САДРЖАЈ

1. Увод ..................................................................................................3

2. Стицање права својине ...................................................................5

2.1. Деривативно стицање права својине ......................................6

2.1.1. Стицање на основу уговора ca власником ..................7

2.1.2. Предаја и врсте предаје .................................................8

2.2. Оригинирано стицање права својине .....................................9

2.2.1. Одржај .............................................................................9

2.2.2. Прираштај .....................................................................15

2.2.3. Окупација ......................................................................21

2.2.4. Стицање од невласника ...............................................22

2.2.5. Остали случајеви ..........................................................23

3. Престанак права својине ................................................................25

4. Литература .......................................................................................26

УВОД

Право својине је најшире право држања, коришћења и располагања једном ствари у границама закона, која се може истицати према свим трећим лицима Из наведене дефиниције се види да је право својине сложено право које сачињавају три компоненте:

- Овлашћење држања

- Овлашћење коришћења

- Овлашћење располагања

Овлашћење држања (ius possidenti) је предпоставка за коришћење ствари, састоји се у правној могућности да се има фактичка власт на ствари.Овлашћење коришћења је предпоставка за коришћење ствари, састоји се у правној могућности предузимања материјалних аката према ствари ради извлачења користи из ње, може имати два облика:

- Прибирање плодова и других прихода (ius fruendi).

- Употреба ствари (ius utendi), која се састоји у предузимању материјалних аката према ствари подобних да задовоље било коју потребу власника, при том власник може ствар употребљавати на било који начин.

Овлашћење располагања (ius disponendi) састоји се из две компоненте:

Фактичног располагањa, које се састоји у предузимању материјалних аката којим се утиче на супстанцију ствари (промене којима се мења намена ствари), фактично располагање на које је власник права својине овлашћен може ићи од исцрпљења саме супстанције ствари.

Правног располагањa, кoje се састоји у предузимању правних аката којима се право својине у целини или делимично преноси на друге субјекте, и према томе може бити потпуно и делимично. Потпуно располагање се састоји у преносу права својине (продаја, поклон, трампа), или одрицање у одрицању од права својине.Делимично располагање се састоји у предузимању правних аката којима власник на свом праву својине конституише права у корист других субјеката којима се право својине ограничава.

Право својине је апсолутно право и то у два следећа смисла:Оно је апсолутно у смислу тако што делује према свима (erдa omnes), бласник

има право следовања на основу којег мозе ѕахтевати повраћај ствари од трећег лица, као и право да се негаторном тужбом успротиви сваком ометању својине.

2

За својину се каже да је апсолутно право у том смислуда је у њему концентрисана сва правна власт која се може имати над једној ствари.Међутим када се апсолутност својине односи на врло великом броју ствари, закони постављају ограничења која некада могу ићи до забране мењања супстанце ствари.Иако ограничен принцип апсолутности права својине има две важеће правне последице

- На истој ствари не могу истовремену постојати два права својине.

- Ограничења својине се не морају заснивати на позитивним прописима, уставом одређеним начелима друштвеног уређења или моралним нормама.

Право својине је у временском смислу неограничено право, у двоструком смислу:

- Оно постоји све док постоји сама ствар на коју се право својине односи.

- Оно се не може изгубити застарелошћу.

Да би до пренстанка права дошло потребно је да невршење буде квалификаовано чињеницама на основу којих треће лице може постати власник одржајем или по правилу о стицању од невласника.

3

СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ

У правној доктрини постоји основна подела начина стицања права својине на:- Оригинарни начин стицање права својине- Деривативни начин стицања права својине

Оригинарни начин стицања права својине је када право својине не извире из права предходника (предходног власника).

Деривативни начин стицања права својине је када право својине извире из права предходника (предходног власника).

Такође за стицање права својине, као и свих осталих облика субјективног права потребно је постојање одређених правних чињеница, односно скупова правних чињеница које називамо основама или начинима стицања правне својине. Начини стицања су исто што и основи стицања: правне чињенице (њихови скупови) на основу којих се стиче право својине. Постоји и појам начина стицања у ужем смислу (modus acquirendi), под чим се подразумева само једна правна чињеница код стицања на основу правног посла са власником.

У зависности од тога да ли је ствар на којој се стиче право својине већ објект нечијег права својине или није, начини стицања могу бити:

- Апсолутно стицање права својине- Релативно стицање права својине

Апсолутно стицање права својине је заснивање права својине на стварима које нису објект права својине права својине, али то иначе могу бити. Оно се може појавити као заснивање права својине на нечијим стварима (res nullius), где према томе не постоји предходник у тренутку стицања, и као заснивање права својине на стварима у друштвеној својини, где постоји предходник али он нема право својине већ неко друго право изведено из друштвене својине. У овом другом случају стицање права својине нужно повлачи престанак права ранијег власника и тај престанак се може заснивати на воњи предходног власника или бити независно од његове воље.

Релативно стицање права својине је заснивање права својине на ствари која има власника, значи да је ствар већ објект нечијег права својине. Тако да се сви начини стицања истовремено појављују и као начини престанка права својине. У некима од тих случајева право својине се стиче независно од воље предходног власника (он губи право својине без своје воље), а у другим случајевима право својине се стиче на основу воље предходног власника. Стицање на основу воље предходног власника је стицање на основу правног посла чији је творац предходни власник. То је врста стицања на основу једностраних правних послова (тестамен, јавно обечћање награде), или стицање на основу уговора о размени, о поклону или уговора о купопродаји.

4

ДЕРИВАТИВНО СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ

Деривативно стицање својине права својине настаје тако што стицалац права иводи право из права предходника (предходног власника), у истом или мањем обиму. Овај облик стицања права својинемогућ је уз остварење три предпоставке:

- Да је предходник (предходни власник) сопственик (власник) ствари.

- Да постоји пуноважан правни основ за стицање права својине.

- Да је спроведен одговарајући начин стицања права својине

Правни основ за стицање права својине је правни посао на основу кога преносилац (предходни власник) својом вољом преноси на стицаоца (нови власник) право својине на одређеној ствари. За стицање права својине служе двострани правни послови – уговори ( најчешће уговори о продаји и уговор о поклону), али то могу бити и једнострани правни послови као што су тестамент, легат, јавно обећање награде.Ово се односи на стицање права својине на две врсте ствари:

- Непокретности- Покретности

За стицање права својине на непокретностима правни основ је уговор о продаји закључен у писменој форми и овера пред судом потписа уговорених страна (продавца и купца). Осим правног основа за стицање права својине на непокретности потребно је и одговарајући (легалан) начин стицања. То је упис права својине на непокретности у јавну књигу (јавни регистар непокретности). Право својине на непокретности не ситче се само закључењем уговора и предајом ствари, него тек уписом у одговарајући прегистар непокретности (земљишнукњигу или катастар непокретности). Симболична предаја код непокретности постоји када продавац преда купцу кључ од стана (пословног простора, гараже), чиме му омогућава ступање у посед купљене непокретне ствари.

На основу пуноважног правног посла право својине на покретној ствари стиче се предајом ствари у државину (власништво) стицаоца (купца). Уговор о продаји права својине на покретним стварима може бити и усмено закључен, начин стицања је предаја покретне ствари у државину (власништво) стицаоцу (купцу). Предаја покретне ствари може бити физичка (права) или симболична. Физичка предаја покретне ствари подразумева пренос покретне ствари из руку (продавца) у руке (купца).Симболична предаја покретне ствари сматра се извршеном када продавац купцу преда одређену исправу (товарни лист, складиштеницу, меницу) или уручењем одређеног дела ствари из целокупне продате количине.

5

Стицање на основу уговора ca власником

Код овог случаја стицања права својине учетвују два лица, предходни власник (предходник, преносилац, траденс) и нови власник (следбеник, стицалац, акципијенс)Који између себе закључују уговор управљен на пренос права својине.По нашим правним правилима да би дошло до преноса права својине потребна су три момента:

- Да је преносилац (предходни власник, траденс) био заиста власник ствари.

- Да постоји пуноважан уговор управљен на пренос својине (купопродаја, размена, поклон).

- Да је извршена предаја ствари, ако су у питању покретности, а упис у земљишне књиге (пренос тапије) ако су у питању непокретности.

За пренос права својине на новог власника потребно је постојање пуноважног уговора управљеног на пренос својине, али то није довољно, по решењу усвојеном у нашем оравном систему уговор нема транслативно дејство (сам по себи не преноси право својине), уговор само има облигационо дејство (на основу њега настају одређена релативна права) и по томе својина на купца (и уопште на прибавиоца) прелази тек извршењем уговора. Уговор је само правни основ (iustus titulus), a за прелаз права својине на купца потребан је још један моменат, начин стицања власника или modus acquiendi. То је начин стицања у ужем смислу, јер у ширем смислу начин стицања подразумева скуп свих правних чињеница које су потребне за пренос права својине. Овај нови моменат, начин стицања (modus) је код покретних ствари предаја , а код непокретних ствари упис у земљишне књиге илипренос тапије. Исплата куповне цене од стране купца без утицаја је на пренос својине, до предаје (преноса тапије) власник је праодавац, независно од тога да ли је цена плаћена или не, а после продаје ствари (за покретности и преноса тапије за непокретности) власник је купац опет независно од тога да ли је цена плаћена или не.Из чињенице да продавац остаје власник ствари све до њене предаје купцу (упису у земљишне књиге за непокретности) произилазе важне правне последице:

- Ризик случајне пропасти индивидуално одређене ствари до њене предаје купцу сноси продавац. (ако је упитању индивидуално доређена ствар, па ова пропадне без продавчеве кривице пре предаје купцу, продавчево право на наплату куповне цене се гаси. А ако му је цена била плаћена дужан је да је врати).

- Плодови које ствар да до предаје припадау продавцу.

- Продавчеви повериоци могу продату ствар запленити и принудно продати да би наплатили своја потраживања.

- Ако продавац исту ствар прода и преда другоме, власник ће постати тај други купац, а први купац може захтевати повраћај цене ако ју је платио као и накнаду штете због неизвршења уговора.

6

Предаја и врсте предаје

Предаја (ако су у питању покретнсоти) је неопходна да би дошло до преноса својине, али да би произвела то правно дејство мора да буде задовољено неколико правних захтева, а то су:

- Предаја треба бити последица пуноважног уговора управљеног на пренос својине.

- Предаја мора бити бити дело продавца, акт његове воље

Постоји више врста предаја и то:- Физичка предаја - Сиболична предаја- Фиктивна предаја- Задржавање права и поред предаје ствари (pactum reservati domini)

Физичка предаја је материјални акт који се у зависности од особине ствари и намере странака, мозе извршити на различите начине. Када су у питању мале ствари предаја се врши предајом из руке у руку у буквалном смислу. Предаја код већих ствари код којих је немогуће извршити горе наведену предају се може извршити остављањем ствари на место означено од стране продавца. Дакле није потребно физичко преузимање ствари, већ је битно довођење купца ( прибавиоца у опште) у могућност да врши физичку валаст на ствари.

Симболична предаја је предаја знацима и постоји у неколика случајева, а то су пренос односно предаја исправа на основу којих стицалац може располагати са ствари, и уручење неког дела ствари или справе којом се прималац ставља у могућност да само он дође до власништва ствари (кључ од стана), издвајања ствари или било ког облика који означава предају.

Фиктивна предаја је пренос права на основу самог уговора, при чему се узима да је извршена физичка предаја, које нема јер би у околностима случаја била без смисла.Постоје три случаја:

Constututum possessorium постоји када власник пренесе на купца својину самим уговором, а ствар и даље задржи код себе као власник неког ужег права од права својине (ствар задржи као чувар).

Traditio brevi manu постоји када неко већ држи ствар по неком правном основу (као чувар), па купи ствар и стекне стекне својину коју добија у моменту када се закључи уговор. Cessio vindicationis je трећи случај фиктивне предаје, код њега постоје три лица власник (који има посредно власништво), купац (који у време закључења уговора нема никакво власништво) и треће лице код кога се налази ствар. Овде право својине директо прелази на купца закључењем уговора, а треће лице је дужно да достави купцу објекат ток уговора (ствар).

7

ОРИГИНИРАНО СТИЦАЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ

Оригинарно стицање права својине постоји ако постоји правни следбеник (стицалац) своје право својине не изводи из права предходника (предходног власника, преносиоца), него из одређених чињеница утврђених законом. Оригинарним путем (правним путем по самом закону) право својине се стиче путем следећих права:

- Одржај- Прираштај- Налажења изгубљене ствари- Стицање од не власника

Одржај

Одржај (usucapio) је стицање права својине на основу државине (власништва) која има одређене квалитете (узукапионе државнине) и која је трајала законом одређено време. Невласник које се неко време понашао као власник постаје власник, а власник који није вршио право својине престаје бити власник. Одржај се заснива на идеји невршења права, где власник може изгубити право својине и када незна код кога је ствар и у објективниј немогућности да врши своје право.С обзиром на квалификације власништва која се тржи постоје две врсте одржаја:

- Редован одржај

- Ванредан одржај

Редован одржај, за његово стицање је потребна квалификована државнина (власништво) и протек времена. С гледишта правила о редовном одржају квалификована је она државнина која је истовремено:

- Законита својинска

- Савесна

- Права (није манљива)

Законита својинска државнина је она државнина која је законита ако се заснива на пуноважном правном основу који је потребан за стицање права својине. Законита државнина (власништво) у смислу правила о редовном одржају није свака на закону основана државнина (власништво), већ је то државнина која почива на основу који би даје предходник био власник довео до преноса својине самом предајом (покретна ствар) или уписом у земљишне кљиге (непокретност) без протека времена. Правни посао који је подобан да државнину учини законитом мора бити пуноважан, шт значи да није закључен са власником.

8

Савесна државнина постоји када држалац оправдано верује да је ствар набавио од васника. Таква представа мора садржати увереље да су на страни предходника испуљени услови за стицање својине, да уговор на основу којег је предходник дошао до ствари није подложан раскиду због неизвржшења, савесност је потребна за сво време одржаја (накнадна насавесност шкоди, mala fides superveniens nocet). Савесност се цени по стожијем критеријуму у време стицање државнине (власништва), а по другом блажем критеријуму касније док тече време потребно за одржај. У време стицања државнине (власништва) држалац (власник) је несавестан ако је знао да његов државински предходник није власник или је то према приликама морао знати, то је груба непажња (culpa lata). Погрешно веровање да је предходни држалац власник не чини га несавесним ако је последица обичне непажње (culpa levis). Држалац постаје несавестан тек акостварно сазна да је ствар набавио од невласника.

Права државнина (државнина која није манљива), да би довела до стицања својине по правилима о редовном одржају државнина не сме бити прибаљена следећим нелегалним и неморалним радњама:

- Не сме бити прибављена силом

- Не сме бити прибављена преваром

- Не сме бити прибављена злоупотребом поверења

Државнина мора бити морална и легална (права).

Време које је потребно за одржај покретних ствари износи три године, а за непокретности су рокови различити у зависности од тога да ли је у питању земљишно-књижни или ванкњижњи одржај.

Земљишно-књижњи одржај постоји онда када је неко уписан у земљишне књиге као власник, али је његов земљишно-књижни предхонник није био власник. Према нашим законима овакав књижни следбеник постаје власник по истеку три године на основу самог уписа, иако за то време уопште није био у стварном поседу непокретности.

Ванкњижни одржај се заснива на ванкњижној државнини која није праћена и земљишно-књижним преносом, амогућ је како на подручју где се воде земљишне књиге тако и на земљишту где се воде тапије. На подручју за које постоје земљишне књиге је ситуација када прибавилац држи ствар на основу пуноважног уговора о стицању права својине (купопродајом, поклон, трампа) али где није извршен земљишно-књижни пренос. И овде је потребна савесност то значи да се као друга уговорена страна појављује лице означено у земљишним књигама као власник а оно је, мада не и увек стварни власник.

9

На подручју на којем важи тапијски систем је она ситуација када је уговор о стицању закључен са валсником али није извршен пренос тапије, или је закључен са невласником на чије је име гласила тапија и извршен је пренос тапије. Закон не прави разлику између ових разних ситуација и прописује јединствен десетогодишњи стаж (потребно је да истекне десет година од одржаја).

Ванредан одржа j се одржај се одликује мањом квалификованошћу државине, с једне стране и дужим роковима с друге. Према закону савесни држалац покретне ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком десет година, а савесни држалац непокретне ствари на коју други има право својине стиче право својине на ту ствар одржајем протеком двадесет година. Мања квалификованост државнине се састоји у томе што се не тражи законитост државнине, довољно је да је државнина савесна, међутим савесност, за разлику од редовног одржаја овде има шире значење у смислу правила о ванредном одржају савестан је онај држалац који оправдано верује да је васник. У погледу права својине предходника (погрешно држи да је предходник власник) и у погледу постојања законитог основа (погрешно држи да он постоји). У стварности степен класификованости државнине није у свим конкретним случајевима исти, некада је државнина само савесна, некада и савесна и законита па ако се дозвољава стицање на основу мање класификоване државнине, требало би усвојити правило да је за стицање одржајем на основу квалификованије државнине довољан краћи рок (што су карактеристике редовног одржаја). Код варедног одржаја такође је важно да се објасни како се рачунају временски рокови употербљени за одржај, а то време се рачуна на следећи начин и помоћу следећих закионских одредби:

- Рачунање времена

- Прирачунавање (акцесије) времена одржаја

- Прекид времена одржаја

- Застој (обустава, суспензија) времена одржаја

Рачунање времена, према закону време потребно за одржај почиње трећи оног дана када је држалац ступио у државнину ствари а завршава се исеком последњег дана времена подребног за одржај. Законски рокови одржаја су одређени у годинама (три, пет, десет) али се у случају застоја рока може поставити и питање рачунања времена одржаја у мањим временским јединицама (месецима и данима). Општа правила о рачунању рокова постављају следеће правило, које гласи:Рок одређен у недељама, месецима или годинама завршава се оног дана који се по имену и броју поклапа са даном настанака догађаја од којег рок почиње да тече.Рок одређен у данима почиње трећи првог дана после догађаја од кога се рок рачуна а завршава се истеком последњег дана рока.

10

Први користан дан рока је дакле сутрашњи дан по протеку дана у који пада догађај од којег рок почиње трећи, дан у који пада догађај од којег се рок рачуна не урачунава у ро (Dies a quo non computator in termino). Другачије поступање би обавезивало да се води рачуна о часу наступања догађаја од којег се рок рачуна и тако довело до ретварања рока одређеног данима у рок који је изражен у сатима.Време тече непрекидно (недеље и празници се не одузимају), али ако последњи дан рока пада у дан када је законом одређен да се не ради, као последњи дан рока рачуна се следећи радни дан.

Прирачунавање (акцесија) времена одржаја, у време потребно за одржај урачунава се и време које су предходници (предходни држаоци одржаја) садашњег држаоца држали ствар као савесни и законити држаоци, односно као савесни држаоци.То је прирачунавање (акцесија) времена потребног за одржај која значи да промена у личности узукапијента (држаоца) изазива прекид рока који је закон изрекао као крајњи рок за одржај. Никаква питања не искрсавају ако су обе државнине (и предходникова и счедбеникова) једнаке по квалитету, што значи да се време предходника урачунава у једноструком износу, тако да рок остаји исти као да до промене узукапијента (држаоца ствари) није ни дошло. Ако је предходник (предходни васник) имао државнину (власништво) подобну за редовни одржај (савесну и закониту) држао је покретну ствар две године, следбеник који такође има савесну и закониту државнину постаће власник по протеку једне године. Закон не садржи одредбу о томе да ли се прирачунавање врши и када се следују државнине различите по квалитету, тако је једна подобна за редовни одржај а друга за ванредни одржај.Суштина акцесије није у једнаком степену квалификованости државнина које се следују већ у њиховој узукапионој природи, према томе није подобна за прирачунавање само државнина која уопште није подобна за одржај (ни редовни ни вандредни), док се узукапионе државнине (власништва) различитог степена квалификованости (једна је подобна за редовни а друга за ванредни одржај) могу сабирати управо због њихове узукапионе природе. Једнак или различит степен квалификованости од значаја је тек за начин обрачунавања времена. Ако су државнине једнаке по степену квалификованости (обе подобне за редован или обе подобне за ванредан одржај) онда се прирачунавање врши простим сабирањем ( у једноструком износу) времена предходника и следбеника, јер је у питању иста врста одржаја и иста дужина законског временског рока. Тај поступак је неприменљив ако су државнине различите по степену квалификованости јер су законски временски рокови за редовни одржај и законски временски рокови за ванредан одржај различите дужине.У ово случају се уместо простог сабирања урачунавање мора вршити сразмерно дужини законских временских рокова за редовни и ванредни одржај.Ово заначи да време предходника (предходног власника) треба изразити у процентима законског рока, а затим преостали проценат претворити у време које је потребно следбенику (водећи рачуна о различитој дужини временских рокова за редовни и ванредни одржај).

11

Прекид времена одржаја, на њега се сходно примењују одредбе о прекиду застаривања садржане у закону, прекид према томе наступа у следећим сллучајевима:

- Када држалац призна да није власник, пошто државнина (власништво) губи карактер својинске државнине.

- Када држалац сазна да није власник, пошто је постао несавестан држалац (mala fides superveniens nocct)

- Када треће лице постане власник

- Када држалац изгуби државнину (али се државнина не губи ако је држалац привремено спречен да врши фактичку власт независно од своје воље)

- Када се пропише да ствар коју узукапијент држи не може више бити предмет права својине

- Подизањем тужбе за повраћај за повраћај ствари од стране узукапијента (уколику тужилац успе са захтевом)

Дејство прекида је у томе што се протекло време губи, па ако исто лице поново покуша да успостави узукапиону државнину на истој ствари почиње тећи нови временски рок за одржај.

Застој (обустава, суспензија) времена одржаја, Време потребно за одржај не тече у сцедећим случајевима:

- Између брачних другова

- Између родитеља и деце, док траје родитељско право

- Између штићеника и органа старатељства, за време трајања старатељства и док не буду положени рачуни

- Између два лица који живе у ванбрачној заједници, док та заједница постоји.

У свим овим случајевима одржај не тече без обзира које се од два лица појављује као узукапијент а које као власник.Одржај такође не тече за следеће категорије:

- Против власника који се налази на војној дужности и за време мобилизације, у случају непосредне ратне опасности или рата.

- Против лица запослених у туђем домаћинству, када се као узукапијент појављује послодавац иличлан његове породице, све док тај однос траје.

12

Време потребно за одржај не тече све време за које власнику није било могуће због несавладивих препрека судским путем захтева заштиту свог права, а да ли су препреке заиста биле несавладиве је оно фактично питаење о коме одлучује суд.Утицај узорка застоја може бити двојак:

- Ако се узрок појавио пре него што је рок почео да тече, тада се одгађа почетак рока који почиње тећи када тај узрок престане.

- Ако се узрок застоја појавио пошто је рок за одржај почео да тече, његов ток се зауставља и време не тече све док узрок застоја постоји, а када узрок нестане рок наставља да тече и раније протекло време се рачуна.

Против власника који је малолетник или против другог пословно неспособног лица, рок за одржај тече без обзира да ли има законскоп законског представника или не. Ако овакав власник нема законског представника, одржај не може наступити пре него што протекну две године од дана када је власник постао потпуно пословно способан или од када је добио законског представника.Дејство одржаја је у томе што невласник који ствар држи постаје власник а дотадашњи власник губи право својине. То не значи да право својине застарева, власник који не врши своје право својине није изложен губитку права све док се ствар налази код њега, а дугогодишње невршење права у хипотези када се ствар налази код неког трећег само по себи не може довести до престанка права својине потребно је да буду испуњени одређени услови, па да држалац на основу узукапионе државнине после извесног времена постане власникшто повлачи престанак својине ранијег власника.Право својине стечено одржајем по обиму одговара државини (quantum possessum tantum praescriptum). Одржај има ретроактивно дејство, истеком законски прописаног рока узукапијент постаје а његово право својине постоји почев од момента стицања државине. Последице су следеће:

- Плодови и све користи које је ствар дала у међувремену припадају власнику.

- Хипотека конституисана пре истека рока за одржај

- Уопште, располагања чињена од стране узукапионог држаоца консолидују се и важе, а располагања чињена од стране бившег власника губе важност.

Ко је одржајем прибавио какву ствар тај може против досадашњег власника захтевати од суда да му се својина досуди и да се у питању непокретности изврши упис у земљишне књиге. Својина се путем одржаја стиче ванкљижно а упис у земљишне књиге (издавање тапије) има декларативно дејство, и неопходан је да би се одржај произвео дејство и према сингуларним сукцесорима онога ко је изгубио право својине услед одржаја.

13

Прираштај

Прираштај је настанак нове ствари од делова односно вредности (материјал и рад) који припадају разним лицима, међу којима не постоји уговорни однос. Када повраћај у пређашње стање ниј могућ мора се решити питање својине на новој ствари. За избор једног од могућих решења од значаја су различите околности а посебно специфичности одређених врста прираштаја, савесности заинтересованих лица као и однос између појединих вредности из којих је настала нова ствар.До прираштаја може се доћи спонтано или услед човекове делатности (рада), а у зависности да ли се ради о покретној ствари или непокретности. Случајеви прираштаја су:

- Стварање нове ствари

- Спајање и мешање (сједињење)

- Грађење на туђем земљишту

- Одвајање плодова

- Налажење изгубљене ствари

Стварање нове ствари је облик приррараштаја, као оригинираног начина стицања права својине. Овде је у питању израда нове ствари од одређеног материјала. Лице које од овог материјала изради нову ствар, стиче право својине на њој.Право Својине на новој ствари припада и власнику материјала од кога је неко друго лице израдило ту нову ствар на основу правног посла. Ако је неко од туђег материјала својим радом израдио нову ствар, она припада њему ако је савестан (ако је веровао да је материјал његов) и ако је вредност рада већа од вредности материјала који је употребљен за израдзу те нове ствари. Ако су вредност материјала и вредност рада утрошеног за израду нове ствари једнаке онда настаје сусвојина (једнака својина два лица) на новом ствари. Уколико је лице које је израдило нову ствар несавесно (знало да је материјал у туђем власништву) или ако је вредност рада утрошеног за израду нове ствари мања од вредности материјала, сопственик права својине на новој ствари постаје стари власник.

Спајање и мешање (сједињење), за спајање и мешање у правној доктрини постоји заједнички назив сједињење ствари. Ако до сједињења (спајања или мешања) долази без воље власника права својине на ствари (изражене уговором или слично), тако да се сједињене ствари не могу без знатне штете или без већих трошкова сједињене ствари морају бити у својини два или више власника.На новој ствари насталом сједињењем (спајањем или мешањем) настаје право својине дотадашњих власника и то сразмерно вредности које су поједине ствари које су учествовале у сједињењу имале у тренутку пре сједињења.

14

Грађење на туђем земљишту, када неко својим материјалом и радом подигне зграду или неки други грађевински објект на туђем земљишту, а при томе између њега и власника земљишта на коме је изграђен објект непостоји уговорни однос. Оваква ситуација се може решити на више начина у завиности од околности у којима је дошло до градње на туђем земљишту.

Једно од могућих решења је да се зграда и земљиште схвате као посебни објекти права својине и да зграда припадне градиоцу а земљиште остане у власништву власника, са тим што би власник земљишта имао право на накнаду за коришћење земљишта док зграда постоји. Оваквим решењем би власник земљишта би био лишен употребне вредности земљишта која му је често битна, и то за рачун једног приватног интереса који није ништа више достојан уважења (утолико пре што је често у питању несаветан градитељ). Истовремено пошто се неводи рачуна да ли је градилац савестан или не, ови би се широм отворила врата бесправној градњи на туђем земљишту, која је непосредно једна непожељна друштвена појава.

Друго могуће решење би било да се физичка целина зграде и земљишта прогласи за јединствен објект права својине (јединствену ствар) на којем градилац и власник земљишта имају сусвојину. Данас у савременом праву ово решење није прихваћено, јер би сувласничка заједница с обзиром на употребну вредност зграда (наручито стамбених) често доводила до несугласица и спорова (утолико пре што би се радило о законском режиму који се не заснива на вољи заинтересованих субјеката и њиховој процени да ће сувласникча заједница између њих добро функционисати).

Треће могучће решење састајало би се у томе да се зграда и земљиште схвате као јединствени објект права својине као једна ствар која ће припасти искључиво само једном у својину, или градиоцу или власнику земљишта водећи преи томе рачуна о разним околностима које се оцене као релевантне (вредност земљишта и зграде, савесност градиоца и власника земљишта, оправдане потребе и дног и другог). Разуме се онај коме земљиште и објект (зграда) припадну у искључиво право својине дуговао би оној другој страни накнаду за земљиште односно зграду.Ово је решење које је, са овим или оним модалитетима, прихваћено у савременим правиним системима, укључујући и наше позитивно право. У његовим оквирима закон познаје четири ситуације:

- Када је градилац објекта савестан а власник земљишта несавестан

- Када је власник земљишта савестан а градилац објекта несавестан

- Када су савесни и власник земљишта и градилац објекта

- Када су несавесни и градилац објекта и власник земљишта

15

Када је градилац објекта савестан а власник земљишта несавестан, то значи да градилац није знао и нити је могао знати да гради објетк на туђем земљишту, а власник земљишта је знао да градилац гради објект али се није одмах успротивио градњи (није опоменуо градиоца) него је сачекао да се градња заврши.У том случају земљиште у површини која је неопходна за редовну употребу изграђеног објекта и сам изграђени објект припада градиоцу који је дужан да за земљиште плати накнаду у висини његове прометне цене у време доношења судске одлуке.

Када је власник земљишта савестан а градилац објекта несавестан, то значи да је градилац знао и морао је знати да гради објетк на туђем земљишту или га је власник земљишта опоменуо, а власник земљишта није знао нити је могао знати да градилац гради објект на његовом земљишту или је сазнао за градњу и одмах јој се успротивио. У том случају власник земљишта има три могућности:

- Да му припадне право својине на згради, са тим да плати накнаду вредности објекта у висини просечне грађевинске цене у месту у којем се налази изграђени објект а према приликама у време доношења судске одлуке.

- Да и изграђени објект и земљиште препусти у својину градиоца објекта, са тим да наплати накнаду вредности земљишта које је употребљено за изградњу објекта.

- Да градилац објекта поруши објект који је изградио и доведе земљиште у првобитно стање, као и да градилац објекта накнади причињену штету власнику земљишта.

На право избора власника земљишта између ових могућности нема утицај вредност изграђеног грађевинског објекта, односно нема значаја шта је вредније изграђени објекат или само земљиште. Изузев од прописаних правила суд неће дозволити рушење изграђеног објекта ако то не би било друштвено оправдано с обзиром на околности случаја, а посебно узев у обзир вредност изграђеног објекта, имовинске прилике градиоца објекта и власника земљишта, као и њихово понашање у току изградње.На судовима је да мудрим тумачењем овог оправданог изузетка не доведу у питање правило по којем савесни власник земљишта кориштенпг за изградњу објекта има право да од несавесног градиоца објекта захтева рушење изграђеног објекта.Довођење у питање овог правила преко интензивног тумачења прописаног изузетка, значило би охрабрење несавесне градње и случајеве несавесне градње на туђем земљишту учинило масовном појавом. Док би правилна примена правила по којем савесни власник земљишта имао права да од несавесног градиоца објекта захтева уклањање зграде учинила би бесправна градња на туђем земљишту постане изузетна појава а економска штета би била мала цена за велики допринос правној сигурности и друштвеном реду.

16

Када су савесни и власник земљишта и градилац објекта, то значи да градилац није знао и нити је могао знати да гради објетк на туђем земљишту, а власник земљишта није знао нити је могао знати да градилац гради објект на његовом земљишту и према томе није могао да јој се успротиви. Полазећи од тога да данас земљиште нема економски значај који је имало раније и да ће често изграђени објекат имати већу вредност од земљишта на коме је изграђен објекат, те да су остали разлози да се власник земљишта на коме се изградио објект а priori ставља у повољнији положај, као и да од тога између ималаца различитих имовинских вредности не треба правитит разлику у корист једног а на штету другог, у зависности од натуралне вредности добара у питању (земљиште, зграда, уложена материјална и новчана средства, рад), наш закон је ову ситуацију уредио на следећи начин.Према закону ако су савесне обе стране (и власник земљишта и градилац објекта), води се рачуна о вредности изграђеног објекта и земљишта на коме је изграђен објект.Ако грађевински објект вреди знатно више од земљишта, изграђени објекат заједно са земљиштем припада градиоцу, који за земљиште на којем је изграђен објект дугује његовом власнику накнаду по прометној цени земљишта.Акоје вредност земљишта знатно већа, суд ће на захтев власника земљишта на коме је изграђен објект грађевински објект досудити њему и обавезат га да градиоцу накнади грађевинску вредност изграђеног објекта у висини просечне грађевинске цене објекта у месту у којем се налази изграђени објект.Ако је вредност на коме је изграђен објект и вредност изграђеног објекта приближно једнака, суд ће играђени објект и земљиште досдити или власнику земљишта на коме је изграђен објект или градиоцу објекта у зависности од њихових потреба и њихових стамбеним приликама.

Када су несавесни и градилац објекта и власник земљишта, то значи да градилац није знао и нити је могао знати да гради објетк на туђем земљишту, а власник земљишта је знао да градилац гради објект али се није одмах успротивио градњи (није опоменуо градиоца) него је сачекао да се градња заврши, и када је градилац знао и морао је знати да гради објетк на туђем земљишту или га је власник земљишта опоменуо.Иако је ова ситуација у пракси веома ретка могуће је да се догоди тада водећи рачуна о овим моментима треба признати право избора:

- Да изграђени објекат задржи и да градиоцу објекта накнади њену грађевинску вредност.

- Да и изграђени објект и земљиште на које м је изграђен објект преда градиоцу који му у том случају даје накнаду за земљиште и накнаду за причињену штету.

Такође власник земљишта на којем је изграђен објект нем би имао права да захтева уклањање изграђеног објекта.

17

Одвајање плодова, до одвајања плодови су саставни делови плодоносне (матичне) ствар и као такви плодови припадају власнику матичне ствари.Одвајањем од матичне ствари плод постаје самостална ствар, тада у правном животу настаје ново право својине које за свој објект има одвојен плод и које и само припада имаоцу главне (матичне) ствари.Овакво правно дејство настаје без обзира како је дошло до плодовам, који могу настати следећим начином:

- Спонтано (овца се ојагњи, са дрвета падне зрела крушка), радњом власника главне ствари.

- Неспонтано, радњом трећег лица (лопов обере виноград, власник винограда има право за покретање тужбе за повраћај плода јер је он власник обраног грожђа).

Младунче (теле, прасе, јагње) припада власнику мајке, а власник животиње коју је оплодила животиња трећег лица није обавезан давати овом лицу никакве награде ако није уговорена.Од правила да одвојени плодови припадају власнику матичне ствари постоје два значајна изузетка, а то су:

- Ако на плодоносној ствари постоји плодоуживање иил закуп, тада плодови припадају плодоуживаоцу односно закупцу, и један и други стичу право својине на плодовима одвајањем.

- Савестан држалац (власник) права ствари такође стиче право својине на плодовима њиховим одвајањем, што значи да у случају тужбе за повраћај главне ствари није дужан да врати власнику главне ствари и њене плодове (савестан држалац постаје несавестан од тренутка када му је тужба достављена, али власник ствари може доказивати да је држалац ствари постао несавестан и пре тога).

Налаз изгубљне ствари, код овог вида прираштаја изгубљена ствар је она ствар која је из власти споственика (власника) или држаоца случајно изашла тако да он више не зна где се она тачно налази. Од овако дефинисаног појма изгубљене ствар треба разликовати атвар која је власнику одузета на основу законског овлашћења, као и ствар која му је одузета силиом, потајно или преваром.Од изгубљене ствари такође треба разликовати затурену ствар односно ствар која се и даље налази у власти сопственика али он не зна где је (или мисли даје више нема у државини).Такође од изгубљене ствари теба разликовати и дерелинквирану ствар односно чијег се права својине власник одрекао и која више није у његовој државини.Ствар која је изгубљена није још тиме постала напуштена, тако да је онај који је пронађе не може је заузети, његова дужност је да што је пре могуће ствар изгубиоцу (власнику или држаовцу изгубљене ствари) врати.

18

Не сме се предпоставити да неко хоће да своју својину напусти, тако да никакав находник (проналазач) не може нађену ствар да сматра за напуштену и исту ствар задржати и присвојити.По нашим старим законима налаз изгубљене ствари могао се појавити као начин стицања својине по протеку одређеног временског рока, ако су предузете потребне мере да се власник или одржалац односно она лице које је ствар изгубило пронађе, савесни налазач је на нађеној ствари стицао право својине.Важност овог правила престала је доношењем новог закона којиј су регулисана правна питања у вези са нађеним стварима.По овом новом закону ствар по истеку одређеног временског рока у којем није било могуће пронаћи изгубиоца (власника или држаоца изгубљене ствари) прелази у друштвену својину, а савесном налазачу припада награда у износу од 15% од вредности нађене изгубљене ствари.

19

Окупација

Окупација је заснивање права својине на ничијим стварима (res nullius), које се врши узимаљем ових ствари у државину (власништво) са вољом да се на њима заснује својина, из чега следи:

Res nullius cedit occupanti. - Ничија ствар припада заузимаоцу.

Појам ничије ствари практично је ограничен на напуштене ствари (ствари чијег се права својине власник одрекао правном радњом дереликације).Закон одређује да окупацију појединих ствари могу вршити само за то овлашћена физичка и правна лица.На покретну ствар коју је њен власник напустио право својине стиче лице које је узело ту ствар у државину са намером да је присвој, ако законом није другачије одређено.На непокретности се неможе стећи право својине помоћу окупације.Као начин стицања права својине законом одређена окупација представља узимање у дравину ничије (напуштене, одбачене) ствари са намером да се на тој ствари оснује право својине.Да би стицање права својине на напуштеној ствари окупацијом били законски позитивно подребно је да се испуне четири законска услова:

- Да је напустена ствар покретна ствар

- Да је ствар напустио њен власник

- Да је друго лице ступило у државину ствари у намери да на њој заснује право својине.

- Да закон није искључио стицање права својине окупацијом

У овим законским условима постоји и изузетак који пропиује да се на непокретности не може стећи право својине окупацијом.На непокретностима окупација је искључена због тога што закон прописује да напуштена непокретност прелази у државну својину у моменту напуштања.

20

Стицање својине од невласника

По правилу, право својине се стиче од власника. Међутим она се такође може стећи и од невласникапод одређеним условима прописаним законом.Иако оваква могућност представља одступање од правила да преносилац другоме не може уступити више права него што и сам има (невласник не може да уступи право својине, јер га нема), немогућност стицања права својине од невласника за стицаоца би значила правну несигурност.Осим тога такође у одсуству могућности стицања права својине од невласника правни промет би био несигуран и отежан, а принцип савесности и поштеља озбиљно угрожен и био доведен у питање.Због тога пошто би стицалац права ствари у сваком случају морао да утврђује да ли је преносилац заиста власник ствари.Закон установљава три могућности стицања права својине од невласника.Сагласно одредбама закона савесно лице стиче право својине на покретну ствар коју је прибавило уз накнаду:

- Од невласника који у оквиру своје делатности ставља у промет такве ствари (ствари којих није власник он, већ то ради по овлашћењу другог лица).

- Од невласника коме је власник предао ствар у државину на основу правног посла који за основ није имао прибављање права својине (уговор о закупу)

- На јавној продаји

Дакле како се јасно види из законске норме да стицање права својине од невласника је могуће само на покретној ствари. Стицање права својине се може извршити само под условом да је стицалац савестан (да није знао нити могао знати да ствар набавља од невласника), и да је стицалац покретну ствар прибавио уз накнаду, односно теретним правним послом (уговором о продаји).На непокретностима је немогуће стицати право својине од невласника јер се пренос врши преносом тапије са власника на стицаоца.

21

Остали случајеви

Под осталим случајевима се подразумевају следећи случајеви:

- Експропријација

- Арондација

- Комасација

Експропријација је принудни прелаз непокретности из приватне у друштвену (државну) својинуу општем интересу и уз накнаду.При томе општи интерис није у прописима дефинисан на један пошти начин, већ су само дати критеријуми за његово поимање.То се извршава кроз набрајање најважнијих и најтипичнијих примера који су:

- Непокретност се може експроприсати када је то потребно ради изградње привредних, стамбених, комуналним, здравствених, просветних, културних и других објеката од општег интереса .

- За кспроприсану непокретност даје се накнада (правична накнада) и то по правилу у новчаном облику, а по споразуму странака и у виду друге непокретности.

- У овом случају се експропријација појављује не само као начин престанка својине (на експропрсаној непокретности) већ и као начин стицања права својине (на непокретности која је добијена експропријацијом као накнада).

Арондација (заокруживање) је одузимање земљишта у приватној својини (енклава или полу енклава) и њихово припајање земљишту у друштвеној (државној) форми својине. То се ради да би се својина заокружила.Уз ово такозвано заокруживање друштво (држава) даје накнаду у облику новца или у облику другог земљишта.У зависности да ли се накнада даје у облику новца или облику новог земљишта арондинација (заокруживање) је начин:

- Престанка својине, ако је упитању накнада новчане природе. - Истовремено начин престанка права својине (на одузетом земљишту) и

начин стицања права својине (на датом земљишту) ако је упитању накнада у облику давања новог земљишта.

22

Комасација (груписање) се састоји у томе што се на одређеном подручју (комасационом подручју) из постојећих, мање више ситних и неправилних працела формира једна општа маса (комосациона маса), која се затим у виду мањег броја али већих и правилнијих парцела дели истим власницима. Комасација је према томе и начин престанка права својине (на парцелама унетим у комасацијону масу) и начин стицања права својине (на добијеним новим парцелама из комасацијоне масе).При расподели земљишта из комасационе масе види се рачуна да сваки учесник комасације добије што боље заокружено земљиште и приближно исте вредности које су имале старе парцеле. Такође се гледа да нове добијене парцеле буду под приближно истом културом и приближно једнаког положаја.Уколико је земљиште добијено из комасационе масе веће тада власник који је добио нову (већу од предходне) парцелу, плаћа накнаду у разлици вредности нове и старе парцеле у новчаном облику.А уколико је земљиште добијено из комасационе масе мање од земљишта које је лице имало пре комасационе поделе, тада власнику који је добио нову (мању од предходне) парцелу, добија накнаду у разлици вредности старе и нове парцеле у новчаном облику.

23

ПРЕСТАНАК ПРАВА СВОЈИНЕ

У зависности од тога да ли право својине престаје само за дотадашњег власника или се гаси и нестаје из правног живота. Сви начини престанка права својине деле се на:

- Релативне- Апсолутне

Релативни начини престанка права својине су они код којих долази до смене власника, тако да право престаје само за дотадашњег имаоца, што може бити у складу са његовом вољом (продаја, трампа, поклон) или независно од његове воље (одржај, стицање од невласника).

Апсолутни начин рестанка права својине су они код којих се право својине угаси и нестане из правног живота. Тако је у случајуу када ствар постане res nullius, или пропадне, или изгуби своју индивидуалност (када покретна ствар постане потпуно инкорпорисани саставни део непокретности).

Право својине може прастати одрицањем власника од права својине и таква изјава се назива Дерелинкција (док се сама ствар на којој овако престаје право својине назива дерелинквирана ствар).У нашем праву правна дејства дереликције различита су у односу на покретне ствари и непокретне ствари, па тако имама:

- Дереликцију покретне ствари

- Дереликцију непокретности

Дереликција непокретности, дереликвирана непокретност прелази у друштвену својину, а може постати и res nullius (ничија ствар).Власник се може одрећи права својине на непокретности само ако на њој нема терета (хипотеке, плодоуживања), осим стварних службености.

Дереликција покретне ствари, дреликвирана покретна ствар постаје res nullius (ничија ствар) и на њој свако може остварити право својине путем окупације.

Изјава о одрицању даје се општинском органу надлежном за имовинско-правне послове и то усмено на записнк или исправом овереном од надлежног органа.Право својине се не може изгубити застарелошћу, не може престати ако га власник не врши све док се ствар налази код њега, а не може престати ни на основу саме чињенице да неко трећи држи ствар и представља се као власник ма колико то стање трајало.Тек када су испуњени услови за стицање својине од невласника или одржајем, треће лице ће постати власник, што релативно увек значи и престанак права својине на ствари предходног власника.

24

4. ЛИТЕРАТУРА

Ђуровић Ђуро, (2008), ,,Привредно право са основама грађанског права“, Београд, Београдска пословна школа висока школа струковних студија

Др Станковић Обрен, Др Орлић Миодраг, (2006), „Стварно Право“, Београд, Хомос Доо

25