NacioNalNi saveti NacioNalNih maNjiNa i kultura

2

Zbornik radovaUredili:

Duško Radosavljević, Miroslav Keveždi, Eva Vukašinović

Zavod za kulturu Vojvodine – Pokrajinski ombudsman AP Vojvodine

Novi Sad, decembar 2015.

2

3

Uvodna reč

Ideja objavljivanja zbornika radova Nacionalni saveti nacionalnih manjina i kultura jeste unapređenje rada nacionalnih saveta nacionalnih manjina i kul-turnih sistema nacionalnih manjina pozicioniranih u Vojvodini.

Na osnovu dobrog iskustva sa izdavanjem prvog zbornika objavljenog u toku 2013. godine, uočena je potreba da se nastavi sa praćenjem izmena u okru-ženju i unutar nacionalnih saveta koji su tela manjinske samouprave.

Na sednici održanoj 16. januara 2014. godine Ustavni sud doneo je odluku kojom je utvrdio da pojedine odredbe Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina nisu u saglasnosti sa Ustavom Republike Srbije. Vlada Republike Srbije, na sednici 6. maja 2014. godine, usvojila je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, i uputila ih Narodnoj skupštini na razmatranje po hitnom postupku. Zakon o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina objavljen je 23. maja 2014. godine. Izbori za aktuelne sazive nacionalnih saveta nacionalnih manjina održani su po novim uslovima 26. oktobra 2014. godine.

Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave najavilo je 28. oktobra 2015. da u narednom periodu pristupa izradi teksta Nacrta zakona o izmenama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Izmena i dopuna ovog zakona je predviđena kao aktivnost u Nacrtu Akcionog plana za Poglavlje 23 pregovora sa EU (Pravosuđe i osnovna prava), u cilju unapređenja prava i položaja pripadnika nacionalnih manjina. Navedeno je da će u tu svrhu biti obrazovana posebna radna grupa za izradu teksta Nacrta zakona o izme-nama i dopunama Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, u čiji rad će biti uključeni predstavnici/ce relevantnih državnih organa, nacionalnih saveta nacionalnih manjina, organizacija civilnog društva i stručne javnosti.

Pored toga, prvi sastanak radne grupe, sa ciljem izrade posebnog Akcio-nog plana za implemenataciju postojećeg normativnog okvira za zaštitu naci-onalnih manjina, dogodio se 7. aprila 2015. Direktorka Vladine Kancelarije za ljudska i manjinska prava Suzana Paunović je poručila da će Kancelarija svim svojim kapacitetima pružiti podršku tokom izrade ovog značajnog dokumenta, i nastaviti da koordinira između ministarstava Vlade i onoga što se dešava u praksi. Paunović je podsetila da je koordinacija nacionalnih saveta bila ključni partner u razmeni informacija sa nacionalnim savetima, dodajući da je Koor-dinacija garancija da će čitav proces izrade dokumenta biti transparentan i da će u njegov rad biti uključeni nacionalni saveti.

4

U trećem nacrtu Akcionog plana za poglavlje 23 iz aprila 2015. stojalo je da obzirom na položaj nacionalnih manjina Republika Srbija planira da izradi Akcioni plan za ostvarivanje prava nacionalnih manjina. Pomenuti Akcioni plan će se fokusirati na implementaciju postojećeg zakonskog okvira, koji je ocenjen kao jako dobar, ali sa nekonzistentnim nivoom implementacije. Reče-no je da će se u kreiranju Akcionog plana Republika Srbija voditi relevantnim preporukama iznetim u trećem mišljenju o Srbiji Savetodavnog komiteta u kontekstu Okvirne konvencije Saveta Evrope o zaštiti nacionalnih manjina. U svim fazama izrade ovog izrazito značajnog strateškog dokumenta pun značaj će biti posvećen punoj inkluziji svih zainteresovanih strana, kako saveta naci-onalnih manjina, organizacija civilnog društva tako i svih relevantnih organa javnih vlasti. Kako je navedeno, načelo transparentnosti će biti poštovano u svim koracima izrade, implementacije i nadzora nad implementacijom Akci-onog plana.

Ministarka državne uprave i lokalne samouprave donela je rešenje o for-miranju posebne radne grupe za izradu Akcionog plana za ostvarivanje prava nacionalnih manjina, 23. marta 2015, a konstitutivni sastanak Radne grupe održan je 7. aprila 2015. godine. Članovi radne grupe delegirani su iz redova državnih organa, pokrajinskih organa, nacionalnih saveta nacionalnih ma-njina i civilnog društva. Predstavnici nacionalnih saveta nacionalnih manjina podneli su niz predloga koji su detaljno razmatrani tokom sastanaka. Sve su-gestije su analizirane od strane eksperta Saveta Evrope i ostalih članova radne grupe. Radna grupa se nekoliko puta sastajala, a nakon utvrđenih formalnih i materijalnih elemenata akcionog plana, izrađen je i prvi nacrt akcionog plana, predstavljen javnosti na konferenciji Položaj nacionalnih manjina u AP Vojvo-dini u kontekstu posebnog Akcionog plana za ostvarivanje prava nacionalnih manjina održanoj 10. novembra 2015. u Skupštini AP Vojvodine. Materijal-ni elementi akcionog plana dati su kroz poglavlja: 1. Lični statusni položaj; 2. Zabrana diskriminacije; 3. Oblast kulture i medija; 4. Sloboda veroispovesti; 5. Upotreba jezika i pisama; 6. Obrazovanje; 7. Demokratska participacija; 8. Srazmerna zastupljenost pripadnika nacionalnih manjina u javnom sektoru i javnim preduzećima; 9. Nacionalni saveti nacionalnih manjina; 10. Ekonomski položaj pripadnika manjinskih zajednica; 11. Međunarodna saradnja.

U trećem poglavlju, posvećenom kulturi i medijima stoji sledeće: “Razvoj kulture manjinskih zajednica podrazumeva održavanje, negovanje i proširi-vanje kulturnih manifestacija nacionalnih manjina putem konkursa za dodelu finansijskih sredstava. Osim na razvoj kultura nacionalnih manjina, akcenat bi trebalo staviti i na razvoj međukulturnog dijaloga, što znači podržavanje inte-

5

rakcije kultura nacionalnih manjina, kao i kulture većinskog naroda”. Predlo-žena aktivnost s obzirom na ovakvo viđenje razvoja kulture jeste “Konkursi za dodelu sredstava za razvoj kulture i umetnosti nacionalnih manjina”.

Na osnovu dosadašnjih aktivnosti stiče se utisak da u procesu izrade ovih dokumenata uvid javnosti u aktivnosti radnih grupa i pripremane dokumen-te zapravo postoji u vrlo malom obimu i da je potrebno uložiti više napora u transparentnost i kvalitet procesa i rezultata. Koordinacija nacionalnih saveta ne pokazuje se kao dovoljna garancija transparentnosti. Ovo neformalno telo je i u prošlosti donosilo važne odluke oko kojih članovi nacionalnih saveta nisu bili obavešteni (na primer, predlog kandidata za izbor u Nacionalni savet za kulturu Republike Srbije). Pitanje je koliko su članovi nacionalnih saveta zaista obavešteni o aktivnostima Koordinacije, a zatim i koliko je o tim aktivnostima obaveštena javnost (tekst Akcionog plana za ostvarivanje prava nacionalnih manjina nije u ovom trenutku dostupan na Internetu). Ovo je važno zato što bi se se sličan način rada mogao ponoviti i prilikom izmena legislative vezane za prava manjina koje predstoje.

Evidentno je da Republika Srbija poseduje veliki broj strateških planova za razne oblasti i društvene grupe. Na internet stranici Generalnog sekretarijata Vlade Srbije nabrojano je više od njih stotinu. Tu su strateški dokumenti vezani za razvoj zdravlja mladih, razvoj obrazovanja odraslih, podsticanje rađanja,... ali nema strategije očuvanja i razvoja kulturnih sistema nacionalnih manjina. Bez strateški određenih ciljeva akcioni planovi liče na površna i ad hoc rešenja.

Za nas se razvoj kulture nacionalnih manjina ne može svesti samo na ne-govanje i proširivanje “kulturnih manifestacija”. Kultura je nešto šire i dublje, prema Univerzalnoj deklaraciji o kulturnoj raznolikosti UNESCO donesenoj 2001. godine kultura je „Set različitih duhovnih, materijalnih, intelektualnih i emocionalnih sadržaja društva ili društvene grupe, koji obuhvata, pored umet-nosti i literature, životne stilove, načine zajedničkog života, sisteme vrednosti, tradicije i verovanja“.

Ovim zbornikom, i izdanjima u budućnosti, nastojaćemo da upoznamo članove nacionalnih saveta i njihove odbore za kulturu sa temama koje značaj-no utiču na kulturne sisteme nacionalnih manjina. Uključivaćemo u pisanje tekstova stručnjake i mlađe saradnike. Rešenja vezana za nacionalne manjine ne mogu se donositi ovlaš i na brzinu.

U Novom Sadu, 1. decembra 2015. Miroslav KeveždiEva Vukašinović

Duško Radosavljević

6

7

UdC 316.722/.723316.347342.71

alpar Lošonc

da Li SMo U EPoHi PoSLE MULTikULTUraLiZMa?

SAŽETAK

U ovom radu autor se bavi sa fenomenima na osnovu kojih po-kušava odgovoriti na pitanje da li živimo u post-multikulturalnoj konstelaciji. Prvo se analiziraju tvrdnje koje tretiraju krizu multi-kulturalnosti i posebno se uzima u obzir analiza Vila Kimlike koja sugeriše nepovratne ishode povodom multikulturalnosti. Autor naročito tematizuje problematiku Roma i Islama u evropskom prostoru na osnovu događaja poslednjih godina. Zatim se posebno ističe problem državljanstva, i pokazuju protivrečnosti koje obele-žavaju pojam ekonomskog državljanstva i njegov uticaj na poimanje kulture. Najzad, autor iznosi razloge zašto ne prihvata ni Kimlikine naznake, ali i zašto smatra da su prognoze o debaklu multikultura-lizma netačne. Zapravo, autor se zalaže za političko razumevanje multikulturalizma.

KLJUČNE REČI kultura, državljanstvo, kriza, ekonomsko držav-ljanstvo, multikulturalizam

1. UvodOvde se postavljaju neki problemi u cilju raspravljanja metaokvira multi-

kulturalnosti u Srbiji. Polazeći od očite činjenice da se Srbija nalazi na putanji uklapanja u političko-ekonomski-kulturni prostor Evropske unije, postav-ljamo neka pitanja i potenciramo neke dileme povodom situiranja politike multikulturalnosti. Za nas je ključno pitanje: kako se ophoditi prema svemu tome u Srbiji? Da li pragmatski-pedagoški izbegavati suočavanje sa evropskim dilemama (jer to dovodi u pitanje ovde pomenutu teleološku orijentaciju sa apsolutnom merom i oslabilo bi matrice „multikulturalnosti“ u Srbiji), ili se povoditi za starim deklarativnim (za mnoge: naivnim) načelom „istina oslo-bađa“, a bez koje je saznajna praksa ipak nemoguća? Problemi koji se javljaju na evropskom planu ne mogu se mehanički-linearno preneti na teren Srbije – uvek je potrebno naći transmisije koje bacaju svetlo na oblike konkretnih očitovanja različitih fenomena: tek ukoliko uzimamo u obzir interferencije iz-među relevantnih tendencija u Evropi i u Srbiji možemo doći do odgovarajućih saznajnih obrazaca. Jedva da treba reći da ovakav članak može samo otvoriti

8

neka pitanja, ali ne i polagati pravo na ambiciju iscrpljivanja problema. Najzad, metodološki gledano, pokušavamo da tretiramo određena izabrana pitanja uzimajući u obzir, a) probleme, ali s one strane pozitivno-pravnih artikulacija, dakako, ne potcenjujući njihov značaj, b) nužnost neprestanog prevazilaženja ograničavajućeg „kulturalizma“ koji je, mora se priznati, opravdano pogađao „multikulturalizam“.

2. nEPovraTni TrijUMf iLi dEbakL MULTikULTUraLiZMa/MULTikULTUraLnoSTi?U Srbiji se integracioni procesi, barem od 2000. godine i u oficijelnim dis-

kursima, sagledavaju teleološki, kao uplivavanje u luku završenosti i ostvareno-sti. Naravno, Srbija ne predstavlja izuzetak: to jeste diskurs koji je bio vladajući svugde u post-socijalističkom razdoblju. To bi se moglo razumeti kao standar-dni problem u teoriji nerazvijenosti: sustizanje onih koji predstavljaju merilo, neka vrsta naknadne modernizacije koja će kompenzirati ono što dosad nije ostvareno. A u odnosu na „multikulturalnost“ to bi pretpostavljalo činjenicu koju je jedan od rodonačelnika odgovarajuće političke filozofije, Vil Kimlika (W. Kymlicka), lapidarno razumevao na sledeći način: „multikulturalizam je dobio bitku“, ili da to prevedemo, „multikulturalizam je dobio boj u Evropi“ (Kymlicka, 1999: 113). Postoji luk nastajanja multikulturalizma od šezdesetih godina XX veka, no sada se kritike i diskusije izvode uvek-već u okvirima mul-tikulturalizma kao neizostavne naracije. To sugeriše Kimlikina analiza. Za nas u Srbiji bi to značilo da se logikom prilagođavanja (drugim rečima rečeno: tek aplikacijom evropskih načela i multikulturalizma koji je igrao snažnu ulogu u konstituciji EU, videti: Kastoryano, 2009) mogu razrešiti jednom za svagda enigme koje iziskuju repliku u vidu multikulturalizma. Jer, EU se javlja kao teleološko-simboličko-jednoznačno mesto koja pokazuje elemente idealne za-jednice.

Odmah valja dodati da se povodom Kimlike ni u kom slučaju ne radi o au-toru koji naivno-dobronamerno i sa ushićenjem uzvikuje sa pijedestala politič-ke filozofije, ne mareći za kolotečine političko-ekonomskih značenja današnjeg kapitalizma. Naprotiv, radi se o interpretatoru koji je brižljivo analizirao kako različite politike sprovedene u ime multikulturalnosti, tako i krupne promašaje u vezi istog (Kymlicka, 2012). I koji je, kao što ćemo to još videti, nalazio za shodno da filozofske premise oprezno verifikuje na konkretnim problemima upravljanja.

9

Ipak, Kimlikina kategorična dijagnoza je upitna za mnoge tumače. Pri tome, ne zaboravljamo ni raširene debate o multikulturalnosti koje su, ne slu-čajno, u poslednje vreme dobile ponovo na zamahu (Kudnani, 2012).1 Ali, još je bitnije da su, osim toga, u upotrebi takvi izrazi kao „kriza multikulturalizma“, „smrt multikulturalizma“, i slično, što očigledno govori o dilemama epohe, kao i o formama razočaranosti (Lentin, Titley, 2012: 123–138; Korteweg, Trianda-filopoulos, 2015: 663–680.) U nekim istraživanjima tvrdi se da je multikultu-ralizam imao: a) slabe, skoro nepostojeće efekte u odnosu na socio-ekonomsku integraciju, b) tek određene i delimične pozitivne efekte na političku integra-ciju, c) čak negativne efekte na socio-kulturnu integraciju (Koopmans, 2013: 147–169).

Kimlika, kako je maločas rečeno, odgovara na izražene sumnje sa kon-kretnim analizama i korišćenjem različitih indeksa (parlamentarna afirmacija multikulturalizma, dvojno državljanstvo, afirmativne akcije, itd.), koji imaju za zadatak da opovrgnu mračne projekcije. Za njega, uprkos svemu, ne po-stoji povlačenje multikulturalizma sa scene, jer bez multikulturalizma se ne može zamisliti zajedništvo različitih, tako i u Evropi (Banting, Kymlicka, 2013: 577–598).2 Da ne ulazimo u popularno-političko razglasavanje o „smrti multi-kulturalizma“, koje se pojavljivalo uglavnom u dnevnoj štampi, bez ulaženja u dublji kontekst dotičnih izjava (Lošonc, 2012: 59-82).

Jedva da treba dokazivati da se ne može progovoriti o stanju multikul-turalizma a da se ne uzimaju u obzir šire socio-ekonomske tendencije. Da se Evropa pokazala inertnom u toku još uvek postojeće krize, da ona ovu krizu još uvek nije uspela prevazići – to je mnogo puta dokazivana tvrdnja, a koju bezrezervno možemo potpisati (Cafruny, 2015: 161–177). Neki istraživači čak izlaze sa tonovima alarmantnosti, naročito u pogledu nesigurnosti i konfuzno-sti EU u odnosu na geoekonomsko i geopolitičko pozicioniranje na svetskom planu. Shodno tome, postoje i ekonomski i politički disbalansi povodom EU (Howorth, Menon, 2015: 11-20; Watkins, 2014: 5-25). Izvesno je da između oscilacije povodom multikulturalizma i kriznih trendova ne postoje linearni tipovi uzročnosti, da se tek sa konkretnom analizom mogu zadobivati okviri za analizu, ali ne bi se moglo prenebregnuti da mnogo puta pominjana akutna i kontinuirana nezaposlenost mladih u Evropi i generirani strahovi na osnovu toga moraju da se reflektuju na percepciju multikulturalnosti.

1 No, opsežni zahvat u pogledu različitih debata vrše Kolombo (Colombo, 2015: 1-25), kao i Arasaratnam (Arasaratnam, 2013: 676–685).

2 Vidi indekse, http://www.queensu.ca/mcp/

10

Umesto širokog zahvata pogledajmo jednu karakteristično izoštrenu situ-aciju koja nas odmah i provokativno baca u središte protivrečnosti! Medijski podosta ispraćeni, mnogostruko tematizovani, inače krajnje tragični slučaj, Šarli Ebdo u Francuskoj ove godine upravo demonstrira u najmanju ruku dva aspekta krize evropskog samorazumevanja i u tom smislu očituje paradigmatič-nu situaciju u odnosu na multikulturalizam (ionako je ovaj slučaj pripisan ul-timativnim razlozima kojima se upravo proglašava suton multikulturalizma).

Prvo, ovaj nedeljnik3 je neprestano, i to upućujući na „welfare-paraziti-zam“ muslimana, odnosno, na projektovanu činjenicu da muslimani parazi-tiraju na jednom evropskom modusu države blagostanja, promovisao igru sa nultom sumom. Tako je nastajao binarni kategorijalni par: mi/oni, odnosno, ono što je plus na njihovoj strani, minus je na „našoj“ strani. On/ona dobijaju/oduzimaju deo državnog budžeta koristeći parazitarni kapital, mi gubimo sa istom merom. A Musliman nije ništa drugo nego samo i isključivo „musliman”, dakle prirodni nosilac („supstrat“) neke vere, te apsolutno determinisan i fik-siran, umrtvljen u svom supstancijalnom identitetu i kao takav predodređen da adresira neodržive zahteve. Inscenirana „muslimanka” na karikaturama se izjednačava sa religioznim simbolom („marama”), ona i jeste taj simbol, i ništa više ( za razliku od drugih koji se ispoljavaju sa logikom ljudskog bogatstva), te se redukuje na nosioca beskonačnih zahteva u odnosu na državu blagosta-nja. Time se određena reprezentacija Drugog (Muslimana) stavlja u opticaj, i osigurava se ponovljivost iste reprezentacije u različitim kontekstima. Najzad, ovde se savršeno jasno manifestuje kako se spajaju ekonomski i kulturni motivi, kako se volšebno kombinuju ekonomski i kulturni motivacioni registri, kao što se pokazuje i činjenica kako se kultura pojednostavljuje na njen navodno transcendentalni religiozni momenat.4

Drugo, pokazuje se da je česta floskula „zajednički evropski set vrednosti“ ipak samo ideološki kanon koji ne može izdržati analitičku proveru. Upravo je ovaj slučaj pokazao različita heterogena polja tumačenja, ako hoćemo, vred-

3 Čija je geneza kranje interesantna: nastao je iz anarhističkog časopisa Hara-Kiri, a toliko je paradigmatično da posle 2011. godine članica redakcije postaje Karolin Furest (Caroline Fourest), značajno ime francuske islamofobije. Naravno, mogli bismo analizirati i druge slučajeve: pobuna u francuskim „banlieue“ ili u Totenhemu, itd.

4 Ovde bi trebalo progovoriti o kompleksnom odnosu između kulture i religije i to povodom multikulturalnosti, ali samo upućujem (Balibar 2012: 62); zašto se „islamizam“ kao očajno traženje identiteta ne može uopšte objasniti na osnovu religije nego kao identitetsko pitanje u vrtlogu besomučne konkurencije i replika u odnosu na prinude savremenog kapitalizma (Trenkle, 2015). Zapravo, revnosno traženje slepog religioznog premodernog tradicionalizma u „islamizmu“, ili štaviše u ISIS potpuno promašuje: radi se o izvorno post-modernom fenomenu.

11

nosne divergencije, što znači da se ne možemo pozivati na dotični set kao na apsolutni orijentir koji će nas voditi u turbulentnoj današnjici.

Ono što je još bitno da se naznači: ni u kom slučaju se ovde ne radi o ek-stremnim ispoljavanjima „krajnje desnice“ (Saull, 2013: 1-21). Jer, to jeste česta, odnosno prečesta, reakcija u odnosu na ovakve fenomene. Naime, cela stvar se elegantno premešta u domen ekstrema (npr. ekstremne ksenofobije, ili krajnje desnice), ili se tretira kao rezidualni momenat nekadašnjeg rasizma, te se tretira kao premoderni ostatak. No to drastično pojednostavljuje strukturalne dimen-zije samog problema, i neutralizuje ulog koji se krije ovde za evropske putanje. To je još problematičnije kada se argumenti zaodenu u univerzalističke vred-nosne obrasce republikanskog laiciteta, odnosno, kada se isti modus laicizma poteže protiv „viška“ i previše „tolerantnog multikulturalizma“.

Francuski republikanizam protiv nošenja „marame za glavu“, laicitet sa univerzalnim pretenzijama protiv navodnog i bujajućeg religioznog funda-mentalizma?

Dezorijentacija je potpuna: za slavnog Andre Gliksmana (Andre Glucksmann) „veo” je teroristička operacija. Nemački feminista Alis Švarzer (Alice Schwarzer) ovde pravi analogiju sa žutom zvezdom za Jevreje. Seren Krarup (Seren Krarup), reprezentant desničarske Dansk Folkeparti, navodi nas na svastiku, Gert Vilders (Geert Wilders) traži porez za nošenje religioznih simbola na „ženskoj glavi”.5 Dakle, još jednom: laicitet protiv usko-religiozne partikularnosti? Ne, ovde se odista radi o nečem drugom.6 Zapravo, reč je o „diskriminitarnoj diskriminaciji“ (ovaj izraz upotrebljava, Schnapper, 1994: 106).

Dakako, kulturne razlike su u središtu svih naracija o multikulturalizmu: no najmanje što moramo da kažemo da to nije „slobodna igra polariteta i plu-

5 Oslanjam se na neke naznake kod Joppke (2009). No, to ne znači da prihvatam generalne tvrdnje iznete u knjizi.

6 Ne treba zaboraviti da se laicitet koji je izboren levičarskim republikanizmom odnosi na javne institucije, a ne na članove tih institucija, kako se danas sugeriše. Kada se na izborima kao predstavnik Nouveau Parti Anticapitaliste pojavila žena sa maramom na glavi („foulard”) svi su se obrušili na ovu pojavu (za mešanje između „foulard” i „hijab”, Terray (2004: 118–127), Tévanien (2005). Može li neko da bude žena koja nosi maramu na glavi i predstavnica antikapitalizma? (nešto lično je iskušavano za Asma Abdol-Hamid 2007. u Danskoj). Neka se pogleda i analiza poznatog filozofa Ransijera u kojoj se pokazuje kako nestaje razlika između francuskog republikanskog nasleđa i Nacionalnog fronta koji se rutinski tretira kao ekstremna i krajnje desničarska partija. Nacionalni front više ne mora da tvrdi da Muslimani oduzimaju „naša” radna mesta, nego samo da valja afirmisati vrednosne obrasce laiciteta i to je već dovoljno da se pohranjuje islamofobija (Rancière, 2015). Još upućujem na nešto stariji članak u odnosu na problematiku sekularizma i religioznih simbola (Gökariksel, Mitchell, 2005: 147-165). No mogao bi se citirati i drugi slavni filozof Alan Badju (2015) povodom zabrane nošenja „marame za glavu”.

12

raliteta” (Baba, 2004: 194). Valja govoriti o cirkulaciji identitetskih obrazaca u Evropi, ali uvek u kontekstu prinudnih determinacija svetskog kapitalizma, kao i režima konkurencije koji neprekidno stvara različite forme strahova.

I ako smo se već našli, doduše samo radi davanja primera, u Francuskoj, nastavimo, makar kratko, istom logikom. Jer, možemo naznačiti i problem ta-kvih transnacionalnih entiteta kao što su Romi, povodom kojih, ako ne pre a ono barem od prosvetiteljstva, postoje rasno mobilisane i impregnirane teorije (Romi kao pod-ljudi koji su ukotvljeni u večitu inferiornost, te su prinuđeni da budu paraziti na telu društva) koje su se kad-kad mešale sa romantičarskim fantazijama (ko se neće setiti Ciganke iz opere nadasve popularnog Karmena Šarla Bizea) o njihovom inherentnom, oduvek postojećem nomadnom karak-teru. Štaviše, s obzirom na Rome se raspaljuju i fantazije povodom njihove ek-steritorijalnosti u odnosu na savremene društvene prostore (njihova Drugost je drugačija u odnosu na znane oblike drugosti; oni su „drugi” u odnosu na aktu-alne režime drugosti) i ponajviše u odnosu na distanciranost u odnosu na sferu rada. Jedva da treba dokazivati da su, u epohi kada je radno mesto „usko grlo”, ovakve konstelacije, odnosno, izvori za fantaziranje, u jakoj meri prisutni.

I zar nismo prinuđeni, opet, da prizivamo globalne socio-ekonomske de-terminacije u cilju objašnjenja takvih disciplinarnih mera protiv Roma kao što su nasilno-policijsko suspendiranje njihovih „kampova” i „naselja”, „subzona” (ako je reč o Francuskoj, neka se pomene da je procesima svojevremeno uprav-ljao nekadašnji ministar unutrašnjih poslova, a današnji premijer Manuel Vals (Manuel Walls)? Da nikako nije reč o pretpostavljenim desničarskim praksama to pokazuje i činjenica da je bezbednosno posredovano i legitimisano suspendo-vanje („čišćenje terena”) „kontaminiranog” prostora drastično uznapredovalo za vreme vladavine socijalista, da ne govorimo o protivpravnim iseljenjima. Kako objasniti česta ritualno-oficijelna obećanja u pogledu disciplinovanja Roma („neće Pariz biti romski kamp i sidrište”), jer se radi o skupini koja jedva broji nešto preko nekoliko desetina hiljada ljudi u jednoj mnogoljudnoj zemlji? No, da je strah fenomen sa kojim se mora i šire računati pokazuju sveži primeri koji odaju drastične nesrazmere: u 2009. godini su u Švajcarskoj na nacional-nom referendumu zabranili građenje minareta (u dotičnoj zemlji ih ima četiri), 2010. godine je 70% glasača u Oklahomi podržalo zabranu primenu sarijatskog prava (procenat Muslimana je 0.1%), u Holandiji je parlament ozbiljno razma-trao zabranu burke (procenjuje se da nema više od pedeset žena koje ih nose) (Lentin, Titley, 2011: VII).

Nismo li usred fantaziranja na osnovu straha? Arjun Apadurai (Arjun Appadurai) opisuje situaciju kada postoji strah većine da bi ona mogla postati

13

manjina, a to se onda kompenzira nasiljem (Appadurai, 2006). A već je jed-nom, pre skoro petnaest godina, ad analogiam, korišćen pojam „multikultu-ralizam straha”.7 Autor je upotrebio pojam „realističnog multikulturalizma” koji bi trebao da oponira idealističko-normativnom pojmu mutlikulturalizma. Kaže se da se raznovrsnost ne tretira u smislu željenog cilja, nego kao neumitni istorijski fakat, takoreći okrutni ishod kontingentnih tendencija preko kojih ne možemo preći, ali ih moramo podnositi. Umesto borbenog multikulturalizma koji se pretapa u afirmativne političke programe, tako i u odgovarajuće pravne režime, predlaže se nešto drugo. Zapravo, ovde bi se sasecale sve glorifikacije različitosti u smislu kulturnog bogatstva, ideali multikulturalne edukacije, po-željnost proširivanja različitih prostora iskustva različitosti, i tako dalje, tako što bi se izjalovila normativna oštrica multikulturalizma, i pre bi se iznalazili principi održivog trpljenja drugosti koje bi se finalizovalo u režimima različito-sti održavanih na osnovu straha od drugih.

U najmanju ruku, ovaj pojam (sa ambicijom demistifikacije) ne može se preterano brzo odbaciti s obzirom na konstitutivnu ulogu fenomena straha u modernitetu. Uostalom, i mi smo ovde neprestano ukazivali na ulogu fenome-na straha koji se ne može ignorisati (Losonc, 2013: 157-178). Mnogi fenomeni, pa tako i multikulturalnost su odista naddeterminisani strahom. Ali, najvaž-nije pitanje za nas jeste da li „multikulturalizam straha” vrši dekonstrukciju Kimlikine naznake o trijumfu multikulturalizma? Za sada nećemo odgovoriti na ovo pitanje, barem ne pre nego što izvedemo neke dodatne argumentacije.

3. ZašTo PiTanja državLjanSTva UTičU na ZnačEnja MULTikULTUraLnoSTi?Jasno je rečeno maločas da se procesi u vezi multikulturalizma ne mogu

razumeti ukoliko se ne tumače istovremeno i socio-ekonomske prinude koje očigledno ne shvatamo tehnički nego kao okvir za sadržinski određene deter-minacije. Zapravo, izazov koji se danas upućuje multikulturalizmu u Evropi dolazi usled preinačenja značenja pojma državljanstva. Jer, prinude o kojoj govorimo itekako se kondenziraju u prestrojavanju značenja državljanstva i sa-mim tim se moramo otvarati ka novijim, napetim oblicima stvaranja pripadno-sti. Nije slučajno da smo danas svedoci prave ekspanzije istraživanja i članaka

7 Levy (2000) Ad analogiam zato što pojam odražava jedan drugi pojam, naime, pojam „liberalizam straha” koji se vezuje za autorku Džudit Sklar (Judith Shklar): ukratko i pomalo karikaturalno, postaje se liberalom usled straha zbog eventualne okrutnosti.

14

u odnosu na dotični pojam (Schinkel, 2008: 67). Ali, kako se pomenute prinude konkretno reflektuju u odnosu na instituciju državljanstva/građanstva?

Svaki, pa čak i površni, poznavalac dela Hane Arent (Hannah Arendt) poznaje njen duboki opis povodom izbeglica posle I svetskog rata: samo držav-ljanstvo podaruje zaštitu, bez državljanstva je čovek samo puki i obnaženi čovek ostavljen na milost i nemilost različitim društvenim silama. Odatle i normativna tvrdnja povodom poistovećenja između ljudske zajednice i zajednice građana/državljana. Valja se ovde podsetiti da je zapravo prosvetiteljstvo promovisalo univerzalistički princip da je svaki čovek po sebi kandidat za državljanina, jer rođenje kao fakat već predstavlja osnovicu za sticanje državljanstva: to je, daka-ko, proizilazilo iz najdubljih egalitarnih stremljenja prosvetiteljstva.8

No, situacija se danas menja i nas interesuje samo onaj horizont koji pogađa multikulturalnost: naime, težišna tačka se stavlja na sticanje državljanstva kao izvesnog učinka. Umesto pojma državljanstva kao prima facie određenog prava, dolazimo do pojma državljanstva koji se može sticati tek na osnovu učinka (i može se izgubiti), ali u fluksu tržišta, to jest, u stohastičkim procesima svetskog tržišta. Neki istraživači koji su tematizovali režime sticanja državljanstva u različitim evropskim zemljama su fenomen nazvali jednostavno „neoliberali-zovanim pojmom državljanstva” (van Houdt, Suvarierol, Schinkel, 2011: 408). povodeći se za često upotrebljenim mada večito upitnim pojmom neoliberaliz-ma. Uz određena dodatna razjašnjenja možemo koristiti i pojam „ekonomskog građanstva kao strateškog čvora” (Sasken, 2004: 49-75), no sa naznakom da se mora raditi o tržišno posredovanom učinku, a ne na državljanstvu na osnovu ljudskosti. Tek ostaje da se razmišlja o tome u kolikoj meri se menja značenje državljanstva: ovaj proces se standardno dovodi u vezu sa pokretljivošću imi-granata, sa procesima izmeštanja koji odgovaraju imperativima kapitala. Time stupamo u paradoksalni prostor odnosa između logike kapitala i socijalnih prava koja su, u Evropi sasvim izvesno, srazmerno dugo, predstavljala okosnicu pojma državljanstva.

Pojam „ekonomskog građanstva” pretpostavlja da se odustaje od univerzal-nog građanstva na osnovu fakta ljudskog postojanja: no nadasve interesantno pitanje koje se ovde pojavljuje jeste u kolikoj meri to transformiše razumevanje

8 Time ne tvrdim da je ovaj egalitarni princip uvek i primenjivan. Ali, valja zapaziti da se danas postepeno odustaje od samog principa. Dominik Šaper kaže da je svaka politička organizacija istovremeno i uključivanje i isključivanje, pitanje je zapravo kako se vrši diskriminacija (koja ne mora biti diskriminatorna). To stoji, no, treba uvažiti da danas se ovaj odnos između diskriminacija i diskriminatornosti mora primeniti u situaciji kada „zahvaljujući jednoj strukturnoj nužnosti, kriterijumi razlikovanja i pobiranja postaju žestoko diskriminatorni“, (Balibar, 2001: 111). Balibarov pojam „nacionalnog komunitarizma“ pristaje našem pojmu renacionalizacije.

15

smisla pripadnosti. Jer, ako se pripadnost vezuje za fakat ljudskog postojanja (dakako: bez obzira na rasu, pol, itd, prema tome posredi je logika egalitarno-sti) tada građanstvo pripada čoveku kao takvom, to je njegov/njen svagdašnji atribut, ali pojmom „ekonomskog građanstva” želi se reći da to više ne pripada čoveku, koliko pripada carstvu ekonomskih imperativa.

To jest, tvrdi se da glavne poluge za afirmaciju državljanstva dolaze iz eko-nomske sfere, i da ekonomski subjekti, u vidu transnacionalnih firmi, finansij-skih giganata, na primer (Sassen, 2008: 31-71), nosioci bivših i sadašnjih oblika kapitala, jesu generatori različitih generacija prava, podrazumevajući formalne pa i drugačije oblike intervencije u dotičnom domenu. Dakle, odigrava se izve-sna depolitizacija pojma građanstva, istovremeno afirmiše se primat ekonom-skih mera u odnosu na politička merila, ali sa dalekosežnim reperkusijama.

U pogledu multikulturalizma, međutim, zavređuje pažnju i jedna do-datna činjenica. Naime, mnogo puta slavljena i kritikovana globalizacija se činila poželjnom onima koji su projektovali nadnacionalne ili post-nacionalne sadržaje, ili su priželjkivali sveopštu „minorizaciju nacionalnih društava” (H. Baba), što bi podrazumevalo posvemašnju fragmentarizaciju i decentralizaciju. Trasnacionalni karakter savremene kulture, logika migracije, činjenica da bi, barem u načelu, svako mogao da se nađe u ulozi manjine u svetu, bi na taj način preobrazio evropski tip homo nationalis-a. No, pogleda li se detaljnije i dublje savremena konstelacija pred nama će se pokazati ipak jedan drugačiji, umnogome protivrečniji socio-ekonomski krajolik. Nedvojbeno je, naime, da su se osnažili neki aspekti transnacionalnih prostora zahvaljujući oblicima ko-munikacije, i nadasve na osnovu tehnologizacije komunikacije. Ali, istraživači beleže jednu napetu dijalektiku između nadnacionalizacije i renacionalizacije; iskorak s one strane nacionalnih okvira uvek je praćen procedurama renacio-nalizacije. Razgradnja i izgradnja se menjaju određenim ritmom. I nije moguće prenebregavati činjenicu da dolazi do renacionalizacije pojma građanstva usred globalizacijskih tendencija, i kao što ćemo videti u sledećem odeljku, ovo se na snažan način očituje upravo na terenima imigracije.

Kako se ostvaruje renacionalizacija u pogledu građanstva? Tako što se različiti diskursi a u odnosu na navedeni učinak na svetskom tržištu dovodi u vezu sa „autentičnim nacionalnim vrednostima”. Tržišna lojalnost se spaja sa renacionalizovanim vrednosnim obrascima, odnosno, ovaj tip lojalnosti biva verifikovan i evaluiran iz perspektive nacionalnih vrednosnih orijentira. Na raspolaganju su nam mnoga istraživanja. Pomenućemo opet, makar kratko, Holandiju, za koju se ionako tvrdi da je predstavljala vodeći obrazac i izvor za imitaciju za druge evropske zemlje (Schinkel, van Houdt, 2010: 696-715).

16

Dakle, tretiranje tržišnih učinaka se odvija u narativnoj perspektivi nacije, polaže se test učinka pred vrhovnim forumom nacionalnih vrednosti, tek tako se stiče potvrda o lojalnosti. Odnosno, normativni zahtevi koji se stavljaju pred imigrantom legitimišu se nacionalnim horizontom, „integracija” se, dakle, izvodi, u nacionalnom ključu, odnosno valja govoriti o nacionalizova-nom režimu akulturacije. Državljanstvo nije samo formalnog karaktera nego se traže i određeni moralno obojeni učinci: odatle široko razvijani diskursi o „moralizaciji državljanstva”, kao i o određenoj kombinaciji nametnute odgo-vornosti i državljanstva (Hindess, 2000: 1486–1497; Miller, Rose, 2008). Kao što je već odavno primećeno da se naglasak na tržišnim učincima kombinuje sa neokonzervativnim vrednosnim putokazima: dok se u vezi tržišta naglašava pojedinačna odgovornost (tačnije: „tržišno-zasnovana odgovornost”). Tako se u pogledu „integracije” i „kulturne asimilacije” težište stavlja na nacionalne okvire: u slučaju Holandije, primetne su tekstualne strategije koje izbacuju na površinu sintagme kao što su „holandske vrednosti”, „holandska zajednica”, „inburgering” no valja reći da je reč o paradigmi koja ima širi značaj (Buruma, 2006).

Na jednoj strani vidimo individualizaciju u pogledu pristupa zajednici posredstvom tržišnih učinaka, a na drugoj strani se javljaju zahtevi u pogledu priključenja kolektivno-nacionalnim „normama” i „vrednostima”. Operira se pojmom „kulturne provalije” (cultural gap) u odnosu na ne-zapadne zemlje (civilno-integracioni ispit samo žitelji dotičnih ne-evropskih zemalja moraju polagati, ostali ne)9, projektujući poželjnost kulturne konverzije koja se mani-festuje u ekonomskom uspehu na tržištu rizikujući da se afirmiše upravo onaj tip (kolonijalnog i postkolonijalnog) paternalizma koji je bilo koji oblik multi-kulturalizma pokušavao da prevazilazi i da ostavi iza sebe. Kao što moraliza-cija državljanstva sa neokonzervativnim pečatom, tako i moralna artikulacija integracije „ne-Evropljana” u cirkulaciju holandskog društva zvuči kao modus normalizacije koji atakuje na osnove multikulturalizma. Tako se ponovo pojav-ljuje stara naznaka koja je uvek bila natopljena kolonijalnim sadržajima: seku-larno-liberalna Evropa podaruje blagodeti slobode onima koji istorijski nisu za to bili sposobni. No stizanje do ove tačke bi nas vraćalo na nešto što je odavno poznato: superiornost jednih i inferiornost drugih.

Primetimo i činjenicu da isprva neobična veza između „neoliberalizma” i komunitarnih vrednosti sa moralnim bojama zapravo i nije toliko neobična.

9 O tome sa preciznim opisima uslova ispita koji dokazuje sposobnost integracije u Holandiji, vidi: de Leeuw, van Wichelen, 2012: 195 –210.

17

To potvrđuju i nalazi koji inače nisu neposredno povezani sa tematizacijom multikulturalizma, ali se ipak, barem indirektno, dotiču i naše teme, a koji demonstriraju da su spojevi između neoliberalizma i nacionalizma ne-slučaj-nog karaktera (Harnes, 2010). Ukoliko se ova veza ne shvata dovoljno ozbiljno ne može se govoriti o sadašnjoj konstelaciji multikulturalizma. Samo ovakva transformacija donosi ili vraća značenja državljanstva koja su upitna za multi-kulturalizam: zapravo ovako se približavamo pojmu građanstva koji će imati za efekat ništa drugo do pripitomljavanje žaoke multikulturalizma.

4. STranPUTicE PoLiTikE MULTikULTUraLiZMa U odnoSU na državU bLagoSTanja i iMigracijSkE ProcESESimptomatično da je ovde na početku pomenuti Kimlika (i njegov koa-

utor) pre desetak godina posvetio jedan članak pobijanju teze u vezi toga da afirmisanje multikulturalizma srozava infrastrukturu države blagostanja, i onemogućava građane Zapada da iskoriste plodove društva izobilja (Banting et al, 2006: 49–91). Pokazalo se da je infrastruktura države blagostanja splasnula upravo tamo gde je intenzitet multikulturalne politike bio slabiji; i obrnuto, ra-širenost multikulturalnih mera nigde nije smanjila opseg nastupa državne bla-gostanja. Zapravo, dotičnom Kimlikinom argumentacijom bi se išlo unapred u susret bilo kom izvođenju koje multikulturne aspekte posmatra kao teret koji opterećuje budžete zapadnih zemalja; mere za javno priznavanje kulturnih ra-zlika su pre pospešivale i ojačavale stubove države blagostanja.

To jeste bio pravi-pravcati prosvetiteljski gest, naime, pokazati da između raširenosti multikulturalizma i posrnuća države blagostanja nema uzročne veze: no ne može se izbegnuti factum brutum da je država blagostanja odista doživela regresivne tendencije koje su ponukale neke tumače (Milberg, 2004: 47-53; Josifidis et al, 2010) da govore o labudovoj pesmi države blagostanja. A uzimamo li ozbiljno u obzir posledice uzdrmavanja države blagostanja ne može se ne primetiti da takva pojava itekako pojačava trku do poslednjeg daha za određene resurse (naročito za srednju klasu), kao što pojačava i strahove naročito srednjih klasa čija sudbina je danas ionako mnogo puta oplakivana i predstavlja predmet neprestane lamentacije (Uli Bilefeld je još davno govorio o „populističkom ekstremizmu srednjih klasa”, 1992: 5). Ovde tek mogu da usputno naznačim da se otvara nezaobilazni problem između eskalacije ne-jednakosti usled splašnjavanja države blagostanja i multkulturalizma. Jer, valja postaviti pitanje u obrnutom smeru no što Kimlika to radi: kako istorijski pad

18

države blagostanja utiče na multikulturalizam? Kako pad kolektivnih okvira za življenje raznovrsnosti određuje staze multikulturalnosti? Jer, kada se adresi-raju pitanja u smislu toga da postoji „welfare-parazitizam“, odnosno, da egzi-stiraju beskonačni uživaoci države blagostanja, tada se neminovno prizivaju i „supstrati“ multikulturalnosti: valja ne zaboraviti da se multikulturalizam istorijski uobličava u šezdesetim i sedamdesetim godinama XX veka, dakle, na razmeđi između uzleta države blagostanja i njene korenite krize.

Valjalo bi uzeti u obzir sve što je dosada rečeno, podrazumevajući i nega-tivnu dinamiku države blagostanja, da bismo se uopšte približili problematici koja, čini nam se, kulminira u 2015. godini s obzirom na učestalost nesreća i smrtnih slučajeva usled pokušaja da se razni imigranti domognu EU. Da je po-sredi nekakav apsolutni početak to nije manji mit od onoga no kada se govori o 9/11 kao o epohalnom „gongu”, koji je sa spektakularnim nasiljem označio početak kraja multikulturalizma. U različitim publicističkim raspravama se zapravo upoređuje selidba koja je finalizirala Stari vek sa opsegom današnjih formi migracije i pokretljivosti; ovo bi trebalo da signalizira da se radi o epo-halnoj promeni.10 Ali, radi se u ishodu pitanja koje se kontinuirano javlja na površini i ima svoje talasaste oblike kretanja.

Svemu tome se dodaje i evropski problem depopulacije čija artikulacija u poslednje vreme prelazi iz empirijski određenih studija populacije na politički izoštreniji teren međunarodnih odnosa i globalizacijskih studija, gde se nedvo-smisleno potencira da se demografska dinamika (i u relativnim i u apsolutnim izrazima) mora mnogo ozbiljnije tretirati želi li se očuvati pozicija Evrope u svetu (Ceccorulli 2015: 381-391). Dakako, to ne zvuči kao novum, s obzirom na mnogobrojne rasprave na dotičnu temu u javnosti, no ostaje da se vidi sa kojim reperkusijama treba računati u odnosu na politiku multikulturalnosti. Evropa je neto primalac migranata, tako se računa i u pogledu skorašnjih trendova, planeri EU na taj način projektuju kompenzaciju u odnosu na depopulaciju. No, ne valja potcenjivati eksplozivnost ovakvih tema: pomislimo na diskurziv-nu egzistenciju takvih naznaka kao što je „Überfremdung”, „over-foreignizati-on”, ili „surpopulation étrangère” (Skenderovic, 2007: 157-168). Svi ovi izrazi upućuju na „višak” imigrantske populacije. Biće da se pogađa u centar kada se od strane jednog istraživača kaže da povodom migracije nije u igri pravno

10 Činjenica jeste da je 2013. godine prvi put posle II svetskog rata broj izbeglica premašio 50 miliona, i u narednoj godini je broj izbeglica porastao je za stopu koja je bez premca, kako to prikazuje odgovarajući izveštaj UN koji je ugledao svetlo dana skoro u trenutku kada se piše ovaj članak. Ali, i ovde važi opomena; ne treba mešati izbeglice sa imigrantima.

19

sazdana slika imigracije (problem imigracije uvek prevazilazi pravne okvire), koliko „društvena distribucija percepcije zla”.

Imigracija, kako to proizilazi iz gore navedenog jeste specifično polje po-sredstvom kojeg se odvija pomenuta dijalektika između nacionalizacije i rena-cionalizacije. Nejednakost u pogledu ophođenja spram stanovnika/imigranata transnacionalnog prostora i ne-evropskih podneblja, kako je to gore pokazano, jeste simptom evropskih protivrečnosti. Relacija u odnosu na imigraciju nužno je protivrečna; povodom nje kruže različiti i protivrečni diskursi. Osim toga, u Evropi imigracija nosi na sebi i ekonomsku stigmu: egzistiraju itekako i eko-nomski imperativi, da budemo tačniji: kako potrebe evropskog kapitalizma koji objašnjavaju pristizanje velikog volumena strane radne snage, tako i funk-cionalnost imigranata za evropsku konkurentnost. Imigracija jeste faktor na svetskom tržištu radne snage, gde se menjaju procesi liberalizacije i represivne forme anti-imigrantske kontrole (Robinson et al, 2014: 3). No, imigracija ima i drugu dimenziju, naime bezbednosnu. Može se precizno videti kako se bez-bednosni diskurs prelama preko različitih formi multikulturalizma; da postoji tesna veza između imigracije i kriminaliteta to se barem oficijalno potvrđuje u čuvenom govoru Sarkozija u Grenoblu (nije slučajno da je isti govor izazvao široke diskusije i među evropskim političarima, te je dodatno interesatno da je to izrečeno od strane političara koji se inače zalagao za „rasnu neutralnost” u odnosu na meritokratiju, što pokazuje veze između samoubeđenja da „mi nismo rasisti” i klasifikacije određenih segmenata populacije kao inferiornih). Bezbednost uvek priziva mere s one strane prava, odnosno, iz perspektive bez-bednosti problem imigracija stiče artikulaciju u kontekstu ilegalne imigraci-je.11 No najbitnije je da stižemo opet do bezbednosnog diskursa, do shvatanja multikulturalizma u svetlu bezbednosti i kontrole, gde postkolonijalni Drugi postoji, ali tek kao uvek postojeća pretnja zbog svojih kulturnih određenosti.

5. rEkaPiTULacija iLi PokUšaj odgovora na PoSTavLjEno PiTanjENijedan od gore naznačenih problema ne mimoilazi Srbiju, makar na pre-

obraženi način. Tako je pogađaju kako depopulacija (i depopulacija manjina), erozija države blagostanja, tako i transformacija značenja pojma državljanstva (mada je Srbija, dakako, izvoznik radne snage): dodajmo tome tragove jugo-

11 Povodom Roma vidi: Bigo (2012: 81-82). Mada se teško može prihvatiti njegovo objašnjenje koje intenzifikaciju bezbednosti izvodi iz „habitusa” stručnjaka za bezbednost. Nešto drugačije: Guittet (2006: 51-76).

20

slovenskog nasleđa, i zamršene dileme iz devedesetih godina XX veka koje su isto tako ostavile svoje ostatke i nenemeravane ishode. Da li se može biti indiferentan prema nagomilanim evropskim problemima, i tek slediti revno-sno zacrtane staze koje su, kao što dobro znamo, dobile određene crte (sistem nacionalnih saveta, itd.), ili...?

Posebno sam izdvojio, mada samo sa namerom naglašavanja paradi-gmatičnih primera, problematiku Roma i Islama: za Islam se ionako tvrdi u različitim publicističkim osvrtima sa negativnim nabojem da je „nasrnuo na multikulturalizam i ubio ga” (Islamofob bi verovatno dodao: Islam je i bio pre-destiniran da bude ubica multikulturalizma, koji bi valjda, bez njega, cvetao sa stotinu cvetova). A Kimlika koji, kao što smo videli, istrajno zagovara političku filozofiju sa multikulturalnim žigom, neprestano pokazuje na internacionalno rasprostiranje multikulturalnosti sa odgovarajućim institucionalnim učincima. Oni, međutim, koji tematizuju „imploziju multikulturalizma” dovode u prednji plan činjenicu koja se odista može dokazati tumačeći različite diskurse: danas se crtaju demarkacione linije između „dobre” i „loše” raznovrsnosti, stabilizuju se rascepi između poželjnog i nepoželjnog, a kao „vrednosni orijentir” se ističu komunitarne vrednosti dotične zemlje i vladajuće kulture, no sa neminovnim efektom da se diverzitet podređuje. Multikulturalizam je priteran uza zid.

No, čak i ako prihvatamo da postoji „kriza multikulturalnosti” ne dolazi do jednostavnog povratka na poziciju nacionalnosti, ili do monokulturne sazda-nosti: nama ostaje zapravo samo da potpišemo naznaku izrečenu od strane više tumača da istovremeno postoji kriza i nacionalnog i post-nacionalnog. Dakle, izigrati „krizu multikulturalnosti” zarad zadobivanja nepatvorene nacionalno-sti, ili konformne komunitarnosti u nacionalnom ključu: to je ipak trošno. Čini se da se ne može zanemariti Kimlikino ubeđenje de postoji nešto nepovratno u sadašnjoj konstelaciji multikulturalnosti. Ali, značenje multikulturalnosti je ipak kontingentnije i neizvesnije u odnosu na ono što on tvrdi. Multikultu-ralizam je prikazivan kao okvir idealne zajednice različitih: kao što se nacija mnogo puta razumevala kao otelovljenje neke supstance, tako je nastala i opa-snost da se multikulturalnost supstancijalizuje. Ono što stalno moramo učiti jeste koliko je multikulturalnost „samo” istorijski posredovani topos podređen protivrečnim procesima, te pothranjivan sukobima, determinisan globalnom dinamikom podele rada i kretanjem stanovništva. Uvek postoji nezavršiva i politička interpretacija multikulturalnosti. I to sa neizvesnim ishodima.

21

LiTEraTUraAppadurai, Arjun (2006). Fear of small numbers: an essay on the geography of anger. Duke: Public planet books.Arasaratnam, Lily A (2013). „A review of articles on multiculturalism in 35 years of IJIR”. International Journal of Intercultural Relations 37(6): 676–685. Badiou, Alain (2015). The law on the headscarf is a pure capitalist law, http://www.versobooks.com/blogs/2015-alain-badiou-the-law-on-the-hea. Balibar, Étienne (2012). Saeculum, Culture, religion, idéologie, Paris: Galilée.Balibar, Etjen (2001). Mi, građani Evrope?, Beograd: Circulus. Banting, Keith et al. (2006). Do multiculturalism policies erode the welfare state? An empirical analysis. U: Banting, K. and Kymlicka, W. (eds) Multiculturalism and the Welfare State: Recognition and Redistribution in Contemporary Democracies (Banting K, Kymlicka W.). New York: Oxford University Press, p. 49–91.Banting, Keith; Kymlicka, Will (2013). „Is there really a retreat from multiculturalism policies? New evidence from the multiculturalism policy index”. Comparative European Politics 11(5): 577–598. Bigo, Didier (2012). „Quand Montesquieu se transnationalise”, Cultures & Conflits, 81-82: 183-191.Baba, Homi (2004). Smeštanje kulture. Beograd: Centar za medije i komunikacije.Bielefeld, Uli (1992). ”Populärer Extremismus der Mitte, Die neuen Legitimationsprobleme in Deutschland”, Frankfurter Rundschau, 12, 5.Buruma, Ian (2006). Murder in Amsterdam: Liberal Europe, Islam, and the Limits of Tolerance. New York: Penguin. Cafruny, Alan W. (2015). „European integration studies, European Monetary Union, and resilience of austerity in Europe: Post-mortem on a crisis foretold”, Competition & Change, Vol. 19(2) 161–177.Ceccorulli, Michel et al. (2015). „Europe’s “depopul-ageing” bomb?”, Global Affairs, 381-391. [DOI: 10.1080/23340460.2015.986701.]Colombo, Enzo (2015). „Multiculturalisms: An overview of multicultural debates in western societies”, Current Sociology, 1 –25, [DOI: 10.1177/0011392115586802.] de Leeuw, Marc; van Wichelen, Sonja (2012). „Civilizing migrants: Integration, culture and citizenship”, European Journal of Cultural Studies, 15(2) 195 –210.Gökariksel, Banu; Mitchell, Katharyne (2005). „Veiling, secularism, and the neoliberal subject, National narratives and supranational desires in Turkey and France”, Global Networks, 5, 2: 147–165. Guittet, Emmanuel-Pierre (2006). „Ne pas leur faire confiance serait leur faire offense”. Antiterrorisme, solidarité démocratique et identité politique”, Cultures & Conflits, n°61: 51-76.Harmes, Adam (2010). ”The rise of neoliberal nationalism”, Review of International Political Economy. [DOI:10.1080/09692290.2010.507132.]

22

Hindess, Barry (2000). „Citizenship in the International Management of Populations”, American Behavioural Scientist 43(9): 1486–1497. Howorth, Jolyion; Anand Menon (2015). „Wake up, Europe!”, Global Affairs, 1:1: 11-20. [DOI: 10.1080/23340460.2015.995346.] Watkins, Susan (2014). „The Political State of the Union”. New Left Review, december: 5-25.Joppke, Christian (2009). Veil: Mirror of Identity. Cambridge: Polity Press.Josifidis, Kosta; Lošonc, Alpar; Supić, Novica (2010). Eseji o državi blagostanja. Novi Sad: Futura publikacije.Kastoryano, Riva (2009). An Identity for Europe, The Relevance of Multiculturalism in EU Construction, Palgrave. Koopmans, Ruud (2013). „Multiculturalism and immigration: A contested field in cross-national comparison”. Annual Review of Sociology, 39: 147–169.Korteweg, Anna; Triandafilopoulos, Triadifilos (2015). „Is multiculturalism dead? Groups, governments and the ‘real work of integration’”. Ethnic and Racial Studies, 38(5): 663–680.Kundnani, Arun (2012). „Multiculturalism and its discontents: Left, right and liberal”. European Journal of Cultural Studies, 15(2): 155–166. Kymlicka, Will (2012). Multiculturalism: Success, Failure, and the Future. Washington, DC: Migration Policy Institute.Kymlicka, Will (1999). Comments on Schachar and Spinner-Halevy. U: Jopke C.; Lukes S. (eds.). Multicultural Questions. Oxford: Oxford University Press. Lentin, Alana; Titley, Gavan (2012), „The crisis of ‘multiculturalism’ in Europe: Mediated minarets, intolerable subjects”. European Journal of Cultural Studies, 15(2): 123–138.Lentin, Alana; Gavan, Titley (2011). The crises of multiculturalism. Racism in a neoliberal age. London: Zed Books.Levy, Jacob T. (2000). The Multiculturalism of Fear. Oxford: Oxford University Press. Losonc, Alpar (2013). „Fear, transition and democracy in the Balkans”, Southeastern Europe, Vol. 37, 2: 157-178.Lošonc, Alpar (2012). Kasni kapitalizam, evropeizacija, suton multikulturalizma, ili nešto drugo? u: Lošonc, Alpar; Prole, Dragan [ur.] (2012). Aporije multikulturalnosti. Novi Sad: Mediterran Publishing. p. 59-82.Milberg, William (2004). „The end of welfare economics as we know it: A review essay”, Rethinking Marxism: A Journal of Economics, Culture & Society, 16, 6: 47-53. Miller, Peter; Rose Nikolas (2008). Governing the Present: Administering Economic, Social and Personal Life. Cambridge: Polity Press.Robinson, William; Santos, Xuan (2014). „Global Capitalism, Immigrant Labor, and the Struggle for Justice”, Class, Race and Corporate Power, 3.Sassen, Sasia (2008). Territory-authority• rights, From Medieval to Global Assemblages. Princeton: Princeton Press.

23

Sasken, Sasia (2004). Gubitak kontrole? Suverenitet u doba globalizacije. Beograd: Circulus. Saull, Richard (2013). Capitalist Development and the Rise and ‘Fall’ of the Far-Right, Critical Sociology, 0(0): 1 –21.Schinkel, Willem (2009a). „Illegal Aliens and the State, or: Bare Bodies Versus the Zombie”, International Sociology, 24(6): 779–806.Schinkel, Willem [ur.] (2008). Globalization and the State. Sociological Perspectives on the State of the State. Basingstoke: Palgrave MacMillan.Schinkel, Willem; van Houdt, Friso (2010). „The double helix of cultural assimilationism and neo-liberalism: citizenship in contemporary governmentality”, The British Journal of Sociology Vol. 61, 4: 696-715.Schnapper, Dominique (1994). La communauté des citoyens... Paris: Gallimard.Skenderovic, Damir (2007). „Immigration and the radical right in Switzerland: ideology, discourse and opportunities”, Patterns of Prejudice, 41(2): 157-168.Terray, Emmanuel (2004). „Headscarf hysteria”, New Left Review, 26: 118–27.Tévanien, Pierre (2005). Le Voile médiatique. Un faux débat: ‘ l’affaire du foulard islamique’, Paris: Éditions Raisons d’agir. Rancière Jacques (2015). Les idéaux républicains sont devenus des armes de discrimination et de mépris [http://campvolant.com/2015/04/04/jacques-ranciere-les-ideaux-republicains-sont-devenus-des-armes-de-discrimination-et-de-mepris/.] Trenkle, Norbert (2015). Pourquoi l’islamisme ne peut pas être expliqué à partir de la religion, [http://www.palim-psao.fr/2015/05/pourquoi-l-islamisme-ne-peut-pas-etre-explique-a-partir-de-la-religion-par-norbert-trenkle.html.] van Houdt, Friso; Suvarierol, Semin; Schinkel, Willem (2011). „Neoliberal communitarian citizenship: Current trends towards ‘earned citizenship’ in the United Kingdom, France and the Netherlands”, International Sociology, May, vol. 26, no. 3: 408-432.

24

Alpar Lošonc

ARE WE IN THE POST-MULTICULTURAL EPOCH?

Summary

The author deals with the selected phenomenon in order to answer the question of whether we live in a post-multicultural constellation. First, he analyzes the arguments that treat the crisis of multiculturalism and specifically takes into account the analysis of Will Kimlycka which suggests irreversible outcomes respecting to the multiculturalism. The author treats the problems of the Roma in particular and Islam in European space based on events in recent years. Then he emphasizes the problem of citizenship, and demonstrates the contradictions that have characterized the notion of economic citizenship and its impact on the concept of culture. Finally, the author presents the reasons why he does not accept indications concerning the irreversible triumph of mul-ticulturalism, but why believes that the outlook on debacle of multiculturalism proves to be innacurate as well. In fact, the author is committed to a political understanding of multiculturalism.

25

UdC 323.15(497.11)323.15:342.7(497.11)

nenad Đurđević12

Ksenija Marković13

ULoga nacionaLniH SavETa nacionaLniH Manjina U inTEgraTivnoj ManjinSkoj PoLiTici: SLUčaj SrbijE

SAŽETAK

Predmet istraživanja u ovom radu je proces integracije nacional-nih manjina i uloga nacionalnih saveta nacionalnih manjina u tom procesu. Autori ovog rada pitanje integracije nacionalnih manjina posmatraju iz ugla demokratske i institucionalne stabilnosti. Ova tvrdnja polazi od stanovišta da postojanje bilo kakve grupe ljudi koja je isključena iz političkog i društvenog života predstavlja izazov stabilnosti društva. Dok je s druge strane, integracija nacionalnih manjina posebno dobija na važnosti kada govorimo o novim demo-kratijama, koje još uvek nemaju konsolidovane političke institucije. Rad je podeljen na tri dela. Prvi deo se bavi teorijskom analizom kolektivnih prava: pravo na političko predstavljanje nacionalnih manjina i kulturnom autonomijom uz poseban osvrt na društvenu integraciju. Drugi deo rada je posvećen razmatranju karakteristika, ciljeva i perspektiva manjinske politike u Srbiji. Predmet istraživa-nja trećeg dela rada su nadležnosti i kapaciteti nacionalnih saveta. U završnom delu rada autori daju listu preporuka i konkretnih mera kako da se poboljša uloga nacionalnih saveta u procesu integracije.

KLJUČNE REČI nacionalni saveti nacionalnih manjina, integracija, prava manjina, kolektivna prava, političko predstavljanje, kulturna autonomija

1. UvodOstvarivanje manjinske politike je u praksi obeleženo nizom problema,

počevši od neusklađenosti procedura, nejasne podele nadležnosti među in-stitucijama, pa sve do snažne tendencije etno-nacionalističkog zatvaranja nacionalnih zajednica, uz narastanje unutrašnjih sukoba, što olakšava izola-ciju manjina i otvara vrata za prodor različitih političkih uticaja. Nacionalne

12 email: djurdjevicn@hotmail.com

13 email: ksenija.markovic86@gmail.com

26

manjine često nisu autonomne u donošenju odluka jer su podložne različitim oblicima spoljne arbitraže, nekad centralnih vlasti, a često i uticaja spolja, bilo matične države bilo međunarodnih organizacija. Uz to, dolazi i do udaljavanja većinske i manjinskih zajednica i stvaranja uslova za život u „paralelnim druš-tvima“. Snažna tendencija politizacije društva utiče i na manjinske zajednice, odnosno na organizacije koje predstavljaju nacionalne manjine, što se ogleda u uspostavljanju monopola političkih stranaka nad predstavljanjem zajednice, kao i u pretvaranju nacionalnih saveta u tela oko kojih se odvija čitav manjinski život (što omogućuju pojedina zakonska rešenja), iako postoje i brojne druge organizacije koje se bave različitim aspektima manjinskog pitanja i politikom, a nisu deo nacionalnih saveta. Sve navedeno dovodi do dodatne političke instru-mentalizacije manjinske politike, kako u okvirima samih nacionalnih manjina, čime se slabe unutarmanjinske veze, tako i u međunacionalnoj saradnji i ko-munikaciji. Za unapređenje manjinske politike potrebni su i novi instrumenti promovisanja različitosti, nediskriminacije, prihvatanja drugačijeg i višejezič-nosti. Neophodno je obratiti veću pažnju na vrednosti, procedure i institucije integracije.

Za manjinsku politiku koja je uspostavljena 2000. godine značajna pozi-tivna karakteristika jeste otvaranje prema spoljnom svetu: prihvatanje među-narodnih standarda, naročito evropskih konvencija, ali i unapređenje saradnje sa susednim zemljama, koje predstavljaju takozvane matične države pojedinih nacionalnih manjina. Time je uvažen i pojačan značaj manjinske politike za regionalnu saradnju i stabilnost. Takođe, time je manjinska politika Republike Srbije uvažila i činjenicu da je poštovanje prava nacionalnih manjina i njihova integracija uslov za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Prava nacionalnih manji-na su deo tzv. političkih kriterijuma i prate se od sticanja statusa kandidata, pa sve do kraja pristupnih pregovora u okviru poglavlja 23. U okviru pregovora o poglavlju 23 vrlo aktivno će se pratiti i poštovanje prava novih nacionalnih manjina kada su u pitanju odnosi Srbije sa državama bivše Jugoslavije (Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Hrvatska, Makedonija), s obzirom na teret ratne prošlosti koji dodatno opterećuju odnose Srbije i neke od pobrojanih zemalja. Međutim, predmet ovog poglavlja će biti i odnosi sa susednim državama koje su, kao i Hrvatska, članice EU (Bugarska, Mađarska, Rumunija). Kroz poštova-nje prava nacionalnih manjina ogleda se sposobnost države Srbije da primenjuje pravo koje je usvojila, čime se meri njen državni kapacitet, što konačno pred-stavlja bitan preduslov izgradnje pravne države. Poštovanje prava nacionalnih manjina važno je i u smislu prihvatanja činjenice da je Srbija višenacionalna država, sa svim regionalnim različitostima.

27

U EU ne postoji „jedan obrazac” za poštovanje prava nacionalnih manji-na, te je za Srbiju posebno važno da pregovore za članstvo iskoristi kako bi definisala manjinsku politiku i stvorila uslove za integraciju svih zajednica u državi. Kreiranje manjinske politike paralelno sa procesom evrointegracija zahteva korišćenje širokog spektra bilateralne saradnje, kako bi bili otklonjeni uočeni problemi koji postoje u praksi ostvarivanja prava i sloboda pripadnika pojedinih nacionalnih manjina (na primer, zahtevi hrvatske nacionalne manji-ne za predstavljanjem Hrvata u zakonodavnim i drugim javnim institucijama; zahtevi Mađara, Rumuna, Vlaha i Bugara za proporcionalnijom predstav-ljenošću u organima javne uprave, , poštovanje i razvoj njihovog identiteta, posebno kulture i jezika). Poseban izazov za manjinsku politiku predstavlja pitanje normalizacije odnosa Kosova i Srbije − koje je i poglavljem 35 povezano s pregovorima o pristupanju Srbije EU – kao i unapređenje odnosa albanske zajednice na jugu Srbije i državnih organa. Uz to, Srbija se opredelila za aktivnu politiku saradnje i podrške delovima srpske zajednice koja živi na Kosovu i u drugim bivšim jugoslovenskim republikama, ali i u susednim zemljama, kao i u dijaspori. Zbog toga je neophodno stalno unapređenje manjinske politike i njeno definisanje kao sveobuhvatne politike poštovanja različitosti i jačanja društvene integracije. Sveobuhvatna politika integracije Srbiju približava EU, obezbeđuje unutrašnji konsenzus o manjinskim pitanjima i unapređuje odnose sa susednim zemljama.

Predmet istraživanja u ovom radu jeste proces integracije nacionalnih manjina i uloga saveta nacionalnih manjina u tom procesu. Pitanje integracije nacionalnih manjina posmatramo iz ugla demokratske stabilnosti. Ova tvrd-nja polazi od stanovišta da postojanje bilo kakve grupe ljudi koja je isključena iz političkog i društvenog života predstavlja veliku opasnost po demokratsku stabilnost društva. Integracija nacionalnih manjina posebno dobija na važnosti kada govorimo o „novim“ demokratijama, koje još uvek nemaju konsolidova-ne političke institucije, koje nemaju u dovoljnoj meri razvijenu demokratsku političku kulturu i u kojima su i dalje dominantne etničke podele i razlike. Proces integracije ima za cilj stvaranje funkcionalnog i inkluzivnog društva. Integracija kao kultura suživota različtih etničkih zajednica podrazumeva aktivno učešće nacionalnih manjina u političkom i društvenom životu, uz po-štovanje prava i sloboda pripadnika nacionalnih manjina. Proces integracije nacionalnih manjina podrazumeva njihovo učešće (integrisanost) u politički i društveni život zajednice (države) u kojoj žive. Stoga, kada govorimo o procesu integracije, moramo razlikovati dva oblika: političku i društvenu integraciju. Politička integracija obuhvata ostvarivanje prava na političko predstavljanje,

28

kroz primenu različitih mehanizama pozitivne diskriminacije i mogućnosti uticaja na donošenje odluka. Društvena integracija predstavlja najviši stepen ostvarivanja prava nacionalnih manjina, jer pretpostavlja kombinaciju politič-ke integracije i kulturne autonomije (Marković, 2014: 115).14 Postoje različiti modeli za obezbeđivanje grupnog predstavljanja nacionalnih manjina, ali su dva najprisutnija u praksi istočnoevropskih zemlja: jedno je delovanje preko političkih partija, drugo je zastupanje interesa preko institucije Saveta nacio-nalnih manjina, čija je primarna delatnost ostvarivanje prava na kulurnu auto-nomiju (Bieber, 2008: 11).

2. Pravo na PoLiTičko PrEdSTavLjanjE nacionaLniH ManjinaPravo na političko predstavljanje nacionalnih manjina posmatramo kroz

prizmu kolektivnih prava i smatramo da se, kada govorimo o kolektivnim pra-vima nacionalnih manjina, pored prava na kulturnu autonomiju mora obezbe-diti i pravo na političko predstavljanje. U savremenoj politikološkoj literaturi već neko vreme se vodi debata o tome da li pravo na političko predstavljanje nacionalnih manjina treba da se uvrsti u korpus kolektivnih prava. Možemo reći da postoji konsenzus oko kolektivnih prava koji se odnose na kulturnu autonomiju, ali ne i kada se radi o pravu na političko predstavljanje. Naš pra-vac teorijskog mišljenja prati put teoretičara koji su pristalice teze da pravo na političko predstavljanje nacionalnih manjina jeste kolektivno pravo. Jedan od zagovornika ideje političkog predstavljanja kao dela kolektivnih prava jeste Vil Kimlika (Will Kymlicka), koji pravo na političko predstavljanje ubraja u jedno od tri grupno-diferenciranih prava (Kimlika, 2002: 47).15 Autor polazi od ideje nepristrasnosti procedure, koja dalje podrazumeva i uzimanje u obzir interese i perspektive manjine u procesu odlučivanja (Ibid. 175). Najveća dilema koja se javlja u političkoj teoriji jeste to da li je političko predstavljanje neke manjine u skladu sa principima demokratije i da li je opravdano da neka grupa, poput nacionalnih manjina, ima „povlastice“ u odnosu na ostale društvene grupe. Kimlika zastupa stav da pravo na politčko predstavljanje nije u suprotnosti sa

14 Detaljnije o razilkama između političke i društvene integracije pogledati u: Marković, Ksenija (2014). “Modeli političke i društvene integracije nacionalnih manjina” u: Krstić, Zoran (ur.). Komparativna politika – eseji. Beograd: Fakultet političkih nauka.

15 Napomena: pravo na političko predstavljanje definisana su kao specijalna predstavnička prava - mehanizmi koji omogućavaju predstavljanje manjina i etničkih grupa u zakonodavnim telima. Pored ove grupe prava u grupno diferencirana prava spadaju i pravo na samoupravu i polietnička prava (Kimlika, 2002: 47-54).

29

pomenutim principima, jer demokratija po svojoj prirodi podrazumeva pošto-vanje principa političke ravnopravnosti, što se i postiže grupnim predstavlja-njem (Ibid.).

Teoretičar Arend Lajphart (Arendt Lijphart) takođe kritikuje klasičnu liberalnu teoriju kao i Vil Kimlika, i takođe je zagovornik teze da se nacional-nim manjinama moraju obezbediti mehanizmi afirmativne akcije koji će im omogućiti političku predstavljenost i olakšati učešće u vlasti. On smatra da će primenom modela konsocijativne demokratije u etnički podeljenim društvi-ma nacionalne manjine ostvariti pravo na političku predstavljenost. Kao dve glavne karakteristike ovog modela možemo navesti: učešće u izvršnoj vlasti, odnosno participaciju svih značajnih grupa u političkom odlučivanju i grupnu autonomiju – odlučivanje o sopstvenim internim poslovima (Lajphart: 1992, 2003). Oba pomenuta autora zastupaju tezu da se pravo na političko predstav-ljanje mora obezbediti nacionalnim manjinama i da se mora uvrstiti u korpus kolektivnih prava.

Postoje različiti mehanizmi kako da se obezbedi političko predstavljanje nacionalnih manjina. Prema nalazima Floriana Bibera, možemo razlikovati četiri oblika:

1. Prvi oblik podrazumeva postojanje manjinskih asocijacija koje imaju formalnu ulogu u reprezentaciji nacionalnih manjina. Prednost ovakvog pristupa je u tome što može dovesti do depolitizacije određenih odluka koje su relevantne za manjine, ali istovremeno može voditi isklјučivanju drugih manjina, koje se nisu organizovale u asocijacije ili isklјučivanje određene grupe (npr: žene);

2. Drugo, postojanje specijalnih institucija, koje su zvanični zastupnici inte-resa nacionalnih manjina. Saveti (veća) nacionalnih manjina predstavlјaju ove institucije i najčešće se bave pitanjima kulturne autonomije. Najveći problem, kada govorimo o ovim telima, je na koji način se biraju njihovi predstavnici, da li direktno ili posredno, preko partija, ko ima pravo da glasa i sl.

3. Treće, interesi nacionalnih manjina mogu biti artikulisani kroz postojeće građanske partije, koje primarno ne zastupaju samo interese nacionalnih manjina. Ovaj način reprezentacije omogućava najveći stepen inkluziv-nosti, jer omogućuje savladavanje etničkih razlika. Nјegova mana je što je njegova primena pokazala da se najčešće ignorišu interesi nacionalnih manjina.

30

4. Četvrti model podrazumeva postojanje političkih partija nacionalnih manjina kao glavnih generatora interesa nacionalnih manjina (Bieber, 2008: 11).

Integracija nacionalnih manjina u zemljama koje nemaju konsolidovanu demokratiju i stabilne insitucije nije moguća bez ostvarivanja prava na politič-ko predstavljanje. Dva dominatna modela političke reprezentacije su prisutna u političkoj praksi „novih“ demokratija: prvi model je institucija Saveta za nacionalne manjine, drugi model zastupanje interesa preko političkih partija nacionalnih manjina. U Srbiji se primenjuju oba modela političke reprezen-tacije. Političke partije nacionalnih manjina imaju centralnu ulogu u procesu političke integracije, dok saveti nacionalnih manjina imaju ključnu ulogu u procesu društvene integracije.

3. PojaM drUšTvEnE inTEgracijE i kULTUrnE aUTonoMijEUčešće u vlasti ne mora nužno značiti i društvenu integraciju nacionalnih

manjina. Društvena integracija predstavlja najviši stepen ostvarivanja prava nacionalnih manjina, jer pretpostavlja ostvarenje kulturne autonomije i poli-tičke integracije. Jedino uz poštovanje prava na kulturnu autonomiju i učešće manjina u vlasti, kako na lokalnom tako i na nacionalnom nivou, možemo govoriti o sprovođenju društvene integracije nacionalnih manjina. ,,Kulturna autonomija nacionalnih manjina odnosi se na zaštitu njihovog kolektivnog identiteta, a institucionalizuje se priznavanjem prava na očuvanje kulture, službenu upotrebu jezika“ (Lutovac, 2006: 56). Kulturna autonomija može se definisati kao ne-teritorijalna autonomija, tako da ne podrazumeva osnaživa-nje teritorijalnih zahteva nacionalnih manjina. Međutim, primena koncepta kulturne autonomije u društvima post-komunističke Evrope pokazala je da se ostvarivanje prava na kulturnu autonomiju u velikoj meri povezuje sa učešćem nacionalnih manjina u lokalnim samoupravama (Decker, 2011: 102). Pravo na kulturnu autonomiju pripadnici nacionalnih manjina mogu vršiti neposredno ili preko svojih predstavnika, odnosno nacionalnih saveta. Koncept kulturne autonomije ima različite institucionalne oblike u različitim zemljama, a sadr-žaj pomenutog koncepta zavisi od zahteva koje nacionalne manjine postavljaju ispred vlasti, kao i od finansijskih mogućnosti da vlast te zahteve ispuni i spro-vede u delo. Iako se mehanizmi primene i sadržaj koncepta kulturne autono-mije razlikuju, kao osnovne elemente bismo mogli navesti sledeće: pravo na korišćenje jezika u službenoj upotrebi, način upotrebe simbola (grba i zastava)

31

manjinskih zajednica i toponima (naziv mesta), pravo na obrazovanje i osniva-nje obrazovnih i školskih ustanova, osnivanje kulturnih i etničkih udruženja, osnivanje izdavačkih preduzeća, knjižara, osnivanje medija (radija, TV stanica, novina) i druge mehanizme načina zaštite kulturne baštine (Tatalović, 2003: 22). Iz navedenog možemo zaključtiti da se pod sadržajem prava nacionalnih manjina najčešće podrazumeva upravo pravo na kulturnu autonomiju, koje se ostvaruje kroz pravo na obrazovanje i pravo na službenu upotrebu jezika i pisma manjina.

Mehanizmi koji obezbeđuju društvenu integraciju mogu se svrstati u sledeće kategorije: politička participacija na svim nivoima vlasti, nesmetana uključenost u društvene tokove, pravo na ostvarivanje kulturne autonomije i mehanizme pozitivne diskriminacije pri zapošljavanju, naročito u javnom sektoru. Najjednostavnije rečeno, društvena integracija predstavlja zajednički život, visok stepen socijalnih veza i saradnju, između pripadnika nacionalnih manjina i većinskog stanovništva. Upravo u procesu društvene integracije bi savet nacionalnih manjina trebalo da ima ključnu ulogu, jer je to institucija koja je nadležna za sprovođenje prava na kulturnu autonomiju jedne nacio-nalne zajednice kao kolektiva. U slučaju Republike Srbije, prvi korak koji je preduzet kada govorimo o statusu nacionalnih manjina, jeste bilo rešavanje pitanja političke integracije. U tom procesu, posebno značajnu ulogu u zastu-panju interesa nacionalnih manjina imale su političke partije. Putem političkih partija manjine su uspele da uđu u parlament i vladu i na taj način pokušale da imaju veći politički uticaj. Ovakav pristup integraciji nacionalnih manjina nije karakterističan samo za Republiku Srbiju već i za zemlje bivše SFR Jugoslavije, kao i za sve ostale zemlje Jugoistočne Evrope (Tatalović, 2003: 13; Bieber, 2008: 11). Političke partije nacionalnih manjina postoje koliko i višestranačje u Repu-blici Srbiji, više od dve decenije. Postojeći model političke reprezentacije dopu-njen je 2002. godine, donošenjem Zakona o slobodama i pravima nacionalnih manjina, formiranjem još jednog tela - Saveta za nacionalne manjine. Ova institucija zamišljena je kao organizacija koja će predstavljati interese celoku-pne manjinske zajednice. Pravni status i nadležnosti ove instucije dodatno su uređeni Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina 2009. godine.

32

4. ManjinSka PoLiTika U Srbiji- karakTEriSTikE, ciLjEvi i PErSPEkTivaVećina zemalja Jugositočne Evrope ima razvijene različite mehanizme za

ostvarivanje prava na političko predstavljanje.16 Iskustva ovih zemalja dokazu-ju iznetu tezu da se proces političke i društvene integracije moraju posmatrati odvojeno. Ove mere jesu bile dovoljne za integraciju manjina u politički sisitem, ali primena ovih mera prouzrokovala je neočekivanu posledicu – nizak stepen društvene integracije nacionalnih manjina u ovim društvima. Izvorište takve politike prema nacionalnim manjinama je u opredeljenju koje je državama u regionu pre više od dve decenije uputio Visoki komesar za nacionalne manjine (OSCE ), kroz preporuke17, odnosno spisak konkretnih mera kako da se obez-bedi delotvorno učešće nacionalnih manjina u političkom i društvenom životu u višeetničkim društvima (Bašić, 2011: 131). Analizom poslednja tri dokumen-ta Visokog komesara za nacionalne manjine (Preporuke iz Lunda, Preporuke iz Bolzana i Ljubljanske smernice) možemo uvideti da težište manjinske poli-tike nisu samo institucionalno garantovana prava nacionalnih manjina, već se govori o uspešnoj integraciji koja podrzumeva osećaj zajedništva, interakciju između manjine i većine i izgradnju zajedničkih institucija. Preduslov za in-

16 U regionu postoji nekoliko modela političkog predstavljanja na osnovu afirmativnih mera: rezervisana zastupnička mesta za pripadnike nacionalnih manjina u parlamentu primenjuju sledeće države: Slovenija (namenjene mađarskoj i italijanskoj nacionalnoj manjini), Hrvatska (8 zastupničkih mesta: 3 rezervisana za Srbe, 2 za predstavnike mađarske i italijanske nacionalnemanjine, 1 mesto zajedničko za češku i slovačku manjinu i 1 mesto zajedničko za austrijsku, bugarsku, nemačku, poljsku, romsku, rumunsku, rusinsku, rusku, tursku, ukrajinsku, vlašku i jevrejsku i 1 mesto za albansku, bošnjačku, crnogorsku, makedonsku i slovačku nacionalnu manjinu (čl.16 Zakon o izborima zastupnika u hrvatski Sabor)); Rumunija (19 zastupničkih mesta za 19 nacionalnih manjina, dok Mađari, zbog svoje brojnosti i teritorijalne koncentrisanosti izlaze na izbore i u najvećem broju slučajeva osvajaju oko 20% mandata u oba doma rumunskog parlamenta (Protsyk, 2010)); Mađarska se opredelila za neku vrstu delegatskog sistema – interese manjine u parlamentu predstavljaju portparoli. Njih biraju one manjine koje ne uspeju da pređu census na izborima – na poslednjim izborima to je bilo oko 22.000 birača. Međutim, portparoli ovih manjina nemaju pravo glasa. Zakon predviđa da mogu postavljati pitanja ministrima, formirati manjinski odbor preko kojih daju mišljenje na predloge zakona i amandmane (Bašić, 2015).

17 Visoki komesar za nacionalne manjine (VKNM)- institucija koja je osnovana 1992. godine u okviru OSCE-a. Cilj osnivanja ove institucije je: identifikacija etničkih tenzija koje bi mogle da ugroze mir, stabilnosti i prijateljske odnose između država članica OSCE. Institucija VKNM objavljuje zbirke preporuka i vodiče za različite oblasti koje se tiču prava nacionalnih manjina sa ciljem da se predlože rešenja dobre prakse koja će smanjiti među-etničke napetosti i umanjiti rizik od izbijanja konflikta. Preporuke usvojene nakon 1995. goodine: Haške preporuke o pravu nacionalnih manjina na obrazovanje (1996), Preporuke iz Osla o pravima nacionalnih manjina na upotrebu sopstvenog jezika (1998), Preporuke iz Lunda (1999), Preporuke za rad policije u multietničkim državama, Preporuke iz Bolcana (2008) i Preporuke iz Ljubljane (2012). Dostupno preko: http://www.osce.org/hcnm (Pristupljeno 7. maja 2015. godine).

33

tegraciju koje će doprineti društvenoj koheziji jeste postojanje funkcionalne pravne države koja ima kapacitete da garantovana prava garantuje i sprovede (Marković, 2014: 107).

Predmet manjinske politike može biti rešavanje dve grupe pitanja, zavisno od stepena (ne)razvijenosti etničkog konflikta. Manjinska politika može biti definisana kao strategija upravljanja etničkim konfliktima. Ovo je politika koja nastupa nakon oružanih sukoba između različith etničkih zajednica i ima za cilj uklanjanje rizika od eskalacije etničkih sukoba. S druge strane, u mirno-dopskim i demokratskim uslovima manjinska politika je integrativna i može se definisati kao upravljanje različitošću, odnosno multietničnošću i ima za cilj povećanje društvene kohezije. Manjinska politika mora se posmatrati kao sastavni deo jedne šire politike društvenog razvoja koju vodi jedna država. Ta politika sastoji se od niza mera koje se primenjuju u okviru različitih sektor-skih politika: kultura, obrazovanje, socijalna politika, medijska politika i slič-no. Najveći izazov prilikom kreiranja manjinske politike jeste kako usaglasiti interese i potrebe različite etničkih zajednica tako da ta politika bude pravična i demokratska.

Manjinska politika se, prema nekim autorima, u Republici Srbiji može definisati kao segregativni multikulturalizam (Bašić i Pajvančić, 2015: 131) koji doprinosi odvojenosti manjina i njihovom su-postojanju, ali ne i povezivanju prožimanjem u jedno integrisano društvo (Vujačić 2012: 150). Manjinska poli-tika može da deluje pozitivno (integrativno) ili negativno (dezintegrativno) na opšte društvene procese (Vujačić 2012: 150). Uprkos tome što je prošlo više od deset godina od kada su stvoreni normativni uslovi (doneti su potrebni zakoni i konstituisane potrebne institucije) za vođenje manjinske politike u Republici Srbiji još uvek ne postoji sveobuhvatna manjinska politika koja bi bila u skladu sa politikom multkultiuralnosti (Bašić, 2015: 131) i koja bi vodila stvaranju pre-duslova za integraciju kao važnog dela funkcionalnog društva (Đurđević, 2014: 6). Pravni okvir manjinske zaštite u Srbiji prevashodno je usmeren na očuvanje posebnosti manjinskih zajednica; malo se bavi jačanjem veza između različitih zajednica, a skoro da se uopšte ne bavi odnosima većine i manjina. Dakle, u fo-kusu manjinske politike nije međunacionalna i interkulturalna komunikacija i saradnja. Manjinska politika u Republici Srbiji ima segregatorna dejstva, na šta ukazuje činjenica da većinska i manjinske zajednice najčešće vode paralelne živote (FORUM- Policy paper, 2014: 20). Najnovija istraživanja i analize pot-krepljuju pomenute tvrdnje. Prema istraživanju Zaštitnika građana Republike Srbije, etnička distanca pripadnika većinske populacije prema nacionalnim manjinama beleži stepen rasta (najmanja etnička distanca je prema Mađarima,

34

a najveća prema Albancima). U ovom istraživanju pominje se još jedan intere-santan podatak: 46% ispitanika srpske nacionalnosti smatraju da se prava na-cionalnih manjina ne krše, dok pripdnici manjina imaju znatno drugačiji stav o ovom pitanju i samo 15% ispitanika koji su pripadnici nacionalnih manjina smatra da im prava nisu kršena (Istraživanje Zaštitnika građana i CeSID, 2014: 59). Socijalne veze su oslabile ne samo između većine i nacionalne manjine, već je i stepen društvene interakcije među samim nacionalnim manjinama na niskom nivou.

Za ovakvu situaciju u prvoj meri je odgovorna država jer najveću odgo-vornost za vođenje demokratske manjinske politike ima vlast, odnosno vlada-juća politička elita i većinski narod. Manjinska politika je po svom određenju deo nacionalne-državne politike i samo jedan od segmenata demokratizaci-je društva, i vrlo je važno da se pored vlasti u ovaj proces uključe i političke partije nacionalnih manjina, kao i njihove vođe (Janjić, 2009: 215). Međutim, ovo ne znači da su manjinski predstavnici koji učestvuju u procesu donošenja odluka oslobođeni odgovornosti. Vodeće manjinske stranke (političke partije albanske, bošnjačke i mađarske nacionalne manjine) i njihovi lideri su nakon promena 2000. godine imali izuzetnu važnu ulogu u kreiranju zakonskog okvi-ra manjinske politike. Lideri manjinskih partija su zajedno sa predstavnicima vlasti učestvovali u procesu kreiranja i donošenja oba zakona koja su osnov manjinske politike- Zakona o zaštiti sloboda i prava nacionalnih manjina i Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina. Zastupnici interesa nacionalnih manjina, bilo da su oni članovi nacionalnih saveta ili političkih partija nacionalnih manjina, ne smeju da zaborave da primarno predstavljuju interese celokupne zajednice i da odole pritisku da samo promovišu i ostvaruju partikularne, odnosno lične ili interese njihove političke partije. Predstavnci nacionalnih manjina morali bi imati proaktivniju i konstruktivniju ulogu u procesu kreiranja i sprovođenja manjinske politike, ali, da bi to bilo moguće, država mora da stvori odgovarajuće uslove. Prvi uslov je izgradnja kapaciteta za poštovanje zakona i izradu mehanizama za sprovođenje manjinskih prava koja su garantovana ustavom i zakonom. Delovanje države je uglavnom do sada bilo retroaktivno, bavilo se posledicama umesto uzrocima problema, i kada se delovalo to je uglavnom bilo ili pod pritiskom međunarodne zajednice ili na zahteve manjina koje imaju značajniji politički uticaj. Uz to, manjinska poltika usmerena je skoro u potpunosti prema manjinskom stanovništvu i uop-šte se ne bavi većinskim stanovništvom i njegovim odnosom prema različitosti. Međutim, za ovakvu situaciju deo odgovornosti snose i etno-nacionalističke

35

manjinske elite koje utiču na zatvaranje manjinskih zajednica da bi očuvale i jačale svoje pozicije moći (FORUM- Policy paper, 2014: 20).

Postavlja se pitanje šta je to što je potrebno za uspešnu manjinsku politiku i integraciju? Prvi uslov je priznavanje multietničnosti i kulturne ra-znolikosti i odustajanje od ideala etno-nacionalne države i priznavanje i pro-mocija manjinskih prava i sloboda. Drugo, tretiranje svih građana jednako i odustajanje do diskriminatorne politike. Država mora tretirati pripadnike svih nacionalnih manjina kao svoje građane i bez ikakve diskriminacije im pru-žati sva prava koja proizlaze kako iz statusa građanstva tako i iz pripadnosti nacionalnoj manjini (Ibid.). Treći uslov je izgradnja zajedničkih javnih insti-tucija koje će promovisati različitost i imati kapaciteta da garantovana prava sprovedu i primene kroz konkretne politike (obrazovanje, službena upotreba jzika i pisma, obaveštavanje, socijalna zaštita i sl.). Za uspešnu integraciju nuž-no je da pripadnici nacionalnih manjina doživljavaju državu u kojoj žive kao svoju i da imaju poverenja u zajedničke institucije (Ljubljanske smernice, 2012: 32; FORUM- Policy paper, 2014: 20). Integrativna manjinska politika zahteva postojanje pravne države. Četvrto, postojanje demokratske političke kulture, koja će promovisati različitost, međusobno poverenje među etničkim zajedni-cama i jačati osećaj zajedništva. Suština manjinske politike koja je u skladu sa načelima integracije jeste promovisanje različitosti i uspostavljanje uzajamnog poverenja, razumevanja i interakcije između različitih nacionalnih zajednica.

Brojne su prepreke koje je na putu integracione politike postavila nedav-na prošlost, kako u vidu povećanja etničke distance i nepoverenja, tako i zbog ratnih oružanih sukoba po linijama etničkih rascepa. Ovo se posebno uočava u srpsko-albanskim i srpsko-hrvatskim odnosima. Republika Srbija se nakon demokratskih promena konstantno nalazi u rascepu između etničke lojalnosti i građanske lojalnosti državi (Janjić 2010). Sa ovim problemom lojalnosti suo-čavale su se i većina i manjina. Do današnjeg dana politička elita nije uspela da pruži odgovarajući odgovor na ovu dilemu. Napravljeni su značajni koraci u političkoj integraciji nacionalnih manjina, ali se nije otišlo dalje od toga. Stepen društvene integracije i dalje je na niskom nivou. Uzork ovome jesu upravo pogrešno postavljeni temelji manjinske politike, koji su najčešće bili rezultat političkih dogovora i kalkulacija, a ne rezultat šireg društvenog konsenzusa. U procesu društvene integracije u Srbiji vodeću ulogu trebalo bi da imaju pred-stavnici vlasti na nacionalnom, pokrajinskom i lokalnom nivou i saveti naci-onalnih manjina, koji će kroz međuetnički dijalog i konsultacije šireg opsega nalaziti najbolja rešenja i modela integracije, kako bi se zakonom garantovana prava i primenila.

36

5. nacionaLni SavETi nacionaLniH Manjina- nadLEžnoSTi i kaPaciTETiNacionalni saveti za nacionalne manjine imaju veliku ulogu u procesu

integracije nacionalnih manjina, jer je osnovna nadležnost ovih institucija sprovođenje zagarantovanih prava u oblasti kulturne autonomije, kao i pred-stavljanje interesa nacionalne manjine u oblasti ostvarivanja kolektivnih prava i to: prava na obrazovanje, prava na službenu upotrebu jezika i pisma, prava na informisanje i kulturnih prava.

Institucija saveta za nacionalne manjine ušla je u srpsko zakonodavstvo prvi put donošenjem Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, 2002. godine. Međutim, taj zakon nije precizno definisao pitanja kao što su: na-čin izbora nacionalnih saveta, organizaciona struktura, nadležnosti i način fi-nansiranja. Ta pitanja su pravno regulisana donošenjem Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, 2009. godine. Ovaj zakon predstavlja najvažniji zakon kada govorimo o definisanju nadležnosti saveta za nacionalne manjine, stoga je potrebno posvetiti više pažnje njegovoj analizi.

Zakon definiše i uređuje: a) nadležnosi saveta nacionalnih manjina u četiri oblasti koje spadaju u domen kolektivnih prava: pravo na obrazovanje, pravo na službenu upotrebu jezika i pisma, pravo na informisanje i kulturna prava; b) način izbora nacionalnih saveta i organizaciona pitanja (izbor organa u okviru saveta i delokrug rada tih organa); c) načine finansiranja ove institucije; d) od-nose sa ostalim državnim organima, organima autonomnih pokrajina i lokalne samouprave.18

 Nakon izbora za nacionalne savete nacionalnih manjina održanih 2014. godine u Srbiji registrovan je 21 savet za nacionalne manjine19. Nacionalne savete nacionalnih manjina izabrale su sledeće nacionalne manjine: albanska, aškalijska, bošnjačka, bugarska, bunjevačka, vlaška, grčka, egipatska, mađar-ska, nemačka, romska, rumunska, rusinska, slovačka, slovenačka, ukrajinska, hrvatska, češka, makedonska. Ovi saveti, po zakonu, deluju na nacionalnom nivou.

Među savetima nacionalnih manjina postoje suštinske razlike i veliki ste-pen neusklađenosti kada govorimo o funkcionisanju, organizaciji i sprovođe-nju poverenih nadležnosti (Pavlović-Križanić i Lončar, 2012: 10). Na osnovu kriterijuma efikasnosti i produktivnosti, odnosno rezultata rada i učinka, save-

18 Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina (Službeni glasnik RS, br. 72/2009).

19 Spisak saveta za nacionalne manjine nalazi se na internet sajtu Zaštitnika građana Republike Srbije: http://www.pravamanjina.rs/index.php/sr/-/-/spisak

37

te nacionalnih manjina možemo podeliti u dve grupe. Prva grupa obuhvata one savete koje imaju insititucionalni i kadrovski kapacitet da sprovode zakonom definisane nadležnosti i koji ostvaraju zapažene rezultate i učinke (primer za ovu gupu je Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine). U drugu grupu spadaju saveti koji predstavljaju manje brojne i slabije organizovane nacionalne manjine i koji ne mogu u punom kapacitetu vršiti nadležnosti poverene zako-nom (primer za ovu grupu su egipatski i aškalijski savet). Nacionalne savete takođe možemo klasifikovati i na osnovu vremena osnivanja, odnosno „veka“ postojanja. Neki su osnovani još pre deset godina, a neki su osnovani i konsti-tuisani tek pre pet godina, 2010. godine.

Moramo napomenuti da je Zakon o nacionalnim savetima usvojen tek na-kon mnogo prigovora i pritisaka od strane manjinske i međunarodne javnosti. Naime, od donošenja Zakona o pravima i slobodama nacionalnih manjina do donošenja Zakona o nacionalnim savetima prošlo je sedam godina, od 2002. godine do 2009. godine, i taj institucionalni vakuum otežavao je pripadnicima nacionalnih manjna da uživaju prava koja su im garantovana Zakonom o naci-onalnim manjinama. Do donošenja Zakona o nacionalnim savetima saveti su birani posredno (biranje elektora), a ne direktno, na neposrednim izborima. Šesnaest etničkih zajednica uspelo je da formira nacionalne savete u periodu od 2002. do 2009. Ali, većina tih nacionalnih saveta nije funkcionisala. Do-nošenje Zakona o nacionalnim savetima, 2009. godine, bilo je neophodno da bi se stekli potrebni uslovi za stvaran rad i funkcionisanje institucije saveta nacionalnih manjina, definisane su nadležnosti, način izbora i organizaciona struktura ovog tela.

Zakon o nacionalnim savetima prilagođen je kapacitetima i realnim po-trebama onih nacionalnih manjina koje su brojne, teritorijalno koncentrisane, dobro organizovane, sa razvijenom stranačkom strukturom i koje su prisutne u vlasti, pre svega na lokalnom nivou. Dok su, sa druge strane, nacionalne zajed-nice koje imaju manji udeo u ukupnom stanovništvu, teritorijlno raštrkane, podeljene na više struja i frakcija, nemaju dovoljno finasijskih i tehničkih kapa-citeta da u punom obimu sprovedu zakonom definisane nadležnosti (Pavlović-Križanić i Lončar, 2012: 10).

6. ZakLjUčak i PrEPorUkENedostatak kapaciteta za sprovođenje svojih nadležnosti u sprovođenju

integrativne manjinske politike pokazuje se i kod predstavnika vlasti, pre svega jedinica lokalne samouprave, ali i kroz nedostatke u koordinaciji rada

38

ministarstava koja su nadležna za sprovođenje resornih politika (obrazovanje, službena upotreba jezika i pisma i informisanje). Prema nalazima istraživanja Foruma za etničke odnose iz 2014. godine potrebno je da vlasti u Srbiji pristupe rešavanju sledećih koraka kako bi se krenulo putem uspešne integracije nacio-nalnih manjina:

Potrebno je da se izvrši sveobuhvatna revizija postojećeg zakonodavstva iz oblasti zaštite ljudskih i manjinskih prava, posebno sa stanovišta uklanja-nja sukoba nadležnosti, neusklađenosti procedura i rokova, kao i otklanjanja pravnih nejasnoća i praznina (uključujući i usklađivanje odredaba Zakona o kulturi, Zakona o obrazovanju i Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina (FORUM- Policy paper 2014: 50)).

Kontinuirano praćenje primene zakona, obuka i obaveštavanje javnosti o primeni trebalo bi da postane sastavni deo prakse i pravne kulture svih koji su uključeni u sprovođenje zakona, kao i medija i nevladinih organizacija u Republici Srbiji (Ibid.).

Potrebna je izrada i usvajanje novog zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama nacionalnih manjina (Ibid.).

Izraditi odgovarajuće zakone u oblasti informisanja uvažavajući pravo na informisanje pripadnika nacionalnih manjina na svom jeziku uz odgovarajuće garancije u slučaju privatnih medija i uz poštovanje prava nacionalnih saveta nacionalnih manjina da osnivaju medije na jeziku nacionalne manjine (Ibid.).

Ustanoviti institucionalni okvir zaštite i promocije ljudskih i manjin-skih prava i integracione politike formiranjem ministarstva za ljudska prava, manjinsku politiku i integraciju, koje bi obezbedilo kontinuitet u kreiranju i sprovođenju politike. Utvrditi nadležnosti ministarstva tako da se obezbedi da se ono stara o nadgledanju harmonizacije svih zakona i sprovodi politike koje doprinose stvaranju integracionog društva (Ibid. 51).

Uspostaviti stalan dijalog s predstavnicima nacionalnih manjina preko postojećeg Saveta za nacionalne manjine Republike Srbije. Doneti novu uredbu o Savetu Republike Srbije za nacionalne manjine i integraciju kojom bi redovni rad tog saveta postao obavezan, a i kako bi se obezbedila primena uredbom definisanih nadležnosti Saveta (Ibid.).

Uvažiti regionalne specifičnosti prilikom kreiranja javnih politika prema nacionalnim manjinama (Ibid.)

Ojačati kapacitete lokalnih samouprava da sprovode manjinsku politiku usaglašavanjem podzakonskih akata, obezbedjivanjem kadrova i finansijskih sredstava.

39

Prikaz trenutnog stanja ukazuje na to da postojeća zakonska rešenja i insti-tucionalni mehanizmi ne doprinose mnogo procesu integracije. Odgovornost za to snose obe strane, i predstavnici većine i predstavnici manjine. Stvaranje funkcionalnog društva u kom su svi građani ravnopravni zahteva mnogo tru-da i napora, da bi se ovo ostvarilo potrebno je da celokupno društvo postavi integraciju kao cilj.

U slučaju Srbije vidimo da etnička distanca između različitih nacionalnih zajednica još uvek postoji. Nacionalne zajednice, i manjinske i većinske, zatva-raju krug oko sebe i tako spečavaju razvijanje većinsko-manjinskih odnosa, što je i suština integracije. Izolacija i nepostojanje komunikacije između većine i manjine je velika pretnja ne samo za proces integracije, već za celokupnu ko-heziju društva. Kao što smo već istakli, pitanje integracije nacionalnih manjina posamtramo iz ugla demokratske stabilnosti i smatramo da je valjan pristup integraciji nacionalnih manjina od ključnog značaja za demokratsku stabilnost društva, posebno jer Srbija još uvek nije završila započeti proces demokratiza-cije društva.

Napomenuto je da su prava nacionalnih manjina deo političkih kriteriju-ma koji će se pratiti tokom pristupnih pregovora u okviru poglavlja 23. Izrada Akcionog plana za sprovođenje prava nacionalnih manjina  daje šansu pred-stavnicima vlasti i predstavnicima manjina, na čelu sa nacionalnim savetima, da uspostave okvire manjinske politike i definišu i konkretne mere koje će unaprediti proces integracije nacionalnih manjina. Izrada Akcionog plana je još u toku,20 ali kao najbitnije oblasti za potrebe ovog rada izdovojamo slede-će: demokratska participacija, srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u javnom sektoru i javnim preduzećima, nacionalni saveti nacionalnih manjina i međunarodna saradnja. Ove oblasti smo izdvojili kao najvažnije jer rešavanje ovih pitanja podrazumeva proces građenja zajedničkih insitucija i primenu mehanizama koji će manjinama dati šansu da učestvuju u procesu donošenja odluka. Uključivanjem manjinskih predstavnika u institucije, samim tim i u proces donošenja odluka, otvaraju im se vrata da preuzmu aktivnu i konstruk-tivnu ulogu u kreiranju manjinske politike, ali i da preuzmu političku odgovor-nost za odluke koje donose.

Proces integracije je dvosmeran proces koji pored garantovanih prava po-drazumeva i postojanje dužnosti i obaveza koje imaju pripadnici nacionalnih

20 Do sada je održano tri sastanka radne grupe koja se bavi izradom ovog plana. U radu radne grupe učestvuju predstavnici resornih ministarstava i Kancelarije za ljudska i manjinska prava ispred Vlade Republike Srbije, nacionalni saveti nacionalnih manjina, organizacije civilnog društva. Na trećem sastanku su usaglašeni materijalni elementi ovog akcionog plana.

40

zajednica kao članovi jednog društva. Nacionalni saveti nacionalnih manjina treba u tom duhu da shvataju proces integracije i da preuzmu ulogu konstruk-tivnog partnera državi, naravno samo ukoliko se propisana prava nacionalnih manjina poštuju. Veliki pomak je napravljen nakon demokratskih promena. Ali, uprkos garantovanju prava nacionalniih manjina- prava na političko pred-stavljanje, prava na kulturnu atonomiju, učešća u donošenju odluka - primena postojećih rešenja je proizvela nenameravanu posledicu, odnosno proces inte-gracije je usporen. Ne postoji „univerzalna formula“ za stvaranje funkcionalnog društva, proces integracije je dinamičan proces, koji zahteva prilagodljivost i otvorenost i većinske i manjinske zajednice. Uspešna formula integracije mora biti rezultat kompromisa i dogovora.

LiTEraTUra:Bašić, Goran (2011). „Političko organizovanje nacionalnih manjina u Srbiji“ u: Stojiljković, Zoran; Spasojević, Dušan [ur.]. Preporuke za izmenu izbornog zakonodavstva u Srbiji. Beograd: NDI.Bašić, Goran; Pajvančić, Mirjana (2015). Od segregativne ka integrativnoj politici multikulturalnosti. Beograd: Centar za istraživanje etniciteta.Bieber, Florian (2008). „Minority participation and political parties“ u: Bieber, Florian [ur.]. Political Parties and Minority Participation. Skoplje: Friedrich Ebert Stiftung-office Macedonia, p. 5-31.Decker, Cristopher (2011). „Contemporary forms of cultural autonomy in eastern Europe: recurrent problems and prospects for improving the functioning of elected bodies of cultural autonomy“ in: Science and technique of democracy: The participation of minorities in public life, no. 45, Council of Europe, April, 101- 113.Đurđević, Nenad (2014). „Uvodna reč“ u: FORUM- Policy paper. Manjinska politika i integracija u Srbiji- Analize i preporuke za unapređenje manjinske politike i procesa integracije u Republici Srbiji (ur. Nenad Đurđević). Beograd: Forum za etničke odnose. 5-7.FORUM- Policy paper (2014). Manjinska politika i integracija u Srbiji- Analize i preporuke za unapređenje manjinske politike i procesa integracije u Republici Srbiji (ur. Nenad Đurđević). Beograd: Forum za etničke odnose. Grupa autora (2012). Ljubljanske smernice za integraciju raznolikih društava. Kancelarija Visokog komesara za nacionalne manjine. [http://www.osce.org/sr/hcnm/110500] Istraživanje Zaštitnika građana i CeSID (2014). Percepcija javnosti u vezi sa pravima ranjivih grupa u Republici Srbiji i poznavanje nadležnosti i percepcija rada Zaštitinika građana. Beograd: Zaštitinik građana.Janjić, Dušan (2010). „Nove nacionalne manjine i demokratska manjinska politika“ u: Nacionalne manjine kao faktor stabilnosti u međunarodnim odnosima Hrvatske i Srbije. Zagreb: Institut za migracije i narodnosti

41

Kimlika, Vil (2002). Multikulturalno građanstvo - liberalna teorija manjinskih prava. Novi Sad: Centar za multikulturalnost.Lajphart, Arend (2003). Modeli demokratije : oblici i učinak vlade u trideset šest zemalja. Podgorica: CID; Beograd: Službeni list SCG.Lijphart, Arend (1992). Demokracija u pluralnim društvima. Zagreb: Globus - Školska knjiga. Lutovac, Zoran (2006). Politička participacija i kulturna autonomija nacionalnih manjina u Srbiji. Beograd: Friedrich Ebert Stiftung i Centar za istraživanje etniciteta.Marković, Ksenija (2014). “Modeli političke i društvene integracije nacionalnih manjina” u: Krstić, Zoran [ur.]. Komparativna politika – eseji. Beograd: Fakultet političkih nauka. 101-120.Pavlović Križanić, Tatijana; Lončar, Jelena (2012). Evaluacija rada pet nacionalnih saveta u Srbiji. Novi Sad: Centar za regionalizamProtsyk, Oleh (2010). Representation of Minorities in the Romanian Parliament. UNDP. [http://www.ipu.org/splz-e/Chiapas10/romania.pdf ]Tatalović, Siniša (2003). Etnički sukobi i europska sigurnost. Zagreb: Politička kultura.Vujačić, Ilija (2012). „Deset godina nove manjinske politike u Srbiji“ u: Politička misao, Vol.49, No.2, 150-164.

42

Nenad ĐurđevićKsenija Marković

THE ROLE OF NATIONAL COUNCILS IN THE INTEGRATIVE MI-NORITY POLICY: CASE OF SERBIAN

Summary

The subject of this paper is the integration of national minorities and the role of National councils of national minorities in that process. The authors question the integration of national minorities from the perspective of de-mocratic and institutional stability. This claim is based on the view that the existence of any group of people who are excluded from political and social life is a challenge to the stability of society. While on the other hand, the integrati-on of national minorities is of great importance when it comes to new democra-cies, which still do not have a consolidated political institutions. The paper is divided into three parts. The first part deals with the theoretical analysis of the collective rights: the right to political representation of national minorities and cultural autonomy with special emphasis on social integration. The second part is dedicated to considering the characteristics, goals and perspectives of minority policy in Serbia. The subject of the third part of the research paper are the responsibilities and capacities of the National councils. In the final chapter the authors give a list of recommendations and concrete measures on how to improve the role of National councils in the process of integration.

43

UdC 323.15(497.11)323.15:342.8(497.11)

nina Janić

PoLiTičko PrEdSTavLjanjE i SraZMErna ZaSTUPLjEnoST nacionaLniH Manjina U organiMa javnE vLaSTi U rEPUbLici Srbiji

SAŽETAK

Predmet rada je političko predstavljanje i srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u organima javne vlasti u Republici Srbiji sa posebnim osvrtom na postojeći pravni okvir. Pravo na političko predstavljanje i srazmernu zastupljenost u organima javne vlasti predstavlja mehanizme kojim država obezbeđuje da svi njeni građani, odnosno sve strukture društva koje je čine budu vidljive, reprezentovane i da učestvuju u kreiranju i donošenju odluka. Cilj rada je da se da prikaz pravnog okvira, tj. važećih pravnih normi kojima je regulisano pravo na političko predstavljanje i srazmerna zasupljenost nacionalnih manjina u Republici Srbiji, kao i prikaz primene tih odredbi u praksi. Analiza pravnog okvira i trenutno postojećeg stanja u praksi pokazuje da, iako je ostvarivanje oba pomenuta prava regulisano pozitivnopravnim propisima, nivo nji-hovog ostvarivanja u praksi je različit. Dok pravo na političko pred-stavljanje nacionalne manjine ostvaruju u punom obimu, u skladu sa propisima, nivo ostvarivanja prava na srazmernu zastupljenost nacionalnih manjina u organima javne vlasti je veoma nizak što je posledica, pre svega, „labave“ formulacije odredbi koje ustrojavaju mehanizam za njegovu realizaciju u praksi. Da bi se srazmerna zastupljenost nacionalnih manjina u organima javne vlasti stvarno i postigla neophodno je izvršiti izmene važećih propisa.

KLJUČNE REČI: nacionalne manjine, političko predstavljanje, iz-borni sistem, srazmerna zastupljenost u organima javne vlasti

1. UvodPrema podacima popisa stanovništva iz 2011. godine u Republici Srbiji živi

7.186,862 stanovnika od kog broja 1.198,712 se nije izjasnilo da su pripadnici većinskog, odnosno srpskog naroda. Podaci dobijeni na osnovu poslednjeg popisa stanovništva govore da 16,67% stanovništva u Srbiji čine pripadnici više od dvadeset nacionalnih manjina i drugih etničkih zajednica. Savreme-ni, opšteprihvaćeni, politički i pravni standardi zahtevaju da svaka zemlja, a pogotovo zemlja koja je po strukturi stanovništva izrazito višenacionalna kao

44

Srbija, putem različitih mehanizama, obezbedi da sve strukture njenog druš-tva budu predstavljene (pred državom) i da na ravnopravan način učestvuju u kreiranju državne politike i pravnih normi preko koji se uređuje i utiče na svakodnevni život svih njenih građana, ukoliko zemlja teži dostizanju najvišeg nivoa demokratičnosti. Omogućavanje pripadnicima nacionalnih manjina da primenom posebnih mera budu politički predstavljeni, punopravno učestvuju u radu skupštine, koja kao predstavničko telo predstavlja i oslikava volju građa-na, i obezbeđivanje njihove srazmerne zastupljenosti21 u organima javne vlasti je deo mehanizama kojima se obezbeđuje napred navedeno, odnosno ravno-pravnost manjine sa većinom. Kroz političko predstavljenje nacionalne manji-ne imaju priliku da učestvuju u odlučivanju o pitanjima koji su od posebne važnosti za razvijanje i očuvanje njihovog nacionalnog i kulturnog identiteta kao i o drugim pitanjima koja su od važnosti za sve građane zemlje u kojoj žive, te su ujedno vidljivije (njihovi uspesi, problemi, ideje, inicijative...) državi kao i građanima pripadnicima većinskog stanovništva. Ostvarivanjem srazmerne zastupljenosti u sastavu organa javne vlasti (državnim organima, organima uprave na svim nivoima vlasti, državnim ustanovama, organizacijama, agenci-jama) omogućuje se da nacionalne manjine (u praksi) učestvuju u vršenju javne vlasti, te konkretno ostvarivanje čitavog dijapazona prava i sloboda pripadnika nacionalnih manjina propisana zakonodavstvom naše zemlje kao npr. pravo na službenu upotrebu jezika i pisma nacionalne manjine.

2. PoLiTičko PrEdSTavLjanjEPod političkim predstavljanjem nacionalnih manjina se, pre svega, podra-

zumeva njihovo parlamentarno predstavljenje, odnosno njihovo učešće u radu i odlučivanju skupštine na nekom od nivoa vlasti: državnom, pokrajinskom i lokalnom, a koje im omogućuje da učestvuju u odlučivanju o pitanjima koje su od posebne važnosti za nacionalne manjine, ali i o pitanjima koja su od važnosti za sve građane. Predstavnici nacionalnih manjina mogu ući u par-lament, tj. doći do mandata u skupštini na nekoliko načina: organizovanjem manjinskih stranaka i samostalnim izlaskom na izbore, formiranjem prediz-borne koalicije sa manjinskim strankama ili strankama većinskog naroda, te tako što će se neki od predstavnika nacionalne manjine biti uvršten na izbornu listu stranke većinskog naroda. Od kada u Republici Srbiji postoji mogućnost

21 U pozitivnopravnim propisima se upotreblja termin „odgovarajuća zastupljenost“ koji ne odražava na pravi način samu suštinu prava nacionalnih manjina da budu srazmerno, u skladu sa nacionalnom strukutirom stanovništva, zastupljene u organima javne vlasti te će se za potrebe ovog rada koristiti termin „srazmerna zastupljenost“.

45

da političke stranke nacionalnih manjina dobiju mandat u parlamentu pod olakšanim uslovima predstavnici nacionalnih manjina ulaze u parlament, u skoro podjednakom procentu, na jedan od tri napred već pomenuta načina: organizovanjem manjinske stranke i samostalnim izlaskom na izbore, putem predizbornih manjinskih koalicija ili putem predizbornih koalicija sa stran-kom/strankama većinskog naroda. Svakako, predstavnici nacionalih manjina u parlament ulaze i tako što pripadnik neke nacionalne manjine bude uvršten u izbornu listu stranke većinskog naroda, ali, uže posmatrajući, tu se radi o indirektnom političkom predstavljanju nacionalne manjine.

2.1. Pravni okvir

Ustav Republike Srbije sadrži čitav niz odredbi koje se odnose na individu-alna i kolektivna prava pripadnika nacionalnih manjina koja su ustanovljena u cilju očuvanja i razvijanja njihovog nacionalnog i kulturnog identiteta (čl. 75 – 81). Ustavom izričito je propisano da se diskriminacijom ne smatraju posebni propisi i privremene mere koje Republika Srbija može uvesti u ekonomskom, socijalnom, kulturnom i političkom životu, radi postizanja pune ravnopravno-sti između pripadnika nacionalne manjine i građana koji pripadaju većini, ako su usmerene na uklanjanje izrazito nepovoljnih uslova života koji ih posebno pogađaju. Ustavom je određeno da se u Narodnoj skupštini obezbeđuju ravno-pravnost i zastupljenost polova i predstavnika nacionalnih manjina, u skladu sa zakonom.

Ratifikacijom Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina Republi-ka Srbija se kao država potpisnica Konvencije obavezala da će da usvoji, gde je potrebno, odgovarajuće mere kako bi u svim oblastima ekonomskog, društve-nog, političkog i kulturnog života obezbedila punu i stvarnu jednakost pripad-nika nacionalne manjine i pripadnika većine, kao i da će u tom pogledu voditi računa o specifičnim uslovima pripadnika nacionalnih manjina. Konvencijom je određeno da se te mere neće smatrati aktom diskriminacije.

Zakon o političkim strankama definiše političku stranku kao organiza-ciju građana slobodno i dobrovoljno udruženih osnovanu radi ostvarivanja političkih ciljeva demokratskim oblikovanjem političke volje građana i učešća na izborima. Politička stranka nacionalne manjine određena je kao politička stranka čije je delovanje, pored obeležja svake stranke, posebno usmereno na predstavljanje i zastupanje interesa jedne nacionalne manjine i zaštitu i unap-ređenje prava pripadnika te nacionalne manjine u skladu sa ustavom, zakonom i međunarodnim standardima, uređeno osnivačkim aktom, programom i sta-

46

tutom političke stranke. Odredbu kojom se definiše pojam političke stranke nacionalne manjine sadrži i Zakon o izboru narodnih poslanika shodno kojoj političke stranke nacionalnih manjina su sve one stranke čiji je osnovni cilj predstavljanje i zastupanje interesa nacionalne manjine i zaštita i poboljšanje prava pripadnika nacionalnih manjina, u skladu s međunarodnopravnim stan-dardima.

Da bi se olakšalo, tj. obezbedilo da nacionalne manjine budu politički predstavljene (s obzirom na to da je po samoj prirodi stvari nijhova startna po-zicija nepovoljnija u odnosu na stranke većinskog naroda jer im je sužena baza birača) na osnivanje kao i za ulazak političkih stranaka nacionalnih manjina u parlament (republički, pokrajinski, lokalni) se primenjuju afirmativne mere.

Politička stranka nacionalne manjine se može osnovati pod povoljnijim uslovim u odnosu na „običnu“ političku stranku, tj. političku stranku većin-skog naroda. Shodno odredbama Zakona o političkim strankama za osnivanje političke stranke nacionalne manjine potrebno je prikupiti 1.000 potpisa pu-noletnih i poslovno sposobnih državljana Republike Srbije dok je za osnivanje političke stranke (većinskog naroda) potrebno prikupiti potpise 10.000 puno-letnih i poslovno sposobnih državljana. Politička stranka se osniva na osnivač-koj skupštini donošenjem osnivačkog akta, programa, statuta i izborom lica ovlašćenog za zastupanje političke stranke. Stranka stiče status pravnog lica danom upisa u Registar političkih stranaka, a počinje sa radom danom upisa u Registar. Registar vodi Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave. Na-ziv političke stranke mora biti na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu, ali naziv političke stranke nacionalne manjine, ako je to predviđeno statutom, može biti i na jeziku i pismu nacionalne manjine. Naziv na jeziku i pismu nacionalne ma-njine upisuje se u Registar posle naziva na srpskom jeziku i ćiriličkom pismu.

Narodna skupština je najviše predstavničko telo u Republici Srbiji i nosilac je ustavotvorne i zakonodavne vlasti. U skladu sa Zakonom o izboru narodnih poslanika narodni poslanici se biraju u Narodnu skupštinu na neposrednim izborima, tajnim glasanjem, primenom proporcionalnog izbornog sistema; glasanjem za izborne liste i raspodelom poslaničkih mandata srazmerno broju glasova koje su dobile izborne liste, gde je Republika Srbija jedna izborna je-dinica. Zakon propisuje određene povoljnije uslove za učestvovanje stranaka nacionalnih manjina na izborima za narodne poslanike. Povoljniji uslovi, tj. afirmativne mere za ulazak političkih stranaka u parlament prvi put u pravni sistem Republike Srbije uvedene su usvajanjem izmena i dopuna Zakona o izboru narodnih poslanika u februaru 2004. godine. Pre usvajanja pomenu-tih izmena i dopuna, Zakon je propisivao da u raspodeli mandata učestvuju

47

samo one političke stranke koje su osvojile najmanje 5% glasova od ukupnog broja glasova birača koji su izašli na izbore. Bilo kakvih afirmativnih mera za ulazak stranaka nacionalnih manjina nije bilo. U okviru izbornog procesa o da tome da li podnosilac izborne liste ima položaj političke stranke nacionalne manjine, odnosno koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina, odlučuje Republička izborna komisija pri proglašenju izborne liste, a na predlog podno-sioca izborne liste koji mora biti stavljen pri podnošenju izborne liste. Ovakvu odredbu, naravno, u pogledu nadležnog organa za donošenje odluke prilago-đenu nivou vlasti na kom se održavaju izbori, sadrže i Pokrajinska skupštinska odluka o izboru poslanika u Skupštinu Autonomne pokrajine Vojvodine kao i Zakon o lokalnim izborima.

Da bi izborna lista političke stranke nacionalne manjine bila utvrđena od strane Republičke izborne komisije (što je neophodno da bi se za istu moglo glasati na izborima) potrebno je da ona bude podržana od strane 10.000 bira-ča22, a koji broj potpisa je potreban i većinskim političkim strankama. Zakon propisuje da svakoj izbornoj listi pripada broj mandata koji je srazmeran broju dobijenih glasova. U raspodeli poslaničkih mandata učestvuju izborne liste koje su dobile najmanje 5% glasova od ukupnog broja glasova birača koji su gla-sali. Mandati se raspodeljuju primenom sistema najvećeg količnika (D’Ontov

22 Broj glasača koji je neophodan da podrži izbornu listu stranke nacionalne manjine da bi ona bila utvrđena od strane RIK-a izaziva brojne rasprave u stručnoj javnosti na temu da li je isti previsok ili ne. U prošlosti RIK je Uputstvom o sprovođenju Zakona o izboru narodnih poslanika iz 2008. godine bila smanjila broj potpisa glasača koji je neophodan za utvrđivanje liste manjinske stranke na 3000, ali je Ustavni sud je iste godine svojom odlukom obustavio primenu te odredbe Uputstva do donošenja konačne odluke po inicijativi za pokretanje postupka ocene ustavnosti odredaba člana 43. stav 1. i čl. 80. do 82. Zakona o izboru narodnih poslanika (“Službeni glasnik RS”, br. 35/00, 69/02, 57/03, 72/03, 18/04, 85/05 i 101/05), jer RIK nije imao nadležnost, tj. zakonsko ovlašćenje za njeno donošenje. Konačna odluka u ovom predmetu još nije doneta. Pre toga je, 2007. godine, (tadašnji) Vrhovni sud Srbije u izbornom sporu pokrenutom od strane predstvnika izborne liste „Koalicija Albanaca Preševske doline“ zauzeo stav da „Odredbe Ustava o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama moraju se tumačiti u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava i saglasno praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, pa se stoga broj potpisa birača od 10.000 koji je potreban za utvrđivanje izborne liste, ne može primeniti prilikom utvrđivanja izborne liste nacionalne manjine, budući da bi saglasno međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava mogao da predstavlja prepreku za njihovo efektivno ostvarivanje, već se prilikom utvrđivanja ispunjenosti uslova za proglašenje te izborne liste moraju uzeti u obzir kriterijumi brojnosti nacionalne manjine, ekonomski i socijalni uslovi i drugi kriterijumi kojima se obezbeđuje puna ravnopravnost između pripadnika nacionalne manjine i građana kojima pripada većina” te da „U konkretnom slučaju, s obzirom na brojnost albanske nacionalne manjine (prema poslednjem popisu stanovništva iz aprila 2002. godine u Srbiji bez Kosova i Metohije ima ukupno 61.647 Albanaca), Sud je zaključio da je 3.145 sudski overenih potpisa birača koji su podržali Izbornu listu “Koalicija Albanaca Preševske doline” dovoljan broj potpisa za utvrđivanje te izborne liste kao liste nacionalne manjine.”

48

sistem23) i to tako što se ukupan broj glasova koje je dobila svaka pojedina iz-borna lista podeli brojevima od jedan do 250. Dobijeni količnici se razvrstavaju po veličini, a u obzir se uzima 250 najvećih količnika. Svaka izborna lista dobija onoliko mandata koliko se najvećih količnika koji joj pripadaju nalazi među 250 najvećih. Za izborne liste političkih stranaka nacionalnih manjina važi posebno, afirmativno, pravilo - da izborne liste tih stranaka učestvuju u podeli mandata kada su dobile i manje od 5% glasova od ukupnog broja birača koji su glasali. Navedeno znači da se manjinske stranke „ubacuju“ u izračunavanje tj. raspodelu poslaničkih mandata po D’Ontovoj formuli bez obzira na broj, tj. postotak glasova koje su osvojile od ukupnog broja izašlih birača. Ukoliko se manjinska stranka, tj. njena izborna lista nađe u 250 najviših količnika ona dobija mandat, odnosno više mandata u zavisnosti od konkretno ostvarenog rezultata. U Republici Srbiji manjinske stranke nemaju garantovana poslanič-ka mesta te ukoliko izborni rezulat manjinskih stranaka im ne omogući da se barem jedna od njih nađe u 250 najviših količnika koji se uzimaju u ob-zir za raspodelu mandata u parlamentu onda neće biti (direktnih) političkih predstavnika nacionalnih manjina u njegovom sazivu. Ako se kao parametar uzmu rezultati poslednjih parlamentarnih izbora održanih 2014. godine, da bi manjinske stranke osvojile jedan mandat bilo je potrebno da izborna lista, prema podacima sa zvaničnog sajta Narodne skupštine, osvoji najmanje 0,68% važećih glasova. Na parlamentarnim izborima održanim 2012. godine da bi manjinske stranke osvojile jedan mandat bilo je potrebno da izborna lista osvo-ji 0,34% važećih glasova.

Pokrajinskom skupštinskom odlukom o izboru poslanika u Skupštinu Autonomne pokrajine Vojvodine uređuje se izbor i prestanak mandata posla-nika Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine. Odlukom je propisano da kandidate za poslanike mogu predlagati političke stranke, koalicije više poli-tičkih stranaka, grupa građana, koalicije političkih stranaka i grupe građana koje svojim potpisima podrži 6000 birača, dok političke stranke nacionalnih manjina i koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina mogu predlagati kandidate za poslanika, koje svojim potpisima podrži najmanje 3.000 birača po izbornoj listi. Pri raspodeli mandata u Skupštini Autonomne pokrajine Vojvodine primenjuju se ista izborna pravila kao i za raspodelu mandata u Na-rodnoj skupštini s tom razlikom što se ukupan broj glasova koji je dobila svaka pojedina izborna lista koja pređe cenzus podeli brojevima od jedan do 120, jer

23 Formula glasi Q = V : (S + 1); Q – količnik; V – broj važećih glasova; S – broj mesta u parlamentu koji data lista dobija, a taj broj inicijalno je uvek 0.

49

Skupština APV broji 120 poslaničkih mesta, i što se u obzir uzima 120 najviših količnika. Takođe, kao i na parlamentarnim izborima, političke stranke naci-onalnih manjina i koalicija političkih stranaka nacionalnih manjina učestvuju u raspodeli mandata i kad su dobile manje od 5% glasova od ukupnog broja birača koji su glasali.

Zakon o lokalnim izborima propisuje da kandidate za odbornike mogu predlagati registrovane političke stranke, koalicije registrovanih političkih stranaka, kao i grupe građana čije izborne liste svojim potpisima podrži naj-manje 30 birača po predlogu za svakog kandidata na izbornoj listi. Predlagač mora na izbornoj listi imati najmanje jednu trećinu kandidata od ukupnog bro-ja odbornika koji se bira. U jedinicama lokalne samouprave koje imaju manje od 20.000 birača, izborne liste utvrđene su i kada ih svojim potpisom podrži najmanje 200 birača. Posebnog, afirmativnog, pravila za utvrđivanje izborne liste političkih stranaka nacionalnih manjina za učestvovanje na lokalnim iz-borima nema, tj. manjinske stranke mogu da predlože svoje kandidate pod op-štim uslovima koje važe i za stranke većinskog naroda. Na lokalnim izborima se primenjuje proprocionalni izborni sistem primenom D’Ontove formule, tj. sistema najvećeg količnika. U raspodeli mandata političke stranke nacionalnih manjina i koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina učestvuju i kad su dobile manje od 5% glasova od ukupnog broja birača koji su glasali.

2.2. PoLiTičko PrEdSTavLjanjE nacionaLniH Manjina U rEPUbLici Srbiji – kraTak PrEgLEd PoSTojEćEg STanja

Prema podacima iz Registra političkih stranaka koje vodi Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave, zaključno sa 4. avgustom 2015. godine, u Republici Srbiji registrovano je 97 političkih stranaka, od kog broja njih 58

50

su registrovane kao političke stranke nacionalnih manjina24. Najviše političkih stranaka predstavlja bošnjačku nacionalnu manjinu, čak njih 13. Političke i druge interese mađarske kao i romske nacionalne manjine reprezentuje i za-stupa po sedam političkih stranaka, albanske šest, slovačke četiri, bunjevačke, bugarske i vlaške po tri stranke, rumunske, ruske, rusinske i hrvatske po dve, a goranske, grčke, makedonske i crnogorske po jedna stranka. Zanimljivo je izdvojiti da političke partije imaju i one etničke skupine koje nemaju uspo-stavljen nacionalni savet svoje nacionalne manjine kao npr. Rusi i Goranci25, te da, s druge strane, postoji i dosta nacionalnih manjina koje imaju osnovan nacionalni savet, a da ne postoje registrovane političke stranke koje bi politički predstavljale i zastupale njihove interese26 (što, svakako, ne znači da oni nisu predstavljeni i zastupani na neki drugi način). Uvidom u podatke iz Registra političkih stranaka u Republici Srbiji uočava se i da pojedine stranke koje su registrovane kao političke stranke nacionalne manjine u svom nazivu ne sadr-že odrednicu koju nacionalnu manjinu predstavljaju. Navedeno samo po sebi nije zabranjeno, međutim, bezmalo puta je u stručnoj javnosti, posebno uoči održavanja izbora, polemisano o tome da li se afirmativne mere za manjinske

24 Sandžačka demokratska partija, Stranka za sandžak, Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, Sandžačka narodna partija, Stranka demokratske akcije Sandžaka, Demokratska Unija Doline, Demokratska partija Bugara, Demokratska stranka vojvođanskih Mađara, Reformisti Sandžaka, Pokret mađarske nade, Demokratska partija Sandžaka, Vlaška narodna stranka, Demokratskaunija Albanaca, Savez vojvođanskih Mađara, Romska demokratska stranka, Demokratska partija Makedonaca, Demokratska zajednica Hrvata, Slovačka stranka, Sandžačka alternativa, Demokratski savez Bugara, Partija Bugara Srbije, Bošnjačko demokratska stranka Sandžaka, Partija za demokratsko delovanje, Građanski savez Mađara, Demokratska zajednica vojvođanskih Mađara, Pokret za demokratski progres, Demokratska levica Roma, Vlaška stranka, Demokratska partija Albanaca, Bunjevačka stranka Vojvodine, Sandžačko Raška Partija, Crnogorska partija, Građanska inicijativa Goranaca, Demokratski pokret Rumuna Srbije, Romska partija, Ujedinjena partija Roma, Narodni pokret Sandžaka, Rusinska demokratska stranka, Savez bačkih Bunjevaca, Rumunska partija, Stranka vojvođanskih Slovaka, Romska stranka Jedinstvo, Nijedan od ponuđenih odgovora, Bošnjačka demokratska zajednica, Demokratska partija, Zajedno za Vojvodinu, Unija Roma Srbije, Bunjevačka stranka, Bošnjačka narodna stranka, Stranka mađarskog jedinstva, Demokratska unuja Roma, Stranka Rusa Srbije, Ruska stranka, Pokret Grka Srbiza, Bošnjačka demokratska zajednica Sandžaka, Slovačka demokratska stranka, Zelena stranka, Republikanska stranka.

25 Navedeno je moguće zahvaljujući otvorenoj definiciji nacionalne manjine iz Zakona o ostvarivanju i zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.

26 U pitanju su aškalijska, egipatska, nemačka, slovenačka, ukrajinska i češka nacionalna manjina.

51

stranke zloupotrebljavaju od strane pojedinaca, tj. pojedinih stranaka27 kao bi se iste, pre svega, lakše domogle poslaničkog ili odborničkog mesta. Autor rada pretpostavlja da je upravo s navedenim u vezi, odnosno da bi se mogućnost zloupotrebe smanjila na najmanji mogući nivo, RIK u Uputstvu za sprovođenje izbora za narodne poslanike Narodne skupštine, raspisanih za 16. mart 2014. godine pooštrio uslove za utvrđivanje da podnosilac liste ima položaj političke stranke nacionalne manjine ili koalicije stranaka nacionalnih manjina propi-sujući da je podnosilac izborne liste koji namerava da stekne položaj političke stranke nacionalne manjine ili koalicije manjinskih stranaka dužan da prili-kom podnošenja izborne liste RIK-u priloži, uz ostalu dokumentaciju, i: pisani predlog da mu se pri proglašenju izborne liste uvrdi položaj političke stranke nacionalne manjine, odnosno koalicije; overen program i statut političke stran-ke u skladu sa Zakonom o političkim strankama; druge dokaze o političkom delovanju na predstavljanju i zastupanju interesa nacionalne manjine i zaštiti i poboljšanju prava pripadnika nacionalne manjine. Uputstvom nije precizirano šta sve može da posluži kao „dokaz o političkom delovanju na predstavljanju i zastupanju interesa nacionalne manjine i zaštiti i poboljšanju prava pripadnika nacionalne manjine“ tako da stranke imaju slobodan prostor za manevrisanje pri „iznalaženju“ istih, ali je nepobitna činjenica da sticanje položaja manjinske stranke ili koalicije na izborima više nije tako lako. Ilustracije radi, Uputstvom za sprovođenje izbora za narodne poslanike Narodne skupštine i izbora pred-sednika Republike, raspisanih za 6. maj 2012. godine bilo je propisano samo to da je „podnosilac izborne liste koji namerava da stekne položaj političke stranke nacionalne manjine ili koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina dužan da prilikom podnošenja izborne liste Republičkoj izbornoj komisiji priloži, uz ostalu dokumentaciju, i pisani predlog da mu se pri proglašenju izborne liste utvrdi položaj političke stranke nacionalne manjine, odnosno koalicije politič-kih stranaka nacionalnih manjina.“. U suštini, za sticanje položaja manjinske stranke ili koalicije na izborima sve što je bilo potrebno jeste da to zatražite.

U sadašnjem sazivu Narodne skupštine postoje dve poslaničke grupe koje su formirane od članova manjinskih stranaka28: Poslanička grupa Savez voj-vođanskih Mađara i Poslanička grupa SDA Sandžaka-PPD. Poslanička grupa

27 Npr. politička stranka Nijedan od ponuđenih odgovora registrovana je kao politička stranka vlaške nacionalne manjine, ali na njenoj zvaničnoj internet prezentaciji, u dostupnim dokumentima, nigde se ne spominje da je u pitanju stranka koja se, između ostalog, posebno brine za ostvarivanje i prezentaciju ciljeva Vlaha u Srbiji. Takođe, na sajtu Republikanske stranke nigde se ne spominje da je u pitanju politička stranka mađarske nacionalne manjine.

28 Izvor: Zvanična internet prezentacija Narodne skupštine.

52

Savez vojvođanskih Mađara ima šest poslanika u svom sastavu koji su svi čla-novi SVM-a29, a Poslanička grupa SDA Sandžaka-PPD pet poslanika od koji su tri predstavnici Stranke demokratske akcije Sandžaka (dr. Sulejmana Uglja-nina), a dvoje Partije za demokratsko delovanje (Rize Halimija). Ovde treba napomenuti da se u sastavu poslaničke grupe Srpska napredna stranka nalazi poslanik koji je član Bošnjačke narodne stranke. Iz navedenog proizlazi da u su sadašnjem sazivu republičkog parlamenta politički reperezentovane mađarska, bošnjačka i albanska nacionalna manjina. Trebalo bi ukazati i na to da iako je značajan broj manjinskih stranaka pred parlamentarne izbore 2012. godi-ne ušao u koalicije sa strankama većinskog naroda njihovi članovi nisu dobili mandate uprkos tome što su stranke s kojima su bile u koaliciji ušle u parla-ment, a što je, verovatno, posledica njihovog niskog mesta na izbornoj listi. U prethodnim sazivima republičkog parlamenta pored predstavnika mađarske, albanske, bošnjačke nacionalne manjine, odnosno stranaka tih manjina bilo je i predstavnika političkih stranaka romske nacionalne manjine. S obzirom na to da su albanska, bošnjačka, romska i mađarska nacionalna manjina najbrojnije nacionalne manjine u Republici Srbiji može se zaključiti da postojeći izborni sistem, tj. izborna pravila pogoduju jedino najbrojnijim, najvećim nacional-nim manjinama. U stručnoj i političkoj javnosti vodi se polemika da li kroz izmenu izbornih pravila treba, i na koji način, omogućiti i ostalim nacionalnim manjinama da budu prezentovane i da li bi to uopšte bilo opravdano. Jedan od relativno svežijih primera kako jedna politička stranka većinskog naroda smatra da bi trebalo da se uredi političko predstavljanje nacionalnih manjina u parlamentu je bila ideja/inicijativa Socijaldemokratske stranke da predstavnici svih nacionalnih manjina budu predstavljeni u parlamentu svojim „potparo-lima“ koji bi imali pravo da učestvuju u skupštinskim raspravama, ali ne i da odlučuju. Suštinski, pomenuti predlog bi omogućio da sve nacionalne manjine budu predstavljene, ali bi im istovremeno „oduzeo“ trenutno postojeće pravo odlučivanja u parlamentu što bi, prema mišljenju autora ovog rada, bilo korak unazad. Razdvajanje prava raspravljanja od prava odlučivanja predstavnika manjinskih stranaka u parlamentu bi moglo da dovede do toga da se ti pred-stavnici u parlamentu svedu na nivo skupštinskog inventara - tu je, nikom ne smeta, ali nikom ni ne treba. Sasvim je izvesno da u bi u nekom momentu došlo do situacije da poslanici s pravom odlučivanja više ne bi ni razmatrali šta oni koji ne mogu da glasaju imaju da kažu jer oni ne bi bili važni u političkoj

29 U svetlu skorašnjih događaja u okviru SVM-a i izbacivanja Lasla Varge te političke stranke realno je očekivati da po početku redovnog jesenjeg zasedanja Narodne skupštine bude konstatovano da Laslo Varga više nije član poslaničke grupe Savez vojvođanskih Mađara.

53

utakmci koja se vodi u parlamentu s obzirom na to da oni „ ne nose glas“. Izve-sno je i da se manjinski predstavnici obeshrabreni takvim položajem više ne bi ni trudili da učestvuju u raspravi o bilo čemu. S druge strane obezbediti da (apsolutno) sve nacionalne manjine u Republici Srbiji budu predstavljene u par-lamentu na jedan efikasan i funkcionalan način bilo bi jako teško. U Srbiji ima preko 20 nacionalnih manjina i etničkih zajednica koje raspolažu različitim ljudskim resursima i postavlja se pitanje da li će sve nacionalne manjine moći naći predstavnika koji će ih kompetentno i efikasno predstavljati u parlamentu, da li će sve nacionalne manjine uopšte želeti da budu politički predstavljene jer, eto, na primer, ni sve nacionalne manjine nemaju „svoju“političku stranku.

Konkretno delovanje političkih stranaka nacionalnih manjina u okviru republičkog parlamenta, odnosno na koji sve to način se one bore za bolje pre-zentovanje i ostvarivanje interesa nacionalnih manjina koje predstavljaju često je nevidljivo kako za same pripadnike nacionalne manjine tako i za građane koji su pripadnici većinskog naroda. Ono što se želi reći je da je u praksi uočlji-vo da manjiske stranke, sa izuzetkom Saveza vojvođanskih Mađara, čak i kada uđu u parlament, iz različitih razloga30, ne koriste u dovoljnoj meri mogućnosti (pasivne su) koje im poslaničko mesto/mesta pružaju kako bi doprinele pobolj-šanju položaja i ostvarivanju interesa nacionalne manjine koju predstavljaju.

Na pokrajinskom nivou vlasti, u sazivu Skupštine AP Vojvodine deluje poslanička grupa Savez vojvođanskih Mađara koja ima sedam poslaničkih mesta, odnosno direktno politički predstavljena je samo mađarska nacionalna manjina. Svakako, u pokrajinskom parlamentu indirektno su predstavljenje i druge nacionalne manjine (npr. slovačka, rumunska, hrvatska nacionalna ma-njina) preko poslanika koji su pripadnici nacionalne manjine, ali su oni članovi stranaka većinskog naroda.

U lokalnim parlamentima manjinske stranke su politički predstavljene uglavnom u onim jedinicama lokalne samouprave gde imaju značajniji broj ili u kojima čine većinsko stanovništvo.

Na kraju kao nezanemarljiv vid političkog predstavljanja nacionalnih manjina u širem smislu pojavljuju se i nacionalni saveti nacionalnih manjina u čijm sastavima su skoro bez izuzetka i predstavnici neke političke stranke nacionalne manjine koju predstavlja Savet. Zbog njihovog položaja u sistemu ostvarivanja kulturne autonomije nacionalnih manjina i činjenice da su Saveti polazna tačka i (formalno) osnovni sagovornik države kada se razmatra i odlu-

30 Nedovoljno poznavanje načina funkcionisanja Narodne skupštine, materije na koju se odnosi predlog zakona ili drugog akta koji donosi Skupština, nedostatak logističke podrše i sl.

54

čuje o nekom od pitanja iz četiri oblasti u kojima nacionalne manjine uživaju autonomiju31, i preko kojih nacionalne manjine ostvaruju pravo na samoupra-vu u tim oblastima (što podrazumeva niz konkretnih ovlašćenja Saveta), u nacionalnim savetima nacionalnih manjina manjinske političke stranke, ali i stranke većinskog naroda videle su pogodno tlo za reprezentovanje i ostvari-vanje svojih ciljeva te su danas nacionalni saveti visoko politizovani. Teorijski posmatrano, nema ničeg lošeg u tome što su neki ili svi članovi Saveta ujedno i članovi manjiskih ili većinskih političkih partija (mada nije smisleno da ve-ćinska partija ima svog predstavnika u telu manjinske samouprave, ali u poli-tičkoj borbi sve je dozvoljeno). Međutim, u praksi, ova oklonost predstavlja više nego ozbiljan problem u funkcionisanju nacionalnih saveta u smislu njegovog otežavanja. Nakon održanih poslednjih izbora za članove nacionalnih saveta, oktobra 2014. godine, skoro da nema istog u kojem njegovi članovi nisu iz ra-zličitih, međusobno suprotstavljenih, političkih stranaka (bilo manjinskih bilo većinskih) koji imaju različite poglede na to kako i na koji način treba da bude rešeno neko pitanje od važnosti za tu nacionalnu manjinu, a iz nadležnosti na-cionalnog saveta. U takvoj situaciji postizanje neophodne većine za donošenje odluka nacionalnog saveta može da bude veoma otežano, a što u krajnjoj liniji može dovesti do blokade rada, tj. zastoja u funkcionisanju Saveta. Nacionalni savet koji (dobro) ne funkcioniše i koji je opterećen unutrašnjim previranjima između različitih političkih struja koje zastupaju njegovi članovi sigurno ne može efikasno da radi na očuvanju i unapređivanju položaja nacionalne manji-ne koju predstavlja.

3. SraZMErna ZaSTUPLjEnoSTPojam srazmerna zastupljenost u kontekstu razmatranja položaja nacio-

nalnih manjina podrazumeva zastupljenost pripadnika nacionalnih manjina u organima javne vlasti koja je srazmerna njihovom udelu u nacionalnoj struk-turi stanovništva. Postizanjem srazmerne zastupljenosti omogućuje se nacio-nalnim manjinama da ravnopravno učestvuju u upravljanju javnim poslovima, odnosno da sve strukture društva budu izjednačene što je i osnovna svrha ovog instituta. Postizanje srazmerne zastupljenosti nacionalnih manjina u organi-ma javne vlasti implicira da ti organi pri vršenju svojih ovlašćenja u okviru njihove nadležnosti imaju mogućnost da sagledaju stvari i iz specifične vizure nacionalnih manjina, a ne samo iz vizure većinskog stanovništva tj.društvene stukture koja ima primat i koja se ne suočava se problemima koji su svojstveni

31 Obrazovanje, obaveštavanje, kultura i službena upotreba jezika i pisma.

55

manjinskim zajednicama u borbi za očuvanje njihovog nacionalnog i kultur-nog identiteta van matične države. Kroz srazmernu zastupljenost omogućuje se i konkretno ostvarivanje čitavog dijapazona prava i sloboda pripadnika nacio-nalnih manjina propisana zakonodavstvom Republike Srbije kao npr. pravo na službenu upotrebu jezika i pisma nacionalne manjine.

3.1. Pravni okvir

Ustavom Republike Srbije, stavom 1. člana 77. propisano je da pripadni-ci nacionalnih manjina imaju, pod istim uslovima kao ostali građani, pravo da učestvuju u upravljanju javnim poslovima i da stupaju na javne funkcije, a stavom 2., da se pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina. Pravnu normu slične sadržine sadrži i Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina koji članom 21. propisuje da se prilikom zapošljavanja u javnim službama vodi računa o nacionalnom sastavu stanov-ništva, odgovarajućoj zastupljenosti i o poznavanju jezika koji se govori na području organa ili službe. Kao što je napred bilo već pomenuto, Zakon o po-tvrđivanju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina sadrži odredbu prema kojom se strane ugovornice obavezuju da usvoje, gde je potrebno, odgo-varajuće mere kako bi u svim oblastima ekonomskog, društvenog, političkog i kulturnog života obezbedile punu i stvarnu jednakost pripadnika nacionalne manjine i pripadnika većine, te da će se u tom pogledu voditi računa o specifič-nim uslovima pripadnika nacionalnih manjina.

Odredbe kojima se uvodi obaveza da se pri zapošljavanju, u najvećoj mo-gućoj meri, vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina sadrži i više zakona kao npr. Zakon o sudijama, Zakon o javnom tužilaštvu, Zakon zakon o državnim služ-benicima32.

Srbija i Crna Gora zaključila je sa Republikom Mađarskom, Rumunijom, Hrvatskom i Makedonijom33 bilateralne sporazume koji za predmet imaju re-gulisanje prava i zaštitu položaja mađarske, rumunske, hrvatske i makedonske nacionalne manjine u Srbiji, odnosno srpske nacionalne manjine u tim drža-

32 Pomenuto je propisano u članu 46. Zakona o sudijama, članu 82. Zakona o javnom tužilaštvu i članu 9. Zakona o državnim službenicima.

33 Tekstovi zaključenih bilateralnih sporazuma dostpni su na internet prezentaciji Kancelarije za ljudska i manjinska prava.

56

vama. Svi sporazumi sadrže odredbe koje se odnose na obavezu država pot-pisnica da, uskladu sa nacionalnim zakonodavstvom, omoguće pripadnicima pomenutih manjina ućešće u javnom životu. Formulacije tih odredbi idu od relativno uopštenih – da se omogući delotvorno učešće pripadnika nacionalne manjine u donošenju odluka koje se odnose na njihova prava i položaj, bez posebnog preciziranja na koji način, pa do vrlo konkretizovanih kao što je to npr. u sporazumu sa Republikom Mađarskom gde se u članu 8. navodi da “ugo-vorne strane, u skladu sa svojim nacionalnim zakonodavstvima, priznaju pravo nacionalnih manjina na učešće u javnom životu i, u vezi sa tim, preduzimajući odgovarajuće mere obezbeđuju: delotvorno uključenje pripadnika nacionalnih manjina u javne poslove, naročito u procese donošenja odluka koje se na njih odnose; odgovarajuću zastupljenost pripadnika nacionalnih manjina u javnim službama, uključujući i policiju na lokalnom, regionalnom i državnom nivou, vodeći računa pri zapošljavanju o etničkom sastavu i znanju jezika koji se go-vori u oblasti u kojoj radi odgovarajući organ ili telo; materijalne i druge uslove za rad predstavnika manjinskih organizacija u predstavničkim telima, kao i za njihov izbor u takva tela na svim nivoima.” Treba ukazati na to da je većina odredbi sva četiri zaključena sporazuma „labavije“ formulisana, odnosno da su se države obavezale da urade nešto pa to nešto „u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom“ zbog čega, kako je to uočljivo u praksi, stvaran domet ovih sporazuma, bar za sada, nije velik. Naime, pomenuta labavija formulacija znači da ako je sporazumom propisano nešto što nije regulisano nacionalnim za-konodavstvom za primenu istog u praksi neophodno prethodno da se izmeni nacionalno zakonodavstvo, a, ukoliko nema političke volje za takvo šta, država može da odugovlači usvajanje zakona koliko želi.

Statutom AP Vojvodine, u članu 22., je određeno da se u pokrajinskim organima i službama koje osniva AP Vojvodina, pri zapošljavanju vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina - nacionalnih zajednica, u skladu sa Ustavom i zakonom. U slučaju postojanja značajnije nesrazmerne zastupljenosti pripadnika nacio-nalnih manjina - nacionalnih zajednica u pokrajinskim organima i službama koje osniva AP Vojvodina, Pokrajinska vlada dužna je da preduzme posebne mere i aktivnosti, kao što su posebni programi stipendiranja i obučavanja pri-pravnika, i druge mere i aktivnosti. Posebne mere i aktivnosti traju dok postoji značajnija nesrazmerna zastupljenost, s tim da one ne mogu da ugroze rad u pokrajinskim organima i službama koje osniva AP Vojvodina, ni opšte uslove zapošljavanja u njima. U Pokrajinskoj skupštinskoj odluci o organima pokra-jinske uprave propisano je da su zaposlena lica u organima pokrajinske uprave

57

dužna da znaju srpski jezik, a jezik nacionalne manjine - nacionalne zajednice koji je u službenoj upotrebi, ako je to utvrđeno aktom o unutrašnjoj organiza-ciji i sistematizaciji radnih mesta. Ova odredba na indirektan način obezbeđuje srazmernu zastupljenost imajući u vidu da postoji velika podudarnost između procenta ljudi koji govore neki od jezika nacionalne manjine i njihove pripad-nosti toj istoj manjini.

Zakonom o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, čija će primena početi 11. oktobra 2015. godine, propisano je da organi nadležni za dostavljanje obrazloženih predloga o maksimalnom broju zaposle-nih u skladu sa ovim zakonom dužni su da svoje predloge zasnuju naročito na analizi: zakonodavnog i strateškog okvira koji je utvrđen za delovanje određe-ne javne službe, odnosno oblasti javne politike u delokrugu organa; funkcija, unutrašnjeg uređenja, podataka o kadrovskim i finansijskim resursima orga-nizacionih oblika u delokrugu organa; mreža ustanova u delokrugu organa i zadovoljenja potreba korisnika javnih usluga, kao i obavezi zapošljavanja osoba sa invaliditetom u skladu sa propisima koji uređuju oblast profesionalne rehabi-litacije i zapošljavanja osoba sa invaliditetom, odnosno obavezi vođenja računa o nacionalnom sastavu stanovništva, odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina i poznavanju jezika koji se govori na području državnog organa, javne službe, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave. Dosledna primena ove odredbe u postupku racionalizacije broja zaposlenih u javnom sektoru trebalo bi da obezbedi, u najmanju ruku, očuvanje postojećeg stanja u pogledu srazmerne zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina u javnom sektoru.

3.2. SraZMErna ZaSTUPLjEnoST nacionaLniH Manjina U rEPUbLici Srbiji – ProbLEMi PriMEnE PoZiTivnoPravniH odrEdbi U PrakSi

Kao što je već pomenuto osnovna svrha srazmerne zastupljenosti je obezbeđivanje da nacionalne manjine, zajedno sa većinskim narodom, ravno-pravno učestvuju u vršenju javne vlasti, tj. da budu ravnopravne sa većinskim narodom. Pozitivnopravni propisi Republike Srbije sadrže odredbe koje se od-nose na srazmernu zastupljenost, tj. mehanizam za postizanje iste. Međutim, problem u vezi sa postizanjem srazmerne zastupljenosti javlja se kod primene ovih odredbi u praksi i to je i osnovni razlog zašto srazmerna zastupljenost u Srbiji (još uvek) nije postignuta i nije realno očekivati da će se stanje u skorije vreme promeniti na bolje. Naime, problem u primeni odredbi koje se odnose na srazmernu zastupljenost u praksi prilikom zapošljavanja ogleda se, uslovno

58

rečeno, u njihovoj uopštenoj i „nedovoljno čvrstoj ili nedovoljno obavezujućoj“ formulaciji. Obaveza da se „vodi računa“ o nečemu može da se tumači i poštuje na različite načine, a od kojih nijedan ne mora nužno da rezultira sa zapošlja-vanjem pripadnika nacionalne manjine u cilju poštovanja nacionalnog sastava stanovništva. Samo eventualno propuštanje poslodavca da „vodi računa“ nije sankcionisano niti je moglo biti zbog takvog načina formulacije odredbi kao i bez njihove dalje razrade u drugim opštim pravnim aktima koja je izostala. Takođe, problem predstavlja i to što u većini pravilnika u unutrašnjoj organi-zaciji i sistematizaciji radnih mesta u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave nije predviđeno da je jedan od uslova za rad na određenom radnom mestu npr. poznavanje određenog jezika nacionalne manjine, odnosno jezika koji se govori u odre-đenoj sredini. S obzirom na to da je propisima ustanovljena obaveza da se vodi računa o nacionalnoj strukturi stanovništva i da u konkursu za popunjavanje radnog mesta poslodavac može da predvidi samo one uslove za rad na određe-nom radnom mestu koji su predviđeni pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji, lice koje eventualno govori jezik nacionalne manjine (i koje je najverovatnije i pripadnik manjine čiji jezik govori) formalno-pravno gledano ne mora imati prednost nad licem koje ne govori taj jezik. Većina ljudi će reći da se ovaj problem može rešiti tako što se kao jedan od uslova za određena radna mesta postavi pripadnost (određenoj) nacionalnoj manjini. Međutim, postav-ljanje pripadnosti nacionalnoj manjini kao uslova određenog radnog mesta u opštem aktu o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji ne može biti zakonito rešenje ovog problema s obzirom na to da je kao ustavno načelo postavljeno pravilo da je izražavanje nacionalne pripadnosti slobodno te da niko nije dužan da se izjašnjava o svojoj nacionalnoj pripadnosti. Ova odredba Ustava proizvo-di, s aspekta razmatranja problematike srazmerne zastupljenosti, dve posledice: svaki građanim ima pravo da se izjasni kako želi o nacionalnoj pripadnosti, i, ukoliko to ne želi, građanin ne mora da se izjasni. Jednostavno rečeno, propi-sivanje obaveze kandidatima za određeno radno mesto da se prilikom konku-risanja na to radno mesto moraju izjasniti o svojoj nacionalnoj pripadnosti ne bi bilo u skladu sa Ustavom (a ni zakonima), a čak i kad bi bilo, svaki kandidat bi bio slobodan da se izjasni o tom pitanju kako želi, tj. može da se desi da se pripadnik većinskog naroda izjasni kao pripadnik nacionalne manjine. Pored navedenog, problem za primenu odredbi koje se odnose na srazmernu zastu-pljenost u praksi predstavlja i to što Zakon o zaštiti podataka o ličnosti tretira kao naročito osetljiv podatak o nacionalnoj pripadnosti te Poverenik za zaštitu podataka o ličnosti i informacije od javnog značaja insistira na tome da organi

59

javne vlasti ne mogu da vode podatke o nacionalnoj pripadnosti svojih zapo-slenih, sve dok se pravni osnov za vođenje takve vrste evidencija kao i način ču-vanja tih podataka ne uspostavi donošenjem odgovarajućeg propisa (zakon ili podzakonski akt) ili pak unošenjem odgovarajuće odredbe u postojeće propise. Ukoliko nemate podatke o nacionalnoj strukturi svojih zaposlenih nerealno je za očekivati da istu i možete postići jer vam nedostaje osnovni element na osnovu kojih možete da izvršite procenu trenutnog stanja, kao i buduće mere i aktivnosti koje trebate da preduzimate za postizanje optimalnog rezultata.

Zbog svega navedenog, imajući na umu trenutno važeće propise, da bi se izbegli problemi oko (ne)mogućnosti da poslodavac traži da se zaposleni ili kandidati za radno mesto izjašnjavaju o svojoj nacionalnoj pripadnosti kao elemenat koji može da zameni izjašnjavanje o nacionalnoj pripadnosti, a koji može da dovede do toga da se zapošljavaju i pripadnici nacionalne manjine, javlja se jezik, tj. poznavanje jezika i pisma nacionalne manjine. Navedeno iz razloga što postoji visok procenat podudarnosti između lica koja govore neki od jezika nacionalne manjine i njihove pripadnosti toj istoj manjini. Ukoliko zaposlite lice koje govori jezikom nacionalne manjine najverovatnije je da je to lice i pripadnik nacionalne manjine čiji jezik govori.

Pokrajinski zaštitnik građana-ombudsman u svojoj praksi postupao je po više predstavki koje su se odnosile na obavezu da se pri zapošljavanju u državnim organima, javnim službama, organima autonomne pokrajine i je-dinica lokalne samouprave vodi računa o nacionalnom sastavu stanovništva i odgovarajućoj zastupljenosti pripadnika nacionalnih manjina. U zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, postupajući po predstavkama Pokrajinski ombudsman je uglavnom upućivao mišljenja organima na koje se predstavka odnosila da preduzme mere i aktivnosti usmerene na održavanje postojećeg stanja u pogledu nacionalne strukture zaposlenih ili da, ukoliko je već došlo do promena u nacionalnoj strukturi zaposlenih, preduzmu mere za stvaranje uslova da nacionalna struktura zaposlenih u odražava nacionalnu strukturu stanovništva u konkretnom području. Ilustracije radi, Pokrajinski ombudsman u svojoj praksi imao je i slučaj da mu je pritužbu podneo nacionalni savet jedne nacionalne manjine u kojoj je ukazano na problem u ostvarivanju prava na službenu upotrebu jezika i pisma te nacionalne manjine, a koje pravo je poveza-no sa ostvarivanjem prava na srazmernu zastupljenost. Naime, nakon odlaska nekoliko radnika u penziju u ispostavi Pošte u jednom mestu, u kojem pripad-nici nacionalne manjine čine apsolutnu većinu i u kojem je jezik te nacionalne manjine bio u službenoj upotrebi, došlo je do situacije da niko od preostalih zaposlenih nije govorio jezik nacionalne manjine kojim su govorili meštani,

60

te je meštanima, pogotovo onim starijima, bilo otežano korišćenje poštanskih usluga jer nisu mogli da se sporazumeju sa radnicima (ujedno se radilo o Pošti koja je i vršila isplate penzija i socijalne pomoći). Podnosilac pritužbe, pozi-vajući se na pravo na službenu upotrebu jezika i pisama nacionalne manjine, tražio je da se prilikom popunjavanja upražnjenih mesta zaposli i neko lice koje govori jezik nacionalne manjine u pitanju kako bi meštani mogli da ostvaruju svoje pravo na službenu upotrebu njihovog jezika. Pokrajinski ombudsman po-krenuo je postupak i isti je okončan upućivanjem mišljenja JP PTT saobraćaja „Srbija“ da je potrebno da pomenuto preduzeće preduzme mere i aktivnosti usmerene na održavanje postojećeg stanja u pogledu nacionalne strukture za-poslenih u jedinici poštanske mreže R. K., a ukoliko je već došlo do promena u nacionalnoj strukturi zaposlenih, da preduzme mere za stvaranje uslova da nacionalna struktura zaposlenih u jedinici poštanske mreže R. K. odražava nacionalnu strukturu stanovništva u R. K. U razlozima za upućivanje mišljenja Pokrajinski ombudsman pozivao se i na odredbe propisa kojima se reguliše pravo na službenu upotrebu jezika i pravo na srazmernu zastupljenost. Nakon dužeg vremena organ kome je isto upućeno prihvatio je mišljenje Pokrajinskog ombudsmana, te na jedno od upražnjenih mesta zaposlio lice koje je govo-rilo manjinski jezik u pitanju i koje je ujedno i bilo pripadnik te nacionalne manjine. U praksi je zabeležen i slučaj obraćanja građanina jedne opštine u Vojvodini u kojoj je slovači jezik bio u službenoj upotrebi, a koji se žalio na to da nije mogao da overi dokument sastavljen na slovačkom jeziku jer niko od zaposlenih u oopštinskoj upravi ne govori slovači jezik. Pravo da se overi isprava sastavljena na jeziku nacionalne manjine koji je u službenoj upotrebi na području na kojem se želi izvršiti overa u osnovi proizlazi iz prava na službenu upotrebu jezika i pisama, mada je ovo pravo, kao posebno, decidno priznato i našim propisima. Pokrajinski ombudsman pokrenuo je postupak, a opština se izjasnila da se u sedištu opštine ne može izvršiti overa na slovačkom jeziku bez prevoda na srpski jezik jer niko od zaposlenih na tim poslovima na govor slo-vački jezik. Pokrajinski ombudsman uputio je mišljenje da je Opštinska uprava opštine u pitanju učinila nepravilnost u radu jer nije overila dokument sačinjen na slovačkom jeziku i pismu iako je slovački jezik i pismo u službenoj upotrebi na njenoj teritoriji, te da ta nepravilnost predstavlja povredu prava na službenu upotrebu jezika i pisama nacionalnih manjina koje je garantovano propisima naše zelje. Uz mišljenje je data i preporuka da opština obezbedi ravnopravnu upotrebu svih jezika i pisama koji su u službenoj upotrebi na njenoj teritoriji. U obrazloženju preporuke iznet je stav Pokrajinskog ombudsmana da se ravno-pravna upotreba svih jezika koji su u službenoj upotrebi može obezbediti kroz

61

postizanje srazmerne zastupljenosti ili (privremeno) angažovanjem sudskog tumača o trošku opštine.

4. ZakLjUčakZa državu koja teži da bude demokratska i pravedna imperativ i cilj je da

obezbedi da svi njeni građani, odnosno sve strukture društva koje je čine budu vidljive, reprezentovane i da učestvuju u kreiranju i donošenju odluka koje utiču na svakodnevni život građana. S aspekta ostvarivanja i zaštite prava naci-onalnih manjina pravo da iste budu politički predstavljene i srazmerno zastu-pljene u organima javne vlasti predstavlja mehanizme kojim država obezbeđuje taj cilj, odnosno jednakost njenih građana.

Postoji više mehanizama kojima države mogu da obezbede političko, tj. parlamentarno predstavljanje manjina. Značajan broj teoretičara je uverenja da u najefikasniji sistem za obezbeđivanje političke predstavljenosti sistem zagarantovanih mesta u parlamentu za manjine. Međutim, u Republici Srbiji taj mehanizam nije u primeni. Pozitivnopravnim propisima Republika Srbija je olakšala nacionalnim manjinama mogućnost da budu političke predstavlje-ne u parlamentu na taj način što je snizila kriterijume za osnivanje političkih stranaka nacionalnih manjina u odnosu na većinske stranke i odredila da one učestvuju u raspodeli mandata i kada osvoje manje od 5% glasova od uku-pnog broja birača koji su glasali. Osnovna mana postojećih pravila za ulazak predstavnika nacionalnih manjina u parlament je, pre svega, to što je teorijski moguće da se desi situacija da se na osnovu postignutog izbornog rezultata manjinske stranke ne nađu u broju najvećih količnika koji se uzimaju u obzir za raspodelu mandata, što bi rezultiralo time da manjinske stranke nemaju svog parlamentarnog predstavnika. Takođe, postojeći izborni sistem i izborna pravila koja se primenjuju u odnosu na političke stranke nacionalnih manjina pogoduju samo najbrojnijim nacionalnim manjinama u Srbiji. Osim toga što postojeći izborni sistem ne obezbeđuje da u parlamentu budu prezentovane sve nacionalne manjine ili bar većina, primećuje se i da afirmativne mere za obezbeđivanje političke predstavljenosti manjina nisu date za sve delove iz-bornog postupka. Na republičkom i lokalnom nivou manjinskim strankama za utvrđivanje izborne liste i dalje treba jednak broj overenih potpisa birača kao i strankama većinskog naroda, a koji broj, odnosno njihovo prikupljanje za manjinske stranke zaista može da predstavlja nedostižni cilj. Tako je, na pri-mer, u okviru izbornog procesa za izbor narodnih poslanika na izborima 2014. godine RIK doneo rešenje kojim je odbio da proglasi Izbornu listu „Nijedan

62

od ponuđenih odgovora“ koju je podnela istoimena politička stranka (vlaške) nacionalne manjine. Lista, odnosno njenu proglašenje je odbijeno iz razloga što podnosilac pomenute izborne liste uz nju dostavio manje od 10.000 izjava birača da podržavaju tu listu, te tako „nije ispunio materijalni uslov za prijem izborne liste od strane Republičke izborne komisije, odnosno za njeno razma-tranje i odlučivanje po njoj u smislu čl. 45. i 46. Zakona o izboru narodnih poslanika“. U pomenutom rešenju RIK je zauzeo stav da se tek podnošenjem najmanje 10.000 sudski overenih izjava birača da podržavaju izbornu listu stiču uslovi da se zaključkom naloži otklanjanje nedostataka u podacima u odnosu na tih 10.000 ili više izjava birača. Shodno Rešenju pomenuta izborna lista je bila dostavila izjave 8.778 birača, a od kojih su 8.143 bile pravno valjane. Na-vedeno ilustruje da manjinske stranke ne samo da imaju problem da prikupe 10.000 pravno valjanih izjava birača da podržavaju njihovu izbornu listu već imaju problem da uopšte prikupe 10.000 izjava.

Ipak, i pored pojedinih pomenutih manjkavosti pravila izbornog proce-sa, sa aspekta ostvarivanja i zaštite prava nacionalnih manjina, nesporna je činjenica da je od uvođenja afirmativnih mera za politčko predstavljanje naci-onalnih manjina u parlamentu 2004. godine, u sve i jednom sazivu Narodne skupštine bilo predstavnika političkih stranaka nacionalnih manjina, odnosno da su nacionalne manjine imale svoje direktne predstavnike. I pored toga što u Republici Srbiji nije u primeni sistem zagarantovanih manjinskih mesta u parlamentu, praksa pokazuje da teško može da se desi da u sazivu republičkog parlamenta nema najmanje jednog predstavnika nacionalne manjine. Takođe, uprkos okolnosti da u parlamentu nisu predstavljene sve nacionalne manjine već, uglavnom, one najveće i najbrojnije parlamentarni predstavnici tih najve-ćih manjina svojim radom u parlamentu utiču na poboljšanje položaja i manjih, tj. ostalih nacionalnih manjina jer najveći broj problema sa kojima se suočavaju manjinske zajednice i koje traže svoje razrešenje u parlamentu su isti i za manje i za veće manjinske zajednice. Tako, na posredan način, parlamentarni pred-stavnici najvećih nacionalnih manjina pojavljaju se i kao predstavnici drugih manjinskih zajednica, odnosno obezbeđuje se predstavljanje i ostalih nacional-nih manjina. Nadalje, i visok broj registrovanih političkih stranaka nacionalne manjine ukazuje na to je političko predstavljanje nacionalnih manjina kroz organizovanje manjinskih političkih stranaka u Republici Srbiji veoma razvi-jeno i da se nacionalne manjine rado koriste ovom mogućnosti. U Republici Srbiji trenutno ima više registrovanih političkih stranaka nacionalnih manjina nego stranaka većinskog naroda. Imajući u vidu napred navedeno, sveukupno

63

posmatrajući, u pogledu ostvarivanja prava na političko predstavljanje naci-onalnih manjina u Republici Srbiji, može se reći da je stanje zadovoljavajuće.

U pogledu ostvarivanja prava na srazmernu zastupljenost nacionalnih manjina u organima javne vlasti uočava se da efikasan mehanizam za to u Re-publici Srbiji ne postoji. Pravne norme koje se odnose na ostvarivanje srazmer-ne zastupljenosti nacionalnih manjina prilikom zapošljavanja zbog uopštene formulacije, odnosno uvođenja samo obaveze da se vodi računa o nacionalnoj strukturi zapošljavanja prilikom zapošljavana i izostanka sankcije za slučaj da se „ne vodi računa“ u praksi su nesprovodive. Čak i kada bi poslodavac hteo da stvarno vodi računa o nacionalnoj strukturi zaposlenih on od kandidata za radno mesto ne bi sme da traži taj podatak zbog ustavnog principa da je izra-žavanje o nacionalnoj pripadnosti slobodno i da niko nije dužan da se izjasni o svojoj nacionalnoj pripadnosti. Pa, i da se zamisli situacija da poslodavac može da traži pomenuti podatak, ništa ne sprečava, niti je to zabranjeno, kandidata da se izjasni kao pripadnik manjine i onda kada to nije. Zbog navedenog čak i održavanje postojećeg stanja u pogledu nacionalne strukture zaposlenih je ote-žano, a njegovo poboljšanje nemoguće. Za promenu postojećeg stanja potrebna je, pre svega, odluka države da zaista želi da obezbedi srazmernu zastupljenost manjina u organima javne vlasti i o načinu na koji to želi da postigne, a zatim izmena pravne regulative u odgovarajućem pravcu. Na primer, bilo bi potrebno da se promeni, drugačije formuliše, ustavno načelo u pogledu izjašnjavanja o nacionalnoj pripadnosti kao i da se iz odredbi koji za predmet imaju srazmernu zastupljenost izbriše prelebava obaveza da se vodi računa o nacionalnoj struk-turi zaposlenih i uvede obaveza da organi javne vlasti moraju da odražavaju nacionalnu strukturu stanovništva na području za koji su osnovani. U među-vremenu, dok se pomenuto ne desi, moguće je većinu ovih problema izbeći uvođenjem poznavanja jezika nacionalne manjine (svojstvenog za područje organa u pitanju) kao uslova za određeno radno mesto, a što bi bilo u skladu sa postojećim propisima jer bi na taj način, zbog velikog procenta podudarnosti između maternjeg jezika i nacionalne pripadnosti, verovatno bio zaposlen pri-padnik nacionalne manjine i približno bila postignuta srazmerna zastupljenost.

64

LiTEraTUra

A/Dokumenti

Ustav Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006)Zakon o potvrđivanju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina („Sl. list SRJ - Međunarodni ugovori”, br. 6/98)Zakon o ratifikaciji Sporazuma između Srbije i Crne Gore i Republike Makedonije o zaštiti srpske i crnogorske nacionalne manjine u Republici Makedoniji i makedonske nacionalne manjine u Srbiji i Crnoj Gori (“Sl. list SCG – Međunarodni ugovori”, br. 6/2005)Zakon o ratifikaciji Sporazuma između Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije i Vlade Rumunije o saradnji u oblasti zaštite nacionalnih manjina (“Sl. list SCG - Međunarodni ugovori”, br. 14/2004)Zakon o ratifikaciji Sporazuma između Srbije i Crne Gore i Republike Mađarske o zaštiti prava mađarske nacionalne manjine koja živi u Srbiji i Crnoj Gori i srpske nacionalne manjine koja živi u Republici Mađarskoj (“Sl. list SCG - Međunarodni ugovori”, br. 14/2004)Zakon o ratifikaciji Sporazuma između Srbije i Crne Gore i Republike Hrvatske o zaštiti prava srpske i crnogorske manjine u Republici Hrvatskoj i hrvatske manjine u Srbiji i Crnoj Gori (“Sl. list SCG - Međunarodni ugovori”, br. 3/2005)Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina („Sl. list SRJ”, br. 11/2002, “Sl. list SCG”, br. 1/2003 - Ustavna povelja i “Sl. glasnik RS”, br. 72/2009 - dr. zakon i 97/2013 - odluka US)Zakon o političkim strankama (“Sl. glasnik RS”, br. 36/2009 i 61/2015 - odluka US)Zakon o izboru narodnih poslanika (“Sl. glasnik RS”, br. 35/2000, 57/2003 - odluka USRS, 72/2003 - dr. zakon, 75/2003 - ispr. dr. zakona, 18/2004, 101/2005 - dr. zakon, 85/2005 - dr. zakon, 28/2011 - odluka US, 36/2011 i 104/2009 - dr. zakon)Zakon o lokalnim izborima (“Sl. glasnik RS”, br. 129/2007, 34/2010 - odluka US i 54/2011)Zakon o sudijama (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 58/2009 - odluka US, 104/2009, 101/2010, 8/2012 - odluka US, 121/2012, 124/2012 - odluka US, 101/2013, 111/2014 - odluka US, 117/2014, 40/2015 i 63/2015 - odluka US)Zakon o javnom tužilaštvu (“Sl. glasnik RS”, br. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 78/2011 - dr. zakon, 101/2011, 38/2012 - odluka US, 121/2012, 101/2013, 111/2014 - odluka US i 117/2014)Zakon o državnim službenicima (“Sl. glasnik RS”, br. 79/2005, 81/2005 - ispr., 83/2005 - ispr., 64/2007, 67/2007 - ispr., 116/2008, 104/2009 i 99/2014)Zakon o načinu utvrđivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru (“Sl. glasnik RS”, br. 68/2015)Statut AP Vojvodine (“Sl. list AP Vojvodine”, br. 20/2014)

65

Pokrajinska skupštinska odluka o izboru poslanika u Skupštinu AP Vojvodine (“Sl. list AP Vojvodine”, br. 23/2014)Pokrajinska skupštinska odluka o Pokrajinskoj upravi („Sl. list AP Vojvodine”, br. 37/2014 i 54/2014 - dr. odluka)Uputstvo za sprovođenje izbora za narodne poslanike Narodne skupštine i izbora za predsednika Republike Srbije raspisanih za 6. maj 2012. godine (“Sl. glasnik RS”, br. 29/2012-prećišćen tekst, 31/2012-ispr. i 50/2012)Uputstvo za sprovođenje izbora za narodne poslanike Narodne skupštine raspisanih za 16. mart 2014. godine (“Sl. glasnik RS”, br. 12/2014)Rešenje Ustavnog suda Srbije IU broj 42/2008 od 8. aprila 2008. godinePresuda Vrhovnog suda Srbije br. Už 6/2007 od 8. januara 2007. godineRešenje Republičke izborne komisije 02 Broj 013-253/14 od 1. marta 2014. godine

B/ Studije i članci

Begović, Bojana (2013). „Politička predstavljenost nacionalnih manjina“. Zbornik radova “Nacionalni saveti nacionalnih manjina i kultura”. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine i Pokrajinski ombudsman AP Vojvodine.Lončar, Jelena (2009). „Izborna formula i reprezentacija manjina“, [http://izbornareforma.rs/wordpress/wp-content/uploads/zbornik/Jelena%20Loncar%20-%20Izborna%20formula%20i%20reprezentacija%20manjina.pdf]Vodinelić-Rakić, Vesna (2014). Predizborne crtice II, internet sajt Peščanik, [http://pescanik.net/predizborne-crtice-ii/]Orlović, Slaviša (2007). „Delovanje partija nacionalnih manjina“. Zbornik radova Položaj nacionalnih manjina u Srbiji. Beograd: Odeljenje društvenih nauka, SANU, str. 153-177.Radosavljević, Duško; Dragutinović, Ljiljana (2013). „Državna politika Srbije u oblasti očuvanja i prava nacionalnih zajednica i javno i političko predstavljanje nacionalnih zajednica u AP Vojvodini“. Zbornik radova “Nacionalni saveti nacionalnih manjina i kultura”. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine iPokrajinski ombudsman AP Vojvodine.

66

Nina Janić

POLITICAL PRESENTATION AND PROPORTIONAL REPRESENTA-TION OF NATIONAL MINORITIES IN PUBLIC AUTHORITIES IN THE REPUBLIC OF SERBIA

Summary

The paper deals with the political presentation and proportional represen-tation of national minorities in public authorities in the Republic of Serbia, with special reference to the existing legal framework. The right to political presen-tation and proportional representation in public authorities is the mechanism by which the state provides visibility, representation and participation in the design and decision-making to all its citizens, and all structures of society. Alt-hough the exercise of both these rights is regulated by the positive-legal regu-lations, in practice the level of their realization varies, which is what this paper presents through a brief analysis of the current situation.

.

67

UdC 323.15(497.11)316.347(497.11)

Snežana Ilić

PoLiTička kULTUra nacionaLniH Manjina U konTEkSTU iZbora Za ManjinSkE nacionaLnE SavETE

SAŽETAK

Politička kultura nacionalnih manjina povezuje osobine društva u kojem pripadnice i pripadnici manjina žive, karakteristike tradicija konkretne manjinske zajednice na planu političkog organizovanja, kao i posledice posebnih institucionalnih rešenja kojima je poli-tički život (i u njegovom okviru političko predstavljanje) regulisan. U Srbiji ključni činilac predstavljaju nacionalni savet nacionalnih manjina. Nacionalni saveti finansiraju se iz budžeta i imaju ulogu na planu raspodele retkih resursa, kao što su rukovodeća mesta (direktora, urednika i zaposlenih u manjinskim ustanovama). Sto-ga izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina predstavljaju retku priliku ne samo za preraspodelu resursa između pojedinih užih grupa, nego i za ostvarivanje različitih drugih interesa koji se ne ograničavaju samo na nacionalne manjine. U ovom tekstu predstavljeni su rezultati istraživanja izbora za nacionalne savete nacionalnih manjina koji su održani 26. oktobra 2014. Rad je opi-snog karakter i predstavlja osnovu za različita dijahrona poređenja. Posmatranje izbora za nacionalne savete otkrilo je kako politička kultura nacionalnih manjina u Srbiji istovremeno istrajava i kako se menja. Bitni činioci koji utiču na promene jesu ekonomska kriza koja intenzivira takmičenje unutar manjinskih grupa oko resursa i karakteristike političke kulture društva Srbije.

KLJUČNE REČI: nacionalne manjine, nacionalni saveti, politička kultura, izbori, partizacija, multikulturalizam

1. Uvod Politička kultura mahom se određuje u Almondovom značenju, kao sinte-

za ili mreža kognitivnih, afektivnih i vrednosnih orijentacija pojedinaca i ko-lektiva ka ključnim političkim objektima (Almond, 1965: 50). Politička kultura manjina, po prirodi stvari, povezuje osobine društva u kojem pripadnice i pri-padnici manjina žive, karakteristike tradicija konkretne manjinske zajednice na planu političkog organizovanja, kao i posledice posebnih institucionalnih rešenja kojima je politički život (i u njegovom okviru političko predstavljanje)

68

regulisan. U Srbiji ključni činilac predstavljaju nacionalni saveti nacionalnih manjina, utemeljeni Zakonom o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina (2002) i Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina (2009). Oni su proizvod i političke kulture srbijanskog društva, i na njoj (neretko pod pri-tiskom međunarodnih organizacija) izniklih institucionalnih rešenja, i osobe-nosti svake nacionalne manjine.

Nacionalni saveti finansiraju se iz budžeta i imaju ključnu ulogu na planu raspodele retkih resursa, kao što su rukovodeća mesta (direktora, urednika i zaposlenih u manjinskim ustanovama). Kontrola trošenja finansijskog i poli-tičkog kapitala nacionalnih saveta relativno je slaba i nedovoljno transparen-tna. Stoga izbori za nacionalne savete nacionalnih manjina predstavljaju retku priliku ne samo za preraspodelu resursa između pojedinih užih grupa, nego i za ostvarivanje različitih drugih interesa koji se ne ograničavaju samo na naci-onalne manjine.

U ovom radu predstavljeni su rezultati istraživanja izbora za nacionalne savete nacionalnih manjina koji su održani 26. oktobra 2014. Rad je opisnog karakter i predstavlja osnovu za različita dijahrona poređenja.

1.1. METodoLoška crTica

Tokom poslednjih izbora na nacionalne savete nacionalnih manjina i kampanje koja im je prethodila (septembar i oktobar 2014.) Centar za razvoj civilnog društva (CRCD) je, koristeći metod učesničkog posmatranja, sproveo istraživanje na osnovu koga je nastao i tekst koji sledi.

Učesničko posmatranje daje životniju, sadržajniju i empirijski bogatiju evidenciju jer ne uključuje samo gledanje, nego i slušanje, da bi se opaženo razumelo i smestilo u prikladan značenjski kontekst. Upravo ovakvo, „kvali-tativno“ učesničko posmatranje, omogućuje otkrivanje nečeg novog. To što su značajan broj posmatrača bili pripadnici nacionalnih manjina omogućilo je da se posmatranje drugih kombinuje sa samoposmatranjem. To je otklonilo i je-zičku barijeru, i omogućilo kontekstualizaciju opservacija. Greške i pristrasno-sti prisutne u beleškama kontrolisane su na uobičajeni način koji se primenjuje pri obradi građe u kvalitativnom obliku (Stacey, 1969; Yin, 2003; Poole, Folger, 2009).

Za potrebe istraživanja korišćeni su takođe i zvanični statistički izvori, medijski zapisi, sadržaji društvenih mreža, razgovori sa učesnicima izbornog procesa i razgovori sa onim pripadnicima i pripadnicama nacionalnih manjina koji nisu želeli da uzmu učešće u izborima. Teorija multikulturalizma i teorije o

69

etničkim odnosima (razvojna teorija i teorija etničkog takmičenja) korišćene su pri objašnjavanju u meri koja je korespondirala sa ovde istraživanom temom.

Zanimali su nas i posebni, i prosečni, i tipični, i devijantni, i ekstremni slučajevi. Posebna pažnja bila je usredsređena na mesta kakva je Subotica (kao sedište eventualne buduće mađarske teritorijalne autonomije, ali i kao grad gde se najintenzivnije ispoljavaju napetosti između etničkih Hrvata i nacionalno deklarisanih Bunjevaca); Petrovac na Mlavi (gde je na izborima 2010. bilo najviše policijskih privođenja); Novi Pazar (zbog unutarmanjinskih podela i bojkota izbora); mesta naseljena većim brojem Rusina (Kucura, Ruski Krstur, Đurđevo, Novi Sad), koji kao relativno malobrojna, ali etablirana manjina, mogu da budu istovremeno i lakmus i putokaz; Bečej i Senta (zbog mađarskih opozicionih partija koje su bojkotovale izbore).

1.2. Zvanični Podaci i inTErPrETacija iZLaZnoSTi i rEZULTaTa gLaSanja na iZboriMa

Prema zvaničnim statističkim podacima Republičke izborne komisije (RIK) od 456.444 pripadnika svih nacionalnih manjina upisanih u posebne biračke spiskove, glasalo je 171.799, odnosno 37.63% pripadnika manjinskih za-jednica. Izlaznost je bila uočljivo manja nego pre četiri godine, kada je iznosila 54.5%. Ovog puta je broj manjina koje su izašle na neposredne izbore bio veći za jednu (ukupno 17), pošto su se i Slovenci odlučili za ovaj vid glasanja. Hrvati i Makedonci su ponovo izabrali predstavnike na elektorskim skupštinama, s tim da su im se pridružili i Crnogorci.

Najveću izlaznost na ovim izborima imali su Bugari, kao relativno brojna i teritorijalno koncentrisana zajednica, i ona iznosi 66.2%. Uočljivo je, takođe, da su manje zajednice imale natprosečno veću izlaznost: kod Grka ona iznosi 64.66%, kod Čeha 51.1% i kod Nemaca 47.8%.

S druge strane, izlaznost kod mnogoljudnijih zajednica je bila prilično mala, a i manja nego pre četiri godine: kod Mađara 40.6%, Roma 28.4%, Vlaha 32.1%, Slovaka 31%. Osim što su ove zajednice velike, ili relativno velike po broju članova, sve ih karakteriše i neka vrsta bojkota izbora koja se javila tokom kampanje. Teško je utvrditi u kojoj meri je delovanje protivnika održavanja izbora imalo uticaja, ali sama pojava bojkota ukazuje na probleme koji su sva-kako i neposredno uticali na malu izlaznost. Nisku izlaznost Roma svakako treba tumačiti zajedno sa, takođe, niskom izlaznošću Egipćana (26.5%) i Aška-lija (33.3%). Specifičan i težak društveni položaj pripadnika ove tri zajednice je verovatno glavni uzrok. Neobrazovanost znatnog broja pripadnika ovih grupa,

70

a i neretka nepismenost su uzroci koji su bili na delu tokom kampanje. Njima treba dodati i to da su mnogi birači svakako daleko više usmereni na obezbeđi-vanje sredstava za preživljavanje nego na izbore za nacionalne savete.34 Jedina veća zajednica koja je zadržala stabilnu izlaznost između dva izborna ciklusa jesu Albanci (39.9%, odnosno 2010. na izbore je izašlo 14.108, a 2014. godine 15.071 Albanaca).

2. drUšTvEni i PoLiTički konTEkST iZbora Za nacionaLnE SavETE

2.1 iZvEšTavanjE MEdija o iZboriMa Za nacionaLnE SavETE nacionaLniH Manjina

Iako izbori za nacionalne savete nisu izazvali veću pažnju sredstava infor-misanja namenjenih svim građanima (“većinskih medija”), teško je ne prime-titi da je nekoliko manjinskih zajednica bilo u žiži javnosti tokom par meseci pre izbora. Tačnije, izveštavanje o njima nije bilo deo zvaničnih kampanja za izlazak na izbore ili za podržavanje određene liste, već je bilo prouzrokova-no tenzijama unutar tih zajednica ili sa većinskim narodom. Može li se reći da je vlast suštinski prepustila “svojim ljudima” unutar zajednica da se bave kampanjom, deklarativno se ne mešajući, osim u slučaju “neprijateljskih ma-njina”: Hrvata, Bošnjaka i Albanaca? Najupečatljivi slučajevi se tiču “pohoda na Hadžet” u Novom Pazaru i reakcija na njega, poklanjanja (ćiriličnih) udžbeni-ka pripadnicima bunjevačke zajednice od strane predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića, kao i niza nasilnih incidenata u toku i nakon fudbalske utakmice između Srbije i Albanije 14. oktobra 2014.

S druge strane, izbore za neke savete karakterisalo je izrazito fer medijsko izveštavanje. Pri izborima za nacionalni savet rusinske manjine, prema oce-ni posmatrača, sve liste su bile zaista ravnopravno zastupljene u štampanim i elektronskim medijima na rusinskom jeziku.

2.2 SLUčajEvi bojkoTa iZbora UnUTar ManjinSkiH ZajEdnica i raZLoZi Za njiH

Osim pomenutih događaja vrsta vesti koja je najčešće izazivala pažnju šire javnosti bili su bojkoti određenih društvenih snaga i političkih opcija unutar

34 Izbori su, naime, održani u nedelju, dan kada veliki broj Roma, Egipćana i Aškalija radi (na pijacama). Takođe, mnogi koji su došli da glasaju su bili vraćeni jer ih nije bilo na spisku, što može biti i posledica promene mesta stanovanja ili bračnog statusa.

71

zajednica. Zagovornici bojkota bili su po pravilu predstavnici stranaka nacio-nalnih manjina koje imaju podršku manjeg dela svoje zajednice. Iako se takav potez može tumačiti i kao izbegavanje slabijih stranaka da uđu u borbu sa pred-vidivim i, po njih, nepovoljnim rezultatom, u ponuđenoj argumentaciji krije se dosta važnih informacija.

Čelnik druge najveće mađarske partije u Srbiji, Demokratske stranke voj-vođanskih Mađara (DSVM), Csorba Béla prvi je pozvao na bojkot izbora, uz obrazloženje da njegova stranka ne želi da svojim učešćem pruži izborima le-gitimitet. U nastavku obrazloženja navodi se da je Savez vojvođanskih Mađara (SVM) ušavši u Vladu (sa Srpskom naprednom strankom/SNS) zanemario pi-tanje odbacivanja kolektivne krivice Mađara koji su 1944. i 1945. godine ubijeni ili su poslati u logore, a imovina im je bila oduzeta. Konačno, “SVM, iskoristivši finansijsku podršku iz Mađarske i prednosti mreže kancelarija za kontakte sa korisnicima sredstva, obezbedio je prednosti za sebe i time je u praksi presta-la politička utakmica između mađarskih stanaka u Vojvodini”, zbog čega je DSVM odbio da učestvuje na izborima.35

Za razliku od mađarskih opozicionih partija koje su bojkotovale izbore deklarativno sa obrazloženjem da nacionalni savet ne zadovoljava njihove daleko veće političke zahteve, bošnjačka Sandžačka narodna partija (SNP) je imala sasvim drugačiju argumentaciju za isti potez. Mirsad Đerlek, čelnik ove stranke, naveo je da su upravo prevelike ambicije dve velike bošnjačke stranke razlog zbog koga se ne treba uključivati u izbornu kampanju. Upozorio je po-tencijalne birače da su stranke u trci za izbore vrlo nacionalistički, militantno i secesionistički nastrojene, a da to može naneti štetu i Bošnjacima, i svima koji žive u Sanžaku.

Do bojkota je došlo u još jednoj mnogobrojnijoj manjini – vlaškoj. Pred-stavnici Vlaške narodne partije (VNP) su bojkot izbora obrazložili time da su se na drugim listama pojavili “ljudi iz vlasti” (narodni poslanici, predsednici opština, odbornici i direktori javnih preduzeća) i da zbog toga te liste imaju lo-gističku i finansijsku podršku stranaka iz vladajuće koalicije (SPS i SNS). Naveli su da imaju i informacije da visoki funkcioner SNS iz Beograda određuje koji će

35 I Građanski savez Mađara (GSM) je bojkotovao izbore, ali je taj čin taktički drugačije opravdan. Predsednik Rácz Szabó László je ovakav potez objasnio time što je njegova partija već učestvovala u radu nacionalnog saveta Mađara, ali njen cilj da se nadležnosti ove institucije prošire ne samo da nije postignut, već su se one i suzile, a Zakon o nacionalnim savetima je, po njegovom mišljenju, postao najveća prepreka u ostvarivanju kulturne ili teritorijalne autonomije Mađara. Kao i predstavnik DVSM, i Rácz Szabó je glavnog krivca za ovakvu situaciju video u SVM, kojeg je optužio za svesno sprečavanje ostvarivanja “prave” autonomije koju birači stvarno žele. Istu argumentaciju iskoristila je i Partija mađarskog jedinstva iz Bečeja.

72

članovi njegove stranke biti na listi koju je oformio SPS. Takođe, predstavnici VNS su ukazali da se na terenu, u Istočnoj Srbiji, građani srpske nacionalnosti koji su članovi ili simpatizeri pomenute dve većinske stranke upisuju u poseban birački spisak vlaške nacionalne manjine. Zbog svega navedenog, VNP je izbo-re za nacionalne savete nazvala farsom.36

2.3. oPTUžbE Za SaradnjU Sa vEćinSkiM ParTijaMa PrEdSTavnika LiSTa

Slovačka zajednica je izuzetak među većim zajednicama što se tiče izo-stanka javnog bojkota izbora. Ipak, neki od problema koji su iskorišćeni za de-legitimizaciju čitavog izbornog procesa kod drugih manjina, kod Slovaka su se pojavli kao argumenti u kampanji. Ján Paul, iz manjinske Slovačke stranke, je naveo da Liga Slovaka Vojvodine tokom kampanje koristi čak i logo Lige soci-jaldemokrata Vojvodine (LSV), čime krši zakon jer građanske stranke nemaju pravo da učestvuju u izborima za nacionalni savet. Glavni Paulov prigovor je ipak bio upućen aktuelnom sazivu Nacionalnog saveta Slovaka, da radi kao produžena ruka Demokratske stranke (DS) i da koristi sredstava ove većinske stranke u kampanji.37

Uopšte uzev, izbori su obavljeni u relativno povoljnom društvenom kon-tekstu. S obzirom na sukobe unutar bošnjačke manjine, postojala je senka bojazni od mogućih incidenata u toku kampanje i izbora za nacionalni savet. Međutim, prema zapažanju posmatrača, tok kampanje je prolazio veoma mir-no, što je čudno za područje Novog Pazara i Sandžaka. Najavljivane su koali-cije, ujedinjenja i pomirenje. Međutim, kada je Sulejman Ugljanin primetio da može doći do rasipanja članstva Stranke demokratske akcije Sandžaka (SDA Sandžaka) i gubljenja podrške zbog predizborne koalicije sa Muamerom Zu-korlićem i strankom Bošnjačka demokratska zajednica (BDZ) Sandžaka, on je samostalno izašao na izbore, ali je zadržao blagu retoriku. Uopšte uzev, osim poznatog incidenta u Tutinu, izbori su protekli u dobroj atmosferi.

Prema terenskim zapažanjima, Subotička dijeceza Rimokatoličke crkve promenila je ponašanje u odnosu na poslednje izbore kad je u pitanju hrvatska manjina: „Iako se Crkva na prethodnim izborima također izrazito svrstala, ali tada na jednu stranu, jer je postojala samo jedna lista, međutim, tada to niko-mu nije smetalo jer je podržana „ispravna struja“ unutar zajednice, za razliku od ove godine, kada je predstavnik Crkve podržao listu „Dr. Tomislav Stantić“.

36 http://www.vdss.org.rs/vucicu_verujemo_ostalima.html

37 http://www.rtv.rs/sr_lat/vojvodina/paul-savet-slovaka-produzena-ruka-ds-a_518729.html

73

3. ParTiZacija nacionaLniH SavETa i njEnE PoSLEdicEPartizacija rada nacionalnih saveta je problem o kome se često govori i koji

jeste bitno uticao na celokupan tok izbora 2014. Iako zakon onemogućava poli-tičkim partijama da kandiduju sopstvene liste, stranke nacionalnih manjina su izuzetak. Tako uređena pravila imaju nekoliko posledica. Prvo, razlike između manjinskih zajednica prouzrokovane prostom brojnošću pripadnika se produ-bljuju. Najmoćnije stranke mnogobrojnijih manjina, na prvom mestu Mađara (SVM), Bošnjaka (SDA Sandžaka) i Albanaca (Partija demokratskog delovanja/PDD) imaju veći uticaj i od pojednih “nemanjinskih” partija, samim tim što su parlamentarne stranke. Njihova moć je gotovo neuporedivo veća od moći par-tija malobrojnijih nacionalnih manjina čije političke organizacije, čak i kada postoje, mogu biti značajne tek lokalno. Isto važi i za slabije stranke pomenuta tri naroda, koje se u kampanji potencijalno suočavaju sa protivnikom koji ras-polaže mnogo većim sredstvima ubeđivanja birača. Ne treba prevideti da je moć određene političke opcije u znatnoj meri određena njenom saradnjom sa Vladom Srbije, ili učešćem u njoj, kao i potporom matične države koja je i sama uslovljena spoljnopolitičkom situacijom. Zbog toga je bilo sasvim očekivano da mađarska lista pod patronatom SVM ima skupu i osmišljenu kampanju, dok je nemačkim ili češkim listama takva potpora nedostajala, te su se morale zado-voljiti skromnim sopstvenim sredstvima. Ta sredstva često nisu bila dovoljna čak ni da se pripadnici te manjinske zajednice obaveste, a kamoli da se motivi-šu da se upišu u poseban birački spisak ili izađu na izbore. Naravno, saradnja uticajnijih partija i nacionalnih saveta se ne završava izbornim danom, nego se ona nastavlja tokom celog mandata. Svakoj političkoj stranci je u interesu da njeni štićenici zadrže položaj u ovom telu što duže, jer na taj način u prvom redu zadovoljavaju apetite nekih svojih članova za plaćenim radnim mestom. Ne treba zanemariti i to što se preko kontrolisanja nacionalnog saveta može posredno pružiti podrška i širem krugu stranačkih prijatelja, odnosno uskratiti protivnicima.

Takođe, pobeda sponzorisane liste na izborima za nacionalni savet jeste jasna demonstracija moći određene partije i podrške koju ona uživa u svojoj zajednici, pa može predstavljati i snažan politički udarac za rivalske stranke. Veći broj glasova koji su osvojile opozicione albanske stranke u odnosu na za-jedničku listu parlamentarne PDD i Demokratske unije Albanaca “Koalicija

74

za prava Albanaca” bacio je senku sumnje u legitimitet PDD-a.38 Izbori za na-cionalne savete nisu, dakle, korišćeni samo za održavanje trenutne političke konstelacije, već i za njeno narušavanje.

Drugi problem je taj što je vrlo primetan uticaj većinskih stranaka potpuno nekontrolisan i praktički tolerisan.39 U prilog tome može da posvedoči i sasvim površan pregled imena predloženih lista, koja često sadrže delove naziva stra-naka, ili u slučaju Lige Slovaka Vojvodine čak i grb LSV. Očito je da je rusinska lista “Mladi za budućnost” imala finansijsku podršku za raznovrsne flajere i plakate, pošto je čine studenti bez prihoda. Identitet sponzora je prestao da bude tajna kada je ova lista održala završnu konferenciju u Kulturnom centru Novog Sada, na čijem je čelu Andrej Fajgelj, kao član Treće Srbije. Vodeća vlaš-ka lista na izborima je imala punu podršku Socijalističke partije Srbije (SPS), budući da su na njoj i bili članovi ove partije na visokim položajima, poput predsednika opštine Petrovac na Mlavi i direktora nekoliko javnih preduzeća. Ova lista je imala i podršku jednog dela SNS lojalnog predsedniku Srbije To-mislavu Nikoliću.

Bilo da su patroni većinske partije ili moćne uticajnije manjinske stranke, nije teško uvideti posledice. Pošto liste nemaju obezbeđena sredstva za kampa-nju, jasno je da finansiranje od strane partije može u ogromnoj meri da utiče na uspeh liste. Bogate manjinske partije, poput SVM ili Demokratski savez Hrvata u Vojvodini (DSHV), mogu da obezbede svojim listama nastupe na medijima koje kontrolišu, plaćene reklame na Internetu i bilborde. Treba imati u vidu da SVM ima državne sekretare u Vladi Srbije, a da je DSHV faktički deo DS, koja kontroliše Vladu Vojvodine i njene resurse. Isto važi i za “ne-manjinske partije”: SPS u slučaju pobedničke vlaške liste, ili Socijaldemokratske parti-je (SDP) Rasima Ljajića kada se radi o Romima. Osim legalnih postupaka u kampanji (medijskih nastupa i oglašavanja), finansijska sredstva omogućavaju i kupovinu glasova, a položaj u državnom aparatu, bilo upravi ili javnim pre-

38 Posmatrač, pripadnik albanske manjine, pita se kako to da stranka koja je osvojila na parlamentarnim izborima 24.000 glasova sada u koaliciji osvoji samo 5.788 glasova.

39 Saradnica iz rusinske zajednice dala je ovakav opis situacije: „Moj utisak je da su liste 1, 2, 3, direktno u sprezi sa političkim strankama (1 – LSV, 2 i 3 DS), lista 4 ima veze sa SNS i organizacijom „Ruska Matka“, lista 5 je tzv. omladinska lista DS, lista 6 je u sprezi sa listom 4, jedino lista 7 mislim da nema veze ni sa jednom strankom ili organizacijom posebnо! Toliko o depolitizaciji nacionalnih saveta.”

75

duzećima, ucenjivanje birača.40 S druge strane, liste koje su imale simbolične budžete morale su da se ograniče na volonterski rad na terenu, u stvarnom ili sajber prostoru. Podrška u novčanom smislu nije, međutim, jedini vid parti-zacije što se tiče izbora za nacionalni savet. Često je korišćena i partijska lo-gistika (članstvo, odbori), kao i infrastruktura kojom partija raspolaže. Pod infrastrukturom ovde se podrazumevaju i mediji, prostorije za rad, štamparije, kao i različite manifestacije na kojima je moguće promovisati listu. Posebno treba naglasiti da to može biti i resurs države kome stranka ima pristup, kao što je bio slučaj sa upotrebom školskog prostora41 za promociju mađarske liste koju je podupirao SVM. I verovatno najdrastičniji primer zloupotrebe držav-nih resursa tiče se SVM. Radi se o slanju poziva za glasanje sa potpisom Pásztor Istvána na poštanske adrese birača, što ukazuje na pristup posebnom biračkom spisku i njegovu zloupotrebu, ili bar na pokušaj uveravanja glasača da SVM ima te informacije. Sličnih zloupotreba bilo je i od strane DSHV, jer su pripadnici hrvatske hrvatske zajednice u Subotici telefonom pozivani da u određeno vre-me dođu u partijske prostorije i daju podršku elektoru, ali im nije rečeno kome tačno.42

Uopšte, jedna posebna vrsta političkog umeća, kao dela političke kulture, koju posmatrači sa terena opisuju kao “bezobrazluk”, “uigranost” i “snalažlji-vost” odigrala je važnu ulogu, kako je to opisao posmatrač iz rusinske zajed-nice. Ne treba zaboraviti – radi se o malim zajednicama u kojima se većina članova dobro poznaje. Tačno se zna ko gde radi i na koji način može da uzvrati uslugom dato poverenje, ili da se osveti za uskraćeno.

Situacija u kojoj bi više lista bilo sponzorisano od različitih partija i imalo njihovu podršku ne samo da nije poželjna, već sa sobom nosi i posebne rizike. Već je pomenut slučaj Slovačke stranke Jána Paula, koja je, kao štićenik SNS, imala i mogućnost i obavezu da kritikuje aktuelni saziv nacionalnog saveta zbog podrške DS koju uživa. Predstavnici liste “Slovaci napred” Pavela Suro-vog su takođe vodili izrazito negativnu kampanju protiv aktuelnog saziva i za to su utrošili znatna sredstva. Kampanja je vođena javno, preko bilborda, ali i

40 O ovome svedoče otvorene optužbe Predraga Balaševića iz VNP na račun predsednika opštine Petrovac na Mlavi, kome položaj na lokalu omogućava da kontroliše izborni proces. Ovo nije usamljen slučaj sukoba interesa i moguće zloupotrebe položaja, jer je i Aleksandar Zaharijev, nosilac bugarske liste koja je osvojila najveći broj glasova, takođe predsednik opštine (Bosilegrad).

41 Ali i maloletnih učenika tih škola koji su delili letke i nosili majce sa oznakama liste “Mađarska sloga” u Tornjošu, kako prenosi posmatrač i Kikinde.

42 Posmatrač iz Subotice koji je i sam primio poziv sumnja da su se na taj način prikupljale izjave podrške za one elektore kojima su falili potpisi.

76

prikriveno, što se pokazalo jeftinijim vidom borbe.43 Predstavnici ove dve liste44 su takođe defamirali i listu Matice slovačke, tvrdeći da je institucija koja stoji iza nje takođe “stranački manipulisana”. Posledice opšte partizacije i negativne kampanje određenih lista se vide i u tome što je izlaznost Slovaka bila vrlo mala (31%), što je svakako razočaravajuće za nacionalnu manjinu koja ima izuzetno razvijene identiteske kapacitete: institucije, manifestacije, istaknute stvaraoce itd. Posmatrač iz slovačke zajednice nudi objašnjenje koje ovde može stajati kao zaključak: veliki broj “običnih birača” se osetio izneverenim, pošto smatraju da su kandidati sa lista “politikanti željni funkcija”.

U hrvatskoj zajednici se desio i događaj koji ukazuje da su i uprave javnih preduzeća mogle da utiču na proces izbora. Naime, na putu za Beograd na elek-torsku skupštinu, autobus JP “Suboticatrans” sa 50 elektora sa liste “dr Slaven Bačić” pokvario se i nije mogao da nastavi put. Uz dodatan trud na licu mesta, u koji je ušao i dodatni trošak, elektori su stigli u Beograd na vreme, kako prenosi posmatrač koji se nalazio na licu mesta. O tome šta se zaista desilo je teško doneti sud, ali ova priča dosta svedoči o atmosferi u kojoj su izbori obavljeni, kao i o sredstvima političke borbe koja su uzimana u obzir kao moguća.

Partizacija je nesporno štetna za ostvarivanje manjinske samouprave jer urušava poverenje u institucije, što će na planu ostvarivanja manjinskih prava tek pokazati/utvrditi loše posledice.

Naime, sistem zaštite manjina uključuje postojanje spoljnih i unutrašnjih zaštita. Vil Kimlika (Kymlicka) je razvio ovaj dvostruki koncept, da bi zaštitio posebnu manjinsku zajednicu od države i pojedinca od tiranije etnokulturalne zajednice (Kimlika, 2002). Manjinska prava su korekcija liberalnog shvatanja građanstva i jednog stepena nepravičnosti koji je ovom shvatanju svojstven45 (Podunavac, 2000). U Srbiji način njihovog ostvarivanja pogađa i spoljne i unu-trašnje zaštite nacionalnih manjina. Neki nacionalni saveti (npr. slovački, hr-vatski, rumunski) predstavljali su, posle prethodnih izbora, ispostave većinskih političkih stranaka. Kod brojnijih manjina, kakva je mađarska, način izbora nacionalnog saveta predstavlja ukidanje unutrašnje zaštite manjina - njeni pri-padnici dele se na one koji se daju povinovati zahtevima dominatne elite unutar etnokulturne zajednice i na one Druge. Teorija je predvidela ovo što se sada dešava.

43 Posmatrači navode da je kolporter jednog lista na slovačkom jeziku objavio pamflet ove liste za napojnicu od 1.000 dinara, o čemu je saznanja preneo posmatrač iz slovačke zajednice.

44 Prema iskazima informanata iz slovačke zajednice, pod patronatom SNS.

45 O ovome su pisali Ilić, (2009a; 2009b), Lošonc, (2003; 2007) i drugi.

77

3.1. ZLoUPoTrEba PrEdSEdavanja nacionaLniM SavEToM

Poseban problem, i, na žalost, opšte mesto, jeste (zlo)upotreba samog na-cionalnog saveta u kampanji od strane aktuelnog vođstva. Rudimentaran vid zloupotrebe jeste izdvajanje sredstava iz budžeta saveta za kampanju, koja su ranije opravdana kao da su iskorišćena u druge, zakonom predviđene svrhe. Zvanične Internet i Fejsbuk stranice određenih nacionalnih saveta (mađarskog i romskog) često su korišćene kao propagandno sredstvo u kampanji, tako što su se na njima otvoreno prenosili sadržaji vezani za program aktuelnog saziva. U istu svrhu su korišćeni i drugi resursi: partijski prostor sa pripadajućom teh-ničkom opremom kao i sve konstelacije sa posebnim datumima i dešavanjima: početak školske godine i podela udžbenika, Beogradski sajam knjiga....

Ovakve zloupotrebe su preslikane iz dobro oprobanih recepata vođenja kampanje na lokalnim, pokrajinskim ili republičkim izborima, te ne predstav-ljaju nikakav izuzetak ili inovaciju.

3.2. PErSonaLiZacija LiSTa

Sa partizacijom nacionalnih saveta nužno ide i još jedno poznato svojstvo političke kulture u Srbiji, a to je personalizacija, odnosno svođenje određene političke opcije na jednog ili nekoliko njenih najistaknutijih članova. Takvo redukovanje je istovremeno i faktičko – organizacije su centralizovane i hije-rarhijske, odluke donosi jedan čovek ili nekolicina njih – ali postoji kao takvo i u svesti birača koji (ispravno) ne prave razliku između partije i njenog vođe. Ovde se ponovo otvara pitanje unutrašnje zaštite manjinskih prava, na koje je ranije ukazano (Kimlika, Ilić, Lošonc). Budući da lider celokupnim imidžom svoje javne ličnosti predstavlja svoju opciju, argumenti u političkoj borbi su najčešće lične prirode, a katkad se i potpuno iscrpljuju u uvredama i diskvali-fikacijama protivničkog vođe. Nije nimalo čudnovato (to) što je ta osobina još izrazitija u politici manjinskih naroda, pošto veliki broj njihovih članova lično poznaje istaknute političke delatnike, a neretko je sa njima i u nekoj prisnijoj vrsti odnosa (komšije, školski drugovi, kolege, rođaci...).

S druge strane, ako neka nacionalna manjina nema nespornog vođu (ili, u slučaju manjina kakve su bošnjačka i albanska, vođe), u uslovima u kojima institucije ili ne funkcionišu ili funkcionišu loše, postoji rizik od smanjene nacionalne mobilizacije. Na primer, Bunjevci su, u odsustvu jakih i prepoznat-ljivih vođa, bili u prilici da glasaju za jednu od devet lista, što je priličan broj za relativno malu zajednicu. Posmatrač iz Subotice tumači to prevladavanjem

78

ličnih interesa i težnje za dominacijom nosilaca, što je razvodnilo biračko telo. Nije bilo „manjinskog harizmarha“ koji bi ove podele nadvladao.

3.3. odSUSTvo PLanova Za rad nacionaLnog SavETa iLi njiHova nEadEkvaTnoST

Nekompetentnost, ili neodgovarajuća kompetentnost, članova nacionalnih saveta svakako da doprinosi lošim rešenjima u vođenju i planiranju rada saveta, ili, pak, vodi potpunom odsustvu bilo kakvog plana i rezultata. Kod najvećeg broja lista “program” čine najopštije smernice, često tek prepisane nadležnosti iz Zakona o nacionalnim savetima. Nije retko da predloženi program određene liste nema nikakve veze sa zakonskim okvirima delovanja nacionalnog saveta, odnosno da se tiče privrede ili politike. Tako su, na primer, mnogi Bošnjaci iz Novog Pazara na Bošnjačko nacionalno vijeće (BNV) gledali kao na građevin-sku firmu koja asfaltira puteve i gradi vodovod, zapaža vrlo upućen posmatrač iz ovog grada. On dodaje da je Sulejman Ugljanin, osim ovih osnovnih građe-vinskih radova, obećavao i izgradnju fabrika, aerodroma, heliodroma, kao i podelu poljoprivrenih mašina i otvaranje novih radnih mesta. Drugi su pak, kao što je već i pomenuto, bili uvereni da BNV može da odlučuje o autonomiji Sandžaka ili ujedinjenju muslimana u Srbiji (iako nisu svi muslimani u Srbiji etnički Bošnjaci).

Ovo izlaženje iz okvira nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih ma-njina potencijalno je rizično. Neki učesnici kampanje su u samoj stvari obećali drugačiju raspodelu ekonomskih resursa između različitih etničkih grupa u Srbiji. Prema teoriji etničkog takmičenja, da bi se konkurencija pripadnika ra-zličitih etničkih grupa pretvorila u etnički sukob, potrebno je, prvo, da postoji razlika između ovih grupa na ekonomskom i socijalnom planu, i drugo, da se ova razlika doživljava kao nepravedna (Hechter, 1978, Belanger, Pinard, 1991). Videlo se da su neki od učesnika kampanje svojim obećanjima implicitno, ali nedvosmisleno, sugerisali postojanje ovakve nepravednosti. U izbornoj borbi oni su svojim nerealnim obećanjima na taj način zanemarili odgovornost pre-ma građanskom miru.

3.4. nEinforMiSanoST i nEZainTErESovanoST birača

Imajući na umu situaciju opisanu u prehodna dva odeljka, ne iznenađu-je što veliki broj pripadnika nacionalnih zajednica nije dovoljno informisan o radu, ili čak o postojanju nacionalnih saveta. Obavešteni članovi često su skloni da nisko vrednuju značaj nacionalnog saveta, odnosno da gaje uverenja

79

za koja sami saveti katkad nude dobru realnu osnovu. Posmatrač iz Kule pro-cenjuje da 90% Rusina nacionalni savet poistovećuje sa politikom. U Đurđevu su prolaznici bili najviše zainteresovani za to ko je platio letke, a ne za ono što piše na njima. U tom mestu često se na ulici komentarisalo da kandidati “od toga nemaju ništa i da će biti kako odluče oni na vlasti”. Na pitanje zbog čega se ne angažuju više bar sada kada su u prilici da izaberu onoga ko će da odlučuje, učesnik u promociji liste je čuo odgovor uz smeh “Jako si naivan!”. Paradoks koji je uočio kandidat sa jedne rusinske liste, i posmatrač u istraživa-nju, jeste taj da on i njegovi saradnici uopšte nisu imali u vidu neinformisanost svojih sunarodnika kada su pripremali program držeći se zakonskih okvira rada nacionalnih saveta. To su shvatili tek na terenu, kada im je postalo jasno da potencijalni birači zapravo ni ne znaju čime bi ova institucija trebalo da se bavi. Posmatrači iz hrvatske zajednice stekli su utisak da baš opažanje “politi-zovanosti” (stranačkog karaktera) HNV kod birača uslovljava ravnodušnost i smanjuje motivaciju da se učestvuje u izborima. Upravo u takvim okolnostima liste koje imaju više resursa u kampanji ostvaruju mnogo bolji rezultat, o čemu govore reči jedne starije Mađarice iz Bečeja, koje je preneo posmatrač: “Ne znam na šta se ovi izbori odnose, ali sam na televiziji videla izlaganje programa SVM i njihov program mi se najviše dopada”. Sličan utisak veze medija i izbora za nacionalne manjine se uočava i kod drugih zajednica. Naime, informisanje o ovom procesu je bilo svedeno mahom na promovisanje određenih lista – bilo da se radilo o obavezi RTV ili plaćenim terminima – dok se o tome šta pred-stavlja institucija za koju se glasa nije govorilo skoro nimalo. Izuzetak pred-stavlja kampanja Stalne konferencije romskih udruženja “Amen sija but Roma” (“Ima nas dosta Roma”) koja je pozivala Rome da izađu na izbore i informisala ih o značaju nacionalnog saveta46.

Ni na dan izbora često nije bilo drugačije. Posmatrač iz Đurđeva je uočio da na izbore dolaze samo oni koje je neko lično pozvao – telefonom, ili im doslovce došao na vrata, da ih vodi na biralište. Zainteresovani glasači mogu imati različite motivacije koje ne moraju povezane sa nadležnostima nacio-nalnog saveta. One mogu biti pobuđene iskazivanjem privrženosti određenoj političkoj opciji, mržnjom prema nekoj drugoj, ili katkad porivom da se glasa-njem iskaže nacionalni identitet. Jedan birač iz Novog Pazara, star oko pedeset godina, izneo je stav da je samo izlaženje na izbore izuzetno važno, jer se na taj način pokazuje brojnost i povećava vidljivost svoje zajednice. O tome svedoči

46 http://www.ligaroma.org.rs/sr/novosti/kalendar-dogadaja/detaljidogadjaja/13/-/izadi-i-glasaj-amen-sijam-but-roma-konferencija-za-novinare.html

80

sadržajan citat koji je zabeležio posmatrač u ovom gradu: “Svi treba da glasaju! Da izađu na izbore, dođu, glasaju, i pokažu ko su. Da vam kažem svima vama gospodo ovde: ko danas izađe i glasa, taj je Bošnjak. Nije važno za koga je gla-sao, za muftiju ili Sulja, nije važno, taj je pokazao ovoj državi da je Bošnjak. Nije država budala, pa da ne zna ko je danas glasao, sve oni imaju imena i znaju ko je iz kuće izašao i ko se danas ovde potpisao. To su Bošnjaci. Pravi pravcati. Ovo drugo – to je sve izdajničko”.

Mladi birači su kod nekih nacionalnih manjina veoma podbacili u odazi-vu. Posmatrač iz rusinske nacionalne manjine zabeležio je sledeće: “Ti mladi što sam upisao su imali sledeće izgovore za neizlaznost na glasanje: zaboravila sam, nisam imala vremena, nisam znala, nisam dobila poziv… itd. Nezainte-resovanost! Zaključak – navodi me na to da zaključim da je trebalo da budem agresivniji sa propagiranjem, da sam češće naglašavao, da sam bio glasniji, a ne ljubazan, kulturan i naoružan strpljenjem dok objašnjavam pojam saveta… ali nisam siguran da bi to uspelo, jer ja nemam integritet moćnika i veze u mnogim javnim ustanovama, mene se ne plaše… da li pogrešno razmišljam? Mislim da ne… Pogrešno jeste za moje ideale, ali ne i pogrešno za ono u šta su pretvorili biranje članova nacionalnog saveta“.

Međutim, nisu samo mladi birači bili nedovoljno zainteresovani. Posma-trač izbora za mađarski nacionalni savet ovako je sažeo svoj utisak: „Dakle, u nedelju su završeni izbori za nacionalne savete. Ja sam bila članica jedne liste koja je okupljala trinaestoro mladih ljudi. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak to je nezainteresovanost ljudi, i to ne samo mladih, što smo, donekle, i očekivali, nego svih! Svi žele promene, svima nešto ne odgovara, ali čim se spomene glasanje, odmah krene lavina negativnih komentara. Svesna sam ja toga da je situacija u zemlji generalno takva, ali nisam mogla da verujem koliko ljudi ne pravi razliku između, da tako kažem državnih, i ovih o kojima je ovde reč. S obzirom na sve to, očekivali smo malu izlaznost, ali baš ovoliku nismo. Ako se ne varam, otprilike 2/3 upisanih nije izašlo na izbore“.

Na odziv kod hrvatske manjine delom je uticao i elektorski način izbora. Kao što je posmatraču CRCD rekla jedna Hrvatica iz Novog Sada: “Neko je morao objasniti kako se odvija elektorski način izbora, ja o tome ništa ne znam, nigde nije bilo o tome, i ne znam ko će to glasati sada za Nacionalni savet Hr-vata?!”.

Posmatrači su bili svesni da je porast nezainteresovanosti birača delom posledica pretvaranja nacionalnih saveta u klijentske organizacije političkih stranaka. Izlaznost u slučaju rusinskih birača pala je sa 54% u 2010. na 40% u 2014.

81

3.5. ZLoUPoTrEbE i nEPraviLnoSTi

Članovi zajednice – potencijalni birači – nisu bili usamljeni u nezaintere-sovanosti za izbore. O tome svedoči da su pozivi za izbore u Kuli bili nemarno i nestručno sastavljeni, pošto je tekst na rusinskom bio napisan mešavinom rusinske i srpske ćirilice (iako je rusinski jezik u službenoj upotrebi u opštini Kula). Izvestan broj birača nije bio u prilici da se pozabavi tumačenjem ovakvog teksta na nepostojećem pismu, pošto nisu svi upisani u poseban birački spisak dobili pozive poštom. S druge strane, u gotovo svim zajednicama zabeležen je veliki broj nepravilnosti u vezi sa biračkim spiskovima.47 Mnogi birači koji su glasali 2010. godine nisu bili upisani, čak ni pojedini kandidati predlože-ni za nacionalni savet ili bliski rođaci i supružnici nosilaca lista nisu bili na spiskovima, o čemu su sami dali iskaz. Upravo među Rusinima u Kuli bilo je slučajeva da su birači dobili pozive, ali da nisu mogli da glasaju, jer ih nije bilo na spisku.48 Procene posmatrača u nekim mestima (na primer, u Kikindi) idu i toliko visoko da 40% birača koji su došli da glasaju nisu uspeli to da urade zbog toga što nisu bili na posebnom biračkom spisku.

Dodatan problem je i zloupotreba poštanskih prijava u posebne biračke spiskove. Nosilac jedne bunjevačke liste se žalio posmatraču na terenu da je sa pošte Kelebija poslato odjednom čak 700 zahteva za upis na spisak njegove zajednice. Sličnih događaja je bilo i u romskoj, egipatskoj i aškalijskoj zajednici, u šta se uverio posmatrač iz Beograda. Isto važi i za bošnjačku manjinu. Jedno od terenskih zapažanja iz Sandžaka dosta je sadržajno: „Glasanje je počelo sa uvek optimističnim blic izjavama predstavnika, nastavljeno nemilim scenama na pojedinim izbornim mestima. Neobjašnjiva je situacija da se u pojedinim opštinama broj birača koji su izbrisani iz biračkog spiska meri sa trocifrenim iznosom, posebno je takvo stanje zabeleženo u opštinama Tutin i Sjenica. Nažalost, sve ovo je u individualnom smislu značilo pojavu gneva, pa su tako pojedinci podlegli sopstvenim nagonima za uspostavljanjem “lične pravde”, što se svakako ne može opravdati. Odgovornost tajnih činilaca za vidljivo “pro-mešane” biračke spiskove očigledno je teško dostižna nakon izbora, tako da apelujem na sve koji poseduju ingerencije nadzora i detaljne kontrole organi-zovanja ovakvih događaja da se ovakvom problemu posvete pre izbornog toka.

47 O ovome u nizu nepravilnosti svedoče opservacije iz Kule.

48 Ovo važi i za druge sredine. Posmatrač u Novom Sadu je zapazio: “Dosta njih me je zvalo i reklo kako nisu dobili listiće, nisu znali gde treba da glasaju, a mnogi koji su se preselili od prethodnih izbora i promenili adresu nisu dobili poziv na novu adresu. Tako da zbog tih neažurnosti nisu ni išli na glasanje. Dosta njih živi i radi u Novom Sadu, a poziv su dobili u Kucuri ili Krsturu, a nisu bili u mogućnosti da odu tamo.“

82

50% birača je izbrisano sa spiskova u Novom Pazaru, možda i više, ovom mora da se stane na kraj“.

Problemi vezani za biračke spiskove zapaženi su i u slučaja izbora za naci-onalni savet albanske nacionalne manjine: „Nije bilo toliko problema sa samim ljudima, nego problem je bilo što nisu svima poslali pozivnice i takođe i kad su otišli ljudi da glasaju, vraćali su ih zbog toga što nisu bili na spisku, a oni u stvari žive u Bujanovca ili u okolinu. To znači da je mnogo loše za jug Srbije jer nisu mogli svi građani da glasaju... Pred izbori odnosno dani pre izbora su bili malo više glasniji jer sada su sve stranke koje su aktivne u Jug Srbije odnosno u Preševsku dolinu... Bilo je malo drugačije ovog puta jer ih je mnogo pogodilo to što su se unile (ujedinile – prim. S. Ilić) sve albanske stranke, samo stranku PVD-Riza Halimi nisu hteli nijedna stranka u koaliciju koji i do sada su vladali u nacionalni savet...“

Sledeći izveštaj iz Novog Sada sumira neke od problema koji su se odnosili na ostvarivanje prava da se učestvuje na izborima: „Posebni birački spisak: a) nedovoljno ažuriran, iako su ljudi menjali i prijavljivali promenu adrese; b) po-zivi koji nisu stizali (iako su osobe upisane u birački spisak), a zbog smanjenog broja biračkih mesta, terao je ljude da lutaju od biračkog mesta do biračkog mesta; c) manji deo starije populacije je ostao u uverenju da je izjašnjavanje na popisu ono što im automatski omogućava učešće na izborima za nacionalni savet; d) neke osobe su izbrisane sa spiska iako su prethodni put glasale za naci-onalni savet (uglavnom se ovo pojavljivalo u mađarskoj zajednici).

Izveštaj iz Kikinde govori o odsustvu problema na biračkim mestima, ali i o postojanju političkih pritisaka: „Bilo je političkih pritisaka, ali su bili indirektni i samo stvarali zbrku i zabunu (nekad svađe). To samo umanjuju izlaznost i korišćenje prava među pripadnicima romske zajednice… koji imaju izbor i treba ih učiti demokratiji i pravu o glasanju. Od broja upisanih, mnogi nisu dobili poziv, tako da je oko 40% nije uspelo da glasa. Sličnih problema je bilo i sa mađarskom nacionalnom zajednicom, kako sam obavešten. Izbori za nacionalni savet Roma je više politički pritisak, nego sloboda izborne volje. Zamajavanja, laži i pritisci su karakteristike izbora, ali jedan mali broj je pri-stojnih i obrazovanih ljudi koji pokušavaju da regularno učestvuje u trci“.

Prikupljena sirova evidencija u kvalitativnom obliku rečitija je, pa nekad i preciznija, nego što bi mogli da budu njena interpretacija i tumačenje. Za-pažanja iz Sandžaka ovo najbolje potvrđuju: „Suljove glasače prepoznah po odelima, ostalo im od Sulja da se lepo doteraju za izbore, a ove Muftijine po manirima, tj. po neimanju istih, oni kada uđu u prostoriju gde se glasa, raz-galame se “Da mi ta papir da zaokružim Muftiju, zna se ko je najbolji, hvala

83

Allahu što nam ga je posl’o”. Morao sam da zavedem red i da ne dopustim da se nastavi ta tragikomedija pred mojim očima. I uradio sam to. Rekoh “Ne možemo gospodo ovako, izlaznost je nenormalno visoka”. Počeh da prosipam pazarske sitne: “Kršimo izbornu volju naroda, isto kao da nameštamo izbore, mislim, ne nameštamo, ali isto tako izgleda. Strah me od Allaha zbog ovoga što radim”- rekoh očekujući da smirim članove odbora na onaj način na koji ih smiruju njihove vođe: bošnjačko-islamskom retorikom. Smiriše se oni, ali do 20 h sam nekoliko puta morao da ponovim “Stvarno ne mogu da dozvolim to, gospodo, nije u redu”. Završiše se izbori. Demokratija je pobeđena“.

Osećaj poraženosti posmatrača, mladih ljudi, načinom izbora za nacio-nalne savete, treba da bude prikazan i kroz sledeći opširan navod, takođe iz Sandžaka: “Tok izbora protiče bez incidenata, u blagoj atmosferi, ali i bez neke preterane izlaznosti. Biračka mesta skoro prazna. Na pojedinom mestima je bilo nekih zamerki, i to od onih koji nisu znali da sakriju međusobnu netrpelji-vost koja je pokrivena plaštom blage izborne kampanje. Na završetku izbornog dana, kako počinje prebrojavanje glasova i pristizanje preliminarnih rezultata obe liste proglašavaju pobedu. Lista broj 1, nosioca Jahje Fehratovića, proglaša-va pobedu u svim gradovima Sandžaka, osim u Tutinu, gde će biti ponovljeno glasanje... Lista Sulejmana Ugljanina proglašava apsolutnu pobedu u Sandža-ku... Problem je u tome što su obe liste u pravu. Lista broj 1 jeste pobedila, ako ne računamo Tutin, a lista broj 2 je pobedila, ako uzmemo Tutin u obzir, jer razlika iz Tutina je oko 4 hiljade glasova, u korist Ugljaninove liste. A razlika bez Tutina je oko 3 hiljade glasova u korist liste broj 1. Tako da dok se ne reši problem na izborima u Tutinu, mi nećemo znati ko je pobedio... Dan posle, počinju međusobna optuživanja, da je bilo krađe na izborima, da su nepravil-nosti ogromne i od obećanog ujedinjenja i pomirenja nema ništa... Ljudi ostaju nezadovoljni, komentari su da nije dobro što se delimo i međusobno svađamo oko bilo čega...“.

Ukupan utisak je da na izborima nije bilo značajnijih proceduralnih zlou-potreba, ako se izuzme pometnja sa biračkim spiskovima. Ne postoji evidencija na osnovu koje bi se moglo proceniti da li je do nje došlo usled birokratske aljkavosti ili nečije namerne intervencije; u formalnom smislu izbori su, gene-ralno posmatrano, sprovedeni u skladu sa zakonom.

Donekle je rizično što su izbori realno povezani sa netransparentnom raspodelom resursa kojima raspolažu nacionalni saveti. S jedne strane, ova „velikodušnost“ nadležnih nadzornih organa može da predstavlja svojevrstan nenasilan (koruptivan) način kršenja spoljnih garancija manjinske autonomije (Kimlika, 2002; Ilić, 2009a; Ilić, 2009b; Lošonc, 2003; Lošonc, 2007). S druge

84

strane, uistinu ogromna mera upliva stranačkih uticaja u izbor nacionalnih sa-veta nacionalnih manjina predstavlja sistemsku zloupotrebu. Treba pomenuti i da način održavanja elektorskih umesto neposrednih izbora u slučaju relativno brojne hrvatske nacionalne manjine nedvosmisleno predstavlja ne samo isko-rišćavanje zakonske mogućnosti, nego i način suzbijanja unutrašnjih garancija manjinskih prava (Ibid).

3.6. ZanEMarEni PriPadnici nacionaLniH Manjina

Primetno je da su znatni delovi određenih zajednica u delovanju nacio-nalnih saveta nacionalnih manjina gotovo potpunosti zanemareni. To važi za Rome na jugozapadu Srbije, Hrvate i pripadnike svih ostalih “vojvođanskih” zajednica van Vojvodine, Albance van Preševa, Bujanovca i Medveđe, Mađa-re van opština na severu Bačke u kojima čine većinu. Posledice ovog procesa mogu biti vrlo loše po rad nacionalnih saveta, budući da mnogi stručnjaci i članovi koji bi mogli dati suštinski doprinos u oblastima obrazovanja, kulture, informisanja i jezika žive upravo u “marginalizovanim” područjima, najčešće u većim gradovima koji su van tradicionalnih “etničkih granica”. Na glasove ovih manje vidljivih članova zajednice često su računale liste koje do sada nisu učestvovale u radu nacionalnog saveta, što ukazuje da je ovaj problem toliko uočljiv da se može upotrebiti i kao politička strategija.

Treba primetiti da “manjinska unutrašnja dijaspora”, odnosno pripadni-ci nacionalnih manjina koji žive udaljeni od njenih populacionih centara, ne mogu da ostvare svoje interese u partokratskom sistemu. Podele unutar ru-sinske zajednice na one koji vide Rusine kao sasmosvojnu naciju, one koji ih sagledavaju kao Rusine – Ukrajince, i one koji ih vide kao deo “sve-ruskog” naroda povezane su sa lokacijama na kojima pripadnici ove nacionalne ma-njine žive. Uticaj napetosti između ranijih oblika rusinskog etničkog samoor-ganizovanja u Srbiji (Vojvodini), na primer onih sa početka XX veka, između Rusinskog narodnog prosvetnog društva, na čiju tradiciju se naslanja današnji Savez Rusina Ukrajinaca Srbije, i Rusinske Zarje, čija tradicija još uvek upliviše Rusinsku Maticu, bio je vidljiv posmatračima CRCD. Isto važi i za napetosti između Matice Slovačke i organizacionih oblika slovačke nacionalne manjine u Bačkom Petrovcu; zanimljivo je da nije zapaženo da se Društvo vojvođanskih slovakista, koje je pre deceniju do deceniju i po bilo aktivan činilac u mobili-zaciji vojvođanskih Slovaka, sada angažovalo kao izborna alternativa. Znatno vidljivija bila je napetost između struja koje predstavljaju deo klijentističke mreže DS i onih koje su pokušale da nađu potpuru u SNS. S obzirom na to, nije

85

odveć smelo zaključiti da je zid spoljnih garancija manjinskih prava uveliko probijen, sem u slučaju mađarske, bošnjačke i albanske nacionalne manjine.

4. ETnonacionaLiZaM U kaMPanjiInsistiranje na “zbijanju redova” unutar zajednice i pozivanje na tradicio-

nalne vrednosti koje ona neguje donekle je razumljivo, kada se uzme u obzir smanjenje broja pripadnika, što iz bioloških razloga, što zbog migracija ili asi-milacije. Poseban problem je sve manji broj učenika koji pohađaju nastavu na jeziku svog naroda ili slušaju maternji jezik kao predmet, što je najviše izraženo kod Rusina.

Nema potrebe da se na ovom mestu posebno problematizuje pojam etno-nacionalizam. Uopšte uzev, Gelnerova odredba nacionalizma kao nastojanja da se podudare etničke i državne granice jeste prihvatljiva, ali je, kao i u slučaju svakog teorijskog pojma, njena upotreba određena konkretnim okolnostima. U kampanji nije bilo pozivanja na separatizam, a zagovaranje teritorijalne auto-nomije jeste legitimno, mada ona predstavlja samo ublažen vid zamisli izražene kroz Gelnerovu definiciju (Gelner, 1997). Nacionalizam je u Srbiji danas u naj-manju ruku dozvoljen, a analiza koja ne bi nastojala da ga razume rizikovala bi da bude ne samo nepristrasna, nego i neobjektivna.

Prema svim korišćenim izvorima obaveštenja, u kampanji je bila uočljiva tendencija da se koriste međuetničke tenzije sa rivalskim etničkim grupama. Ovo pre podupire teoriju etničkog takmičenja, nego teoriju modernizacije, sve pod vrlo upitnom pretpostavkom da se društvo Srbije nalazi u toku moder-nizacijskih procesa (Belanger, Pinard, 1991). U praksi se to nekad javljalo kao uočeni strah od asimilacije kod Vlaha prema Rumunima, ili nametanja vlaškog identiteta koji Rumuni južno od Dunava smatraju veštačkim i smatraju da se iza njega krije “srbizacija”.49 Sličan je i uočen odnos Bunjevaca prema Hrvati-ma (i obratno). Slično važi i za odnos Rusina prema Ukrajincima, ili Aškalija i Egipćana prema Romima. U takođe uočenom suprotnom slučaju, bio je vidljiv resentiman prema “odnarođenim” grupama i rastakanju etničkog jezgra. Če-sto se, naime, rivalske grupe koriste i kao argument u političkoj borbi. Tačnije, rivalske liste se optužuju da su neka vrsta “prikrivenih izdajnika”, koji poku-šavaju da se ubace u nacionalni savet da bi radili na asimilaciji zajednice. Ru-sinska lista “Rusinska inicijativa” je bila optuživana da želi da Rusine prevede u Ukrajince, o čemu svedoči izvor iz ove zajednice. Retorika podele na “prave

49 Zaista nema potrebe da se prikazuje polemika Gelnera i Smita o tome šta čini etnički identitet. (Gelner, 1997; Smit, 2010; za širi kontekst ovog pitanja vid. Bakić, 2006).

86

Rusine” i “ukrajinofile/ukrajinizatore” je bila česta kod lista “Ja Rusin” (prema nekim navodima bliske SNS) i “Mladi za budućnost” (bliske “Trećoj Srbiji”), što je uzrokovalo i slab odziv birača, jer je ljudima dosta takvih tema. Čak i u zajed-nicama kojima ne preti cepanje ili asimilacija postojali su slični pokušaji da se protivnici obeleže kao izdajnici. Predstavnici jedne mađarske liste su optuženi da rade na “podeli naroda mađarske nacionalnosti u Vojvodini”, prenosi po-smatrač iz ove zajednice. Ovde se, dakle, ponavlja uočeni problem da birači ne razumeju čime se nacionalni savet bavi i da su (sami ili uz nečiju pomoć) došli do zaključka da je smisao izbora iskazivanje privrženosti određenoj stranci, što se opravdava tobožnjom demonstracijom jedinstva zajednice. Predstavnici suparničkih lista tada prestaju da budu neistomišljenici, a postaju “izdajnici”. Naravno, i onaj ko ih podržava i sam može lako poneti ovaj nezavidan epitet.

Borbe unutar liste su ostale bolje sakrivene od „većinske javnosti“, ali su, videlo se, za istraživače vidljive i kod zajednica koje su birale predstavnike elek-torski, poput Hrvata. Ova tendencija nije iznenađujuća, pošto su potencijalni elektori prikupljajući potpise za sebe lično u drugim članovima sopstvene liste videli rivale. Svakako da je rivalstva bilo i kod lista koje su izašle na direktne izbore, ali je ono ostalo latentno zbog toga što su nosioci i ljudi pri vrhu liste donosili odluke o rasporedu ostalih, što je u skladu sa ranije iznetim zapaža-njima o centralističkom partijskom modelu odlučivanja. Suparništvo između potencijalnih elektora unutar iste stranke je primetno u tome što se ponekad nisu pridržavali dogovorenog plana, nego su prikupljali potpise na teritoriji drugog elektora, o čemu ima podataka od posmatrača iz Novog Sada. Takođe, bilo je slučajeva da su pojedinci nastavljali da uzimaju potpise podrške čak i kad su ispunili potrebnu kvotu, na taj način otežavajući drugim kandidatima da prikupe dovoljno potpisa za sebe, svedoči isti izvor. Najkraće rečeno, unu-tar-etničkih tenzija bilo je i u slučaju direktnih i u slučaju elektorskih izbora za nacionalne savete, ali je njihova vidljivost bila nejednako dostupna percepciji šire ili uže publike.

Slično je bilo i kod Vlaha, jer je lista “Zajednica Vlaha Srbije” bila obele-žena kao “rumunska” (doduše, ova lista i jeste jedina koja se zalagala za uvo-đenje rumunskog književnog jezika kao jezika Vlaha). Ranije pomenut slučaj poštanskog prijavljivanja Bunjevaca na poseban birački spisak možda svedoči o pokušaju preuzimanja ovog nacionalnog saveta od strane političkih strana-ka etničke većine ili možda prohrvatske struje, baš kao što je to bio slučaj sa proromskim listama u aškalijskom savetu, pošto su nosioci nekih od tih lista ranije bili deklarisani Romi, u rodbinskim odnosima su sa nosiocima romskih lista i govore tečno romski (jezik koji Aškalije ne koriste). Ovde treba dodati i

87

optužbe za prijavljivanje pripadnika većinskog stanovništva u određene po-sebne biračke spiskove. Vlaška lista bliska SPS i SNS koja je ostvarila najbolji rezlultat optuživana je za ovakve radnje od strane Zajednice Vlaha Srbije Dra-gana Demića, u otvorenom pismu na njihom Fejsbuk profilu50. Slično se može zaključiti i za određene liste za Grčki nacionalni savet, pošto je na posebnom biračkom spisku ove zajednice upisano više birača nego što ima Grka u Srbiji prema poslednjem popisu iz 2011. godine.

5. UMESTo ZakLjUčkaSprovedeno istraživanje je, uz ostalo, pokazalo da su izbori za nacionalne

savete nacionalnih manjina, u celini uzev, obavljeni uz poštovanje predviđene procedure. S druge strane, ponašanje državnih vlasti otkrilo je neke probleme. Birački spiskovi su dosta često bili neažurirani. Bar pri izborima za Nacionalni savet vlaške nacionalne manjine, ali, po svoj prilici, ne samo u ovom slučaju, primećeno je upisivanje pripadnika etničke većine na manjinske izborne spi-skove, kao i njihovo učešće na izborima za manjinske nacionalne savete. Drža-va nije obezbedila novac za izbornu kampanju; ne čudi stoga što su nacionalni saveti nacionalnih manjina trošili novac u tu svrhu, što nije moglo da ne utiče na izborne rezultate.

U slučaju ovih izbora nije bilo sistematskog medijskog pokrivanja ni oba-veštavanja pri izboru svih nacionalnih saveta. Ostaje otvoreno teorijsko pitanje sa praktičnim značajem: pitanje (ne)prihvatanja afirmativne akcije, odnosno državne podrške manjinskim kulturama. Milan Podunavac na sledeći način konkretizuje ovaj problem: ako je multikulturalizam jedna od liberalnih strate-gija, poput tolerancije i prava nediskriminacije, kako ga pomiriti sa liberalnim načelom jednakosti i individualizma, kada on koriguje i univerzalističku ideju građanstva i formativne principe nacionalne države (Podunavac, 2000). S dru-ge strane, zastupnici multikulturalizma smatraju da je bez državne podrške manjinskim kulturama multikulturalizam uvek „multikulturalizam većine“, i da nužno favorizuje „državnu naciju“ (Kimlika, Lošonc, Ilić).

O uplivu političkih stranaka već je bilo dosta reči. Značajnije je, na ovome mestu, pomenuti kako su neki birači videli izborne rezultate. Sagovornica boš-njačke nacionalnosti primetila je da „ljudi nisu bili opterećeni ovim izborima kako inače umeju da budu. Razloga je puno, ali najveći je taj što su se umorili od glasanja da se ništa ne promeni. Rezultati očekivani i neočekivani. Narod se bavio time još nekih dva – tri dana, i to je prošlost”.

50 https://www.facebook.com/Zajednica.Vlaha.Srbije?fref=nf, status od 30. oktobra.

88

Kampanja je, i to treba podvući, svakako bila manje incidentna nego u slučaju prethodnih izbora.

Gotovo da je suvišno reći da je politički život nacionalnih manjina, veli-kim delom konkretizovan kroz rad njihovih nacionalnih saveta, pod bitnim uticajem osobina političkog sistema i šireg političkog života Srbije. Ovo važi i za njhovu političku kulturu. Izbori za nacionalne savete otkrili su kako ona istovremeno istrajava i kako se menja. Bitni činioci koji utiču na promene jesu ekonomska kriza koja intenzivira takmičenje unutarmanjinskih grupa oko re-sursa i karakteristike političke kulture srbijanskog društva u celini.

LiTEraTUra:Almond, Gabriel (1965). Comparative Politics. Boston: Little Brown and Comp, Boston.Bakić, Jovo (2006). ,,Teorijsko – istraživački pristupi etničkoj vezanosti (ethnicity), nacionalizmu i naciji’’, Sociologija, XLVIII /No. 3.Belanger, S., Pinard, M. (1991). Ethnic movements and the competition model: some missing links, American Sociological Review, Vol 56, no.4, pp. 446-457.Gelner, Ernest (1997). Nacije i nacionalizam. Novi Sad: Matica Srpska. Hechter, M. (1978). „Group Formation and the Cultural Division of Labor“, American Journal of Sociology, Vol. 84, No. 2, pp. 293-318.Ilić, Snežana (2009a). „Srbija između multietničnosti i multikulturalnosti“, Migracijske i etničke teme, 25, no. 4: 363-386.Ilić, Snežana (2009b). „Leva kritika multikulturalizma“, Habitus, 10, No. 16:7-16.Ilić, Snežana (2010). „Multikulturalne politike u Srbiji – od debata do praktičnih politika“, u: D. Babić, D. Župarić-Ilić, (ur.) Nacionalne manjine kao faktor stabilnosti u međunardnim odnosima Hrvatske i Srbije, Zbornik radova sa Znanstvenog skupa održanog u Zagrebu 16. listopada 2009, Zagreb: Institut za migracije i narodnosti.Ilić, S., Keveždi, M., Vukojičić, S., Zvijer, N., Manić, Ž., Jadžić, M., Ilić, V. (2012). „Posmatranje etničkih elita u Vojvodini“, Politikon, I, No. 1:135-152.Lošonc, Alpar (2003). „Multikulturalnost i etnokulturalni diverzitet s osvrtom na Srbiju“, u: Demokratija i multikulturalnost u jugoistočnoj Evropi, Beograd: Centar za istraživanje etniciteta.Lošonc, Alpar (2007). „Aspekti teritorijalnih i kulturnih autonomija: za i protiv“, Habitus, 14: 21-36.Kimlika, Vil (2002). Multikulturalno građanstvo (Liberalna teorija manjinskih prava), Novi Sad: Centar za multikulturalizam.Merton, Robert K.(1979). O teorijskoj sociologiji, Zagreb: CDD.Podunavac, Milan (2000). “Liberalizam i multikulturalizam”, Filozofija i društvo, XVII:77-92.

89

Poole, S. M. and J. P. Folger (2009). „Modes of Observation and the Validation of Interaction Analysis Scheme“, in: Krippendorfand, Klaus; Bock, Mary Angela (Eds.), The Content Analysis Reader, Los Angeles: Sage, pp. 367-375.Smit, E. (2010). Nacionalni identitet. Beograd: Čigoja štampa. Stacey, M. (1969). Methods of Social Research. Oxford, London, Edinburgh, New York, Toronto, Sydney, Paris, Braunschweug: Pergamon Press.Vučinić-Nešković, V. (2013). Metodologija terenskog istraživanja u antropologiji. Beograd: Srpski genealoški centar: Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta.Yin, R. K. (2003). Case Study Research: Design and Methods, Thousand Oaks, London, New Delhi: Sage.

90

Snežana Ilić

POLITICAL CULTURE OF ETHNIC MINORITIES IN THE CONTEXT OF ELECTIONS FOR NATIONAL MINORITY COUNCILS

Summary

The political culture of national minorities represents a link between the characteristics of a society in which members of minorities live, the characte-ristics of the traditions of a certain minority communities in terms of political organization, as well as the effects of specific institutional solutions based on which the political life (and also in its framework the political representation) is regulated. National councils of national minorities represent a key factor in Serbia. National councils are financed from the budget and have a role in the allocation of rare resources, such as management positions (directors, editors and employees in minority institutions). Therefore, elections for national coun-cils of national minorities represent a rare opportunity not only for the redistri-bution of resources among some smaller groups, but also for the realization of various other interests which are not limited only to national minorities. This article concludes the results of the research concerning the elections for National councils of national minorities, which was conducted on the 26th of October 2014. The paper is descriptive and it represents a basis for different diachronic comparisons. The observation of elections for National councils re-vealed how the political culture of the national minorities in Serbia persists and changes itself at the same time. Important factors that affect the changes are the economic crisis which intensifies the competition over resources within mino-rity groups and the characteristics of the political culture of Serbian society.

91

UdC 061.233:323.15(497.11)340.134:323.15(497.11)

duško radosavljević51

dE-ParTiZacija nacionaLniH SavETa

„Teorija postavi zamku i strpljivo čeka da stvarnost upadne u nju.“Žan Bodrijar

SAŽETAK

Nacionalni saveti, iako već duže vremena egzistiraju u javnom živo-tu Republike Srbije, sa posebnim mestom u AP Vojvodini, još uvek nisu prepoznati i prihvaćeni kao zbiljska spona između pripadnika nacionalnih zajednica i, prvenstveno, državnih organa. S druge strane, zahvaljujući načinu izbora, organizaciji i radu, nacionalni saveti imaju dosta protivnika, kako šire političke javnosti, nezavisno od političkih opcija, tako i unutar nacionalnih zajednica, zaključno sa organizacijama civilnog društva. Najveći broj tih kritika se zasni-va na zahtevima za efikasnom departizacijom organa nacionalnih saveta, većom transparentnošću u radu, uključivanju pripadnika civilnog društva i strukovnih organizacija u rad saveta, kao i nuž-nošću optimalne saradnje sa organima političkih zajednica, najviše sa državnim organima. Namera nam je da u ovom radu osvetlimo neke od ovih fenomena.

KLJUČNE REČI: Republika Srbija, AP Vojvodina, nacionalni saveti nacionalnih manjina, partije, de-partizacija, civilno društvo

1. UvodOdložena socijalna transformacija52 u Srbiji, postavila je početkom XXI

veka ogroman broja zadataka koje političke elite, kao i drugi akteri na javnoj sceni Srbije, moraju da rešavaju kako bi se uhvatio priključak sa zahtevima evro-atlantskih integracija. Naravno, to se ne radi samo zbog zahteva moder-nih kraljeva-filozofa, u šta se polako ali sigurno pretvaraju anonimni evropski birokrati iz Brisela53, nego i zbog potreba u srpskom društvu, zbog vladavine prava, jačanja demokratskih kapaciteta, izgradnje tolerantnog i multikultural-

51 E-mail: vpans2010@gmail.com.

52 O pojmu socijalne transformacije videti: Radosavljević, Duško (2015b). Socijalna transforamcija u Srbiji: Teoretski okvir, Novi Sad.

53 Videti više u: Radosavljević, Duško (2015a). Politika u povlačenju: Stanje na početku XXI veka. Novi Sad.

92

nog društva, stvaranja uslova za razvoj civilnog društva, osnova za jačanje trži-šta, i svega onoga što karakteriše moderne demokratske države i društva. To je nemoguće bez aktivne uloge i drugih elita, posebno intelektualne, koja je uvek bila u središtu javne scene na području zemalja Istočne i Srednje Evrope54, ali je neophodno i dalje transformisanje ekonomske elite i njenih resursa u druge, društveno poželjne resurse.

Jedno od bolnih nasleđa „starog režima“ (Slobodana Miloševića) bio je, i još uvek je, odnos države i društva prema nacionalnim zajednicama55. Kako smo ranije naglasili „period od 1990. godine, koji je završen 2000. godine, po-bedom pro-evropskih snaga u Hrvatskoj i Srbiji, na velika iskušenja je stavio sposobnost manjinskih zajednica da se održe, očuvaju identite, da se osnaže, da aktivno učestvuju u političkom i javnom životu. Određeni deo nacional-nih elita se nije dobro snašao, određeni deo to nije ni pokušao, imajući u vidu agresivni karakter režima u Srbiji, izuzetno nepovoljan po Vojvodinu u celini, kao i prema težnjama manjinskih nacionalnih zajednica. Tako smo imali slučaj da predstavnici određenih zajednica ne žele da aktivno potpomognu napore za demokratsku promenu vlasti, neke opcije su usko gledale na interese svo-je zajednice, zanemarujući celinu, neki su se interesovali samo za očuvanje ograničenih nacionalnih interesa (npr. kultura i informisanje), neki su bili ek-sponenti politika države-matice, neki su se odrekli prava na javni i politički an-gažman, prepuštajući svoje probleme za rešavanje političarima zemlje-matice, neki su od početka imali čvrst politički stav o neophodnosti promena režima i izgradnje stabilnih demokratskih i institucija za zaštitu ljudskih prava.“ (Ra-dosavljević i Dragutinović, 2013: 9-10). Zatečena situacija, volja demokratskih vlasti, uticaj međunarodne zajednice, aspiracije politički organizovanijih naci-onalnih zajednica, kao i intencije organizacija za zaštitu i promociju ljudskih prava, veoma brzo su se „našle“ u saglasnosti o potrebi hitnog rešavanja ovoga problema. Oprezniji predstavnici političkih partija, strukovnih i organizacija civilnog društva, kao i manji deo javnih radnika iz redova nacionalnih zajed-nica, upozoravao je na određene manjkavosti postupka donošenja zakonskih odredbi, kao i samih rešenje u tim odredbama. Koje su to bile zamerke i upozo-renja, kada govorimo o radu nacionalni saveta? „Bilo je očigledno da će njima predviđeni nacionalni saveti, kao krovne nacionalne institucije, biti pod (pre)

54 O značaju elita videti: Radosavljević, Duško (2001). Elite i transformacija. Inđija: Ilida štampa.

55 Jedan od pokazatelja nedostatka volje da se ovo pitanje adekvatno reši jeste i politički nekorektno insistiranje na terminu „nacionalna manjina“, koji se posebno forsira sa republičkog nivoa, i deo je rečnika konzervativnih političkih opcija. Mi ga smatramo duboko uvredljivim i diskriminatornim, te koristimo termin nacionalna zajednica.

93

velikim uticajem dominantne političke partije unutar nacionalne zajednice, da će biti mali, ili nikakav, uticaj organizacija civilnog društva u njima, da odredbe tog zakona mogu biti kontraproduktivne, da mogu izazivati neželjene (nacionalističke) reakcije unutar samih manjinskih zajednica, i što je mnogo opasnije, nacionalističke reakcije većinske nacionalne zajednice, da nisu jedna-ko tretirane “male” i “velike” nacionalne zajednice, da je pisan po meri samo jedne nacionalne zajednice, itd. Ali, očigledno je želja da se to pitanje brzo reši pretegnula, nad, po nama, opravdanom bojazni, da u praksi može doneti niz problema, posebno kada se neke odredbe neoprezno koriste“ (Radosavljević i Dragutinović, 2013: 10). Za sve vreme dosadašnjeg delovanja nacionalnih save-ta, tada konstatovani problemi nisu sanirani, čak možemo reći da nije postojala ni volja da se oni reše.

2. koLiko PoLiTikE U radU nacionaLniH SavETa jE PoTrEbno?Kada se ovako postavi pitanje, moramo u određenoj meri izneti i naš stav o

politici. Podsetimo se da je još umni Aristotel iz Stagire56, u četvrtom veku pre nove ere, nepobitno utvrdio da je čovek politička životinja – zoon politikon (po-litičko biće), koja se od životinja razlikuje po racionalnom delovanju, odnosno, ljudska aktivnost je usmerena ka nekom cilju, realnom ili imaginarnom dobru. Cilj državne zajednice jeste težnja najvišem dobru. One koji ne učestvuju u jačanju političke zajednice i političkom (javnom) životu, stari Grci nazivahu – idiotima. Zato bismo na ovome mestu uputili na minimalnu definiciju po-litike57, kao usklađivanja društvenih interesa, da bih se kasnije ponovo vratili

56 Pogledaj više: Mićunović, Dragoljub (2010). Istorija društvenih teorija 1. Beograd: Zavod za udžbenike. str. 64-94.

57 Reč „politika“ potiče od grčkog izraza ta politika, koji je označavao poslove vezane za polis. Možemo reći da je ovo značenje i savremenog shvatanje politike, aktivnosti u zajednici, kojima se nastoji urediti zajedničko bivstvovanje ljudi. Ta nastojanja mogu biti na bilo kom nivou organizovanja zajednice, od lokalnog do svetskog nivoa. Politika može biti sagledana na sledeće načine: 1. kao racionalna delatnost u vezi sa uređenjem zajednice ili nekih delova, elemenata od kojih se zajednica sastoji; 2. kao aktivnosti vezane za moć, odnosno, mogućnosti da se volja političkih činilaca nametne uprkos otporu drugih aktera; 3. kroz institucije i ustanove koje predstavljaju političko delovanje; 4. kroz državu kao fundamentalnu instituciju modernog političkog doba, koja institucionalizira moć kao vlast, te prevodi društvene tendencije u pravo; 5. kao mogućnost artikulacije i zastupanja različitih, često i suprostavljenih interesa u zajednici, te uticaj na određene vrste ponašanja i odabira i opredeljenja unutar zajednice; 6. kao svesne aktivnosti vezane za stvaranje i promenu istorijskih okolnosti, te uređenje odnosa ne samo među ljudima unutar zajednice, već i stvaranje kvalitetnijih odnosa ljudi sa prirodnom okolinom (Radosavljević, 2011: 9).

94

na pitanje uloge određenih pojava i organizacija unutar političke zajednice, u našem slučaju nacionalnih saveta.

Koliko nam je poznato, još je pominjani časni Grk, razrešio ovu nestvarnu dilemu – ljudima je mesto u politici, oni na politički način i političkim sred-stvima rešavaju svoje probleme. Još je to očiglednije za organizovane ljudske jedinke, okupljene u određene društvene grupe, u našem slučaju u nacionalne savete, kao izvedene oblike primarnog organizovanja pripadnika određene na-cionalne zajednice iz drugih organizacija, udruženja, te partija. Ne bi smo dalje dokazivali pretpostavku da su udruženja (strukovna, omladinska, obrazovna, folklorna, ekološka, verska, sportska,...) duboko involvirana u politiku, bilo da aktivno pomažu određenu političku grupaciju, bilo da pretvaraju brojnost svo-ga članstva u koncentrisanu društvenu moć i političku energiju. Iz toga sledi da ono što je poželjno jeste imati zdrave, normalne i uravnotežene javne politike, u svim delatnostima ljudskog društva, koja bi bila usklađivane između vlade i organizacija civilnog društva, partija i nacionalnih saveta.

3. oSnovni ProbLEM – šTa SU nacionaLni SavETi?Politikolog mlađe generacije, Radivoje Jovović, piše „nacionalni saveti i

njihovo delovanje sa ciljem afirmacije i očuvanja partikularnih nacionalnih identiteta od ključnog su značaja za unapređenje suživota i multikulturalizma u Republici Srbiji. Svrha nacionalnih saveta višestruka je, s jedne strane save-ti imaju funkciju očuvanja nacionalnih identitetskih posebnosti, dok s druge imaju za cilj podsticanje komunikacije i učenja među različitim nacionalnim zajednicama.“ (Jovović, 2013: 52). Naravno, formalno-pravna zaštita nacional-nih zajednica može proći međunarodni monitoring58, gde se onda javlja i prvi nesporazum – još iz vremena Miloševićevog režima se papagajski ponavlja o „najvišim standardima u oblasti zaštite prava nacionalnih manjina“, svesno ignorišući činjenicu da se sve ono što piše u Ustavu i setu pratećih zakona sadr-ži i u pozitivnom pravu većine modernih demokratskih država, posebno onih u Evropskoj uniji. Mi ćemo ipak podsetiti na činjenicu da je Ustav Republike Srbije iz 2006. godine osnova za aktivnosti u javnim politikama zaštite i una-pređenja položaja nacionalnih zajednica. Ustavom se, kao najvišim političkim i pravnim aktom, u najširem smislu uređuje njihov položaj, štiti njihov identitet i integritet, garantuju se ljudska i manjinska prava, pitanja jednakosti građana,

58 Posebno u situacijama kada se nosiocima političkih mandata u Srbiji „gleda kroz prste“ u unutrašnjoj politici, imajući u vidu potrebu značajne kooperativnosti istih za ispunjenje „krupnijih zadataka“, koje pred njih postavljaju predstavnici međunarodne zajdenice, najčešće oni iz Evropske unije.

95

sloboda izražavanja nacionalnog identiteta, zabrana diskriminacije, izazivanja rasne, verske i nacionalne mržnje, obezbeđuje pravo na različitost i očuvanje posebnosti, poesbna kolektivna prava nacionalnih zajednica - informisanje, kultura, obrazovanje i službena upotreba jezika. Istim aktom obezbeđuje se pravo na samoupravu, razvijanje duha tolerancije, mere afirmativne akcije, ste-čena prava, ravnopravnost u vođenju javnih poslova, propisuju se nadležnosti autonomnih pokrajina59, vezano sa pravima nacionalnih zajednica; takođe i za-brana nasilne asimilacije, pravo na udruživanje, na saradnju sa sunarodnicima iz drugih država, kao i neposredna primena zajemčenih prava. Ustavom Repu-blike Srbije je predviđeno da se aktivnostima u obrazovanju, kulturi i javnom informisanju podstiču razumevanje, uvažavanje i poštovanje razlika, kako bi se u Republici Srbiji podsticao duh tolerancije i međuetničkog dijaloga, kao i izgradnja multikulturalnog društva.

Pored evidentnih pomaka Ustava iz 2006. godine, moramo skrenuti pa-žnju na jedan veoma bitan momenat – u Ustavu iz 1990. godine60, Republika Srbija je bila definisana kao ”demokratska država svih građana koji u njoj žive”. U Ustavu iz 2006. godine, koncept građanske države je napušten, Srbija je tako ”država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive”! U daljem tekstu se insi-stira na službenoj upotrebi srpskog jezika i ćiriličnog pisma, a državni simboli, zastav, himna i grb, bivaju vezani isključivo za srpsku nacionalnu tradiciju. U Ustavu se koristi termin nacionalna manjina, iako on u delu Srbije gde živi najveći broj pripadnika nacionalnih zajednica, u AP Vojvodini, ima izrazito negativan i uvredljiv karakter.

U istraživanju Pokrajinskog ombudsmana iz 2014. godine nailazi-mo na sledeće funkcije nacionalih saveta: ”U оkviru оpštih nаdlеžnоsti nаciоnаlnih sаvеta nаciоnаlnih mаnjinа prоpisаnа su оvlаšćеnjа kоја sе оdnоsе nа urеđivаnjе unutrаšnjе оrgаnizаciје i funkciоnisаnjа nаciоnаlnоg sаvеtа, utvrđivаnjе simbоlа nаciоnаlnе mаnjinе, оsnivаnjе ustаnоvа, udružеnjа, fоndаciја i privrеdnih društаvа u оblаstimа kulturе, оbrаzоvаnjа, оbаvеštаvаnjа i službеnе upоtrеbе јеzikа i pismа, pоkrеtаnjе iniciјаtivе zа izmеnu, odnosno dоpunu ili dоnоšеnjе zаkоnа i drugih prоpisа u оblаstimа u kојimа nаciоnаlnе mаnjinе uživајu prаvо nа sаmоuprаvu, pоkrеtаnjе pоstupkа zа zаštitu prаvа pripаdnikа nаciоnаlnih mаnjinа prеd rаzličitim оrgаnimа,

59 U slučaju Republike Srbije to znači samo nadležnosti AP Vojvodine, jer je AP Kosovo i Metohija Rezolucijom 1244, Saveta bezbednosti OUN, pod protektoratom međunarodne zajednice. Ostala pitanja o Kosovu i povodom Kosova nisu od značaja za naš tekst.

60 Tzv. „Miloševićev ustav“.

96

prеdlаgаnjе prеdstаvnikа nаciоnаlnе mаnjinе u sаvеt zа mеđunаciоnаlnе оdnоsе, prеdlаgаnjе pоsеbnih prоpisа i privrеmеnih mеrа u оblаstimа u kојimа sе оstvаruје prаvо nа sаmоuprаvu rаdi pоstizаnjа punе rаvnоprаvnоsti pripаdnikа nаciоnаlnе mаnjinе i grаđаnа kојi pripаdајu vеćini, zаuzimаnjе stаvоvа, pоkrеtаnjе iniciјаtivа i prеduzimаnjе mеrа u vеzi sа svim pitаnjimа kоја su nеpоsrеdnо pоvеzаnа sа pоlоžајеm, idеntitеtоm i prаvimа nаciоnаlnе mаnjinе i dr.“ (Vukašinović i Janić, 2014: 20).

Navodeći sve ove izvore i dalje nismo bliži odgovoru. Iako smo se strogo držali slova ustava, zakona i drugih normativnih akata nismo došli do suštine – u kojoj su sferi situirani nacionalni saveti? Pa ćemo ponovo u pomoć prizvati stavove iz pomenutog izveštaja: „Dоnоšеnjеm Zаkоnа о nаciоnаlnim sаvеtimа nаciоnаlnih mаnjinа 2009. gоdinе urеđеnа su stаtusnа pitаnjа, nаdlеžnоsti nаciоnаlnih sаvеtа, оdnоs sа rеpubličkim оrgаnimа, оrgаnimа аutоnоmnе pоkrајinе i јеdinicama lоkаlnе sаmоuprаvе, mеđunаrоdnа i rеgiоnаlnа sаrаdnjа, izbоr nаciоnаlnih sаvеtа, finаnsirаnjе dеlаtnоsti nаciоnаlnih sаvеtа i nаdzоr nаd primеnоm zаkоnа. Оd usvајаnjа Zаkоnа 2009. gоdinе Zаkоn је prеtrpео nekе izmеnе. Kао štо је vеć pоmеnutо, оdlukоm Ustаvnоg sudа Rеpublikе Srbiје оd 16. јаnuаrа 2014. gоdinе utvrđеnо је dа pојеdinе оdrеdbе zаkоnа kоје su sе оdnоsilе nа nаdlеžnоsti nаciоnаlnih sаvеtа, u cеlоsti ili u dеlu, nisu u sаglаsnоsti sа Ustаvоm. Оdlukоm Ustаvnоg sudа оvlаšćеnjа nаciоnаlnih sаvеtа su u znаčајnој mеri sužеnа. Pоslеdicа dоnоšеnjа оdlukе USS је pоtrеbа dа sе Zаkоn izmеni, оdnоsnо dоpuni u dеlu u kоjem sе urеđuјu оvlаšćеnjа nаciоnаlnih sаvеtа“ (Vukašinović i Janić, 2014: 15).

Osnovni problem sa nacionalnim savetima, kako ga mi vidimo, krije u sebi nekoliko nepoznanica za rešavanje. Prvi, nacionalni saveti nisu obavezni orga-ni, tako da oni nisu „situirani“ u polju političke vlasti, odnosno, u strukturama političkih zajednica u Republici Srbiji (država, pokrajina, gradovi, opštine). Drugo, njihova ustavna i zakonska pozicija je tako koncipirana da zavisi od volje trenutnih političkih aktera u vlasti. Treće, vrlo problematično izvedeno formiranje Ustavnog suda Srbije, rezultira poslednjih nekoliko godina svoje-vrsnom konzervativnom revolucijom, koju u ustavno-pravnom i političkom sistemu Republike Srbije, svojim odlukama stvara pomenuti sud61. To je vid-ljivo prilikom tumačenja pretpostavke nadležnosti, koja se po pravilu veoma restriktivno rezerviše za državne organe, što s jedne strane ukazuje na manjak pravne sigurnosti, a s druge ukazuje na bazično nepoverenje u prenošenje odre-

61 Sve više ima naznaka u transformisanju Ustavnog suda Srbije u četvrtu granu vlasti, što je više nego opasan fenomen.

97

đenih nadležnosti na niže, samoupravne organe, bilo teritorijalnih zajednica, još više, kao u našem slučaju, na organe samouprava nacionalnih zajednica62.

Posle ovako široko sagledanog slučaja možemo reći da su nacionalni saveti namerno ovako koncipirani, odlukama USS „odsečeni“ od smislenog delova-nja, kako ne bi puno smetali, bar dok se ne reše pitanja više važnosti u Republici Srbiji (Kosovo?), ili dok broj pripadnika nacionalnih zajednica ne padne ispod određenog broja (recimo, 10%?), tako da ne mogu predstavljati „remetilački faktor“63 u državi, pa tako ne bi bilo potrebe da se insistira na Srbiji kao multi-etničkoj, multikonfesionalnoj i multikulturalnoj zajednici?

4. ParTijE i nacionaLni SavETiU postupku izbora za nacionalne savete je predviđeno da se izborne liste

mogu predlagati od strane grupa birača upisanih u poseban birački spisak, or-ganizacija, udruženja građana i političkih organizacije nacionalne zajednica. Isto je predviđeno i za izbor izbora elektora za elektorsku skupštinu. Znači da je Zakon omogućio političkim partijama mogućnost učestvovanja na izborima za nacionalne savete.

Partije su motor svake osmišljene politike, u bilo kojoj političkoj zajedni-ci. One su te koje pokreću, na bazi artikulacije interesa, kako svojih članova, tako i simpatizera, društvene promene, putem kreiranja javnih politika, u cilju ostvarenja demokratskih odnosa u društvu. I tu nema ništa sporno. Međutim, ovde ćemo se na trenutak vratiti stavovima koje je Jovović izneo u svom tekstu, jer mislimo da imaju određenu težinu: „... kandidati političkih partija najče-šće imaju nesrazmernu prednost u infrastrukturi, finansijama i medijskom prostoru u odnosu na ostale, ’nepartijske’ kandidate. Dakle, primarno, sama kampanja za ovo ’nepolitičko’ telo nepravedna je prema partijski nezavisnim kandidatima. Drugi problem jeste već naveden; nacionalni saveti nacionalnih manjina nisu tela političke, već kulturne autonomije, i kroz njih se ne ostva-ruje pravo na političku reprezentaciju. Saveti bi trebalo da budu inkluzivni, dok prisustvo partija u savetima često dovodi do njihove instrumentalizacije i isključivanja šireg kruga građanstva koje, hipotetički, ima drugačije programe unapređenja kulture, obrazovanja i drugih oblasti u nadležnosti nacionalnih saveta (i čiji se glas, u najmanju ruku, mora čuti). Dakle, politizacijom se pro-

62 Sve to govori o određenoj vrsti paranoje i bazičnog straha prema bilo kojoj vrsti samouprave, autonomiji i građanskoj inicijativi koja leži u korenu svake samouprave.

63 Tako je o državljanima svoje zemlje, pripadnicima srpske nacionalne zajednice, govorio predsednik Hrvatske, Franjo Tuđman.

98

mašuje prvenstveni cilj nacionalnih saveta, koji bi trebalo da budu predvođeni intelektualnom elitom i ’aktivnim’ građanima“ (Jovović, 2013: 55). Na izbore za nacionalne savete tako uglavnom izlaze političke partije nacionalnih zajed-nica, sa svim svojim prednostima, uz značajno prisustvo i ostalih tzv. „veli-kih“ partija64, koji nalaze primerene forme pojavljivanja u izbornom procesu za nacionalne savete. Kada se desi da određena izborna lista ima naizgled ne-partijsku strukturu, sigurno je da iza nje stoji partija, a dobijeni mandati u savetu su strogo kontrolisani od strane političke partije. Još više je to slučaj sa mandatarima za izvršno-upravne organe saveta, koji su skoro svi bez izuzetka funkcioneri političkih partija. Naravno da pitanje partijskog uplitanja u po-slove nacionalnih saveta ne svodimo samo na aktivnosti partija nacionalnih zajednica, koje su, bar na osnovu njihovih programa, osnovane u svrhu zaštite prava nacionalnih zajednica, nego smatramo da se ovde radi o znatno robusni-jem polju političke i svake druge konfrontacije. Šta nam daje za pravo da tako mislimo? „U fokusu izborne kampanje za nacionalne savete, umesto pitanja kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika, u fokusu su se našle klasične političke platforme. U kampanji je bilo reči o decentralizaciji, regionalizaciji, lokalnim samoupravama, kao i drugim političkim pitanjima, a sam cilj formiranja saveta, uspostavljanje kulturne autonomije, u potpuno-sti je iznegiran“ (Jovović, 2013: 57). Tako imamo situaciju da se izborima za nacionalne savete još više stvara atmosfera nepoverenja, javljaju se novi među-nacionalni konflikti, ali i konflikti unutar određene zajednice. Ne zaboravimo, nacionalni saveti, posebno saveti većih i bolje organizovanijih zajednica, poseb-no onih koji imaju izdašnije izvore finansiranja, ranjivi su dosta i sa te strane, usled velikog broja opoziciono nastrojenih pripadnika, nezadovoljni svojom pozicijom unutar strukture saveta. Sve te aktivnosti i oblici ispoljavanja svoga (ne)zadovoljstva, kada se uklope u trendove javnog i političkog života u Srbiji, proizvode brojne afere i dodatno doprinose feudalizaciji Srbije, po geografskom i nacionalnom principu. Takođe, partije u savetima isključivo sprovode svoje programske postavke, tako da su zakonomerno iz rada saveta isključeni ista-knuti stručnjaci, pripadnici organizacija civilnog društva, ugledni delatnici iz raznih oblika javnog života, bitni za nacionalnu zajednicu. Kada su uključeni,

64 Dugo godina je u ovom procesu prednjačila Demokratskea stranka, koja je imala praksu kandidovanja uglednih pripadnika nacionalih zajednica na svojim izbornim listama. Tako su demokrate podržavale listu “Vojvođanski Mađari za Evropu – dr Čengeri Atila”, a podržavale su liste na kojima su kandidati bili Ana Tomanova Makanova (predsednica Nacionalnog saveta Slovaka) ili Slavko Rac (predsednik Nacionalnog saveta Rusina), itd. Sličan pristup od trenutka zauzimanja skoro svih nivoa političke vlasti neguje i Srpska napredna stranka.

99

bivaju izolovani, preglasani i na kraju odbačeni, kao ljudi koji se ne razumeju u politiku i „više potrebe“.

5. (dE)ParTiZacija SavETa?Ovaj deo našeg razmatranja započinjemo pitanjem, da li se u današnjem

svetu, posebno u našoj situciji može pobeći od politike? Odnosno, ko mogu biti inicijatori kreiranja novih javnih politika? Da li su to samo političke partije? Da li tu i koliko ima mesta za organizacije civilnog društva, javne radnike, slo-bodne mislioce, aktivne građane i njihovu participaciju? Veoma smo skeptični po pitanju65 smislenog odgovora, imajući u vidu nesrećno stanje naše (Sveto-zar Marković), ali i u širem regionu oko nas, odnosno situaciju posvemošnje bede u društvu i državi, gde se društveni i državni resursi koriste za ostvarenje privatnih ambicija, posebno za ostvarenje parcijalnih političkih ciljeva onih partija koje participiraju u vlasti na određenom nivou političkog organizova-nja. Identičan je slučaj sa partijskim angažovanjem u nacionalnim savetima i kontrolom koju partije vrše nad njima. Nedefinisan položaj nacionalnih saveta pruža pregršt argumenata za manipulaciju njima, ali i za manipulaciju putem njih. Vreme je potvrdilo naše zamerke ovako situiranim savetima:

„Nepostojanje volje političkih aktera, kako na republičkom nivou, ali, isto-vremeno i na nivou pokrajine da se pitanje političke reprezentacije nacionalnih zajednica reši na produktivan način, te dugoročno;

(Ne)Legitimnost nacionalnih saveta za vođenje produktivne politike, po meri pripadnika zajednice, ne samo za interes političke klase unutar zajednice; problematičnost izbora nacionalnih saveta;

Nametanje političkog arbitriranja u nacionalnim savetima; povećana mo-gućnost izborne manipulacije; vešto krojenje izbornih rezultata od strane odre-đenih političkih grupacija, pokušaj 'cementiranja' političke vladavine postojeće političke grupacije mimo izbornih rezultata, itd;

Nepostojanje šire političke, kulturološke, ekonomske, civilizacijske, plu-ralističke, platforme Srbije kao Evropske, Multikulturalne, državne i političke

65 „Dijagnostifikovati sadašnje stanje politike i demokratije je više nego težak, neko bi pomislio i zaludan posao. Da li je prošlo „zlatno doba“ demokratije, da li ga je ikada i bilo? Da li je politika ikada delovala ovako potisnuto, u nestajanju kao danas, ili je i njoj samoj pripisivan veći značaj nego što je on objektivno bio? Koliki je uticaj globalizacije, međunarodnih, posebno finansijskih institucija sa spornom legitimacijom na donosioce političkih odluka na nacionalnom nivou, koliko su jaki temelji demokratije, civilno društvo, građanska participacija, institucije, koliko se poštuju ljudska i manjinska prava, ima li uopšte multikulturalizam šanse, posebno u duboko podeljenim društvima, pitanja su koja se iznova postavljaju, sa neizvesnim šansama da produkuju koliko racionalne, toliko i dugotrajnije odgovore“ (Radosavljević, 2015b).

100

zajednice, ponuđene od strane bitnijih političkih grupa, te nosilaca političkih mandata u Srbiji (parlament, vlada, predsednik), koja bi stvorila pretpostavke za modernizacijski kod Srbije, te u sebi sublimisala i učešće nacionalnih zajednica u izgradnji identiteta Srbije, posebno multikulturalnog identiteta Vojvodine;

Beznadežno zastareli koncepti političkih elita u Srbiji i Vojvodini, koji se više baziraju na obezbeđivanju resursa za dugu vladavinu i obezbeđenje inte-resa partijskog članstva, vešto prikrivenih iza tzv. 'državotvornih tema', takođe onemogućava uspostavljanje adekvatne politike u ovoj oblasti;

Nemoćnost srpske/vojvođanske političke scene da sebe legitimiše na pola-znim osnovama da je puna autonomija ličnosti preduslov za izgradnju moder-ne političke zajednice, osnovni je problem koji stoji na putu, kako uključenja u političke procese nacionalnih zajednica, tako i u izgradnji multikulturnog identiteta Vojvodine, ali i moderne, šire političke zajednice, republike Srbije“ (Radosavljević i Dragutinović, 2013: 19-20).

Partije unutar saveta sprovode onu vrstu programa za koji su dobili po-verenja birača unutar nacionalne zajednice. Tako one svojim kadrovanjem i neposredno vrše „vlast“ unutar saveta. Postavljanje poslušnih na uštrb stručnih nije izum političkih delatnika u nacionalnim savetima, već je više politički pragamatizam, koji se u Srbiji odavno zapatio, insistirajući na efikasnosti po-litičkog života, na uštrb deliberativne demokratske prakse. Naravno, pokazalo se tokom već dobranog niza godina koje je Srbija provela u višestranačju, da se demokratska procedura definitivno izgubila, ali je i efikasnost više nego upitna. Konsekventno, sve mane političkog sistema Republike Srbije su se prelile i u entitete koji se naslanjaju ili proizilaze iz takvog ozračja. Nacionalni saveti su tu jedan od najboljih primera.

Brojnije nacionalne zajednice mogu značajnije „dobaciti“ do centra politič-kog odlučivanja u Republici Srbiji – Narodne Skupštine i Vlade Republike Srbi-je, zahvaljujući svojoj brojnosti. To posebno stoji u slučaju mađarske nacionalne zajednice i njene dugogodišnje partijske formacije, Saveza vojvođanskih Mađa-ra, SVM. Kako sama može ući u skupštine svih zajednica za koje se takmiči, tako je njena pozicija jača od ostalih partija nacionalnih zajednica, pa je i njen uticaj na rešavanje određenih problema vezanih za nacionalni savet mađarske nacionalne zajednice mnogo veći66. Bez uticaja SVM na nivou države, ovi pro-blemi sigurno ne bi bili rešavani. Još je veći uticaj SVM na rad pokrajinskih organa, imajući u vidu da je od oktobarskih promena 2000. godine, ova partija

66 Ne zaboravljamo pritom ni na više nego dobre odnose SVM i vladajuće partije u Mađarskoj Fides, odnosno, veoma dobar odnos njihovih lidera, Ištvana Pastora i Viktora Orbana.

101

učestvovala u svakoj vojvođanskoj vladajućoj garnituri67. Međutim, stiče se utisak da baš u toj ravni treba tražiti rešenje čitavog niza pitanja – problemi vezani za položaj, organizovanje, izbor i nadležnosti nacionalnih saveta moraju biti institucionalno rešeni, sa asimitrečnim rešenjima za nacionalne zajednice, imajući u vidu stvarne potrebe određenih zajednica, bez arbitriranja političkih aktera, sa mnogo više mogućnosti za rad u nacionalnim savetima i svim onim akterima, koje smo pominjali, uz limitirani pristup političkim partijama. Tada bi nacionalni saveti imali mnogo značajniju ulogu u očuvanju prava pripadni-ka nacionalnih zajednica.

6. da Li TrEba UkinUTi nacionaLnE SavETE?Iako ovo deluje radikalno, to je u stvari pitanje koje stalno prati postojanje

nacionalnih saveta. Razloga za ukidanje ima više nego onih za opstanak, samo moramo utvrditi da li su oni jači od onih koji bi za opstanak bili izneseni. Dru-go pitanje sledi: pošto su oni stvorili neku realnost, čime bi bili zamenjeni?68 Idemo redom – da li smo zadovoljni stanjem demokratskih odnosa u Republici Srbiji? Ako je odgovor ne, što je verovatno, čime bi zamenili demokratiju u Srbiji? Isti je slučaj sa nacionalnim savetima. Saveti koji dobro rade, rade tako jer su dobro politički zaštićeni. Oni koji imaju problema, on je dvojake priro-de, slaba je politička zaštita i podrška, i saveti su malobrojne zajednice. Opet, oni koji dobro rade, to su saveti brojnijih zajednica. Znači, ako savete gledamo kao političke entitete, njihov će uticaj zavisiti od realne političke snage matične nacionalne zajednice. Ako to ukrstimo i sa teritorijalnim principom, dolazimo do poraznog stanja gde su „ozbiljni igrači“ u ovoj oblasti samo saveti mađarske i bošnjačke nacionalne zajednice! Kako u Republici Srbiji deluje 21 savet naci-onalnih zajednica, teško je oteti se utisku da kada pričamo o politizaciji saveta, (de)partizaciji istih, mi u stvari diskutujemo o napred pomenuta dva saveta, imajući u vidu sve dobre i loše strane ovako zamišljenog organizovanja naci-onalnih zajednica. Naravno da se sve što kažemo odnosi i na „manje“ savete, ali u mnogo manjoj meri. Da li je namera ovako zamišljene zaštite prava naci-onalnih zajednica bila stvaranje „većih“ i „manjih“ zajednica, odnosno, ravno-

67 U poslednja dva skupštinska mandata predsednici Skupštine AP Vojvodine su iz redova SVM, Šandor Egereši i Ištvan Pastor.

68 Daleke 1917. godine, V. I. Lenjin se pitao u „Državi i revoluciji“, „Čime zameniti razbijenu državnu mašinu?“; mi koji odavno živimo na prostorima na kojima se lako razara a teško stvara, prvo moramo odgovoriti kako bi nešto novo izgledalo, pa tek onda rušiti staro. Uostalom, i u proces socijalne transformacije smo početkom 90-ih ušli bez koncepta, pa i danas, posle 25 godina osećamo posledice.

102

pravnih i malo ravnopravnijih (Orwell), ne možemo decidirano tvrditi, ali ni odbaciti. Međutim, saveti su sada tu, treba im naći mesto i obezbediti uslove za rad. To kažemo jer kao da je država zaboravila neke od svojih obaveza u vezi sa njima. To stvara „sivu zonu“, gde su saveti prinuđeni da se snalaze. Snalaženje uglavnom znači oslanjanje na matičnu državu. Formula po kojoj iza brojne na-cionalne zajednice stoji bogata (u odnosu na Republiku Srbiju) matična država, ili nacionalnom savetu sklona neka druga država, koja materijalno pomaže rad nacionalnog saveta jedina je trenutno dobitna kombinacija. Manje brojne na-cionalne zajednice, udaljene od zemlje matice, sa relativno slabim kontaktima, prinuđene su da sredstva za rad namiču unutar Srbije, gde je znatna materijalna oskudica i gde ima malo sluha za ovakve potrebe. Dodamo li tome i činjenicu da je manjim nacionalnim savetima veoma teško formirati i stručnu ekipu za vođenje saveta, koja bi još trebala da se „projektno“ ponaša69, zaključak je dosta pesimističan. Nacionalni saveti deluju samo u slučajevima brojne zajednice, oslonjeni na zemlju maticu, sa snažnom političkom partijom na nacionalnom nivou. Ostali spadaju u kategoriju – ostali. Da li je to razlog da se ukinu? Ne, to je razlog da se obnovi široka javna debata o njima, da se ustavno zaštite, da im se pronađe adekvatno mesto u sistemu vlasti, da se ograniči, ne da se isključi, uticaj političkih partija i da se reši finansiranje saveta.

7. UMESTo ZakLjUčkaNacionalni saveti koji su u svojevrsnom „ni na nebu ni na zemlji“ statu-

su, mogu i trebaju da ostvaruju dve osnovne funkcije: prvo, da budu krovne organizacije nacionalne zajednice u domenu očuvanja njihovog identiteta, i, drugo, da aktivno rade na integrisanju nacionalne zajednice u politički, javni i kulturni život zemlje u celini. To mogu da rade samo ako pravila igre budu jasna, unapred donesena, ako država bude garant ovih aktivnosti70. Naravno, to bi značilo da se otkloni svaki pokušaj voluntarizma u ovoj oblasti, političkih nagodbi i favorizovanja određenih saveta u odnosu na druge. To posebno znači da se vodi izbalansirana politika u ovoj oblasti, poštujući različitosti, bazirana na jačanju samouprave raznih tipova u Republici Srbiji. Zrelost u prihvatanju ovako koncipiranog razvoja društvenih odnosa biće zaloga prosperiteta šire

69 Pisanje i konkurisanje sa projektima nacionalnog saveta kod domaćih i stranih donatora.

70 „Pravimo zakone koji će nam odgovarati i kad smo na vlasti i kad smo u opoziciji” (Slobodan Selenić), uz uvažavanje „ustavnog patriotizma” (Jirgen Habermas), i biće nade da se ova oblasti pravno reguliše.

103

političke zajednice, Republike Srbije, i njenih građana, kako većinske, tako i drugih nacionalnih zajednica. To je vrlo težak put, ali nijedna demokratija nije svoju slobodu dobila na poklon, nego je ona zaslužena i mukotrpno i staloženo izgrađivana u dužem periodu. Bivajući svedokom stvaranja ustavnosti u pos-tkomunističkim zemljama istočne i srednje Evrope, u zemljama novih demo-kratija, pružila nam se mogućnost da sagledamo kako se u praksi isprobavaju i shvataju prirodni procesi i značenja prava, njihovog instaliranja i načina na koji se ta prava održavaju u socijalnom životu. Možda da za početak nešto dobro i preuzmemo od njih. U svakom slučaju, treba krenuti putem koji obećava.

LiTEraTUra

A/ Dokumenti

European Parliament Resolution on the Defence of Multy-Ethnicity in Vojvodina (2005). Strasbourg.Izveštaj pokrajinskog ombudsmana – dve godine primene zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina (2011). Novi Sad.Izveštaj pokrajinskog ombudsmana – dve godine primene zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina II deo (2012). Novi Sad.Statut AP Vojvodine (Službeni list AP Vojvodine, broj 17/2009).Statut Autonomne pokrajine Vojvodine (”Sl. list AP Vojvodine”, br. 20/2014).Ustav Republike Srbije (Službeni glasnik RS, broj 98/2006).Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina (”Sl. glasnik RS”, br. 72/2009, 20/2014 - odluka US i 55/2014).Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma (”Sl. glasnik RS”, br. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005 - dr. zakon i 30/2010)Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina (Službeni list SRJ, broj 11/2002).

B/ Studije i članci

Autonomija i multietnička društva (2000). Subotica: Otvoreni univerzitet.Gatman Ejmi [ur.] (2003) Multikulturalizam. Novi Sad: Centar za multikulturalnost. Kermani, Navid (2013). Ko smo mi – Nemačka i njeni muslimani. Beograd.Kimlika, Vil (2002). Multikulturalno građanstvo - liberalna teorija manjinskih prava. Novi Sad: Centar za multikulturalnost.Maluf, Amin (2003). Ubilački identiteti. Beograd: Paideia. Mićunović, Dragoljub (2010). Istorija društvenih teorija 1. Beograd: Zavod za udžbenike.

104

Milić, Veljko (2013). „Stavovi mladih o kolektivnim pravima nacionalnih zajednica u Vojvodini“. Politikon. Br. 5, Novi Sad.Radosavljević, Duško (2001). Elite i transformacija. Inđija: Ilida štampa.Radosavljević, Duško (2011). Savremeni politički i pravni sistemi (II izdanje), Novi Sad: Fakultet za pravne i poslovne studije.Radosavljević, Duško (2015a). Politika u povlačenju: Stanje na početku XXI veka. Novi Sad.Radosavljević, Duško (2015b). Socijalna transforamcija u Srbiji: Teoretski okvir. Novi Sad.Radosavljević, Duško; Dragutinović, Ljiljana (2013). „Državna politika Srbije u oblasti očuvanja prava nacionalnih zajednica i javno i političko predstavljanje nacionalnih zajednica u AP Vojvodini“. u: Radosavljević, Duško; Vukašinović, Eva; Keveždi, Miroslav [ur.]. Nacionalni saveti nacionalnih manjina i kultura. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine.Vukašinović, Eva; Janić, Nina (2014). Četiri godine nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Novi Sad: Pokrajinski zaštitnik građana – ombudsman.Žigmanov, Tomislav (2012). ”Zastupljenost nacionalnih zajednica u državnim tijelima – osnovne činjenice komparativnih uvida u stanje u Srbiji i Hrvatskoj”. Politikon, br. 3, Novi Sad.

105

Duško Radosavljević

DE-PARTIZATION OF NATIONAL COUNCILS

SummaryThe National councils are still not recognized and accepted as a genuine

link between the members of the national communities and, primarily, the state authorities, although they have existed for a long time in the public life of the Republic of Serbia, with a special place in Vojvodina. On the other hand, due to the method of selection, organization and operation, the National coun-cils have a lot of opponents, as on the broader political scene, independent of political options, within the national communities, as well as the civil society organizations. Most of the criticism is based on the requirements for effective departization of the council s̀ departments, a greater transparency of their acti-vities, the incluzion of members of civil society and professional organisations in the work of the councils, as well as the necessity for an optimal cooperation with the political community, mostly with the state authorities. Our intention is that this study highlight some of these phenomena.

106

107

UdC 061.233:323.15(497.11)

Jelena Perković, Centar za regionalizam

TranSParEnTnoST rada nacionaLniH SavETa nacionaLniH Manjina U Srbiji

SAŽETAK

U ovom tekstu pažnja je usmerena na transparentnost rada naci-onalnih saveta nacionalnih manjina u Srbiji koji prepoznajemo kao princip koji objedinjuje smisao i ciljeve dobre uprave. Principi dobre uprave su temelji na kojima se gradi arhitektonika demokratskog društva. Nacionalni saveti, kao relativno mlade institucije sa nad-ležnostima i pravima regulisanim zakonom, imaju i odgovornost da svoje funkcionisanje utemelje na onim principima koji pružaju odgovornost i transparentnost u vršenju javnih poslova, obezbeđu-ju ravnopravnost i pravičnosti, garantuju efikasnost i delotvornost. Centar za regionalizam iz Novog Sada vršio je u dva navrata istraži-vanja koja se tiču rada pet nacionalnih saveta nacionalnih manjina (bugarskog, mađarskog, romskog, rumunskog i slovačkog). U ovom radu vršimo pregled rezultata tih istraživanja i ukazujemo na moguće korekcije rada nacionalnih saveta.

KLJUČNE REČI: javnost u radu, nacionalni saveti nacionalnih ma-njina, principi dobre uprave, transparentost

1. UvodCilj ovog rada je pregled rezultata istraživanja o radu pet nacionalnih

saveta nacionalnih manjina (bugarskog, mađarskog, romskog, rumunskog i slovačkog), koje je u dva navrata vršio Centar za regionalizam iz Novog Sada. Posebna pažnja biće usmerena transparentnosti u radu nacionalnih saveta kao jednom od principa dobre uprave. Isto tako, pažnju ćemo obratiti vršenju upravljanja kadrovima, finansiranju, komunikaciji saveta sa državnim organi-ma, problemu politizacije i drugim.

Nacionalni saveti nacionalnih manjina predstavljaju najviši stepen kultur-ne samouprave koju u Srbiji u ovom trenutku uživaju pripadnici 21 nacionalne manjine. U istraživačkoj praksi saveti su uglavnom bili predmet interesovanja pravnih eksperata, koji su u međunarodnim konvencijama i deklaracijama imali komparativni model za pravno-zakonodavni okvir državne politike. Ona se u Srbiji, kao jednoj od naslednica SFR Jugoslavije, temelji na visokom nivou dostignutih manjinskih prava.

108

S obzirom da postoje tek 13 godinu nacionalni saveti su relativno mlade institucije. Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, koji defini-še njihovu strukturu, prava i nadležnosti, donesen je pre 6 godina. U opštem kontekstu tranzicionih procesa u kojima se nalazi Srbija to je relativno kratak period za čvrstu pravno-političku utemeljenost nacionalnih saveta, imajući u vidu njihovo funkcionisanje i iznutra i prema spolja. Dosadašnji fokus ek-spertskih istraživanja o nacionalnim savetima bio je usmeren na (ne)kohe-rentnost pravnog okvira u kojem oni vrše svoju funkciju. Analize unutrašnje strukture nacionalnih saveta, njihove efikasnosti, kompetentosti, poštovanja elementarnih principa demokratičnosti, što sve zajedno čini principe dobre uprave, ostalo je po strani interesovanja eksperata i istraživača. Jedan od retkih izuzetaka su projekti istraživanja koje je u dva navrata, uz podršku Fondacije za otvoreno društvo i Kancelarije za ljudska i manjinska prava Vlade Republi-ke Srbije, realizovao Centar za regionalizam iz Novog Sada. Tokom 2011-2012. godine izveden je projekat „Evaluacija rada pet nacionalnih saveta-bugarskog, mađarskog, romskog, rumunskog i slovačkog“, da bi se već naredne 2013-2014. godine istraživanje nastavilo u istim nacionalnim savetima projektom „Mo-nitoring transparentnosti rada pet nacionalnih saveta-bugarskog, mađarskog, romskog, rumunskog i slovačkog“. U prvom projektu istraživački tim se bavio političkim kontekstom i administrativnim procedurama samog izbora članova nacionalnih saveta, procedurama konstituisanja nacionalnih saveta, izborom njegovih organa i tela i hijerarhijom donošenja odluka u samom nacionalnom savetu (Pavlović-Križanić i Lončar, 2012).71 Istraživanje u okviru drugog pro-jekta bilo je usmereno na transparentost rada nacionalnih saveta, njegovih stručnih službi, komunikaciju na sva tri nivoa vlasti, transparentnost raspodele budžeta nacionalnih saveta, odnos sa medijima i državom matičnog naroda (Perković, 2014).

2. METod Princip, odnosno načelo, sa pozicijom koja nema obavezujuću snagu zako-

na, predstavlja naučeno ponašanje i odnos prema javnim stvarima (i ne samo njima). Ova napomena o odnosu načela i zakona je važna jer se rezultati istraži-vanja o kojima je će biti reč ne odnose na legislativni okvir u kojem funkcionišu nacionalni saveti, već na principe dobre uprave koji podrazumevaju odgovor-nost i transparentnost u vršenju javnih poslova, obezbeđivanje ravnopravnosti

71 Reč je prvim neposrednim izborima za nacionalne savete u Srbiji.Izbori su održani 6. juna 2010. godine.

109

i pravičnosti, povećanje efikasnosti i delotvornosti. Pomenuti principi bi se u suštini mogli nazvati kodeksom koji se primenjuju u javnim poslovima, a cilj im je obezbediti efikasno vršenje javnih ovlašćenja i izgradnja poverenja građa-na u institucionalnu strukturu sistema.

Jedan od temeljnih principa dobre uprave je javnost u radu svih institucija i ustanova koje vrše javna ovlašćenja. Mada statusni karakter nacionalnih saveta u pravnoj praksi nije precizno definisan, eksperti se slažu da su oni institucije na koje je država prenela pravo da vrše javna ovlašćenja i, s obzirom na to, njihov rad mora biti maksimalno dostupan javnosti. U okviru projekta „Mo-nitoring transparentnosti rada pet nacionalnih saveta-bugarskog, mađarskog, romskog, rumunskog i slovačkog“ traženi su odgovori na više od 50 pitanja koja su se ticala javnosti rada nacionalnih saveta. U paketu tih pitanja bilo je onih koji su se bavili operacionalnim aspektima transparenosti, ali i onih koji čine njegovu suštinu.

Na osnovu dobijenih rezultata izvršićemo pregled najvažnijih momenata vezanih za transparentnost rada, upravljanje kadrovima, efikasnost i delotvor-nost u odnosu na problem politizacije, transparentnost finansiranja, komuni-kaciju sa državnim organima, kordinaciju saveta i lokalnih samouprava.

3. rEZULTaTi, anaLiZa i diSkUSija

3.1. TranSParEnTnoST rada

Sazivanje sednica nacionalnih saveta, organa i tela, slanjem poziva i mate-rijala za sednice (klasični način sazivanja), kao elementarni indikator principa transparentosti u radu rešen je dobro u svih pet nacionalnih saveta. Naime po-menute procedure su statutarno rešene i uglavnom je u tom domenu postignut ujednačen standard javnosti u radu u svih pet nacionalnih saveta.

Indikator transparentosti rada nacionalnih saveta bio je i onaj koji je vezan za otvorenost sednica nacionalnog saveta za sve zainteresovane koji nisu čla-novi nacionalnog saveta. Statutarne odredbe istraživanih nacionalnih saveta omogućavanju prisustvo na sednicama zainteresovanih građana, uz napome-nu da o tom prisustvu na sednicama Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine ipak odlučuje predsednik Saveta. Zatvorenu sednicu za javnost do sada nije imao ni jedan posmatrani nacionalni savet, i ni jedan (osim Nacio-nalnog saveta mađarske nacionalne manjine) nije statutarno definisao razloge za takvu mogućnost.

110

Komunikacijski kanal koji za sad većina nacionalnih saveta prepoznaje kao najefikasniji put kao obezbeđivanju javnosti u radu jesu tradicionalni me-diji koji informišu na jezicima nacionalnih manjina. Redakcijama štampanih i elektronskih medija pozivi za sednicu šalju se najkasnije 5 dana pre održavanja sednice. Rad nacionalnih saveta se kroz medije prati uglavnom odloženo i kroz izveštaje, osim kod Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine čije se sednice direktno prenose na RTV Pannon i više puta repriziraju.

Indikatori transparentnosti koji su se odnosili na korišćenje interneta kao mogućnosti za povećanje stepena javnosti rada saveta pokazali su svojevrsnu šarolikost.72 Od ukupno 21 registrovanog nacionalnog saveta, računajući i Sa-vez jevrejskih opština, samo 10 su u periodu istraživanja imali svoje web porta-le, dok svaki nacionalni savet poseduje elektronsku (e-mail) adresu.

Ni jedan od pet anketiranih saveta ne objavljuje ni redovan niti povremen bilten.

Mogućnosti interneta kao korisne alatke za podizanje stepena transparen-tnosti su malo korišćene. Na portalima istraživanih nacionalnih saveta naj-češće se objavljuju vesti i informacije iz rada nacionalnog saveta. Nedostaje „kačenje“ važnih dokumenata, posebno onih iz domena raspoređivanja sred-stava iz budžeta nacionalnog saveta, koji bi jednim klikom bili dostupni svakoj zainteresovanoj osobi. Društvene mreže aktivno je koristio samo Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine čime je uticao na povećanje broja poseta svom portalu. Da bi svoj rad učinio dostupnijim široj javnosti Nacionalni savet Mađara je svoj sajt struktuirao na tri jezika, s tim što su vesti i informacije na srpskom jeziku objavljene u selektivnom obimu, a na engleskom je samo postavljena stranica. Sajt Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine je dvojezičan, a stranica Nacionalnog saveta romske nacionalne manjine je samo na srpskom jeziku.

Indikator kojim je takođe meren stepen javnosti u radu jeste postojanje pozicije osobe za odnose sa javnošću (PR). Takvu poziciju koja se obavlja pro-fesionalno (uz druge poverene poslove) ima samo Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine, i ta osoba povremeno drži konferencije za novinare. Nacionalni savet romske nacionalne manjine takođe ima osobu za odnose sa medijima, dok ostali nacionalni saveti nemaju definisanu poziciju PR-a. Iz dobijenih odgovora zaključuje se da je istupanje u medijima „rezervisano“ za

72 http://www.ljudskaprava.gov.rs/index.php/nacionalni-saveti-vesti/44-adresar-nacionalnih-saveta-manjina

111

funkciji predsednika nacionalnog saveta, njegovog zamenika ili sekretara. U javnosti manje istupaju predsednici odbora, a članovi nacionalnog saveta retko.

3.2. UPravLjanjE kadroviMa

U skladu sa Zakonom o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, na-cionalni saveti, u zavisnosti od toga da li su osnivači ili suosnivači ustanova, fondacija, privrednih društava, ili u zavnisnosti od toga da li su neku ustanovu ili manifestaciju proglasili od posebnog značaja za nacionalnu zajednicu, imaju pravo da učestvuju u procesu rešavanja kadrovskih pitanja. To pravo odlučiva-nja je stepenovano. Tako u slučajevima gde su saveti osnivači (kao kod štampa-nih medija koji informišu na jezicima nacionalne manjine) oni daju mišljenje o kandidatima, a neposredni izbor vrši upravni odbor u čijem sastavu su pred-stavnici nacionalnog saveta. Kod zavoda za kulturu nacionalnih zajednica (ima ih 5 u Vojvodini) nacionalni saveti daju mišljenje o kandidatima za direktora, a bira ga Vlada Vojvodine. U slučajevima gde nacionalni savet daje mišljenje o kandidatima (ustanove i manifestacije koje su proglašene od posebnog značaja za zajednicu) savet daje mišljenje koje ne mora biti obavezujuće za donosioca odluke.

Treba imati na umu da nacionalni saveti direktno ne utvrđuju kriteriju-me za izbor rukovodećih kadrova u ustanovama gde su osnivači ili suosnivači, već te kriterijume određuju ustanove odnosno upravni odbori tih ustanova, u skladu sa zakonima koji uređuju svaku oblast ponaosob (kultura, obrazovanje, mediji).

Važno je navesti da je samo jedna od pet istraživanih manjinskih zajedni-ca, romska, kao važan kriterijum u kadrovanju, navela “rodnu ravnopravnost“. Ovaj princip nije deklarativan, već je on regulisan i članom 72 stav 5 Zakona o nacionalnim savetima. Tim Pokrajinskog zaštitnika građana-ombudsmana je 2015. godine istraživao rodnu strukturu u sastavu novoizabranih članova nacionalnih saveta, formiranih posle izbora održanih 26. oktobra 2014. godine. Od 21 nacionalnog saveta na anketu je odgovorilo njih 14. Ohrabrujuća kon-statacija je da se principi rodne ravnopravnosti poštuju u procesu izbora, što je rezultiralo većim broja žena u sastavu nacionalnih saveta i njihovim brojnijim prisustvom na funkcijama u organima i tela nacionalnih saveta.73

73 http://www.ombudsmanapv.org/riv/attachments/article/1573/Polozaj-zena-u-nacionalnim-savetima-nacionalnih-manjina.pdf

112

3.3. EfikaSnoST i dELoTvornoST vS. PoLiTiZacija

Analiza rada pet nacionalih saveta pokazuje da je proces kadrovanja vrlo osetljivo pitanje. Ono je još osetljivije kod onih manjinskih zajedinaca koje se suočavaju sa ograničenim socijalnim kapitalom, odnosno suženim izborom kvalifikovanih kadrova koji bi mogli učestvovati u vođenju poslova manjinske kulturne samouprave. To usporava političku i kulturološku emancipaciju za-jednice. S druge strane, u proces rešavanja kadrovskih pitanja se, mimo zakona i zvaničnih procedura, upliću većinske političke partije, težeći kontroli nad korpusom manjinskih zajednica. U sastavu nacionalnih saveta ima članova koji su istaknuti pripadnici većinskih stranaka, neretko suprotstavljenih političkih platformi, što dovodi do otvorenog antagonizma u radu nacionalnih saveta. To ponekad blokira rad saveta i onemogućava donošenje odluka i direktno utiče na efikasnost i delotvornost saveta, što je jedan od postulata dobre uprave.

Politizacija nacionalnih saveta je problem koji je postao vidljiv uvođenjem neposrednih izbora za nacionalne savete. Iako Zakon o nacionalnim saveti-ma nacionalnih manjina ne dozvoljava učešće na manjinskim izborima onim strankama i partijama koje ne pripadaju manjinskom korpusu, one su našle način da utiču na konačni ishod izborne utakmice. Naime, problem politiza-cije nacionalnih saveta ne proističe iz loše definisanog pravnog okvira već je posledica njegove otvorene manipulacije. Tako su poslednji izbori za nacio-nalne savete, održani u oktobru 2014. godine, pokazali nedvosmislenu zain-teresovanost većinskih partija, što se videlo po očiglednoj koicidenciji naziva pojedinih izbornih lista i po nosiocima izbornih lista.74 S druge strane, Savez vojvođanskih Mađara ima dominantni uticaj i u drugom sazivu Nacionalnog saveta izabranog na neposrednim izborima, što izaziva nezadovoljstvo jednog dela intelektualne javnosti mađarske zajednice. Ne ulazeći u analizu da li su u nacionalne savete izabrani autentični predstavnici manjinskih zajednica koji se rukovode interesima manjine koju predstavljaju, očigledno je da se odlu-ke o kadrovskim rešenjima unutar manjinskih zajednica donose u sedištima političkih stranaka, a ne sedištima kulturne samouprave (netransparentne konsultacije). Ovakvu ”praksu” još više ilustruje i činjenica utvrđena tokom istraživanja: prema dobijenim odgovorima od nacionalnih saveta, postoje konsultacije u procesu rešavanja kadrovskih pitanja sa samim predstavnicima

74 Kompletne liste za izbor nacionalnih saveta nacionalnih manjina, a na kojjima imena izbornih lista, kao i nosioci izbonih lista ukazuju na zainteresovanost većinskih partija, mogu se naći na internet stranici Republičke izborne komisije: http://www.rik.parlament.gov.rs/latinica/propisi_frames.htm

113

ustanova gde se kadruje, sa lokalnom samoupravama ili pokrajinskim organi-ma, ali nijedan nacionalni savet nema ovaj proces formalizovan kroz interni dokument. U tim konsultativnim procesima ne učestvuje zainteresovani deo javnosti (kao što su to organizacije civilnog društva, udruženja građana, ili ustanove na koje se proces kadrovanja direktno ne odnosi). Takođe, ne postoji praksa javnog objavljivanja biografija u toku kandidovanja za određene funkci-je, ni kasnije izabranog kandidata.

3.4. TranSParEnToST finanSiranja iZ bUdžETa nacionaLniH SavETa

Po preporuci Kancelarije za ljudska i manjinska prava, nacionalni saveti od 2012. godine angažuju eksternu finansijsku reviziju završnih računa na kraju fiskalne godine, čime je zadovoljen osnovni uslov za ostvarenje načela transparentnosti raspodele budžetskih sredstava kojima raspolažu nacionalni saveti.

Javni uvid u trošenje budžeta državih tela i javnih ustanova jeste jedan od važnih principa dobre uprave i on se odnosi i na nacionalne savete kao nosioce posebnih ovlašćenja, ali i kao korisnike državnog budžeta. Transparentnost u trošenju budžetskog novca svakako jeste i važan mehanizam demokratske kontrole na kojem počiva izgradnja međusobnog poverenja građana i državne strukture koju finansiraju. To je takođe jedan od uslova za ocenu rada nacio-nalnih saveta i njihovu odgovornost upravljanja javnim sredstvima. Indikatori trasaparentnosti finansiranja projekta iz budžeta nacionalnih saveta naional-nih manjina pre svega su se odnosili na način dodeljivanje sredstava po kon-kursu, zatim na kriterijume i merila konkursa, praćenje realizacije programa i projekta, i objavljivanje njihovih finansijskih izveštaja.

Istraživanje je pokazalo da u praksi postoji svojevrsno privilegovanje ”tra-dicionalnih” programa (manifestacije od posebnog značaja za nacionalnu ma-njinu), čije je finansiranje praktično neupitno i ne podleže konkursima. Novi ili inovativni projekti i programi podležu konkurisma, ali ih nacionalni saveti često ne prepoznaju kao potrebne. Nepostojanjem jasnih merila i kriterijuma, a samim tim odsustvom podrške inovativnim programima, manjinske nacional-ne zajednice se ”konzerviraju”. Ipak, primer dobre prakse je Nacionalni savet bugarske manjine, koji je opredeljen da finansira sve kvalitetne projekte iz sve četiri oblasti u kojima ima nadležnost. Tu se može ubrojiti i praksa Nacional-nog saveta slovačke nacionalne manjine, koji svake godine daje prioritet pro-jektima iz jedne određene oblasti (scenska umetnost, književno stvaralaštvo).

114

Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine, koji raspolaže neuporedivo većim budžetom u odnosu na ostale nacionalne savet, konkurse objavljuje dva puta godišnje. Analizom dobijenih odgovora konstatovano je da su finansijki dokumetni svih nacionalnih saveta dostupni javnost ili putem medija ili u se-dištu saveta.

3.5. koMUnikacija Sa državniM organiMa

Vršeći javna ovlašćenja koja im je poverila država, nacionalni saveti po prirodi stvari sarađuju sa državnim organima na sva tri nivoa: republičkom, pokrajinskom i lokalnom. Saradnja nacionalnih saveta sa državnim organi-ma ima pretežno konsultativni karakter koji se pre svega odnosi na davanje mišljenja u procesima izrade zakona, izrade strateških dokumenata, propisa, kadrovskih rešenja, finansiranja, kao i u procesu bilateralnih međudržavnih pregovora. Uspešnost i intenzitet te komunikacije u mnogome zavisi od insti-tucionalne razvijenosti i stručno-tehničkih kapaciteta nacionalnih saveta. Su-gestije, predlozi i inicijative Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine su često prihvatani od strane državnih organa u procesima pravnog uređenja i zaštite interesa manjinskih zajednica. Međutim, „kvalitetet odnosa između republičkih odnosno pokrajinskih organa javne vlasti i nacionalnih saveta za-brinjavajući je različit kada se uporede odnosi koji postoje između organa javne vlasti i institucionalno i tehnički razvijenih saveta i ostalih saveta“ (Perković, 2014). Mada Nacionalni savet mađarske nacionalne zajednice ima najinten-zivniju komunikaciju sa republičkim i pokrajinskim organima i neuporedivo najjači uticaj u parlamentu gde SVM ima formiranu poslaničku grupu i koa-licioni je partner u Vladi, u odgovorima istraživaču predstavnici ovog Saveta su tu komunikaciju ocenili nezadovoljavajućom. Naime, oni smatraju da je sa aspekta Saveta ta saradnja samo savetodavna, bez mogućnosti bilo kakavog odlučivanja. Ostali nacionalni saveti tu saradnju ocenjuju kao „veoma ograni-čenu“ (Perković, 2014).

3.6. kordinacija SavETa i LokaLniH SaMoUPrava

Nacionalni saveti i jedinice lokalne samouprave imaju više razloga da intenzivno sarađuju. Prvi i osnovni je u činjenici da su teritorijalne jedinice lokalne samouprave mesto gde pripadnici manjina u najvećoj meri ostvaruju svoja manjinska ustavna prava. Najosetljivija tačka u međusobnoj komunikaciji odnosi se na finansiranje ustanova od značaja za nacionalnu zajednicu i odvija se u veoma ograničenom vidu i uglavnom na inicijativu nacionalnih saveta.

115

Saveti do sada nisu uočavali potrebu da iniciraju održavanje koordinaci-onih sastanaka sa lokalnim samoupravama na čijoj teritriji se nalaze ustanove čiji je nacionalni savet osnivač ili suosnivač. Od nacionalnih saveta koji su bili predmet istraživanja, ovakve sastanke relativno često ili povremeno su održa-vali Saveti mađarske i slovačke nacionalne manjine. Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine je, nakon prevazilaženja početnih problema sa lokalnim smaoupravama oko uređenja međusobnih odnosa u institucijama gde je pre-uzeo osnivačka prava, uspostavio funkcionalnu i otvorenu saradnju sa ovim opštinama gde žive pripadnici ove manjine. Interesantno je reći da je u Voj-vodini veoma koristan facilitator uspostavljanja ove saradnje sa nacionalnim savetima (koji su teritorijalno uglavnom vezani za AP Vojvodinu) bio Pokrajin-ski ombudsman75. Republički zaštitnik građana je takođe zastupao Nacionalni savet bugarske nacionalne zajednice u problemu NIU „Bratstvo“, ali nažalost nadležni državni organ nije postupio po preruci Republičkog ombudsmana.

4. ZakLjUčak

Dostignuti nivo u oblasti manjinskih prava, koji je zatečen u procesu tran-zicionih promena na tlu SR Jugoslavije, kasnije Republike Srbije, u poslednjih deceniju i po postavljen je u novi pravno-formalni okvir i stoga je potrebno prilično strpljenja i znanja, a pre svega političke volje, da taj okvir ne bude niti pretesan, a opet ni suviše labav, kako za manjine tako i za kompletni državni sistem Srbije. Mera uspešnosti ovog procesa je harmonizovan odnos između identitetskih potreba manjinskih zajednica i mogućnosti državne zajednice kao celine. Predpristupni pregovori sa EU ukazuju na mnoge nedostatke u pravnoj regulativi koja se odnosi na manjinska prava u Srbiji. Neminovno pred-stoji dopuna i izmena Zakona o nacionalnim savetima nacionalnih manjina u delu koji se odnosi na nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina, i to najkasnije do 2018. godine.76

Istraživanja koje je uradio Centar za regionalizam upućuju na obave-zu nacionalnih saveta da svoje funkcionisanje utemelje na principima dobre uprave, pre svega principu odgovornosti i transparentnosti u vršenju javnih poslova, obezbeđivanju ravnopravnosti i pravičnosti, povećanju efikasnosti i delotvornosti. Usvajanje kodeksa je autonoman proces u odnosu na zakonsku regulativu i on predstavlja činjenje koje se oslanja na dobru volju aktera koji upravljaju nacionalnim savetima. U finansijskom smislu to ne bi pretstavljao

75 Novi naziv: Pokrajinski zaštitnik građana-ombudsman

76 Izjava predstanika Kancelarije za ljudska i manjinska prava, Minority news br. 16.

116

nikakav dodatni trošak u budžetu nacionalnih saveta. Upravo zbog toga bi svaki saziv nacionalnih saveta kao i članove njegovih odbora i tela trebalo edu-kovati o principima dobre uprave. Takođe, treba raditi na postupnom uvođenju standarda transparentosti u radu, s tim da standard struktuiranja web-portala bude obaveza.

Ono što bi nacionalni saveti ne samo mogli, već morali, mada ih zakon na to ne obavezuje (ali principi dobre uprave da), to je da izgrade jasne kriterijume za članove koje saveti predlažu u upravne odbore ustanova gde na to imaju pravo i obavezu. Isto tako, obzirom da javnost, posebno ona stručna, ima pri-govora na očiglednu politizaciju nacionalnih saveta, internim aktima bi trebalo ograničiti izbor rukovodećeg tima i u pogledu uzastopnih mandata i u pogledu sukoba interesa, u skladu sa zakonom. Konsultacije sa nadležnim državnim organima u rešavanju kadrovskih pitanja i pitanja finasiranja ustanova u osni-vačkom, suosnivačkom odnosu treba formalizovati internim dokumentom.

Većem stepenu transparentnosti rada nacionalnih saveta bi „doprinelo kada bi se izvršila temeljita revizija ugovora o prenošenju osnivačkih prava na ustanovama od značaja za ostvarivanje prava nacionalnih manjina u skladu sa Zakonom i njime jasno i precizno uredile budžetske obaveze u pogledu finan-siranja ovih ustanova. Usaglašavanje obaveza u pogledu finansiranja bi dopri-nelo kako poboljšanju međusobnih odnosa lokalnih samouprava i nacionalnih saveta, tako i uspostavljanju osnova za praćenje načina realizacije obaveza usta-nova koje se finansiraju“ (Perković, 2014).

Rezultati istraživanja Centra za regionalizam pokazali su da bi nacionalni saveti, po pitanju transaprentnosti finansiranja projekata iz sopstvenih budžeta trebalo da interenim dokumentima definišu jasne kriterijume i merila pro-jektnog finansiranja, uz omogućavanje javnosti uvida u rezultate konkursa i transparentno izveštavanje o podržanim projektima i programima koje bi bilo dostupno javnost i pre svega objavljeno na web portalima nacionalnih saveta.

S obzirom da je fokus istraživanja Centra za regionalizam bio na tran-sparentosti rada, koja u suštini povezuje u jedinstveni cilj sve principe dobre uprave, neophodno je istaći da se u elementarnom smislu ta transparentnost ostvaruje kroz standardne procedure obaveštavanja i putem tradicionalnih medija. Nažalost, korišćenje modernih načina komunikacije, koji omogućava-ju kompleksnu i kompletnu transparentnost, ispod je zadovoljavajućeg nivoa. Bilo bi veoma dobro kada bi svi nacionalni saveti kao standard svog uspešnog funkcionisanja prihvatili preporuku da imaju svoj web-portal koji bi pored ostalog bio mesto gde bi javnosti bili dostupni svi važni dokumenti vezani za

117

rad i donošenje odluka nacionalnog saveta. Web-portali nacionalnih saveta se ne koriste za najave sednica nacionalnih saveta.

Obaveštavanje javnosti o radu nacionalnih saveta u velikoj meri predstav-lja jednodimenzionalnu transparentost formatizovanu prema „interesu izvora informacija“, s obzirom na potrebe vidljivosti rada nacionalnih saveta. Komu-nikacija sa javnošću je proces koji zahteva ambiciozniji pristup prema principu transparentnosti koji je u prvom redu omogućen modernom tehnologijom. Rezultat toga bio bi neposredan uvid u kompletan rad nacionalnog saveta (od pripreme sednica do izglasanih odluka, potpisanih dokumenata, itd.) bez po-sredovanja trećeg aktera, uz mogućnost dvosmerne komunikacije. Tako ostva-rena komunikacija omogućavala bi visoki stepen javnosti rada nacionalnih saveta. Nažalost, savremeni načini komunikacije u funkcionisanju nacionalnih saveta su ispod zadovoljavajućeg nivoa.

Od 21 nacionalnog saveta samo 10 imaju svoje web portale. Činjenica je da web portal iziskuje plaćeni tim koji ga održava i ažurira. Većina nacionalnih sa-veta ne planira novac za takve namene. Razumljivo je da je najveći deo resursa nacionalnih saveta usmeren na očuvanje manjinskog identiteta u tranzicionim uslovima koje pravni i vrednosni sistem prolazi u Srbiji, ali bilo bi dobro da saveti učine paralelan napor da njihovo funkcionisanje bude utemeljeno na principima-kodeksu dobre uprave, a to zavisi samo od njih samih.

LiTEraTUraPerković, Jelena [ur.] (2014). Monitoring transparentnosti u radu nacionalnih saveta nacionalnih manjina: analiza i preporuke. Novi Sad: Centar za regionalizam.Pavlović-Križanić, Tatijana; Lončar, Jelena (2012). Evaluacija rada pet nacionalnih saveta u Srbiji. Novi Sad: Centar za regionalizam.Pokrajinski zaštitnik građana-ombudsman (2015). Položaj žena u nacionalnim savetima nacionalnih manjina, izveštaj. Novi Sad: Pokrajinski zaštitnik građana-ombudsman.Pokrajinski zaštitnik građana-ombudsman (2014). Četiri godine nacionalnih saveta nacionalnih manjina. Novi Sad: Pokrajinski zaštitnik građana-ombudsman.

118

Jelena Perković, The Center for Regionalism

TRANSPARENCY OF THE NATIONAL COUNCILS OF NATIONAL MINORITIES IN SERBIA

Summary

In this paper, attention is focused on the transparency of the National councils of national minorities in Serbia, which we recognize as the principle that unites the meaning and objectives of good governance. The principles of good governance are the foundations on which to build the architectonics of a democratic society. National councils, as a relatively young institution with the powers and rights provided by law, have the responsibility to establish its opera-tion on those principles that provide accountability and transparency in public affairs, ensure equality and fairness, guarantee efficiency and effectiveness. The Center for Regionalism from Novi Sad conducted a research on two occasions whic deal with the work of five National councils of national minorities (Bul-garian, Hungarian, Romani, Romanian and Slovak). In this paper we review the results of these studies and indicate the possible activity adjustments of the National councils.

119

UdC 316.774:323.15(497.113)3232.15(497.11)

dubravka valić nedeljković

MEdiji na jEZiciMa Manjina U konTEkSTU iZMEnE MEdijSkE i ManjinSkE LEgiSLaTivE

SAŽETAK

U ovom radu se razmatra kontekstualna uslovljenost delovanja medija na jezicima nacionalnih manjina u Vojvodini iz dijahrone i sinhrone perspektive. Akcenat je stavljen na izmenu vlasništva medija na jezicima nacionalnih zajednica i perspektivi koju ovi mediji imaju u novom zakonskom okviru i novim društveno-poli-tičkim okolnostima. Problematizuje se njihov opstanak na suže-nom, neefikasnom i prezasićenom medijskom tržištu, u odnosu i na suštinski nezainteresovanost značajnih aktera iz manjinskih zajednica za njihov nezavisni opstanak. Istovremno se razmatra i to da li postoji napor države da obezbedi kontinuitet proizvodnje sa-držaja na jezicima manjina koji su od javnog interesa više od onoga što se preporučuje u međunarodnim dokumentima i što reguliše domaće zakonodavstvo. Rad pokušava da odgovori i na pitanje da li pravilo da se jednom stečena prava ne mogu osporavati važi i za informisanje na jezicima manjina.

KLJUČNE REČI: vlasništvo, mediji, manjine, jezik, država, nacio-nalni saveti, novinari, zakon

1. dEfiniSanjE PojMa “MEdij na jEZikU nacionaLnE ManjinE”Odgovor na pitanje šta se može smatrati “medijem koji proizvodi i distri-

buira sadržaje na jeziku/jezicima nacionalne/nacionalnih manjina” ne može se naći niti u međunarodnim dokumentima koji regulišu prava manjina, niti u domaćem zakonodavstvu. Definisanje ovog pojma zakonodavci su verovatno smatrali izlišnim jer se valjda samo po sebi razume na šta se on odnosi i šta sve obuhvata. Međutim, podsetimo: prema osnovnoj definiciji, bez ulaženja u bilo kakva teorijska razmatranja, “pojam” ima sadržaj (osnovne karakteristike), zatim obim (čini ga skup nižih pojmova) i doseg (koji jeste broj pojedinačnih predmeta na koje se jedan pojam odnosi), te bi shodno tome valjalo jasno nave-sti, ako ne sve elemente, ono barem izlistati finitni broj pojedinačnih varijabli koje čine “doseg” pojma “medij na jeziku/cima nacionalne/nih zajednica”, da bi se razumelo složenost fenomena o kojem je reč.

120

Definisati šta se prioriteno smatra medijem nacionalne manjine i/ili i na jeziku nacionalne zajednice značajno je zbog mogućnosti da se onda jasno i dosledno primenjuje princip afirmativne akcije na osnovu kojeg se ovi mediji posebno podržavaju, jer se na taj način obezbeđuje kontinuitet u ostvarivanju komunikativnih potreba pripadnika nacionalnih zajednica u multikulturnim društvima.

Samo na našim prostorima postoji šest varijabli opsega (broj pojedinačnih predmeta na koje se jedan pojam odnosi) koji čini pojam “medij na jeziku/jezicima manjina” (Valić Nedeljković, 2013)77.

U odnosu na vlasništvo, a s tim u vezi i uređivačku politiku, odnosno jezi-ke na kojima objavljuje medijske sadržaje, postoje sledeći modeli (Valić Nedelj-ković, 2011: 59-60):

a. Mediji koji su u potpunosti formatirani i programirani na jeziku nacional-ne zajednica i u kojima je ceo novinarski, upravljački i administrativno-tehničko-tehnološki kadar iz te nacionalne zajednice. Praksa prepoznaje različite varijante kada je u pitanju osnivač i vlasnik tih medija. Lokalne samouprave u Vojvodini su ovom trenutku i dalje osnivači lokalnih radio stanica na jeziku nacionalne manjine, odnosno na više jezika, koje još nisu privatizovane. One deluju kao javna preduzeća. Druga varijanta je da te medije osniva nacionalni savet nacionalne manjine i njegov je vlasnik. U Vojvodini se 2004. godine vodila opsežna javna debata u trenutku kada je Pokrajinska Skupština donela odluku da prenese svoja osnivačka pra-va nad štampom na jezicima manjina koja je od pokrajinskog značaja na nacionalne savete. Novinari zaposleni u medijima na jezicima nacional-nih zajednica upozoravali su da se time ne depolitizuju ovi mediji, već iz jednog oblika državnog vlasništva, prelaze u drugi oblik istog vlasništva, s obzirom da se nacionalni saveti finansiraju iz budžeta i po Zakonu o nacionalnim savetima nacionalnih manjima (2009) imaju kako direktan, tako i indirektan uticaj na medije čiji su osnivači i valsnici (Serenčeš, 2010). Prema podacima Sekretarijata za kulturu i javno informisanje Izvršnog veća APV nacionalni saveti su osnivači i vlasnici 10 medija. Kada je štam-pa u pitanju to su najuticajnije novinsko-izdavačke kuće duge tradicije u Vojvodini i novoosnovani njuzmagazini („Magyar Szó“, „Hét Nap“, „Hlas ľudu“, „Руске слово“, „Libertatea“, „Hrvatska riječ“, „Bunjevačke novine“,

77 Opširnije o ovoj temi u regionalnom zborniku: Davor, Marko [ur.] (2013). Information in Minority Lnguages in the Western Balkans: Freeedom, Access, Marginalization. Sarajevo: Media - plan institut.

121

„Македонска виделина“) od elektronskih medija to je “ Pannon RTV” koja je najpre bila osnovana kao fondacija (NVO), a potom ju je preuzeo Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine u Vojvodini. Treći model je da osnivač i vlasnik može biti i NVO određene nacionalne zajednice. Kreatori zakona rukovodili su se idejom kojom se predviđa da civilni sektor osniva medije i da je to šansa za nacionalne zajednice da osniva-ju radijske i televizijske stanice koje bi funkcionisale pod olakšavajućim uslovima. U Vojvodni i Srbiji, međutim, ova ideja nije zaživela u dovoljnoj meri. Neprofitni sektor ima ukupno 7 medija (među njima su i štampa na hrvatskom jeziku, časopis „Miroljub“ – glasilo somborskog „Durštva Vladimir Nazor“, kao i „Glasnik pučke kasine“ - magazin udruge „Pučka kasina“). I na kraju privatnici kao osnivači medija nacionalnih manjina u najužem smislu te reči. U Srbiji su retki privatni mediji na nekom jezi-ku nacionalne manjine. Po dužini opstanka na tržištu izdvaja se „Családi Kör“, magazin na mađarskom.

b. Medije koji samo deo svog prostora, odnosno vremena odvajaju za sadržaje prezentovane na jeziku nacionalne zajednice i za to angažuju novinare koji pripadaju toj zajednici, ili govore jezik te zajednice. Oni su organizovani u posebne radne jedinice ili redakcije koje funkcionišu na principu deska na jezicima nacionalnih zajednica, imaju autonomiju u uređivačkoj politici i fiksirani prostor u štampanim medijima, a vreme u elektronskim mediji-ma organizovano po principu šera. Sve ostale službe su jezički i nacionalno ne markirane. Na ovaj način su ustrojeni medijski javni servisi u celom re-gionu, a prednjači javni servis Vojvodine (RTV). Podsetimo da je obaveza javnog servisa kao medija osnovanog od građana, finansiranog od građana (pretplata) i kontrolisanog od građana, da emituje program za sve stanov-nike, bilo da su većina ili manjina, i da zadovoljava potrebe svih da budu informisani na maternjem jeziku. Tako, na primer, Javni servis Vojvodi-ne78 emituje na čak 10 jezika nacionalnih zajednica koje žive na teritoriji Pokrajine. Veće zajednice imaju cele redakcije u radiju i na televiziji javnog servisa, koje proizvode dnevno višečasovni informativni, kulturno-obra-zovni i zabavni program namenjen svim uzrastima (mađarska, rumunska, slovačka, rusinska i romska zajednica), a druge (Hrvati, Ukrajinci, Make-

78 Monitoring programa RTV od 2006. do danas, kao longitudinalni projekat „Transformacija državno-centrične RTV NS u javni servis Vojvodine RTV“, na 6 jezika sprovodi monitoring tim Novosadske novinarske škole. Ovo je jedinstven slučaj u Jugoistočnoj Evropi da je kontinuirano praćena promena uređivačke politike tokom prelazka državne radio-televizije u servis namenjen svim građanima.

122

donci, Nemci) imaju emisije magazinskog tipa u određenim vremenskim intervalima. Pripremaju ih ili novinari pojedinci koji rade u okviru neke redakcije (na primer na ukrajinskom jeziku se priprema emisija u okviru redakcije na rusinskom jeziku), ili je reč o nezavisnim produkcijama.

c. Medij koji izlazi na većinskom jeziku, a samo neke sadržaje proizvodi i na jednom ili više jezika nacionalnih zajednica u različitom obimu, bez angažovanja novinara koji pripremaju medijske sadržaje na svom mater-njem jeziku, odnosno jeziku nacionalne zajednice. Sadržaje proizvedene na većinskom jeziku prevode stručni prevodioci. Ovaj model je u Srbiji implementirala novinska agencija BETA koja je u privatnom vlasništvu.

d. Mediji koji sporadično prevode i objavljuju sadržaje na nekom od jezika nacionalnih zajednica u veoma ograničenom obimu, uglavnom isključivo informativnog karaktera, bez jasnog uređivačkog koncepta. U Srbiji je zabeleženo da su neke lokalne radio stanice, da bi se smatrale višejezičnim i imale prednost pri konkurisanju za stimulativna sredstva, uvodile (naj-češće) petominutne vesti na romskom jeziku koje su emitovane, na primer, jednom sedmično. Takođe, kada je 2007. godine donesena odluka da se zaustavi privatizacija višejezičnih medija, zbog bojazni da će zbog dota-dašnje loše prakse njihov opstanak biti ugrožen, neki mediji su uvođenjem novih emisija na nekom od jezika manjina težili da zaustave vlasničku transformaciju.

e. Mediji koji su utemenjeni na principu bilingvalizma ili multijezičnosti. Svi angažovani su pripadnici različitih nacionalnih zajednica i čine jednu redakciju. Preferencije za rad u ovakvim medijima imaju osobe koje su višejezične. U Vojvodini je lokalni novosadski „Radio 021“ devedesetih go-dina prošlog veka, na posebnoj frekvenciji ovog medija mešovitog vlasniš-tva (privatno-javno partnerstvo), eksperimentalno emitovao višejezične sadržaje pod nazivom „Multiradio“. Višejezični program, iako predstavlja model veoma dobre prakse, koji doprinosi podizanju stepena multikultu-ralnosti i tolerancije u zajednici, te stimuliše učenje jezika sredine za bolje međusobno razumevanje, ugašen je kada su prestale da stižu donacije. Komercijalizacija etra ne podržava ovakve eksperimente, jer imaju veoma ograničenu publiku.79

79 Pralica, Dejan (2008). Lokalni višejezični radio u Vojvodini.

123

f. Mediji koji nisu markirani “jezički” odnosno “etnički”, već u fokusu imaju određeni sadržaj koji se štampa/emituje na jednom ili više jezika nacio-nalne manjine. Na primer, isključivo verski, ili partijski ili sportski odno-sno muzički medij. U Srbiji na tom principu funkcioniše „Radio Marija“ (osnivač nevladina organizacija) koja na pet jezika emituje verski program uglavnom rimokatoličke orijentacije. U ovu grupu se može svrstati i verska štampa na mađarskom (izdavač Rimokatolička crkva), slovačkom (izdavač Slovačka evangelistička crkva), rusinskom (izdavač Grkokatolička crkva) i hrvatskom jeziku (Rimokatolička crkva i neke male protestantske verske zajednice). U ovu kategoriji svrstava se i “Glas ravnice“ glasilo stranke voj-vođanskih Hrvata DSHV.Najjednostavniji i po mnogima najučinkovitiji model medija koji zado-

voljavaju potrebe za komuniciranjem na maternjem jeziku je onaj koji je u potpunosti formatiran i programiran na jeziku nacionalne zajednice i u kojem je ceo novinarski, upravljački i administrativno-tehničko-tehnološki kadar iz te nacionalne zajednice. Istovremeno, oni mediji koji istinski razvijaju multi-kulturalnost i interkulturnu razmenu su oni koji su utemenjeni na principu bilingvalizma ili multijezičnosti. Svi angažovani u takvim medijima su bi- ili multilingvalne osobe, pripadnici su različitih nacionalnih zajednica i čine jed-nu jedinstvenu redakciju koja ima jedinstvenu uređivačku politiku.

2. MEđUnarodni dokUMEnTi i doMaćE ZakonodavSTvo Sa fokUSoM na Pravo na inforMiSanjE na MaTErnjEM jEZikU i MEdijSko vLaSnišTvoPravo na informisanje na maternjem jeziku zasniva se na članu 10 Evrop-

ske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, (1950) koji glasi: “Svako ima pravo na slobodu izražavanja. Ovo pravo uključuje slobodu pose-dovanja sopstvenog mišljenja, primanja i saopštavanja informacija i ideja bez mešanja javne vlasti i bez obzira na granice”. Evropska povelja o regionalnim i manjinskim jezicima (1992) razvija navedeni član i fokusira ga u svom članu 11 “Javno informisanje” na ohrabrivanje država da pomognu da se omogući informisanje na manjinskim i regionalnim jezicima. Nakon nekoliko godina Okvirna konvencija o zaštiti nacionalnih manjina (1998) članom 9. jasno preci-zira da se zemlje “ugovornice obavezuju da priznaju pravo svakog pripadnika nacionalne manjine na slobodu izražavanja koja obuhvata slobodu uverenja i primanja i davanja informacija i ideja, na manjinskom jeziku, bez ometanja od

124

strane vlasti i bez obzira na granice. U okviru svojih pravnih sistema, ugovor-nice će obezbediti da pripadnici nacionalnih manjina imaju pristup sredstvima javnog informisanja bez diskriminacije”.

Domaće zakonodavstvo ovo pravo prepoznaje u paketu medijskih zakona (Zakon o javnom informisanju i medijima, Zakon o javnim medijskim servisima i Zakon o elektronskim komunikacijama iz 2014.) i u zakonima koji definišu prava nacionalnih manjina (Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manji-na iz 2009; Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002.).

Zakon o javnom informisanju i medijima (2014) članom 13. “Ostvarivanje prava na informisanje nacionalnih manjina” definiše da: “U cilju omogućava-nja ostvarivanja prava nacionalnih manjina na informisanje na sopstvenom jeziku i negovanje sopstvene kulture i identiteta, Republika Srbija, autonomna pokrajina, odnosno jedinica lokalne samouprave obezbeđuje deo sredstava, pu-tem sufinansiranja, ili drugih uslova za rad medija koji objavljuju informacije na jezicima nacionalnih manjina, preko organa nadležnog za poslove javnog informisanja”. Dodatno precizira da nacionalni saveti mogu biti osnivači me-dija (član 16): “3) omogućavanjem nacionalnim savetima nacionalnih manjina da osnivaju ustanove i privredna društva radi ostvarivanja prava na javno in-formisanje na jeziku nacionalne manjine, odnosno fondacije radi ostvariva-nja opštekorisnog cilja unapređenja javnog informisanja na jeziku nacionalne manjine, u skladu sa zakonom;” Kao i to da (član 27): “Raspodeljena sredstva (…) ne mogu se kumulirati s drugim vidovima državne pomoći”; što je veoma važno kada se ima u vidu da nacionalni saveti imaju osnivačka prava i vlasnici su, pa time i finansijeri, najznačajnijih štampanih medija na sopstvenom jeziku.

U Zakonu o elektronskim medijima samo se u članu 69 “Pružanje me-dijske usluge na sopstvenom jeziku” spominju nacionalne manjine u 2.stavu: “Obaveza iz stava 1. ovog člana ne odnosi se na pružaoce medijske usluge koji objavljuju programske sadržaje namenjene nacionalnim manjinama, kao i na one programske sadržaje pružalaca medijske usluge javnog servisa, kojima se zadovoljavaju potrebe nacionalnih manjina za informisanjem na sopstvenom jeziku”.

Podsetimo da je Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina do-nesen 2009. godine. Ovim zakonom uređuju se nadležnosti nacionalnih saveta nacionalnih manjina u oblasti kulture, obrazovanja, obaveštavanja i službene upotrebe jezika i pisma. Nacionalni saveti pored ostalog imaju nadležnosti i u oblasti obaveštavanja/javnog informisanja. Osnivačka prava koja ima na-cionalni savet u oblasti medija definisana su članom 19. u kojem se navodi: “Nacionalni savet može, na način utvrđen zakonom, samostalno ili zajedno

125

sa drugim pravnim licem, osnivati ustanove i privredna društva za obavljanje novinsko-izdavačke i radio-televizijske delatnosti, štampanja i reprodukci-je snimljenih medija i vršiti prava i obaveze osnivača”. S tim da se dodatno definiše i “Učešće u upravljanju ustanovama” u članu 20. Zakon predviđa da: “Nacionalni savet: 5) daje mišljenje o kandidatima za odgovornog urednika programa na jezicima nacionalnih manjina u radiodifuznoj ustanovi u kojoj se imenuje odgovorni urednik za više programa na jezicima nacionalnih manji-na.” Novinari nisu pozdravili ovu odredbu Zakona smatrajući da na taj način manjinske elite mogu da utiču na uređivačku politiku medija. Kada se navede-nom doda i nadležnost definisana u tački 3. člana 21. ovog Zakona koja glasi da nacionalni savet: “3) daje predlog za raspodelu sredstava koja se dodeljuju putem javnog konkursa iz budžeta Republike, autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave pravnim i fizičkim licima koja obavljaju informisanje na jeziku nacionalne manjine;” tada je potpuno jasno koliku moć i kontrolu mogu nacionalni saveti da imaju nad medijima.

Međutim, valja istovremeno istaći i to da iako nacionalni saveti u trenutno aktuelnom procesu privatizacije medija prema ovom Zakonu imaju mogućnost da otkupe od lokalnih samouprava medij koji emituje program na njihovom maternjem jeziku, po svemu sudeći to se neće dogoditi pre svega stoga što naci-onalni saveti nemaju dovoljno sredstava da ih stabilno finansiraju. Višejezični mediji su u posebnim teškoćama jer će se više saveta teško odlučiti da zajednič-ki otkupe jedan medij, njime upravljaju i finansiraju ga, bez obzira što model šera već ima decenijsku dobru praksu na primer u javnom servisu Vojvodine.

Posmatrajući problem vlasništva medija na jezicima manjina iz druge perspektive, postavlja se legitimno pitanje da ukoliko bi hipotetički jedan nacionalni savet bio vlasnik tradicionalnog i najčitanijeg štampanog medija, kao i najslušanije radijske, odnosno TV, stanice da li bi se to moglo smatrati medijskom koncentracijom? Zakonodavac nije predvideo tu mogućnost pošto se medijska koncentracija meri na nacionalnom nivou, a ne na mikro planu, kakva je ponuda informacija na jezicima manjina. Međutim, za jednu naco-nalnu zajednicu sigurno bi to bilo ozbiljno narušavanje diverziteta u javnom informisanju.

Nacionalni saveti su bili aktivni u procesu privatizacije medija. Izdvajamo dva primera: još u februaru 2015. na četvrtom, (od šest), okruglom stolu (čiji je cilj bio uspostavljanje konstruktivnog dijaloga između nacionalnih saveta nacionalnih manjina, državnih organa i organizacija civilnog društva o ulozi, značaju i izazovima nacionalnih saveta u ostvarivanju prava nacionalnih ma-njina na samoupravu u kulturi, obrazovanju, obaveštavanju i službenoj upotre-

126

bi jezika i pisma) raspravljalo se i o privatizaciji medija na jezicima nacionalnih zajednica. Tada je predstavnica Zaštitnika građana istakla da “privatizacija me-dija donosi značajne promene za informisanje na jezicima nacionalnih manjina i postoji mogućnost da značajan broj lokalnih medija se ne privatizuje i pre-stane sa radom, da privatizovani mediji ne poštuju obavezu održavanja udela programskog vremena na pojedinim jezicima nacionalnih manjina u narednih 5 godina i da lokalne samouprave ne ispune svoje obaveze da planiraju i pu-tem konkursa, na transparentan način, budžetskim sredstvima sufinansiraju te programe”.80 Na istom skupu državni sekretar Saša Mirković objasnio je da je država u stalnoj komunikaciji sa lokalnim samoupravama da bi se olakšao proces transformacije vlasništva u medijima.

Koordinacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina uputila je nakon sastanka u Kovačici 9. maja 2015. godine dopis ministru za kulturu i infor-misanje Republike Srbije Ivanu Tasovcu pismo sa zaključcima sa ovog skupa koje sadrži posebna zalaganja za drugačija rešenja u procesu privatizacije: “U cilju ostvarivanja javnog interesa definisanim članom 16 Zakonom o javnom informisanju, iz privatizacije treba izuzeti lokalne i regionalne elektronske me-dije (po preporuci nacionalnih saveta) koji decenijama emituju program i na jezicima nacionalnih manjina, naročito u lokalnim samoupravama u kojima su manjinski jezici u službenoj upotrebi. Radi se o stečeniom pravu na infor-misanje na maternjem jeziku na lokalnom nivou i zbog toga nacionalni saveti zahtevaju da ovi mediji ostanu u funkciji lokalnog i regionalnog javnog servisa i da budu u vlasništvu lokalnih samouprava, sistemski finansirani od strane istih. Nacionalni saveti nacionalnih manjina smatraju da se jednom stečena prava nacionalnih manjina ne mogu smanjivati, o čemu govori i Ustav Repu-blike Srbije. Garancije koje se daju u postupku privatizcije, da se programske šeme neće menjati i da će programi na jezicima manjina ostati, nisu dovoljno čvrste i ne postoje nikakve sankcije za odgovorna lica ako se programska šema ne očuva. Šta će se, po Vašem mišljenju, desiti sa lokalnim i regionalnim me-dijima 1. jula, kada se ne pojave zainteresovane strane za kupovinu medija, pa će iz etra nestati informisanje na manjinskim jezicima, naročito nacionalnih manjina koji žive u Centralnoj Srbiji? Napominjemo da u državama koje već jesu u Evropskoj uniji, lokalni i regionalni mediji postoje i u vlasništvu lokalnih samouprava, a pored toga nacionalni saveti su ukazivali na ovaj problem i u toku javne rasprave o medijskim zakonima i medijskoj strategiji”.

80 http://www.pravamanjina.rs/index.php/sr_YU/aktivnosti/627-informisanje-na-jezicima-nacionalnih-manjina-je-javni-interes (posećeno u maju 2015).

127

Osim navedenog, predstavnici nacionalnih saveta su istakli koje nacio-nalne zajednice imaju posebno velike teškoće u sprovođenju prava na javno informisanje na maternjem jeziku: “Koordinacija nacionalnih saveta takođe apeluje da se nađe rešenje za probleme pojedinačnih nacionalnih zajednica u oblasti informisanja: Češka, vlaška i egipatska zajednica nema program na javnom medijskom servisu; Bunjevačka i ukrajinska zajednica, iako ima pro-gram, nema redakciju na javnom servisu RTV Vojvodina; Rusinska i slovačka zajednica će imati problem sa radnim prostorom redakcija ukoliko nakon pri-vatizacije „Dnevnika“ redakcije medija „Руске слово“ i „Hlas ľudu“ ostanu bez radnih prostorija; Romska zajednica nema načina da plaća visoke državne tak-se za nekomercijalne elektronske medije proglašene za ustanove od posebnog značaja, a čiji je osnivač delom ili u celosti Nacionalni savet; Hrvatska zajednica traži proporcionalno programsko i kadrovsko izjednačavanje sa ostalim redak-cijama nacionalnih manjina na RTV Vojvodina; Za pripadnike češke, vlaške, bugarske, bošnjačke, romske, albanske i slovenačke nacionalne zajednice treba obezbediti sistemsko finansiranje najmanje jednog štampanog medija; Koordi-nacija nacionalnih saveta nacionalnih manjina smatra da Bošnjački nacionalni savet treba da dobije osnivačka prava nad Regionalnom RTV Novi Pazar i TV Tutin, jer su ove medije proglasili za institucije od posebnog značaja, i kao takve one ne smeju da se privatizuju“.

U razgovoru koji je usledio, kako je za istraživanje Novosadske novinarske škole o privatizaciji medija nacionalnih manjina u okviru evropskog projek-ta „Medijska observatorija“ izjavila predsednica nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine Ana Tomanova Makanova, ministar Tasovac je smatrao da javni servis Vojvodine zadovoljava komunikativne potrebe nacionalnih za-jednica za informisanjem na maternjem jeziku onoliko koliko se to predviđa u evropskim dokumentima. Sudeći prema tome za medije ne važi pravilo da jednom stečena prava ne mogu biti redukovana pošto se javno informisanja posmatra kao takvo, a ne po broju medija.

Otkuda tolika rezerva među novinarima i među pripadnicima nacional-nih zajednica prema procesu privatizacije? Stoga što se prvi krug završio ne baš povoljno po medije i novinare i naravno građane i zadovoljavanje njihovih komunikativnih potreba na maternjem jeziku.

Podsetimo, štampa na jezicima manjina je prema Zakonu o javnom infor-misanju (2003) u dogovorenom roku (2005) promenila vlasništvo na osnovu dva modela:

128

1. Autonomna pokrajina Vojvodina je svoja osnivačka i vlasnička prava nad sedam tradicionalnih novinsko-izdavačkih kuća, koje su bile stožer kulturnog identitea vojvođanskih manjina, 2004. godine prenela na na-cionalne savete i time rešila problem najvećih (na primer „Magyar Szó“, „Hlas ľudu“, „Руске слово“, „Libertatea“).

2. Drugi model se odnosi na svu ostalu štampu, među kojom su bile i lo-kalne višejezičke novine, ona se privatizovala po Zakonu o privatizaciji. Tu je bilo stanovitih problema, pre svih to što je kontroverzni konzor-cijum (Vojvodina info)81 iza kojeg su stajale, u poslovnom i političkom smislu, stranke desnog centra, otkupio sve tiražne novine, po za to vreme visokim cenama. Ideja je bila da ih objedine u mrežu i tiražima pokriju celu Vojvodinu. Vrlo brzo nakon privatizacije došlo je do konflikta oko uređivačkih politika između vlasnika i zaposlenih, redakcije i uredništva su menjane, novinari su izlazili iz starih redakcija i osnivali sopstvene medije uz pomoć donatora sa sličnim imenom („Kikindske” i „Kikindske novine”; „Zrenjanin” i „Zrenjaninske novine”; „Subotičke” i „Subotičke novine” itd.) koje su se jedva održavale na tržištu. Neki štampani mediji su preprodavani i po nekoliko puta. Ukupno je u zakonskom roku priva-tizovano, prema podacima Pokrajinskog sekretarijata za informacije AP Vojvodine, 14 štampanih medija od kojih je 10 objavljivalo i stranice na jezicima manjina; jedan medij koji je imao tekstove i na jeziku manjine nije privatizovam; a njih 5 (3 sa stranicama na jezicima manjina) su uga-šeni. Privatizacija štampe je stavljena ad acta, iako do danas traju nerešeni problemi nastali ovim privatizacionim procesom.82

Predistorija privatizacije elektronskih medija je još kompleksnija od proce-sa transformacije vlasništva u štampi. Naime, iako je Zakon o radodifuziji usvo-jen još 2002. godine, paralelno sa ovim procesom dodeljivane su i frekvencije, tačnije Republička radiodifuzna agencija (RRA)83, konkursno je dodeljivala fre-kvencije medijima koji su ispunjavali, kako programske, tako i tehničko-tehno-loške uslove, a RATEL je izdavao konačne dozvole za emitovanje. Neki mediji su ušli u privatizacioni proces čekajući dozvole i to je dodatno iskomplikovalo situaciju, jer su privatizovani, a na kraju nisu dobili frekvenciju. Istovremeno,

81 Dušan Stupar, biznismen iz Beograda, Nenad Rončević, preduzetnik iz NovogSada, Srđan Vučurević, vlasnik nekadašnjeg novosadskog radija IN, Predrag Mališanović i Miodrag Nikić, vlasnik novosadskog „Građanskog lista”.

82 Opširnije: (Serenčeš, 2010; Valić Nedeljković, 2004, 2006, 2013a, 2013b).

83 Osnovana Zakonom o radiodifuziji 2002. godine.

129

nije bilo dovoljno političke volje da se omogući samim novinarima da otku-pe svoje medije. Nekadašnji ministar za kulturu i medije Dragan Kojadinović izrazio je 2006. žaljenje što Vlada Srbije „nije prihvatila ideju da se posebnim kreditnim linijama poslovnih banaka omogući novinarima zaposlenim u tim medijima da ih kupe” (Serenčeš, 2010: 15). Istovremeno, nekadašnji savetnik Agencije za privatizaciju, pravdajući napade na Agenciju zbog loše privatizacije medija izjavio je da je „skandalozan bio odnos Ministarstva kulture i medija prema privatizaciji medija” (Ibid.). Novinari nisu naišli ni na razumevanje ta-dašnje pokrajinske vlade tražeći da im se omogući da konzorcijumi zaposlenih pomoću Garancijskog fonda Vojvodine dobiju stimulativne kreditne uslove za kupovinu medija, prema modelu koji je korišćen u poljoprivredi.

Mediji su završili u rukama onih kojima osnovni motiv nije bio ostvari-vanje javnog interesa da bi se zadovoljile komunikativne potrebe građana, već dolazak do dobrog poslovnog prostora u centrima gradova jeftinom kupovi-nom. Odnosno, do politički jasno formatiranih i uticajnih sredstava javnog informisanja, jer su iza kupaca često stajale političke stranke i druge političke strukture, koje inače po zakonu nisu mogle biti osnivači i vlasnici medija.

Rezultat ovog važnog posla, traljavo i netransparentno obavljenog, je da su mnogi ugovori zbog neispunjenih obaveza poništeni i mediji su pripali Aukcijskom fondu. Posebno su ugroženi i tada bili mediji na jezicima manjina, tako da je na inicijativu različitih političkih aktera, posebno onih iz Vojvodine, Vlada Srbije 27.12.2007. donela zaključak na osnovu člana 25a Zakona o priva-tizaciji84 o privremenom zaustavljanju procesa privatizacije medija na jezicima manjina na 180 dana. Zaključak je posle primenjen na sve, bez obzira na jezik na kojem se program emituje. Ovaj rok je nekoliko puta pomeran, a privatizaci-ja je zakočena praktično do početka 2015. godine. Nakon zaustavljanja procesa ostao je neprivatizovan 21 opštinski elektronski medij od kojih je 17 emitovalo program samo na nekom, ili nekim, od manjinskih jezika. Posebno kompliko-vani slučajevi su višejezični mediji i mediji na bugarskom jeziku kojima preti potpuno gašenje.

3. ZakLjUčakMeđunarodni dokumenti i domaće zakonodavstvo uglavnom su dobro

rešili pravo nacionalnih zajednica na informisanje na maternjem jeziku.

84 „ako u toku sprovođenja postupka privatizacije nastupaju okolnosti koje onemogućavaju prodaju kapitala, odnosno imovine subjekata privatizacije za koje se nije znalo ili nije moglo znati u trenutku pokretanja postupka, Agencija može da obustavi sprovođenje postupka do obezbeđivanja uslova za njegov nesmetan nastvak”.

130

Međutim, pitanje je vlasništva, a sa tim i privatizacije, lokalnih medija na jezicima manjina o kojem se praktično u javnosti raspravlja još od 2002. godi-ne, kada je usvojen prvi set medijskih zakona nakon demokratskih promena u Srbiji. Tek nakon 2014, dakle drugog seta usvojenih medijskih zakona, pitanje privatizacije se ponovo aktuelizovalo i zaoštrilo. Cela zima i proleće 2015. bili su obeleženi raspravama, dilemama, bojaznima vezanim za privatizaciju me-dija, a u tom paketu i onih koji emituju na jezicima manjina, jer je prvi krug privatizacije prošao ne baš zadovoljavajuće. Pravih rezultata i rešenja nije bilo.

Predstavnici ministarstva stalno su tvrdili da se 1. jula 2015. gase svi oni koji nisu završili prenos vlasništva. Ipak je krajem maja Skupština Srbije po hitnom postupku usvojila izmene Zakona o javnom informisanju i medijima (2014/2015) po kojima se rok pomera do 31. oktobra 2015. godine. Da li će to nešto promeniti u mogućnostima za opstanak medija na jezicima manjina nije sigurno jer zainteresovanih i u ovom krugu, koji ističe, nije bilo. Za vreme letnjih meseci teško da će se išta dogoditi. Do predaje ovoga rada (1. jul 2015) nije bila zakazana niti jedna aukcijska prodaja.

LiTEraTUra

A/ Dokumenti

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Rim 1950. (“Službeni list SCG” - Međunarodni ugovori, br. 9/2003).Uredba o prenosu kapitala bez naknade zaposlenima kod izdavača medija [Regulation on the transfer of capital without compensation of employees published by the media] (Sl. glasnik RS, 05 110-3345/2015).Zakon o javnim medijskim servisima (Sl. glasnik RS, No. 83/2014).Zakon o javnom informisanju (Sl. glasnik RS, br. 43/2003, 61/2005, 71/2009, 89/2010 - odluka US i 41/2011 - odluka US).Zakon o javnom informisanju i medijia (Sl. glasnik RS, No. 83/2014).Zakon o nacionalnim savetima nacionlnih manjina (Sl. glasnik RS, No. 72/2009, 20/2014 - odluka US i 55/2014).Zakon o privatizaciji (Sl. glasnik RS, br. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 123/07 - dr. zakon, 30/10 - dr. zakon, 93/12 i 119/12). Zakon o privatizaciji (Sl. glasnik RS, br. 83/2014 i 46/2015).Zakon o radiodifuziji (Sl. glasnik RS, br. 42/2002, 97/2004, 76/2005, 79/2005 - dr. zakon, 62/2006, 85/2006, 86/2006 - ispr. i 41/2009).Zakon o ratifikaciji Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima (Sl. list SCG - Medunarodni ugovori, br. 18/2005).

131

Zakon o zabrani diskriminacije (Sl. glasnik RS, br. 22/2009). Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina (Sl. list SRJ, br. 11/2002, Sl. list SCG, br. 1/2003 - Ustavna povelja i Sl. glasnik RS, br. 72/2009 - dr. zakon i 97/2013 - odluka US).

B/ Studije i članci

Pralica, Dejan (2008). “Lokalni višejezični radio u Vojvodini”. CM – časopis za upravljanje komuniciranjem, god. 3, br. 8. Novi Sad, Beograd: Protokol – Fakultet političkih nauka. 165-177. Serenčeš Žužana; Isakov, Siniša (2010). Vojvođanski mediji- politički kompromis ili profesionalno izveštavanje. Novi Sad: NDNV.Valić Nedeljković Dubravka. Mediji nacionalnih manjina u Srbiji/Vojvodini –privatizacija. 5-6. [http://www.novinarska-skola.org.rs/NNS3/documents/sr/1/sr.pdf]Valić Nedeljković, Dubravka (2004). „Education and mass media in the languages of ethnic communities in Vojvodina“, in: Bugarski, Ranko; Hawkesworth, Celia [eds.]. Language in the Former Yugoslavia Lands, Bloomington, Indiana: Slavica Pub. 41-52. Valić Nedeljković, Dubravka (2006). „Minorities in Serbia focus on Vojvodina“; in: Bauer, A. Thomas; Vujovic, Oliver [eds.]. Media and minorites in South east Europe. Vienna: SEEMO. 540-554.Valić Nedeljković, Dubravka (2011). „Digitalizacija u Srbiji u kontekstu medijske strategije Vojvodine s fokusom na medije nacionalnih manjina“. Medianali, Vol. 5, No. 9. 57-74.Valić Nedeljković, Dubravka (2013a). “Kriza štampe na jezicima nacionalnih manjina zapadnog Balkana – kulturološke konsekvence”. Medijski dijalozi – časopis za istraživanje medija i društva. No. 16, Vol. 6. str. 297-317.Valić Nedeljković, Dubravka (2013b). „What are national minority media?“. In: Information in Minotity Lnguages in the Western Balkans: Freeedom, Access, Marginalization. Sarajevo: Media-plan institut. 45-61.

132

Dubravka Valić Nedeljković

MINORITY LANGUAGE MEDIA IN THE CONTEXT OF CHANGES IN THE MEDIA AND MINORITY LEGISLATION

Summary

This paper deals with the contextual conditionality of the media in the lan-guages of national minorities in Vojvodina from a diachronic and synchronic perspective. The emphasis is placed on the change in ownership of the media in the languages of national communities and the perspective which these media have in the new legislative framework and the new socio-political circumstan-ces. Their survival is problematic in a narrow, inefficient and over-saturated media market, and also in relation to an essential indifference of important actors from minority communities for their independent existence. At the same time it is taken into consideration whether there is an effort of the state to ensure the continuity of production in minority languages which are of public interest in addition to what is recommended in the international documents and to what is regulated by domestic legislation. The work tries to answer the question of whether a rule that the once acquired rights cannot be challenged applies to informing in minority languages.

133

UdC 81’243(497.11)811.511.141’27(497.113)

Katinka Beretka

akTUELno STanjE SLUžbEnE višEjEZičnoSTi U Srbiji - PrESEk SiTUacijE Sa PoSEbniM oSvrToM na SLUžbEnU UPoTrEbU MađarSkog jEZika

SAŽETAK

Upotreba jezika nacionalne manjine u pismenoj, odnosno usmenoj komunikaciji sa organima sa javnim ovlašćenjima predstavlja izuzetno složen proces koji s jedne strane obuhvata spremnost same države da obezbedi pravne, tehničke, finansijske uslove, a i ljudske resurse za upotrebu maternjeg jezika pripadnika nacional-nih manjina u opštenju sa organima raznih nivoa vlasti, a s druge strane i otvorenost samih građana da koriste svoj jezik, odnosno da aktivno zahtevaju ostvarivanje svog osnovnog manjinskog prava od strane države. Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine, kao predstavnik one nacionalne zajednice čiji je maternji jezik u službenoj upotrebi na teritoriji 28 lokalnih samouprava u Srbiji, utvrdio je strateške ciljeve za razvoj službene upotrebe mađarskog jezika, odnosno izradio takve programe koji na najefikasniji način mogu doprineti poboljšanju uslova korišćenja mađarskog jezika u javnom sektoru. Ovaj rad pokušava da u glavnim crtama prezentira viziju ove strategije i njene projekte i da u svetlu postojeće pravne regulative ponudi moguća rešenja drugim nacionalnim savetima koji se takođe susreću sa teškoćama u oblasti službene upotrebe svog jezika u Srbiji.

KLJUČNE REČI: višejezičnost, službena upotreba jezika, mađarski jezik, pravna regulativa, strategija

1. UvodnE naPoMEnENacionalni savet mađarske nacionalne manjine je odmah, nakon prvih

demokratskih izbora manjinskih samouprava u Srbiji 2010. godine, prepoznao potrebu za jedinstvenim pristupom problemima s kojima su se pripadnici mađarske nacionalne zajednice suočavali (i suočavaju se sve do danas) u sva-kodnevnim nastojanjima za očuvanjem sopstvenog nacionalnog identita. Kkao rezultat ovog prepoznavanja Savet je usvojio razvojne strategije, između osta-

134

log, iz oblasti službene upotrebe mađarskog jezika.85 Radi se o strategiji koja, iako se koncentriše na razvijanje statusa mađarskog jezika u službenoj upotre-bi, sadrži takve konstatacije koje mogu uspešno da se primenjuju i na status ostalih manjinskih jezika u službenoj upotrebi. Zato se delatnost Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine u oblasti strateškog planiranja, odnosno donošenja raznih razvojnih dokumenata, naročito u periodu 2010-2014, uklapa u aktuelni proces usvajanja akcionog plana na nivou Srbije iz oblasti prava na-cionalnih manjina (što je jedna od obaveza države na putu ka Evropskoj uniji).

2. STraTEgijoM do raZvoja SLUžbEnE UPoTrEbE jEZika nacionaLniH Manjina„Prve dve godine mandata Nacionalnog saveta mađarske nacionalne ma-

njine prošle su u znaku izrade, usvajanja i sprovođenja srednjeročnih razvojnih strategija. Vodila nas je vera u to da je strateško planiranje, zasnovano na struč-nosti, jedan od osnovnih stubova efikasne i uspešne politike. Omogućavanjem efikasnijeg korišćenja resursa, kao i usmeravanjem društvene stvarnosti u po-zitivnim pravcima, ostvaruje se javni interes, a stvarnost se približava opštepri-hvaćenim vrednostima i ciljevima.”86

Strategija o službenoj upotrebi mađarskog jezika, kao i druge strategije Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine sastoji se od 1) dijagnoze, 2) vizije, 3) mera za postizanje definisanih strateških ciljeva, odnosno 4) metoda za izvršenje programa. Iako bi se rezultati analize aktuelnog stanja službene upotrebe jezika razlikovali od nacionalne zajednice do nacionalne zajednice, naročito zbog razlika u broju pripadnika nacionalne zajednice i govornika manjinskog jezika (kako generalno, tako u organima javne vlasti), zbog razli-čitih mogućnosti u pogledu učenja (manjinskog) maternjeg jezika ili pristupa medijima na manjinskom jeziku, odnosno zbog drugačijih istorijskih korena statusa pojedinih manjinskih jezika u službenoj komunikaciji, važeća pravna regulativa čije je proučavanje nezaobilazni elemenat u postavljanju dijagnoze pruža jedinstven okvir za sve nacionalne savete u kojem se oni mogu (i mo-raju) kretati radi ostvarivanja jezičkih prava pripadnika nacionalnih manjina koje predstavljaju. Zato je prvi strateški cilj u oblasti službene upotrebe jezi-

85 Strategija službene upotrebe jezika 2012-2017 na mađarskom jeziku se može preuzeti sa sajta Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine: [http://www.mnt.org.rs/dokumentumok/strategiak/nyelvhasznalati-strategia-2012-2017] (03.08.2015.).

86 Izveštaj o četvorogodišnjoj delatnosti Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine: 30. 06. 2010. – 30. 06. 2014. (ur. Žolt Varkonji i Peter Kokai). Subotica: Grafoprodukt. 25.

135

ka nacionalnih manjina razvijanje pravnog okvira - bez obzira da li se radi o strategiji jedne nacionalne manjine ili o jedistvenoj, zajedničkoj strategiji svih nacionalnih manjina u Srbiji. Svi ostali strateški ciljevi, kao što su (efikasna) primena važećih propisa u oblasti službene upotrebe jezika od strane organa sa javnim ovlašćenjima, odnosno razvijanje svesti pripadnika nacionalne zajed-nice o maternjem jeziku mogu uspešno da se ostvaruju jedino obezbeđivanjem odgovarajuće pravne pozadine.

2.1. SUSrET PravnE rEgULaTivE i PrakSE U obLaSTi SLUžbEnE UPoTrEbE jEZika U Srbiji

Na naučnim konferencijama, sednicama konsultativnih tela, odnosno u postupcima kontrole ispunjavanja međunarodnih obaveza Srbije, često se ističe da је u pogledu pravnog regulisanja jezičkih prava nacionalnih manjina Srbija liberalna država koja pokušava, u skladu sa svojim objektivnim mogućnosti-ma, da garantuje što širi pravni okvir za ostvarivanje ovih prava, odnosno da nezadovoljstvo pripadnika nacionalnih manjina potiče prvenstveno iz neusa-glašenosti prava sa praksom, a ne iz nesavršenstva propisa iz ove oblasti. Iako nemam nameru da kritikujem, niti ovaj rad ima za cilj da analizira postojeću pravnu regulativu službene upotrebe manjinskih jezika u Srbiji, ne može se za-obići pitanje potrebe razvijanja i pravnog okvira, a ne samo praktičnih uslova.

Ustav Republike Srbije garantuje pravo na korišćenje manjinskog jezika i pisma ne samo privatno, nego i u pojedinim sferama službene komunikacije kao pravo na očuvanje posebnosti pripadnika nacionalnih manjina,87 a država je ratifikovala najznačajnije međunarodne akte u ovoj oblasti.88 Iako pravni akti na čelu hijerarhije pravnih izvora načelno regulišu neke aspekte službene upo-trebe jezika, presudan značaj na praktično ostvarivanje jezičkih prava pripad-nika nacionalnih manjina imaju zakoni koji su često međusobno neusaglašeni.

87 „Pripadnici nacionalne manjine imaju pravo […] na korišćenje svog jezika i pisma; da u sredinama gde čine značajnu populaciju, državni organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, organi autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave vode postupak i na njihovom jeziku; […] da na svome jeziku koriste svoje ime i prezime; da u sredinama gde čine značajnu populaciju, tradicionalni lokalni nazivi, imena ulica, naselja i topografske oznake budu ispisane i na njihovom jeziku; […] u skladu sa zakonom.” Ustav Republike Srbije, „Službeni glasnik RS,” br. 98/2006, član 79 stav 1.

88 Zakon o potvrđivanju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina, „Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori”, br. 6/98, Zakon o ratifikaciji Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima, „Službeni list SCG - Međunarodni ugovori”, br. 18/2005.

136

Najveći problem stvara nedoumica u pogledu primene pravila lex specialis derogat legi generali,89 tj. kad u slučaju regulisanja pojedinih pitanja službene upotrebe jezika koji zakon ima primat u odnosu na druge. Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama trebao bi da predstavlja osnovni pravni izvor ove obla-sti, i da na neki način bude okvirni zakon u odnosu na sve druge procesne, a i materijalne zakone koji sadrže bilo kakve odredbe o jezičkim pravima.90 Takvim pristupom bi se izbegla kolizija između zakona, jer se ne bi ponavljala aktuelna praksa da akti (zakoni) iste pravne snage regulišu iste aspekte službe-ne upotrebe jezika na drugačiji način. Npr. Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama garantuje pravo na vođenje evidencija i na jeziku i pismu nacionalne manjine koji je u službenoj upotrebi na teritoriji jedinice lokalne samouprave,91 dok Zakon o matičnim knjigama propisuje da se podaci u matične knjige upi-suju isključivo na sprskom jeziku, ćiriličkim pismom.92 Postavlja se pitanje da li je matičar koji je izdao izvod iz matične knjige na dvojezičnom obrascu sa po-dacima i na srpskom i na manjinskom jeziku prekršio zakon (drugim rečima: da li može da popuni obrazac izvoda na dva jezika). Imajući u vidu navedene odrebe, ne bismo pogrešili ni sa pozitivnim, niti sa negativnim odgovorom na ovo pitanje. „[...] iako važeći pravni sistem u Republici ne pravi razliku između tzv. organskih, osnovnih ili drugih zakona koji imaju jaču pravnu snagu od ostalih, „običnih“ zakona, što ima za posledicu da [...] ustavno načelo jedin-stva pravnog poretka nalaže da osnovni principi i pravni instituti predviđeni zakonima kojima se na sistemski način uređuje jedna oblast društvenih od-nosa budu ispoštovani i u posebnim zakonima, osim ako je tim sistemskim zakonom izričito propisana mogućnost drugačijeg uređivanja istih pitanja.“93 I tako smo se vratili na početak ove dileme, tj. imamo nedoumicu koji se zakon smatra specijalnim zakonom u pogledu regulisanja odnosa u službenoj komu-nikaciji, odnosno, ako ostanemo kod spomenutog primera, da li matičar ima

89 Zakon kojim se uređuje određena tema (specijalni zakon) jači je od zakona koji reguliše samo opšta pitanja (opšti, generalni zakon).

90 Pored Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama i procesni zakoni, kao zakoni o parničnom, krivičnom ili opštem upravnom postupku sadrže odredbe o upotrebi jezika u navedenim postupcima, ili materijalni zakoni kao npr. Porodični zakon, Zakon o matičnim knjigama ili Zakon o lokalnoj samoupravi regulišu neka pitanja službene upotrebe manjinskog jezika.

91 Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, „Službeni glasnik RS”, br. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005 - dr. zakon i 30/2010, član 18.

92 Zakon o matičnim knjigama, „Službeni glasnik RS”, br. 20/2009 i 145/2014, član 16.

93 Bilten Ustavnog suda Srbije, broj 1/2010 (zbirka akata Ustavnog suda donetih u periodu januar–jul 2010. godine) (ur. Katarina Manojlović Andrić). Beograd: Ustavni sud Republike Srbije, Javno preduzeće „Službeni glasnik”. 67.

137

obavezu da vodi evidenciju na svim jezicima u službenoj upotrebi u skladu sa Zakonom o službenoj upotrebi jezika - koji je nesumnjivo specijalni zakon u pogledu regulisanja službene upotrebe jezika - ili ima obavezu da je vodi samo na srpskom jeziku u skladu sa Zakonom o matičnim knjigama, koji je takođe specijalni zakon ali u pogledu regulisanja statusa matičnih knjiga u Srbiji.

Iako ustavna odredba o hijerarhiji pravnih izvora određuje međusob-ne odnose kako domaćih, tako i međunarodnih izvora u pravnom poretku Srbije,94 pored (ne)usaglašenosti pojedinih propisa iste pravne snage, ima pri-mera i za neusaglašenost zakona i podzakonskih akata, odnosno čak i zakona i ratifikovanih međunarodnih ugovora u ovoj oblasti. Ratifikovana Evropska povelja o regionalnim ili manjiskim jezicima (koja ima višu pravnu snagu od zakona) garantuje pravo na podnošenje svih dokumenata na jezicima naci-onalnih manjina, odnosno prihvatanje istih kao punovažnih,95 dok Zakon o službenoj upotrebi jezika ograničava ovo pravo samo na javne isprave.96 Zato u praksi može da se desi da službenici koji više poznaju (i primenjuju) zakone u svakodnevnoj administraciji, odbiju privatne isprave (npr. ugovore) sastavljane na jeziku nacionalne manjine u službenoj upotrebi i tako povređuju pravo pri-padnika nacionalne manjine garantovano međunarodnim ugovorom.

Mnogobrojnost, nekodifikovanost i međusobna kolizija pravnih propisa u ovoj oblasti nisu jedine prepreke za uspešno ostvarivanje jezičkih prava u Srbiji. Prilikom normiranja pojedinih odnosa zakonodavac bi trebao da vodi računa i o:

- efikasnim kontrolnim mehanizmima (jer danas ili sankcije uopšte nema, ili postoji višestruka kontrola različitog ishoda, što je rezultat nedefinisa-nosti granice između nadležnosti državnih i pokrajinskih organa u ovoj oblasti),

- upotrebi jedinstvene terminologije,

- tehničkim dostignućama e-upravljanja i ekonomičnosti, odnosno efika-snosti elektronske komunikacije u ostvarivanju prava nacionalnih manji-na na korišćenje maternjeg jezika (naročito u pismenom opštenju),

- razlikovanju prava pripadnika nacionalnih manjina na upotrebu svog jezika uvedenog u službenu upotrebu od prava stranih državljana na kori-

94 Ustav Republike Srbije, član 194-195.

95 Evropska povelja o regionalnim ili manjinskim jezicima, član 10 stav 1 tač. a) podt. (v).

96 Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, član 11 stav 3.

138

šćenje maternjeg jezika (jer poistovećivanje statusa jezika nacionalne ma-njine koji je uveden u ravnopravnu službenu upotrebu u radu svih organa sa javnim ovlašćenjima na teritoriji jedne lokalne samouprave sa jezikom stranih državljana ima za posledicu sužavanje prava nacionalnih manjina u praksi), odnosno

- utvrđivanju obaveze finansiranja organa (ukoliko organ sa javnim ovlašće-njima ne predviđa sredstva za pokrivanje eventualnih troškova službene upotrebe jezika nacionalne manjine (npr. prevođenje, štampanje obrazaca i na jezicima nacionalnih manjina) u svom godišnjem budžetu, ne može udovoljiti zahtevima pripadnika nacionalnih manjina čak i pod pretnjom sankcije). Ustav garantuje autonomnoj pokrajini da svojim propisima ustanovi do-

datna prava pripadnika nacionalnih manjina, na osnovu zakona.97 Iako ova ustavna odredba obuhvata i dodatna prava, između ostalog, iz oblasti službe-ne upotrebe manjinskih jezika, Ustavni sud je ocenio da je odredba Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine koja je propisala nadležnost pokrajin-skih organa za bliže uređivanje pojedinih pitanja službene upotrebe jezika na-cionalnih manjina na teritoriji pokrajine, neustavna, i da pokrajina „ima samo ovlašćenje da svojim statutom utvrdi jezike nacionalnih manjina koji su u služ-benoj upotrebi u radu njenih organa“.98 Imajući u vidu konstatacije Ustavnog suda, svaka buduća strategija koja će delom ili u celini biti posvećena jezičkim pravima pripadnika nacionalnih manjina mora se kretati u granicama zakona (a ne i pokrajinskih akata) koji su manje fleksibilni i „osetljivi“ na višejezični karakter autonomne pokrajine (a i cele države) od samih pokrajinskih propisa – nezavisno od činjenice da se u Autonomnoj pokrajini Vojvodine dugo godine uspešno primenjivala posebna odluka, doneta isključivo za regulisanje pitanja službene upotrebe jezika na teritoriji pokrajine.99

97 Ustav Republike Srbije, član 79 stav 2.

98 IUz-353/2009. od 10.07.2012, „Službeni glasnik RS“, br. 67/2012.

99 Pokrajinska skupštinska odluka o bližem uređivanju pojedinih pitanja službene upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine, „Službeni list APV”, br. 67/2012) – stavljena van snage Pokrajinskom skupštinskom odlukom o prestanku važenja pokrajinskih skupštinskih odluka, „Službeni list APV”, 54/2014.

139

2.2. viZija

Poznavajući aktuelno stanje, prvenstveno u oblasti pravne regulative služ-bene upotrebe jezika, prvobitni cilj na putu dugoročnog razvijanja jezičkih pra-va u Srbiji je usklađivanje pravnog okvira sa realnim zahtevima i očekivanjima građana koji se može ostvariti ili donošenjem novih propisa (čak i novog Za-kona o službenoj upotrebi jezika i pisama), ili izmenama i dopunama važećih opštih pravnih akata. Imajući u vidu da ova vrsta normativne delatnosti pred-stavlja jedan dug i složen proces (kako u pravnom, tako u političkom smislu) u svakoj državi, do završetka spomenutih aktivnosti postojeći propisi se moraju primeniti onako kako su napisani.

Jezici nacionalnih manjina, a naročito mađarski jezik bi zauzimao časno mesto u službenoj komunikaciji ako bi svi propisi, usvojeni u ovoj oblasti, bili ispoštovani - nezavisno od njihovog nesavršenstva; ali postupanje u skladu sa propisima ne može biti uspešno bez poboljšavanja kvaliteta upotrebe jezika (putem edukovanih prevodioca i kadrova koji se služe manjinskim jezicima, stvaranjem praktičnih uslova višejezičnosti) i pristupa većine prema jezicima nacionalnih manjina (putem promovisanja višejezičnosti kao evropske vredno-sti i intenzivnijeg obrazovanja i informisanja o jezičkim pravima). Srbija može biti prava pravna država jedino ako pravo ne ostaje mrtvo slovo na papiru, nego se odrebe pozitivno reflektuju i u praksi.

Nema sumnje da se pristup jedne nacionalne zajednice svom maternjem jeziku može poboljšati jedino paralelnim poboljšanjem materijalnih, tehnič-kih uslova službene upotrebe manjinskog jezika i u kvantitativnom i u kva-litativnom smislu, uključujući i stručno usavršavanje kadrova. Uspostavljanje višejezičnog okruženja podrazumeva više troškova, a i više rada od strane onih službenika koji su spremni da izdaju dokumente, vode zapisnike ili cele postupke na dva jezika (na srpskom jeziku i na jeziku nacionalne manjine).100 Nažalost, danas još nije rešeno da se službenik zaposlen u organu sa javnim ovlašćenjima vršeći svoju delatnost na više jezika dodatno (novčano) nagrađuje za svoj rad. Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama propisuje da „troškove prevođenja snosi organ, odnosno organizacija kod koje se vodi postupak,”101 ali ne sadrži posebne odrebe o novčanim davanjima službenika uključenog u svakodnevnu višejezičnu administraciju, a izostavlja i odredbe o posebnom

100 „Zapisnik i odluke u prvostepenom postupku i u vezi s tim postupkom izrađuju se, kao autentični tekstovi, na srpskom jeziku i na jeziku nacionalne manjine, ako je na jeziku nacionalne manjine vođen postupak.” Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, član 14 stav 1.

101 Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, član 17 stav 4.

140

finansiranju organa koja bi doprineli informisanju o jezičkim pravima, orga-nizovanju jezičkih kurseva iz jezika nacionalnih manjina u službenoj upotrebi, sastavljanju obrazaca na jezicima u službenoj upotrebi itd.

Ekonomično rešenje kako u pogledu troškova, tako u pogledu energija bi bilo šire iskorišćavanje tehničkih dostignuća kakve su prevodilački softveri ili mogućnosti elektronskog upravljanja. Administracija bi se pojednostavila jer bi se smanjili troškovi štampanja i svi bi imali jednak pristup dokumentima, višejezičnim obrascima dostupnim besplatno na internetu (nezavisno od činje-nice da li je jedan manjinski jezik u službenoj upotrebi na teritoriji prebivališta stranke ili nije). Rezervacija termina preko interneta je takođe izvodljiva što eliminiše eventualne jezičke prepreke u živoj komunikaciji stranke i službeni-ka.102

Poboljšavanje osnovnih uslova službene upotrebe manjinskih jezika je do-voljno samo za zadržavanje aktuelnog nivoa, ali dugoročno razvijanje kvaliteta pisanog, odnosno govornog jezika je takođe važan zadatak za nacionalne save-te nacionalnih manjina. Zato, pored zapošljavanja službenika koji razumeju i govore jezike u službenoj upotrebi (čak su i sposobni za vođenje postupaka na tim jezicima), odnosno prevodioca stručnjaka, postoji potreba za sastavljanjem rečnika iz pojedinih društvenih oblasti (npr. pravo, finansije, poljoprivreda) i prevođenjem zakona i drugih važnih opštih akata od pomoći za rad kadrova koji su u svakodnevnom kontaktu sa govornicima manjinskih jezika.103

Svaki napor države ostaje bez efekata ako sama nacionalna zajednica čiji je maternji jezik uveden u službenu upotrebu u skladu sa statutom jedinice lo-kalne samouprave ne smatra potrebnim da koristi svoj jezik, odnosno ako joj je upotreba srpskog jezika lakša u svakodnevnoj administraciji. Zato se gore navedeni ciljevi moraju ostvarivati istovremeno, s tim što su odgovorni akteri različiti: dok se država, odnosno određeni organi sa javnim ovlašćenjima stara-ju o poboljšavaju pravnog okvira i stvaranju praktičnih uslova za sprovođenje važećih (ponekad nesavršenih) pravnih propisa, nacionalni saveti nacionalnih manjina imaju obavezu da putem raznih programa razvijaju svest pripadnika svoje nacionalne zajednice o važnosti jezičkih prava, odnosno samog maternjeg jezika.

102 Na portalu eUprave Republike Srbije već postoji mogućnost da građani pročitaju informacije u vezi izdavanja dokumenata, rezervisanja termina i na jezicima nacionalnih manjina, ali podaci dostupni i na jezicima nacionalnih manjina nisu ažurni. http://www.euprava.gov.rs/ (11.08.2015.)

103 Zapošljavanje službenika koji se služe manjinskim jezicima nije dovoljno za kvalitetnu upotrebu manjinskih jezika, nego je potrebno njihovo raspoređivanje na takva radna mesta na kojima mogu da vrše poslove u skladu sa svojim jezičkim sposobnostima.

141

2.3. EfEkTivni niSko-bUdžETni PrograMi Za raZvoj SLUžbEnE UPoTrEbE jEZika

Informisanje je najznačajniji elemenat uspešne upotrebe jednog manjin-skog jezika, bilo da se radi o govornicima tog jezika (pripadnicima dotične nacionalne zajednice), bilo da se radi o službenicima na drugoj strani šaltera. Sastavljanje brošure o jezičkim pravima u Srbiji na mađarskom jeziku bio je jedan od prvih projekata koji je Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine nakon izbora sproveo. Brošura je bila besplatan prilog raznih novina na mađar-skom jeziku, ali bila je prevedena i na srpski jezik, i u većem paketu poklonjena svim lokalnim samoupravama u kojima je mađarski jezik uveden u službenu upotrebu.104 Nezavisno od toga da je elektronska verzija brošure i na mađar-skom i na srpskom jeziku bila dostupna na sajtu Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine, nove mreže komunikacije 21. veka su zahtevale korišćenje modernijih metoda u promovisanju jezičkih prava - umesto štampanih izda-nja. Zato su uz pomoć regionalne televizije napravljeni društveno korisni oglasi u obliku kratkih crtanih filmova u kojima su razni likovi na kreativan način objašnjavali na jeziku „običnog“ čoveka pojedine aspekte službene upotrebe jezika.

Pored informisanja, nacionalni saveti nacionalnih manjina imaju nadlež-nost da „predlažu nadležnim organima mere i aktivnosti za unapređenje pre-vođenja propisa na jezike nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi“105. S obzirom na ograničene finansijske mogućnosti jedinica lokalnih samouprava za ovu namenu, Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine je podržavao projekte za poboljšanje kvaliteta stručne terminologije putem prevođenja zako-na, raznih formulara upotrebljavanih u lokalnoj administraciji, obrazaca tužba i presuda sa srpskog na mađarski jezik, ali učestvovao je u prevođenju ispitnih pitanja za polaganje vozačkog ispita, odnosno naziva predmeta i smerova sred-njih škola. Svaki prevod koji je (bio) sastavljen od strane saradnika Nacional-nog saveta mađarske nacionalne manjine, ili na osnovu posebnog ugovora od strane univerzitetskih profesora, istaknutih stručnjaka, prevodioca dostupan je na sajtu saveta, i besplatno se može preuzeti.

Veliki nedostatak sistema visokog obrazovanja Srbije jeste u tome da studenti prava (a i studenti drugih smerova) ne mogu slušati predavanja na

104 Besplatne poklon-primerke su dobile i filijale fondova socijalnog osiguranja, policijske stanice, odnosno poreske uprave u ovim lokalnim samoupravama radi što opširnijeg informisanja.

105 Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, „Službeni glasnik RS”, br. 72/2009, 20/2014 - odluka US i 55/2014, član 22 tač. 7).

142

jezicima nacionalnih manjina, što automatski znači da neće moći kvalitetno da koriste manjinske jezike koji su u službenoj upotrebi u toku vođenja sudskih ili upravnih postupaka, sastavljanja raznih pravnih formulara ili prevođenja najjednostavnijih dokumenata na manjinski jezik, jer nisu stekli dovoljno (ili nikakvo) znanje iz stručne terminologije svoje struke na ovim jezicima. Odgo-vornost nacionalnih saveta je da u skladu sa svojim mogućnostima dopunjuju ove nedostatke, i organizuju seminare, obuke u cilju učenja, vežbanja (pravne) terminologije na onim jezicima koji su uvedeni u službenu upotrebu, odnosno podržavaju izdavanje raznih rečnika, naročito u oblasti prava, koji pomažu rad zaposlenih u pravnoj oblasti.106 Projekti u vezi usavršavanja upotrebe jezi-ka nisu isti kao projekti povezani sa učenjem manjinskog jezika. Dok se prvi organizuju za pripadnike nacionalne zajednice koji govore manjinski jezik na solidnom nivou, drugi su posvećeni onim službenicima koji, iako u svom radu imaju svakodnevni kontakt sa manjinskim govornicima, ne razumeju njihov maternji jezik. Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine umesto direk-tnog organizovanja jezičkih kurseva, izdao je komplet udžbenika (zajedno sa DVD-om) za učenje mađarskog jezika za odrasle, radi obezbeđivanja kvalitet-nog pomagala kako potencijalnim učenicama, tako i profesorima jezika, odno-sno sastavio je brošuricu sa osnovnim izrazima svakodnevne komunikacije (uz fonetski napisan izgovor tih izraza), sličnu džepnim turističkim rečnicima u ci-lju lakšeg opštenja između građana u bolnici, kancelariji, robnoj kući. Nažalost, i pored mnoštva izdanja kojima nacionalni savet može pomagati organima sa javnim ovlašćenjima u pravilnoj primeni propisa iz oblasti službene upotrebe jezika, u posledenje četiri godine nije bilo dana kada u Upravi Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine nije stigla pritužba na rad nekog orga-na zbog povrede jezičkog prava pripadnika mađarske nacionalne zajednice. Pritužbe su bile raznolike, a u većini slučajeva opravdane. Iako je Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine pružao besplatnu pravnu pomoć u svim slučajevima i planirao osnivanje jedne virtualne kancelarije za kontinuirano jezičko savetovanje i smatrao potrebnim da se sprovede jedno sveobuhvatno istraživanje stanja službene upotrebe mađarskog jezika u Vojvodini radi defini-sanja pravaca preventivnog delovanja umesto (ponekad zakasnelog) reagovanja na već izvršene povrede prava.

106 Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine je finansirao izdanje srpsko-mađarskog/mađarsko-srpskog rečnika pravnih i upravnih termina, odnosno u saradnji sa nadležnim organima AP Vojvodine organizovao ukupno 14 višednevnih seminara za pravnike zaposlene u upravi i pravosuđu u temi pravne terminologije na mađarskom jeziku uz tri seminara za opštinske prevodioce, odnosno sudske tumače.

143

Program „Jezička patrola”, „Jezička policija” ili „Jezička kontrola” (kako se program nazivao u srpskim medijima)107 je bio tkz. program od nacional-nog značaja 2014. godine, finansiran u potpunosti od strane Mađarske. U toku istraživanja na terenu, u periodu od marta do decembra 2014. godine, ano-nimni saradnici Nacionalnog saveta su vršili neku vrstu neformalne kontrole stanja službene upotrebe mađarskog jezika na teritoriji Vojvodine, ne traživši ni manje ni više od onog što je garantovano pravnim propisima Srbije, drugim rečima predmet kontrole se ogledao u tome da li pojedini organi sa javnim ovlašćenjima koji spadaju pod pravno dejstvo Zakona o službenoj upotrebi je-zika i pisama (lokalni organi, javna preduzeća, sudovi, javna tužilaštva, filijale, ekspoziture i druge ispostave Nacionalne službe za zapošljavanje, Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje, odnosno Poreske uprave, policijske stanice i na kraju razne javne službe, npr. škole i bolnice) ispunjavaju svoje obaveze iz ove oblasti.108

Imajući u vidu objektivne prepreke saradnici Nacionalnog saveta nisu mogli utvrditi da li su ispoštovane sve obaveze, npr. u vezi vođenja sudskih ili upravnih postupaka, odnosno izdavanja isprava (npr. uverenja o državljanstvu) na mađarskom jeziku; ali u pogledu isticanja spoljnih natpisa (npr. naziva or-gana, ulica, trgova, naseljenih mesta) i unutrašnjih informacionih tabli (npr. obaveštenja i upozorenja za javnost na oglasnim tablama), dostupnosti obraza-ca, formulara na jeziku u službenoj upotrebi, odnosno mogućnosti korišćenja mađarskog jezika u usmenoj komunikaciji sa nadležnim licima prilikom traže-nja informacija kontrola se mogla manje-više uspešno sprovesti.

Saradnici nacionalnog saveta su posetili razne organe sa javnim ovlašćenji-ma kao obični građani, tj. stranke, i napravili fotografije o natpisima (naravno, gde je to bilo izvodljivo uz očuvanje anonimnosti), inicirali razgovor na mađar-

107 Naziv programa na mađarskom jeziku je „Nyelv(rend)őrség” koji nije službeno preveden na srpski jezik od strane Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine. Bukvalni prevod na srpskom jeziku bi bio Jezička policija, ali s obzirom na zagradu u samom izrazu na mađarskom jeziku, smisao i duh izraza Jezičke policije ne odgovara u potpunosti značenju na mađarskom jeziku. Prevod izraza u delovima bi bio Jezik (red) čuvari.

108 „Službena upotreba jezika nacionalnih manjina ... podrazumeva naročito: korišćenje jezika nacionalnih manjina u upravnom i sudskom postupku i vođenje upravnog postupka i sudskog postupka na jeziku nacionalne manjine; upotrebu jezika nacionalne manjine u komunikaciji organa sa javnim ovlašćenjima sa građanima; izdavanje javnih isprava i vođenje službenih evidencija i zbirki ličnih podataka na jezicima nacionalnih manjina i prihvatanje tih isprava na tim jezicima kao punovažnih; upotrebu jezika nacionalnih manjina na glasačkim listićima i biračkom materijalu; upotrebu jezika nacionalnih manjina u radu predstavničkih tela. ... imena organa koji vrše javna ovlašćenja, nazivi jedinica lokalne samouprave, naseljenih mesta, trgova i ulica i drugi toponimi ispisuju se i na jeziku dotične nacionalne manjine, prema njenoj tradiciji i pravopisu.” Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, član 11 stav 3-4.

144

skom jeziku sa službenicima o pitanjima iz nadležnosti organa, i o svim svojim delatnostima vodili zapisnike na unapred sastavljenom formularu. Nisu obave-stili službenika da se radi o jednoj vrsti istraživanja, niti su imali ovlašćenje da izriču sankcije na licu mesta ili kasnije.109 Njihov zadatak na terenu je bio jedino sakupljanje što više informacija o realnom stanju službene upotrebe mađarskog jezika u svim onim naseljenim mestima u kojima je statutom opštine, odnosno grada mađarski jezik uveden u ravnopravnu službenu upotrebu. To praktično znači da istraživači nisu vodili računa o službenoj upotrebi drugih manjinskih jezika, odnosno o poštovanju upotrebe srpskog jezika i ćiriličkog pisma.

Ne računajući teškoće koje su saradnici imali, naročito prilikom fotogra-fisanja spoljnih natpisa sudova, policija ili škola, generalno se može zaključiti da je sprovedeno jedno ozbiljno istraživanje na teritoriji 31 lokalne samouprave zajedno sa njihovim mesnim zajednicama (to ukupno znači 271 naseljenih me-sta).

Na osnovu sakupljenih informacija utvrđeni su sledeći nalazi: - nazivi jedinica lokalne samouprave su ispisani na mađarskom jeziku u

skladu sa tradicijom i pravopisom u većini slučajeva (problemi su prisutni više u ispisivanju naziva mesnih zajednica);

- nazivi organa sa javnim ovlašćenjima najčešće su istaknuti i na mađarskom jeziku, ali ponekad naziv nije pravilno preveden ili ne odgovara nazivu na srpskom jeziku (naročito kad se radi lokalnim ispostavama, filijalama centralnih organa);

- iako zakon propisuje da se i saobraćajni znaci ispisuju na jezicima nacio-nalnih manjina,110 saradnici nacionalnog saveta nisu našli skoro nijedan primer za poštovanje ove odredbe;

- praksa se razlikuje od lokalne samouprave do lokalne samouprave u pogle-du ispisivanja naziva ulica i trgova na mađarskom jeziku (čak i unutar iste opštine nema jedinstvene prakse);

109 Nacionalni saveti u Srbiji nemaju ovlašćenje da izriču kazne ili druge sankcije, odnosno da neposredno pozivaju na odgovornost lica koja su prekršila pravne propise iz nadležnosti saveta. Jedina je mogućnost da nacionalni savet „pokreće postupak pred Zaštitnikom građana, pokrajinskim i lokalnim ombudsmanom i drugim nadležnim organima, kada proceni da je došlo do povrede Ustavom i zakonom garantovanih prava i sloboda pripadnika nacionalnih manjina,” odnosno da „zauzima stavove, pokreće inicijative i preduzima mere u vezi sa svim pitanjima koja su neposredno povezana sa položajem, identitetom i pravima nacionalne manjine.” Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina, član 10 stav 12 i stav 14.

110 Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, član 19.

145

- unutrašnje informacione table, odnosno druga obaveštenja, su delimično dostupni na mađarskom jeziku (informacije na fotokopijama ili drugim štampanim dokumentima dostupne su samo na srpskom jeziku);

- zaposleni retko traže pomoć od svojih kolega ako ne razumeju jezik stran-ke, nego pokušavaju sami da pomognu (na srpskom jeziku);

- nema obaveštenja o dostupnosti višejezičnih obrazaca, formulara, nego se posebno moraju tražiti na šalteru.Naravno, gore navedene konstatacije nisu univerzalne. Praksa se razliko-

vala u pogledu poštovanja jezičkih prava građana čak i unutar istog organa (npr. sve je bilo pravilno ispisano, ali niko od prisutnih nije govorio mađarski jezik). Zato je jako teško izvući bilo kakvu konkluziju na osnovu sprovedene kontrole, a skoro nemoguće primeniti istu na slučaj drugih manjinskih jezika. S druge strane, iskustva su pokazala da su intenzivnim (i ponekad hrabrim) zahtevanjem ostvarivanja svojih prava saradnici Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine uspeli da „izbore“ informacije na mađarskom jeziku.

3. UMESTo ZakLjUčkaUsvajanje pojedinih mera koje bi doprinele poboljšavanju pravnog okvira

službene upotrebe jezika ili disciplinovanju, odnosno nagrađivanju službenika zbog njihovog pristupa prema ostvarivanju jezičkih prava pripadnika nacional-nih manjina ne zavisi od nacionalnih saveta nacionalnih manjina, nego od po-litičkih aktera raznih nivoa vlasti, uključujući kako manjinske, tako većinske političke stranke, odnosno njihovu saradnju u ovim pitanjima. S druge strane, nacionalni saveti mađarske nacionalne manjine mogu mnogo doprineti razvo-ju ove oblasti uz mali napor i mala finansijska sredstva. Uključivanjem svojih ustanova, odnosno udruženja, u sprovođenje raznih programa (npr. promovi-sanje, informisanje, prevođenje) može da se izgradi kompletna infrastruktura koja pomaže rad saveta. Takođe, putem intenzivnije komunikacije sa samim organima sa javnim ovlašćenjima nacionalni saveti dobijaju podršku od onih aktera države koji su direkto uključeni u proces donošenja odluka i odgovorni za rešavanje eventualnih povreda prava. Ali, na kraju krajeva, saradnja mora biti najintenzivnija unutar same nacionalne zajednice, jer nije bitno koliko je dobar odnos sa državnim ili drugim organima, ako pripadnici same nacio-nalne zajednice nemaju poverenje prema svom nacionalnom savetu, odnosno nemaju nagon da se pozdrave na svom maternjem jeziku prilikom ulaska u jednu kancelariju.

146

LiTEraTUraIzveštaj o četvorogodišnjoj delatnosti Nacionalnog saveta mađarske nacionalne manjine: 30. 06. 2010. – 30. 06. 2014. (ur. Žolt Varkonji i Peter Kokai). Subotica: Grafoprodukt.Nacionalni savet mađarske nacionalne manjine (2012). Strategija službene upotrebe jezika 2012-2017. [URL: http://www.mnt.org.rs/dokumentumok/strategiak/nyelvhasznalati-strategia-2012-2017 (03.08.2015.)].

Pravni izvori

Manojlović Andrić, Katarina [ur.] (2010). Bilten Ustavnog suda Srbije, broj 1/2010 (zbirka akata Ustavnog suda donetih u periodu januar–jul 2010. godine). Beograd: Ustavni sud Republike Srbije, Javno preduzeće „Službeni glasnik”. IUz-353/2009. od 10.07.2012- („Službeni glasnik RS“, br. 67/2012).Pokrajinska skupštinska odluka o bližem uređivanju pojedinih pitanja službene upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina na teritoriji Autonomne Pokrajine Vojvodine, „Službeni list APV”, br. 67/2012) – stavljena van snage Pokrajinskom skupštinskom odlukom o prestanku važenja pokrajinskih skupštinskih odluka („Službeni list APV”, 54/2014).Ustav Republike Srbije („Službeni glasnik RS,” br. 98/2006).Zakon o matičnim knjigama („Službeni glasnik RS”, br. 20/2009 i 145/2014).Zakon o nacionalnim savetima nacionalnih manjina („Službeni glasnik RS”, br. 72/2009, 20/2014 - odluka US i 55/2014).Zakon o potvrđivanju Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina („Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori”, br. 6/98)Zakon o ratifikaciji Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori”, br. 18/2005).Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama („Službeni glasnik RS”, br. 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/2005 - dr. zakon i 30/2010).

147

Katinka Beretka

THE CURRENT SITUATION OF THE OFFICIAL MULTILINGUALI-SM IN SERBIA - A SITUATION CUT WITH SPECIAL FOCUS ON THE OFFICIAL USAGE OF THE HUNGARIAN LANGUAGE

Summary

The use of minority languages in written or oral communication with the authorities with public authorization is an extremely complex process that involves on one hand the willingness of the state to provide legal, technical, financial conditions, and human resources for the use of the mother tongue of national minorities in communicating with authorities on various levels of government. On the other hand, it involves an openness of the citizens to use their language, and to actively demand their primary minority right by the State. The National Council of the Hungarian national minority, representing the ethnic community whose mother tongue is in official use on the territory of 28 local governments in Serbia, has established strategic objectives for the deve-lopment of the official use of the Hungarian language, and has developed such programs in order to contribute to improving the conditions of use Hungarian language in the public sector in the most efficient way. This paper attempts to outline the vision of the strategy and its projects, and, in light of the existing legal regulations, to offer possible solutions to other national councils who also face difficulties in the official use of their language in Serbia.

148

149

UdC 323.15(497.11)008:323.15(497.11)

Весна Марјановић

НЕМАТЕРИЈАЛНО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА У СРБИЈИ

САЖЕТАК:

У раду се говори о нематеријалном културном наслеђу националних/етничких мањина у Републици Србији. Ширим карактеристикама културе мањинских заједница, а посебно оним доменом који спада у конструкт нематеријалног културног наслеђа, до сада се није бавио и проучавао у интегралном светлу нико од стручњака из хуманистичких и друштвених наука, па делимично ни из шире музеологије као примењене дисциплине. Институционално, култура мањинских заједница препуштена је њима самима или се спорадично инкорпорира у поједине тематске изложбе приређене у већим музејима Србије. Рад је настао из вишегодишњег проучавања културе у мултиетничким и мултикултуралним срединама у Србији.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: националне мањине, етничке групе, не-материјално културно наслеђе, идентитет, култура, културни диверзитет

1. УвОдУ овом раду се разматра нематеријално културно наслеђе

националних мањина у Републици Србији. На данашњем простору Србије живе и граде своју културу: Албанци, Бугари, Буњевци, Власи, Грци, Јевреји, Јермени, Мађари, Словаци, Роми, Румуни, Русини, Руси, Украјинци, Хрвати, Турци, Чеси и друге бројчано мање мањинске заједнице. У посебном статусу су Горанци, Цинцари (или Аромуни), као и од горе набројаних, Буњевци, Власи, Роми. Осим тога, од 1991. године, када је дошло да распада заједничке државе СФРЈ, на простору Србије као мањинске заједнице живе Бошњаци, Црногорци, Хрвати, Македонци, Словенци.

У верском смислу Србија је такође подељена између већинско православних верника, католика, протестаната, муслимана, јудаиста и других мањих верских заједница. Дакле, већ на први поглед, заступљен је у правом смислу речи један велики етнички, културни и религијски

150

диверзитет. Стога сагледавање свих тих појединачних идентитета изиску-је стални тимски, истраживачки и веома посвећен рад на презентацији, разумевању и сагледавању заједничких и различитих одлика, као и свих других аспеката који се намећу кроз друштвене, културне, политичке, економске пресеке, а заједно могу да допринесу у артикулацији материјалне и нематеријалне културне баштине Србије. Мањинске заједнице, без обзира што се третирају као различите у друштву, оне попут већинског народа имају променљиве и релативне симболе своје културе (Bandić, 1997: 49), те се „тоталитарност“ и затварање у уске кругове мањине може посматрати само у оквиру онога што представници тих заједница сходно времену у којем живе издвајају као доживљај себе.

У овом раду неће се излагати бројчано стање мањинских заједница према попису становништва Републике Србије, нити ће се износити њихово историјско порекло, време насељавања или потврде о аутохтоности на подручју Србије и Балкана, већ се скреће пажња на старо и ново терминолошко одређење појединих појава духовне и социјалне културе које се појављују као својствене одређеним ентитетима и чине их особеним у односу на укупно, већинско и суседно становништво.

Ширим карактеристикама културе мањинских заједница, а посебно оним доменом који спада у конструкт нематеријалног културног наслеђа, до сада се није бавио и проучавао их у интегралном светлу нико од стручњака из хуманистичких и друштвених наука, па делом ни из шире музеологије. Институционално, култура мањинских заједница препуштена је њима самима или се спорадично инкорпорира у поједине тематске изложбе приређене у већим музејима Србије (Музеј Војводине, Народни музеј у Зрењанину, Народни музеј). Делимично је учињен покушај представљања заједничког суживота различитих мањинских заједница са већинским становништво на подручју Војводине кроз студијске изложбе Музеја Војводине у Новом Саду 2006. и 2013. године, под кровним називом „Живети заједно“. Приређене су до данас две такве изложбе: Живети заједно - културне и историјске везе Срба и Мађара и Миграције у Подунављу - колонизација Немаца у 18. веку и њене последице. Осим тога, делимично је култура мањинских заједница које живе на простору Војводине представљена и у сегменту етнолошког дела изложбе Сталне поставке Музеја Војводине. Најновији покушај да се мањинска култура представи јавности је био организационо и финасијски потпомогнут средствима Амбасаде Краљевине Норвешке и Центра за развој цивилног друштва из Зрењанина у делу Источне Србије, у борском

151

округу, одржавањем семинара и приређеном изложбом Влашки кутак - материјална и духовна култура Влаха Бора и околине, у Музеју рударства и металургије у Бору, 2014. године (Мијић, 2014). Осим наведених, веома скромних активности које су спровеле одређене музејске институције и невладине организације свако представљање мањинских заједница јавности у Србији препуштено је заправо појединачним активностима и скромним финансијским могућностима самих мањинских заједница. Од научних скупова и укључивања само стручне јавности по овом питању треба споменути једини зборник који се на неки, али више политички начин, бави питањем националних мањина у Србији: Међународни научни скуп Положај националних мањина у Србији (Становчић, 2008). Такође, сматрам пригодним да се у овој прилици спомене како су 70-их година 20. века на подручју Војводине, представници неких мањинских заједница издвојили поједине средине као центре чувања и ширења културних обележја. Тако је на пример Сента била сматрана центром за очување културе Мађара, Уздин за културу Румуна, Суботица за културу Буњеваца, Бачки Петровац за културу Словака, Руски Крстур за културу Русина, Неготин за културу Влаха, Бела Црква за културу Немаца. Данас се издваја Бачки Петровац са основаном музејском јединицом која репрезентује словачку културу Бачке, Сента и Градски музеј за културу Мађара, те Руски Крстур и музејска јединица за културу Русина. У месту Торак је 2002. године отворена румунска етно-кућа. Њену адаптацију су финансирали Фондација за етнографију и фолклор Румуна, покрајинска и општинска Влада, бројни донатори, као и Амбасада Румуније.111 Култура Јевреја у Србији се проучава, стручно чува и представља у оквиру Јеврејског историјског музеја у Београду који је основан 1948. године: „Музеј је у саставу Савеза јеврејских општина Србије и представља јединствену музејску установу у нашој земљи. Тематски је специјализован, а садржајно веома комплексан. Осим музејских збирки, поседује и значајан Архив“.112

Од етничких група стручно представљање своје културе имају ромске заједнице на подручју Србије у Музеју ромске културе,113 у Београду од 2009. године. Ипак, и поред оваквих напора реч је о скромној презентацији материјалне културе мањинских заједница а не о њиховој духовној култури, значењу, односно о нематеријалном културном наслеђу.

111 http://agroplus.rs/serijal-ruralni-turizam-vojvodine-46/

112 http://www.jimbeograd.org/

113 http://www.romamuseum.rs/

152

Теоријски гледано, на укупно становништво Србије (видљиво и скривено)114 готово да је, иако се можда третира ригидном и застарелом, применљива класификација коју поставља Бромлеј и која се може прихватити за потребе презентације култура заједница у овом раду. У питању је заправо појмовно теоријско разврставање на: етничку групу, етнос, народ, нацију. Бромлеј посматра све наведене категорије као етапе у развоју етничких заједница које теже заједничкој држави (Bromlej, 1983: 93-113). Под етничком групом би се подразумевале све оне заједнице које до данас немају своју матичну државу и нису повезане ни са једним обликом националног одређења осим државе у којој егзистирају као мањинска заједница према утврђеним одликама различитости од већинског народа с којим живе. Етнос идентично народу јесте заједница која поседује одређене карактеристике које су унутар заједница препознате у језику, обичајима, религији, предањима, митовима и легендама, али не морају да имају заједничку државу или су из историјских, политичких и других разлога остали да живе на територији на којој је формирана држава са већинским народом. Нација припада држави у одређеним границама, дакле простору са прописаним симболима попут грба, заставе, химне, уставним и другим законима, те са свим другим ознакама државности регулисаних правним актима. Познато је, сматра Душан Бандић, да унутар једног развијеног глобалног друштва често живе припадници различитих народа и нација, као и обрнуто, поједини делови једног народа или нације живе на територији других држава, односно других глобалних друштава (Bandić, 1997: 39). Исти аутор коментарише како у првом случају различите етничке заједнице живе под истим егзистенцијалним условима, док је у другом случају исти народ (етнос) суочен са различитим егзистенцијалним околностима (ибид).

Међутим, пре него што приступимо главном делу овог рада мора се указати и на неколико значајних проблема који проистичу у дефинисању националних мањина у 21. веку, јер врло често уместо националних мањина у стручној литератури се користи ознака етничке мањине115,

114 „Радни термин за мале етничке заједнице, односно етнографске групе које које нису формално признате као мањине у државама у којима живе ... немају институционалну подршку за образовање на матерњем језику нити за различите облике културних активности. У савременим друштвеним и хуманистичким дисциплинама овај теоријски концепт још увек је контравезрзан и провокативан ...“ (Сикимић, 2004: 7); Цео зборник радова Скривене мањине на Балкану под уредништвом Биљане Сикимић је посвећен овим малим заједницама и њиховим карактеристикама.

115 Лично мислим да је за културни простор Србије то исправније.

153

мада је у баш не тако давној прошлости Србије, политички исправна и актуелна ознака за етничку „другост“ била – народи и народности. Стога, по питању јасног терминолошког одређења за заједнице које не припадају култури већинског народа била је и још увек траје права конфузија. Питање етницитета, сматра Кристијан Промицер, од 19. века представља веома мучно питање у средњој, источној и југоисточној Европи јер је још увек отворено за одређење процеса стварања нација на тим подручјима (Promicer, 2004: 11), односно стварања нових држава. С обзиром на то да се у данашње време веће мањинске заједнице одређују као националне мањине у тексту ће се користити тај термин из два разлога: због тога што је то данас политички коректно и што је према Уставу Републике Србије загарантовано да све мањинске заједнице функционишу кроз националне савете националних мањина који се брину о остваривању њихових загарантованих права. Спорадично ће се користити и термин ‘етничка мањина’ јер он ближе одређује народну културу која обележава дату заједницу. Ма колико се чини јасним одредница за мањинске заједнице када је реч о дефиницији националних мањина веома је тешко и прецизно одредити шта се подразумева под тим термином. Да ли су то заједнице које имају сродан или исти језик, културно обележје, обичаје, религију или су услед разних историјских збивања одвојене од својих матица, држава које су у непосредној близини a поседују између себе одређене културолошке различитости? Као пример дилеми наводим статус Хрвата у Србији, јер се у оквиру тог становништва, следећи оквире самоизјашњавања унутар заједница, разликују Буњевци, Шокци, Хрвати, док више у политичком светлу и у земљи матици егзистира заједнички назив. У Србији с једне стране Хрвати јесу национална мањина, а прихвата се и изјашњавање појединих припадника заједнице са севера Војводине да припадају Буњевцима или Шокцима; слично је и у заједници Влаха у источној Србији, јер се један део популације декларише као припадници румунске мањинске заједнице док други себе сматрају искључиво Власима, те би се сместили у етничке групе, а не националне мањине. О критеријумима одређења у стручној литератури и у јавности воде се вишедеценијске расправе.

Драгана Ковачевић из Центра за истраживање етницитета у Београду упућује на сву комплексност одређења појма националне мањине, наводећи следеће: „Питања шта је по дефиниција једна национална мањина, ко су припадници мањинских заједница и који су критеријуми за утврђивање те припадности су комплексна додатна питања у

154

студијима нације и права. Истина је да не постоји и не може бити дата строга и тачна дефиниција чланства, осим неодређеног критеријума чињеница, намере и жеље. Ипак, чланство у мањинској заједници не може се схватити напросто као арбитрарни индивидуални избор. Права мањина су примљена у канон људских права као права индивидуалаца, не колективна или групна права. Друштво Народа је направило прве покушаје да се заштите права „расних“, „религијских“ или „језичких“ мањина , након Другог Светског рата, када је стављен фокус на заштиту индивидуалних права и принцип недискриминације. Испоставило се да су у периодима два велика светска рата и између њих нарочито рањиве биле такозване мањине без државе матице“. 116 Основни документи и уговори Европске уније, као што су Повеља о основним правима Уније, Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода (Рим, 1950. године), Уговор о функционисању Европске уније, тзв. Лисабонски уговор, који је ступио на снагу 1. децембра 2009. године, и бројни други документи и институције ЕУ, обезбеђују најширу заштиту људских и мањинских права и основних слобода. Поред тога, већина чланица ЕУ приступиле су Оквирној конвенцији за заштиту националних мањина и Европској повељи о регионалним и мањинским језицима (из 1992. године). Већ је Уговор о Европској унији или Уговор из Мастрихта из 1992. године (у члану 13/1) прокламовао борбу против сваке дискриминације, засноване, између осталог, на разликама на основу пола, расе или етничког порекла. Установљено је да се националне мањине јављају као последица стварања нација и националних друштава. Етнички простор ретко се може посматрати у светлу хомогености па самим тим повлачи за собом и разноликост између заједница те је свако друго размишљање и постављање проблематике у тесној вези с политичким, економским и друштвеним струјањима, из даље и ближе прошлости до савременог доба. Кизније, на пример, даје моделе различитих облика диверзитета и категорија националних/етничких мањина с посебним освртом на Балкан. При томе наводи како је честа неусаглашеност између територије и њене популације коју одређене заједнице настањују: Албанци су подељени између три државе, а нпр. 75% исповедају исту веру и говоре истим језиком, другде је религија одлика која уноси разлику (Kiznije, 1996: 85-86). И Срби су данас подељени између новоформираних држава у региону. Занимљиво је када је реч о српском ентитету овог простора,

116 http://www.kas.de/upload/auslandshomepages/serbien/Kovacevic_pred.pdf

155

да се врло често припадници једне заједнице одређују прво регионално (Личанин, Босанац), а тек онда наводе да су Срби, православци.117

Осим тога, на пример, народна култура Словака се разликује унутар саме заједнице према региону Баната, Срема, Бачке. Евидентне су разлике култура Хрвата у Срему или Бачкој и Хрвата (кајкаваца) у средњем Банату, те Мађара Секуљаца у Војловици надомак Панчева. Ни румунска заједница није хомогена када је реч о обичајима, ношњи, култури исхране и сличном, о чему у својим истраживањима експлицитно говори Мирјана Малуцков (Малуцков, 1985).

У том контексту мањинске заједнице се могу разврстати према: националним државама из којих потичу (што би било најјасније одређење, иако се у стручној литератури сматра превазиђеним); потом, регионално локално и шире (нпр. Горанци, па и Босанци, Личани, Косовари или Косовци), према језику и језичким специфичностима (Бањаши, Тетевенци (Бугари), Черкези и други), или пак на оне заједнице које немају и нису имале своје државе попут Рома, али и групе Влаха, Цинцара, Русина (зависно из ког угла се ове заједнице посматрају).

Из претходног сумарног пресека види се да је Србија према саставу њеног становништва хетерогена држава западног Балкана и југоисточне Европе. У томе се посебно истиче мултикултуралност заступљена на простору Војводине, али се она протеже и јужно од река Саве и Дунава и обухвата готово све крајеве Републике, са уочљивим етничким карактеристикама у источним и југоисточним крајевима. Познавање историјске прошлости сваке заједнице која се легитимише на простору Србије, њених културних, религијских и историјских процеса веома је важан стратегијски пут у конципирању методологије рада на идентитету мањинских заједница. Ипак, за ову прилику и тематски оквир, нећемо се бавити историјским референцама порекла етничких заједница, њиховим насељавањем или питањем аутохтоности, већ садашњим пресеком издвојених особености у друштву Србије. Стога су управо духовна и социјална култура послужиле као пример у изградњи идентитета на локалном и ширем плану појединаца, те појединачних заједница мултикултурне средине (Barth, 1969), као и изградње механизма за очувањем „свога“ (етничко) и очувањем „нашег“ (национално, регионално, локално) на чему инсистирају савремени политички и

117 Сопствена истраживања међу колонистима из Лике и Босне после Другог светског рата, у Банатском Карађорђеву, Банат, Војводина, јули 2015.

156

културни модели које заговарају међународне организације за неговање и очување људских права. Свака појединачна заједница и њена култура са својим вредносним системима, начином мишљења и начином понашања представља део богатства цивилизацијског наслеђа. На то упућују и различите конвенције донете при светским међународним субјектима, посебно оне које се баве „видљивошћу“ култура (UN, UNESCO, ICOM).

Иако је процес започет још 70-их година 20. века, тек је усвојена Конвенција о нематеријалној културној баштини (2002. године на конференцији ИКОМ-а у Сеулу, а верификована при УНЕСКО 2003.године) на велика врата увела оштру борбу међу народима света, не само простора Балкана, за издвајањем сопствених специфичности и истицање карактеристика посебности и идентитета. Идентитет се тражи у мишљењу, у понашању, у издвојеним формама традиционалних модела (преношење из генерацију у генерацију), затим у језику, обичајима, музици, плесу/игри, усменом предању па и другим облицима симболичног понашања. Схватање традиционалних модела често се узима у дијахроној форми, тј. у његовој вертикалној линији која води у што даљу прошлост. Савремено доба иницира према Снежани Милојевић и тврдњама Стевенсона (Ste-venson) и Делантија (Delanty) да „плурализовани културни амбијент у коме тек настају нови облици пост-националног (...) или космополитског грађанства (...) тражи одговоре који су отворени за разноврсности у настајању а не само оне који акомодирају „постојеће“ различитости“ (Милојевић, 2012: 89). Стога, поменута ауторка издваја важност културне меморије и народне културе као битне факторе у развијању осећања припадности и идентификацији у заједници (исто). „Културна меморија је конструкција прошлости коју деле људи у једном друштвеном и историјском контексту“ (исто, 90).

С обзиром на то да се култура данас не схвата само као духовна димензија издвојена из материјалне, него се садржај своди на артикулацију потреба, интереса и представа одређених заједница на обликовање њиховог властитог живота, нова културна историја „може се дефинисати само бројним на први поглед међусобно неповезаним темама“ (Gross, 1996: 82). „Култура престаје да буде начин самоостварења духа, простор умности и општечовечанског кретања заснованог на смислу или трагању за њим“ (Ђорђевић, 2008: 11). Према Милени Драгићевић Шешић, култура би данас требала да буде активистичка, да покреће односно да „… размрда, да провоцира и активира различите људске потенцијале који постоје у различитим деловима друштва. Потребно нам је много више уметности и

157

уметничких пракси, а мање креативних индустрија које уметност пакују у стандардизоване формате забаве“.118

Виљем Логан (William Logan) дефинише нематеријално културно наслеђе као наслеђе које је садржано у народу, а не у мртвим предметима. То је култура коју није могуће опредметити и коју негује људски дух, која се учи у у колективу и која развија одређена значења за заједницу која је практикује. Стога је веома важно учинити из свих могућих аспеката видљивим тај неопипљиви део културе а суживот заједница у мултикултурним и мултиверским срединама толерантним и могућим (Logan, 2007).

У једној од првих расправа на стручном нивоу, одржаних у Етнографском музеју у Београду 2005. године, Андреј Вујновић је у свом уводном излагању сажео суштину која се односи на ову нову сингтагму културе: „Нематеријална културна баштина означава обичаје, облике представљања и изражавања, знања и навике – а такође повезана са њима средства, предмете, артефакте и културне просторе прихваћене од заједница, група и, у неким случајевима, појединаца, као део њиховог културног наслеђа. Тако нематеријално културно наслеђе – које поколење предаје поколењу, заједнице и групе стално изнова изграђују у зависности од околине, природе и властите историје – обликује у њима осећај самобитности и трајања, доприносећи тиме уважавању културне разноврсности и стваралаштву човека. Циљеви ове конвенције односе се само на нематеријално културно наслеђе, које је у сагласности са постојећим међународним правним актима о правима човека и потребом узајамног уважавања међу заједницама, групама и појединим лицима и, такође, са одрживим развојем“ (Вујновић, 2006: 10). Главне области културе и стваралаштва у којима се нематеријално културно наслеђе уочава су „усмене традиције и форме изражавања које укључују језик у својству носиоца нематеријалне културне баштине, извођачке уметности, обичаји, обреди и свечаности, знања и обичаји који се односе на природу и васиону, и знања и поступци повезани с традиционалним занатима“ (Исто).

Дакле, ризница овог наслеђа или баштине је човек, људски ум, њеогово мишљење и понашање. Из наведеног следи да се нематеријална културна баштина/наслеђе: преноси с генерације на генерацију, да је

118 http://vikki.madmarx.biz/2012/08/18/kultura-izmedu-drustvenog-i-ekonomskog-bogatstva/

158

заједнице и групе стално изнова стварају као одговор на окружење и да су у непосредној интерактивној вези с природом и историјском прошлошћу, омогућава заједницама осећај идентитета и континуитета, подржава културну разноликост и људске креативности, усклађено је с међународним инструментима људских права, усклађено је с захтевима узајамног поштовања међу заједницама и са захтевима за одрживим развојем. Такође је нематеријално културно наслеђе третирано као традиционални модел културе а истовремено је то и живо наслеђе (енг. li-ving heritage). У сталном је процесу новог стварања и преношење се одвија усмено.119

2. НЕМАТЕРИЈАЛНО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ И АРТИКУЛАЦИЈА ИдЕНТИТЕТА КОд МАЊИНСКИХ зАЈЕдНИЦА У СРБИЈИ (пРИМЕРИ)Теренска истраживања културе мањинских заједница указала су

да се култура споменутих заједница мора посматрати, осим у њеном интегралном контексту, из неколико углова. Примарна улога носилаца наслеђа/баштине огледа се у колективној свести припадника заједнице са дефинисаним особеностима које их држе на окупу кроз обредну и празничну праксу. Затим, значајну улогу игра појединачно породично наслеђе које се преноси унутар микро средине и породице. Инсистирање на породици и њеним одликама када је духовна култура у питању не издваја породицу из миљеа особености мањина већ указује да се кроз породично наслеђе и данас преносе одлике националне/етничке мањине, тј. припадност у етничком/националном контексту. У томе се изричито настоји на крвном сродству и заједничким прецима, односно на крвносродничку заједницу истог порекла. Међутим, у теоријским расправама издиференцирала су се мишљења да заједнице које данас називамо етничким не морају да буду биолошки повезане и константне већ поседују варијабилно својство (Bandić, 1997: 38-39).

Стога, на основу претходно изнетих одређења општих карактеристика мањинских заједница у Србији у 21. веку, условно речено, може се разматрати и њихово културно обележје (без улажења у проблематику политичке сфере, превирања унутар самих мањинских група и њихових представника попут националних савета, завода идентиета и сличних

119 http//www.unesco.org

159

институционалних форми, те различитих интересних повезивања заједница и њихових матичних држава).

Дакле, оно што је видљиво и што заједнице издвајају као легитимни израз свог идентитета релевантно је за даље приказивање културе мањинских заједница у Републици Србији, јер је реч о представницима из народа који нису строго увучени у политичка и друга друштвена превирања. Врло често, оно што саме заједнице издвајају као њима најближе у дефинисању идентитета чини се неупућенима једноставним, можда чак и детињастим одређењем. У таквим случајевима мора се прићи тоталном разумевању свих сегмената који су валидни за одређење дате културе и пажљиво посматрати шта појединци и њихови сународници чине како би спровели своју обредну праксу или израдили неки премет који има значај само за ту културу (нпр. израда предмета од сламе код Буњеваца, шарање ускршњих јаја код Шокаца, организација игранке код Румуна и сл.).

Приликом теренских истраживања вршених крајем прве и на почетку друге деценије 21. века својим саговорницима из мањинских заједница често сам постављла следећа питања:

- Шта би сте издвојили као легитимни део вашег идентитета?

- По чему се ваша култура разликује од културе других с којима живите у комшилуку?

- Како описујете вашу културу странцу? Шта сматрате својим посебним одликама – обичаје, ношњу, језик, религију, веровања?

- Шта за вас значи фолклорни фестивал или игранка „на сред села“, у порти цркве или у Дому културе? Одговори код свих представника етничких/националних мањина са

којима сам се сусретала у њиховим срединама у току прве и на почетку друге деценије 21. века су били мање-више идентични. Већина саговорника је пошла од својих колективних обичаја у току годишњег календара, делимично празничне исхране и готово сви су полазили од заједничких, локалних колективних свечаности приређиваним различитим поводима – од игранки до фестивала где се јавности представља игра, музика и одећа – национални костим. Језик и религијска припадност као облици основе у различитости се у току рада на терену нису посебно издвајали, па се стекао утисак да су ове две главне особине датих заједница остале у другом плану. Готово све мањинске заједнице говоре српски језик. Друго

160

је питање стваралаштва на матерњем језику (или образовања) што је водило и у питање политике државе и утицаја на мишљење појединаца унутар самих мањинских заједница.

Колективни наступи, игра, музика и национални костим (материјални део културе) делују као целине и остварују могућност да сви други виде на једном месту шта би била експлицитна, видна различитост у односу на друго становништво, што је уједно третирано као један од начина представљања идентитета дате заједнице. Тако на пример за Румуне у Банату је то жок (joc), тј. празник, игранка, за Словаке је то црквено-народно весеље кирбај (kirbaj)120.

Фестивал словачке музике и фолклора „Танцуј, танцуј“ у Бачком Петровцу, Дечији фолклорни фестивал „Злата брана“ у Кисачу, Фестивал словачких изворних народних песама „Сусрети на пивничким пољима“ у Пивницама121 јавно се представљају у свом колориту како међу својом популацијом тако и оним „различитим“ с којима Словаци деле животни простор.

Осим тога, словачка заједница поред умећа сликања друштвене стварности на платну и другим подлогама, и ковачичке школе наивног сликарства (галерија Бапка из Ковачице) уписане на репрезентативну листу националне нематеријалне баштине Републике Србије (2012. године), видно се истиче и кроз локалне праксе неговања традиционалне музике и песме: попут групе старијих жена које свирају на хармоникама – мешкама, а познате су под именом Арадацке мешкарке.122 Управо је ова група старијих жена преносилац дела музичке традиције и у себи садржи не само уметничко – фолклорну извођачку вредност већ преноси и карактеристике духа старијих особа.

Словачка свадба такође представља значајно наслеђе јер су у њеној структури сачувани традиционални елементи. Словачка заједница издваја гранични обред преласка девојке у статус удате жене манифестован

120 Тако на пример забележено је за 2014. годину на електронским медијима следеће поводон кирбаја: „У недељу, 4. новембра Словаци у Лалићу обележавају кирбај, дан који се слави у част изградње Евангелистичке цркве. Овај датум се мења али се увек слави прве недеље у новембру“. (http://www.mzlalic.com/?p=276). Сличне вести се могу запазити и на другим електронским страницама насеља где живе Словаци.

121 http://www.kultura.vojvodina.gov.rs/Stvaralastvo/amaterizam.htm

122 Арадачке мешкарке више од три деценије изводе традиционалне словачке песме, свирајући на посебним, ретким хармоникама, такозваним „мешкама”. (https://www.youtube.com/watch?v=zvSqPD1_4Vs)

161

у обредној радњи чепчења, тј. скидање парте или чепчење.123 Обред подразумева мењање оглавља на невестиној глави и стављања визуелног симбола статуса удате жене.

Као специфичност код једног броја Румуна у јужном Банату, у селу Гребенац издваја се поворка младића калушара (рум. căluc'eri) са игром калуш коју играју обилазећи домаћинства уочи ускршњег поста на спектаклу карневалског типа – фашангама. Првога дана када се организују покладна догађања током преподнева селом иду групе младића калушара. Одевени су у стилизовани румунски мушки национални костим. Уз пратњу музичара (традиционални инструменти фрула и гајде, потом виолина, замењени су кларинетима и другим дувачким инструментима) и свога вође којег називају vătavu, улазе у домаћинства, изводе ритуални плес и након чашћења добијају дарове углавном – јаја.

Покладне игре у Гребенцу (рум. Faşancu la Grebenaţ) развијале су се као празник и ритуал у којем се обележавају дани пред ускршњи пост, али су мештани током времена надградили толико особености у извођење тематских сцена и пратећих, готово независних програма, да се савремене фашанге (рум. Faşancu) тумаче као маркер мањинске заједнице који је различит од других (Срба и Рома). Никола Павковић и Слободан Наумовић тумаче фашанге у Гребенцу као ритуал и у исто време симбол румунског идентитета (Павковић, Наумовић, 1996: 699). Као што је већ претходно речено, ритуал подразумева преподневни опход домаћинстава током прва два дана Белих поклада, а потом се маскиране поворке окупљају у поподневним часовима у центру села, где све до вечери траје забављање. Покладни ритуал код Румуна у Гребенцу могао би се поделити у три дела: први, поворка калушара; други, покретне слике, тј. украшене тракторске приколице са маскираним учесницима деце и омладине из села које вуку трактори; трећи, програм сатирично - комичног садржаја који се изводи на позорници у Дому културе, када се по завршетку бира и најлепша маска. Програм у Дому културе организован је заједничким трудом Културно-уметничког друштва „Георге Кошбук“ (Gheorghe Coşbuc), чланова фанфаре и представника гребеначке школе. Пошто се заврше представљања, тј. сценски део, уклањају клупе из сале и започиње игранка, односно почиње бал под маскама (Павковић, Науновић, 1996; Марјановић, 2008).

123 http://www.muzeumslovakov.rs/sr/19-program/vystavy/145-2009-obrady-prechodu

162

Буњевци негују више од једног века „захвалност Богу“ након завршетка жетве, кроз дужијанцу, дужионицу – манифестацију у којој учествују сви чланови заједнице са артикулацијом младости – девојчице и дечаци уз бандаша и бандашицу који носе круну од сламе на посвећивање у цркву. Осим тога, обредне поворке краљица коју изводе у време празника Духова код Буњеваца се издвојила у нарочит визуелни догађај, кореографски обликован. Данас се често изводи у склопу фолклорних манифестација посвећених народној игри. Посебност ове поворке огледа се у изгледу учесница, девојака пред удају – одевених у девојачку белу свечану, украшену белим везом (шлинговану) ношњу са украшеним покривалима за главу са којих висе разнобојне траке, уз песме и ритмичке покрете. Краљица или Љеља како је називају Буњевци из Таванкута је ишла у групи девојака за плодност: „ ... To je bila radost svakoj kući da dođu te kraljice da pivaju pesme ... Kapija širom otvorena na Dove, a okićena kapija bila sa zovom ... i sve okolo, i pendžeri ...“ (Bošnjaković, Sikimić, 2013: 89). Сигурно је да је буњевачки говор давно регистрован као значајно културно наслеђе у домену нематеријалне културе. Буњевце у Србији одликује и умеће израде предмета од сламе.

Код русинског ентитета често се наводе одређене специфичности попут још увек живе праксе ношења јела припремљеног за Ускрс на посвећивање у цркву. У Куцури и Руском Крстуру развијен је обичај поворке звездара на Бадњи дан. Посебно опремљена деца са звездом накаченом на дужи штап обилазе домаћинства, честитају долазећи празник и прикупљају дарове које потом по завршеном опходу деле између себе. Јанко Олејар је описао поворку звездара у Руском Крстуру: „...група од три дечака обучена у беле дугачке кошуље, од којих је онај у средини носио звезду у рукама, а друга двојица у десној руци су држали сабљу или преполовљену косу; на главама су носили дугачке шиљасте капе начињене од картона и облепљене колачарским папиром разних боја, а понајвише црвеном, жутом и плавом, с горе направљеним позлаћеним крстом од истог папира. Носили су вреће од кудељног платна у које су стављали поклоне. Звезда је била направљена од великог старог сита које је било облепљено колачарским папиром, а причвршћене су о њој рашље које се растежу и скупљају према динамици песме и мелодије. Унутар звезде стално светли свећа око које је облепљена или стављена фигура или слика Исуса Христа«. При уласку у кућу певали су 'Рождество твоје Христе боже' ... а када су завршавали упућивали су најлепше жеље

163

за просперитет домаћинства. Домаћица их је даривала орасима, сувим шљивама, колачима, медом, вином« (Олејар, 1978: 328-331).

У животном циклусу обичаја русинске зајединце издвајају се свадбени церемонијали и то они везани за одвајање девојке од њене породице – посебност у добијању благослова и изазивању снажних емоција што одлази из родитељског окружења. Сви сегменти обреда спроводе се уз вокалну пратњу у којој доминирају традиционалне песме намењене за опраштању девојке (младе) од њеног дома. Русини такође поседују фолклорне стилизације у игри и песми (на пример у Шиду и сремским селима где живе Русини). Умеће плавог бојења тканина манифестује се у изради калупа за плаво бојење.

Код Чеха у јужном Банату (Пемци), издваја се као нематеријално културно наслеђе посебно покладно, карневалско време када цела заједница пулсира и уз хумористичке наступе „свадбене поворке“ изврће руглу друштвену стварност. У томе доминирају локални „бардови“ тј. вешти народни глумци чије је говорништво цењено и запажено. Не само што показују вештину у репродуковању текстова већ их и смишљају у моменту наступа.

Мађари су до данас сачували поред других обичаја и обредне праксе која их по структури може али и не мора одвајати од сународника, игроказе који се одржавају уочи Божића (од Бадњег дана до Богојављења) попут бетлехема, три краља. Реч је о проношењу модела пећине или штале са фигурама Јосифа, Марије, бебе Христа у колевци, стада јагањаца, три краља Мелхиора, Балтазара, Гашпара и накачене сјајне звезде. Поворку бетлехема чине дечаци и девојчице обучени у беле кошуље, са два пастира огрнута опаклијама или бундашима, и лица прекривена маском од овчијег крзна. Три краља из околине Хоргоша врше опход насеља од Бадњег дана до Епифаније када три дечака носе штап са звездом и обилазећи домаћинства скупљају дарове које касније између себе разделе. Такође, старији казивачи у јужној Бачкој чувају митологему о луца столици и знању како се она израђује.124 Иако обредни предмет чија је функција била део обредне праксе тзв. поноћке, односно ношења приликом одласка у цркву на Бадње вече (митско време), израђује је вешти мушкарац из породице од тринаест врста дрвета и та столица даје моћ мушком члану породице да види непожељне, зле силе инкарниране

124 Етнолошко одељење у Музеју Војводине у збирци предмети за обичаје и друштвени живот поседује два таква примерка од којих је једна столица набављена крајем 20. века.

164

према веровањима у женске особе (вештице) чије је дејство сматрано посебно опасним у време божићних празника, тј. у сред зиме када сва природа мирује. У мађарском играчком фолклору такође су као и код других ентитета очуване традиционалне игре, било да се оне играју у паровима или у полуотвореном колу.

Осим ових изведених фрагментарних облика духовно/материјалне особености, Мађари су сачували спомен на традиционалну пастирску исхрану па се и данас као посебни израз идентитета чува припрема вајаје – јела справљеног од ситног белог сира и белог кукурузног брашна. Неговање знања о ручним радовима као вида народне уметности кроз различита удружења жена допринело је очувања ове некад допунске дечатности за домаћинство. Превасходно је реч о преношењу вештина и примени техника украшавања платна белим везом (шлингерај) и нецаном чипком. У том корпусу има тенденција ка очувању и ревитализацији старих заната као што су лицитари, грнчари, резбари, столари. У неговању ове врсте наслеђа код Мађара значајну улогу заузимају и музејске институције као што је Градски музеј у Сенти и Градски музеј у Суботици. По питању музичког наслеђа где се поред народне музике и песме негује и традиционална народна ношња и национални костим велики удео припада вишедеценијској манифестацији Ђенђешбокрета фестивал (мађ. Gyöngyösbokréta), тј. смотри народне музике и фолклора војвођанских Мађара и фестивалу народне музике Durindó који се одржавају сваке године у Чонопљи.125

Као битан садржај нематеријалног наслеђа Мађара треба споменути и део свадбених обичаја из Дорослова када се изводи плес младе пошто се она пресвуче у карактеристични национални костим (нарочито припремљена хаљина) након поноћи на дан свадбе.

Бугарска заједница у Србији, посебно насељена у Војводину почетком 19. века до данас је сачувала у свом фолклорном инвентару пастирске традиционалне игре које су се касније трансформисале у сферу дечјих игара. Осим тога, у југоисточној Србији се нематеријално културно наслеђе чува путем сакупљених наратива, записаних народних умотворина, музике и песме. Истиче се свирање на традиционалним музичким инструментима попут кавала и гајди.

Бошњаци, још једна национална мањина у Србији настала у току распада СФРЈ, муслиманске вероисповести, негују један број

125 http://www.soinfo.org/vesti/tag/35.+durindo+festival/

165

традиционалних обичаја, међу којима се посебно издваја сунет. На основу проучавања Хајрудина Балића „Сунет, односно обрезивање мушке деце у муслиманским породицама првенствено се обавља зато што је посланик Мухамед а.с. то препоручио и својим примером оснажио. Сунетом мушке деце поштује се традиционални обичај следбеника исламске вероисповести. У оквиру верске традиције муслимана па тако и Бошњака сврстане су обавезе сунећења мушке ђеце, затим бријање срамотних мјеста, скраћивање бркова, резање ноката и бријање длака под пазухом“ (Balić, 2012: 197) и у дескрипцији Мурадије Кахровић Јеребичанин: „У Новом Пазару традиционални обичаји око сунета мушке деце су врло занимљиви. Цела чаршија је знала када и код које породице је сунет јер су пре сунета дечака, свечано одевеног, фијакером и уз музику провозали главном улицом, а онда је следио сунет који је обављао берберин. Породицама које су славиле сунет сина, односно синова (јер су углавном сви синови једне породице сунећени истог дана) од најближе родбине су доношени дарови, односно “пешкеши”. Плаћени мушкарац доносио је овна, на глави обојеног црвеном бојом. Уз овна су доношене баклаве, (ношене на глави у великој тепсији) украшене ружама и другим цвећем, као и други дарови – ћебе, јастук и друго. Дарови су доношени уз свираче (хармоника, дарбука, бенџо) тако да је цео комшилук знао да стижу дарови. Оне који су донели дарове домаћин је обавезно частио новцем због чега се свако обрадовао кад добије то задужење. Славље жена било је у једној, а мушкараца у другој соби или у оквиру великог шатора, дакле одвојено...“ (Kahrović Jerebičanin, 2014: 271). Осим обичаја сунећења мушке деце, међу Бошњацима на Санџаку раширен је и обичај прослављања рођења манифестованог у мевлуду односно мевлиду, врсти побожног спева о рођењу Мухамеда, и кроз тај верски обред прославља се унутар породица време рођења или рођендан. Мевлуд се налази на репрезентативној националној листи нематеријалног културног наслеђа и у опису елемента дато је следеће образложење: „Мевлуд је традиционални начин на који Бошњаци у Новом Пазару и шире, прослављају различите догађаје битне за породицу као нпр.: женидба сина, усељење у нову кућу, сунет мушке деце, успешно завршено школовање неког од чланова породице. Мевлудом се обележавају и за Ислам битни дани по верском календару, као и педесет друга ноћ после смрти члана породице. Мевлуд се организује уз помоћ и услуге Исламске верске заједнице у џамији или приватном стану, уз присуство позване родбине и пријатеља. Раније, при организовању мевлуда, гости су били само жене или само мушкарци и

166

није било мешања. Крајем XX века почели су да се организују мешовити мевлуди, а гости су жене и мушкарци. Такви мешовити мевлуди, због великог броја гостију, почели су да се организују у угостетељским објектима у којима се не конзумира алкохол, а организовани су углавном при женидби сина или сунећењу мушке деце“.126 Мевлуд се учи код рођења или сунећења детета, код женидбе или удаје, али код изградњи домаћинства, амија или пословних зграда (Balić, 2012: 354). Исти аутор наводи како су данас мевлуди све масовнији и по програмима садржајнији. Мевлудске академије су диференциране па се посебно одржавају за мушкарце, а посебно за жене, најчешће у џамијама и то у истом дану (исто, 364). У савременом добу овај обичај је постао веома важан колективни религијски догађај и у народу се „не обележава само дан рођења Посланика, а.с., већ и у многим другим приликама. Ово је нарочито актуелно код муслимана у Санџаку“ (исто).

Поред наведене обредне праксе, на националној репрезентативној листи нематеријалног културног наслеђа Србије уписано је прављење мантија под називом пазарске мантије као специфичног јела које се справља код муслиманске (бошњачке) градске заједнице на Санџаку. У званичном обрасцу нематеријалног културног наслеђа стоји како се пазарске мантије припремају поводом следећих догађаја битних по заједницу „породични ручак, породичне свечаности – рођење детета, женидбе, сунети, мевлуди и др. на којима се, поред осталог, спемају и мантије. Обичај карактеристичан за бошњачке породице у Новом Пазару – породицама које је задесио смртни случај седам дана родбина и ближи пријатељи достављају доручак, ручак и вечеру. За један од оброка, а најчешће за доручак, члановима те породице и ближој родбини купе се готове, печене мантије уз јогурт“.127 Такође је за културу Бошњака значајна и соба у кући која се назива ала турка, односно коришћење ентеријера у смислу културе становања и организационе поделе друштвеног живота унутар породица.

О култури Влаха сазнајемо данас од самих Влаха и „инсајдера“ истраживача различитих комплексних феномена који се идентификују

126 Извод из Примена конвенције о заштити нематеријалног културног наслеђа (НКН) на националном нивоу, ИМП 5.6 Инвентарисање, страница 175, Пример упитника за идентификовање елемената НКН, кроз елаборацију једног или више инвентара. (документација Центра за НКН, Етнографски музеј у Београду).

127 Извод из Примена конвенције о заштити нематеријалног културног наслеђа (НКН) на националном нивоу (исто).

167

са заједницом, али културу Влаха истражују подједнако и они други, „аутсајдерски“ истраживачи којима нису сви модели влашке културе сасвим разумљиви. Довољно егзотична, довољно архаична и истовремено самосвојна, култура Влаха у источној Србији је значајна не само за Влахе као ентитет у мозаику култура већ се њен значај може усмерити и ка разумевању савремених комуникацијских облика мањинских заједница у датом друштву. У сумарном пресеку културе Влаха који се износи дају се само основни подаци из досадашње етнографске и историјске грађе. Језик (говор) Влаха је углавном романски са више дијалеката. По правилу, поред свог, говоре и језиком становништва у чијој се средини налазе (Влаховић, 2011: 73). Као мањинска заједница немају школе на влашком језику, већ тим језиком говоре у кругу породице, па се сам језик преноси усменим путем, што представља посебан вид нематеријалног наслеђа. У току свог трајања на овим просторима развили су све облике усменог фолклора. Међутим, Власи су се у очима „других“ легитимисали кроз један веома занимљив облик народног понашања и веровања назван „влашком магијом“ и с обредима погребног цикулса обичаја, архаичним, сликовотим, садржајним и посве различитим од културе другог становништва из окружења.

Роми у Србији поседују веома дивергентну културу, али за ову прилику задржаћемо се само на неколико видљивих особености у обредној пракси. Реч је о познатом обичају прослављања празника Бибијаке, празника Ђурђевдана (6. мај) и св. Петке (8. августа). Бибијака „...слави се четири недеље пре Великог петка. Широм света православни Роми данас славе заштитницу своје деце, исцелитељку Бибију, коју зову и Бибијаку или тетка Бибија. Празник се слави четири недеље пре Великог петка и одређује се према Ускрсу, на дан када је Адам учинио грех и убрао плод са дрвета сазнања добра и зла. Неке ромске породице славе Бибију на Велики петак, када је код православних строги пост и зато славари тада кувају само на води, без животињских и биљних масти и уља. Роми на дан славе, после службе у православној цркви, од цркве до куће домаћина славе иду у поворци носећи колач, свеће и узвикујући: „У здравље Бибијо” (Bibijako sostipe). Сви славари доносе колач и посна јела којим ће послужити госте испод родног дрвета, обично крушке или ораха. Под дрветом се одређује домаћин наредне славе и предаје славски колач. Пошто упале свеће, Роми се окупе око родног дрвета и у хору извикују на свом језику једноставне молитве од једне реченице. Најчешћа молитва гласи: “Дај нам тетка Бибија здравља, дај нам пасуља”, а такође се

168

чује и молитва “Тетка Бибијо, дај мало од твога здравља и нашој деци“.128 Ђурђевдан, иако се прославља према календару Српске православне цркве, сви Роми у Србији, без обзира на вероисповест прослављају овај празник тако што се породице окупљају око заједничке трпезе. Главно јело је печено јагње, те уз песму, блех музику и игру протиче славље. Св. Петка је празник који прослављају православни Роми, али не на дан празника већ уочи, 7. августа у кругу манастира Фенека (Срем) и цркве посвећене св. Петки. Управо се уобичајило ово време окупљања па и оне породице које се налазе тренутно на раду у иностранству за овај дан долазе и посећују манастир Фенек, умивају се манастирском водом за коју сматрају да лековита и благотворна, погађају послове, удадбу и женидбу и дарују манастир. На сам дан празника и манастирске славе Роми одлазе, односно не присуствују црквеним обредима посвећеним овој светитељки. Овај део обредне праксе указује на само делимично прихватање културе већинског народа, а у исто време указује на видне одлике етничке групе (Рома) који се још увек налазе на маргини у српском друштву.

Јевреје у Србији одликује низ сачуваних обичаја који се углавном негују у кругу породица и мањих јеврејских заједница. Живот Јевреја, саопштава Милица Михаиловић, одређен је Тором – Петокњижјем (Михаиловић, 2002: 31). Обичајна пракса се односи на годишњи календар и празнике Шабат, Рош Хашана (Нова година), Јом Кипур (Дан помирења), Сукот, Симхат Тора, Ханука, Ту- бишват, Пурим, Песах, Лаг Баомер, Шавуот, Тиша Беав (исто).

У културолошком смислу заједница Цинцара је подлегла етничкој мимикрији самим тим што је била присутна у веома малом проценту и стално уз већинско градско становништво. Њихова окупљања поводом заједничке славе св. Атанасија у ствари помажу у неговању цинцарског говора. Заједница Цинцара је објавила и Речник цинцарског језика који упућује на културно наслеђе ове малобројне заједнице у Србији.

Иако овом приликом нису разматрани сви ентитети мањинских заједница то не значи да они не поседују одређену праксу која завређује да се уврсти у корпус нематеријалног културног наслеђа Србије па чак и даље. На пример, свадбени обичаји Горанаца или усмена предања и музичко стваралаштво Албанаца такође су веома важни за културу ових простора. Међутим представници ових заједница нису до сада сами истакли шта би било издвојено као маркер у њиховом идентитету.

128 http://www.romamuseum.rs/izlozba2.html

169

3. зАвРшНА РАзМАТРАЊАУ овом прилогу осврнули смо се на проблематику схватања суштине

појма националне/етничке мањине, потом на културну различитост Србије и сегменте културе које сами носиоци издвајају као део идентитета и репрезент свог нематеријалног културног наслеђа, што су показала и савремена теренска истраживања на ову тему. Одређење нематеријалног културног наслеђа, колико год да је постало јасно, у сталном је процесу и попут парадигме за духовно неухватљиво понашање носилаца тих културних особености готво да сваким даном добија и нова значења.

Следећи Душана Бандића и његова теоријска промишљања етноса, може се применити метод посматрања етничке заједнице и њене културе као животне заједнице повезане егзистенцијалним потребама и интересима (Бандић, 1997: 79). На другој страни формирају се погодна тла за (поновно) успостављање нових међусобних односа примерених времену у којем се живи што намећу савремени захтеви за одрживост локалних култура и њихових носилаца кроз истицање особености (на пример празничне културе, покладних обичаја или свадбеног церемонијала) и потребе за стварање оквира за све бољом „видљивошћу“ култура. Дакле, и у том контексту нематеријално културно наслеђе националних/етничких мањина и група у Србији је живо наслеђе, прилагодљиво времену у којем носиоци живе и стварају, а у исто време и одрживо према потреби исказивања културног и етничког идентитета. У сложеним етничким срединама све до 90-их година 20. века развијао се видан акултурациони процес, а сваки ентитет је „узимао” оно што му највише одговара за изградњу своје клутуре од најближег суседа. Дакле, у првој деценији 21. века путем различитих медијума артикулише се културни диверзитет који се до пред крај 20. века сматрао или данас верујемо да се сматрао, природним начином остваривања суживота у мултикултурним срединама.

Данас се отварају многа питања о нематеријалном културном наслеђу, о мањинским заједницама и њиховим спољним маркерима попут обичаја, светковина, предања, песме, игре, хране и наравно језика. Остаје отворено питање да ли се суочавамо са формирањем нових сведених облика културе чија је потреба да представници и буду носиоци у одрживости културних особености у локалним срединама (кроз интеграцију заједница у време празника, фолклорних окупљања и сл.) и одговор показаће време. Такође, значајно је и то да се до данас веома мало зна у ширем друштву Србије за

170

појединачне обредне праксе других мањинских заједница (изузимајући Влахе и Роме). У Србији још увек није довољно подигнута свест да се о култури „других“ мора подједнако бринути као и о култури већинског народа. Често се појединачно, више из политичких разлога користе нека од споменутих културних особености (нпр. наивно сликарство код Словака), али за то бисмо рекли да се појављује једнократно, и да врло брзо опет пада у заборав. О богатству језика као нематеријалног културног наслеђа и у том контексту стваралаштво на језицима етничких/националних мањина активно се говори на Светски дан матерњег језика 22. фебруара, а затим, након тог дана њихово стваралаштво пада у заборав. Чак је и сам регистар националне репрезентативне листе веома оскудан у предлозима који вреде да буду идентификовани и увршћени на ту листу. Регистар се води у Центру за нематеријално културно наслеђе у Етнографском музеју у Београду. Као проблем који произилази из овог сумарног пресека јесте што се у оквиру културне политике у Србији не обраћа довољна пажња на разумевање стваралаштва и култура мањинских заједница. Један од разлога лежи и у стратешком планирању самог образовања. Овде, на крају желим да подсетим да добросуседски односи могу да се развијају само онда ако једни другима нисмо странци. Финци у својим основним школама уче обавезно и шведски језик због 5% шведске националне мањине у њиховом друштву. Када би се кренуло од тога, сматрам да би култура, посебно нематеријално културно наслеђе мањина у Србији имало другачију будућност.

ЛИТЕРАТУРАBalić, Hajrudin (2012). Bošnjački običaji u svjetlu sunneta. Novi Pazar. Bandić, Dušan (1997). „Etnos“ u: Carstvo zemaljsko, carstvo nebesko. Beograd: Biblioteka XX vek. Str. 33-54.Bošnjaković, Žarko; Sikimić, Biljana (2013). Bunjevci, etnodijalektološka istraživanja 2009. Subotica – Novi Sad: Nacionalni savet bunjevačke nacionalne manjine - Matica srpska. Bromlej, Ter-Sarkissiants (1983). „Les lignes de force des travaux des ethnographes soviétigues“, Sciennces sociales en URSS, Moskva, Académie des Sciences de l'URSS, no.3 (53), str. 93-113.Domenak, Žan –Mari (1996). Evropa: kulturni izazov, Beograd: Bibliotka XX vek.Đorđević, Jelena (2008). Studije kulture. Beograd: Službeni glasnik. Gross, Mirjana (1996). „Susret historije i antropologije“. Narodna umjetnost, Zagreb.

171

Hameršak, Marijana; Pleše, Iva; Vukšić, Ana - Marija [ur.] (2013). „Uvod u proizvodnju baštine“, Proizvodnja baštine: kritičke studije o nematerijalnoj kulturi. Zagreb: biblioteka Etnografija, str. 7-29.Kahrović Jerebičanin, Muradija (2014). Novi Pazar u vaktu i zemanu. Novi Pazar: Narodna biblioteka „Dositej Obradović”.Kiznije, Žak (1996). Etnologija Evrope. Beograd: biblioteka XX vek.Kubiček, Andrej (2013). „Analiza razvoja kultirnog sistema češke nacionalne manjine u periodu pd 2009-2013“, u: Radosavljević, Duško; Vukašinović, Eva; Keveždi, Miroslav [ur.]. Nacionalni saveti nacionalnih manjinai kultura, Zbornik radova. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine – Pokrajinski ombudsman AP Vojvodine, str. 130-145.Logan, William (2007). „Reshaping the ‘Sunburned Country’: Heritage and cultural politics in contemporary Australia“, in: Loving a Sunburned Country? Geographies of Australian Heritages, R Jones and B J Shaw (eds). Aldershot, UK: Ashgate Publishing Ltd. Migracije u Podunavlju : kolonizacija Nemaca u 18. veku i njene posledice (2013). [izložbu priredili Andrea Vandor (kuratorka i koncepcija), Kristijan Glas, Leni Perenčević, Henrike Hampe (tekst)]. Novi Sad: Muzej Vojvodine. Pavković, Nikola (1996). Faşancu la Grebenaţ : фолклоризам, симболичке стратегије и етнички идентитет румунске националне мањине у Банату. Београд : Српска академија наука и уметности. Ruggles, D. Fairchild; Silverman, Helaine (2009). „From Tangible to Intangible“, Heritage Intangible Heritage Embodied, New York, London: Springer ScienceþBusiness Media, LLC , pp.1-15.Serenčeš, Žužana (2013). „Status kulture sugerisan obimom“, u: Radosavljević, Duško; Vukašinović, Eva; Keveždi, Miroslav [ur.]. Nacionalni saveti nacionalnih manjinai kultura, Zbornik radova. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine – Pokrajinski ombudsman AP Vojvodine, str. 211-227.Smit, Antoni D, (1998). Nacionalni identitet. Beograd: Biblioteka XX vek.Thornberry, Patrick (2001). „An Unfinished Story of Minority Rights“, in: Biro, Anna Maria; Kovacs, Petra (eds). Diversity in Action. Local Public Management of Multiethnic Communicties in Central and Eastern Europe. Budapest: LGI.Vlahović, Petar (1982). „O etnosu, etnogenezi i etničkoj istoriji”, Etnološki pregled, (17), Beograd. Zavičaj na Dunavu: suživot Nemaca i Srba u Vojvodini (2009). Novi Sad, Ulm: Muzej Vojvodine - Centralni muzej Podunavskih Švaba.Živeti zajedno : kulturne i istorijske veze Srba i Mađara (2009). Суботица: Градски музеј, Базић, Миљојко (2009). Идентитет и културно наслеђе Срба. Београд: Научна КМД.Вујновић, Андреј (2006). „Нематеријална баштина у свету музеја“, Зборник радова, Музејско друштво Србије, св. 2, Београд, 9-14.

172

Жунић, Драган (2013). „Обим појма културе и културна политика“, Култура, часопис за теорију и социологију културе и културну политику, Београд, стр. 217-235.Малуцков, Мирјана (1985). Румуни у Банату. Нови Сад: Војвођански музеј. Марјановић, Весна (1997). „Етнички идентитет, материјална и духовна култура у музејима Војводине“, 1100 година од досељења Мађара и Војвoдина, Зборник радова научног скупа. Нови Сад: Завод за уџбенике и наставна средства, стр. 159-166.Марјановић, Весна (2008). Маске, маскирање и ритуали у Србији. Београд: Чигоја штампа.Марјановић, Весна (2014). „Материјална и духовна култура, увод“, у: Влашки кутак, материјална и духовна култура становништва Бора и околине, каталог изложбе. Зрењанин: Центар за развој цивилног друштва. стр. 2-12.Мацура, Милош; Становчић, Војислав [уредници] (1996). Положај мањина у Савезној Републици Југославији : зборник радова са научног скупа одржаног 11, 12. и 13. јануара 1995. Београд : Српска академија наука и уметности, 697-708.Мијић, Сузана (2014). Влашки кутак : материјална и духовна култура Влаха. Зрењанин : Центар за развој цивилног друштва, Михаиловић, Милица (2006). „Истраживања везана за јеврејске обичаје и нематеријалну културу“, Зборник радова, Музејско друштво Србије, св. 2, Београд, 31-39.Олејар, Јанко (1978). „Годишњи обичаји у Руском Крстуру“, Рад Конгреса Савеза фолклориста Југославије у Новом Саду 1973. године. Београд, 325-246. Отић, Љубица (2012). „Како сачувати културну баштину Русина?“ у: Руска одлога, збирка русинска одлога. Нови Сад: Завод за културу войводяндских Руцнацох, стр. 5-9.Промицер, Кристијан (2004). „(Не-)видљивост скривених мањина на Балкану, нека теоријска запажања“, у: Скривене мањине на Балкану, Балканолошки инситут, посебна издања 82, Београд: САНУ, стр. 11-24.Рај, Розалија (2011). Наслеђе, каталог изложбе. Суботица: Мађарски фолклорни центар.Русалић, Драгана (2009). Нематеријално наслеђе: нова реалност и изазов културне баштине, Посебна издања, књига 63. Београд: Етнографски институт САНУ.Сикимић, Биљана [ур.] (2004). Скривене мањине на Балкану. Балканолошки инсититут, посебна издања 82, САНУ, Београд.Становчић, Војислав [уредник] (2008). Положај националних мањина у Србији : зборник радова са научног скупа одржаног 24-26. новембра 2005. Београд: Српска академија наука и уметности.

173

Весна Марјановић

THE INTANGIBLE CULTURAL HERITAGE OF NATIONAL MINORI-TIES IN SERBIA

Summary

This paper discusses the intangible cultural heritage of national / ethnic minorities in the Republic of Serbia. Broader characteristics of the culture of minority communities, in particular those domains that fall within the con-struct of intangible cultural heritage, have not been dealt with and studied so far in the integral light apart from the experts in the humanities and social sciences, and partly not even in the wider museology as an applied discipline. Institutionally, the culture of minority communities has been left to the mi-norities or has been sporadically incorporated in some thematic exhibitions prepared in larger museums in Serbia. The paper was created from many years of studying culture in multiethnic and multicultural communities in Serbia.

174

175

UdC 930.85(=162.4)(497.113)

Milina Sklabinski

forMiranjE baZa PodaTaka kULTUrE nacionaLnE ManjinE - STUdija SLUčaja Zavoda Za kULTUrU vojvođanSkiH SLovaka

SAŽETAK

Ovaj rad ima za cilj da predstavi jedan od prioritetnih projekata Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka – Bazu podataka kulture vojvođanskih Slovaka. Baza podataka kreirana je 2009. godine i od tada omogućava kontinuirano sistematizovanje i čuvanje na jednom mestu elektronske verzije arhivskih, muzejskih, galerijskih i drugih artefakata kulture Slovaka koji žive u Srbiji. Kvalitetna, opsežna i relevantna baza gradi se radi jednostavnijeg pristupa proizvodima kulturne infrastrukture Slovaka, što je osnova za njeno bolje razumevanje i edukaciju u najširem smislu, zatim radi njene pune afirmacije u razvojnim i naučnim istraživanjima, kao i radi pružanja informacija i kreiranja budućih razvojnih projekata i programa zasnovanih na činjenicama iz prošlosti i sadašnjosti ove zajednice. U tekstu se navodi način organizovanja podataka kao i rezultati dosadašnjeg rada, koji uz adekvatno pohranjivanje poda-taka podrazumevaju i plansku digitalizaciju.

KLJUČNE REČI kultura, baze podataka, Slovaci u Srbiji, digitaliza-cija kulture, baština

1. UvodSveobuhvatni i brzi razvoj informaciono-komunikacionih tehnologija i

informatičkog društva na početku 21. veka u velikoj je meri zahvatio i oblast kulture i umetnosti, te doneo brojne nove mogućnosti njenog očuvanja, una-pređenja i razvoja. Digitalizacija kulturnog nasleđa postala je predmet intereso-vanja krovnih evropskih institucija, naučnih, obrazovnih i kulturnih ustanova, koje su se našle pred izazovom da milione muzejskih, galerijskih, arhivskih, bi-bliotečkih i mnogih drugih audiovizuelnih artefakata sistematizuju i pohrane u virtuelnom svetu, da ih pretvore u elektronske zapise tako da svedočanstva prošlih vremena budu sačuvajna i u digitalnoj formi. Digitalizovanje evropskog kulturnog nasleđa, omogućavanje njegove dostupnosti on-line kao i njegovo

176

očuvanje za nove generacije deo je tzv. Digitalne agende za Evropu129. Ne manje važan aspekt sistematizovanja digitalnih formi kulturnog nasleđa bila je i afir-macija tog materijala, koja se ogleda u daljem naučno istraživačkom radu, ali i u kreativnim i kulturnim industrijama.

Kreirati kvalitetan digitalni sadržaj, uspostaviti mehanizme njegove dugoročne zaštite i primene, predstavlja veoma zahtevan proces, koji izisku-je niz sinhronizovanih akcija. Počev od obezbeđivanja legislativnih normi i institucionalne podrške do tehničke osposobljenosti, finansijskih parametara, odnosno jačanja i unapređenja ljudskih resursa. Još 2001. godine Evropska komisija donela je preporuke, koje definišu da je potrebno evropsko kulturno nasleđe načiniti dostupnim i trajno održivim: “Evropa ima jedinstveno i zna-čajno kulturno nasleđe u obliku svog kulturnog i naučnog sadržaja. Digitali-zacija ovih sadržaja važna je zbog veće dostupnosti građanima te da bi došlo ka očuvanju evropskog kolektivnog kulturnog nasleđa - onog prošlog i onog budućeg“130. Ubrzo nakon toga nastala je najveća baza podataka o kulturnom nasleđu Evrope - Europeana131, koja danas povezuje oko 2.200 evropskih usta-nova i pohranjuje oko 30 miliona knjiga, slika, filmova, mapa, arhivskih zapisa, muzejskih artefakata i audiovizuelnih entiteta iz 28 zemalja, članica EU, na 32 jezika. Budžet neophodan za razvoj Europeane iznosi oko 30 miliona eura na godišnjem nivou.132 Ovaj izuzetno složen i kompleksan projekat dao je sebi za cilj da putem kulture menja svet (We transforme the world with culture).

Kulturno nasleđe predstavlja jedinstvenu i nezamenljivu kulturnu vred-nost jednog naroda, jer, stvarano generacijama, direktno ukazuje na društveni ali i celokupni obrazovni, kulturni pa i civilizacijski nivo razvoja. Vrednost kulturnog nasleđa, bilo da je reč o materijalnom ili nematerijalnom vidu, u konstantnom je porastu zbog prirodno uslovljenog vremena trajanja, ali i zbog nestabilnog okruženja. Stoga je briga o očuvanju kulturnog nasleđa u XXI veku ne samo deklarativna obaveza nadležnih institucija, već je to moralna uloga celokupnog savremenog društva koje, prepoznajući značaj kulturne baštine, stvara uslove za njeno očuvanje i u budućnosti.

129 Digitalna agenda za Evropu jedan je od sedam stubova Strategije 2020, koju je donela Evropska komisija. Njen glavni cilj je bolja upotreba informacionih i komunikacionih tehnologija radi podsticanja inovacija, ekonomskog rasta i napretka [http://ec.europa.eu/digital-agenda/].

130 [http://www.minervaeurope.org/]

131 [http://www.europeana.eu/portal/]

132 Europeana Strategy 2020, Network & Sustainability.

177

2. forMiranjE baZa PodaTaka Baza podataka je kolekcija podataka organizovanih za brzo pretraživanje

i pristup, koja zajedno sa sistemom za administraciju, organizovanje i memo-risanje tih podataka, čini sistem baze podataka. Termin baza podataka ima opšte značenje, jer se baze mogu sastaviti tako da se prilagode bilo kakvom tipu sadržaja i informacija. Postoje različite vrste baza podataka, zavisno od toga, na koji način su podaci interno organizovani. Tako se razlikuju hijerarhijske, mrežne, relacionalne, objektno-orijentisane, objektno-relacione, prilagođene za WEB, XML i multimedijske baze podataka. Osnovnu strukturu jednog in-formacionog sistema čine skupovi datoteka koji su permanento uskladišteni u nekom sekundarnom uređaju za skladištenje podataka. Softver koji čini sistem za upravljanje datotekama podržava logičko razdvajanje datoteka u zapise. Sva-ki zapis opisuje neku stvar (ili jedinicu) i sastoji se od određenog broja polja, gde svako polje daje vrednost određenoj osobini (ili atributu) date jedinice.

U kontekstu organizovanja najrazličitijih podataka o kulturnim objekti-ma, baze podataka čine osnovni instrument za katalogizaciju, uspostavljanje sistema upravljanja zbirkama, odnosno instrument za prezentaciju ovih zbirki. Svaki od ovih sistema, ukoliko koristi zajedničke standarde, može koristiti informacije i funkcije drugog sistema, što se naziva interoperabilnost (eng. interoperability). Sistemi za upravljanje zbirkama i sistemi za upravljanje digi-talnim vlasništvom zahtevaju metapodatke, koji definišu samu strukturu baze i određuju način administriranja aplikacija podataka. Za postavljanje ovakvih sistema postoje međunarodno priznati standardi, koji se koriste pri izradi tih sistema.

Pre nego se podaci učine vidljivim i dostupnim ciljnim korisnicima, neop-hodno je izvršiti njihovu migraciju iz sistema katalogizacije u posebnu javno dostupnu prezentaciju, koja po pravilu treba da omogući jednostavno pretra-živanje, pronalaženje i prikaz raznih podataka koji su katalogizovani. U tom smislu postoje određena ograničenja za stručnu odnosno širu javnost. Da bi se ograničio javni pristup osetljivim podacima i da bi se omogućilo korišćenje manje zahtevnog jezika i pristupa, npr. muzejska zbirka na internetu će imati javnu verziju, koja se razlikuje od one, koju koristi osoblje samog muzeja, od-nosno oni koje je kreiraju. To znači da se publikovanje i prezentacija podataka u odnosu na ciljnu grupu tiče kompleksnog broja pitanja, koji je za formiranje baze potrebno obraditi. Najveći broj tih pitanja vezan je za nosioce autorskih prava pojedinih entiteta.

178

2.1. digiTaLiZacija kULTUrnog naSLEđa SLovaka U Srbiji

Digitalizacija kulturnog nasleđa podjednako je važna za sve, bilo da govo-rimo o nacionalnim kulturama ili o kulturama dijaspora odnosno manjinskim kulturama. Ove kulture, svaka na svoj način, ostvaruju svoje benefite putem digitalizacije. O benefitima virtuelnog umrežavanja manjinskih zajednica go-vore i stručni i analitički izvori. Prema rečima M. Radojkovića i B. Stojkovića, internetu pripada budućnost kao mediju manjina. Internet naime omogućava da manjine – i to pre svega one koje se ne definišu teritorijom, dakle dijaspore – same sebe predstave i međusobno komuniciraju u virtuelnom prostoru koji ne pripada ni jednoj državi. U krajnjoj liniji, time se ukida i sam princip podele na manjine i većine (koji je nužno hijerarhijski) i uspostavlja horizontalna mreža zajednica koje nastanjuju virtuelni prostor koji pripada istovremeno svima i nikome posebno. To znači, da se prevazilaze barijere i da informacije postaju dostupne ne samo svim članovima određene dijaspore bez obzira na to gde se njeni pripadnici fizički nalaze, već i svima sa kojima određena manjinska kul-tura koegzistira u realnom prostoru. Dakle, manjinska kultura, sa svim svojim posebnostima i specifičnostima, postaje putem digitalizacije vidljiva i prepo-znatljiva u najširim okvirima, što otvara nove mogućnosti njenog razvoja.

U mogućnostima koje donosi informatičko društvo, neke tradicionalne manjinske zajednice u Republici Srbiji prepoznale su svoju šansu. Na ovom mikroplanu kao najvažnije pokazalo se nastojanje da se u bitnoj meri probudi svest, kako pripadnika manjine tako i većine, o važnosti očuvanja kulturnog nasleđa za društvo.

Slovaci u Srbiji su se do sada pitanjem digitalizacije bavili samo sporadič-no. Nacionalne, odnosno pokrajinske ustanove kulture ili medijske kuće, koje u svojom delokrugu imaju i slovačku kulturu, u skladu sa vlastitim politikama i programima digitalizacije, preneli su određeni broj analognih zapisa u digital-ni oblik. Radiotelevizija Vojvodine je digitalizovala gotovo polovinu ukupnog televizijskog materijala vezanog za dokumentarne programe i razne druge emisije na slovačkom jeziku. Najstariji sačuvani programi su iz 1976. godine, a najveći broj materijala je proizveden 80’ i 90’ godina prošlog veka.133 Muzej Voj-vodine vršio je krajem 50’ i 60’ godina 20. veka terenska istraživanja u okviru kojih su etnomuzikolozi poput Martina Kmeća, Juraja Ferika st. i drugih sni-

133 Velikim delom je za digitalizaciju programa u slovačkoj redakciji RTV zaslužan novinar u penziji Jan Struhar, koji je, zahvaljujući finansijskoj podršci Ureda za Slovake u inostranstvu, istrajavao u nastojanju da se vredni zapisi sačuvaju u digitalnoj formi, te promovišu dalje i upotrebljavaju u svrhu afirmisanja slovačke kulture.

179

mali interpretatore - izvođače slovačke narodne muzike po raznim mestima. Rezultat je 13 magnetofonskih traka sa ukupno oko 800 pesama. Zahvaljujući Komisiji za muzičku delatnost Odbora za kulturu Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine (NSSNM) 2006. godine ovaj materijal je digitalizovan i nalazi se u Muzeju Vojvodine. Arhiv Vojvodine, Arhiv Novog Sada, kao i dru-ge ustanove širom Vojvodine, vrše digitalizaciji svojih materijala, a na zahtev druge ustanove ili fizičkog lica mogu ustupiti dokumente u digitalnoj formi na korišćenje pod određenim uslovima. Tri jedinstvena kratka filma iz baštine ovdašnjih Slovaka Zavod za kulturu vojvođanskih Slovaka (ZKVS) je otkupio iz Jugoslovenske kinoteke. U pitanju je snimak slovačke svadbe iz 1939. godine kao i inserti o Slovačkim narodnim svečanostima, koji su zavodu ustupljeni pod uslovima da se ne koriste u komercijalne svrhe.

Proces digitalizacije poprilično je odmakao i u institucijama i ustanovama u Slovačkoj republici. Za Zavod za kulturu vojvođanskih Slovaka od izuzetnog je značaja dobra saradnja sa ustanovama poput Slovačkog narodnog muzeja u Martinu, Slovačke narodne biblioteke u Martinu, Slovačke akademije nauka u Bratislavi, Pozorišnim zavodom u Bratislavi, Muzičkim centrom u Bratislavi, obrazovnim ustanovama poput Univerziteta Komenskog u Bratislavi, Univer-ziteta Konstantina filozofa u Njitri, Univerzitetom Matej Bel u Banskoj Bistrici, Maticom slovačkom, Uredom za Slovake u inostranstvu i mnogim drugim. Zahvaljujući ovim ustanovama, ZKVS je došao u posed brojnih digitalizovanih entiteta vezanih za kulturu vojvođanskih Slovaka koje su pohranjene u pome-nutim ustanovama.

Svestan toga da je neophodno mesto na kojem će se digitalizovani materi-jal sakupljati, sistematizovati, povezivati i u krajnjem dugoročnom cilju učiniti dostupnim za što veći broj korisnika, ZKVS je godinu dana nakon osniva-nja134 uspešno aplicirao sa projektom te dobio sredstva iz Slovačke republike za kreiranje softvera koji će to i omogućiti. Baza podataka se od tada nalazi u Zavodu u vidu kompjuterskog softvera koji je za specifične potrebe Zavoda kreiralo preduzeće „DOO YU SPIN“ iz Novog Sada. Program je sačinjen na osnovu studije autorke Mgr. art. Miline Sklabinski, koja se bavi informaciono-komunikacijskim sistemima, odgovarajućom legislativom, institucionalnom infrastrukturom, pojedinim delovima slovačke kulture, a sadrži i mogućnost traženja modela digitalizacije i izrade predloga za strukturiranje takvih baza podataka koje odgovaraju slovačkoj manjinskoj kulturi u Srbiji.

134 Zavod za kulturu vojvođanskih Slovaka osnovan je 2008. godine od strane Skupštine AP Vojvodine i Nacionalnog saveta slovačke nacionalne manjine sa ciljem očuvanja, unapređenja i razvoja kulture vojvođanskih Slovaka.

180

2.2. raZvoj baZE PodaTaka od 2010 do 2014. godinE

U skladu sa Statutom ZKVS zadatak Informaciono-dokumentacione i komunikacione jedinice jeste da obrazuje elektronsku arhivu i bazu podataka o ustanovama kulture i umetnosti, o kulturnim manifestacijama, festivalima, smotrama i memorijalima, kulturno-umetničkim društvima i udruženjima, nagradama, biografskim i bibliografskim podacima eminentnih stručnjaka u pojedinim oblastima kulture i umetnosti; izdavačkim kućama i bibliotekama; snimanju, distribuciji, prikazivanju i prenosu umetničkih i dokumentarnih filmova na nove nosače slike i zvuka; profesionalnim i amaterskim pozorišti-ma; muzičkim ansamblima i orkestrima; galerijama, likovnom stvaralaštvu i likovnim izložbama; umetničkim kolonijama; nepokretnim kulturnim dobri-ma i njihovoj zaštiti; arhivima i muzejima; i međunarodnoj saradnji u oblasti kulture i umetnosti.

Kako bi ispunio Statutom definisane ciljeve, ZKVS je u 2009. godini ot-počeo rad na dva uzajamno povezana projekta – „Portal kulture vojvođanskih Slovaka“ i „Elektronska bazu podataka o kulturi vojvođanskih Slovaka“. Portal kulture osmišljen je pre svega kao novi medij, pomoću kojeg ZKVS informiše javnost o čitavoj kulturnoj infrastrukturi Slovaka u Srbiji i to na tri jezika: slo-vačkom, srpskom i engleskom. Kao takav sadrži dinamičan deo - dnevno ak-tualizovane stranice o kulturnim aktivnostima, koje se dešavaju u zajednicama u kojima žive Slovaci, dok drugi tzv. statičan deo sadrži informacije - slike, textove, video materijale i druge sadržaje u celinama ’Produktivna kultura’, ’Kulturno nasledje’, ’Kultura u medijima’ i ’Kultura i šira javnost’.135

Za razliku od portala, baza podataka predstavlja rezultat dubljeg doku-mentacionog procesa i internog je karaktera, dakle nije dostupna preko internet mreže. Dostupnost Baze podataka na internetu u budućnosti će se regulisati posebnim ugovorima sa vlasnicima arhivskog materijala, ali cilj je da se uz ade-kvatnu zaštitu autorskih prava materijal učini dostupnim javnosti.

Izgradnjom elektronske baze podataka o kulturi vojvođanskih Slovaka te 2009. godine želeli smo da ostvarimo:

- neposredniji i lakši način pristupa kulturnom nasleđu Slovaka, što je samo po sebi osnova za bolje razumevanje, povećano interesovanje i za samoe-dukaciju,

135 [www.slovackizavod.org.rs]

181

- da elektronska baza podataka zbog svoje iscrpnosti i naučne relevantnosti predstavlja pomoć u nastavnom procesu na svim nivoima obrazovanja na slovačkom jeziku,

- da elektronska baza podataka postane izvor informacija za istraživačku delatnost u kulturi iz svih njenih segmenata, dok su audio, video i foto formati pogodni za ilustracije potencijalnih istraživačkih delatnosti,

- da sveobuhvatna baza bude osnova celog kulturnog sistema vojvođanskih Slovaka i kao takva predstavlja temelj kreiranja razvojnih projekata i iz-gradnju kulturne politike zasnovane na činjenicama. Formiranje baze podataka vršili smo prema priznatim međunarodnim

standardima, a sistematizacija podataka unutar njih proizilazila je iz krajnje namene zbog koje se baze podataka i formiraju. U sledećoj tabeli navedene su karakteristike dva različita projekta koja u osnovi imaju svojevrsno organizo-vanje podatka o kulturi vojvođanskih Slovaka.

Projekat Internet portal o kulturi vojvođanskih Slovaka

Baza podataka o kulturi vojvođanskih Slovaka

Vizija Na osnovu objektivnih, tačnih, proverenih i potpunih informacija putem prijemčivog i atraktivnog web portala informisati što širu javnost o svim segmentima kulture vojvođanskih Slovaka na slovačkom, srpskom i engleskom jeziku.

Sistematizovati i pohraniti na jednom mestu elektronske verzije arhivskih, muzejskih, bibliotečkih i drugih artefakata o kulturi vojvođanskih Slovaka i izgraditi kvalitetnu, opsežnu, pouzdanu i stabilnu bazu podataka, koja će služiti u svrhe očuvanja, unapređenja i razvoja slovačke kulture.

Namena Šira –Informaciona, komunikacijska, prezentaciona.

Uža –Dokumentaciona, Istraživačka.

Sistematizovanje podataka

Tipologizacija –Asocijativna metoda, koja proizilazi iz realnog stanja na terenu.

Klasifikaciona, Hijerarhijska –Baza sadrži standardne klasifikacije, bez obzira da li kultura Slovaka poseduje produkt tog tipa.

182

Cilj koji postiže Populariše kulturu u zemlji, jača kulturni identitet i informiše javnost o kulturi i kulturnom nasleđu vojvođanskih Slovaka.Prezentuje i propagira kulturu vojvođanskih Slovaka u inostranstvu.Stvara interaktivnu sredinu, koja će da omogući razmenu stavova i iskustava stručnjaka iz kreativnih industrija.

Sistematizuje kulturno nasleđe vojvođanskih Slovaka i objedinjuje na jednom mestu.Stvara vlastite istraživačke timove, koji popisuju stanje na terenu i istražuju kulturno nasleđe vojvođanskih Slovaka.U saradnji sa vlasnicima vrednih analognih dela, pomaže u procesu digitalizacije i na taj način stvara vlastite zbirke koje čuva za budućnost.

Akcenat Aktuelno stanje u kulturi, savremeno stvaralaštvo, razvojni projekti.

Kulturno nasleđe.

Tabela 1: Specifikacija projekata za izradu baza podataka o kulturi vojvođanskih Slovaka

Elektronska baza podataka slovačke vojvođanske kulture već 2010. godine postala je jedinstveno mesto na kojem se u elektronskoj formi sakupljaju svedo-čanstva o kulturnom nasleđu i savremenom kulturnom stvaralaštvu vojvođan-skih Slovaka. U bazu podataka unose se entiteti kao što su dokumenti različitog elektronskog formata (word, excell, pdf i dr.), fotografije (jpg, png i dr.), zvučni zapisi (mp3, WAV i dr.), filmovi (mp4) i ostalo, uključujući i propratne meta-podatke definisane u  skladu sa međunarodnim standardima o katalogizaciji kulturnih objekata, tako da je u bazu moguće unositi sledeće digitalizovane entitete:

- Slike – slike, crteži, karte, fotografije, slike muzejskih predmeta i sl.;

- Tekstove – knjige, novine, pisma, dnevnici, arhivski dokumenti i ostalo;

- Zvučne zapise – muzika, govorni materijal i razni snimljeni materijali;

- Video snimke – filmovi, spotovi, televizijske emisije i dr.Navedene sadržaje smo u  ZKVS obezbeđivali iz raznih izvora, od usta-

nova kulture poput muzeja i galerija, biblioteka, arhiva, televizijske i radijske produkcije i sl., do udruženja građana (kulturno-umetnička društva, društva žena i druga interesna udruženja) ili od pojedinaca (privatne zbirke) u zemlji i u inostranstvu.

Funkcionalne celine koje baza podataka sadrži su: unos podataka, klasi-fikacija i obrada podataka, arhiviranje i pretraživanje. Sistem sadrži standar-

183

dizovane celine koje unos podataka čine efektivnijim i  sprečavaju greške pri razvrstavanju i unošenju određenog entiteta u celinu kojoj pripada. To znači da je u ZKVS napravljen sistem kategorija i podkategorija na osnovu standardâ koji pri unosu podataka unapred nude definisane mogućnosti. Klasifikacija i obrada podataka omogućuje podešavanje u kojem će određene grupe imati i određene kompetencije pri radu sa materijalom. Korisnik određenog ovlašće-nja može materijal samo da pretražuje, dok će neko drugi biti opunomoćen za preuzimanje podataka, treći opet da podatke dopunjuje ili menja. Osim nivoa autorizacije, klasifikacija podrazumeva i formiranje uzajamnih odnosa unutar unetog materijala. Pri arhiviranju u svakom trenutku postoji rezervna kopija na koju se sistem orijentiše u slučaju problema u centralnoj bazi. Rezervne ko-pije stvaraju se svakodnevno, a čuvaju se na drugim medijima (DVD, CD ili back-up HDD). Pretraživanje podataka uređeno je hijerarhijski i fleksibilno, tako da korisnik može lako stići do njih, a ono se vrši unošenjem tražene reči u pretraživač ili korišćenjem savršenijeg pretraživanja pomoću unapred zada-tih ranije definisanih kategorija.

U 2011. godini u  bazu podataka uneti su pre svega materijali koji su se u  ZKVS stvarali od početka rada Zavoda. Osobito, veliki broj arhivskih fo-tografija prikupljen je tokom rada na pripremi publikacije Slovaci u Srbiji sa aspekta kulture (Sklabinská, Mosnáková, 2012). Baza podataka u tom trenutku sadržala je arhivske fotografije, aktuelne autorske fotografije, vizuelni i zvučni materijal koji je u Zavod pristizao u različitim situacijama i povodima iz razli-čitih izvora. Zavod je postao vlasnik privatnih istraživanja i značajnih etno-muzikoloških zapisa, koje je putem ovog programa digitalizovao, a zatim uneo u bazu podataka. U pitanju je oko 500 pojedinačnih zapisa slovačkih narodnih pesama koje su zabeležene 70. i 80. godina prošlog veka. Takođe, Zavod je do-bio kopije već digitalizovanog časopisa Národná jednota, koji je objavljivan u Bačkom Petrovcu u periodu od 1920 do 1939. Iako je izgradnja baze podataka dugoročan i zahtevan program, već u prvim godinama rada Zavoda doneo je benefite. Podaci iz baze podataka u ZKVS korišćeni su gotovo svakodnevno, kako u radu na istraživačkim projektima, tako i prilikom prigodnih prezenta-cija, u pripremanju raznih brošura i ostalog štampanog materijala, za potrebe portala i slično.

U 2012. godini započeta je digitalizacija Narodnog kalendara (izlazi od 1919. godine) i to od najstarijih brojeva. Upravo kalendari obuhvataju mno-ge zanimljive sadržaje iz kulturne delatnosti ovdašnjih Slovaka i predstavljaju dobar izvor za dokumentacionu i istraživačku delatnost. Osim toga, nove ma-terijale smo obezbedili iz Narodne biblioteke iz Martina i Narodnog muzeja

184

iz Martina (Slovačka republika), odakle smo dobili skenirani materijal sa de-taljnim popisima fotografija i predmeta, čuvanih u tim institucijama, a koji su deo kulture vojvođanskih Slovaka. Ovi materijali dobijeni su za potrebe izrade drugog dopunjenog izdanja publikacije Slovaci u Srbiji s aspekta kulture, i kao takvi suštinski su obogatili sadržinu baze podataka.

Naredne godine je baza obogaćena časopisima Naše slniečko (1939. i 1946-47.) i Naši pionieri (1947-1970.), koji su prethodnici današnje Zorničke - časo-pisa za decu na slovačkom jeziku. Sva izdanja su prethodno digitalizovana, a prilikom digitalizacije vodili smo računa o tome da se sa tekstovima može dalje raspolagati, odnosno da se mogu i nadalje koristiti u drugačijim elektronskim dokumentima kao citati. Na sličan način digitalizovana su i izdanja Narodnog kalendara. Ujedno, baza podataka se dopunjavala svim dostupnim materijali-ma iz aktuelne kulturne produkcije. Prvenstveno je reč o fotografijama, ali i o video-snimcima i pisanim materijalima koji su nastali prilikom organizacije manjinskih festivala i ostalih dešavanja ovdašnjih Slovaka. Vredno pomena je i to što se Zavodu obratilo mnogo pojedinaca koji su pokazali interesovanje za skladištenje sopstvenog arhivskog materijala u bazu podataka Zavoda. Dra-goceni dokumenti u nastajanju su materijali koje će Zavodu uručiti koreografi uključeni u program podrške kulturnim produkcijama u manjim sredinama. Foto-konkursi su takođe izvor sticanja novih entiteta za bazu podataka, jer je u pitanju program koji ima za cilj da podstiče javnost da se priključi sakupljanju starih i vrednih fotografija na temu koju ZKVS svake godine odredi. Tako smo sakupili fotografije vezane za najstariju nošnju mladenaca Slovaka u Vojvodini, zatim fotografije običaja i najstarije razglednice iz mesta u kojima žive Slovaci.

Baza podata je 2014. godine značajno porasla, jer smo digitalizovali audio snimke celoživotnog terenskog istraživanja prof. Daniela Dudka (1932-), uni-verzitetskog profesora, istaknutog lingviste i naučnog radnika vojvođanskih Slovaka. U pitanju su snimci iz svih sredina u kojima žive Slovaci u Srbiji zapi-sani na preko 100 kaseta. Materijal je pogodan za buduće naučno istraživačke radove lingvista, dijalektologa, istoričara, etnologa i drugih. Digitalizovan i pohranjen u bazu podataka, dobio je još jedan oblik koji garantuje očuvanje za naredne generacije. U bazu podataka unosimo i sva izdanja objavljena u ZKVS u elektronskom obliku. To su edicije ’Bibliografije’, ’Bibliofilije’, ’Doktorske di-sertacije’, ’Monografije mesta u kojima žive Slovaci’, ’SlovArt’, kao i publikacije objavljene mimo edicija poput kapitalnog dela Slovaci u Srbiji sa aspekta kultu-re (prvo i drugo dopunjeno izdanje).

185

2.3. dESkriPTivni ELEMEnTi digiTaLnE arHivSkE građE

Deskriptivni elementi digitalne arhivske građe namenski su izrađeni za potrebe Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka. U izradi deskriptivnih ele-menata digitalne arhivske građe učestvovala je grupa Argo network iz Novog Sada, sa ciljem da definiše formiranje metapodataka koji se koriste za popis i identifikaciju kulturnih objekata i slika kulturnog nasleđa vojvođanskih Slova-ka. U tom smislu rad predstavlja pojednostavljeno indeksiranje, identifikaciju i pristupačnost objektima ili slikama iz određene zbirke ili zbirki, kako bi se proces elektronskog dokumentovanja dela učinio efikasnim i preglednim.

U Bazi podataka predmet može biti bilo koji digitalni ili ne-digitalni en-titet. Operacije nad predmetima mogu podrazumevati njegovu prezervaciju, objavljivanje, prenos i sl. Metapodaci (“podaci o podacima”) su struktuirani podaci o predmetima koji se mogu koristiti kako bi se omogućile različite ope-racije nad predmetima. Meta podaci se mogu koristiti za opisivanje:

- fizičkih predmeta koji su digitalizovani;

- digitalnih objekata koji su nastali u procesu digitalizacije i koji se čuvaju kao “digitalni masteri”;

- digitalnih objekata koji su izvedeni iz “digitalnih mastera” kako bi se uči-nili dostupnim korisnicima;

- novih objekata koji su nastali korišćenjem ovih digitalnih objekata;

- kolekcija objekata.

Osnovni set meta podataka daje opis 15 osnovnih deskriptivnih elemenata koji su usklađeni sa sledećim standardima:

- ISO Standard 15836-2003, februar 2003 [ISO15836]

- ANSI/NISO Standard Z39.85-2007, maj 2007 [NISOZ3985]

- IETF RFC 5013, avgust 2007 [RFC5013]

Svi podaci su po mogućnosti predstavljeni u standardizovanoj formi i korišćenjem standardnih termina iz kontrolisanih rečnika, gde god takvi stan-dardi postoje (imena, datumi, tipovi predmeta…). U osnovni set metapodataka spada:

Kontribuent [Oznaka: Contributor] kao entitet (osoba, javni servis, usta-nova i sl.) koji je kontribuirao predmet. Obično se ime Kontribuenta koristi da

186

ukaže na predmet. Kontribuent je najopštiji element koji ukazuje na zastupnika odgovornog za predmet i treba ga koristiti kada je neposredna odgovornost nepoznata ili nebitna.

Pokrivanje (prostorno i vremensko) [Oznaka: Coverage]. Specifikacija prostornog i vremenskog opsega relevantnosti sadržaja predmeta i njegove primenljivosti ili jurisdikcije. Prostorna lokacija je definisana geografskim nazivom ili koordinatama. Vremenski period je definisan imenovanim vre-menskim periodom, datumom ili datumskim intervalom. Jurisdikcija se može odnositi na ime nekog administrativnog entiteta.

Autor [Oznaka: Creator] je entitet (osoba, javni servis, ustanova i sl.) koji je autor predmeta. Obično se ime Autora koristi da ukaže na predmet.

Datum [Oznaka: Date] je vremenski interval koji je povezan sa nekim do-gađajem u životnom ciklusu predmeta. Datum se obično odnosi na vreme na-stanka ili dostupnosti predmeta. Preporučen format zapisa datuma je definisan profilom ISO 8601 [Date and Time Formats, W3C Note, http://www.w3.org/TR/NOTE- datetime]. Ako je tačan datum nepoznat, mogu se koristiti mesec i godina (GGGG-MM) ili samo godina (GGGG).

Opis [Oznaka: Description] je siže, sadržaj ili grafička prezentacija pred-meta. Opis može biti automatski ekstrahovan iz predmeta kada ne postoji sa-držaj ili neki drugi struktuirani opisni podaci i često se koristi kao informacija koja korisnicima omogućava da odaberu određenu stavku iz liste rezultata pretrage. Opis bi trebalo da sadrži cele rečenice, bez HTML ili nekih drugih oznaka.

Format [Oznaka: Format] se odnosi na fizičku ili digitalnu manifestaciju predmeta, format datoteke, njenu veličinu ili trajanje zapisa. Format se može koristiti i kako bi se odredio softver, hardver ili neka druga oprema potrebna za upravljanje predmetom ili njegov prikaz. Preporučuje se da se za Format navede vrednost iz standardizovanog rečnika.

Identifikator [Oznaka: Resource Identifier] je jedinstveni tekstualni iden-tifikator koji u datom kontekstu, u skladu sa usvojenim sistemom identifika-cije, upućuje na predmet. Preporučuje se identifikacija predmeta stringom ili brojem koji podleže formalnom identifikacionom sistemu (na primer, Uniform Resource Identifier (URI) (uključujući: the Uniform Resource Locator (URL), the Digital Object Identifier (DOI) i the International Standard Book Number (ISBN)). Ovaj element se takođe može koristiti za lokalne identifikatore (na primer, ID brojeve ili pozivne brojeve) koje je predmetima dodelio Autor. Ne treba ga koristiti za identifikaciju zapisa samih meta podataka.

187

Jezik [Oznaka: Language] se odnosi na jezik intelektualnog sadržaja pred-meta. Preporučuje se da se za vrednosti ovog elementa koriste vrednosti defini-sane od strane RFC 3066 [RFC 3066, http://www.ietf.org/rfc/ rfc3066.txt] koje, zajedno sa ISO 639 [ISO 639, http://www.oasis-open.org/cover/iso639a.html], definišu oznake od dva ili tri slova, sa dodatnim opcionim oznakama.

Izdavač [Oznaka: Publisher] je entitet (osoba, javni servis, ustanova i sl.) koji je učinio predmet dostupnim, omogućava pristup predmetu i odgovaran je za objavljivanje predmeta. Obično se ime Izdavača koristi da ukaže na predmet.

Veza [Oznaka: Relation] je referenca ka relevantnom predmetu koji je obič-no određen jedinstvenim tekstualnim identifikatorom, u skladu sa usvojenim sistemom identifikacije. Ako se, umesto identifikacionih brojeva, koristi tekst da ukaže na Vezu, ona bi trebalo da bude precizna.

Prava [Oznaka: Rights Management] su inofrmacije o pravima i podra-zumevaju izjave o različitim vlasničkim pravima koji se odnose na predmet, uključujući i autorska prava. Obično ovaj element sadrži izjavu o vlasničkim pravima ili referencu koja upućuje na uslugu koja pruža takvu informaciju. Ino-frmacije o pravima obično obuhvataju prava intelektualne svojine (Intellectual Property Rights (IPR)), autorska prava (Copyright) i različita vlasnička prava (Property Rights). Ukoliko ovaj element nije naveden, ne mogu se doneti nika-kve pretpostavke o statusu ovih ili nekih drugih prava u odnosu prema pred-metu. Element koji se odnosi na Prava može sadržati tekstualnu izjavu ili URL koji upućuje na izjavu o pravima ili kombinaciju ovih informacija, kada su na raspolaganju kraća i puna verzija izjave.

Izvor [Oznaka: Source] je predmet iz koga je dati predmet (delimično ili u celosti) izveden, određen jedinstvenim tekstualnim identifikatorom u skladu sa usvojenim sistemom identifikacije. Generalno, ovaj element navodi predmet koji je u intelektualnoj vezi sa opisanim predmetom, ali se ne može lako svrstati u element Veza.

Tema [Oznaka : Subject] - tema predmeta obično je predstavljena ključnim rečima i frazama ili klasifikacionim kodovima. Ključne reči se mogu izabrati iz naslova predmeta, njegovog opisa ili iz teksta. Ako je tema predmeta osoba ili ustanova, treba koristiti univerzalnu formu zapisa imena koja se primenjuje i za imenovanje Autora ili Kontribuenta. Za predstavljanje teme predmeta, potreb-no je izabrati najznačajnije ključne reči koje se odnose na predmet, izbegavajući opšte termine.

Naziv [Oznaka : Title] - formalni naziv predmeta. Tip [Oznaka : Type] Priroda ili žanr predmeta. Specifikacija tipa predmeta

uključuje termine koji poisuju kategorije, funkcije ili žanrove. Poželjno je za

188

tip navesti neku vrednost iz standardnog rečnika. Ako je predmet mešovitog tipa, sačinjen od različitih komponenti, za opisivanje glavnih komponenti je potrebno navesti zasebne elemente koji određuju tip.

Jedan od izvora, koji je upotrebljen pri izradi ove baze je i priručnik Ca-taloguing Cultural Objects (CCO), u izdanju Visual Resources Association Fo-undation iz Sjedinjenih Američkih Država, koji je često uziman kao validna referenca u raznim bazama podataka kulturnih objekata. Priručnik je sastav-ljen tako da pronalazi veliki broj veza između objekata, njihovih slika, pojmova itd. i da na taj način ponudi krajnjem korisniku najkompleksniju moguću in-formaciju o delu. Dakle, ovaj priručnik se fokusira na povezivanje informacija i generisanje što šire slike o traženom predmetu. Ovaj pristup zahtevan je za kreatora i servisera baze, međutim veoma pragmatičan za krajnjeg korisnika. Priručnik dubinski analizira sve komponente prilikom kreiranja sadržaja, ja-sno definiše pojmove i zatim pravi sistem, koji ove pojmove povezuje. Kada se delo klasifikuje, postoje već unapred programirane kategorije, koje se nazivaju autoriteti. Kada krajnji korisnik delo pronađe, u posebnom prozoru se kao in-formacija pojavi i definicija autoriteta, kao i izvor ko definiciju iznosi. U slučaju priručnika CCO, ali i u mnogim drugim slučajevima, autori se oslanjaju na Art and Architecture Thesaurus Istraživačkog instituta Getty.

3. ZakLjUčakProces digitalizacije izuzetno je zahtevan, odgovoran, finansijski skup i

dugoročan projekat. Analiza okruženja – pravnog, institucionalnog i finansij-skog je pokazala da se svest o potrebi digitalizacije polako budi i da veliki broj ljudi danas pribegava digitalizovanim formama. Pri digitalizaciji treba imati na umu da je u pitanju dugoročan projekat koji mora biti zastupljen u svim strateškim dokumentima vezanim za razvoj kulture.

Jedan od najvećih izazova je definisanje metapodataka o datom entitetu. Zbog toga oni koji se bave unosom digitalizovanih materijala u baze podata-ka moraju imati potrebno predznanje, ne samo o entitetu koji digitalizuju ili unose već i o celokupnoj kulturnoj infrastrukturi. Da bi pretraživanje baze bilo što svrsishodnije, moraju biti uneti što tačniji metapodaci koji su dobro među-sobno povezani. Takođe, ljudi koji su angažovani na projektu Baze podataka moraju da razvijaju svoje veštine vezane za rad sa mnogim programima, koji će biti u stanju da obrade fotografiju, zvuk, video i drugi materijal. Ustanova koja sprovodi ovako zahtevan projekat mora obezbediti dovoljan virtuelni prostor

189

za pohranjivanje podataka ali i za rezervne verzije koje se neprestano dopunja-vaju, kako ne bi došlo do nestanka nekog vrednog zapisa.

Napokon, veliki rezultati ne mogu se postići za kratko vreme, a ono što i danas ima kulturnu i istorijsku vrednost, nastajalo je tokom istorije decenijama pa i vekovima. Razmišljati dugoročno i videti stvari u širem kontekstu je u vre-me konzumentskog društva privilegija. Iskreno se nadamo, da će ovaj projekat ZKVS doneti nekim novim generacijama Slovaka u Vojvodini jedinstvene za-pise o kulturnom nasleđu ove zajednice, da će ih koristiti ne samo za dobrobit Slovaka već i svih građana višenacionalne i višekulturne Vojvodine.

LiTEraTUra Dragićević-Šešić M., Stojković B (2007). Kultura - menadžment, animacija, marketing. Beograd: Clio.Čáni, Ladislav; Čániová, Mária; Čemanová, Lýdia; Damijanová; Dorčová Valtnerová, Vladimira; Hlaváčová, Svetluša; Lenhart, Vladimir; Sklabinská, Milina; Zolňanová, Svetlana (2013). Národnostná rada slovenskej národnostnej menšiny v Srbsku 2003 - 2013. Nový Sad: Národnostná rada slovenskej národnostnej menšiny. ISBN: 978-86-86263-11-7. Plesník, J., Dupačová, J., Vlach, M. a kol. (2002). Databázové systémy. Praha: Vydavatelství ČVUT.Progress report of the National Representatives Group: coordination mechanisms for digitisationpolicies and programmes (2003). European Commission: The Information Society Directorate-General. ISBN 92-894-4863-6Radojković M., Stojković B. (2004). Informaciono komunikacioni sistemi. Beograd: Clio.Sklabinská, M. – Mosnáková, K. (2012). Slováci v  Srbsku z  aspektu kultúry - druhé doplnené vydanie. Nový Sad: Ústav pre kultúru vojvodinských Slovákov. ISBN: 978-86-87947-11-5.Sklabinská, Milina (ed. 2007). Slovenská hudba vo Vojvodine 2007. Zborník prác III. konferencie muzikológov a hudobných odborníkov. Nový Sad: NRSNM. ISBN: 978-86-86263-06-3.

190

Milina Sklabinski

ESTABLISHING A DATA BASE OF NATIONAL MINORITY CULTURE - CASE STUDY OF VOJVODINA SLOVAK CULTURAL INSTITUTE

Summary

This paper aims to present one of the priority projects of the Vojvodina Slovak Institute for Culture - a Database of the Vojvodina Slovak s̀ Culture. The database was created in 2009 and since then a continuous systematization and storing of an electronic versions of the archive, museum, gallery and other cultural artefacts of the Slovaks living in Serbia. High-quality, comprehensive and relevant database is built for an easy access to the products of the cultural infrastructure of the Slovaks, which is the basis for its better understanding and education in the broadest sense. Furthermore it is built for the complete affirmation in the developmental and scientific research, as well as to provide information and create future development projects and programs based on the facts from the past and present of this community. The paper states the organizing data method as well as results of previous activities, which with adequate data storage imply a planned digitization as well.

191

UdC 376.1(=214.58)(497.113)305-055.2(=214.58)(497.113)

Svenka Savić

veronika Mitro

žEnSkE roMSkE nEvLadinE organiZacijE U vojvodini: 2000-2014.

SAŽETAK:

U ovom radu dajemo podatke za vidljivost Romkinja u ženskim romskim udruženjima u Autonomnoj pokrajini Vojvodini danas, s ciljem da pokažemo u kojoj meri aktivizam doprinosi: 1. izgrađiva-nju sopstvenog identiteta, 2. promenama unutar romske zajednice u kojoj žive i 3. promenama u široj društvenoj sredini. Analiziramo ukupno 50 romskih udruženja u kojima su predsednice Romkinje (od ukupno 140 registrovnaih) u APV, u periodu koji obuhvata i De-kadu Roma (2000-2014). Rezultati pokazuju da su Romkinje koje vode udruženja građana relativno dobro obrazovane, ali ne mogu dobiti zaposlenje u institucijama sistema, pa osnivaju udruženja građana u kojima organizuju aktivnosti shodno stečenom profe-sionalnom znanju i sposobnostima. U njima vidimo potencijal za buduću promenu romske zajednice u APV u celini. Zaključujemo da se radi o aktivnostima koje menjaju svest i identitet (mladih i obrazovanih) Romkinja u pravcu veće integracije u šire društvene tokove u APV. Ostvaren je veliki broj značajnih inicijativa i aktivnosti na dobrobit (lokalne) zajednice, o kojima se malo zna, a još manje da su ih upravo Romkinje izvele.

KLJUČNE REČI: obrazovane Romkinje, romska ženska udruženja, AP Vojvodina

1. UvodIzgrađivanje građanskog društva je jedan od ciljeva procesa demokratiza-

cije u Srbiji, a koji uključuje i proces izgrađivanja demokratske romske zajedni-ce kao jedne od mnogih u višenacionalnoj Autonomnoj pokrajini Vojvodini (u daljem tekstu APV). Značajan je broj objavljenih publikacija (izveštaja, strateš-kih dokumenata) na osnovu kojih se može suditi o stepenu promena u romskoj zajednici u celini, posebno u APV danas. Nažalost, u objavljenim podacima nekada izostaje podatak o polnoj i rodnoj dimenziji u prikupljanju i inter-pretaciji podataka, pa često ostaju nevidljive Romkinje po svojim darovima i

192

doprinosima u domenima zadatim Dekadom Roma (2005-2015): obrazovanje, zapošljavanje, zdravlje, stanovanje, a naročito u onima koji su važni za razvoj svesti o jednakosti polova u zajednici: borba protiv porodičnog i ukupnog na-silja (da pomenemo samo jedan važan segment) koji dominantnije ostvaruju ženska romska udruženja.

Podsećamo na podatak koji se danas zaboravlja, da je najveći broj ženskih nevladinih organizacija u Vojvodini započeo svoje aktivnosti od 2000. godine (Veronika Mitro, 2002), a među prvima su romske ženske organizacije formi-rale mlade Romkinje upisane na Univerzitet u Novom Sadu (u daljem tekstu UNS) – Istraživači Romi (ranije Mladi istraživači Romi), a studentska romska populacija je na UNS-u osnovala svoje Udruženje romskih studenata u kojem su romske studentkinje takođe bile aktivno uključene.

U formiranju ženskih romskih udruženja (u daljem tekstu udruženja) u Vojvodini tokom poslednjih petnaest godina (2000-2015), presudnu ulogu su imali: 1. (strani) donatori; 2. institucije sistema, i 3. sistematski mentorski rad s mladim Romkinjama različitog obrazovnog nivoa, a najviše sa onim Rom-kinjama upisanim na: UNS; privatnim fakultetima i na raznim visokim stru-kovnim školama po Vojvodini (Savić i Grbić, 2007; Savić, 2013). 1. Od stranih donatora u kontinuitetu je prisutan Fond za otvoreno društvo, a zatim povre-meno i drugi donatori koji specifično pomažu razvoj ženskih organizacija (do-natori fokusirani uglavnom na određenu problematiku i na romsku zajednicu kao, na primer, suzbijanje različitih oblika nasilja nad ženama koje finansira Rekonstrukcija ženski fond od 2004.). 2. Od institucija sistema u Vojvodini koje su u kontinuitetu podržavale razvoj romske zajednice u celini i posebno unap-ređenje položaja Romkinja ističu se: Zavod za ravnopravnost polova (od 2004.) i Sekretarijat za privredu, zapošljavanje i rodnu ravnopravnost (od 2003.). 3. Mentorski program sa Romkinjama upisanim na UNS sprovodi Svenka Savić sa saradnicama od prve upisane grupe romskih studentkinja i studenata na UNS (1998) do danas. Kroz taj mentorski program su se osnažile mnoge, danas diplomirane Romkinje na različitim fakultetima UNS i na visokom školama strukovnih studija u APV (Savić, 2013). Do sada je u domaćoj literaturi objav-ljen dovoljan broj empirijskih podataka o Romkinjama upisanim na UNS od 2000. godine do danas (Savić i Mitro, 2006; Savić, 2010; Savić i Mitro, 2013), iz kojih se vide osnovne karakteristike identiteta, napredovanje u studijama i u struci, kao i načini putem kojih postaju aktivne u široj zajednici.

Prisutna su dva osnovna procesa u kojima aktivno uzimaju učešća obrazo-vane Romkinje: jedno je ulazak u institucije sistema, a drugi je dalje obrazova-nje na višim stupnjevima u sistemu obrazovanja: završavanje osnovnih, master,

193

magistarskih i doktorskih studija. Prema podacima Slavice Denić (2014) o broju angažovanih Roma i Romkinja u institucijama Republike Srbije (u da-ljem tekstu RS), vidimo da je u pitanju duplo više Romkinja (od ukupno 363, Romkinja je 214, a Roma 149) u različitim institucijama od značaja za razvoj romske zajednice: Nacionalni savet romske nacionalne manjine 35 (22M : 13F); Kancelarija za ljudska i manjinska prava RS, Grupa za unapređenje položaja Roma 3 (1M : 2F); Savet za integraciju Roma APV 9 (5M : 4F); Kancelarija za inkluziju Roma APV 7 (3M : 4F); Sektor za unapređenje položaja Roma u okvi-ru Pokrajinskog sekretarijata za privredu, zapošljavanje i ravnopravnost polova 4 (2M : 2F); Koordinatori za romska pitanja u RS 55 (36M : 19F); Pedagoški asistenti u RS 175 (80M : 95F); Zdravstvene medijatorke u RS 75 (75F). Ističemo da su u institucijama angažovane uglavnom obrazovane osobe, ili je njihovo (visoko) obrazovanje u toku.

U školskoj 2013-2014. godini među studentkinjama i studentima u sistemu visokoškolskog obrazovanja u Vojvodini uključeno je oko 300 Roma i Romki-nja (što uključuje upis od 2000. do danas na: UNS, privatne fakultete i visoke škole strukovnih studija), a kako Slavica Denić (2014), pokazuje više je Romki-nja (od Roma), koje su diplomirale i nastavile studije na master, magistarskom i doktorskom programu (tri uskoro brane doktorske disertacije). Obrazovane Romkinje koje nisu nastavile dalje akademsko usavršavanje (nakon neuspeš-nog pokušaja zaposlenja u institucijama sistema), postale su aktivne u različi-tim udruženjima, koja najčešće same osnivaju i njima predsedavaju – ukupno 50 u APV, u periodu od 2000. do danas. Tačnije, svoje stečeno profesionalno znanje i kreativni potencijal većina Romkinja usmerila je u osnivanje ženskih nevladinih organizacija s ciljem da doprinesu razvoju sopstvene zajednice u različitim aspektima: zdravlje, obrazovanje, stanovanje, zapošljavanje.

Do sada nije detaljnije analizirana aktivnost Romkinja u različitim udru-ženjima u APV, niti je valjano ocenjen njihov doprinos razvoju romske zajed-nice. Delimično objašnjenje leži i u jeziku kojim se o promenama u romskoj zajednici piše i govori – na srpskom jeziku – u muškom rodu („romski koordi-natori“, a ne koordinatorke, „pedagoški asistenti“, a ne pedagoške asistentkinje, „medicinski medijatori“, a zapravo sve su medicinske medijatorke – nema ni jednog muškarca!), te se stiče pogrešna svest o tim važnim društvenim pro-menama i delovanju muškaraca u romskoj zajednici, što je netačno (kako za-ključuje Slavica Denić, 2014). Važno je ovde naglasiti da je danas deo ličnog i društvenog identiteta obrazovane Romkinje u APV njena pripadnost nekom romskom (ženskom) udruženju. Problematiku ženskih romskih organizacija

194

u APV posmatramo u odnosu na sopstvenu (romsku) zajednicu i u odnosu na šire društveno okruženje.

2. ciLjCilj ovoga rada je da skrenemo pažnju na doprinose Romkinja u udru-

ženjima građana kao važnom segmentu društvenog i ličnog identiteta, koji je do sada bio nedovoljno vidljiv i nedovoljno uvažavan u prostoru osnaživanja romskih žena u periodu 2000-2014.

3. METod iSTraživanjaNije moguće precizno navesti broj aktivnih ženskih romskih organizaci-

ja u APV (spisak o registrovanim udruženjima nije pouzdan). U 2011. godini udruženje Istraživači Romi sakupilo je osnovne podatke na osnovu Upitnika (autorka Veronika Mitro), koje koristimo u ovom radu. Upitnik je konstruisan tako da pruži podatke o strukturi organizacije, projektima koje su ostvarile i da se sagledaju dostignuća i problemi sa kojima se nevladine romske organizacije suočavaju. U Upitniku izostaju pitanja vezana za lične osobine Romkinja na poziciji moći – predsednica udruženja, te u rezultatima istraživanja u ovom radu o tome dajemo samo osnovne pretpostavke. Procena je (prema raznim spiskovima koji postoje u različitim institucijama i organizacijama u APV) da je preko 150 registrovanih romskih udruženja, a od toga jednom trećinom predsedavaju Romkinje (ukupno 50). Mali broj ženskih romskih organizacija čine Žensku romsku mrežu (ukupno 12), čiji je cilj poboljšanje položaja romskih žena u romskoj zajednici danas, ali i u široj zajednici u kojoj žive. U okviru ovih organizacija tematika je različita, ali se uglavnom sve bave programom „Dekade Roma“ (2005-2015) koja se upravo završava. Otuda je i jedno od pita-nja na koja ovde hoćemo da odgovorimo: da li će sva udruženja opstati i nakon 2015. godine kada se iz regiona povuku neki od glavnih donatora za ovu vrstu angažovanja u RS? U nastavku teksta ćemo izneti preliminarne rezultate.

3.1. PriMEr UPiTnika

NAZIV UDRUŽENJA

MESTO SEDIŠTA UDRUŽENJA I POŠTANSKI BROJ

ADRESA UDRUŽENJA (zvanična)

ADRESA UDRUŽENJA (radna)

TELEFON UDRUŽENJA

195

FAX UDRUŽENJA

E-MAIL UDRUŽENJA

WEB ADRESA UDRUŽENJA

FACEBOOK ADRESA UDRUŽENJA

SKYPE ADRESA UDRUŽENJA

OVLAŠĆENO LICE UDRUŽENJA (ime, prezime; funkcija u udruženju)

KONTAKT PODACI ODGOVORNOG LICA

OSOBA KOJA PREDSTAVLJA UDRUŽENJE (ime, prezime; funkcija u udruženju)

KONTAKT PODACI OSOBE KOJA PREDSTAVLJA UDRUŽENJE

DATUM OSNIVANJA

DATUM PREREGISTRACIJE

PRAVNI STATUS UDRUŽENJA

CILJEVI UDRUŽENJA

ZADACI UDRUŽENJA

MISIJA UDRUŽENJA

DA LI UDRUŽENJE IMA STRATEŠKI PLAN RAZVOJA/ODRŽIVOSTI? OBRAZLOŽITI.

STRUKTURA UDRUŽENJA I BROJ ZAPOSLENIH

NAČIN DONOŠENJA ODLUKA U UDRUŽENJU

BROJ ČLANOVA RUKOVODSTVA UDRUŽENJA PO POLU

UKUPAN BROJ AKTIVNIH ČLANOVA UDRUŽENJA U 2011. PO POLU

BROJ PLAĆENIH ČLANOVA UDRUŽENJA U 2011. PO POLU I NAČIN ANGAŽOVANJA

BROJ VOLONTERSKI ANGAŽOVANIH ČLANOVA UDRUŽENJA U 2011. PO POLU

POSLOVNI PROSTOR UDRUŽENJA

TEHNIČKA OPREMLJENOST UDRUŽENJA

PRISTUP INTERNETU I NAČIN KORIŠĆENJA

DA LI ČLANOVI UDRUŽENJA UČESTVUJU NA TRENINZIMA, SEMINARIMA I KONFERENCIJAMA? OBRAZLOŽITI I NAVESTI NEKE VAŽNIJE.

OBLAST RADA UDRUŽENJA

TERITORIJA NA KOJOJ UDRUŽENJE DELUJE

CILJNA GRUPA UDRUŽENJA (naziv ciljne grupe i okviran broj i pol)

DA LI UDRUŽENJE POSEDUJE BAZE PODATAKA O CILJNOJ GRUPI? NAVESTI KOJE.

DA LI UDRUŽENJE UKLJUČUJE CILJNU GRUPU U REALIZACIJU SVOJIH AKTIVNOSTI I PROJEKATA? OBRAZLOŽITI.

196

AKTIVNOSTI UDRUŽENJA (usluge, manifestacije, akcije, publikacije...)

PROJEKTI KOJE JE UDRUŽENJE REALIZOVALO U POSLEDNJE TRI GODINE (naziv, period realizacije, donator, vrednost, ciljna grupa, rezultat)

DOSADAŠNJA IZDANJA UDRUŽENJA (autor/urednik, godina, naziv, izdavač, mesto)

AKTIVNOSTI I PROJEKTI ZA UNAPREĐENJE POLOŽAJA ŽENA U KOJIMA JE UDRUŽENJE UČESTOVALO OD OSNIVANJA DO DANAS (naziv, period realizacije, nosilac akitvnosti/projekta)

ŠTA SMATRATE NAJVEĆIM DOSTIGNUĆEM UDRUŽENJA U DOSADAŠNJEM RADU?

IZVORI FINANSIRANJA UDRUŽENJA

KO VODI FINANSIJE UDRUŽENJA?

IZ KOJIH SREDSTAVA PLAĆATE VOĐENJE FINANSIJA UDRUŽENJA?

DOMAĆI DONATORI KOJI SU FINANSIJSKI PODRŽALI RAD UDRUŽENJA OD OSNIVANJA DO DANAS

INOSTRANI DONATORI KOJI SU FINANSIJSKI PODRŽALI RAD UDRUŽENJA OD OSNIVANJA DO DANAS

DA LI JE UDRUŽENJE DEO NEKE VEĆE ORGANIZACIJE ILI MREŽE? NAVESTI NAZIV.

DA LI JE UDRUŽENJE IMALO SARADNJU SA DRUGIM DOMAĆIM UDRUŽENJIMA,? NAVESTI SA KOJIM.

DA LI JE UDRUŽENJE IMALO SARADNJU SA UDRUŽENJIMA IZ REGIONA I SVETA? NAVESTI SA KOJIM.

DA LI JE UDRUŽENJE IMALO SARADNJU SA LOKALNIM, POKRAJINSKIM I NACIONALNIM ROMSKIM INSTITUCIONALNIM MEHANIZMIMA? NAVESTI SA KOJIM.

DA LI JE UDRUŽENJE IMALO SARADNJU SA TELIMA LOKALNE SAMOUPRAVE? NAVESTI SA KOJIM.

DA LI JE UDRUŽENJE IMALO SARADNJU SA PREDSTAVNICIMA POKRAJINSKE I NACIONALNE VLASTI? NAVESTI SA KOJIM.

DA LI JE UDRUŽENJE IMALO SARADNJU SA LOKALNIM INSTITUCIJAMA? NAVESTI SA KOJIM.

DA LI JE UDRUŽENJE IMALO SARADNJU SA LOKALNIM, POKRAJINSKIM I NACIONALNIM MEDIJIMA? NAVESTI SA KOJIM.

NAČIN PROMOCIJE I OGLAŠAVANJA UDRUŽENJA

DA LI JE VAŠE UDRUŽENJE DOVOLJNO PRISUTNO U MEDIJIMA? OBRAZLOŽITI.

DA LI JE LOKALNA ROMSKA ZAJEDNICA DOVOLJNO UPOZNATA SA VAŠIM RADOM? OBRAZLOŽITI.

DA LI JE RAD VAŠEG UDRUŽENJA VIDLJIV IZVAN VAŠEG MESTA? OBRAZLOŽITI.

197

3.2. LiSTa roMSkiH žEnSkiH UdrUžEnja U aP vojvodini

NAZIV UDRUŽENJA PREDSEDNICA

“ČIRIKLJI” Danijela Bogdanović

“ROMANO KAMAVIPE” Natalija Jovanović

“MLADI ROMI” Jelica Mišković

“UDRUŽENJE IZBEGLIH I PROGNANIH ROMA” Zorica Đurković

“INTEGRA” Angela Slavnić

“LUNGO DROM – DUGAČAK PUT” Katalin Fituš

“SUNCE” Dragica Tobej-Kaldaraš

“POKRET ROMA VRŠAC” Selvija Rašitović

“ISTRAŽIVAČI ROMI” Marija Aleksandrović

“DRUŠTVO ROMA” Slavica Mrđa

“ZVEZDA VODILJA” Dobrila Nikolić

ROMSKI CENTAR “VANESA” Aleksandra Nikolajevski

“ROMNJAKO ILO” Biljana Uzelac

“BELA RUŽA – PARNI LULUGI” Katarina Janjić

“ŽENSKA KANCELARIJA ANA-MARIJA Katarina Janjić

“BAHTALO DROM” Margareta Bakro

“ROMKINJE BANATA” Nataša Šajin

“AMARO KHAM” Helena Lakatoš

“OPŠTINSKO UDRUŽENJE ROMA-RUMA” Jelica Kostić

“AŠUNEN ROMALE” Vesna Novakov

„ROMA RUMA“ Milka Nikolić

“ROMA” Danica Šajin

“ROMKINJE VOJVODINE” Ivanka Milićev

“AMARILIS” Radmila Zećirović

“KHETANE-ZAJEDNO” Radmila Zećirović

“UDRUŽENJE ROMKINJA NOVOG SADA” Dragana Dimitrov

UDRUŽENJE SAMOHRANIH MAJKI ROMKINJA “MAJČINA KOLEVKA” Radmila Anić

“UDRUŽENJE ROMA OPŠTINE PANČEVO” Tanja Mirković

“DANICA” Sanja Uzelac

“UDRUŽENJE ROMA JUŽNOG BANATA JUBAN” a. Kontakt: Dragica Novakovb. Kontakt: Snežana Petrović

“ROMANI PETALO” Natali Nedić

“MOĆNE ŽENE” Manjika Nikolić

198

“EUREKA” Ilona Kovač

“MOJI SNOVI” Aranka Vladisavljević

“ROMSKA OMLADINA DANAS – ROD” Danijela Jovanović

“KULTURNI CENTAR ROMA” Anica Dimović

“ROMANO DROM TORNJOŠ” Laura Roštaš

“ČERAJIN” Šeća Kolompar

“PHARO DROM” Edit Farkaš

“ROMKINJE U DEKADI” Krista Radul

“AKORDEON” Rahima Jovanović

“SLOŽNA BRAĆA” Ljiljana Stojković

“UDRUŽENJE ROMA I RUMUNA MLADOST” Vesna Petrović

“GRUBB centar NS” Koordinatorka: Dragana Dimitrov

“SAVEZ UDRUŽENJA ROMKINJE VOJVODINE” Zita Farkaš

Fondacija “NOMADIK” Upravnica: Maja Familić

4. rEZULTaTi Rezultati pokazuju neke specifičnosti:Članstvo u romskim ženskim udruženjima nije masovno: samo nekoli-

ko žena je aktivno u svakom pojedinačnom udruženju (kao i u neromskim udruženjima građana u RS), pa je ukupan broj angažovanih u 50 registrovanih udruženja koje vode Romkinje oko 200 aktivnih u APV danas, što ipak nije zanemarljiv broj.

U proseku su aktivne mlade osobe, najčešće srednjeg obrazovanja, ali u poslednjih nekoliko godina prednjače, kako u postojećim tako i u novoosno-vanim udruženjima, visokoobrazovane Romkinje koje najčešće ne mogu da se zaposle sa dobijenom diplomom u institucijama sistema.

Sve članice udruženja su se naknadno (formalno i neformalno) obrazovale tokom rada na projektima (a najčešće u oblastima: rada na računarima, pisanja projekata, pisanja životopisa, učenja stranih jezika – uglavnom engleskog), pa je udruženje istovremeno i mesto samoobrazovanja aktivistkinja Romkinja i mesto širenja obrazovanja ka drugima, pre svega drugim Romkinjama, ali i deci, starima, i Romima u lokalnoj zajednici: većina je pohađala brojne se-minare i druge oblike edukacije namenjene (samo)obrazovanju i obrazovanju drugih u romskoj zajednici. Gotovo je svaka Romkinja u sistemu (visokog) obrazovanja na neki način aktivna u nekom romskom udruženju, a pre svega u

199

dva udruženja romskih studenata koji u kontinuitetu ostvaruju različite aktiv-nosti namenjene poboljšanju čitave romske zajednice.

Tematika kojom se bave udruženja fokusirana je na 4 osnovne teme iz „De-kade Roma“ (posebno obrazovanje i kultura kao bitni elementi transformacije iz patrijarhalnog u savremeni identitet Romkinja, ali su usmerene i na posebne grupe žena - samohrane majke).

Finansiranje romskih ženskih udruženja je uglavnom regulisano uz pomoć donatorskih organizacija iz inostranstva kojima udruženja podnose izveštaje o realizovanim projektima (nekada samo na stranom jeziku), međutim, ne i domaćoj, široj zajednici, pa je to jedan od osnovnih razloga zašto se malo zna o ovim značajnim projektima i aktivnostima, koje su mlade, obrazovane Rom-kinje uradile od 2000. do danas u APV. Podaci pokazuju da su ženska romska udruženja aktivna u različitim gradovima (Kikinda, Pančevo, Novi Sad, Som-bor Subotica, Zrenjanin), ali i u 25 manjih mesta širom Vojvodine, što svedoči o njihovoj povezanosti sa lokalnom zajednicom u kojoj deluju (Bački Petrovac, Beočin, Bogojevo, Bezdan, Bečej, Crepaja, Čurug, Gudurica, Horgoš, Ilandža, Inđija, Kanjiža, Klenak, Kovin, Mali Radinci, Novi Bečej, Seleuš, Stari Banovci, Šid, Tornjoš, Tovariševo, Vajska, Vršac, Žabalj, Žitište, i dr.). U nekim gradovi-ma ima više registrovanih udruženja, a u nekim samo jedna jaka romska orga-nizacija koja svojim delovanjem pokriva i projekte vezane za pitanja Romkinja (kao što je Edukativni romski centar u Subotici). Obe prakse su korisne. Prva je da imamo jednu centralizovanu organizaciju koja ima različite potencijale i kapacitete, a druga praksa je više malih romskih ženskih organizacija koje međusobno sarađuju i čine neformalnu žensku romsku mrežu u Vojvodini.

Podaci sakupljeni pomoću Upitnika dragoceni su u nastojanju da se u APV formira baza podataka o ukupnim aktivnostima romskih udruženja na jednom mestu, posebno ženskih, što u ovom trenutku izostaje kao važna stepe-nica za dalje delovanje samih udruženja i vidljivost ukupnih učinaka ženskih romskih organizacija u periodu od 2000. godine do danas. U ovom trenutku su njihovi doprinosi nedovoljno vidljivi i nedovoljno cenjeni, pa otuda i zanema-reni u proceni doprinosa promenama u široj zajednici. U manjim mestima ši-rom Vojvodine, ženska romska udruženja su nekada jedina na lokalnom nivou aktivna za čitavu romsku zajednicu. Ona obavljaju i one poslove koji im nisu u osnovnom opisu delatnosti – u tim mestima mlade, obrazovane Romkinje preuzele su odgovornost za svoju zajednicu – što je jedan važan pokazatelj nji-hove zrelosti.

Organizacije imaju različit, ali uglavnom kratak, vek trajanja – do 5 godina od osnivanja (ili od preregistracije). Relativno su promenljivog sastava članstva

200

(što je uobičajena situacija i u neromskim udruženjima). Dužina trajanja je po-vezana pre svega sa načinom finansiranja udruženja: samo jedan deo sredstava ostvaruju iz lokalne samouprave, jedan deo od pokrajinskih institucija, a naj-veći deo od stranih donatora.

Nekoliko ženskih romskih udruženja danas su prepoznata u široj zajednici po načinu na koji deluju i načinu na koji ostvaruju svoje programe kojima nude promenu patrijarhalnog modela romske žene u nastojanju da u široj zajed-nici afirmišu potrebu stalne borbe protiv diskriminacije i nasilja nad ženama (udruženja u Novom Bečeju, Zrenjaninu, Žablju).

Ako se procenjuje kakva će biti budućnost ženskih romskih udruženja u Vojvodini, ne ohrabruje podatak da samo nekoliko ima strateški plan za razvoj (što je inače odlika i mnogih registrovanih neromskih udruženja građana u Vojvodini danas). To je zbog toga jer se udruženja finansijski održavaju najče-šće preko tekućih projekata, čije teme na neki način određuju (strani) donatori, pa se može videti da je preživljavanje udruženja zapravo usaglašavanje sa aktu-elnim konkursima, a ne ostvarivanje vizije za opstanak u budućnosti, zacrtane strateškim planom razvoja za narednih 10 godina. Podatak može biti sudbo-nosan u trenutku kada se donatori za romsku problematiku povuku iz zemlje i regiona (nakon „Dekade Roma“). Ako ovaj podatak povežemo sa podatkom da ne postoji na jednom mestu baza podataka o romskim aktivističkim dostignu-ćima u APV danas, onda možemo s pravom pretpostaviti da se može dogoditi da veliki uloženi trud Romkinja ostane nedovoljno učinkovit za romsku za-jednicu u celini u APV. Preporuka je otuda, da se za do sada, postignute re-zultate koje nam donose mlade obrazovanje Romkinje: oformi baza podataka, osmisle strateški planovi, obezbedi dugoročna finansijska samostalnost (preko Nacionalnog saveta romske zajednice), kako bi napredak romske zajednice bio kontinuiran u sledećoj dekadi.

Poslovni prostor je jedna od komponenata vidljivosti udruženja u zajedni-ci. Nažalost, mali je broj udruženja koja imaju svoj prostor, uglavnom su u pro-storu (svojih) privatnih kuća, što u znatnoj meri smanjuje mogućnost efikasne i učinkovite komunikacije sa drugima u zajednici.

Mali broj udruženja obraća pažnju na važnost formiranja i održavanja sajta, ili štampanja i distribuiranja raznog štampanog materijala o rezultatima rada, pa je i to jedan od faktora nedovoljne vidljivosti (neka udruženja nemaju sajt, neka nemaju ni fiksni telefon).

Takođe mali broj udruženja uvažava važnost sistematskog i sistemskog povezivanja sa štampanim medijima da bi bili prisutniji u medijskom prostoru (pre svega lokalnim novinama, radiju i TV).

201

Upitnikom nisu obuhvaćena pitanja o osobinama identiteta predsednica udruženja (starost, jezik: pripadnost jednom od dijalekatskih zajednica– gur-betska, arlijska, kaldaraš; zatim verska ili partijska pripadnost), pa o drugim elementima identiteta posredno saznajemo. Na primer, na osnovu spiska žen-skih ličnih imena predsednica iz srpskog onomastikona možemo pretpostaviti da većina pripada gurbetskom dijalektu, pravoslavnoj veroispovesti (Aleksan-dra, Angela, Anica, Biljana, Danica (2), Danijela (2), Dobrila, Dragana, Dragi-ca, Ivanka, Jelica (2), Katarina, Krista, Ljiljana, Maja, Manjika, Marija, Milka, Natali, Natalija (2), Radmila (2), Sanja, Snežana, Tanja, Vesna (2), Zorica); ne-koliko je ličnih imena iz mađarskog inventara (Aranka, Edit, Helena, Ilona, Katalin, Margareta, Zita), a tri su iz inventara islamskih (muslimanskih) ličnih imena (Rahima, Selvija, Šeća).

Mada Upitnik izostavlja pitanja vezana za jezik, kada je u pitanju upotreba maternjeg jezika, čini se da je komunikacija među članicama unutar udruženja uglavnom na jeziku većinskog naroda (srpskog, mađarskog) u datom mestu, a ne na maternjem (romskom) jeziku. Tako je gotovo sva pisana komunikacija proizvedena u službene svrhe isključivo na jeziku većinskog naroda (kako je propisano u Zakonu o službenoj upotrebi jezika u RS), a samo mali broj saop-štenja i drugih materijala pisanih i distribuiranih je na romskom jeziku. Ostaje zadatak da se detaljnije ispita u kojoj meri danas (ni)je maternji jezik uključen u proces izgrađivanja identiteta Romkinja u romskim udruženjima u APV, i ženskim udruženjima posebno. Činjenica je da među brojnim projektima koja udruženja realizuju, samo nekoliko romskih ženskih udruženja, uključuje u programe učenje i razvijanje komunikacije na maternjem jeziku. Uglavnom se ti programi odnose na decu i omladinu, a ne na odrasle predstavnike i pred-stavnice romske nacionalne zajednice. Maternji jezik kao komponenta identite-ta nije prepoznat u ženskom aktivizmu Romkinja u APV. Jedan od strateških zahteva bi trebalo da bude fokusiran upravo na upotrebu materanjeg romskog jezika u dnevnoj aktivističkoj praksi u udruženjima kako bi se razvijala službe-na upotreba romskog jezika i u tom važnom domenu života romske nacionalne zajednice. To postaje jasnije kada ovaj zaključak uporedimo sa situacijom u registrovanim udruženjima drugih nacionalnih zajednica u APV (a pre svega u mađarskoj i slovačkoj nacionalnoj zajednici), u kojima je govorenje i pisanje na maternjem jeziku pre pravilo nego izuzetak. Onda dobijamo uporedni podatak o važnosti visokog stepena upotrebe maternjeg jezika u svakodnevnoj komu-nikaciji u romskim ženskim udruženjima za izgrađivanje identiteta nacionalne zajednice u celini. Upotreba maternjeg jezika u romskom aktivizmu je pre za-htev nego molba!

202

5. ZakLjUčak Problematiku ženskih romskih organizacija u APV posmatramo u odnosu

na sopstvenu (romsku) zajednicu i u odnosu na šire društveno okruženje. U nekim segmentima ona je slična problematici u udruženjima građana uopšte u RS, pa nije u domaćoj aktuelnoj literaturi detaljnije obrađivana njihova spe-cifičnost u odnosu na sopstvenu zajednicu. Otuda podaci u ovom radu (priku-pljeni na osnovu Upitnika sprovedenog u tim organizacijama) mogu poslužiti za stvaranje baze podataka o udruženjima u kontinuitetu u dužem vremen-skom periodu u APV.

U ovom trenutku može se konstatovati da je tokom 15 godina (2000-2014) u APV registrovano preko 140 različitih romskih udruženja, a od njih ukupno 50 vode Romkinje. I to u 6 većih gradova (u kojima ima registrovanih više od jednog registrovanog udruženja) i u 25 manjih mesta u kojima žive Romi i Romkinje.

Ženskim romskim udruženjima zajedničko je to da su aktivnosti te-matski usmerene na pitanja koja su povezana sa programom „Dekade Roma“: na obrazovanje, stanovanje, zdravlje, na borbu protiv diskriminacije i nasilja, nad ženama uopšte i specifično protiv nasilja nad Romkinjama; na promenu zdravstvene prakse Romkinja (mladih i samohranih majki pre svega), na pro-menu ukupnog statusa pripadnika romske zajednice (od ostvarivanja prava na lična dokumenta (nevidljivih u zajednici), zatim upisa u predškolsku, osnovnu, srednju i visokoškolsku ustanovu, do raznih oblika samoobrazovanja, koje im nude projekti podržani od strane donatora). Samoobrazovanje Romkinja u udruženjima je pre pravilo nego izuzetak. To je važna komponenta u procesu formiranja njihovog (novog) identiteta.

Napominjemo da ženska romska udruženja deluju s jedne strane pove-zana u sopstvenu (Žensku romsku mrežu), a sa druge strane aktivno sarađuju sa drugim udruženjima u APV, koja se bave pitanjima Romkinja u kontinuitetu na različite načine (na primer, u Udruženju građana Ženske studije i istraživanja; u organizaciji za podršku ženama sa invaliditetom …IZ KRUGA – VOJVODI-NA, zatim u Novosadskom humanitarnom centru, Ekumenskoj humanitarnoj organizaciji i drugim), sa kojima su romska ženska udruženja povezana.

Iako je odlika ženskih romskih udruženja relativno mali broj članica angažovanih na različitim projektima u jednom udruženju – najčešće do 5 čla-nica – i ako taj broj povežemo sa brojem (različitih) mesta u Vojvodini u kojima deluju ženska romska udruženja, onda ukupan angažman Romkinja nije mali

203

– oko 500 žena različitog uzrasta, školske spreme, sposobnosti i profesionalne orijentacije radi na promenama u svojoj zajednici.

Treba pohvaliti sistematsku brigu nekih institucija u APV za razvoj romske zajednice. Kada su u pitanju ženske romske organizacije, svakako je to Zavod za ravnopravnost polova (oformljen 2004.) koji je imao značajnu ulogu u una-pređenju romskih ženskih organizacija. Zavod je predstavio osnovne međuna-rodne dokumente (CEDAW Konvenciju i Zaključne komentare Komiteta UN-a) u cilju poboljšanja položaja Romkinja (2008) i organizovao seminar „Besplatna pravna pomoć za Romkinje“ koji je realizovan u okviru Programa za podstica-nje zapošljavanja ranjivih grupa žena u APV (u periodu 2009-2011). Razvijeni su oblici samozapošljavanja Romkinja, ali izostaje zahtev institucijama sistema da obavezno zapošljavaju diplomirane Romkinje i Rome. Čime bi se doprinelo da oni stečeno znanje mogu artikulisati preko zvaničnih institucija. Na taj na-čin bi se pokazala važnost izgrađivanja nacionalnog i državnog identiteta kao dve strane patriotskog odnosa prema zajednici.

LiTEraTUraDenić, Slavica (2014). Rodni identiteti i interkulturalnost: kritička analiza afirmativnih mera na visokoškolskim institucijama u Srbiji: 2000-2013. ACIMSI Centar za rodne studije Univerziteta u Novom Sadu (doktorska disretacija). Mitro, Veronika (2002). Adresar ženskih nevladinih organizacija. Novi Sad: Ženske studije i istraživanja i Futura publikacije.Savić, Svenka; Todorović, Olivera (1989). Elementi romske kulture u obrazovanju dece Roma. U: Šipka, Milan [urednik] (1989). Jezik i kultura Roma. Sarajevo: Institut za proučavanje nacionalnih odnosa, 315-321. Savić, Svenka; Aleksandrović, Marija; Dimitrov, Stanka; Jovanović, Jelena (2001). Romkinje: biografije starih Romkinja u Vojvodini. Novi Sad: Futura publikacije. Savić, Svenka; Mitro, Veronika (2006). Škola romologije. Novi Sad: Futura publikacije i Ženske studije i istraživanja, Novi Sad.Savić, Svenka (2006). Visokoškolsko obrazovanje Roma: Škola romologije na Univerzitetu u Novom Sadu, Jezik više za Evropu. Novi Sad: Pedagoški zavod Vojvodine, 35-45.Savić, Svenka i dr. (2007). Romkinje 2. Novi Sad: Futura publikacije i Ženske studije i straživanja. Savić, Svenka; Grbić, Milana (2008). Akademskim obrazovanjem do romske elite. Novi Sad: Univerzitet u Novom Sadu, Ženske studije i istraživanja, Futura publikacije.Savić, Svenka (2010). Obrazovane Romkinje – prijedlog za model interkulturnog razumijevanja i slušanja, u: Kodrnja, Jasenka; Savić, Svenka; Slapšak, Svetlana [urednice] (2010). Kultura, drugi, žene. Zagreb: Institut za društvena istraživanja - Hrvatsko filozofsko društvo – Plejada. 187-202.

204

Savić, Svenka (2013). Iskustva mentorskog programa sa učenicima: višestruko podzastupljene grupe. Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine, str. 79.Savić, Svenka & Mitro, Veronika (2013). Education for Gender: Equal Society of Female Students in Serbia, Interkulturalnost, No. 6, Novi Sad: Zavod za kulturu Vojvodine. p 86-109.

Svenka Savić Veronika Mitro

WOMEN`S ROMA NGOs IN VOJVODINA: 2000-2014.

Summary

This paper provides information for the visibility of Roma women in women’s Roma associations in the autonomous province of Vojvodina today, with the aim of showing the extent to which activism contributes to: 1. building their own identity, 2. change within the Roma community in which they live in and 3. changing in the wider social middle. A total of 50 Roma associations in Vojvodina is analyzed in which the presidents are Roma women (out of 140 registered), in the period which also included the Decade of Roma (2000-2014). The results show that Roma women who are leading associations of citizens are relatively well educated, but they cannot get employment in the institutions of the system. Therefore they set up civil associations in which they organize activities according to their professional knowledge and skills. In these women we see the potential for a future change of the Roma community in Vojvodina as a whole. We conclude that these are activities which alter consciousness and identity (young and educated) of the Roma towards greater integration into the broader social trends in the APV. There has been a number of significant initiatives and activities for the benefit of the (local) community, of which little is known, and it is even less known that the people performing them were in fact Roma.

205

UdC 930.85(=214.85)(497.113)323.15(=214.58)

Zoran Tairović

kriTička MiSao –ProMEna iMidža roMa

SAŽETAK

Proces tranzicije i projekti modernizacije u većini postsocijalističkih društava u Evropi, a samim tim i na Balkanu, realizovani su u formi deformisane imitativne modernizacije ili kontramodernizacije. Romi su i dalje na periferiji, ali ovoga puta Evropske unije. Pred nji-ma je neizvesna budućnost u liku alternativa: perspektiva postmo-dernog totalitarizma sa tehnokratskom diktaturom, ili formiranje čovečanstva kao zajednice ravnopravnih građana i naroda u duhu modela socijal-demokratske globalizacije sveta, sa respektom bo-gatstva kulturnih različitosti sveta, sa globalizacijom razumevanja i solidarnosti među narodima Dakle, i na nama savremenicima je velika odgovornost kakav će oblik, lik i suštinu imati budućnost čo-večanstva – da li će se ono razvijati u ključu humanizacije društva i emancipacije čoveka, ili pak novih oblika socijalnog, političkog i kulturnog porobljavanja. Identitet Roma, kao i njihov imidž u Srbiji i Evropi, sveden je na marginalizovanu dimenziju kulture, a kulturna tradicija Roma podvrgnuta je ironizaciji i vulgarizaciji od strane većinske i drugih manjinskih zajednica. Romska kultura, artefakti i umetnici formalno su nevidljivi i nemaju prepoznatljivost u društvu. Ovaj rad ukazuje na potrebu promene imidža Roma u svetu i daje moguć metodološki okvir za promenu paradigme.

KLJUČNE REČI kultura, identitet, imidž, Romi

1. UvodU postindustrijskom stadijumu razvoja društva, umetnička i kulturna

aktivnost postaju intenzivnije, a pokreće se i dijalog između kreatora i javno-sti. Nastaju drugačiji uslovi za kulturno-umetničko stvaralaštvo, proizvodnju kulturnih dobara, njihovo oblikovanje u koncepte dostupne kulturnoj javnosti, čije se polje recepcije sve više širi. Tako rastu i kulturne potrebe i intereso-vanja čoveka, što podrazumeva osvešćenu aktivnost stvaranja materijalnih i duhovnih vrednosti kojom se pojedinac izdiže iznad svakodnevnog života radi aktivnog saznavanja, kvalitetne komunikacije i estetskog prosuđivanja. Svet je ostao uskraćen za kontekst kulturnih vrednosti u kojima su Romi participirali. Pitanje je kako je ova nevidljiva struktura opstajala u nacionalnim konteksti-

206

ma, a konteksti su pretrpeli sistematizaciju u evropskom sistemu kulturnih vrednosti (Tairović, 2015). Kreativno haotično stvaranje, kako piše Isak Adižes (Adižes, 1995), čovek nastoji da pretvori u organizovan i stimulativan ambijent, čija je svrha produkcija, difuzija i recepcija univerzalnih kulturnih i umetnič-kih tvorevina, podizanje svesti svih slojeva populacije, ne samo u cilju razvoja kulturnih potreba već i kulturne potrošnje. Zato treba primeniti ekonomske parametre funkcionisanja kulture, ali najpre izgraditi menadžment u kulturi kao sistem upravljanja, podržavanja i organizovanja kulturne i umetničke pro-dukcije unutar kulturnih institucija. Pitamo se gde su tu Romi. Da li oni parti-cipiraju? Romi nemaju kulturne institucije. Da li Romi poznaju menadžment, ili je, možda, svrsishodnije pitanje: da li menadžment poznaje Rome, osim iz pozicije potpune vulgarizacije romskog kulturnog bića? Menadžment pred-stavlja svesnu delatnost jedne institucije u smislu pronalaženja najefikasnijih organizacionih rešenja i modela koji doprinose razvoju kulture, njene delatno-sti, kao i obezbeđivanju optimalnih uslova za stvaralački rad, njegov plasman i prijem u javnosti, te poboljšanje kvaliteta života pojedinca, društvenih grupa ili zajednica. Stoga je nezaobilazno i marketinško istraživanje publike, u smislu analize formi uspostavljanja veza s publikom i njenog (ne)učestvovanja u kul-turnom životu jednog društva. Romi učestvuju samo u zabavama ekonomskih elita kao predmet “supkulturnih dostignuća” koja te elite masovno konzumira-ju, pri tome održavajući iracionalni superiorni stav. Da li se pomoću ovakvog odnosa mogu stvoriti uslovi za realizaciju kulture u antropološkom značenju, kao matrice na kojoj su kodirani saznajni vrednosni sistemi jedne društvene grupe ili zajednice – obrasci mišljenja verovanja i ponašanja – i sredstva njiho-vog ispoljavanja (jezik, rad, stanovanje, ishrana, odevanje, običaji, verovanja, mitovi, legende, narodna umetnost itd.)? Da li se prihvata činjenica da kultura i umetnost nastupaju kao avangardne snage koje tumače društvene promene, da kao spiritus movens anticipiraju nove društvene vrednosti, te da su deo op-šte razvojne politike? Ili svi subjekti u kulturi, ili hegemonija nad kulturom? Stoga je kod Roma neophodno konstituisanje teorijskih modela menadžmenta i marketinga i njihova praktična primena u oblasti kulture, u čijem se domenu vrši odgonetanje tvorevina simboličkog karaktera (Dragičević Šešić, Stojković, 2000). Ne može se osporiti da celokupni kulturni razvoj zavisi od njegovog planiranja, a ukoliko ono ne postoji, onda se ovaj proces odvija stihijski i fra-gmentizovano. Da li kod Roma postoji planiranje kulturnog razvoja? Kada se strateški planira (kratkoročno i dugoročno), sva energija i sva sredstva usred-sređuju se na ostvarenje programa kulturnog razvoja. Međutim, ako se loše planira ili ako ciljevi, prioriteti i metode nisu jasno definisani (ili zavise od

207

državne ideologije), onda se ne može očekivati ni društveni ni privredni na-predak, niti očuvanje integriteta romske kulture. S tim u vezi, ciljevi i zada-ci menadžmenta u kulturi odnose se na izgradnju modela kulturnog života, planiranje razvoja kulture, uspostavljanje odnosa saradnje među institucijama, kao i organizovanje procesa upravljanja, produkcije i difuzije „proizvoda“ kulture. Ironija je da Romi nemaju institucije, tako da organizovanje procesa upravljanja i produkcije jesu samo fikcija u kojoj se Romi uvode formalno u celokupni kulturni kontekst, a da pri tome ne participiraju – suštinski, imaju “paralisan kulturni status”. Da bi se uspostavio i razvio model kulturnih delat-nosti, trebalo bi poći od određivanja pravca razvoja kulture jedne zajednice, u ovom slučaju romske, odnosno kulturne politike, što se može ostvariti pomoću odgovarajućih mera, sredstava i aktivnosti. U svemu ovome, važno je shvatiti složenu strukturu društva i višeslojnost kulturnog identiteta, imajući u vidu da je i to deo kulturne politike, koja sama po sebi treba da se odnosi i na podstica-nje stvaralaštva, kao i kulturne animacije. Može se reći da je kulturna politika danas jedinstvenija u predstavljanju anti-elitističkih narativa, konstantnija u raznolikosti identiteta i različitosti ljudskih bića, jer, kao kulturna dimenzija socijalne politike, ona mora da stavi akcenat na razvoj ljudskih vrednosti – jednakosti, demokratije i slobode kulturnog izražavanja – ali i da stvori uslove za njihovo ostvarivanje.

„Sama stvar stoji pred nama onakva kakva je s našeg stanovišta” (Hajde-ger, 2004: 71). Kakav je imidž Roma u svetu? Kako Rome doživljavaju ne-Romi i njihovi politički lideri, odnosno šta znaju drugi o Romima i na koji način dolaze do informacije o Romima? Šta je to romski identitet i kako se on stva-ra, a kako se projektuje prema ne-Romima? Šta su romske vladine i nevladine institucije činile i šta čine za bolju prepoznatljivost romskog identiteta? Da li ta nastojanja imaju ikakvog efekta? Koliko se romski standardi razlikuju od zapadnih i istočnih standarda? Kako Romi koriste promotivnu komunikaciju kao sredstvo političkog delovanja? Koliko se imidž Roma odražava na njihov međunarodni položaj, odnosno može li se kvalitetnijim imidžom doprineti boljem političkom položaju Roma u svetu? To su samo neka pitanja na koja treba da se odgovori. Mora se analizirati sadašnji imidž Roma u svetu i među-narodnim odnosima. Treba dati uvid u načine i okolnosti romskog nastojanja za dosadašnje pokušaje i sugestije izgradnje međunarodnog imidža Roma.

208

2. nEdoSTaci i MogUćnoSTi PrEZEnTovanja roMSkog idEnTiTETaMnogi ljudi u svetu jako malo znaju o Romima, neki o njima imaju de-

limične informacije. Oni koji Rome bolje poznaju, sigurno ih ne doživljavaju kroz političku propagandu. Oni svoju sliku o Romima grade puno duže i pot-punije, imaju temeljniju spoznaju o romskoj istoriji, romskim potencijalima, iskustvima. Imaju svoje mišljenje o informacijama iz medija, stereotipima i slično. Njihovu sliku o Romima upotpunjuje čak i nedostatak informacija, često pogrešna informacija o pojedinim činjenicama. Tako dolazi do situacije da neka javnost Rome doživljava kao prijatelje, simpatične i živopisne ljude sa interesantnom kulturom, dok ih druga doživljava kao neuljudne i inferiorne. Upravo zahvaljujući takvim stavovima drugih o Romima, grade se pojedinač-ne lične slike ili stavovi o Romima koji, opet, zajedno kreiraju globalni imdiž Roma, to jest romsku sliku u međunarodnoj javnosti. Međunarodna javnost, koju čine i donosioci odluka u međunarodnim odnosima, odnosno oni koji na njih mogu da utiču, svoj odnos prema Romima grade na puno širim te-meljima, a ne samo na temelju političkih odluka i poteza aktuelne vladajuće elite. U kojoj meri se ta slika drugih o Romima, romski imidž, odražava na međunarodni položaj Roma, odnosno koliko utiče na Rome i njihovu sudbinu, teško je direktno pokazati, jer ne postoje naučno izrađene metode utvrđivanja te međuzavisnosti. Međutim, to Romi svakodnevno osećaju. Zahvaljujući pro-cesu globalizacije, sve većem uticaju medija na društvo, jačanju uloge javnosti pri donošenju političkih odluka, važnost imidža Roma bi trebalo da igra sve značajniju ulogu pri donošenju različitih političkih i poslovnih odluka, i to vrlo često na štetu racionalnog pristupa i temeljnog proučavanju pojedinih kompa-rativnih „prednosti ili nedostataka“ romskog naroda. S druge strane, povoljan imidž Roma može čak „zaseniti“ racionalne dileme, odnosno prosuđivanje, koje bi Rome vodilo do drugačijeg zaključka.

Ukratko rečeno, zanimaju nas nedostaci i mogućnosti prezentovanja kva-litetnijeg romskog identiteta, te procene trenutnog imidža Roma na međuna-rodnoj političkoj sceni i mogućnosti njegovog poboljšanja.

Kada je reč o Romima u istočnoj Evropi, oni su već drugu deceniju od kako je u Evropi počela tranzicija ‘postkomunizma’ kolateralna šteta ujedinjene Evrope. S druge strane „Dekada Roma” ima svoj specifičan tok i on je nesum-njivo posledica okolnosti kojima se Romi izlažu, delimično izmenjenog karak-tera koji sluti na kvalitet, a suštinski nepromenjenih. Kolosalna snaga Dekade jeste vidljivost Roma od zajednice do institucija sistema. Sada, logično, treba

209

insistirati na izgradnji kulturnih instutucija. Međutim, postoje aspekti kultur-ne distance spram kojih izgleda da preobražaj društva još nije zapravo počeo. U kontekstu tekućih evropskih integracija a sa naslovom Romi, kulturna ma-njina i manjina kulture, nemušto se traže odgovori na pitanje do koje mere je interaktivan odnos romskih i domicilnih kulturnih entiteta, traži se prostor akulturacije kao jednog oblika međukulturnih dejstava (Koković, 2005). Ta-kođe, postavlja se pitanje da li je promena imidža romskog kulturnog korpusa moguća u datim okolnostima, a da autentičnost Roma ne bude poništena? U svakom slučaju, civilizacijski tokovi iziskuju izvestan oblik preobražaja koji se postavlja kao neophodan da bi romska kultura mogla da bude integrisana u društvenu celinu. Metaforično opisivanje atmosfere oko očekivanih promena imidža Roma, u kontekstu društva u Srbiji, kao i pronalaženje razloga zbog kojih još uvek ne dolazi do prelaska pretpostavljenog „praga preobražaja”, može poslužiti za razjašnjenje postojeće problematike identiteta, imidža i društva.

U kontekstu tekuće „tranzicije”, slike preobražaja imidža se spontano račvaju u dva različita pravca, zavisno od percepcije društvene političko-eko-nomske situacije. S jedne strane, izgleda kao da imidž Roma u Srbiji već dugo „stoji na pragu” preobražaja te kao da čeka da sa srpskim izlaskom u Evropu i sam “poevropeji”, ili zaliči na evropski sistem kulturnih vrednosti za koji apri-ori smatramo da je potreban Romima. Razlozi zbog kojih oni još nisu prešli taj prag, te zbog kojih ne dolazi do očekivanog preobražaja imidža, tema su za istraživanje koje bi moglo značajno da poboljša (samo)spoznaju samih Roma. S druge strane, mnogi pripadnici romskog nacionalnog korpusa u Srbiji imaju doživljaj kao da imidž Roma u ovom društvu „visi nad ponorom” preobražaja. Ta metafora ujedno predstavlja objašnjenje za dugotrajni društveni otpor pro-menama, kao da zahtev za preobražajem dolazi isključivo spolja, a ne da potiče iz unutrašnjih potreba Roma.

Ovakav doživljaj promene imidža zasniva se na strahu koji se sam sobom pothranjuje – strahu od ništavila samonestajanja. Zato je pravi izazov društve-noj teoriji osmišljavanje empirijskog istraživanja koje bi se usmerilo na razloge eventualne opravdanosti tog straha. Ovo postaje naročito interesantno ako se ima u vidu trajanje ovog problema kroz različite društveno-političke epohe. Primarni cilj takvog istraživanja bi, dakle, bio da ustanovi razloge koji u sadaš-njem vremenskom i prostornom okruženju dovode u pitanje određene aspekte romskog identiteta te imidža. Naravno, prethodno bi trebalo odrediti koji su to aspekti. Tim istraživanjem bi se napravila analiza elemenata identiteta, a takođe bi se mogli utvrditi i činioci koji predstavljaju prepreke za samouspostavljanje poželjnog imidža Roma u Srbiji. Zatim bi trebalo proveriti da li značajan broj

210

pripadnika većinskog društva i dalje utiče na kreiranje atmosfere koju Romi doživljavaju kao opasnost i neprijateljstvo. U daljem toku bi trebalo označiti šta u kontekstu tranzicionih trendova može da predstavlja neprijatelja (spoljaš-njeg i/ili unutrašnjeg), a u kontekstu romskog nacionalnog korpusa ideje koje Romi imaju o tome šta njihov imidž treba da bude. Bez bližeg razumevanja navedenih tema postoji velika verovatnoća da će nejasnoće koje među Romima omogućavaju “lov u mutnom” i dalje opstajati kao ustaljeni vid sprečavanja preobražaja, bilo u pravcu unutrašnjeg integrisanja identiteta bilo u pravcu spo-ljašnje integracije u zajednicu evropskih naroda i, na kraju krajeva, opstrukciju imidža. Uprkos navedenim inevolutivnim tendencijama, pretpostavka je da, u ovoj eri globalnih promena, većina pripadnika romske zajednice prihvata ideju preobražaja. Nakon ispitivanja u kojoj meri je to zaista slučaj, treba pokazati da li je, i koliko, razlog za to uticaj srpskog društva i evropske zajednice, a u kojoj je preobražaj neka vrsta projekcije proistekle iz primamljivosti evropskog životnog standarda. To bi trebalo da postane evidentno ukoliko pomenuti pre-lazak ‘praga preobražaja’ postane ne samo spoljašnji uslov za evropsku inte-graciju društva u Srbiji, već i motiv Roma za integraciju sa Srbijom i Evropom, koja podrazumeva realizaciju potencijala identiteta pogodnog za usklađivanje s društvima Evro-sveta. Preduslov za to je da se utvrde neophodni civilizacijski elementi identiteta koji su takođe ključni kao podloga za očuvanje i prenošenje raznovrsne tradicionalne baštine romske kulture sa novim imidžom kroz pre-zentaciju u Srbiji, Evropi i svetu.

Promene koje je donela protekla decenija pokazale su da ‘period tranzicije’ u eri globalizacije nije ni Dekadom doneo odgovarajući preobražaj identite-ta tradicionalne kulture Roma. Takozvani ‘period tranzicije’ sa akcentom na Dekadu odnosio se više na ekonomske i političke aspekte društvenih promena kod Roma, a budući da su ovi aspekti ex definitionem odvojeni od kulture, to je ovaj vid preobražaja identiteta i imidža suštinski ostao nerešen. Dakle, Dekada je učinila Rome vidljivim, stekli su se uslovi za stvaranje kulturnih institucija, i bilo bi krajnje logično da te institucije aktivno insistiraju na proučavanju rom-skog identiteta pod nužnim predznakom promene imidža, koja je posledično bitna za spuštanje međunacionalnih tenzija i boljeg razumevanja romske kul-ture od strane većinske i ostalih zajednica.Tu imamo na umu sledeće: „...egzi-stencije se u svojoj pojavi ne mogu podvesti pod totalnu celinu jednog znanja. One nisu prenosive kao poznativo bivstvo koje bi uvek bilo za sve isto” (Jaspers, 1989, 519).

Formiranje institucija kulture učinilo bi da kultura postane sveopšti me-dijum društvenog tkanja kod Roma, dok bi aktivan odnos prema svetu pojačao

211

za Rome doživljaj celine sveta, koji je, ne krivicom Roma, urušen, a počivao je na odnosu prema Romima kao onostranom, dalekom i nekomunikativnom fenomenu. Logično je da je kultura Roma počela da iščezava u percepciji dru-gih. Njihova kultura, koja je nekada objedinjavala ljudske delatnosti i doživljaje u evropskom sistemu kulturnih vrednosti, nasilno je gurnuta u jedinstveno kulturno ustrojstvo ništavila i gubila je svoju moć. Ovo potkrepljujemo liota-rovskim zapažanjem da je ‘s nestankom kulta – ostala kultura’, a u kontekstu Roma, njihovim seljenjem u nevidljivi društveni prostor, kultura je rastakana u nacionalne zajednice i apsolutno se pretvorila u nevidljivo, ali kao živa tvar: s nestankom vidljivosti, ostala je i opstala kultura. Gledano s tog stanovišta, identitet Roma kao i njihov imidž u Srbiji i Evropi ne samo da je sveden na ovu marginalizovanu dimenziju kulture, nego je, u uslovima koji su postojali, kulturna tradicija Roma imala brojnih prepreka ironizovana i vulgarizovana tokom svog opstajanja od strane ne-Roma. Ovo se, na primer, jasno uočava kroz formalno stanje nevidljivosti romske kulture, artefakata, umetnika, koji u društvu nemaju prepoznatljivost, tim pre što društvo u celini nema odnos ni prema individulnoj, ličnoj kreativnosti koja je bitno polazište svake vitalne kulture. Antropološka proučavanja su pokazala neodvojivu povezanost kulture i ličnosti. Ličnost je pokretački princip kulture. Kroz različite kulturne oblike ličnost transcendira svoju sopstvenu prirodu. Posredstvom umetnosti i drugih vidova kulture ličnost svoju sopstvenu prirodu preobražava u univerzalnu. Obično se smatra da proučavanje čoveka u konkretnom kontekstu njegove kul-ture predstavlja mogućnost da se shvati da je kultura ljudska tvorevina, a ne priča o bezličnim silama.

Iskustvo Roma svedoči o neangažovanosti u širem društvenom smislu da se prepoznaju, prihvate i upotrebe kreativni impulsi Roma. Sva kreativna re-šenja koja su Romi mogli imati u društvenom konsenzusu uvažavana su kroz odnose koji mogu biti uspostavljeni samo posredstvom individualnih člano-va društva ili uticajnih ne-Roma, koji su se “smilovali na romsku jadikovku” ili koji istinski razumeju društvente kontekste i kulturu. Čime god da je bila pripremana ili koliko god da je trajala, ova negativna tradicija je postala deo preovlađujućeg mentaliteta ili takozvanog ‘društvenog karaktera’.

U tom smislu trebalo bi istražiti iz kojih razloga izgleda da oni koji uprav-ljaju društvom ne prepoznaju impulse i inicijative Roma. Upravo oni koji u svojim rukama drže poluge vlasti na različitim nivoima dopuštaju, čak omo-gućavaju da Romi ostanu loše organizovani i na taj način pokrivaju korupciju i traće pozitivne društvene potencijale. Period tranzicije je možda probudio nadu u privatno preduzetništvo, ali u opštoj atmosferi nesigurnih i neodre-

212

đenih pravila sve što je romsko je gurnuto u “lov u mutnom” ili je prinuđeno da tavori i propadne u borbi s nelojalnom konkurencijom moćnijih učesnika. Uostalom, nisu svi sposobni za preduzetništvo, ali je logično da svi članovi zajednice imaju interes da svoju zajednicu organizuju kao celinu koja počiva na uvažavanju opšteg dobra. Ono bi trebalo da bude posrednički plan pozitivne sprege zajednice i pojedinaca, ali upravo je opšte dobro postalo koncept koji je najproblematičniji za realizaciju romske kulture u društvu. Kao da je ideja opšteg dobra tokom istorijskih događanja žestoko potisnuta iz svesti Roma, i to veoma često upravo onih koji nastoje da zauzmu mesta na društvenoj hije-rarhiji, čineći to isključivo iz sebičnih pobuda. Socijalističko rastakanje tradi-cionalnih određenja, koja su služila da omoguće jasno razlikovanje vrednosti, poslednji period tranzicije je dopunio novim raspršivanjem vrednosti koje su za vreme vladavine komunističke ideologije postale temelji svojevrsne tradicije. Analiza i komparacija ovih vrednosti, kao elemenata različitih tradicija, mogle bi pokazati njihove dubinske sličnosti, mada su one, za razliku od uočljivih i isticanih razlika, uglavnom ostale skrivene.

Uprkos krahovima vrednosti i prekidima prethodnih tradicija, jedino romsko samosvesno poimanje može omogućiti prihvatanje neophodno bolnih momenata koji obično prethode svakom procesu obnove. Ako se, umesto toga, tranzicija i Dekada vide pretežno kao nered koji nastaje menjanjem poretka, slično kao ranije socijalistička revolucija, teško se može sprečiti pojava nihiliz-ma, a on je prepreka za konstruktivno delanje.

Bitno je shvatiti šta treba činiti da situacija u koju nas dovodi takvo viđenje ostane atribut prošlosti, a ne da i dalje služi kao opravdanje i izgovor, pošto je danak koji Romi plaćaju budućnosti već počeo.

Svaka kulturna evolucija podrazumeva samosvest, to jest, svest o različitim odnosima između onoga što osećamo kao izraz sopstvenog identiteta i onoga što nam izgleda da nije naše sopstvo. To je sposobnost da se nakon opredme-ćenja u svojim delima vratimo sebi da bi se preispitali ko smo. Na taj način je samosvest izvor svesti i kreativnosti. Samo je čovek sposoban da bude svestan i samo je svestan čovek u stanju da preobražava sebe i svoje okruženje. No, ako je tačno da razumevanje koje imamo o sebi jeste u izvesnoj meri pretpostavka razumevanja sveta, tačno je i obrnuto. Za razumevanje ove teme treba prihva-titi da članovi nijednog društva, pa ni romskog, nisu neki neutralan objekt antropološkog proučavanja, nego su deo globalnog sistema, gde dominantni ljudi, kako kaže Friedman, ‘konstituišu njegov kolektivni subjekt’. Zato je sva-ko društvo, pa i romski korpus, proizvod njegove transformativne integracije u globalni sistem. Za tu transformaciju potrebna je ekspertska analiza identiteta

213

i promena imidža. Reč je o novoj vrsti kolektivnosti koja ne potiskuje indivi-dualnost, različitost i kreativnost, jer potiče od svesti kolektiva čovečanstva. To svesno konstruisanje univerzalnog čoveka ne može se postići mehaničkom univerzalizacijom. Nastojanjem na uniformizovanju celine sveta, stalnim pro-izvođenjem ‘velike priče‘, modernizacija omogućava održavanje dominacije pasivizujući na marginama antropološki ‘drugog’. Univerzalnost duhovne evo-lucije je potpuno suprotna tome. Ona je usmerena na pronalaženje sinergijskog poretka usklađujuće povezanosti koja poštuje različitost izbora i identiteta. S obzirom na to da identiteti u globalnim procesima pre svega predstavljaju elemente kulture, konceptualno odvojene od ekonomije i politike, to između ostalog znači da izbori individua i društva, koji su materijalno utemeljeni, treba da nađu smisao u duhovnom, koje po sebi predstavlja vrhunsku kulturu. Izbori koji se čine s tog polazišta dosežu smisao i u sebi i u svetu kao celini. Što se tiče Roma, brižljivo planirana kulturna strategija može doprineti postavljanju novih okvira, koji bi mogli da budu stimulativni za razvoj opšte svesti u svim neophodnim pravcima društvenih kretanja Roma, ukoliko ostvari kolektivnu podršku koja se odnosi i na svakodnevni život individua i društva (Vukadi-nović, 2003). Uvažavanje prirodnih resursa predstavlja pri tom conditio sine qua non dostojanstvenog odnosa prema lokalnom i globalnom okruženju. Ovo podrazumeva odgovornost kao neophodan element duhovne evolucije identi-teta kolektiva posredstvom individua koje će sebe videti kao ćelije univerzalnog čoveka sa jasnom vizijom koju pojačava imidž istog tog pojedinca.

3. ka novoM iMidžU roMa Imidž jednog naroda počinje u njemu samom. Nivo zadovoljstva i motiva-

cije istog tog naroda merljiv je proces na koji se može uticati. Jedna od lepših i lako pamtljivih definicija PR-a kaže da je ideal da identitet bude jednak imidžu. U ovom slučaju šta je identitet a šta je imidž? Identitet kod Roma je objektivna statična kategorija koja utvrđuje osobenosti konkretno ovog naroda i spoljni znak (vizuelni i materijalni), kojim se ta ista osobenost projektuje i komunicira sa javnošću, dok je imidž subjektivna dinamična kategorija, u ovom slučaju im-presija, utisak o Romima koju ima javnost i koja nastaje na osnovu percepcije identiteta. Reputacija Roma jeste vrednosni sud, renome, ugled, opšte uverenje o istom.

Korporativna komunikacija jeste proces prevođenja identiteta u imidž i reputaciju. Možemo reći da je identitet Roma ono što on u suštini jeste tj. ve-

214

rovanja, stavovi, kultura. S druge strane, imidž jeste slika koju javnost ima o Romima. U realnosti su moguća tri odnosa ovih elemenata:

Kada je imidž bolji od identiteta, tj. kada javnost ima bolju sliku o nekom nego što on u stvari jeste.

Kada je identitet bolji od imidža, tj. kada romski narod ili pojedinac imaju lošiju sliku u javnosti od realne.

Kada je identitet jednak imidžu, što je idealna situacija. Kreiranje romskog imidža je zahtevan i dugotrajan posao. Kao i kod svake

druge poslovne aktivnosti, mora se znati ko su nalogodavci i ko su izvršioci. Dosadašnja praksa je pokazala da je to manje-više bila ista osoba ili skupina ljudi koja se deklarativno brinula o tim stvarima. To nije dobro rešenje, jer jedni treba da brinu o identitetu, a drugi treba da brinu o imidžu. Konsultant, pojedinac ili telo kreira imidž identičan identitetu ili nešto malo bolji. Da bi to učinio, mora izvršiti analizu trenutne situacije. Na samom početku mora se doneti odluka da li će se nalogodavcu “skresati” stvarno stanje ili će mu se “ulagivati” i prezentovati ono što se misli da on želi da čuje. Dakle, mora se sa-opštiti realno stanje, u ovom slučaju o analizi trenutne situacije Roma. Ključni element pri kreiranju imidža Roma jesu učesnici u kreiranju; ukoliko oni ne shvate ciljeve određenog imidža, ako ih ne primene u javnosti, izostaće željeni rezultati. Jedino ako svi shvate značaj promena i ako ih usvoje kao zajedničke vrednosti, može se očekivati pozitivan rezultat.

Sa razvojem marketinga i PR-a u modernom smislu reči, identitet Roma bi mogao biti poistovećen sa vizuelnim pojavljivanjima u javnosti, odnosno sa urađenim “logotipom” ili zaštitnim znakom. Danas je opšteprihvaćeno da identitet Roma predstavlja njegovu ukupnu komunikaciju oličenu u kulturi, verovanjima, stavovima, njegovom pristupu radu, rukovođenju, strategiji. Upravljanje identitetom uključuje seriju koraka: dobijanje podrške od raznih nivoa vlasti, definisanje idealne slike i vizuelne percepcije, brif za dizajnere, razvijanje koncepta dizajna, koncipiranje, testiranje i razmatranje ideja, inter-na komunikacija i dobijanje povratne informacije, primena, lansiranje i vred-novanje, provera i ažuriranje. Fenomen identiteta, odnosno koncept rada na identitetu, nastoji da ujednači (standardizuje) ono što Rome, u ovom slučaju, čini jedinstvenim i nastoji da otelotvori njihovu istoriju, filozofiju i vredno-sti. Dugoročna i kvalitetna strategija romskog identiteta morala bi počivati na dva E – “Etika i Estetika”. U operativnom i komunikacijskom smislu, identitet Roma predstavlja vizuelna i materijalna sredstva s kojima se romski narod identifikuje i predstavlja u javnosti. To podrazumeva: romski slogan, romski logo, romske grafičke standarde (memorandumi, brendirana komunikacija,

215

boje, zastave, proizvodi i pakovanja), vebsajt, kodeks ponašanja, publikovanje podataka, poslovni prostor, film...

Kako bi se dugoročno održao romski imidž koji odgovara njegovom iden-titetu, potrebno je pri izradi komunikacijskog plana povesti računa o nekoliko stvari: treba da se odredi koji je cilj saopštavanja romskog identiteta – da li se, na primer, želi postojanje sadašnjeg imidža. Zatim moramo definisati javnosti ka kojima želimo da uputimo poruku i da ih istovremeno klasifikujemo po stepenu važnosti. Ako želimo da kroz komunikacijski plan propustimo jedin-stvenu poruku, možda će se nekada javiti potreba za različitim porukama za različite javnosti. To ne znači da će ista poruka biti različito interpretirana, već da će se određene poruke plasirati do određene javnosti. Nakon toga sledi izbor komunikacijskih kanala. Cilj nam je da naša poruka dođe na pravo me-sto, neizmenjena i po najnižoj ceni koštanja. Može biti veoma važno i vreme kada će se početi sa plasiranjem poruka npr. modernog predstavljanja romskog identiteta. Dilema je i da li samostalno plasirati poruke ili angažovati eksperte van menadžmenta. Jedan od ključnih načina za stvaranje i poboljšanje imidža Roma biće pojačavanje socijalne odgovornosti prema društvenoj zajednici i cilj-nim grupama, isticanje pozitivne reputacije. Dakle, izgradnja reputacije Roma u izuzetno dinamičnom, turbulentnom okruženju podrazumeva dugoročnu aktivnost u kojoj “fini” parametri postaju sve snažniji prilikom poklanjanja poverenja zajednici. Tu će svakako PR praktičari imati veliku odgovornost da izgrade reputaciju Roma, koji su vidljivi i kao pojedinci i kao grupe u oblasti kulture i umetnosti, a pri tome će gajiti i negovati romsku kulturu “odgovornog odnosa” prema samim Romima, partnerima, uz imperativ odgovornog pona-šanja prema zajednici u kojoj deluju. Moraće se kontinuirano raditi monitoring poslovnog okruženja i medija, inicirati teme, pripremati saopštenja za medi-je, organizovati konferencije za novinare, itd. Bilo bi nužno stalno održavati kontakte sa novinarima, s ciljem uspostavljanja odnosa poverenja, što je od ključnog značaja za izgradnju pozitivnog imidža a, dugoročno posmatrano, i željene reputacije. U slučajevima nastanka kriznih situacija, prethodno planski sprovedene aktivnosti donacija i sponzorstava omogućiće da romska komuni-kacija bude vođena sa pozicije pozitivne reputacije koja će biti već (preventivno) izgrađena. Marketinško planiranje zasniva se na odgovorima na pitanja: Gde se nalazimo? Kuda idemo? Gde želimo da budemo? Šta možemo da učinimo sa sredstvima kojima raspolažemo?

Kada se krene od ovog opšteg metodološkog načela, onda se može traga-ti za identifikacijskim slojevima bitnim za romsku kulturu. Promena imidža Roma jeste preduslov za uvođenje nevidljivog korpusa romske kulture u sferu

216

vidljive geokulturne matrice, čime bi se obezbedilo njeno trajno ravnopravno i meritorno učešće u svetskoj kulturnoj interakciji.

LiTEraTUra:Adižes, Isak (1995). Menadžment za kulturu. Novi Sad: ASEE DOO.Dragičević Šešić, Milena; Stojković, Branimir (2000). Kultura – menadžment, animacija, marketing, Beograd: CLIO.Hajdeger, Martin (2004). Doba slike sveta... Šumski putevi. Beograd: Plato.Jaspers, Karl (1989). Filozofska orijentacija u svetu. Sremski Karlovci: Izdavačka knjižnica Zorana Stojanovića. Koković, Dragan (2005). Pukotine kulture. Novi Sad: Prometej.Tairović, Zoran (2015). Simbolika likovne umetnosti Roma i evropski sistem kulturnih vrednosti (doktorska disertacija). Novi Sad. Vukadinović Srdan (2003). Procesi strategijskog istraživanja i planiranja u kulturi kao instrumenti kulturne politike u tranziciji. Podgorica: Centar za razvoj i istraživanja kulture Republike Crne Gore. [http://www.zaprokul.org.yu/latinica/lprojekti.html]

217

Zoran Tairović CRITICAL THOUGHT - CHANGING THE ROMA IMAGE Summary

The transition process and modernization projects in most post-socialist societies in Europe, and therefore in the Balkans, have been implemented in the form of a deformed imitative modernization or counter modernization. The Roma remain on the outskirts, only this time on the outskirts of the European Union. In front of them lies an uncertain future in the form of an alternative: a postmodern perspective of totalitarianism with a technocratic dictatorship, or the formation of humanity as a community of citizens and people with equal rights, in the spirit of the social democratic model of globalization of the world, with respect for cultural diversity of the world of wealth, the globalization of understanding and solidarity among peoples. Therefore, there lies great res-ponsibility on us, the contemporaries, as to what will the form, character and substance of the future of humanity be - whether it is going to be developed within the key of humanization of society and emancipation of man, or wit-hin new forms of social, political and cultural enslavement. The identity of the Roma, as well as their image in Serbia and Europe, has been reduced to a marginalized dimension, while their culture and cultural traditions has been subjected to irony and vulgarization by the majority community and other minority communities. The Roma culture, its artefacts and artists are formally invisible and are not recognized in the society. This study points out the need for changing the image of the Roma in the world and a possible methodological framework for a paradigm shift.

218

219

UdC 334.73(=161.2)(497.11)”18/19”

Janko ramač, Filozofski fakultet novi Sad

ZEMLjoradničkE ZadrUgE/kooPEraTivE i šTEdno-krEdiTnE kaSE rUSina U jUgoSLaviji U PEriodU iZMEđU dva SvETSka raTa

SAŽETAK

U periodu između dva svetska rata Rusini u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslaviji osnivaju zemljoradničke zadruge/koopera-tive i štedno-kreditne kase. Rusinsko narodno prosvetno društvo, osnovano 1919. godine s ciljem da radi na kulturno-prosvetnom i nacionalnom organizovanju Rusina, podržavalo je osnivanje i rad ovakvih udruženja seljaka i zanatlija ističući prednosti koje ona donose ne samo pojedincima nego celoj rusinskoj zajednici. Au-tor u ovom radu, preko članaka i drugih tekstova objavljivanih u izdanjima Rusinskog narodnog prosvetnog društva, u nedeljnim novinama i kalendarima, i postojeće literature, prati osnivanje i delatnost raznih seljačkih zadruga/kooperativa i štednih/kreditnih zadruga.

KLJUČNE REČI: Rusini u Kraljevini SHS/Jugoslaviji, Rusinsko na-rodno prosvetno društvo, Руски новини, Руски календар, seljačke zadruge/kooperative, štedno-kreditne kase, udruženja zanatlija

1. UvodU ovom radu želimo da, na osnovu objavljivanih članaka, priloga, vesti

i drugih tekstova i informacija u izdanjima Rusinskog narodnog prosvetnog društva (dalje: RNPD), u kalendaru Руски календар136 i u nedeljnim novi-nama Руски новини137, koristeći i postojeću literaturu, sagledamo osnivanje i rad rusinskih privrednih udruženja, zemljoradničkih zadruga/kooperativa, udruženja zanatlija i štedno-kreditnih kasa u Jugoslaviji u periodu između dva svetska rata.

U istoriografiji o Rusinima tema udruživanja seljaka i stvaranja seljačkih zadruga/kooperativa, kao i osnivanje štednо-kreditnih kasa/štedionica, nije bila posebno i sistematki istraživana. Nikola Gaćeša je u svom članku Rusi-

136 Руски календар – godišnja knjiga koju je RNPD izdavalo od 1921–1941. godine u tiražu od 2.500–3.000 primeraka.

137 Руски новини – nedeljne novine, organ RNPD, izlazile su u Novom Sadu (1924–1930), Đakovu (1931–1936) i u R. Krsturu (1937–1941).

220

ni između dva svetska rata (Gaćeša, 1977) prikazao osnivanje i rad agrarnih zajednica u mestima u kojima su Rusini živeli u većem broju, kao i osnivanje drugih njihovih seljačkih udruženja i štedionica. Dosta novih podataka o osni-vanju udruženja zemljoradnika u Đurđevu daje Ljubica Otić u svojoj knjizi o Đurđevu (Отич, 1995). O udruživanju seljaka i osnivanju štedionica u Šidu nešto podataka daje Leona Laboš Hajduk u svojoj monografiji posvećenoj Šidu i njegovim stanovnicima (Лабош Гайдук, 2010). Miron Žiroš se bavio pita-njem osnivanja rusinskih seljačkih zadruga i štedionica u periodu između dva svetska rata više kao novinar i publicista. Veći deo njegovih priloga o ovoj temi je emitovan u emisijama na rusinskom jeziku na talasima Radio Novog Sada, a deo tog nesistematizovanog materijala je razasut u nekoliko tomova njegove demografske monografije (Жирош, т. І 1997, т. ІІ 1998, т. ІV 2004, т. V 2003, т. VІ 2007, т. VІІ 2008).

2. Prvi obLici UdrUživanja rUSina U vojvodini Rusini koji su se od sredine XVIII veka počeli organizovano doseljavati

prvo u Krstur (od 1922 g. Ruski Krstur) i Kucuru, dobijali su od Ugarske dvor-ske komore zemlju na korišćenje pod tačno određenim uslovima (Gavrilović, 1977: 154–164 ; Рамач, 2007: 56–65). Tek od propasti feudalnog sistema posle revolucije 1848/1849. godine deo seljaka koji su do tada obrađivali feudalnu zemlju mogli su da postanu njeni vlasnici. Zbog toga sve do propasti feudal-nog sistema praktično i nije bilo uslova za neke vidove udruživanja seljaka radi stvaranja povoljnijih uslova za privređivanje. Jedini oblik udruživanja seljaka kod Rusina skoro do kraja XIX veka bilo je ortačenje (цимборенє) koje je na-stajalo iz nužnosti, jer seljaci koji nisu imali dovoljno zaprežne stoke da bi mogli da samostalno obrađuju zemlju praktično su bili primorani da se udružuju sa sličnima sebi po ekonomskoj snazi i da zajedno sprežu svoju zaprežnu stoku da bi mogli da oru ili da obavljaju druge teže poslove (Гнатюк, 1988: 82).

Udruživanje zanatlija ima znatno stariju istoriju. Zanatlije u Kucuri su već 1827. godine osnovale svoj ceh, a u Krsturu je ceh zanatlija osnovan 1934. go-dine sa 64 člana (Бордаш, 1982). Cehovsko udruženje je brinulo o tome da se poštuju svi predviđeni propisi o radu zanatlija, pomagalo je svojim članovima i štitilо ih od nelojalne konkurencije zanatlija fušera koji nisu bili članovi cehova.

Prvi oblici udruživanja seljaka nastaju u prvoj polovini XIX veka. U Bač-kom Petrovcu je 1846. godine osnovano seljačko udruženje, jedno od prvih te vrste u Evropi. Imalo je 50 članova. Cilj mu je bio ekonomsko jačanje slovačke zajednice u selu, u uverenju da je to osnovni uslov za njen kulturni i moral-

221

ni razvoj (Čelovský, 1982: 132). Posle toga, u slovačkim naseljima se osnivaju čitaonice u kojima su organizovana razna predavanja iz oblasti privrednog, društvenog i nacionalnog života (Čelovský, 1982). Rusini u to vreme još nisu uspostavili tešnje kontakte sa ovdašnjim Slovacima i nisu preuzimali od njih ta iskustva. U istoriografiji o Rusinima u Južnoj Ugarskoj uglavnom je prisutno mišljenje da su se Rusini u ratarstvu, stočarstvu i u zanatstvu dosta ugledali na ovdašnje Nemce, koji su u tom delu Monarhije bili u privrednom pogledu veoma razvijeni. Rusini su bili u kontaktima sa Nemcima na razne načine: kao komšije u Kucuri, gde je bilo dosta Nemaca, kao komšije u susednim atarima, kao sluge, šegrti i kalfe kod Nemaca, na pijacama i vašarima.

Među Ukrajincima u Galiciji 80-ih godina XIX veka počinje veoma snažan kooperativni pоkret, osnivanje raznovrsnih privrednih, trgovačkih i šredno-kreditnih udruženja i saveza koji su širili svoju mrežu i okupljali veliki broj se-ljaka i drugih proizvođača (Литвин, 2005: 537–538). Rusini iz Južne Ugarske su krajem 70-ih i početkom 80-ih godina XIX veka uspostavili veze i kontakte sa svojim sunarodnicima iz Galicije i nabavljali iz „Gornjih krajeva“ knjige, časo-pise i novine (Гнатюк, 1988: 144–156; Дуличенко, 1972; Рамач, 2009), iz kojih su mogli crpeti informacije o raznim vidovima udruživanja seljaka i osnivanja zemljoradničkih i štedno-kreditnih udruženja. Tako, upoznati sa iskustvima svojih komšija Slovaka i Nemaca, kao i Rusina/Ukrajinaca iz Galicije, krajem 70-ih godina Rusini u Bačkoj osnivaju prve svoje čitaonice. U Krsturu je čita-onica osnovana 1876. godine, a istovremeno je osnovana i seljačka štedionica odnosno ”kreditni savez“. O delatnosti kreditnog saveza se malo zna, a kao svedočanstvo o organizovanju predavanja u čitaonici objavljena su predavanja agilnog seljaka Ferka Pap-Radvanja, jednog od osnivača čitaonice i kreditnog saveza (Биндас, 1923). Čitaonica u Kucuri je osnovana 1878. godine i postala je članica Društva „Prosvita“ (Просвіта) osnovanog u Lavovu 1868. godine (Цап, 2014).

Ferko Pap-Radvanji je u Krsturu započeo akciju na prekopavanju odvod-nih kanala kroz delove atara koji su bili vodoplavni. To je zahtevalo makar i neformalno okupljanje i udruživanje seljaka, pretežno siromašnijih, koji su prilikom sprovođenja komasacije dobili zemlju lošijeg kvaliteta u vodoplavnim delovima atara. Po svemu sudeći, ova akcija pomoći siromašnijim seljacima je izazvala negodovanje imućnijih seljaka, plašeći se konkurencije siromašnijih seljaka zbog povećanja obradivih površina zemljišta posle obavljene melioraci-je, a F. Pap-Radvanji je za svoj poduhvat platio glavom (Жирош, 1987).

Jedna od prvih zadružnih organizacija u kojoj su bili članovi i Rusini bila je Vrbaska vodna zadruga. Povodom njene 50-godišnjice ministar građevina

222

dr Marko Kožul posetio je R. Krstur. U vesti o toj poseti je istaknuto da su oko 70% članova te zadruge Rusini (Аноним, 1936, 3).

Tokom celog XIX veka Rusini iz Krstura i Kucure su se iseljavali u druga naselja u Bačkoj i Sremu. Pojedinačno naseljavanje Rusina na teritoriju Šajkaš-kog bataljona počinje od početka XIX veka, masovnije naseljavanje u Đurđevo 70-ih godina XIX veka. Prvi njihovi napori kao nacionalne i verske zajednice u ovom naselju bili su da osnuju i sagrade svoju školu i da osnuju parohiju i sagra-de crkvu (Отич, 1995: 75–83, 127–135; Рамач, 2014). Paralelno s tim vođena je akcija na polju opšteg društvenog, kulturnog i ekonomskog napredovanja. Na početku XX veka grkokatolički paroh u Đurđevu Andrija Laboš mlađi i učitelj Aleksandar Kot osnivaju Kreditnu kasu, koja je, kako se navodi, povoljnim pozajmicama pomogla mnogim Rusinima da kupuju zemlju (Боич, 1934: 119; Биндас, 1923: 117–119 ).

Sve do propasti Austro-Ugarske Rusini u Bačkoj su pravili tek prve korake u osnivanju svojih privrednih i novčanih zadružnih udruženja i prvih kultur-nih organizacija, koje su uglavnom bile kratkog veka. Izuzetak u tome je bila štedno-kreditna kasa u Đurđevu i cehovi kao strukovne organizacije, koje su delovale saglasno važećim propisima takvih zanatskih korporacija.

3. UdrUživanjE U agrarnE ZajEdnicE i kooPEraTivnE šTEdno-krEdiTnE kaSEPropast Habzburške monarhije i stvaranje Kraljevine SHS 1918. godine

za Rusine na ovim prostorima ne predstavlja samo promenu državno-pravnog okvira u kojem su živeli, nego će doneti veoma krupne promene pre svega u njihovom kulturno-prosvetnom, nacionalnom pa i privrednom životu. Prema državnom popisu iz 1921. godine u državi je bilo 20.382 Rusina, a prema dru-gim podacima imali su ukupno oko 28.588 jutara zemlje, u proseku manje od 1,5 jutra po osobi (Биндас, 1923: 130–131). Ako se ima na umu da je najveći deo Rusina u to vreme živeo u seoskim naseljima upravo od poljoprivrede, postaje jasno da je navedeni zemljišni fond, i samim tim da nije bio ravnomerno raspo-ređen, bio nedovoljan za normalan život mnogih porodica. To je u velikoj meri određivivalo tokove njihovog budućeg političkog i privrednog angažovanja.

Đura Bindas, tada grkokatolički paroh u Đurđevu, dobro je prepoznao novonastalu situaciju i shvatio da su Rusini u novoj državi stekli mnogo po-voljnije uslove za svoj društveni, kulturno-prosvetni i nacionalni život. U apelu upućenom rusinskoj inteligenciji 13. decembra 1918. godine on je predložio da se što pre osnuje jedno rusinsko kulturno-prosvetno društvo koje će raditi na

223

podizanju i jačanju kulturno-prosvetnog i društvenog života Rusina u državi (Миз, 1969, 254–255). Od tog trenutka Đ. Bindas je bio veoma agilan promotor kulturno-prosvetnih akcija RNPD i uvek je isticao da bez kulturno-prosvetnog napretka nema i neće biti ni društvenog i priprednog, kao i da će brže i snaž-nije privredno napredovanje pružati dobru bazu i mogućnost za podsticanje kulturno-prosvetnog života. U periodu između dva svetska rata ni jedan gr-kokatolički sveštenik u Jugoslaviji nije sa toliko energije kao Đ. Bindas svojim prilozima u izdanjima RNPD, stalno ukazivao na potrebu bržeg privrednog razvoja rusinske zajednice. Po njegovom uverenju, to je bilo moguće postići jedino modernizacijom ratarske i stočarske proizvodnje, jačanjem zanatstva i trgovine i osnivanjem privrednih društava, kooperativa proizvođača i štedno-kreditnih kasa.

U članku u kalendaru 1922. godine Đ. Bindas poziva svoje sunarodnike da po svojim naseljima osnivaju štedno-kreditne kase sa manjim akcijama i da se razmišlja o njihovom udruživanju i osnivanju jedne snažne rusinske šted-no-kreditne kasu (Биндас, 1923: 21). U drugim prilozima on opisuje značaj seljačkih saveza/zadruga i udruženja za prosperitet kako pojedinaca tako i cele zajednice. Isticao je da će udruživanje seljaka i osnivanje zadruga i štedno-kre-ditnih kasa pružiti seljacima povoljnije uslove privređivanja, povoljnije pozaj-mice i kredite i mogućnost štednje, ali pored svih tih materijalnih koristi i za pojedince i za zajednice, sve to će, šire gledano, doneti i veliku moralnu korist, jer će se na taj način stvarati nova klima u međuljudskim odnosima. Organizo-vani rad, česta sastajanja, savetovanja, stručna predavanja i diskusije o mnogim pitanjima prosto će upućivati ljude na međusobnu saradnju i pomaganje. Tu on navodi da u Đurđevu već 30 godina veoma uspešno deluje kreditni savez koji je mnogim Rusinima pomogao da kupuju zemlju, a bez te pomoći mnogi to ne bi mogli (Биндас, 1923: 117–119).

Na Glavnoj skupštini RNPD, održanoj u Mikluševcima 1923. Godine, čuo se predlog da se u naseljima gde žive Rusini osnuju odbori koji bi prikupljali podatke o tome gde ima zemlje na prodaju i da se te informacije razmenjuju. To bi bilо veoma korisno kako za mnoge pojedince, tako i za celu rusinsku zajednicu, jer bi se na taj način Rusini više držali zajedno, a pojedinci ne bi bili primorani da se zbog siromaštva i nedostatka zemlje u svojim naseljima iselja-vaju iz rusinskih sredina i naseljavaju se među pripadnike drugih nacija, gde će biti pod stalnim pritiskom verske i nacionalne asimilacije (Биндас, 1924: 114).

Pored Đ. Bindasa, i učitelj Mihajlo Polivka je često svojim tekstovima u izdanjima RNPD ukazivao na značaj kooperativnih štedno-kreditnih kasa i pozivao je svoje sunarodnike da ih osnivaju kao deoničari. Objašnjavao je da

224

povoljni krediti mogu da postanu snažan zamajac u modernizaciji poljopri-vredne ili zanatske delatnosti, a to će doneti prosperitet celoj rusinskoj zajed-nici. U to vreme u R. Krsturu je radila filijala Zemaljske kreditne banke D. D. Autor vesti objašnjava principe i način njenog rada (Anonim, 1926, 3). Posle toga M. Polivka u opširnijem tekstu u novinama navodi da u R. Krsturu postoji kasa u koju ulažu svoj novac i siromašni ljudi. Tu dosta detaljno opisuje na kojim principima radi ova kasa i kako se u njoj može štedeti (Поливка, 1926: 3). U tom tekstu se nigde ne navodi ko je osnovao ovu kasu i ko je njen vlasnik, ali se može pretpostaviti da se radi o već pomenutoj Filijali Zemaljske kreditne banke D. D., čiji je Polivka bio predstavnik.

Kada je u Kraljevini SHS otpočela agrarna reforma, samo u R. Krsturu je bilo prijavljeno oko 600 agrarnih interesenata, što je činilo oko polovinu doma-ćinstava u selu. Istina, na kraju je bilo mnogo manje onih koji su dobili zemlju iz agrarne reforme i zadržali je i posle sprovedenih revizija. Državni organi koji su sprovodili agrarnu reformu bili su svesni da seljačka domaćinstva koja su dobila male površine zemlje teško mogu da se samostalno snađu u obrađivanju tog zemljišta, zato su tražena rešenja kako da im se pomogne. Predloženo je da se oni udružuju, da se učlanjuju u agrarne zajednice i da tako na zadrugarskim principima lakše ogranizuju poljoprivrednu proizvodnju, plasiranje svojih pro-izvoda i da obezbeđuju povoljnije kredite i pozajmice. U R. Krsturu je 1924. godine osnovana agrarna zajednica u koju se odmah učlanilo oko 90 agraraca. Zajednica je molila Savez agrarnih zajednica u Novom Sadu da joj dodeli izve-sne površine zemlje u zakup, što će verovatno privući u zajednicu i nove člano-ve. Međutim, prvo je trebalo da se ova zajednica upiše u protokol, a krsturska zajednica je očekivala da to umesto nje uradi Savez. Sve dok nije bila uvedena u protokol, ova agrarna zajednica praktično nije mogla da legalno posluje, da nabavlja veštačka đubriva, drva za ogrev i da prodaje svoje proizvode. Zbog „zloupotreba“ u delovanju ove zajednice Savez agrarnih zajednica je poslao revizora koji je konstatovao neke nepravilnosti u njenom radu, ali je smatrao da bi ona mogla da uspešno radi ako bi imala dobru upravu i dobrog poslovo-đu. Posle toga je izabran novi predsednik, a za delovođu je izabran Evgenije Herbut, „školovani gospodin“. Kasnije je Herbut u jednom izveštaju naveo da prevlast u zajednici imaju imućniji seljaci. a i to je, izgleda, stvaralo nepoverenje pa i previranja među njenim članstvom. Sledeće godine izbio je sukob između Saveza i krsturske agrarne zajednice zbog nastojanja Saveza da bude posrednik u nabavljanju superfosfata iz subotičke fabrike. Izgleda da je posle toga Agrarna zajednica u R. Krsturu prestala s radom (Gaćeša, 1977: 289–292). Nova Agrar-na zajednica osnovana je 1929. godine. I ova zajednica je bila preokupirana

225

nabavkom superfostfata i drva za ogrev kao i obezbeđivanjem zemlje u zakup i arende za svoje članove. U tome nije uvek bila uspešna. I finansijsko poslovanje Zajednice od 1929. do 1940. godine nije uvek bilo uspešno (Ibid, 289–294).

Agrarna zajednica u R. Krsturu je 1939. godine obeležila 10-godišnjicu svog postojanja. Tom prilikom su na prvoj strani nedeljnika Руски новини objavljena dva teksta. U prvom autor samo uopšteno govori o ideji kooperati-vizma i konstatuje da među Rusinima u R. Krsturu još uvek ne postoji dovoljno svesti i razumevanja kakve su pogodnosti kooperativnog privređivanja i koo-perativnih novčanih kasa (Аноним, 1939а: 1). Autor drugog teksta smatra da je delatnost Agrarne zajednica u selu neopravdano malo poznata široj javnosti možda i zbog toga što niko, pa ni inteligencija nije brinula o njoj. Kada je 1929. godine bila osnovana, pristupilo joj je 28 članova, a 1939. je imala oko 100 čla-nova. Cilj zajednice je bio u prvom redu da se organizuju „agrarci“ koji su posle rata dobili argarnu zemlju, i da se uče štedljivosti, međusobnoj solidarnosti, korišćenju pozajmica itd. Iako je Zajednica u svom delovanju imala padove i uspone, ipak je uglavnom pozitivno poslovala. Po novom zakonu bila je pre-imenovana u Agrarnu kreditnu zadrugu. Svoj desetogodišnji rad krunisala je kupovinom vlastitog doma za 16.000 dinara (М-к, 1939, 1).

O Agrarnoj zajednici u Kucuri ima malo podataka. Nije poznato kada je tačno osnovana. U Zajednici je pored Rusina bilo i nekoliko članova Srba. Jedno vreme su predsednik i predsednik upravnog odbora bili Srbi. Njeno fi-nansijsko poslovanje sve do uoči Drugog svetskog rata nije bilo najuspešnije (Gaćeša, 1977: 295).

O delatnosti Agrarne zajednice u Đurđevu ima još manje podataka. Osno-vana je 1923. godine. 1929. godine je slabo poslovala, a članovi Srbi su bili za njeno rasformiranje i osnivanje druge i bolje.

U Petrovcima je Agrarna zajednica osnovana 1933. godine. Izgleda da je dosta uspešno radila. U Mikluševcima je Agrarna zajednica Rusina osnovana 1930. godine. Od Ministarstva poljoprivrede dobila je 40 jutara zemlje. Ova Agrarna zajednica je pozitivno poslovala. Nikola Gaćeša smatra da rusinske agrarne zajednice nikad nisu imale odlučujući značaj u privrednom razvitku Rusina u periodu između dva svetska rata, ali su ipak okupljale agrarne inte-resente i usmeravale način i obim njihovog privređivanja. Međutim, veći deo rusinskih seljaka u ovom periodu je ostao izvan agrarnih zajednica i uspešno se bavio poljoprivrednom proizvodnjom (Ibid. 296–297).

U vreme velike ekonomske krize, kada su značajno pogoršani uslovi pri-vređivanja, naročito plasiranja i prodaje poljoprivrednih proizvoda, prema mišljenju Iljka Krajcara, istaknutog člana RNPD iz Šida, seljaci su sve više

226

postajali svesni da se od krupnog kapitala mogu najefikasnije braniti udruži-vanjem i osnivanjem svojih zemljoradničkih kooperativa i štedno-kreditnih kasa, jer će na taj način lakše plasirati svoje proizvode i nabavljati neophodne mašine, veštačka đubriva, seme, priplodnu stoku i drugo. Krajcar je smatrao da bi bilo dobro da se postojeće rusinske kooperative i štedionice udruže odnosno da se stvori jedna snažna centralna kooperativa i štedionica sa svojim filijalama po mestima gde žive Rusini (Крайцар, 1931).

Na početku 1926. godine u R. Krsturu je osnovan Klub zemljoradnika (Клуб землєдїлцох) s ciljem međusobne pomoći i čuvanja ekonomskih i kulturnih interesa sela (Клуб землєдїлцох у Р. Керестуре, 1927: 3). Jefrem Dudaš je na sednici Kluba na početku februara održao predavanje o proizvod-nji pšenice (Аноним, 1927: 3). U januaru 1928. godine Klub je pozvao kao predavača Stevana Derru, agronoma iz N. Sada, koji je u školi pred velikom auditorijom održao predavanje o racionalnom obrađivanju zemlje od oranja do vršenja. Predavač je tom prilikom pohvalio inicijativu krsturskih seljaka o podizanju vlastite šećerane, naglašavajući da bi to moglo doneti veliku korist ne samo udruženim seljacima nego i mnogim siromašnim ljudima koji bi tu dobili posao, pa i čitavoj zajednici (М. А. П., 1928: 3). Tokom 1928. godine u nedeljniku Руски новини započela je polemika o tome da li je u R. Krsturu mo-guće osnovati takvu fabriku i da li bi ona mogla uspešno raditi. Pristalice po-dizanja manje sećerane na kooperativnoj osnovi su smatrale da takav projekat ima smisla, jer u mnogim evropskim zemljama postoje takve fabrike i donose korist deoničarima i celoj seoskoj zajednici. Pored toga, u fabrici bi dobili posao mnogi siromašni ljudi koji uglavnom obezbeđuju egzistenciju svojih porodica nadničarskim radom. Projekat su podržavali uglavnom članovi Kluba zemljo-radnika. Ideja o osnivanju fabrike je došla posle propasti fabrike šećera u Sivcu koja je izgorela (Gaćeša, 1977: 298). Protiv ove ideje je najotvorenije bio seoski lekar A. Nalivajko, pripadnik belogardejske ruske emigracije. On je smatrao da su Rusini veoma vredni i čestiti ljudi, ali da ipak u selu nisu sazreli uslovi za podizanje takve fabrike, jer Rusini nemaju dovoljno svojih stručnjaka koji bi je vodili. On je isticao da se za podizanje najviše zalažu oni koji ne mogu da obuzdaju svoju preveliku želju za bogaćenjem i smatrao je da Krsturcima nije potrebno da se pojedinci obogate na račun siromašnih, već da je potrebno graditi model takvog života gde bi svi ljudi svojim poštenim radom mogli zara-đivati toliko koliko je potrebno za pristojan život. Može se reći da je on, s jedne strane kao veliki protivnik boljševizma, uvek video i drugu krajnost – razvijeni kapitalizam, zato je propagirao neku vrstu pravednog, ali utopističkog društva

227

u kome će svi moći da žive od svog rada. Na kraju se nije ni otišlo dalje od iznošenja same ideje o podizanju male šećerane na kooperativnoj osnovi.

Klub zemljoradnika je u septembru 1928. godine osnovao u R. Krsturu ze-mljoradničku zadrugu pod imenom „Kooperativa“ s ciljem da daje pozajmice svojim članovima i da sarađuje sa RNPD. Prvi među osnivačima „Kooperative“ bio je krsturski paroh Mihajlo Mudri, koje je bio i predsednik RNPD. Bilo je predviđeno da „Koooperativa“ kupuje poljoprivredne mašine i da prodaje zrno svojih članova. Na početku je imala kapital od 110.000 dinara (Кооператива, Р. Керестур, 1928: 1). Bila je registrovana 23. oktobra 1928. godine u Okružnom sudu u Somboru (Бакатић, 1928: 4).

Od osnivanja broj članova „Kooperative“ je bio u stalnom porastu: 1930. godine je imala 53, a 1931. – 82 člana. Istina, tih godina godišnji prihod nije rastao srazmerno porastu broja njenih članova, ali glavni razlog nešto smanje-nog prihoda u vreme najveće krize beležen je zbog sniženja kamata na pozaj-mice i kredite da bi se tako pomoglo članovima da ih lakše otplaćuju (Управа ”Кооперативи”, 1932: 4). Krajem 1932. godine glavni revizor Saveza srpskih zemljoradničkih zadruga u N. Sadu pregledao je knjige „Kooperative“. Njegov izveštaj pokazuje da je ona dobro radila i pozitivno poslovala. Imala je oko pola muliona dinara kapitala (Поливка, 1932: 2–3). Uspela je da pozitivno posluje tokom cele velike ekonomske krize. Na uloženi novac davala je kamatu 8–9%, a pozajmljivala je novac sa kamatom 10–11%. Na početku 1933. godine imala je 84 člana među kojima je bilo samo nekoliko imućnijih seljaka, ostali su bili srednji i siromašniji, a bilo je i nadničara (Аноним, 1933а, 4).

U julu 1933. godine grupa zadrugara „Kooperative“ sa predsednikom po-setila je ogledne njive na imanju Kosančić. Tu su imali priliku da vide ogledne parcele 10 sorti pšenice kao i krave prave simentalske rase, moderne svinjce i još dosta toga. Ta poseta i razgovor sa domaćinima bio je veoma koristan za njihovo uspešnije poslovanje i stalno unapređivanje ratarske i stočarske proi-zvodnje (Рац, 1933: 4).

Predsednik „Kooperative“ Joakim Hajduk u novinama 1935. godine opi-suje delovanje „Kooperative“. Značajan deo njenih aktivnosti bili su novčani poslovi. Imala je godišnji promet oko pola miliona dinara. Broj članova je bio u blagom porastu. Ipak, predsednik je isticao da je trebalo dosta truda da se posle krize vrati poverenje ljudi kako u privređivanje na zadružnoj osnovi tako i u štednju i uzimanje pozajmica uz kamatu (Гайдук, 1935: 1–2).

„Kooperativa“ u R. Krsturu je pored svog poslovanja na ekonomskim principima nastojala i da pomaže siromašnijim seljacima. Tako je 1937. godine planirala da kupi veće komplekse zemlje i da je ponudi siromašnijim ljudima

228

uz povoljno otplaćivanje. Pored toga, „Kooperativa“ je dala pozajmicu Ukrajin-cima u Bosni prilikom kupovine placa za crkvu. Planirala je i da kupi zemlju za kolonizaciju većeg broja Rusina, jer je u to vreme broj siromašnih seljačkih porodica bezemljaša ili onih sa malim zemljišnim posedima bio u stalnom po-rastu (Аноним, 1937: 3).

Povodom obeležavanja 10-godišnjice „Kooperative“ 1939. godine u nedelj-niku Руски новини objavljen je prigodni tekst koji su potpisali Upravni i Nad-zorni odbor. Istina, u samom tekstu nema konkretnijih podataka o rezultatima koje je postigla. Malo više se govori o naporima da se stekne poverenje ljudi u selu da masovnije počnu da daju svoj novac u štedionicu, jer u njoj još nikome za ovih 10 godina nije propao uloženi novac, a svako je dobio i predviđenu kamatu. Na kraju se ističe da u zadnje vreme raste poverenje u „Kooperativu“ i da se povećava broj njenih članova i ulagača. Tu je i poziv štedionicama u drugim rusinskim sredinama da se razmisli o stvaranju jedne centralne rusin-ske štedionice sa filijalama u mestima gde žive Rusini (Управни и Надзорни одбор, 1939: 1).

U izdanjima RNPD su često objavljivani tekstovi s ciljem da se ljudi što bolje upoznaju sa svim pogodnostima udruživanja u ratarskoj i stočarskoj proizvodnji i osnivanja vlastitih novčanih istitucija na principu udruživanja, jer takvo privređivanje i poslovanje donosi korist i udruženim pojedincima i celoj seoskoj zajednici. Autor jednog teksta konkretno ukazuje koliko bi koristi seljaci imali da imaju svoje kooperativne magazine u kojima bi čuvali svoju pšenicu i ne bi morali da je veoma često prodaju po nepovoljnoj ceni samo zato što nemaju gde da je čuvaju (Аноним, 1938а: 1).

4. UdrUživanja U kUdELjarSkE i MLEkarSkE ZadrUgERusini su intenzivnije počeli da gaje konoplju od kraja XIX veka. Za vre-

me velike ekonomske krize ta proizvodnja je nešto smanjena i odmah su u R. Krsturu prestale da rade neke kudeljare. Posle krize proizvodnja konoplje se ponovo intenzivira. Tada je u selu radila Kudeljara Joakima Afiča, a sagrađena je i Zadružna kudeljara. Kudeljaru je imao i imućniji seljak Đura Budinski. Osif Rac je sagradio pogon za češljanje kudelje. On je takođe organizovano podiza-nje Sušare za kudelju na principu udruživanja kudeljarskih radnika. Tako su ovi ljudi imali posla tokom cele zime. Planirali su i da nabave neke mašine, ali su oklevali plašeći se da će cena kudelje pasti pa neće moći da otplate dugove. Sasvim je razumljivo da su ovi deoničari bili jako oprezni, jer su to mahom bili

229

nadničari koji su veoma teško mogli da od svojih zarada izdvajaju novac za modernizaciju svoje zadružne sušare (Аноним, 1934а: 4).

Krajem dvadesetih godina XX veka i u drugim naseljima gde su u većem broju živeli Rusini osnivane su razne zadružne štedno-kreditne kase ili druga privredna udruženja. U Đurđevu je 1928. godine osnovana Zadruga za pri-vredni kredit. Imala je 160 članova. Davala je seljacima kredite sa kamatom od 10% godišnje, povoljnije od banaka. Zadruga je praktično bila nastavak kredit-nih kasa s početka XX veka koje su Rusinima donele mnogo koristi (Аноним, 1928b: 3). U Đurđevu je 1929. гodine osnovana Prva srpska zemljoradnička zadruga, u kojoj izgleda nije bilo članova Rusina, a 1931. godine osnovana je i Druga srpska zemljoradnička zadruga, u čijem Upravnom odboru je bio Rusin Andri Salamun (Отич, 1995: 95–97), a nije nam poznato da li je bilo u njoj još članova Rusina. U oktobru 1931. godine u Đurđevu je osnovana štedno-kreditna zadruga sa 20 članova. U Upravnom i Nadzornom odboru članovi su bili samo Rusini, a tu nije navedeno da li je bilo i članova Srba. Knjigovođa je bio učitelj Nemac Franja Epert. Najbolje uspehe je postigla 1931. i 1932. godine. Interesovanje Rusina za nju je bilo veliko. Racionalno je poslovala, a knjige su vođene tačno i uredno. 1932. godine je imala 29 članova, a posle njihov broj opada, i od 1936. godine se više ne spominje. 1938. godine je izbrisana iz sud-skog registra u Novom Sadu (Отич, 1995: 97–99).

U Đurđevu je bilo razvijeno stočarstvo. U septembru 1930. godine osno-vana je Stočarska priplodna zadruga, a sledeće godine je bila uvedena u sudski registar u Novom Sadu. Članovi su bili i Rusini i Srbi. Zadruga je 1931. imala 25 članova, a 1938. godine 65. Kudeljarska zadruga u Đurđevu osnovana je u septembru 1940. godine. Članovi su bili i Rusini i Srbi (Отич, 1995: 99–101).

Krajem 1929. godine Rusini u Đurđevu su osnovali Mlekarsku zadrugu. Odmah su naručili mašine iz N. Sada i poslali su Eugena Dudaša da izuči mle-karske poslove da bi mogao da radi u njoj. Na početku su dnevno primali 150 litara mleka koje su prerađivali u maslac i odmah ga slali u centralu u Novi Sad. Autor je smatrao da će ljudi masovnije prodavati svoje mleko kad shvate korist od toga, a od njenog uspešnog rada korist će imati celo selo (Аноним, 1930с: 3–4). Na početku 1930. godine i u R. Krsturu je osnovama Mlekarska zadruga i odmah se učlanila u Eksportni savez mlekarskih zadruga u Novom Sadu, koji je izvozio svoje mlečne proizvode. Zadruga je počela da prima i prerađuje mle-ko (Аноним, 1930b: 3).

U Šidu je Rusinska štedna kasa/štedionica osnovana 1929. godine. Odmah je upisano oko 200 akcija. Članovi su bili Rusini iz Šida, Berkasova i Bačinaca. Odlučeno je da ona postane član Zadružnog saveza sa centralom u

230

Zagrebu (Аноним, 1929b: 3–4; Аноним, 1929c: 3). Upravo u toku osnivanja ove štedionice Iljko Krajcar, istaknuti član RNPD iz Šida, isticao je da je Ru-sinima u državi potrebna jedna privredna i novčana organizacija za seljake i zanatlije jer će to u značajnoj meri unaprediti njihov ekonomski razvoj. Kada Rusini štede i pozajmljuju novac u drugim bankama, korist ostaje tim insti-tucijama, a kada bi imali svoje novčane zavode, korist bi ostajala nacionalnoj zajednici i deo toga bi se mogao iskoristiti za narodne, kulturno-prosvetne i nacionalne potrebe (Крайцар, 1929: 1). Prilikom boravka među Rusinima u Šidu križevački episkop Dionizije Njaradi je posetio i Rusinsku štednu kasu i izrazio je svoje zadovoljstvo zbog njenog uspešnog delovanja. Ona je već tada bila upisana u registar društvenih firmi pod imenom na rusinskom i srpskom jeziku. Imala je svoju kancelariju. Nabavili su i tešku metalnu kasu. Štedionica je beležila sve više ulaganja (Крайцар, 1930: 3). I posle pola godine rada ona je imala dobre rezultate. Imala je 74 člana Rusina i 17 pripadnika drugih nacional-nosti (Аноним, 1930d: 4). Broj članova štedionice je bio u stalnom porastu: na početku 1931. godine je imala 150 članova i obrt oko pola miliona dinara. Iako su neke banke već imale problema zbog krize i prestale su da daju kredite, ona nije imala takvih problema. Ipak, kako ističe autor vesti, neki imućniji seljaci su još oklevali da se u nju učlane i ulagali su svoj novac u druge banke (Аноним, 1931а: 3). Sledeće godine štedionica je imala obrtna sredstva oko milion dinara i čisti godišnji prihod od 5.288 dinara. Ipak, pojačana kriza je uticala da neki u panici povlače svoj novac iz nje, a izgleda da je među Rusinima u Šidu bilo i onih koji su radili protiv nje (Бесерминї, 1932а: 3; Аноним, 1932b: 3–4). Ova štedionica je radila do 1944. godine (Лабош Гайдук, 2010: 263).

Iljko Krajcar je u martu 1930. godine održao predavanje Rusinima u Mi-kluševcima o udruživanju seljaka i o zadružnim štedno-kreditnim kasama, i objasnio kako je u Šidu osnovana štedna kasa. Odmah se prijavio 41 član, a osnivačka skupština štedno-kreditne kase je zakazana za drugu nedelju posta. Na sastanku je izražena želja da se „Marvogojna zadruga“ proširi na celo selo i da se mlekara braće Sabadoš pretvori u zadružnu mlekaru. Tako će pored zadruge za uzgoj svinja u selu biti pet zadruga. Sve to ukazuje da je tada u Mikluševcima bila razvijena zadrugarska svest (Миклошевчанє, 1930: 3). Na osnivačkoj skupštini osnovana je Rusinska štedna kasa i odmah je upisano 50 akcija. „Marvogojstvena zadruga” se proširila na celo selo. Pozvali su i stručnja-ka iz Novog Sada da im da preciznija objašnjenja i uputstva (Миклошевчанє, 1930b: 3). Krajem leta 1930. godine Mikluševce su posetili direktor i 30 nastav-nika i kursanata poljoprivrednog kursa u Šapcu. Pregledali su svih 6 zadruga u

231

selu i pohvalili njihov rad. Zadruga je od države dobila rasnog priplodnog bika (Задруґар, 1930: 3).

5. ULoga rnPd U UdrUživanjURNPD je raznim akcijama podržavalo i u svojim izdanjima je propagiralo

udruživanje i organizovanje seljaka i osnivanje štednio-kreditnih kasa. Anoni-mni autor je u jednom članku nastojao da ukaže kako jedinstvo stvara snagu, misleći tu pre svega na privredni život, i kao primer opisuje Sloveniju koja je u tom pogledu otišla daleko i pokazala sve pogodnosti i prednosti udruživanja seljaka (Аноним, 1929а: 1). Više puta u štampi i na javnim skupovima iznošeni su predlozi da se sve rusinske zemljoradničke zadruge i štedno-kreditne kase udruže u jedan savez koji bi bio mnogo snažniji i raspolagao bi većim kapitalom i snažnije bi delovao. Taj savez bi mogao da kupuje zemlju i kuće tamo gde se neko seli i prodaje svoje imanje. Tako zemljište ne bi se rasparčavalo, a postojala bi mogućnost da se ono može prodavati siromašnijima, koji vlastitim snagama teško mogu da dođu do zemlje. Savez bi mogao da pomaže i onim rusinskim porodicama koje su „trbuhom za kruhom“ otišli u Bosnu ili u Slavoniju, da tamo prodaju sve što imaju, da se vrate među svoje sunarodnike i da tu kupe imanja. Takođe je isticano da članovi svih tih kooperativa i novčanih saveza treba da jednako budu i imućni i siromašni, a ne da se posebno organizuju bogati a posebno siromašni, jer to razbija jedinstvo nacionalne zajednice (О.М., 1939: 3–4).

Pravnik Mihajlo Ramač je u svojim prilozima nastojao da široj čitalačkoj publici što detaljnije opiše kakvu sve korist i pomoć seljaci mogu imati od ud-ruživanja. On je isticao da RNPD ne može da osniva zadruge, ali može dosta da pomogne prilikom njihovih osnivanja dok posao ne krene. On je izrazio uverenje da ako rusinske zadruge budu dobro radile onda će od toga i RNPD imati veliku korist (Рамач 1930а: 1; Рамач 1930b: 1).

U Kucuri je Zemljoradnička zadruga osnovana na početku velike ekonom-ske krize, ali izgleda da je prve tri godine više postojala na papiru, a počela je da radi na početku 1932. godine. Tu je postojala i Zemljoradnička čitaonica (Аноним 1932b: 3). Članovi Kucurske zadruge su posetili „Kooperativu“ u R. Krsturu i dogovorena je dalja saradnja. Na sastanku su predavanja o zadrugar-skoj organizaciji održali učitelji M. Polivka i Janko Šandor (Аноним, 1932c: 3). Saradnja „Kooperative“ iz R. Krstura i Zemljoradničke zadruge u Kucuri je tokom 1932. godine stvarno uspostavljena. Krajem decembra te godine članovi „Kooperative“ su bili gosti Zemljoradničke zadruge u Kucuri. Sastanak je odr-

232

žan u Zemljoradničkoj čitaonici. Predavanja su održali Đ. Bindas, E.e Herbut i Fedor Laboš. Autor vesti ističe da ova zadruga već pola godine uspešno radi (Аноним, 1932d, 3).

Čak i u Piškurevcima, gde je bilo samo oko pedesetak rusinskih kuća, 1930. godine je osnovana „Rusinska kasa“ i odmah se upisalo 25 članova (Фирак, 1931: 3). Iako je počela da radi upravo u vreme najveće ekonomske krize, do kraja 1931. godine imala je obrt 63.854 dinara, a čisti prihod 1.200 dinara. Na početku 1932. godine imala je 32 člana (Фирак, 1932: 4).

Krajem 1932. godine u R. Krsturu je bio organizovan besplatni kurs „Singer škola“ krojenja, šivenja i vezenja u gostionici udovice Nikole Pavloviča (Аноним, 1932a: 3). To je bila jedna od retkih prilika da se takva aktivnost organizuje za žene i devojke.

Organizovanje zanatlija ima svoju dugu istoriju. Zanatlije Rusini u Južnoj Ugarskoj su počeli da se organizuju i osnivaju svoje cehove 20–30. godina ХІХ veka. Zanatlije u R. Krsturu su 1934. godine proslavljali stogodišnjicu osniva-nja svog udruženja. Prilikom osnivanja 1834. godine ceh je imao 64 člana, a 1934. godine oko 150 članova (Аноним, 1934b: 3).

U periodu između dva svetska rata u Šidu je bilo tridesetak Rusina zanatli-ja i trgovaca od kojih su neki svojim radom stekli ugled u celom gradu i okolini. Istina, oni nisu bili posebno povezani kao pripadnici ove nacionalne zajednice, a mnogi od njih nisu bili uključeni i u kulturni i nacionalni život Rusina. Učitelj Osif Torma je smatrao da je dužnost da se i zanatlije i trgovci kao uspešni i aktivni ljudi u privrednom životu grada više angažuju u kulturno-prosvetnom životu svoje zajednice i da i svojim autoritetom i iskustvom, ali i materijalnom pomoći podržavaju njen napredak (Торма, 1940).

U izdanjima RNPD često su objavljivani tekstovi koji su imali cilj da u ru-sinskoj zajednici propagiraju savremenije ratarstvo i stočarstvo, organizovanje zanatlija i trgovaca kao i navikavanje ljudi na štednju u novčanim zavodima i korišćenje pozajmica odnosno kredita. Tako je autor potpisan inicijalima S. H. u tri nastavka, u uvodniku nedeljnih rusinskih novina u martu 1941. godine, pokušao da široj rusinskoj populaciji objasni da novac koji se čuva u kući jeste mrtvi kapital i da je uvek mnogo korisnije i za pojedinca i za zajednicu da on bude u prometu. Tako pojedinac koji ulaže novac dobija i kamatu, a taj novac ne stoji nego je u prometu i koristi se na razne načine tako što ga pojedinci ili organizacije/ustanove uzimaju u zajam i ulažu u proizvodnju ili u druge kori-sne stvari. Tako novac pojedinca doprinosi napredovanju i razvoju zajednice. Autor konstatuje da kod Rusina još nije dovoljno razvijena svest o štednji u novčanim zavodima i o uzimanju pozajmica ne od pojedinaca nego od bana-

233

ka, a naročito od kooperativnih štedno-kreditnih kasa (С. Х., 1941а: 1; С. Х., 1941b:1; С.Х.. 1941с:1).

Na veoma sličan način sagledava stanje u privrednom životu Rusina i dr Silvester Kiš kada govori o značaju privrednih i prosvetnih organizacija u jed-noj nacionalnoj zajednici. On smatra da kod Rusina nije dovoljno razvijena svest o udruživanju, o međusobnoj pomoći i o radu u korist vlastite zajednice i da te vrednosti treba razvijati (Киш, 1941).

U Čitaonici u Narodnom domu RNPD je organizovalo razna predavanja, često posvećena savremenijem privređivanju u ratarstvu i stočarstvu, razvija-nju kooperativizma ili o značaju štednje i uzimanju pozajmica u kooperativnim štedno-kreditnim kasama. Takva predavanja su držali: advokat Eugenij Herbut (Аноним, 1941а, 3), A. Polivka, I. Krajcar, M. Ramač i drugi.

LiTEraTUraАноним (1926). ”Руски Керестур. Руско Керестурска Филияла Земальской Кредитной Банки Д. Д.” Руски новини, 95/1926. Нови Сад. 3.Аноним (1927). ”Дзе причина слабому обрабяню жеми”. Руски новини, 6/1927. Нови Сад. 3.Аноним (1928). ”Задруга пре польопривредни кредит”. Руски новини, 44/1928. Нови Сад. 3.Аноним (1929а). „У єдносци – моц“. Руски новини, 15/1929. Нови Сад. 1.Аноним (1929b). „Шид: снованє рускей шпоровней каси“. Руски новини, 43/1929. Нови Сад. 3–4.Аноним (1929c). ”Шид: Руска шпоровна каса”. Руски новини, 45/1929. Нови Сад. 3Аноним (1930а). ”Руски Керестур: Кредитна задруґа”. Руски новини, 3/1930. Нови Сад. 2.Аноним (1930b). ”Руски Керестур: Млєкарска задруґа”. Руски новини, 6/1930. Нови Сад. 3.Аноним (1930с). ”Дюрдьов: Млєкарска задруґа”. Руски новини, 7/1930. Нови Сад. 3–4.Аноним (1930d). ”Шид. Руска шпоровна каса”. Руски новини, 27/1930. Нови Сад. 4Аноним (1931а). ”Шид. Напредованє Рускей шпоровней каси”. Руски новини, 9/1931. Дяково. 3.Аноним (1932a). ”Безплатна Синґер школа”. Руски новини, 42/1932. Дяково. 3.Аноним (1932b). ”Коцур: Землєдїлска задруга”. Руски новини, 6/1932. Дяково. 3.Аноним (1932c). ”Руски Керестур. Коцурски задруґаре нащивели Кооперативу”. Руски новини, 9/1932. Дяково. 3.Аноним (1932d). ”218. ХІІ Коцур нащивели члени Кооперативи з Руского Керестура”. Руски новини, 52/1932. Дяково. 3.

234

Аноним (1934а). ”Руски Керестур. Нови конопарнї”. Руски новини, 41/1934. Дяково. 4.Аноним (1934b). ”Стота рочнїца Майсторского дружтва”. Руски новини, 50/1934, Дяково. 3.Аноним(1936). ”Нащива министра др Марка Кожула”. Руски новини, 18/1936, Дяково, 3.Аноним (1937). ”Кооператива у Керестуре при роботи”. Руски новини, 33/1937, Р. Керестур. 3.Аноним (1938а). ”Напредованє валала и Кооперативи”. Руски новини, 32/1938, Р. Керестур. 1. Аноним (1939а). ”Важносц задруґарства. З нагоди 10-рочнїци Аґрарней заєднїци у Руским Керестутре”. Руски новини, 22/1939, Руски Керестур. 1.Аноним (1941а). ”Важни виклад у Читальнї”. Руски новини, 6/1941, Р. Керестур. 3.Бакатић (1928). „Обява о реґистрованю ’Кооперативи’“. Руски новини, 41/1928. Нови Сад. 4.Бесерминї, Я. (1932а). ”Шид. Руска шпоровна каса”. Руски новини, 9/1932 Дяково. 3.Бесерминї, Я. (1932b). ”Шид. Рочне собраниє Рускей шпоровней каси”. Руски новини, 11/1932. Дяково. 3.Биндас, Д. (1922). ”О бачванско-сримских руских народних добрих обичайох”. Руски календар 1922. Руски Керестур: Руске народне просвитне дружтво. 15–21.Биндас, Д. (1923). ”Зєдинєна народна моц”. Руски календар 1923. Руски Керестур: Руске народне просвитне дружтво. 112–122. Биндас, Д. (1923). ”Народна статистика бачко-сримских Русинох 1921. року”. Руски календар 1923. Руски Керестур: Руске народне просвитне дружтво. 130–131. Биндас, Д. (1924). ”О союзох”. Руски календар 1924. Руске слово: Руске народне просвитне Дружтво. 114–117.Боич, М. (1933). ”Руснаци у Дюрдьове”. Руски календар 1934, Руски Керестур, 1933, 115–122.Бордаш, А. (1981). ”Керестурски цех ремеселнїкох”. Народни календар 1982, Нови Сад: Руске слово. 85–97.Gaćeša, N. (1977). „Rusini između dva svetska rata“. Godišnjak Društva istoričara Vojvodine 1977. Novi Sad: Društvo istoričara SAP Vojvodine. 275–308. Gavrilović, S. (1977). „Rusini od sredine XVIII do sredine XIX veka. Godišnjak Društva istoričara Vojvodine 1977. Novi Sad: Društvo istoričara SAP Vojvodine. 153 –215. Гайдук Лабош Л. (2010). Руснаци у Шидзе 1900–1950.Шид: Културно-просвитне дружтво ”Дюра Киш” Шид – Нови Сад: Руске слово.Гайдук, Я. (1935). ”Кооператива”. Руски новини, 20/1935, Дяково, 1–2.Гнатюк, В. (1988). Етноґрафични материяли з Угорскей Руси. т. V. Нови Сад: Руске слово.

235

Дуличенко, Д. А. (1972). ”О єдним жридлє у вязи историї югославянских Руснакох у ХVІІІ и ХІХ вику”. Шветлосц, 2/1972. Руске слово: Нови Сад. 159–166.Жирош, М. (1997–2010). Бачванско-сримски Руснаци дома и у швеце. т. І 1997, т. ІІ 1998, т. ІV 2004, т. V 2003, т. VІ 2007, т. VІІ 2008. Нови Сад: Грекокатолїцка парохия св. Петра и Павла Нови Сад – Руске слово.Жирош, М. (1987). ”Ферко Пап-Радванї (1848 –1886)”. Народни календар 1987. Нови Сад: Руске слово. (167–174).Задруґар. (1930). ”Миклошевци”. Руски новини, 33/1930. Нови Сад. 3.Киш, С. (1941). ”Вредносц орґанизацийох у народним животу”. Руски календар 1941. Р. Керестур: Руске народне просвитне дружтво. 86–92.Клуб землєдїлцох у Р. Керестуре. (1927). ”Клуб землєдїлцох”. Руски новини, 4/1927. Нови Сад. 3. Кооператива Р. Керестур (1928). ”Ґу лєпшим ґаздованю”. Руски новини, 37/1928. Нови Сад. 1.Kрайцар, И. (1929). ”Шпоровни каси наша народна потреба”. Руски новини, 44/1929, Нови Сад. 1.К/райцар/, И. (1930). ”Шид”. Руски новини, 12/1930. Нови Сад. 3.Крайцар, И. (1931). ”О руских шпоровних касох”. Руски календар 1931. Р. Керестур, Руске народне просвитне дружтво. 131–136.Литвин, В (2005). Исторія України (у 3-х ромах), т. ІІ. Київ: Видавничий дім ”Альтернатива”.M. А. П. (1928). ”Клуб землєдїлцох”. Руски новини, 4/1928. Нови Сад. 3.Миз, Р. (1969). ”Ґу ’Хронїки єдного часу’ (1)”. Шветлосц, 3/1969. Нови Сад: Руске слово. 253–266.Миклошевчанє. (1930а). ”Миклошевци”. Руски новини, 9/1930. Нови Сад. 3.Миклошевчанє. (1930b). ”Миклошевци”. Руски новини, 11/1930. Нови Сад. 3.М-к. (1939). ”Дзешец роки роботи Аґрарней Заєднїци у Керестуре”. Руски новини, 22/1939. Руски Керестур. 1.О. М. (1929). „Хасен кооперативох“. Руски новини, 32/1929. Нови Сад. 1.Отич, Лю. (1995). Зоз прешлосци Дюрдьова. Дюрдьов: Месни орґанизацийни одбор ”250” Дюрдьов.Поливка, М. (1926). ”Р. Керестур”. Руски новини, 100/1926. Нови Сад. 3.П/оливка/ М.) (1932). ”Кооператива у Руским Керестуре”. Руски новини, 48/1932, Дяково. 2–3.Поливка, М. (1933а). ”Кооператива у Руским Керестире”. Руски новини, 5/1933. Дяково. 4.Рамач, М. (1930а). ”Потреба задругох”. Руски новини, 17/1930, Нови Сад. 1.Рамач, М. (1930b). ”Потреба задругох”. Руски новини, 18/1930, Нови Сад. 1.Рамач, Я. (2007). Руснаци у Южней Угорскей (1745–1918). Нови Сад: Войводянска академия наукох и уметносцох.

236

Рамач, J. (2009). Прилог историографији о Русинима у Јужној Угарској од краја ХVIII до почетка ХХ века: Русини у штампи и другим публикацијама о самима себи. У: Извори о историји и култури Војводине, Зборник радова. Нови Сад. Филозофски факултет Нови Сад. 403–424.Рамач, Ј. (2014). Русини у Шајкашкој у ХIХ веку. У: Шајкашка. Простор – становништво – прошлост. Нови Сад: Матица српска. 183–207.Рац, Д. (1933). ”Земледїлска задруга Кооператива на ’огледним полю’ Косанчич”. Руски новини, 31/1933. Дяково. 4.С. Х. (1941а). ”Геверни пенєж – народна шмерц”. Руски новини, 12/1941. Р. Керестур. 1.С. Х. (1941b). ”Вихаснованє капиталу”. Руски новини, 13/1941. Р. Керестур. 1.С. Х. (1941с). ”За лєпшу ґаздовску орґанизацию”. Руски новини, 14/1941. Р. Керестур. 1.Торма, О. (1940). ”Нашо майстрове и тарґовци у Шиду”. Руски календар 1940. Руски Керестур: Руске народне просвитне дружтво. 119–122.Управа ”Кооперативи”. (1932). ”Заключни рахунок”. Руски новини, 6/1932, Дяково. 4.Управни и Надзорни одбор (1939). ”Даскельо слова о нашей Кооперативи у Р. Керестуре”. Руски новини, 3/1939, Р. Керестур. 1.Цап, М. М. (2014). ”Вязи Руснацох Бачки и Сриму з Товариством ’Просвита’ у Львове. У: Цап, М. М. (2014). На жридлох духовносци. Нови Сад: Руске слово. 73–82.Čelovský, S. (1982). Mladosť Félixa Kutlíka. Nový Sad: Vydavateľstvo Obzor.Фирак, М. (1931). ”Пишкоревци”. Руски новини, 2/1931, Дяково. 3.Фирак, М. (1932). Пишкоревци. Руска каса. Руски новини,16/1932, Дяково, 4.

237

Janko Ramač,The Faculty of Philosophy, Novi Sad

THE AGRICULTURAL COOPERATIVES AND SAVINGS AND LOAN TREASURIES OF THE RUTHENIANS IN YUGOSLAVIA IN THE PERIOD BETWEEN THE TWO WORLD WARS

Summary

The first business associations of Ruthenians in Southern Hungary were craft associations founded in Kucura (Коцур) in 1827, and in Krstur (Керестур) in 1834. By the end of the XIX and at the beginning of the XX century the Ruthenians founded the first savings and loan treasuries. In Krstur it happened in 1876, and in Djurdjevo (Дюрдьов) in 1900.

The creation of the Kingdom of Serbs, Croatians and Slovenians/Yugo-slavia enabled much more convenient conditions for the cultural, educational, national and economic development of Ruthenians. In 1919 the Ruthenian Na-tional Educational Association was founded. Its goal was the cultural, educati-onal and national organization and the development of Ruthenians in the state. In its publications, calendars (The Ruthenian Calendar) and weekly newspa-pers (The Ruthenian Newspaper) the association dedicated a lot of space and attention to the business organization and development. Very often there were published articles and other supplements which propagated and supported the foundation of business associations, different forms of agricultural cooperati-ves and savings and loan treasuries, pointing out that it was a good way for a faster economic development of the Ruthenian community and that it would be a strong base for its broader social, cultural, educational and national life.

After the implementation of the agricultural reform in almost all places in Yugoslavia populated by Ruthenians, they started founding their own, or together with members of other nations with whom they lived, the agrarian communities whose members became mostly those who had obtained the land in the agrarian reform. That was followed by founding other agricultural, hemp, cattle raising, dairy and other cooperatives and savings and loan trea-suries. There were initiatives that all the Ruthenian agricultural cooperatives and savings and loan treasuries unite in a strong alliance which could dispose of greater capital and coordinate and help in the development of its member-branches which would continue working in some Ruthenian settlements. However, it had not been realized until the beginning of the Second World

238

War. All these cooperatives and savings and loan treasuries did not work with equal success, but it is quite certain that in the period between the two world wars they played a significant role in the economic life of Ruthenians and in the development of cooperation.

239

240

241

BIOGRAFIJE AUTORA

Eva VUKAŠINOVIĆ je rođena 1973. godine. Završila je pravni fakultet u Novom Sadu. Zamenica pokrajinskog ombudsmana za zaštitu prava nacional-nih manjina od 2009. godine.

Dr Alpar LOŠONC profesor je na Univerzitetu u Novom Sadu, predaje na Katedri za društvene nauke Fakulteta tehničkih nauka, kao i na Filozofskom fakultetu u Segedinu (Mađarska) od 1991. Predavao je i na Filozofskom fakulte-tu u Novom Sadu. Piše teorijske članke, filozofsku kritiku i eseje o književnosti. Objavljivao je u mnogom časopisima u Srbiji i inostranstvu. Bio je član ured-nišva Uj Symposion, Polja, Létünk, i drugih časopisa, i glavni urednik časopisa Habitus. Sada je jedan od urednika Zlatne grede. Tekstovi su mu prevođeni na francuski, nemački i engleski jezik. Autor je sledećih knjiga: Oblici nedostat-ka (Forum, Novi Sad, 1988), Hermeneutika sećanja (Forum, Novi Sad, 1998), Moderna na Kolonu (Stubovi kulture, Beograd, 1998), Evropske dimenzije (Forum, Novi Sad, 2002), Suffitientia ecologica (Stylos, Novi Sad, 2005), Ne-oliberalizam: sudbina ili izbor (koautor), Eseji o državi blagostanja (koautor), Suverenitet, moć i kriza (Svetovi, Novi Sad, 2006), Moć kao društveni događaj (Adresa, Novi Sad, 2006), Otpor i moć (Novi Sad, 2012). Nagrađen je nagradom DKV Ištvan Konc.

Nenad ĐURĐEVIĆ rođen je u Beogradu 1972. godine. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Studirao je master studije na ode-ljenju političkih nauka Centralno evropskog Univerziteta (CEU) u Budimpešti. Jedan je od osnivača Studentske unije Pravnog fakulteta u Beogradu, prve ne-zavisne studentske organizacije i jedan od organizatora studentskog protesta 1992. Postaje član Građanskog saveza Srbije i Glavnog odbora stranke, 1996. godine kao kandidat koalicije „Zajedno“ biva izabran za odbornika u opštini Zvezdara. Od 1997. Do 2007. je uključen u rad mnogobrojnih organizacija ci-vilnog društva među kojima se ističe rad u Ujedinjenom granskom sindikatu (UGS) „Nezavisnost“. Radio je kao koordinator za međunarodnu saradnju narodnog pokreta „Otpor“, bio je predstavnik u Srbiji američke organizacije „Projekat o etničkim odnosima“ (PER), i izvršni direktor „Centra za nenasilni otpor“. 2006. godine je bio savetnik ministra za ljudska i manjinska prava Dr-žavne zajednice Srbija i Crna Gora Rasima Ljajića. Od 2007. do 2011. godine je bio direktor Koordinacionog tela vlade Republike Srbije za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa da bi u martu 2011. preuzeo mesto direktora Uprave za

242

ljudska i manjinska prava u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, upravu i lokalnu samoupravu i taj posao obavljao do septembra 2012. godine. U junu 2013. godine postaje koordinator Foruma za etničke odnose.

Ksenija MARKOVIĆ je studentkinja druge godine doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka, Univerzitet u Beogradu. Diplomirala je 2011. godi-ne na Fakultetu političkih nauka, 2013. godine na istom fakultetu završila je i Master studije politikologije, politikološki smer. Od oktobra 2012. godine sara-đuje sa Friedrich Ebert fondacijom: bila je koordinatorka programa Akademija vrednosti i politika (od aprila 2012. do decembra 2013. godine) predavačica i trenerica na različitim programima političke edukacije: Nedelja socijalne de-mokratije, Univerzitet socijalne demokratije i Akademija vrednosti i politika (tokom 2013, 2014 i 2015. godine). Od avgusta 2013. godine radi kao koordina-torka projekata i kao programska saradnica Foruma za etničke odnose. Obja-vila je nekoliko naučnih radova na temu upravljanja etničkim konfliktima i integracija nacionalnih manjina i iz oblasti javnih politika.

Nina JANIĆ diplomirala je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu 2007. godine. Nakon završenog pripravničkog staža u Osnovnom sudu u Novom Sadu, počela je da radi u instituciji Zaštitnika građna R. Srbije u Ode-ljenju za zaštitu prava nacionalnih manjina. U Pokrajinskom zaštitniku gra-đana-ombudsmanu radi od 2010. godine gde se, takođe, u okviru nadležnosti tog organa, bavi zaštitom i ostvarivanjem prava nacionalnih manjina. Oblast interesovanja su joj službena upotreba jezika i pisama nacionalnih manjina, političko predstavljanje i participiranje stranaka naconalnih manjina u orga-nima javne vlasti.

Mr Snežana ILIĆ (1962), magistar nemačke književnosti, doktorandica na Fakultetu političkih nauka u Beogradu., izvršna direktorica think tank organi-zacije Centar za razvoj civilnog društva (CRCD), osnovane 1998. u Zrenjaninu. Konsultantkinja je OSCE Misije u Srbiji u oblasti prava nacionalnih manjina. U više navrata učestvovala po pozivu na sastanku sa posmatračkim misijama Evropskog parlamenta i Saveta Evrope o položaju nacionalnih manjina u Srbiji. Rukovodila brojnim kompleksnim istraživanjama položaja nacionalnih i ver-skih manjina. Koautor je nekoliko publikacija: Lokalne politike u multietničkim zajednicama, Evropeizacija Srbije (sekcija: nacionalne manjine), Međunacio-nalni incidenti u Srbiji, Upravljanje krizom međuetničkih odnosa, Smanjivanje verske diskriminacije u Srbiji, Verske slobode u Srbiji, Aporije multikulturalizma,

243

Temerin-sadašnjost ili budućnost Vojvodine… Radove iz oblasti multikultural-ne teorije objavljivala u časopisima: Migracijske i etničke teme (Zagreb), Habitus (Novi Sad), Bosna Franciscana (Sarajevo), zbornicima Instituta za migracije i narodnosti (Zagreb) i Helsinškog odbora (Beograd).

Prof. dr Duško RADOSAVLJEVIĆ rođen 1963. godine u Šidu. Dokto-rat iz političkih nauka stekao je 2000. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu odbranom teze “Elite u periodu socijalne transformacije – slučajevi Poljske, Mađarske i Srbije“. Inicirao i formirao Fond za neprofitni sektor AP Vojvodine i Kancelariju za evropske integracije. Nastavnik je na Fakultetu za pravne i poslovne studije u Novom Sadu, a predavao je i na Fakultetu za uslužni biznis u Sremskoj Kamenici, i Fakultetu za poslovni inženjering i menadžment u Banja Luci. Autor je preko dvadeset naučnih radova publikovanih u zemlji i inostranstvu. Najvažniji radovi: Savremeni politički i pravni sistemi, Fakultet za pravne i poslovne studije, Novi Sad (2006.), Menadžment javne uprave – Osnovni pojmovi, Fakultet za poslovni inženjering i menadžment, Banja Luka (2006.) i Evropska unija – razvoj, institucije, proširenje Fakultet za pravne i po-slovne studije, Novi Sad (2007.). U istraživanjima se bavi političkim sistemima, tranzicijom, međunarodnim odnosima, javnom administracijom, neprofitnim sektorom, političkim pokretima i partijama.

Jelena PERKOVIĆ, diplomirala na Beogradskom univerzitetu filosofiju sa istorijom umetnosti 1983. Novinarskom profesijom se bavi od 1972. Autorka je i koordinatora više od 10 projekta iz oblasti zaštite prava nacionalnih zajednica, multikulturalnosti i medija nacionalnih zajednica.Urednica je i autorka teksto-va u istraživačkim studijama koje se bave funkcionisanjem nacionalnih saveta nacionalnih manjina u Srbiji. Saradnica je Centra za regionalizam iz Novog Sada, gde je uređivala publikaciju „Evaluacija rada pet nacionalnih saveta u Srbiji“ 2012. godine, i „Monitoring transparentnosti u radu nacionalnih saveta nacionalnih manjina – analize i preporuke“ 2014. godine.

Prof. dr Dubravka VALIĆ-NEDELJKOVIĆ doktorirala je 1997. godine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu iz oblasti lingvistike sa tezom „Pra-gmatičke osobine intervjua ostvarenih na radiju“. Magistraturu je odbranila 1988. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu iz oblasti žurnalistike, sa tezom „Film kao sredstvo komunikacije: gramatika filmskog jezika i kogni-tivni razvoj“. Izabrana je u zvanje docenta na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu iz oblasti novinarstva 2004. godine. U zvanje vanrednog profesora na

244

istom fakultetu izabrana je 2009. godine, a 2014. godine izabrana je u zvanje re-dovne profesorke ne istom fakultetu. Autorica je više desetina naučnih i struč-nih tekstova. Oblasti interesovanja su joj analiza medijskog diskursa, medijski žanrovi, mediji i ljudska prava sa fokusom na ostvarivanje prava nacionalnih manjina na informisanje na maternjem jeziku.

Dr Katinka BERETKA savetnik za službenu upotrebu jezika u Upravi Na-cionalnog saveta mađarske nacionalne manjine u periodu 2010-2014, a od de-cembra 2014 član Izvršnog odbora dotičnog saveta, odnosno Odbora NSMNM za službenu upotrebu jezika. Autor je više naučnih članaka u oblasti jezičke politike, npr. Szerbia nyelvpolitikája a magyar nyelvhasználat szemszögéből [Jezička politika Srbije sa aspekta upotrebe mađarskog jezika]. In: Térvesztés és határtalanítás. A magyar nyelvpolitika 21. századi kihívásai, ed. Kata Eplenji i Zoltan Kantor (Budimpešta: Institut za nacionalnu politiku, “Lucidus”, 2012), 237−270.; Az e-kormányzat nyelvi kihívásai Szerbiában [Jezički izazovi e-upra-ve u Srbiji], “Létünk” specijalno izdanje (2013): 113−125.

Dr Vesna MARJANOVIĆ stekla je zvanje doktora etnologije i antropo-logije, muzejskog savetnika, naučnog saradnika i profesora. Magistrirala je 2000. godine, sa tezom „Tradicionalne dečje igre u Vojvodini“, na Filozofskom fakultetu, Univerzitet u Beogradu. Doktorirala je 2006. godine sa tezom „Ma-skiranje u ritualima stanovništva Srbije”, na istom fakultetu. Bila je zaposlena u Muzeju Vojvodine od 1979. do 2000. godine. U Etnografskom muzeju u Beo-gradu radi od 2000. godine do danas. Autorica je više desetina naučnih radova u domaćim i stranim naučnim časopisima. Uža naučna oblast kojom se bavi je etnologija-antropologija: duhovna tradicionalna i savremena narodna kultura.

Mgr.art. Milina SKLABINSKI rođena je 1978. godine u Bačkoj Palanci. Osnovnu školu pohađala je u Silbašu, a srednju muzičku školu „Josif Marin-ković“ u Zrenjaninu. Diplomirala je 2002. godine na Visokoj školi umetnosti u Bratislavi na Katedri teorije muzike, smer Teorija muzike i stekla zvanje ma-gistar umetnosti. Stručno usavršavanje nastavila je na Univerzitetu umetnosti u Beogradu u okviru studija Menadžmenta kulture i kulturnih politika na Balkanu i 2009. odbranila tezu na temu „Kulturna politika zasnovana na činje-nicama – izgradnja baza podataka o kulturi vojvođanskih Slovaka“. Od 2008. godine je direktorica Zavoda za kulturu vojvođanskih Slovaka.

245

Dr Svenka SAVIĆ (Gospođinci, Opština Žabalj, Kraljevina Jugoslavija, 16. jun 1940) psiholingvistkinja i profesorka emerita Univerziteta u Novom Sadu od 2010, koordinatorka studija ACIMSI Centra za rodne studije. Objavila je velik broj knjiga i naučnih radova o upotrebi jezika u grupama koje u društvu imaju manju moć; uže je usmerena na psiholingvistiku i analizu diskursa.

Mr Veronika MITRO (1965, Novi Sad), psihološkinja i magistra rodnih studija ACIMSI Centra za rodne studije. Diplomirala je na Katedri za psiholo-giju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i na Evropskom ženskom koledžu u Cirihu, sa zajedničkim radom sa Sarom Savić Jevđenić, “Životne priče žena iz manjinskih grupa”. Bila je koordinatorka DICENS-a, dokumentaciono-infor-mativnog centra u Ženskim studijama i istraživanjima, dugogodišnja saradni-ca projekta “Životne priče žena”. Bavi se WEB dizajnom, piše poeziju i kratke priče.

Dr Zoran TAIROVIĆ je rođen 1966. godine u Novom Sadu, gde je di-plomirao na Akademiji umetnosti (slikarstvo i grafiku). Magistrirao je na Interdisciplinarnom studiju Univerziteta u Novom Sadu (ACIMSI), tehnike i menadžment u primenjenim umetnostima (2006). Priredio je preko 50 samo-stalnih izložbi u zemlji i i nostranstvu. Dobitnik je velikog broja nagrada za svoj rad, poput Prve nagrade na svečanosti San Georgio, Ferara (Italija 2001). Doktorirao je tezom „Simbolika likovne umetnosti Roma i evropski sistem kulturnih vrednosti“. Autor je brojnih publikacija u međunarodnim časopisi-ma. Režiser je i autor velikog broja filmova i video spotova. Dela mu se čuvaju u zbirci Museo Civico Bassano del Grappa (Italija), Crkvi Monte Berico (Bolivija), Muzeju grada Novog Sada i drugim važnim institucijama. Živi i radi u Novom Sadu.

Prof. dr Janko RAMAČ odbranio je doktorat iz istorijskih nauka, iz istorije Ukrajine (naslov teze: „Історія русинів Південної Угорщини (1745-1918)“), na Istorijskom fakultetu Državnog univerziteta u Užgorodu, Ukrajina, 1995. godine. Oblasti interesovanja su mu istorija Rusina, istorija ukrajinskog naroda, istorija Vojvodine u 18. i 19. veku, folklor Rusina i Ukrajinaca. Priredio je 5 monografija, knjiga i udžbenika, te oko stotinu studija, ogleda i poglavlja u knjigama. Izabran je u zvanje redovnog profesora na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2006. godine.

246

Miroslav KEVEŽDI je rođen 1976. u Novom Sadu. Studirao je na Filozof-skom fakultetu Družbe Isusove u Zagrebu gde je 2001. diplomirao filozofiju i religijsku kulturu. Master studije menadžmenta u kulturi i medijima završio je 2012. na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Prvi direktor Zavoda za kulturu vojvođanskih Rusina. Zaposlen u Zavodu za kulturu Vojvodine na mestu stručnog saradnika za koordinaciju nevladinih organizacija. Član je Nacionalnog saveta rusinske nacionalne manjine od 2014. godine.

247

Sadržaj

3. Uvodna reč

7. Alpar Lošonc - DA LI SMO U EPOHI POSLE MULTIKULTURALIZMA?

25. Nenad Đurđević, Ksenija Marković - ULOGA NACIONALNIH SAVETA NACIONAL-NIH MANJINA U INTEGRATIVNOJ MANJINSKOJ POLITICI: SLUČAJ SRBIJE

43. Nina Janić - POLITIČKO PREDSTAVLJANJE I SRAZMERNA ZASTUPLJENOST NA-CIONALNIH MANJINA U ORGANIMA JAVNE VLASTI U REPUBLICI SRBIJI

67. Snežana Ilić - POLITIČKA KULTURA NACIONALNIH MANJINA U KONTEKSTU IZBORA ZA MANJINSKE NACIONALNE SAVETE

91. Duško Radosavljević - DE-PARTIZACIJA NACIONALNIH SAVETA

107. Jelena Perković - TRANSPARENTNOST RADA NACIONALNIH SAVETA NACIO-NALNIH MANJINA U SRBIJI

119. Dubravka Valić Nedeljković - MEDIJI NA JEZICIMA MANjINA U KONTEKSTU IZ-MENE MEDIJSKE I MANjINSKE LEGISLATIVE

133. Katinka Beretka - AKTUELNO STANJE SLUŽBENE VIŠEJEZIČNOSTI U SRBIJI – PRESEK SITUACIJE SA POSEBNIM OSVRTOM NA SLUŽBENU UPOTREBU MA-ĐARSKOG JEZIKA

149. Весна Марјановић - НЕМАТЕРИЈАЛНО КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА У СРБИЈИ

175. Milina Sklabinski - FORMIRANJE BAZA PODATAKA KULTURE NACIONALNE MANJINE - STUDIJA SLUČAJA ZAVODA ZA KULTURU VOJVOĐANSKIH SLOVA-KA

191. Svenka Savić, Veronika Mitro - ŽENSKE ROMSKE NEVLADINE ORGANIZACIJE U VOJVODINI: 2000-2014.

205. Zoran Tairović - KRITIČKA MISAO –PROMENA IMIDŽA ROMA

219. Janko Ramač - ZEMLJORADNIČKE ZADRUGE/KOOPERATIVE I ŠTEDNO-KRE-DITNE KASE RUSINA U JUGOSLAVIJI U PERIODU IZMEĐU DVA SVETSKA RATA

241. BIOGRAFIJE AUTORA

248

Nacionalni saveti nacionalnih manjina i kultura 2Zbornik radova

Izdavač: Zavod za kulturu Vojvodine, Vojvode Putnika 2, Novi Sadzkvojvodina@nscable.net

Za izdavača: Vladimir Kopicl, direktor

Glavni i odgovorni urednik: Miroslav Keveždi

Uredništvo izdanja:Dr Duško Radosavljević, Miroslav Keveždi, Eva Vukašinović

Imena autora: Dr Alpar Lošonc, Nenad Đurđević, Ksenija Marković, Nina Janić, mr Snežana Ilić, dr Duško Ra-dosavljević, Jelena Perković, dr Dubravka Valić, dr Katinka Beretka, dr Vesna Marjanović, Mgr.art. Milina Sklabinski, dr Svenka Savić, mr Veronika Mitro, dr Zoran Tairović, dr Janko Ramač, Eva Vukašinović, Miroslav Keveždi MA

Lektura:Ibro SakićMiroslav Keveždi

Grafički dizajn:Mr Darko Vuković

Grafička obrada:Dragan Polovina

Prevod na engleski jezik:Marina Olear

Štampa:JP Službeni glasnik, Beograd

Mesto i godina štampanja:Beograd, 2015.

Broj primeraka publikacije: 300

ISBN broj: 978-86-85083-99-0

Zbornik izlazi pod pokroviteljstvom Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje Vla-de AP Vojvodine

Stavovi izrečeni u zborniku pripadaju isključivo autorima i ne predstavljaju nužno zvanične stavove Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje Vlade AP Vojvodine i Zavoda za kulturu Vojvodine

Copyright: Zavod za kulturu Vojvodine