavlja u saksije polovinom februara ili početkom marta . Uslovi neophodni za gajenje su isti kao i za lubenicu, uz iste mere i nege.

Sadnja se obavlja krajem m a r t a ili prvih dana aprila, a setva kada je temperatura zemljišta oko 12 °C (oko 10. ap­rila u kontinentalnim uslovima).

Setva i sadnja se obavljaju u dobro pripremljeno zem­ljište, u prethodno načinjena gnezda. Gnezda mogu biti topla (sa stajnjakom) ili hladna. Pr iprema zemljišta je ista kao za lubenicu. Dinja se seje ili sadi u redove na rastojanju 80—120 X.50 cm. Posle setve (sadnje) biljke se plastičnom folijom u obliku zvona zaštićuju od izmrzavanja. Folija se skida po prestanku opasnosti od mraza.

Nega useva je ista kao kod lubenice.

Plodovi dinje sazrevaju početkom juna. Pri ovoj proiz­vodnji ostvaruje se prinos od 2 do 4 kg/m2.

Dinja se vrlo uspešno može odgajati kao rani ili polu-rani usev u toplim lejama. U toplim lejama najčešće se gaje ranostasne sorte. U zapadnoevropskim zemljama postoje po­sebno selekcionisane sorte za uzgoj u zaštićenom prostoru. Za naše prilike pogodne sorte su sorte ananas i persijska. kao i neke kantalup dinje (prescotte de pariš, charentais i dr.).

U našim klimatskim uslovima setva se obavlja počet­kom februara u plastične, glinene, presovane ili »džili« saksi­je, poredane u toploj leji. Leja treba da je izgrađena na 40— 50 cm debelom sloju biotermičkog materijala. Kad seme ni­kne, temperatura leje se spusti na 12—15 °C. Posle desetak dana temperatura se ponovo dovede na opt imalnu visinu: 24—26 °C po sunčanom, oko 20 °C po oblačnom vremenu.

Rasađivanje na stalno mesto obavlja se početkom marta . Biljke se postave »na trougao« u dva reda, tako da ih pod svakim prozorom bude po dve ili tri. Prvih nekoliko dana, ukoliko je vreme sunčano, rasađene biljke treba u toku pod­nevnih časova zasenili.

U toku vegetacije važno je održavali temperaturu u op timalnim granicama. Leje se umereno provetravaju, a prozori se ne uklanjaju do kraja vegetacije. Dok vreže ne pokriju po vršinu zemljište treba prašiti. Dobro je da se vreže u toku porasta usmeravaju da ravnomerno zauzmu celu površinu le­je. Sem toga, u toku vegetacije odstranjuju se slabo razvije­ne vreže, a onima koje zametnu plod orežu se vrhovi. Na jed-

noj biljci ostavi se 4—6 plodova, ostali se uklone. Plodovi lako mogu biti zahvaćeni truljenjem te se stoga ispod njih postavi neki podmetač. Neophodna su, isto tako, preventivna prskanja protiv biljnih bolesti.

U toku vegetacije usev se prihranjuje 2—3 p u t a mine­ra lnim đubrivima razmućenim u vodi, ili ras turanjem po po­vršini. Odnos i količina đubriva je kao za krastavac. Po po­trebi usev t reba zahvati.

Za polutanu proizvodnju u toplim lejama proizvede se rasad na napred opisani način. Setva se obavlja krajem mar­ta, a rasađivanje krajem aprila ili prvih dana maja u tople leje iz kojih je iznesen rasad. Pod jedan prozor sade se po 3 biljke raspoređene na trougao. Dalja nega useva je kao i kod rane proizvodnje.

Pravilno odgajen rani usev počinje da daje zrele plodo­ve krajem maja, a polurani krajem juna. Jedna biljka rodi 4—6 plodova, odnosno 6—8 kg/m 2.

Za gajenje u prostoru zaštićenom plastikom pogodne su rane sorte sa malom lisnom rozetom (saksa). Najčešće se proizvodi kao jesenja i rana prolećna kultura, m a d a je u plastenicima sa grejanjem uspešna i proizvodnja u toku zime. Rotkvica je najčešće pretkul tura, n a k n a d n a kul tura ili među-kullura (između redova salate, spanaća i si.).

Setva je najčešće krajem septembra i u oktobru, i to po­stepena, sa razmakom od 5 do 10 dana, a za r a n u prolećnu proizvodnju krajem januara i u februaru. Setva se obavlja u pripremljeno zemljište, i to u pantl j ike od 10 do 12 redova. Pri tome je rastojanje između pantl j ika 40—50 cm, između redova 10—15 cm, a u redu 3—5 cm. Najčešće se seje 3—4 g semena na m2. U periodu nicanja potrebna je temperatura oko 18°C sunčanih dana, odnosno oko 12°C oblačnih dana. Za uspe-šnu proizvodnju treba održavati opt imalnu vlažnost zemljišta 80—90% PVK. To znači: zalivanje svakih 5—7 dana sa 10—15 1 vode/m 2 . U fazi dva lista vrši se, po potrebi, proređivanje i jedno prihranjivanje sa 20 g azotnog đubriva na n r .

Rotkvica dospeva za 30—35 dana i sa 1 m2 može se do­biti 250—300 rotkvica.

Rotkvica je vrlo prikladna kultura za uzgoj u toplim lejama i drugim vrstama zaštićenog prostora, jer ima kratku vegetaciju i vrlo skromne zahteve prema toploti. U toplim i zastakljenim hladnim lejama može se gajiti tokom celog zimskog perioda. S jeseni i u proleće rotkvice najbolje uspe-vaju u zastakljenim lejama bez grejanja. Veoma često se gaji kao naknadni usev u toplim lejama u kojima su prethodno bili odgajeni sejanci ranog rasada ( f e b r u a r — m a r t ) .

Najpovoljnije vreme za setvu rotkvica je oktobar za kasnu jesenju, a j anuar za ranu prolećnu proizvodnju. Setva u novembru i decembru daje najslabije rezultate usled nepo­voljnih klimatskih uslova; usev se usporeno razvija, a kvali-tet jako pogoršava.

Među mnogobrojnim sortama za gajenje u toplim leja­ma treba odabrati one sa manjom lisnom rozetom i okrug­lastim ili ovalnim korenom, i kratkom vegetacijom. Poznata rana sorta saksa uspešno se može gajiti i u toplim lejama, mada je sklona da brzo prozukne. Sorta pr imus se odli­kuje ranoslasnošću, malom rozetom, intenzivno crvenim, ovalnim korenom koji vrlo kasno i slabo prozukne. Dobra je i sorta »non plus ultra«, kao i mnoge druge.

Seje se u redove ili omaške, A—5 g semena na 1 n r . Seme se pokrije smešom dobro zgorelog i prosejanog stajnja­ka i zemlje. Važna mera nege je regulisanje temperature i provetravanje leje. Od nicanja pa do pojave prvih listova treba održavati temperaturu na oko 8°, a zatim IA—16°. Na

visokim t e m p e r a t u r a m a rotkvica ne obrazuje koren, već sa­mo listove. U zimskim mesecima treba voditi računa da no­ćne temperature ne padnu ispod 0°; zbog toga se leje pokri­vaju asurama. Ostale mere nege su plevljenje i eventualno proređivanje ako je usev gusto nikao, tako da biljke ostanu na 2—3 cm jedna od druge.

Ranostasne sorte stignu za berbu 35—40 dana posle se­tve. U zimskim mesecima period od setve do berbe je nešto duži (50—55 dana). Rotkvice se čupaju kad dostignu prečnik iznad 15 mm. Treba paziti da ne prerastu, jer se procenat prozuklosti povećava. Sa 1 m2 leje ubere se 200—250 rotkvi­ca. Na pijacu se iznose u vezama od po 10 komada.

Crni luk se odlikuje malim potrebama za toplotom, a pr i tome vrlo brzo obrazuje listove, što omogućuje njegovo uspešno gajenje kao pretkul ture, naknadne i međukul ture u zaštićenom prostoru.

Za proizvodnju u tunel ima ili plastenicima koristi se k r u p a n arpadžik (lukovica), prečnika 2 — 3 cm. Iz ovakve lukovice se, veoma brzo, razvija mladi luk.

U proizvodnji mladog luka najpodesnija je sukcesiv­na sadnja u razmaku od 15 do 20 dana, što obezbeđuje kon­tinuitet u prispevanju. Sadnja se obavlja od kraja oktobra pa sve do kraja februara. Radi bržeg rasta, 2 — 3 dana pred sadnju lukovice se naklijavaju držanjem u posudi s toplom vodom (samo se dance stavi u vodu). Pri povoljnoj sobnoj temperatur i (oko 22°C) lukovica brzo usvaja vodu i razvije korenčiće, a to znači da počinje prorastanje.

Sadnja se obavlja u dobro pripremljeno zemljište (đu-breno sa 2 — 3 kg zgorelog stajnjaka na m2 uz 20 — 30 g NPK đubriva) na rastojanju između redova 10—20 cm, u redu gusto, biljka do biljke. U širim plastenicima sadnja se oba­vlja u petoredne ili šestoredne pantl j ike sa razmakom izme­đu redova 20 cm i između pantl j ika 40—50 cm.

Pored proizvodnje iz arpadžika, luk se u zaštićenom pros toru može proizvesti i iz rasada. Setva se obavlja polo­vinom septembra, a sadnja krajem oktobra na rastojanju 18 — 20 X 5 cm. Luk dospeva za potrošnju za 50 — 60 dana od sadnje.

U plastenicima se grejanjem u toku proizvodnje t reba održavati t e m p e r a t u r u od 18 do 20 °C u toku sunčanih dana, odnosno oko 14 °C oblačnih dana. U toku vegetacije usev se 1—2 p u t a međuredno okopava i u fazi tri lista prihranjujc se sa 30 g azotnog đubriva na m 2. Neposredno posle sadnje crni luk se dobro zaliva, a zatim se svakih 10—15 dana zali­va sa 10 1 vode na m 2 . Prinos mladog luka zavisi od vremena ubiranja (najbolji je u fazi 6—8 listova) i kreće se od 0,5 do 15 kg/m 2, što zavisi od vremena branja (mladi luk ili luko­vica.

Proizvodnja belog luka

Beli luk se može uspešno gajiti u prostoru zaštićenom plast ikom sa istom agrotehnikom i u isto vreme kao i crni luk. Međutim, beli luk se razvija sporije od crnog (za 50—60 dana), te se prema tome mora planirati vreme sadnje, odno­sno berbe.

Gajenje ovog povrća u toplim lejama se lako podešava da mladi crni luk dospe za potrošnju u periodu od decem­bra do februara, kada nema mladog luka sa otvorenog polja.

Za prispcvanje u decembru glavice se sade krajem ok­tobra u zastakljene leje bez grejanja. Za sadnju se obično koriste sitnije lukovice prečnika 4—5 cm, mada su krupne glavice pogodnije jer daju veći broj stabala. Mogu da se upotrebe i slabo prorasle lukovice. Glavice se sade u redove razmaknute 10 cm, a u redu se stavljaju jedna do druge, bez razmaka, na dubinu 4—5 cm. Za 1 m2 utroši se 10—12 kg sad nog materi jala.

Kada vreme zahladili i počnu da se javljaju jači mra-zevi leje se pokri ju prozorima. Usev se zaliva po potrebi .

Za potrošnju mladog luka u januaru glavice se sade u decembru u toploj leji sa slojem toplog stajnjaka debljine 30 cm i slojem zemlje 18—20 cm. Pre sadnje lukovice se drže nekoliko dana u toploj prostori j i dok ne proklijajiu. Radi bo­ljeg koriščenja prostora glavice se poredaju jedna do druge. Toplota koju razvija stajnjak pospešuje rastenje i mlad luk stigne za prodaju već posle 30—40 dana od sadnje.

Dok listovi ne izbiju na površinu, leja se drži pokrivena asurama i preko dana, a posle — samo noću. Neophodno je redovno provetravanje. Kolebanje temperature u leji ne iza­ziva poremećaje u rastenju.

Za potrošnju mladog luka u februaru forsiranje glavica započinje u prvoj polovini januara . U tom slučaju t reba iz-

I

gradili toplu leju sa nešto debljim slojem stajnjaka (40—50 cm).

Sa površine koju pokriva jedan prozor dobije se 80—100 veza od po 10 strukova mladog luka.

Proizvodnja belog luka

Mladi beli luk za zimsku potrošnju obično se gaji u za­stakljenim lejama bez grejanja, mada se radi bržeg stasava-nja mogu koristiti i leje na stajnjaku. Sadnja se obavlja u oktobru.

Koristi se beli luk jesenjak, koji je otporniji na hladno­ću, brže rasle i obrazuje deblje slabio u poredenju s prolel-njakom. Za sadnju se uzimaju krupnij i čenovi jer daju snaž­nije biljke i brže rastu. Glavice se krune neposredno pred sadnju.

Sadi se gusto, na razmaku 10 X 5 cm. Nega se sastoji u plevljenju i j ednom prihranjivanju n i t romonkalom (30 g/m2), u vreme kada su biljke obrazovale 3—4 lista. Odgajen u le­jama bez grejanja stigne za berbu u toku februara, ili nešto ranije ako je rastao u leji sa biotermičkim materi jalom. Pod jednim prozorom ubere se oko 300 strukova koji se na pi­jacu iznose u vezama od po 5 komada.

Mrkva se najčešće uzgaja u niskim i poluvisokim tu­nelima. Zbog duge vegetacije nije najrentabilnija za gajenje u plastenicima i staklenicima.

Za uzgoj su najpogodnije rane sorte (pariška) ili sorte tipa nantes. Setva može bili u jesen (septembar, oktobar) i zimi (decembar, j anuar ili februar). Zemljište za uzgoj mrk­ve treba da je s t rukturno. To znači da se pri pr ipremi zem­ljišta unosi treset ili pesak uz 1—2 kg zgorelog stajnjaka na m2.

Setva se obavlja u redove sa razmakom između redova 20 cm, a u redu, posle proređivanja u fazi prvog lista, ostav­ljaju se biljke na rastojanju 5—8 cm. Pri gajenju u širim tu­nelima seje se u pantl j ike sa razmakom između panllj ika 50—60 cm. Zemljište se posle setve zalije, a pri temperaturi oko 18 °C mrkva nikne za 15—20 dana. U fazi 3—4 lista treba izvršiti prihranjivanje sa 20—30 g NPK đubriva na m2. Za rast mrkve pogodna je temperatura oko 18 °C uz vlažnost zemljišta 75 % PVK (zaliva se svakih 10—12 dana sa 10—12 1 vode/m 2). Međuredna o b r a d a vrši se 2—3 p u t a dok se ro­zeta listova ne razvije tako da zatvori redove.

Mrkva dospeva za 70—80 dana i sa 1 m2 dobij a se 2—6 kg u zavisnosti od uzrasta kada se koren vadi.

Slično mrkvi uzgajaju se peršun i celer, i to kako ko-renasti tako i lisnati, sa najčešćom setvom krajem avgusta. Celer zahteva više organske materi je (4—5 kg/m2) od mrkve. Kod lisnatog peršuna i celera listovi dospevaju za 60—70 dana posle nicanja. Tada se listovi seku, pri čemu se pazi da se ne povredi vegetacioni vrh. Zatim se usev prihrani sa 30—50 g azotnog đubriva po 1 m2 i dobro zalije. U toku vegetacije lis­tovi se mogu šeći 3—5 puta .

Za potrošnju u maju mrkva se seje u tople leje tokom januara . Koriste se ranostasne sorte pariška i amster-damska, ili srednje rana sorta nantes .

Na 1 m2 leje usejava se omaške 1 g semena i pokrije slojem đubrevite zemlje debljine 15—20 m m . Upotrebljava se naklijalo seme radi bržeg nicanja. Posle nicanja, u toku ne­koliko dana leju t reba rashladiti na 6—10°. Posle toga tem­peratura se održava po sunčanom vremenu oko 16°, a po ob­lačnom vremenu i noću — oko 12°. Kasnije, s proleća, kad počne zadebljavanje korena temperatura se može povisiti do 20°. Neophodno je plevljenje i proređivanje tako da biljke os­tanu na oko 3 cm jedna od druge. Održava se umorena vla­žnost zemljišta. Dobije se prinos 60—70 veza od po 5 biljaka po 1 m2.

S obzirom na kratku vegetaciju (60—70 dana), boranija predstavlja interesantnu kulturu za staklenike i plastenike. Pri gajenju u jesen ili u proleće mogu se koristiti plastenici bez grejanja, a pri gajenju u toku zime i ranog proleća samo pla­stenici sa grejanjem, jer je boranija toploljubiva kultura, kojoj je za rast i razvoj pot rebna temperatura od 20 do 22 °C. Za jesenju proizvodnju borani je žute rane sorte se seju kra­j e m jula i početkom avgusta, a dospevaju u toku oktobra i početkom novembra. Termini zimske proizvodnje planiraju se prema mogućnosti grejanja. Prolećna proizvodnja počinje setvom krajem februara i berbom u aprilu.

Za proizvodnju boranije zemljište se đubri sa 10—20 NPK đubriva po 1 m2, a zatim se obavlja setva u dvoredne pantl j ike sa rastojanjem između pantlj ika 60 cm, između re­dova 20 cm i u redu 4 cm. Ovakva setva omogućuje vezivanje biljaka (visoke sorte) uz p o t p o r u i normalnu negu useva. Po­red redovnog zalivanja svakih 7—10 dana (10—20 1 vode/m 2) i 2—3 okopavanja u fazi 3—4 lista, vrši se prihranjivanje u fazi 4 lista i drugo u fazi cvetanja sa 20 g NPK đubriva na m2. Ber­ba boranije je sukcesivna, ali m o r a biti blagovremena, kako bi se dobila kvalitetna m a h u n a i uz to omogućio dalji razvoj cvetova i mahuna. Prinos zavisi od sorte i vremena berbe i kreće se od 1 do 1,5 kg/m 2 .

Grašak se može gajiti u zaštićenom prostoru kao r a n a kul tura sa setvom u j a n u a r u i rani j im dospevanjem u odno­su na njivsku proizvodnju za 20—25 dana, ali se dobij a rela­tivno mali prinos i proizvodnja nije uvek rentabilna.

Slično salati, spanać veoma dobro uspeva i pr i nižim t e m p e r a t u r a m a (12—15 °C), što omogućuje uspešno gajenje tokom zime i ranog proleća u staklenicima i plastenicima, sa grejanjem i bez grejanja. U uslovima dopunskog grejanja spa­nać se može proizvoditi kontinuirano tokom čitave jeseni, zime i proleća, a bez grejanja najbolja je proizvodnja za potrošnju u kasnu jesen (XI—XII) d za rano proleće ( I I — I I I ) . S obzi­r o m na kratku vegetaciju (40—60 dana) i mogućnost berbe već u fazi 5—6 listova, spanać je veoma dobra naknadna od­nosno prethodna kultura u plastenicima. Pri gajenju u zaš­tićenom prostoru bez grejanja koriste se sorte otpornije na niske temperature (matador i si.).

Spanać zahteva plodno zemljište. Posle skidanja pretho­dne kulture zemljište se đubri sa 3—4 kg zgorelog stajnjaka ili komposta na m2 uz 30—40 g NPK đubriva na m2. Seje se u redove sa razmakom između redova 20—30 cm i u redu 8—10 cm. Setva t reba da se obavlja postepeno svakih 7—10 dana, počev od kraja septembra pa sve do kraja februara.

U toku vegetacije potrebno je 1—2 okopavanja, dok se rozeta listova ne razvije tako da zatvori redove. Uz zalivanje svakih 10—15 dana (sa 10—20 1 vode na m2) valja izvršiti je­dno prihranjivanje sa 10—20 g azotnog đubriva na m2 u fazi 3-^1 lista.

Za normalan rast spanaća najpovoljnija je temperatura od 15 do 16°C ali dobro uspeva i pri temperatur i oko 10°C. To olak­šava proizvodnju i regulisanje temperature u plastenicima.

Spanać se može brat i već kada ima 5—6 listova, a može se ostvariti pr inos od 1 do 1,5 kg/m 2.

Gajenje kupusa, kelja, karfiola i kelerabe u zaštićenom prostoru značajno je za kontinentalne uslove j e r omogućuje uspešnu proizvodnju u toku zime i ranog proleća.

KUPUS

Kupus se može uspešno gajiti u toku kasne jeseni i zi­me i bez dopunskog zagrevanja, jer odrasle biljke u fazi raz­vijene rozete mogu podneti i —5 °C, a u fazi glavice i —8 °C. Za r a n u prolećnu proizvodnju najpovoljniji su plastenici sa grejanjem, gde se mogu regulisati uslovi uspevanja.

Za potrošnju u toku decembra i j anuara proizvode se rane sorte ditmar, ekspres. Setva se obavlja od polovine jula do polovine avgusta (najbolje sukcesivno) u otvorene leje sa 3—4 g semena na m°. Zemljište se održava u optimalnoj vlaž­nosti. Biljke se redovno neguju, a to znači da treba izvršiti 1—2 foli jama prihranjivanja (vuksal, fertigal), zaštitu od bu-vača (dimecron 20 u konc. 0,1 %) i od Pythiuma (Cineb 0,5 %) i plevljenje. Rasad se sadi posle 35 dana od nicanja (4—6 li­stova), t j . u septembru, odnosno oktobru.

Za ranu prolećnu potrošnju setva se obavlja krajem septembra u otvorene ili u hladne leje. Rasad u fazi 5—6 lis­tova sadi se u plastenike (početak novembra). Sadnja se oba­vlja u redove na dobro pripremljenom zemljištu (unet kom­post ili zgoreli stajnjak u količini 5—6 kg/m 2 i 30—40 g NPK đubriva na m2 sa rastojanjem 50—60 X 35—40 cm. Posle sad­nje izvrši se obilno zalivanje, a u toku vegetacije zalivanje

se obavlja svakih 7—10 dana sa 15—20 1 vode/m 2. Sa poja­vom prvih nižih temperatura (mraz) na tunele se navlači fo­lija radi zaštite useva. U plastenicima sa grejanjem održava se opt imalna temperatura od 18 do 20°C za vreme sunčanih dana, odnosno oko 15° za oblačnih, a noću t e m p e r a t u r a t reba da je niža za 4—5°C. U plastenicima bez grejanja pr i izrazito niskoj spoljnoj temperatur i može se vršiti dopunsko pokrivanje bi­ljaka plast ičnom folijom (dvostruki tunel).

U toku vegetacije vrše se 2—4 okopavan ja (uz blago ogrtanje useva pri prvom okopavanju neposredno posle sad­nje) i dva prihranjivanja. Prvo prihranjivanje je neposredno posle sadnje, a drugo pred početak formiranja glavice, i to sa 30—40 g NPK đubriva na nf. Uz zaštitu useva (prema po­trebi), može se izvršiti i folijarno prihranjivanje kompleks­nim dub rivom (vuksal, fertigal).

Kupus dospeva za potrošnju za 100—110 dana, t j . to­kom decembra i j anuara, odnosno od kra ja februara do mar­ta, aprila. Pri ovoj proizvodnji može se ostvariti prinos od 2 do 3 kg/m 2.

KELJ

U poređenju s kupusom kelj je otporniji na niske tem­perature, te se može tokom zime proizvoditi i u zaštićenom prostoru bez dopunskog grejanja.

Način proizvodnje, od setve do berbe, isti je kao kod ku­pusa.

KARFIOL

Optimalna temperatura za rast karfiola je 15—18 °C, a u odnosu na kupus i kelj on je oselljiviji na niske tempera­ture. Karfiol se uzgaja siično kao i kupus, sa istim agroteh­ničkim m e r a m a .

S obzirom na dugu vegetaciju, za zimsku potrošnju se­tva se obavlja sukcesivno krajem juna, a sadnja krajem jula, (rasad se sadi kada je prošlo 30—35 dana od njegovog nica­nja) na rastojanju 50—60 X 30 cm. Početkom oktobra tuneli se pokrivaju plastikom. U zavisnosti od sorte karfiol dospe­va t o k o m oktobra, novembra i decembra.

Za prolećnu potrošnju setva se obavlja u septembru, a sadnja krajem oktobra i početkom novembra. U ovoj proiz­vodnji karfiol se uzgaja u plastenicima sa grejanjem, što omogućuje dobijanje glava u toku zime (II) i ranog proleća, do kraja aprila. Prinos karfiola se kreće od 1,5 do 2 kg/m2.

Prostor zaštićen plast ikom može se uspešno korist it i i za dorastanje karfiola. Naime, karfiol koji se seje krajem juna, a sadi krajem jula na otvorenom prostoru, počinje for­miranje glave krajem septembra. Kada glave dostignu preč-nik oko 3 cm, vade se cele biljke i unose u zaštićen prostor. Biljke se sade gusto jedna do druge, 30—40 biljaka po m 2

(najbolje je iskopati kanal dubine 20 cm u koji se sade bilj­ke), a zatim se usev dobro zalije. Dalja nega se sastoji u re­dovnom zalivanju i provetravanju. U toku dorastanja, koje traje 30—40 dana, hraniva iz listova prelaze u glavu, koja se razvija. S 1 m2 može se dobili 3—5 kg karfiola.

KELERABA

Zbog kratke vegetacije i dobre otpornosti na niske tem­perature keleraba je pogodna kao prelkultura ili kao kultu­ra između redova salate, spanaća. Najpovoljnije su sorte sa s itnim stablom, bele boje (delikates, bečka bela i si.).

Najpovoljnije vreme setve je kraj avgusta za kasnu je­senju proizvodnju, odnosno kraj decembra — početak janu­ara za ranu prolećnu proizvodnju.

Rasad za jesenju proizvodnju gaji se u otvorenim leja­ma i sadi se u fazi 4—5 obrazovanih listova. Za prolećnu pro­izvodnju rasad se proizvodi u toplim lejama ili zagrejanim plastenicima i sadi se 35—40 dana od njegovog nicanja. Pri­prema zemljišta je ista kao za kupus. Sadnja kelerabe je gu­sta u redove, na rastojanju 25 X 20—25 cm. Nega je ista kao i za kupus. Pri gajenju kelerabe t e m p e r a t u r a se mora održavati iznad 7 °C, jer u suprotnom veći procent biljaka prolazi sta­dium jarovizacije (na temperatur i od 2 do 7 °C) i daje gene­rativne organe. Iz jesenje proizvodnje keleraba dospeva kra­jem novembra i početkom decembra, a iz prolećne od kraja februara do kraja aprila. Prinos zavisi od sorte i vremena ubiranja i kreće se od 0,5 do 1,2 kg/m 2 .

Keleraba se u toplim lejama može proizvesti k a o kasni jesenji i rani prolećni usev. Gaje se ranostasne sorte sa sit­nim, svetlozelenim »jabučicama« i listovima, kao što su beč­ka bela i delikates.

Za kasnu jesenju potrošnju keleraba se gaji u zastak­ljenim hladnim lejama. Najpre se proizvede rasad setvom krajem avgusta na otvorenim lejama. Biljke se rasade na stalno mesto, u leje bez grejanja, krajem septembra. Sade se na razmaku 20 X 20 cm, ili 25 X 25 cm. Stasaju za berbu u decembru.

Za r a n u prolećnu potrošnju rasad se odgaja u toploj leji; seje se sredinom decembra, a rasađuje posle 40—50 da­na u pripremljene tople leje, na slične razmake kao i u jese­njoj proizvodnji. Važno je da se u lejama održi povoljna tem­peratura (12—15°). U slučaju da biljke u dužem trajanju budu izložene niskim t e m p e r a t u r a m a (2—8°), one se jarovizuju i umesto da obrazuju jabučicu poteraju cvetonosno stablo. Ne­ga biljaka je uobičajena. Dobro je da se biljke jednom prih­rane initromonkalom (20 g/m 2).

Biljke stasaju za berbu u m a r t u i aprilu. Sa 1 m2 do­bije se 10—15 s tandardnih jabučica.

Gončaruk N. S.: Polimeri v ovoščevodstve, Moskva, 1971 Daskalov Hr., Murlazov T.: Parnikovo i oranžerijno zelenčuko-

proizvodstvo, Sofia, 1957. Karalaev E. S.: Kultura ovoščnih rastenii* pod plcnkoi, Moskva,

1968. Kolektiv autora: Proi/.vodslvo na zelenčuci v oranžerii, Moskva

— Sofia, 1977. Kolektiv autora: Ovoščevodstvo zaščisčenogo grunta, Kišinev,

1973. Murlazov T. i dr.: Oranžerijno zelenčukoproizvodstvo, Plovdiv,

1975. Murtazov T., Kartalov P., Cekleev G.: Plastmasite v zelenčuko­

proizvodstvo, Plovdiv, 1974.

Smirnov N. A. Posobie dla ovoščevodov tepličnih hozjajstv, Moskva, 1971.

Somos, Korodi, Turi: Miianyaggal boritott berendezeseka zold-segtermesztesben, Budapest, 1969.

Turi M.: Folia alatli zoldseghajlatas a kisgazdasagokvan, Buda­pest, 1972.

*** Kartofel i ovošči, naučno-proi/.vod. žurnal Minist. sel. hoz. SSSR, Moskva.

*** PHM, revue lrancais du maraichage, de l'hortculture el de la pepiniere, Paris.

*** Plasticulture, revue du Comite internat, des plastiques en agriculture. Paris.

*** International symposium on vegetable crops under glass protection. Acta Horticulturae, No. 58, 1977.

Uvod 7 Staklenici 9 Instalacije za održavanje mikroklime u staklenicima 15

Grejna instalacija 15 Instalacije za provetravanje 21 Instalacije za navodnjavanje 22

Integrisana borba protiv štetočina i bolesti na povrtarskim use-vuma u staklenicima 25 Zemljišne smeše 35 Zaštićeni prostor pod ^plastičnom folijom 38 Mesto za zaštićeni prostor 52

Organizacija zaštićenog prostora 53 Mogućnosti korišćenja zaštićenog prostora 55

Ostale vrste zaštićenog prostora 62 Proizvodnj a rasada 68

Objekti i oprema za proizvodnju rasada 69 Setva i nega rasada 77

Priprema leje 77 Setva 78 Nega rasada 80 Pikiranje rasada 85 Kaljenje rasada 86 Rasađivanje 87 Proizvodnja rasada u staklenicima 89

Proizvodnja rasada u plastenicima 92 Proizvodnja paradajza 97

Proizvodnja paradajza u staklenicima 97 Zimska proizvodnja 103 Zimsko-prolećna proizvodnja 123 Prolećna proizvodnja 126 Jesenja proizvodnja 127

Proizvodnja paradajza u plastenicima 128

Gajenje paradajza u toplim lejama 137 Proizvodnja paradajza u niskim tunelima 140 Proizvodnja paprike u staklenicima 144 Proizvodnja paprike u plastenicima 150 Proizvodnja paprike u toplim lejama 155 Proizvodnja paprike u niskim tunelima 158 Proizvodnja plavog patlidžana 161

Proizvodnja plavog patlidžana u staklenicima 161 Proizvodnja plavog patlidžana u plastenicima 163 Proizvodnja plavog patlidžana u niskim tunelima 166 Proizvodnja plavog patlidžana u toplim lejama 168 Proizvodnja krompira u zaštićenom prostoru 169 Proizvodnja krastavaca 171

Proizvodnja krastavaca u staklenicima 171 Gajenje krastavaca u plastenicima 194

Proizvodnja krastavaca u niskim tunelima 198 Proizvodnja krastavaca u toplim lejama 201 Proizvodnja krastavaca u zaštićenim gnezdima 206 Proizvodnja tikvica u plastenicima 208 Proizvodnja tikvica u niskim tunelima 209 Proizvodnja tikvica u toplim lejama 211 Proizvodnja salate 213

Proizvodnja salate u staklenicima 213 Proizvodnja salate u plastenicima 217 Proizvodnja salate u toploj leji 219 Proizvodnja lubenica u plastenicima 221 Proizvodnja lubenica u niskim tunelima 223 Proizvodnja lubenica u zaštićenim gnezdima 224 Proizvodnja lubenica u toplim lejama 227 Proizvodnja dinja u staklenicima 228 Proizvodnja dinja u plastenicima 230 Proizvodnja dinja u zaštićenim gnezdima 232 Proizvodnja dinja u toplim lejama 233 Proizvodnja rotkvica u plasteniku 235 Proizvodnja rotkvica u toplim lejama 236 Proizvodnja crnog i belog luka u plastenicima 238 Proizvodnja crnog i belog luka u toplim lejama 240 Proizvodnja mrkve u plastenicima 242 Proizvodnja mrkve u toplim lejama 243 Proizvodnja boranije u plastenicima 244 Proizvodnja spanaća u plastenicima i staklenicima 245 Proizvodnja kupusa, kelja, karfiola i kelerabe u zaštićenom pros­toru 246 Proizvodnja kelerabe u toplim lejama 249 Literatura 250