Rodoslov bez rodonačelnika

MA kako čudno zvučalo, više od četiri decenije života kneza

Lazara Hrebeljanovića obavijeno je tamom, a oko njegovog

porekla plete se legenda. Njegov otac Pribac Hrebeljanović

(ili Hrebljanović) imao je troje dece: dve kćeri i jednog sina.

Lazar je rođen 1329. godine u Prilepcu pokraj poznatog

rudarskog središta Novo Brdo. Tu se nalazila baština

vlasteoske porodice Hrebeljanović. "Bits že otačastvo jego

grad Prilepac, otac že jego Pribac", beleže srednjovekovni

letopisi. Dragana, starija Lazareva sestra, bila je udata za

čelnika Musu, koji je vladao Gornjim Ibrom i Zvečanom, a

mlađa za hvostanskog vojvodu Altomana.

Rodonačelnik porodice Hrebeljanović nije poznat

sastavljačima rodoslova kneza Lazara. Zanimljivo je, takođe,

da Lazar nije dobio prezime po ocu Pribcu, što je bio

ustaljen običaj u srednjovekovnoj Srbiji.

STAVILAC CARA DUŠANA

Lazar nije direktan potomak svetorodnih kraljeva srpskih, ali je rođenjem i vaspitanjem pripadao plemićkoj

porodici, koja je uživala ugled na dvoru.

Pribac je službovao na dvoru cara Dušana, obavljao je poslove sluge ili peharnika. Autor "Pohvale o knezu

Lazaru" piše da su car i njegov veliki sluga po izgledu i naravi slični, kao jedna duša u dva tela. Namera je pisca

"Pohvale" da se moćni srpski vladar i njegov sluga tako bliskima prikažu, da bi se na taj način uspostavila veza

među dvema vladarskim lozama. Služeći verno caru Dušanu, Pribac je napredovao u službi i omogućio sinu

Lazaru da se domogne državne počasti.

Pribac Hrebeljanović je napredovao u službi, "knezu Lazaru bist roditelj veliki sluga carev Pribac", beleži "Pohvala

kneza Lazara". Pripadao je delu do tada nepoznate vlastele, koju je srpski car uzdigao. Zbog svoga viteštva i

čestitosti dobio je uglednu službu na dvoru.

Lazar Hrebeljanović postao je stavilac na dvoru cara Dušana. Sa ovim zvanjem javlja se u diplomatičkoj građi

samo jednom, jula 1363. Pohvalni spis sastavljen u slavu kosovskog mučenika govori kako je car Dušan podario

Lazaru stavilački čin i dao mu svoju srodnicu za ženu. Oko 1353. godine Lazar se oženio Milicom, kćerkom kneza

Vratka, u narodnoj pesmi poznatog kao Jug Bogdan. Njegova žena je od "plemena ranije pomenutih careva",

potomak Nemanjinog sina Vukana, zapisao je Lazarev srodnik, patrijarh Danilo III. Venčanje je, po narodnom

kazivanju, blagosiljano u manastiru Jošanici. Srodnička nit između Nemanjića i Hrebeljanovića ustanovljena je

ovim brakom. Lazar i Milica su u uzornom zajedništvu izrodili pet kćeri i tri sina.

Ilarion Ruvarac tvrdi da je Lazar od početka službe bio stavilac na carskom dvoru, možda zajedno sa Vojislavom

Vojinovićem, kasnije moćnim zahumskim knezom. Ova titula odgovara vizantijskom dvorskom činu domestika, koji

se starao za carsku trpezu.

Posle smrti cara Dušana, Lazar je nastavio službu kao stavilac kod njegovog naslednika, cara Uroša. Do početka

sedme decenije DžIV veka o Lazaru Hrebeljanoviću nemamo pouzdanih vesti u istorijskim izvorima.

Dubrovčani su 1362. godine, pre zaključenja mira u Onogoštu, darivali Lazara trima svicima tkanine. On nije

učestvovao u pregovorima, ali mu je kao carskom milosniku pao u deo određeni poklon.

Car Uroš je poveljom iz 1363. godine potvrdio razmenu poseda između zahumskog kneza Vojislava Vojinovića i

čelnika Muse. Za Župu i grad Brvenik knez je dobio Župu i grad Zvečan. Kao potpisnik na povelji pojavljuje se

stavilac Lazar, jemac izvršenja ugovora.

Vukašin Mrnjavčević se 1365. godine proglasio za kralja, a njegov brat Uglješa za despota. Vukašin je postao

savladar cara Uroša. Nastupilo je vreme netrpeljivih i prekomerno moćnih oblasnih gospodara. Carski autoritet

beše ugrožen, a državno jedinstvo dovedeno u pitanje.

U smutnom vremenu stavilac Lazar nije odbegao od cara Uroša. Branio je legitimitet carstva i oslabljenog vladara.

Samovoljna srpska vlastela je užurbano formirala samostalne feudalne oblasti, menjajući političku kartu carstva.

Lazar napušta dvor cara Uroša svakako posle 1365. godine. Ličnost koja se pominje u kotorskom privilegiju kao

conte Lazaro je srpski knez Lazar. Sa tom titulom se prvi put javlja tek 1371. godine.

Titula "knez" u srednjovekovnoj Srbiji nije precizan i ustaljen pojam. U doba razvijenog feudalizma ta titula bila je

niža od kefalije, vojvode i sevasta. Ovu titulu uzimaju oblasni gospodari u srpskim zemljama.

RASKOL MEĐU

SRBIMA

KRAJEM sedme decenije DžIV veka Hrebeljanović je prikupljao političku i vojnu snagu i potrebno iskustvo za

organizovanje feudalne oblasti. Njegova moć je bila preslaba za osionog kralja Vukašina.

Političko i državno osamostaljivanje započeo je među neugodnim susedima. Centar okupljanja oblasti nije bila

njegova baština u blizini Novog Brda. Taj rudarski grad je posedovao kralj Vukašin. Sa severa Lazara su

ugrožavali Rastislavići, gospodari Kučeva i Braničeva, sa zapada ambiciozni župan Nikola Altomanović, sinovac

zahumskog kneza Vojislava Vojinovića.

Mudri i strpljivi raški knez uspeo je da opstane u opasnom okruženju. Najveća opasnost pretila mu je od kralja Vukašina, koji je bio opsednut osvajačkom politikom. Mavro Orbin kazuje da su se 1369. godine car Uroš i župan Nikola sukobili sa kraljem Vukašinom na Kosovu polju. Knez Lazar je mudro izbegao sukob protiv Mrnjavčevića. Zahumski župan je do nogu potučen, a car Uroš sa delom vlastele zarobljen. Te nemirne 1369. sukob na Kosovu polju nagovestio je raspad države i neizvesnu budućnost srpskog naroda. Međunarodnom urušenju Srbije na Kosovu prethodio je međusrpski raskol i sukob, takođe na Kosovu i oko Kosova.Kivan na kneza Lazara, zahumski župan je zametnuo kavgu. Knez je, međutim, suzbio 1370. godine i osvojio mu bogati grad Rudnik. Ratoborni i nepredvidivi Altomanović je prkosio ostalim oblasnim gospodarima, tražeći nove sukobe. Za razliku od njega, Lazar je onovremenicima ostao u lepom sećanju. Dubrovčani ga u dokumentima pominju kao vrlog čoveka i vladara i posle njegove pogibije. Pouzdani Mavro Orbin, takođe, hvali uzornog raškog kneza. Lazar se retko pojavljuje u istorijskim dokumentima. Njegova blagorodnost ga isključuje iz krvavih političkih i vojnih događanja na prostoru srpskog carstva. Prva sačuvana povelja kneza Lazara iz 1375/76. godine je dokaz da se knez duže vreme nalazio u senci ostalih srpskih gospodara.

OBRAČUN SA ALTOMANOVIĆEM

Smrt cara Dušana i rasap Mrnjavčevića u boju na Marici trajno su oslabili srpsku državu. Prekinuta je restauracija carstva i onemogućeno sabiranje razdeljenih feudalnih celina. Turci su uništili najjaču feudalnu državu na Balkanu. Malo posle srpskog rasula, početkom decembra 1371. upokoji se car Uroš, potonji vladar loze Nemanjića. Obezglavljena Srbija ostala je bez dinastije i gospodara.Oblasni gospodari jagmili su se za baštinu Nemanjića. O produženju svetorodne loze starala se jedino Srpska crkva, koja je tražila ličnost primernih vrlina, naličnika prvih Nemanjića. Načelstvo srpsko pripalo je Lazaru, koji se iza "velikih i blagočestivih kraljeva naziva gospodarem i vladaocem nad svim Srbima", svedoči patrijarh Danilo Treći. Ovaj izbor blagosloven je od arhijereja, sveštenstva i sabora srpskog.Knez Lazar je dobio posle Maričke bitke na upravu Novo Brdo, Toplicu i Rudnik. Prestonicu premešta u grad

Kruševac, na reci Rasini. Oblast između tri Morave postaje novo središte državnog, političkog i duhovnog života kod Srba.Poraz Mrnjavčevića iskoristio je veliki župan Nikola Altomanović. Od Dubrovačke opštine primao je svetodmitarski dohodak koji se ranije isplaćivao srpskom caru. Knezu Lazaru preoteo je Prištinu, Novo Brdo i "mnoga druga mesta". Sukobio se i sa kraljem Ludvigom. Ugarski vladar je u dogovoru sa bosanskim banom Tvrtkom i srpskim knezom Lazarom odlučio da ukloni osionog župana. Uputio je u Srbiju hiljadu konjanika pod vođstvom Nikole Gorjanskog. U jesen 1373. godine opkoliše Altomanovića u gradu Užicu. I tako "pakosni Nikola" bi zarobljen sa svom svojom imovinom. Kao zarobljenik bio je predan na čuvanje Stefanu Musiću, kneževskom sestriću, koji ga je oslepeo. Nikolinu državu podeliše protivnici. Knezu Lazaru i srodnicima pripadoše severne oblasti, a ostatak izdeliše Tvrtko i Balšići.U jesen 1377. godine bosanski ban Tvrtko se krunisao sugubim vencem, postao je kralj Srba i Bosne i pretendent na nemanjićko nasleđe. Okolne države su priznale kraljevinu. Knez Lazar se saglasio sa Tvrtkovim krunisanjem.Pošto je proširio svoj feudalni posed i ojačao vlast, Lazar je postao najmoćniji srpski velikaš na prostoru nekadašnjeg Dušanovog carstva. Njegove zemlje obuhvatale su centralne delove Srbije. Bile su ekonomski jače od drugih. Posedovao je dva najbogatija rudarska središta srednjovekovne Srbije - Novo Brdo i Rudnik. Uspostavljanjem srodničkih veza ugled kneza Lazara se proširio izvan granica njegove države. Čestitog i hristoljubivog Lazara uvažavali su veoma monasi svetogorci

Samodržac svih Srba

KADA je hilandarski monah starac Isaija posetio kneza Lazara krajem 1374. godine, izneo mu je potrebu izmirenja

sestrinskih crkava. Srpski patrijarh Sava IV je podržao monaha Isaiju i kneza Lazara u trudu oko izmirenja srpske

crkve i Carigradske patrijaršije. Poslanstvo koje je otišlo u Carigrad činili su, pored Isaije, atoski monasi i

svetogorski prot Teofan. Srpski emisari su posetili Svetu goru. U Carigradu su ih primili carevi Jovan i Manojlo i

patrijarh Filotej. Skinuto je prokletstvo sa careva Dušana i Uroša, upokojenog patrijarha Joanikija i srpskog

patrijarha Save i svih mrtvih i živih arhijereja.

Posle povratka, u crkvi Svetih arhangela kod Prizrena, služena je, povodom izmirenja, zajednička liturgija, kojoj su

prisustvovali carigradski sveštenomonasi Matija i Mojsej. Patrijarh srpski Sava IV nije dočekao toliko željeni dan,

upokojio se 29. aprila 1375. godine.

Izmirenje crkava značajnije je uzdiglo ugled bogoljubivog kneza. Načelstvo srpsko pripalo je Lazaru, naličniku

prvih Nemanjića i nastavljaču bogougodne svetorodne loze.

Posle Maričke bitke, južnije srpske zemlje priznale su vlast sultana. Politički i vojnički dobro organizovana, država

raškog kneza je ulivala nadu da se može odoleti i turskim napadima. Granice srpske države pomeraju se na sever.

Ugarski vazal Radič Branković potisnut je 1379. Njegove oblasti Kučevo i Braničevo, knez Lazar je pripojio svojoj

državi. Krajem osme decenije Lazar je značajno proširio svoju oblast prema severu i granicu pomerio na reke

Savu i Dunav.

KNEZ KAO CAR

LAZAR Hrebeljanović se na poveljama potpisivao kao knez. Narodno predanje ga je zapamtilo kao cara srpskog,

ali je istorijski najverodostojniji stih koji kaže, "naša kruno, slavni knez Lazare, ti car jesi al` se zoveš knezom".

Poznati učenjaci Šafarik i Đura Daničić sledili su trag predanja. Đurađ Branković u svojim hronikama pominje

Lazarevo venčanje za carstvo. U ruskom letopisnom svodu iz vremena ruskog cara Ivana Groznog, srpski knez se

pojavljuje sa carskim zvanjem. Prepisivači ruskog svoda koristili su "Putopis đakona Ignjatija" i Žitije despota

Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa.

Istorija Lazara Hrebeljanovića prepoznaje kao kneza, a narod kao mučenika i bogougodnog cara. Nepoznati autor

"Žitija kneza Lazara" zapisuje da srpski vladar "iz prekomerne krotkosti i smernosti, osobina koje su odlikovale

kosovskog velikomučenika, nije hteo da se uzvisi dostojanstvom višim od kneza". U pojedinim dokumentima i

pohvalnim spisima, Lazar se pominje kao "veliki knez". Vladimir Mošin je utvrdio da ta titula podrazumeva vlast

nad svim srpskim zemljama.

"Slovo o knezu Lazaru" patrijarha Danila Trećeg ima nesumnjivu istorijsku vrednost. Srpski vladar se u "Slovu"

pojavljuje kao veliki knez. Pridev "veliki" je epitet vezan za određenu ličnost, a ne deo titule. U kancelarijskom

priručniku Carigradske patrijaršije iz 1386. godine piše "preuzvišeni veliki kneže, u gospodu premili i vazljubljeni

gospodine". Lazar se direktno ne pominje, ali se nesporno misli na njega. U povelji koju je izdao 1388. godine u

intitulaciji piše: "veliki knez Lazar".

Istorijski izvori nastali posle Kosovskog boja pominju titulu veliki knez. Stefan Lazarević je poklonio manastiru

Hilandaru nekoliko sela i crkvu u Ibru "u pomen večni i duševnu polzu sebi i roditeljima mojim, svetopočivšem

velikom knezu Lazaru".

POD BLAGOSLOVOM CRKVE

TITULA samodržac je preuzeta iz Vizantije, ali je u Srbiji dobila šire značenje. Podrazumevala je svetovnu vlast sa

crkvenim blagoslovom. Knez Lazar je zbog duhovnog i političkog pregnuća zaslužio blagoslov i prvenstvo u

vladarstvu. U intitulacijama u poveljama pojavljuje se kao "samodržac" ili "samodržavni gospodin". Pop Marko

zapisuje "u dane blagovernoga i hristoljubivog kneza Lazara, samodržac sve srpske zemlje". Ktitorski natpis u

Novoj Pavlici, zadužbini braće Musića, potvrđuje ovu titulu, "samodržac sve srpske zemlje".

Patrijarh Spiridon i Crkva su u knezu Lazaru prepoznali naslednika svetorodne loze Nemanjića. Crkva je

blagoslovila kneza, ali nema podataka o njegovom krunisanju za samodržca svih Srba. U podeljenoj i zavađenoj

Srbiji ustanova sabora se nije poštovala kao u vreme nemanjićkih vladara. Sabor u Peći 1375. godine, kada je

ustoličen patrijarh Jefrem, održan je u krnjem sastavu. To ukazuje da je institucija državnog sabora izgubila na

značaju.

Poštovanje koje mu je ukazivala Srpska crkva uvažavali su i oblasni gospodari. Kralj Srba i Bosne Tvrtko

Kotromanić imao je ambicije kao i knez Lazar, ali ne i podršku Crkve. Vladar Raške je svojim pregnućem i

političkim ponašanjem nalikovao prvim Nemanjićima, kao što je i Srpska patrijaršija u njegovo vreme podsećala na

Srpsku autokefalnu arhiepiskopiju s početka 13. veka. Samodržac svih Srba je zadužio Crkvu velikim i značajnim

poklonima. Svetogorske manastire bogato je darivao. Kao graditelj, mogao se meriti sa Nemanjićima a neke od

njih je i prevazišao.

SRBIJA ZEMLjA NADE

"LjUBEZNI gospodin Lazar Hrebeljanović" je preko srodničkih veza stvorio "porodični savez" koji je trebalo da preraste u veliku državu. Rano se orodio sa poznatim velikašima, Vukom Brankovićem, gospodarem Kosova, bugarskim carevićem Jovanom Aleksandrom, Nikolom Gorjanskim, mačvanskim banom, i uticajnim zetskim gospodarom, Đurađom Stracimirovićem Balšićem. Ali turska opasnost sa istoka onemogućila je njegove namere. Država samodržca svih Srba, dostigla je zavidnu veličinu uoči boja na Kosovu. Prostirala se od izvorišta Južne Morave do Dunava, Save i Drine sa prestonim gradom Kruševcem. Lazaru su pripadali Niš, Užice i bogata rudarska središta, Novo Brdo i Rudnik. Državi je priključio Mačvu, Kučevo i Braničevo, krajeve koje Nemanjići ranije nisu uspeli da zadrže. Oblast Kučeva i Braničeva nije bila sporna, jer knez Lazar nije raskidao vazalne odnose prema ugarskom kralju Ludvigu Prvom.Posle smrti Ludviga Prvog, zajedno sa kraljem Tvrtkom knez Lazar istupio je protiv Žigmunda Luksemburškog, pretendenta na ugarski presto. Koristeći krizu u Ugarskoj, napadao je Beograd i Golubac. Izmirio se sa novim kraljem Žigmundom, prihvatajući vazalne obaveze. Povelja iz 1406. godine to potvrđuje.Knez Lazar, "ljubezni gospodin", održavao je srdačne odnose sa lokalnom feudalnom vlastelom. Poštovali su ga čelnik Musa, gospodar oko Kopaonika, Crep Vukoslavić, upravnik kraja oko Paraćina i Lešja, kefalija Gojislav, namesnik Novog Brda. Kneževi poslušnici bili su čelnik Miho, župan Petar, logotet Nenad, logotet Novak i

vlastelin, Vitomir koji se istakao u borbi protiv Turaka. Neposlušnu vlastelu Nikolu Zoića i Novaka Belocrkvića bez muke je pokorio. Pred odlučujući okršaj sa Turcima, Moravska Srbija je bila zemlja spasenja i nade, svedoče Konstantin Filozof i monahinja Jefimija. Pridošli duhovnici i izbeglice uneli su duhovnu živost na prostor Lazareve države. Zahvaljujući njima oživljavaju stara i podižu se nova verska sedišta.

LjUBAV PREMA CRKVI

LjUBAV svetog kneza Lazara prema božanskoj crkvi Hristovoj ogledala se i u ljubavi i usrđu koje imađaše prema svetim hramovima i manastirima. On postade ktitor i dobrotvor mnogih crkava i manastira, i to ne samo u svojoj državi nego i daleko van njenih granica. Kao prvo slavno delo koje učini, posle izmirenja crkava, beše podizanje divne crkve svetog Stefana u slavnom gradu Kruševcu, poznate i do danas pod imenom Lazarica.Zatim, kao što piše za njega patrijarh Danilo III, "ovaj hristoljubivi vladar gore i humove svoje države ispuni obiteljima monaških žilišta", gde se nastaniše i življahu monasi "koji sebe Bogu orodiše usamljenošću i svakim molitvenim tihovanjem". Ovo je bilo posle 1371. godine, kada su, bežeći ispred Turaka, mnogi monasi iz osvojenih krajeva Balkanskog poluostrva i Svete gore došli u slobodnu Lazarevu državu, i ovaj monaholjubivi vladar dao im je da se nastane u njegovim moravskim krajevima osobito oko Kruševca i Stalaća (gde još i danas ima mnogih crkava, crkvišta i manastirišta iz toga doba).

Protiv turske najezde

OSOBITO su u zemlju kneza Lazara dolazili monasi zvani sinaiti, nazvani tako po svom velikom učitelju

prepodobnom Grigoriju Sinaitu. Ovi podvižnici i molitveni tihovatelji, na čelu kojih beše monah kir Grigorije Sinait,

učenik velikog Grigorija Starijeg, zamolili su srpskog kneza da im podari neko usamljeničko mesto, gde će moći da

se bogougodno podvizavaju u miru i neuznemirenosti od sveta. Sveti knez sazida tada u tihom i skrovitom mestu u

braničevom Ždrelu, na reci Mlavi, crkvu Presvete Bogomatere i oko nje osnova manastir, a svojom vladarskom

poveljom od 1379. godine utvrdi ga i snabde imanjem, pa ga podari ovim česnim sinajskim monasima i kir

Grigoriju Sinaitu.

Sve ovo potvrdi i patrijarh srpski Spiridon, zajedno sa crkvenim saborom u Pećkoj patrijaršiji. Ovaj manastir i do

danas postoji i naziva se Gornjak, a posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.

U to vreme doputovao je u Kruševac staratelj monaške bolnice u svetoj lavri hilandarskoj monah kir Gerasim

(inače brat Lazarevog zeta Vuka Brankovića). On se javio knezu Lazaru i izneo mu da oboleli i stari monasi u

svetoj obitelji Svetoga Save i Simeona očekuju kneževu utehu i pomoć. Knez je odmah izdao povelju o tome

(1380) u kojoj je naložio “da se u bolnicu hilandarsku daje svake godine po stotinu ongija (zlatnika)”, a radi ishrane

i nege bolesnih monaha zavešta još i dva sela: Jelašnicu s međama i Jelašnicu s crkvom, što je sve opet potvrdio i

patrijarh Spiridon svojom patrijarškom gramatom.

PROSTRANA PRIPRATA

U HILANDARU

MONAH kir Gerasim je ispričao knezu kako se mnogi i mnogi posvećuju inočkom obrazu u Hilandaru, pa je crkva

skoro nedovoljna da sve njih u sebe smesti. Po ugledu na velike zadužbine Nemanjića, Lazar je poslao neimare i

sve ostalo što je bilo potrebno, te je u Hilandaru, uz glavnu crkvu kralja Milutina, sagradio divni i prostrani pronaos

(pripratu), te se na taj način i on uvrstio u red velikih i svetih zadužbinara Nemanjića. Ruskom, pak, manastiru

svetog Pantelejmona na Svetoj gori knez je poveljom od 1381. godine, priložio crkvu Spasovu u Hvosnu, uz još

neka sela i potrebne privilegije.

Istom manastiru priložiše tada čelnik Musa i njegovi sinovi mu Stefan i Lazar selo Ulare i crkvu svetog Nikole na

Labu, za spomen pokojne supruge i majke njihove Draginje, rođene sestre kneževe, što je Lazar takođe potvrdio

naročitom poveljom. Svojom poveljom, on je potvrdio i darove vojvode crničkog Crepa, selo Mutnicu i Parakinov

Brod, koje je ovaj zaveštao lavri sv. Atanasija u Svetoj gori.

Čestiti knez brinjaše i o srpskim monasima u Svetoj zemlji. Na molbu jerusalimskog patrijarha Mihaila on je 31.

avgusta 1388. godine pisao knezu Dubrovačke republike da se srpskim monasima u Jerusalimu, nastanjenim u

manastiru svetog arhangela Mihaila, zadužbini Svetog Save i kralja Milutina, isplati zaostali stonski dohodak. Sveti

knez je slao priloge i manastiru na Sinaju i manastirima u Vlaškoj.

No najveća zadužbina kneza Lazara bio je njegov manastir Ravanica, osnovan 1381. godine i posvećen

Vaznesenju Gospodnjem (Spasovdanu). Gradnju ove divne zadužbine poverio je glavnom neimaru Radu

Boroviću, koji je sazidao veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu. Očevidac svega toga, srpski

patrijarh Danilo III, u svom “Slovu o knezu Lazaru” ovako opisuje kneževo ukrašavanje manastira Ravanice:

“Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo

ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i

utvrdio ogradom, kakve do tada nigde nije bilo”.

Iste godine knez Lazar izdao je svoju vladarsku povelju ovom svetom manastiru i obdario ga velikim dobrima u

Pomoravlju, Podunavlju i Posavini. Za prvog igumana novosabranoj bratiji u Ravanici on je postavio kir Arsenija

“muža obdarena vrlinama, ukrašena razumom, koji imađaše dar Svetoga duha da uči mnoge”. U to vreme u

Ravanici se podvizavao i sveti Romilo Ravanički, koji se tu i upokojio i bio pogreben s južne strane priprate

ravaničkog hrama. Posle mučeničke končine svetoga kneza i njegove će svete mošti biti prenete u svetu obitelj

ravaničku.

OTVARAO NARODNE ŠKOLE

EvanĐelsko hristoljublje i čovekoljublje kneza Lazara nije se ogledalo samo u tome što je okupljao u svojoj zemlji monahe podvižnike i isihaste (molitvene tihovalnike) i obnavljao im ili osnivao nove obitelji, nego i u tome što je podizao i obnavljao i mnoge parohijske crkve za hristoljubivi narod svoj i što je roditeljski zbrinjavao sirotinju i bolesnike, podižući i izdržavajući sirotišta i bolnice. Uz to još, on je pri crkvama i manastirima otvarao narodne škole, radi prosvećivanja svoga naroda. Školu je otvorio i u prestonom gradu Kruševcu, gde su se učili njegovi sinovi i kćeri i ostala srpska deca. Na Lazarevom dvoru su se okupljali mnogi učeni i mudri ljudi, umetnici zografi i zlatari, osobito iz južnih srpskih i grčkih krajeva, bežeći ispred turske najezde.O tome bekstvu hrišćana ovako govori Konstantin filozof u svom opisu života kneza Lazara i sina mu despota Stefana: “Kada sveti knez, veli on, utvrdi ono prvo dobro (tj. izmirenje crkava), on odmah pređe na druge stvari: gde god je video ma koje vrste gradova i oblasti i obitelji i crkve blagočestivih, gde su (od Turaka) jedne ognjem popaljene, a druge porušene, i mnoga ubistva i reke krvi koje su tekle, i drugo tome slično, on je sve to popravljao, u red dovodio i uspokojavao. Jer odavno već grčka država opadaše, a ismailćani se umnožavahu; i razliše se čak i u zapadne krajeve...Ismailićanski rod se sve više izlivaše kao neki skakavci: jedne su od hrišćana odvodili, druge zarobljavali, treće plenili, četvrte klali, kao oganj lomeći i sve satirući gde god se pojavljivahu, i uvek se nametahu; išli su da i ono što je ostalo pojedu i nemilostivo pogube. I beznadežan je bio izgled da se ovo izmeni za nas koji grešimo i koji se ne obraćamo jedinome koji menja sve”.

ISMAILIĆANI KAOSKAKAVCI

Knez Lazar se u nekoliko mahova borio protiv ove turske najezde. “On nije trpeo da više čeka i da prenebregne svoje udove, i uz to još Hristove udove, da se seku i kidaju, nego odluči ili da ukloni stid njihov od sviju, ili sam da umre i da to još posvedoči mučeništvom”. Jer, Turci su stalno napredovali, i ognjem i mačem, nepravdom i nasiljem krčili su sebi put sve dalje i dalje na zapad. Oni se nisu zadovoljavali čak ni plaćanjem danka i poreza od strane hrišćana, nego su težili da sve hrišćanske narode sebi potpuno pokore i porobe.

Tako su za nekoliko godina osvojili velike i tvrde gradove Ser, Sofiju i Solun, a 1386. osvojiše i srpski grad Niš. Na čelu velike turske vojske bio je sultan Murat (1362-1389). Njegov prvi sukob sa vojskom Lazarevom dogodio se kod mesta Pločnika na Toplici 1387. godine (sada selo Pločnik kod Prokuplja), gde je Murat utekao ispred kneza Lazara. Sledeće godine Muratova vojska prodrla je u Bosnu. Tamo je presreo hrabri vojvoda kralja Tvrtka Vlatko Vuković, i junački pobedio kod grada Bileće. Sve ovo, međutim, nije zaustavilo Turke, nego samo podstaklo Murata da se još više i mnogobrojnije pripremi za odsudnu bitku sa knezom Lazarom i njegovom hrabrom vojskom. I sultan je počeo da se silno naoružava i veliku vojsku prikuplja

KNEŽEVA VEČERA

ALI kao predznaci skore nesreće srpske behu se opet pojavili unutrašnji razdori, svađe i izdajstva i vlastoljublje starešina srpskih. Ne beše jednodušnosti i odanosti knezu Lazaru, te zato on moraše molbama i preklinjanjima da poziva Srbe u boj na Kosovo. Knez je, naime, održao državni sabor u Kruševcu, sa svojim vojvodama i velmožama, i odatle je uputio opštu poruku svekolikom srpstvu: “Ko ne došo na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bjela...” No i pored kneževog poziva mnogi se velikaši ne odazvaše, a zapadni hrišćani svoju pomoć ne uputiše. Lazar je na dvoru održao svoju kneževsku večeru, na kojoj je pozvao sve prisutne vojvode i velikaše na mir i slogu protiv nekrsta. Zatim se srpska vojska počela okupljati oko grada Kruševca, i na čelu sa knezom

Knezeva vecera Lazarom i visokim vojvodama, krenula na jug

u pravcu Kosova.

Božja služba u Samodreži

SVOJU vojsku je pripremio i Lazarev zet Vuk Branković gospodar Kosova i Prištine, jer Muratova vojska upravo

beše krenula severno od Skoplja, najpre na njegove krajeve. Srpskom knezu u pomoć krenu i vojvoda bosanskog

kralja Tvrtka, Vlatko Vuković, a sa njim i ban Ivaniš Horvat iz Hrvatske.

Đurađ Stracimirović Balšić, zet kneza Lazara, iz straha od turske odmazde, nije pomagao srpsku odbranu na

Kosovu polju, kao ni druga dva Lazareva zeta - Jovan Aleksandar, bugarski carević i mačvanski ban Nikola

Gorjanski. Vizantijski car je svojim trupama pomogao turski napad na Srbiju. Srpski gospodari u Makedoniji, braća

Dragaš i kralj Marko, posle Maričke bitke postali su turski vazali. Preko njihove teritorije Turci su nesmetano

nasrtali na slobodne srpske zemlje.

Dan pre bitke, knez je svoju vojsku okupio oko bele Samodreže crkve, gde bi odslužena služba Božja i sva vojska

redom pričešćena, Lazar je predosećao da će on i njegovi vitezovi ovde poginuti "za Krst Časni i slobodu zlatnu".

Za to vreme vojska sultana Murata, sa vojskovođama Evrenosom, Saridžem i Balabanom i mnogim trupama

turskih emira iz Male Azije i Persije, beše se slegla na Kosovo polje, između grada Prištine i reka Laba i Sitnice.

Sa vojskom su bili i Muratovi sinovi Jakub i Bajazit. Na dan boja na Vidovdan, u utorak 15. juna 1389. godine, na

svetog proroka Božjeg Amosa, svečarsku slavu kneza Lazara, čestiti knez Lazar još jednom se pomoli Bogu i

izgovori ohrabrujuću besedu svojoj vojsci pre samog okršaja. To je ovako opisao potonji patrijarh srpski Danilo III:

SMRT ILI ROBOVANJE

"KADA se Murat", "ustremi kao veliki lav sa velikom silom, on sakupi bezbrojno i neizrecivo mnoštvo vojske mnoge

sebi u pomoć i približi se zemljama srpskim. A blagočestivi i svehvalni knez Lazar, uvidevši svirepi nailazak ovog

gordog i oholog, najpre Boga iz dubine srca u pomoć sebi prizva, govoreći: "Bože, zakonprestupnici ustadoše na

me i sudište krepkih zaiska dušu moju. Mržnjom nepravednom omrznuše na nas, i oružje izvukoše i napregoše

lukove svoje, da nas ustreljaju, zakolju i usmrte. A Ti nas, Gospode, ne ostavi, već nam pomozi; i da uđe oružje

njihovo u srca njihova, i lukovi njihovi da se slome. Neka razumeju da si Ti Bog, jedini Tvoritelj preslavnih čudesa."

Zatim posla po blagorodnike svoje, velmože i vojvode i vojnike, velike i male. Prizvavši ih sebi, reče im o nailasku

bezbrojnih inoplemenika. Kada se svi utišaše, on im tihim i spokojnim glasom svima skupa govoraše:

"Vi, o drugovi i braćo moja, velmože i blagorodni, vojnici, vojvode, veliki i mali, sami ste znali i videli kolika nam je

dobra Bog u životu svom darovao, i ničega krasnog i slatkog ovoga sveta, slave i bogatstva i svega što je ljudima

potrebno ne liši nas; nego, štaviše, On nam i umnoži. Zato ako nam što nevoljno i bolno bude, da ne budemo

nedobrotvorni i neblagodarni Njemu za ovo. Ako nam mač, ili rana, ili hiljade smrti dogodi se, podnesimo to slatko

za Hrista i za blagočestivu veru našeg otačastva. Bolje nam je u podvigu smrti, negoli stidan i ropski život. Bolje

nam je u boju od mača smrt podneti, negoli pleća neprijateljima našim dati. Mnogo poživesmo za svet, postarajmo

se, dakle, da uskoro podvig stradalački primimo, da bismo poživeli večno na nebesima. Imenujemo sebe vojnicima

Hristovim, stradalcima za veru, kako bismo se upisali u knjigu života. Ne poštedimo tela naša u borenju, da od

Podvigopolonika svetle vence primimo. Stradanja rađaju slavu, a trudovi posreduju za počinak."

Tim i drugim rečima knez naoruža vojnike i na podvig mnoge tradalce pripremi.

I svehvalni, mužastveni i blagorodni ratnici koje rodi i podiže srpska zemlja kao prekrasne mladice i izabrane kedre

livanske, milom i ljubljenom svome gospodaru ovako odgovarahu:

ŽIVA ŽRTVA GOSPODU"MI, gospodine naš, otkako zajedničkom prirodom od oca i majke rođeni bismo, Boga i tebe poznasmo. Bog nas podiže, a ti vaspita, kao čeda othrani i kao sinove darova, kao braću zavole i kao drugove uspoštova. Svi mi zajedničari i prijemnici bismo slave, bogatstva i svih krasota sveta, veselja i radosti i vojinstva. Ljubav i čast, sve obilno od tebe primismo, da rado za tebe, za veru i za otačastvo umremo. Nećemo poštedeti sebe, znajući da posle ovoga imamo otići i sa prahom smešati se. Umrimo da svagda živi budemo, prinesemo Bogu sebe žrtvu živu, ne kao negda privremenim i prevarnim gošćenjem za nasladu našu, već u podvigu krvi svoje. Ne poštedimo život svoj, da živopisan uzor posle ovoga drugima budemo. Ne bojmo se strahote koja ide na nas, ni ustremljenja nečastivih protivnika nasrnulih na nas. Ako na strah i gubitak budemo mislili, nećemo se dobra udostojiti. Ako bismo o nekom taštom delu mislili, ništa od časnih podviga ne bismo ostvarili. Mi se imamo boriti sa Ismailćanima kao sa našim neprijateljima, makar nam mač glavu, koplje rebra i smrt život uzeli. Mi, sadrugovi i saborci, uzmimo tegobu negdašnjih vojnika koji su sada kod Hrista, da bismo se s Hristom proslavili. Mi smo jedna priroda ljudska podvrgnuta istim strastima, i jedan grob da nam bude, i jedno polje neka prihvati tela naša sa kostima, eda bi nas prihvatila svetla edenska (rajska) naselja".

MILOŠ UBI SULTANA

Milos ubija Murata

KADA zatim otpoče krvavi boj između Krsta i nekrsta, između hrišćana i muhamedanaca, tada jedan od Lazarevih vojvoda, po imenu Miloš Obilić, uspe da se probije do samog šatora sultana Murata i da ovoga raspori nožem i ubije. Ovo učini vojvoda Miloš i zbog toga što su ga mnogi zavidljivci opadali kod kneza da će on biti srpski izdajnik. Muratovo ubistvo sprva unese veliku pometnju u tursku vojsku, i tada je Lazareva vojska naglo napredovala. Sam knez se junački borio i, kako za njega kaže Tronoški letopisac, "imađaše na sebi šesnaest rana

kada je useo na trećeg konja, pošto dva pod njim već behu ubijena". No promisao Božji beše knezu i Srbima naznačio drugi ishod iz ove borbe. Jer posle prvog srpskog naleta i pogibije sultana Murata, njegov sin Bajazit prikri smrt turskoga cara i silnim naletom i lukavim zamkama uhvati i pogubi čestitoga kneza i mnoge njegove vojvode. O tome ovako piše Konstantin Filozof:"Kada knez ustade i krete na Ismailćane, sukob bi na polju Kosovu. I u prvi mah odolevahu Lazarevi ljudi i pobeđivahu. Ali već ne beše vreme za izbavljenje. Stoga sin turskoga cara (Bajazit) ojača opet u toj samoj bici i pobedi, jer je Bog tako dopustio da se ovaj veliki Lazar i oni koji su sa njim uvenčaju vencem mučeništva. Lazar dostiže blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da budu poguljbeni pre njega, da ne vide smrt njegovu. Ova bitka bi godine 1389, meseca juna 15. dan, kada Lazar primi mučeničku smrt".

NEBESKO CARSTVOPO sveopštem narodnom i drevnom predanju, svetom knezu Lazaru se pred ovu bitku javio anđeo Gospodnji i pitao ga kojem se želi privoleti carstvu, da li carstvu zemaljskom ili carstvu nebeskom? Pomolivši se najpre u sebi, nebočežnjivi knez je odgovorio anđelu Božjem: "Ako ću se privoleti carstvu zemaljskome, ono je za malena, trenutno i prolazno, a nebesko carstvo je uvek i do veka."I tako se bogoljubivi vladar srpski svecelo opredelio za Carstvo Hrista Cara na nebesima i sa svim svojim hristoljubivim narodom smireno pokorio svesavršenoj volji Božjoj, koja je vrhovni zakon neba i zemlje. Zato je i sada, pred dželatom Bajazitom, mirno i spokojno stajao, očekujući da primi mučeničku smrt za veru Hristovu i za otačastvo naroda svoga hrišćanskoga.

Gospode, spasi narod moj

KNEZ Lazar nije tražio slobodu "po svaku cenu", tj. slobodu od Boga i bez Boga, nego slobodu u Bogu i sa

Bogom, i zato je mirno priklonio glavu pod mač nehrišćaninov, moleći se u sebi Bogu ovako:

"Stvoritelju moj, koji sudiš znane i neznane grehe naše, Tebi vapijem i Tebi se molim: oprosti mi sve što sam

propustio učiniti po svetoj volji Tvojoj, i spasi ovaj narod moj, ili bolje reći ne moj nego Tvoj narod, Gospode."

Zatim predade dušu svoju u ruke Podvigopoložnika Hrista. Rastavivši se od tela zemljanog i carstva zemaljskog

radi Hrista, on spase dušu svoju i dušu naroda svojega, zadobi besmrtno carstvo nebesko i Bogu privede mnoštvo

mučenika. A i sveto telo njegovo Gospod ne predade raspadljivosti, nego ga proslavi netruležnošću i mnogim

darovima čudotvorstva.

Naime, kada Bajazit vide s kakvim dostojanstvom primi smrt ovaj hrišćanski knez, on posle bitke dopusti

monasima koji iskahu telo Lazarevo te ga oni uzeše i česno pogreboše u crkvi Svetog vaznesenja u Prištini. Posle,

pak, godinu dana Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, po savetu srpskog patrijarha i zajedno sa klirom i narodom, otkriše

mošti svetog velikomučenika i nađoše telo njegovo netljeno (netruležno) i čitavo, koje ispuštaše mnogi i blagohulni

miris. Jer Gospod dade netljenost svetom telu njegovom kao nesumnjivi dokaz mučeništva njegovog za Hrista i

bogougodnog života i svetosti njegove. Uzevši sveto telo, svi skupa kretoše u litiji ka zadužbini njegovoj manastiru

Ravanici. Usput svratiše u manastir Novu Pavlicu, zadužbinu Lazarevih sestrića braće Musića, koji takođe

izgiboše na Kosovu.

Na tom putu litiju srete česna udovica Lazareva, kneginja Milica. Tu svečanu, ali i tužnu litiju ovako opisuje srpski

patrijarh Danilo Treći:

"BLAGOČESTIVA i dostojna hvale, kneginja Milica, sa preljubazna dva sina njena i sa svima blagorodnicima,

izišavši u sretanje i blizu bivši moštiju novomučenika Lazara, na njih je pala i zagrlila ih. Izvan sebe je bila, kao da

je postala polumrtva. A zatim, trgnuvši se kao od sna, vapajima velikim uzdisaše: `Avaj meni, što mi se desi!

Iznenada mi ljuto oružje prođe kroz dušu moju. Slično Jeremiji i meni ovo dođe. Poslušaj me kako uzdišem, kako

tužim, a nema nikoga da me uteši. Devojke moje i mladići moji odvedeni su u ropstvo. Obeščadi me mač kao smrt

u domu. I svi neprijatelji moji čuše za zlo moje i zaradovaše se. Tako primih iznenada. Ovo li ja čekah: pasti i lišiti

se supružanstva i milog mi i ljubaznog gospodina kneza, sa svetlim i izabranim i mužastvenim i hrabrim

oružnicima. Plačite sa mnom polja i doline, što biste zajedničari tela i krvi ovih. Ridajte sa mnom i tužite vi majke

preljubazne dece, žene dobropobednih muževa, rođaci ljubaznih svojih...`

I svi ostali ovo slušahu, i vapajima i glasovima i uzdasima sve mesto ono ispunjavahu. A mnošto ljudi blagorodnih i

naroda steče se, i svi sastaviše plač i ridanje neutešno. Od bolova i uzdaha srca kao lavovi da noktima utrobe

razdirahu. Sinovi oca zvahu, i potčinjeni gospodara svoga. Svi skupa zajedno stradahu i trpljahu bolove, stradajući

kao da su van sebe."

Tako o tome piše patrijarh Danilo. A o toj sveopštoj i svenarodnoj tuzi i bolu za svetim knezom, piše i spomenuti

Konstantin Filozof:

"A tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije čuo tužni glas ridanja, i vapaj koji se ne može ni sa čim

uporediti; toliki beše da se svim ovim vazduh ispuni, tako da je u svim ovim predelima Rahila plakala i nije htela da

se uteši, ne samo zbog pobijene dece svoje, nego i zbog bogoizabranog gospodina Lazara, jer ni njega ni njih više

nema na zemlji."

Boj na Kosovu polju snažno je delovao na savremenike, ali je ostalo malo pouzdanih vesti o toku i ishodu bitke. U žestokom sudaru dveju vojski poginula su oba vladara, knez Lazar i sultan Murat. Na Kosovu polju poginuo je kosovski velikomučenik Lazar i njegovi vitezovi sa čitavim pokolenjem srpske vlastele.

JEDNA ZEMLjA, A DVA GOSPODARA

Car Murate u Kosovo pade,Kako pade, sitnu knjigu piše,Te je šalje ka Kruševcu gradu,Na koljeno srpskom knez Lazaru:"Oj, Lazare, od Srbije glavo!Nit je bilo, niti može biti: Jedna zemlja, a dva gospodara,Jedna raja, dva harača daje;Carovati oba ne možemo,Već mi pošlji ključe i harače,Zlatne ključe od svojih gradova.

KNEŽEVA VEČERA

Slavu slavi srpski knez Lazareu Kruševcu, mjestu skrovitome.Svu gospodu za sofru sjedao,svu gospodu i gospodičiće:s desne strane starog Jug-Bogdana,i do njega devet Jugovića;a s lijeve Vuka Brankovića,i ostalu svu gospodu redom;u zastavu vojvodu Miloša, i do njega dvije srpske vojvode:jedno mi je Kosančić Ivane,a drugo je Toplica Milane,Car uzima zlatan pehar vina,pa govori svoj gospodi srpskoj:Kome ć` ovu čašu nazdraviti?Ako ću je napit po starještvu,napiću je starom Jug-Bodanu;Ako ću je napit po gospodstvu,napiću je Vuku Brankoviću;ako ću je napit po milosti,napiću je mojim devet šura,devet šura, devet Jugovića;ako ću je napit po ljepoti,napiću je Kosančić Ivanu,ako ću je napit po visini,napiću je Toplici Milanu. Ta, nikome je drugom napit neću,

već u zdravlje Miloš Obilića!Zdrav Milošu, vjero i nevjero!Prvo vjero, potonja nevjero!Sjutra ćeš me izdat na Kosovu,i odbjeći turskom car-Muratu!Zdrav mi budi, i zdravicu popij,vino popij, a na čast ti pehar!"Skoči Miloš na noge lagane,pak se klanja do zemljice crne:"Vala tebe na tvojoj zdravici,na zdravici i na daru tvome:al` ne vala na takvoj besjedi!Jer, tako me vjera ne ubila,Ja nevjera nikad bio nisam,Nit sam bio, niti ću kad biti,nego sjutra mislim na Kosovuza rišćansku vjeru poginuti!Nevjera ti sjedi uz koljeno,ispod skuta pije ladno vino -a prokleti Vuče Brankoviću!Sjutra jeste lijep Vidov-danak,viđećemo na polju Kosovuko je vjera, ko li je nevjera!A tako mi boga velikoga,ja ću otić sjutra na Kosovo,i zaklaću turskog car-Murata,i staću mu nogom pod groce;ako li mi Bog i sreća dadete se zdravo u Kruševac vratim,vezaću ga uz to bojno koplje,kao žena kuđelj uz preslicunosiću ga u polje Kosovo!"

Zapad slavi pobedu

Najstarija vest o Kosovskom boju zabeležena je dvanaest dana posle bitke. Ruski monah i hodočasnik Ignjatije

zatekao se na turskoj teritoriji. On svedoči: "Murat je bio otišao u rat protiv Lazara, srpskog kneza. Kružio je glas

da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici. Zastrašeni ovim nemirima, pošto smo se nalazili u državi

Turskoj, mitropolit otpusti monaha Mihaila, episkop Mihailo otpusti mene, Ignjatija i Sergeja Azakova, svoga

monaha." Nijednom rečju, monah ne spominje tursku pobedu. Naprotiv, Muratova smrt je izazvala nemire i

pometnju u evropskom delu turskog carstva.

Kralj Tvrtko Kotromanić je pisao početkom avgusta Trogiranima, dva meseca kasnije i Firentincima, slaveći

pobedu nad Turcima. Bosanski kralj se hvalio da je pobeda delo njegove vojske koju je predvodio Vlatko Vuković.

Pismo Firentincima nije sačuvano, ali se iz njihovog odgovora 20. oktobra 1389. godine može naslutiti sadržaj

Tvrtkovog pisma. Firentinska opština je čestitala kralju tvrtku pobedu. Na Zapad su stizale vesti o hrišćanskoj

pobedi. Zvona crkve Notr-dam u Parizu su se oglasila, slaveći pobedu nad nevernicima. U vestima koje su stizale

precizno se određuje datum bitke i naglašava mesto pogibije sultana Murata. U tim vestima sultanova smrt se

pripisuje dvanestorici zaverenih ratnika. Broj vojnika angažovanih u bici nije pouzdan. Filip Mezijer pominje

dvadeset hiljada ratnika na obe strane. On je oktobra 1389. godine zapisao da su Murat i njegov sin potpuno

razbijeni u predelima Arbanije. Poslovično dobro obavešteni, Mlečani su u julu 1389. dočuli "za smrt rečenog

gospodina Murata". Poslali su pisma sultanovim sinovima Bajazitu i Jakubu, ne znajući za pogibiju ovog drugog.

Iz pisama vizantijskog retora Dimitrija Kidona upućenih izgnanom caru Manojlu, ne naslućuje se turska pobeda.

"Onaj prokletnik (Murat) veoma osion prema Bogu i njegovoj baštini a istovremeno veoma drzak prema svima,

sada nestade i pogibe." U drugom pismu Kidon kaže: "I tako tvoja odsutnost sada nama pomračuje radost zbog

pobede nad neprijateljem." Za razliku od ovih vesti, Konstantin Filosof, biograf despota Stefana Lazarevića,

pripisuje pobedu Turcima.

Gubici u Kosovskom boju bili su porazni za obe strane u sukobu. Osmansko carstvo je lakše prebolelo satiranje

svoje vojske. Srbija nije mogla da nadoknadi pogibiju kneza Lazara, feudalnog plemstva i vitezova. Ostala je

obezglavljena na duže vreme. Posledice bitke na to nedvosmisleno ukazuju.

Odmah posle boja telo kneza Lazara sahranjeno je u crkvi Svetog Spasa u Prištini. Njegova porodica je uz

blagoslov srpskog patrijarha i episkopa, prenela mošti Kosovskog Novomučenika u manastir Ravanicu. Mošti su

usput počivale u manastiru Nova Pavlica, zadužbini Musića, kosovskih stradalnika. Milica je u Ravanici dočekala

povoruku sa Moštima svoga muža. Konstantin Filosof svedoči: "A tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije

čuo tužan glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti; toliki beše da se svim ovim vazduh ispuni."

Godinu ili dve posle Kosovskog boja, knez Lazar je proglašen za sveca. Za vreme velike seobe Srba pod

patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1690. godine, mošti svetog kneza Lazara prenete su u Sent-Andreju, a

sedam godina kasnije u fruškogorski manastir Vrdnik. U doba revolucije 1848. godine njegove mošti su

premeštene u Fenek, potom u Klenak. Posle tri meseca vraćene su ponovo u Vrdnik.

Početkom Drugog svetskog rata, arhimandrit Longin Lazareve mošti sklanja u manastir Bešenevo, a aprila

meseca 1942., pred ustaškim zločincima i prenete su u beogradsku Sabornu crkvu gde su prebivale do 1989.

godine, kada su, nakon svečanog obilaska srpske zemlje,posle 600 godina, vraćene u manastir Ravanicu, gde

počivaju i danas.

Mučenička smrt kneza Lazara i njegovo opredelenje za carstvo nebesko duboko su ukorenjeni u svesti srpskog

naroda koji je u njegovoj žertvi prepoznao svoju istorijsku sudbinu. Srbija je na Kosovu polju izgubila sveca koji će

svekoliko uticati na duhovni identitet srpskog naroda.

Pogibija kneza Lazaraa i njegove vojske ostaće kao jedinstven primer duhovne pobede hrišćanske civilizacije. Po

istorijskim posledicama i duhovnom značaju, Kosovska bitka pripada redu sudbonosnih bitaka, kao što su

Termopilski klanac (480. godina p.n.e). Bitka kod Poatjea (732 godine) i Kulikovsko polje (1380. godine).

Srpski narod računa istorijsko vreme prema Kosovskom boju, svi ostali događaji su se odigrali pre ili posle njega.

Isidora Sekulić

KOSOVO, NITI JE PRESTALO, NITI JE NESTALO...

Od kneza Lazara i Murata, preko raznih ustanika, preko vladarskih napora Njegoševih i njegove poezije, preko

Kumanova, preko Albanije i Kajmakčalana, preko srednjovekovne naše umetnosti, preko Meštrovića - ono,

Kosovo, živi i živeće i sutra i prekosutra, iako uvek kao nešto drugo i treće, političko, kulturno, umetničko, naučno.

Kosovo koje je sve veća i veća suma istina s kojima se mi družimo i u nečem bitnom ne menjamo. Kao što latinske

države još od drevnog Rima povlače svoj ius, nus, fas, to jest volju, pravicu i naredbe od ljudi i po Božjem i

moralnom zakonu, tako mi nosimo nasleđe kosovsko dalje kroz razne savremene događaje, ali uvek sa

vezanošću za nešto što je drevno kosovski elemenat u našim prirodama i opredeljenju...

Miodrag PavlovićGOVOR KNEŽEV UOČI BITKE

Niko još nije prokleo to poljegde su nam kosidbu kosovi spremili, evo ja ga proklinjem pre no što ga ugledahi niko to ne čuje, u samoći zborim.

Mnogo se bunara u kneževini otvara noćas

da posečene glave junaka sutrau bistrinu veka vekova prime.I vuk je kroz kobi pitom postao, a trave u podrumima mog dvorapodivljale podižu kamen.

Sa zemljom me rastaju,uzvišenosti u ljute skutove sam izgnan.No vojske i mnoštva za poraze znaju,u samoći ja samo pobedu imam da biram.Mogu li skupiti reke rajskeda optočim narod svojoklopom vode večne?Zalud me carem zovukad mi velike moći nisu date!Drveću bih zaveštao svoje moštida se razlistaju i plodne postanusudbinom stabala.No čas ni brdo preobraženjanisu još stigli,kolo je mučenja u meni s obrtanjempočelo.

Sutra, sutra tek, iza sedam bregovaprići ću dvorima obećanim,sirotište je tamo za sirotečiju povorku vodim evo za ruku kroz noć.

POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

U krasotama ovoga sveta vaspitavao si se od mladosti svoje,o novi Mučeniče kneže Lazare,i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom krepkog i slavnog pokaza te.Gospodstvovao si zemljom otačastva tii u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane i mužastvenim srcem i željom pobožostiizašao si na zmijui neprijatelja božastvenih crkava,rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje da gledaš hrišćane otačastva ti ovladane Izmailjćanima, ne bi li kako ovo postigao:da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstvai da se obagriš krvlju svojomi sjediniš sa vojnicima Nebeskog Cara.I tako dve želje postigao jesi:i zmiju ubio jesii mučenja venac primio jesi od Boga.

Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,mnoge brige i stradanja obuzeše voljena ti čeda i u mnogim mukama život provode,pošto su ovladani Izmailjćanima.I svima nam je potrebna pomoć tvoja,te se molimo moli se zajedničkom Vladikiza voljena ti čedai za sve koji im sa ljubavlju i verom služe.Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunuvelikui tvoja dobra u zaborav staviše,o Mučeniče.No ako si i prešao iz života ovoga,

brige i stradanja čeda svojih znaši kao Mučenik slobodu imaš pred Gospodom. Prekloni kolena pred Vladikom Koji te venčao,moli da mnogoletni u dobru životvoljena ti čeda provode bogougodno,moli da pravoslavna vera hrišćanska neoskudno stoji u otačastvu ti,moli pobeditelja Boga da pobedu podari voljenim ti čedima,knezu Stefanu i Vuku,za nevidljive i vidljive neprijatelje,jer ako pomoć primimo s Bogom,tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.Saberi zbog svojih sabesednika, Svetih Mučenika,i sa svima se pomoli Proslavitelju ti Bogu,izvesti Georgija,pokreni Dimitrija,ubedi Teodora, uzmi Merkurija i Prokopijai 40 sevastijskih mučenika ne ostavi,u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena.knez Stefan i Vuk,moli da im se poda od Boga pomoć,dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.

Na moja mala prinošenja pogledaji u mnoga ih uračunaj,jer tebi ne prinesoh pohvalu kako mipriliči,već koliko je moguće malome mi razumu,pa zato i male nagrade čekam.Ne nisi ti tako, mili moj gospodine i sveti mučeniče,bio malodaran u propadljivom imalovečnom,koliko više u neprolaznom i velikom,što primio jesi od Boga,jer telesno stranu mene u tuđiniishranjivao jesi izobilno,te sada te molim oboje:da me ishraniši da utišaš buru ljutu duše i telamojega. Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.

Žena na kormilu zemlje

SUDBINA srpskog naroda se u vremenu posle pada pod tursku vlast, neretko, poistovećuje sa sudbinom

svetorodne loze Lazarevića. Sav duhovni i politički napor Lazareviću su podredili najdalekosežnijem cilju,

opstanku naroda i države, boreći se sa silama nemerljivim.

Rodonačelnik dinastije, Lazar Hrebeljanović, od stavioca na dvoru cara Uroša, izrasta u velikog kneza i samodržca

svih Srba. Političkim i duhovnim pregnućem zaslužio je blagoslov Crkve i prvenstvo u vladarstvu nad srpskim

zemljama. Baštinik nemanjićke države i tradicije, knez Lazar nije bio lišen prava na srpski presto, niti prava na

carstvo nebesko. Nemanjićki tron je zadobio političkom veštinom i hrabrošću. Carstvo nebesko je zaslužio

mučeničkom smrću na Kosovu polju.

Posle kneza Lazara, prvorođeni sin Stefan nije nasledio oca. Kneginja Milica je vladala Srbijom umesto muža

velikomučenika i maloletnog sina. Sačuvala je državu i narod. Predala je vlast prvorođenom sinu Stefanu 1493.

godine, na državnom saboru koji je ona sazvala. Primila je monaški postrig, provodeći u monaškom tihovanju po

manastirima svoje poslednje dane.

Despot Stefan je upravljao Srbijom sve do 1427. godine. Nikad nije bio lišen vladarskog prava, mada su mnogi

želeli da mu to ospore. Najuporniji je bio njegov brat Vuk. "Novi Ptolomaj", kako su zvali Stefana njegovi

savremenici, je duhovno politički i ekonomski uzdigao državu. U njegovo vreme bila je to nova Srbija. Despot

Stefan je bio pouzdan ratnik, vešt diplomata, sjajan književnik i neumorni graditelj. Delio je sa drugima sve što mu

je Bog dao. Presto je dobrovoljno ostavio sestriću Đurađu Brankoviću. Vladari svetorodne loze Lazarevića uvršteni

u Imenoslov Srpske pravoslavne crkve sveti bili su: velikomučenik Lazar, carica Milica, prepodobna mati Evgenija

(Jefrosinija) i sveti despot Stefan Lazarević.

MOŠTI SVETE PETKE

KNEGINjA Milica se rodila, najverovatnije, 1333. g. Njen otac Vratko je plemenitog roda, potomak velikog kneza i

dukljanskog kralja Vukana, prvorođenog sina Stefana Nemanje. Oko 1353. udala se za kneza Lazara

Hrebeljanovića, stavioca na dvoru cara Dušana. Sa njim je izrodila pet kćeri i tri sina. Najstarijeg Stefana rodila je

u 44. godini života, najverovatnije 1377. godine. Srednji sin Vuk ugledao je svet dve godine kasnije, a najmlađi

Dobrivoje se rodio 1881. godine, i umro ubrzo po rođenju.

Posle pogibije kneza Lazara na Kosovu polju, kneginja Milica upravlja Srbijom sa maloletnim sinovima Stefanom i

Vukom. Nije mogla odoleti Turskoj na Ugarskoj. U jesen 1389. godine, posle Kosovske bitke, ugarski kralj Žigmund

opleni nezaštićenu Srbiju, pun hvale za junačko delo. Sledeće godine prenela je telo Velikomučenika Lazara iz

Prištine u prestonicu Kruševac, iz crkve Svetog vaznesenja u kneževu zadužbinu Ravanicu.

Kneginja ubrzo napušta mirjanski život. Na Badnji dan prima monaški postrig u crkvi presvete Bogorodice u

Ljubostinji. Pošto se toga dana slavi spomen prepodobne Evgenije, dobija ime ove mučenice. Prve monaške dane

provodi u manastiru Županjcu, blizu prestonice Kruševca. Po završetku zidanja manastira Ljubostinje, monahinja

Evgenija sa monahinjom Jefimijom (Jelenom, ženom despota Uglješe Mrnjavčevića) prelazi u taj manastir. Tu

provode vreme u molitvi, sećajući se teških i mučeničkih kosovskih dana, stalno misleći na Srbiju. Kada je god

zatrebalo, bile su na usluzi Stefanu Lazareviću.

Tursko-srpska vojska doživela je poraz u Bosni, januara 1397. godine. Krivica za neuspeh je pripisana Stefanu

Lazareviću. Monahinje Evgenija i Jefimija pošle su u grad Ser, sultanu Bajazitu da opravdaju mladog srpskog

gospodara. Pre ulaska u grad presreli su ih svetogorski monasi sa molbama. Monahinja Evgenija ih darova

poveljom kojom su povraćena prava Hilandara na selo Lavoču, na Biničkoj Moravi. Jefimija im je poklonila zavesu

za carske dveri u crkvi svete Bogorodice hilandarske. Od sultana su dobile oproštaj za Stefana Lazarevića i

izmolile mošti svete Petke, zaštitnice mati Evgenije. Iz Vidina, gde su počivale, mošti majke Paraskeve prenete su

u Kruševac 1397. godine, na radost vascelog naroda.

BREME VELIKE VLASTI

KRAJEM 1402. godine, mati Evgenija ide opet u Ser da moli zabludelog sina Vuka da se vrati u Srbiju i pokori

brata Stefana. Iz Sera se vratila razočarana u sina Vuka, ali radosna što je videla preporođenu despotovinu.

Poslednje ovozemaljske dane provela je u svojoj zadužbini, manastiru Ljubostinji. Dvadeset petog septembra

1405. godine primi veliku shimu i ime prepodobne Jefrosinije. Upokojila se u Hristu 11. novembra 1405. godine.

Kult prepodobne Jefrosinije pojavio se vrlo rano, posebno je predanje o njoj prisutno u manastiru Ljubostinji.

Služba u čast svetiteljke sastavljena je tek 1942. godine, po ugledu na službe prepodobnima.

Konstantin Filozof je o kneginji Milici napisao je lepo slovo. "A dostoslavna i veoma mudra Milica, koja prevazilaziše mnoge izabrane matere, ostavši sama, beše, kao što veli Solomon, `mužastvena žena` i imađaše svete vrline. To o njoj znaju svi oko nje, koji su pocrpeli milostinje iz njene ruke i još mnoga druga dobra. Primivši na sebe tako veliku vlast, znala je i svtetske stvari, u kojima je teško snaći se. Po lepoti i dobroti svojoj ona ne beše samo žena, nego i Odisej mudri u mnogim stvarima. Ko će izreći sva njena dela? Ko će izbrojati sve božanstvene i sve svete ukrase i darove njene crkvama i manastirima? Ko se neće zadiviti gledajući njen pobožni odnos prema monasima, koji su okrenuti jedinome Bogu? Ona zaista delima svojim prevazilaziše zapovesti, i iđaše napred na sve veće i veće delo".Sa dvojicom sinova prepodobna Evgenija prikazana je u crkvi manastira Ljubostinje. Njen lik se nalazi u Dobrunu i Orahovici gde je prikazana kao vladarka kao i u oltaru beogradske Saborne crkve gde je predstavljena kao sveta. Srpska crkva je proslavlja 1. avgusta / 10. jula.

MONAHINjA JEFIMIJA

(JELENA, žena despota Uglješe Mrnjavčevića, a kći ćesara Vojihne, koja se posle pogibije svoga muža 1371. zamonašila i dobila ime Jefimija živela je sa kneginjom Milicom, koja se i sama zakaluđerila. Najvažniji njen rad je, "Pohvala svetom knezu Lazaru", koju je ona napisala, a zatim izvezla zlatom na pokrovu za kivot kneza Lazara. Pohvala je izvezena 1402. godine).

POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU

U krasotama ovoga sveta vaspitavao si se od mladosti svoje,o novi Mučeniče kneže Lazare,i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom krepkog i slavnog pokaza te.Gospodstvovao si zemljom otačastva tii u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane i mužastvenim srcem i željom pobožnostiizašao si na zmijui neprijatelja božastvenih crkava,rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje da gledaš hrišćane otačastva ti ovladane Izmailjćanima, ne bi li kako ovo postigao:da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstvai da se obagriš krvlju svojomi sjediniš sa vojnicima Nebeskog Cara.I tako dve želje postigao jesi:i zmiju ubio jesii mučenja venac primio jesi od Boga.

Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,mnoge brige i stradanja obuzeše voljena ti čeda i u mnogim mukama život provode,pošto su ovladani Izmailjćanima.I svima nam je potrebna pomoć tvoja,te se molimo moli se zajedničkom Vladikiza voljena ti čedai za sve koji im sa ljubavlju i verom služe.Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunuvelikui tvoja dobra u zaborav staviše,o Mučeniče.No ako si i prešao iz života ovoga,brige i stradanja čeda svojih znaši kao Mučenik slobodu imaš pred Gospodom. Prekloni kolena pred Vladikom Koji te venčao,moli da mnogoletni u dobru životvoljena ti čeda provode bogougodno,moli da pravoslavna vera hrišćanska

neoskudno stoji u otačastvu ti,moli pobeditelja Boga da pobedu podari voljenim ti čedima,knezu Stefanu i Vuku,za nevidljive i vidljive neprijatelje,jer ako pomoć primimo s Bogom,tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.Saberi zbog svojih sabesednika, Svetih Mučenika,i sa svima se pomoli Proslavitelju ti Bogu,izvesti Georgija,pokreni Dimitrija,ubedi Teodora, uzmi Merkurija i Prokopijai 40 sevastijskih mučenika ne ostavi,u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena.knez Stefan i Vuk,moli da im se poda od Boga pomoć,dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.

Na moja mala prinošenja pogledaji u mnoga ih uračunaj,jer tebi ne prinesoh pohvalu kako mipriliči,već koliko je moguće malome mi razumu,pa zato i male nagrade čekam.Ne nisi ti tako, mili moj gospodine i sveti mučeniče,bio malodaran u propadljivom imalovečnom,koliko više u neprolaznom i velikom,što primio jesi od Boga,jer telesno stranu mene u tuđiniishranjivao jesi izobilno,te sada te molim oboje:da me ishraniši da utišaš buru ljutu duše i telamojega. Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.

Ustao brat na brata

Posledice Kosovske bitke bile su tragične po Srbiju. Država se našla u procepu između Turske i Ugarske, bez

gospodara i neophodne vono-političke snage. U jesen 1389. godine ugarski kralj Žigmund napada razboritu

udovicu, kneginju Milicu i maloletnog Stefana Lazarevića. Hvalio se u svojoj povelji da je gradove u Šumadiji

junački osvojio. Sultan Bajazit je bio voljan da sklopi mir sa Srbima. Kneginja Milica je sa sultanom utvrdila

sporazum, prihvatajući vazalske obaveze. Priznala je vrhovnu vlast sultana, obećala mu davanje pomoćne vojske

u slučaju ratovanja. Obavezala se da prinčevi Stefan i Vuk dolaze na sultanov dvor. Uz to, kneginja je morala dati

najmlađu kćerku Oliveru u Bajazitov harem.

Tada i u neke srpske gradove uđoše Turci i zajedno sa Srbima očistiše zemlju od Ugara.

Sukobi između Turske i Ugarske su nastavljeni sa većom žestinom. Kod Nikopolja, septembra 1369. godine došlo

je do žestokog boja. Hans Šilterberger u svojoj "Hronici" svedoči da je sultanu Bajazitu u presudnom trenutku

priskočio u pomoć Stefan Lazarević koji je satro Mađare i naterao ih u beg. Zbog zasluga u Nikopoljskoj bici sultan

je Stefanu poklonio veći deo oblasti Vuka Brankovića, od Dečana do Prištine.

Turska vojska je udarila na Bosnu januara 1371. godine i stradala od jake zime i snega. Krivica je pala na Stefana

zbog njegovih navodnih veza sa Mađarima.

Princ Stefan je u diplomatsku misiju poslao kneginju Milicu - mati Evgeniju i smirenu monahinju Jefimiju. Uz pomoć

sultanije Olivere, Stefan Lazarević je odbranjen od optužbi. To je prvo poslanstvo koje su vodile žene, dve smerne

monahinje izuzetnih duhovnih sposobnosti. Od sultana Bajazita izmolile su Mošti svete Petke i prenele ih u Srbiju,

na radost Crkve i naroda. Lep zapis o ovom podvigu ostavio je učeni Grigorije Camblak.

Stefan Lazarević nije imao mira ni u svojoj državi. Stari buntovnici Nikola Zoić i Novak Belocrkvić pokušali su da

ojačaju vlast na račun mladog princa. Stefan je saznao (od Turaka) šta mu sprema lokalna vlastela, pa je

preduhitrio zaverenike. Novak je pogubljen, a Nikola zarobljen u gradu Ostrovici. Zajedno sa porodicom predati su

manastiru na čuvanje. Bila su to ona ista gospoda koja su se pobunila protiv kneza Lazara.

Turski sultan je nakon izmirenja bio naklonjen princu Stefanu. Poštovao ga je kao sina starijeg i ljubljenog i

podučavao političkim veštinama. Nagovarao ga je da ukloni staru i stvori novu vlastelu koja je zahvalnija i odanija

vladaru. Konstantin Filozof piše da je Bajazit predosetio da će posle njegove smrti početi borbe oko turskog

prestola. Stefanu je preporučio da iskoristi metež u Turskoji i ojača Srbiju u svakome pravcu.

PredoseĆanja turskog sultana bila su iskrena i opravdana. Tatari su ugrozili otomansko carstvo. Sukob je bio

neizbežan. Stefan Lazarević je, poštujući vazalne obaveze, sa srpskom vojskom pomagao turskom vladaru. Kod

Angore krajem jula 1402. godine, zametnula se velika bitka. Bajazit je zbog izdaje poražen i zarobljen. Umro je u

ropstvu, marta naredne godine.

Istočni izvori svedoče o viteškom postupanju srpske vojske i princa Stefana. Uzaludni su ipak bili zagoni (juriši)

srpskih vitezova i čuda njihovog junaštva. Nakon boja, vojska je stigla na Bosfor, istim putem kao u davna

vremena grčki ratnici čuvenog Ksenofonta.

Srpsku vojsku je u Carigradu sa poštovanjem dočekao car Jovan. Vizantijski suveren je tražio pomoć od Zapada

za krstaški rat protiv Turske. Nameravao je da i Srbiju uključi u tu akciju. Princa Stefana darivao je titulom despota,

vladarskom čašću iza carske. Despotu je ponudio za ženu svoju svastiku, kćerku mitilenskog gospodara

Frančeska Gatiluzija. Veridba je obavljena u Mitileni, a svadba učinjena tri godine kasnije.

Novi sultan Sulejman bio je kivan na despota zbog njegovih veza sa Vizantijom. Nestrpljivi Đurađ Branković,

sestrić Stefanov, uspostavio je vezu sa sultanom s namerom da naškodi ujaku. Turci su vrebali čete koje su se iz

Carigrada vraćale u Srbiju. Kod mesta Črnomena posečen je jedan odred srpske vojske. Napadom je

komandovao turski vojskovođa Saridže, za koga se veruje da je zarobio kneza Lazara na Kosovu polju.

Despot Stefan i Vuk su se iz Mitilene lađama prebacili u Zetu, gde su ih dočekali sestra Jelena i zet Đurađ Balšić. Brižna kneginja Milica, monahinja Evgenija, brinula je za sudbinu sinova i države.LazareviĆi i Brankovići su bili ljuto zavađeni, zato je sukob bio neizbežan. Na Kosovu polju kod Gračanice novembra 1402. godine odigrala se bitka među bližom rodbinom. Brankovićima su pomagali Turci, koje je despot (Stefan) potukao do nogu. Njegov brat Vuk pretrpeo je neuspeh protiv Brankovića. Prekoren od brata Stefana, Vuk je napustio despotovinu i prešao kod Turaka.Vladar Srbije odlučio je da promeni državnu politiku. Od turskog vazala, koji se nije štedeo u turskim pohodima, postao je stameni zagovornik hrišćanske akcije protiv Otomanskog carstva. Zato je u toku 1403. priznao vrhovnu vlast ugarskom kralju Žigmundu Luksemburškom. Ovaj mu je zauzvrat poklonio Beograd i Mačvu. Svoga vernog despota obdario je posedima u Ugarskoj.Despot Stefan je prestonicu preneo u Beograd, koji je postepeno prerastao u pravi srpski grad sa pravoslavnim obeležjima. Opasao ga je bedemom poput srednjovekovnih gradova. Podignuta je Mitropolija sa crkvom Uspenja Bogorodičičnog.

KUKAVICA, LASTAVICA I ZMIJAJedno predanje izričito kaže da su nakon Kosovskog boja tri sestre Lazareve kukale neprestano za poginulim bratom. Bogu je to kukanje dotužilo i ne beše mu pravo, te ih, za kaznu, pretvori u lastavicu, kukavicu i zmiju. Kad dođe Lazareva subota, ove se oglase, a potom, s jeseni opet zamuknu. Niko ih više ne vidi i ne čuje do sledećeg proleća, to jest do Lazareve subote. Vasko Popa, jedan od najvećih pesnika 20. veka, o knezu Lazaru i njegovim vitezovima

VEČERA NA

KOSOVOM POLjU

Svi sede providni za stolomI vide jedan drugom zvezdu u srcu

Venconosac im lomi i deliNjihovu zlatnu prošlostI oni je jedu

Sipa im u puture belih božura Njihovu rujnu budućnost I oni je piju

Po kolenima pod stolomMačevi im tiho reže

U čancima na stoluOgleda se večernje neboI na nebu kraj sutrašnjeg boja

Na desnu ruku venconosca Sleće kos i začinje pesmu

KOSOVO POLjE

Polje kao svakoDlan i po zelenila

Mlad mesec kosiPšenicu selicuDva ukrštena sunčeva zrakaSlažu je u krstine

Kos naglas čitaTajna slova rasuta po polju

Božuri stasali do nebaSluže četiri crna vetraSjedinjenom kralju bojovnika

Polje kao nijednoNad njim neboPod njim nebo

VENCONOSAC SA KOSOVA POLjA

Drži na dlanu svoju odsečenu glavuSvetlozarnu svoju zadužbinuI sunčevu namesnicuU sveopštem mraku.

Stoji presrećan na oblakuBos u poderanoj košuljiOpasan repom ubijenog zmaja.

U putiru prepunom krviNa presečenom vratuParčad sa njegovog mača pretvarajuU drobni hleb

Sveta majko SubotoPo drugi put ga rađa

Živ je u crvenoj kapi roseIgra u zapaljenom kolu božuraPeva u pesmi kosa na ovom polju.

BOJOVICI SA KOSOVA POLjA

Ovde gde smo Zagospodarili smo plavim poljimaI rudogorjima bez podnožjaI venčali seSvaki sa svojom zvezdom imenjakinjom.

Ovde u carstvu koje smo stekliSkrštenih ruku na grudimaNastavljamo boj

Nastavljamo ga unatrag

Još nismo deco stigliI Bog zna hoćemo li ikada stićiDo početka boja

Odavde čujemoNegde visoko nad namaZelenu pesmu kosa

Vuk udara na Stefana

Težak udarac za despota Stefana bila je smrt njegove majke Milice. Kneginja Milica, monahinja Evgenija, u velikoj

shimi Jefrosinija, upokojila se 11. novembra 1405. godine. Sahranjena je u zadužbini Ljubostinja. Za života

blagorodna mati smirivala je sinove Stefana i Vuka, a mlađeg odvraćala od zlih namera. I posle upokojenja ostao

je prisutan u Srbiji blagotvorni autoritet svete mati Evgenije.

Vuk Lazarević je prkosio Stefanu. Tražio je od njega da mu ustupi polovinu države. Sultan Sulejman mu je poslao

turske odrede pod vođstvom Evrenos-bega, pobednika nad Mrnjavčevićima.

U povelji iz 1406. godine despot Stefan se zahvaljuje Bogu što ga prevede iz pokornosti na slobodu i sa nižeg

prestola na viši. On je, posle dobijanja Mačve, Beograda i oblasti južno od Kopaonika učvrstio položaj Srbije.

Najveći problem po stabilnost države predstavljao mu je surevnjivi brat Vuk. Uz pomoć Turaka krenuo je na Srbiju.

Despot nije bio spreman da spreči upad. Sklopio je mir 1409. godine Bratu Vuku predao je južnu polovinu države

sa Kruševcem. Sledeće godine stradali su Vuk Lazarević i Lazar Branković. U borbama oko turskog prestola

podržavali su sultana Sulejmana protiv brata Muse. Poraženi Musa nije mirovao. Blizu Filipopolja jula 1410. godine

zarobio je Vuka Lazarevića i Lazara Brankovića i ubrzo ih pogubio.

Musa postade turski sultan i zaboravi na despotova dobročinstva. Prikloni se Đurađu Brankoviću, ljutom protivniku

Stefana Lazarevića. Ali, Đurađ se namah preobrati. Od osionog i osvetoljubivog plemića postade vrli poštovalac

svoga ujaka, despota Stefana. Shvatio je da nesloga vodi opštem rasulu. Sultan Musa je pokušao da ukloni

Đurađa, ali je Branković osujetio njegove namere.

POČETKOM zime 1412. godine, Turci iznenada provališe u Despotovinu. Opljačkaše Vranje i okolinu i udariše na

Novo Brdo. Napad je odbijen zahvaljujući i junačkom podvigu dubrovačkih trgovaca, koji su grad branili kao da je

njihov.

Pomirenje između Stefana i Đurađa donelo je despotovini toliko željeno spokojstvo, posle deset godina smutnje i

građanskog rata. Konačno, Srbija se mogla posvetiti istinskoj obnovi.

Predosetio je sultan Musa da je Srbija ojačala i da kreće putem sveukupnog preporoda. Zato je početkom 1413.

godine napao Stefanovu despotovinu, sa željom da je onesposobi na duže vreme. Zauzeo je gradove Bolvan,

Mtovac, Koprijan i Stalać. Despotu priskočiše u pomoć vojvoda Sandalj, mačvanski ban Ivan Morović i sultanov

protivnik Muhamed. Pod Vitošem, na reci Iskru, kod sela Čamorlu u leto 1413. sultan Musa izgubi bitku i glavu.

Novi turski sultan Muhamed se odužio svojim saveznicima. Stefan Lazarević dobi Znepolje, grad Koprijan i druge

oblasti. Zajedničkim naporom despota i Đurađa započe osmogodišnji preporod Srbije. Privredna i kulturna obnova

uzela je maha. Grade se novi manastiri Veluće, Tresije, Blagoveštenje i, posebno, lepi Kalenić, zadužbina Stefana

Lazarevića. Manastir je postao sedište takozvane Resavske škole, koja je unapredila crkvenu knjigu. Napisana je i

prva slovenska gramatika, složena ali inspirativna za spisateljsku delatnost. Prosvećeni despot Stefan posedovao

je nesumnjiv književni dar. Njegovo "Slovo ljubve" je prepoznatljivo delo srpske srednjovekovne književnosti.

Stefana su poštovali ugarski kralj i turski sultan. Prema nekim izvorima, despot je zajedno sa Žugmundom

učestvovao na važnom saboru u Konstanci, 1414. godine.

SRPSKA država Zeta bila je u nezavidnom položaju. Stešnjen Mlečanima i Turcima, Balša III je zatražio pomoć od

ujaka, despota Stefana. Teško bolestan, umro je na srpskom dvoru aprila 1421. godine. Zetsku zemlju je zaveštao

svome ujaku Stefanu. Po obimu, despotovina je bila za trećinu veća od države kneza Lazara. Sa oblašću

Brankovića veća nego nemanjićka Srbija u celom DžIII veku.

Mlečani su nastavili da prisvajaju zetske gradove pa je Stefan otišao u Zetu gde ga je narod sa radošću dočekao.

Pošto Mlečane nije uspeo da ubedi da odustanu od otimačine Primorja, odluči da problem reši oružjem. Zajedno

sa sestrićem Đurađom Brankovićem i vojvodom Sandaljem spremi se za rat. Mlečani se uplašiše proverene

koalicije i sklopiše mir avgusta 1423. godine. Skadar pripade Republici, a despotu ostaše gradovi Drivast, Bar i

Budva. Za ostale gradove na Zetskom primorju su plaćali Stefanu po hiljadu dukata godišnje. Tri godine kasnije

mirovni ugovor je dopunjen, jer su Paštrovići i župa Grbalj priznali vlast Mletačke Republike.

Saznavši da se kralj Žigmund i despot Stefan potajno dogovaraju, sultan Murat oktobra 1425. godine provali u

Srbiju i opljačka oblast oko Kruševca. Ubrzo napušta despotovinu plašeći se sukoba sa Stefanom Lazarevićem.

Koristeći turski upad, bosanski kralj Tvrtko Drugi ugrabi Srebrenicu. Srpska vojska pređe Drinu i protera kralja, koji

se skloni u grad Bobovac. Mir je sklopljen, ali se ne zna pod kojim uslovima.

Stefan Lazarević nije imao poroda, pa je za naslednika odabrao sestrića Đurađa Brankovića. Sabor u Srebrenici je

potvrdio despotov izbor. Na sastanku u Tati, maja 1426. godine, ugarski kralj Žigmund je prihvatio izbor Đurađa

Brankovića za naslednika srpskog prestola s tim da mu se posle ustoličenja, vrate Beograd, Mačva i Golubac.

U LETO 1427. godine, 19. jula, u lovu na Glavici kod Kragujevca upokojio se u Hristu despot Stefan Lazarević. Na

grobnom kamenu koji se čuva kod crkve u Stojniku uklesane su reči: "Blagočestivi gospodin despot Stefan, dobri

gospodin, predobri, i mili, i slatki gospodin despot! O, tuga onome ko ga vide na ovome mestu mrtva!"

Despotovu smrt oplakivala je cela Srbija, svetogorski kaluđeri i "svaki grad i kraj u veseljeni". Prema Konstantinu

Filozofu, Stefan Lazarević je sahranjen u Manasiji. To su potvrdili 1597. godine kaluđeri Damjan i Pavle. Despotov

kult je bio poznat narodu još u DžVI veku, ali sama kanonizacija Stefana Visokog obnarodovana je odlukom

Svetog arhijerejskog sabora SPC u 20. veku. Patrijarh srpski Dimitrije je predložio Svetom arhijerejskom saboru da

se kanonizuje despot Stefan Lazarević. Formirana je komisija koja je trebalo da prouči patrijarhov predlog. Tako je

ovaj srpski patrijarh 1927. godine, na petstotu godišnjicu upokojenja Stefana Lazarevića, kanonizovao ga i od tada

se slavi kao svetac.

Njegov kult se širio među ostalim pravoslavnim narodima i državama. Još u DžV veku Žitije Visokog Stefana

srećemo u ruskim bogoslužnim knjigama.

Despot je bio neumorni graditelj manastira. Pored Manasije, ktitor je Koporina, Veluća, Radenice, Tresija i tri

beogradske crkve.

Freske sa likom Stefana Lazarevića nalaze se u Kaleniću, Ljubostinji, Rudenici, Koporinu, Dobrunu i Orahovici.

Srpska crkva ga proslavlja 19. jula po crkvenom, odnosno 1. avgusta po državnom kale

GRAČANICA

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,

kad bi se mogla na nebesa vazneti,

ko Bogorodice Mileševe i Sopoćana,

da druga ruka kraj tebe travu ne plevi,

da ti vrane ne hodaju po paperti.

Ili tvoja zvona da bar ne tuku

kao srca predaka, Gračanice,

da bar Svetitelji s tvog ikonostasa

nemaju naših neimara ruku,

ni anđeli Simonidino lice.

Da bar nisi toliko duboko

ukopana u tu zemlju i nas same,

da se nismo privikli u tebe kleti,

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,

kad bi se mogla u visine uzneti.

Gračanice, da si nam bar jabuka,

da te možemo staviti u nedra

i zagrejati studenu od starosti,

da nam bar poljima oko tebe nisu

predaka divnih rasejane kosti.

Da te bar možemo podići na Taru,

u kalenićku portu te preneti,

zaboraviti likove po tvom oltaru.

Gračanice, kad bar ne bi bila od kamena,

kad bi se mogla na nebesa vazneti.

Desanka Maksimović

VIDOVDANSKA MISAO

IZGUBLjENA otadžbina još je uvek otadžbina, pregaženo carstvo još je uvek carstvo. Iako je otadžbina

izgubljena, ona još uvek živi u deci njezinoj; i ako je carstvo pregaženo, ono još uvek živi u duši narodnoj.

I dokle god u srcu gori vera u sebe, vera u obnovu snage, u potonje ustajanje, sve dotle otadžbina postoji,

sve dotle carstvo nije poginulo. I dokle god narod radi da ga ponovo podigne, dokle god se ne odriče, ono

neće propasti.

I jednoga dana pehar bola će se preliti; bolovi će iz zemlje provreti; na nebu će se različne prilike videti; i

zaigraće tisuće bojnih kopalja, i uzdahnuće u slatkom zagrljaju, tisuće vernih ljuba; i ustrgnute biće tisuće

zelenih jabuka, i probesediće tijo tisuće opustelih krioca. Svanuće dan opšteg pokajanja. Ali, naći će se

jače vojske i jači alaji. I probuđena pesmom pobedničke dece, propojaće tuga Kosovskog suvog bora.

Miloš Đurić, najveći srpski helenista

BOGATAŠ POD KNEŽEVOM KLETVOM

PREMA predanju, izvesni bogataš Velimir iz Mionice, u okolini Valjeva, nije hteo da čuje kneza Lazara, pa ga je

zato sustigla kneževa kletva.

Jedan sin Velimirov se udavio u reci.

Drugi sin je pao s konja i na mestu poginuo.

Trećeg sina je Velimir zatvorio u kulu, samo da bi mu ostao u životu. Ovaj sin je samo po jelu mogao znati koje je

doba godine. Tako mu u jesen donesu grozd da bi poznao koje je doba. Iz grozda je izmilela guja, ujela ga i on je

umro.

Tako se kneževo prokletstvo nije moglo izbeći.

Pet princeza na četiri strane

VUK Lazarević rodio se najverovatnije 1379. godine, kao drugi sin kneza Lazara i kneginje Milice. Desetak godina

kasnije sa majkom i bratom Stefanom preživljava sudbinu postkosovske krvave Srbije. Oženio se kćerkom Nikole

Zoića, gospodara Ostrovice, protivnika porodice Lazarević. Pratio je brata Stefana u bici kod Angore 1402. godine,

protiv nepobedivog tatarskog kana Tamerlana. Posle bitke sa Brankovićima, kod Gračanice novembra 1402.

godine, napušta Srbiju. Prekoren od brata Stefana zbog neaktivnosti u boju, odlazi na poklonjenje sultanu

Sulejmanu. Uz sultanovu podršku napada Srbiju 1409. godine. Braća se zatim mire i despot Stefan poklanja Vuku

polovinu države.

Sledeće godine Vuk se umešao u borbe oko turskog prestola. Na Vidovdan 1410. godine pripomaže pobedu

sultana Sulejmana nad bratom Musom. Jula 1410. godine, kod Filipolja, Musa je zarobio Vuka i potom ga pogubio.

Dobrivoje Lazarević je treći sin kneza Lazara i kneginje Milice. Rodio se najverovatnije 1381. godine. Upokojio se

ubrzo po rođenju, ne doživevši tragične događaje.

Princeza Mara je prvorođena kćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Udala se za velmožu Vuka Brankovića, sina

carskog sevastokratora Branka Mladenovića. Sa gospodarom Kosova Vukom Brankovićem izrodila je tri sina

Đurađa, Grgura i Lazara. Marinom udajom orođene su nemanjićke i lazarevićke svetorodne loze sa plemićkom

porodicom Brankovića, koja je time stekla pravo na srpski presto. Vuk Branković se upokojio početkom oktobra

1389. godine, po svoj prilici u Svetoj gori. Njegova udovica je izgubila veći deo prostrane teritorije Kosova.

Zadržala je samo severni deo, od Trepče i Mitrovice do Vučitrna.

Princeza Dragana je druga kćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Između 1386-1388. godine udala se za Jovana

Aleksandra, sina bugarskog cara Šišmana. U julu 1393. godine Turci su osvojili Trnovo. Srušeno je južno bugarsko

carstvo. Princeza Dragana je sa ostalom carskom porodicom pala u ropstvo. Uz posredovanje sestre Olivere,

turski sultan Bajazit ih oslobađa i poklanja im oblast oko Crnog mora. Posle angorske bitke novi vladar Sulejman je

Jovanu Aleksandru i princezi Dragani poklonio na upravu Smirnu i preveo ih u islamsku veru.

Princeza Teodora je treća kći kneza Lazara i kneginje Milice. Vladarski dvor u Kruševcu napustila je između

1386-1388. godine udajom za mačvanskog bana i ugarskog palatina Nikolu Gorjanskog Mlađeg. Živela je bez

poroda, kratko i nesrećno.

Princeza Jelena je četvrta kćerka kneza Lazara i kneginje Milice. Oko 1386. godine udala se za zetskog i

primorskog gospodara Đurađa Stracimirovića Balšića. Posle smrti muža, aprila 1403, zajedno sa sinom Balšom III

upravlja državom. Gospođa Lena kako su je zvali, posedovala je izuzetnu duhovnu obdarenost i političku čvrstinu.

Po mnogo čemu bila je slična svome bratu despotu Stefanu. Sinu Balši je učvrstila misao da je Zeta neraskidivi

deo srpskog carstva, da se može osloniti jedino na ujaka Stefana Lazarevića. Decembra 1411, udala se za

Sandalja Hranića, gospodara Bosne. Posle njegovog upokojenja 1435. godine vraća se u Zetu i obnavlja crkve

koje su stradale u oružanim sukobima.

Na ostrvcetu Gorici, na Skadarskom jezeru, uzdiže zapuštenu crkvu svetog Đorđa. Pored nje gradi 1440. godine

crkvu svete Bogorodice. Nikanor jerusalimski, duhovnik Jelene Balšić sastavlja čuveni “Gorički zbornik”, u koji

unosi Jelenina pisma i “Povest o jerusalimskim crkvama”. Pred kraj života posvećuje se duhovnom životu, po

ugledu na mati Jefimiju. Upokojila se krajem 1144. ili početkom 1443. godine.

Princeza Olivera je najmlađa kći kneza Lazara i kneginje Milice. U leto 1390. godine srpska vladarka kneginja

Milica ušla je silom istorijskih prilika, u vazalni odnos prema Turskoj. Radi opstanka crkve i naroda predala je

Oliveru Bajazitu u harem. Po završetku Angorske bitke, sin moćnog tatarskog kana opljačkao je turski prestoni

grad Brus i zarobio Oliveru. Velikom mudrošću, Stefan Lazarević oslobodio je svoju sestru i vratio je u Srbiju.

Gospođa - Despina, kako su zvali Oliveru, odlazi zatim u Zetu 1423. godine, a možda i ranije, kod svoje sestre

Jelene Balšić. Posećuje Dubrovnik i gradove u Zeti, utvrđujući pravoslavnu veru.

Draginja ili Dragana, starija sestra kneza Lazara udala se za čelnika Musu, koji je gospodario Gornjim Ibrom i

Zvečanom. Rodila je dva sina, znamenitu braću Musiće, služitelje i podvižnike velikog kneza Lazara. Posle smrti

svoga muža priklonila se monaškom životu i manastirskom tihovanju. Primila je monaško ime Teodosija.

Mlađa Lazareva sestra bila je udata za vojvodu hvostanskog Altomana. Rodila je sina Ivaniša. On je u epskim

narodnim pesmama opevan kao Kosančić Ivan, pobratim kosovskog junaka Miloša Obilića. Ivaniš je posle

upokojenja sahranjen u manastiru Visoki Dečani.

NjEGOŠ KAO TRAGIČNI JUNAK

(...) MOŽDA niko nije pokazao da bolje shvata Njegoševe namere i moralno poreklo svih njegovih nastojanja kao

Alipaša Stočević, umni i nesrećni vezir na Hercegovini, kad je rekao o vladici ovu prostu i duboku istinu: “A Boga

mi moga i dina, to je onaj pravi srpski ban od Kosova. (...)“Gorski vijenac”, kao i “Šćepan Mali” isključivo su i

postavljeni u službu kosovske misli. Pa i sama “Luča mikrokozma”, iako sva od metafizičkih preokupacija, nije bez

veze sa njome preko podsvesnih aluzija i analogija. Sa svojom borbom, i to ratničkom borbom, između zla i

nepravdi, sa neugaslom misli o ranijem svetlom carstvu i najposle sa nadom i verom u izbavljenje, dolazi nam

ponekad, dok je čitamo, kao prototip kosovske sudbine Njegoševe. Uistini Njegoš i za tragediju Adamovu i za

polom srpskog naroda na Kosovu upotrebljava jednu istu reč “padenije carstva”.

U Njegoševom književnom delu, fatalni znak kosovske sudbine svuda je prisutan, i onda kad pesnik ne govori o

njemu, jer njime je uslovljeno celo poetsko delo Njegoševo. U Njegoševoj poeziji sve je hijeratički kruto i pravo,

uprošćeno i sažeto do nejasnosti, vezano grčevito u jedan uzao; sve ugašeno, bez drugog sjaja osim unutrašnjeg.

Jer ovde je preko svega prešao dah kosovske misli koji je bez milosrđa sažegao sve ono što ne “služi česti, ni

imenu”, a okamenio sve ono što im služi da bi večito stajalo tako i služilo im.

To je poezija visinskog vazduha i velikih, slobodnih perspektiva, sa onoliko ukrasa samo koliko je moglo da bude

doneseno u jedan zbeg. Sve što nije moglo stati u barku spasa posle kosovskog potopa, sve je odbačeno. Otud u

tom delu nedostaju čitavi kompleksi osećanja. Ali otud je i sve ono što je u njemu razvijeno do jednog intenziteta i

raspaljeno do jednog žara kakvih je malo u svetskoj književnosti. Kao umetnik Njegoš je najveći u tim hijeratičkim

scenama i invokacijama, kad je najbliži kolektivnom udesu...

Ivo Andrić

KOSOVO, GRDNO SUDILIŠTE

Bog se dragi na Srbe razljuti

za njihova smrtna sagrešenja.

Naši cari zakon pogaziše,

počeše se krvnički goniti,

jedan drugom vadit oči žive;

zabaciše vladu i državu,

za pravilo ludost izabraše.

Nevjerne im sluge postadoše

i carskom se krvlju okupaše.

Velikaši, proklete im duše,

na komate razdrobiše carstvo,

srpske sile grdno satriješe;

velikaši, trag im se utro,

raspre sjeme posijaše grko

te s njim pleme srpsko otrovaše;

velikaši, grdne kukavice,

postadoše roda izdajice.

O prokleta kosovska večero,

kud ta sreća da grdne glavare

sve potrova i trag im utrije;

sam da Miloš osta na srijedi

sa njegova oba pobratima.

Pade Miloš, čudo vitezovah,

žetvom na tron biča svijetskoga.

Grdo leži veliki vojvoda

pod ključevma krvi blagorodne,

ka malopred što gordo iđaše,

strašnom mišlju prsah nadutijeh,

kroz divjačne tmuše azijatske,

gutajuć ih vatrenim očima;

ka malopred što gordo iđaše

k svetom grobu besmrtnog života,

prezirući ljudsko ništavilo

i pletenje bezumne skupštine.

Bog se dragi na Srbe razljuti:

sedmoglava izide aždaja

i satrije srpsko svekoliko,

klevetnike grdne i klevetu.

Na razvale carstva junačkoga

zasja sveta Miloševa pravda,

okruni se slava vjekovječno

Miloševa oba pobratima

i lijepe kite Jugovićah.

Srpskoj kapi svud ime pogibe,

postadoše lafi ratarima,

isturči se plahi i lakomi -

mlijeko ih srpsko razgubalo!

Što uteče ispod sablje turske,

što na vjeru pravu ne pohuli,

što se ne hće u lance vezati,

to se zbježe u ove planine

da ginemo i krv prolivamo,

da junački amanet čuvamo,

divno ime i svetu slobodu.

O prokleta zemljo, propala se!

Ime ti je srašno i opako.

Ili imam mladoga viteza,

ugrabiš ga u prvoj mladosti

ili imah čojka za čovjestvo,

svakoga mi uze priđe roka;

ili imah kitnoga vijenca

koji kruni čelo nevjestama,

požnješ mi ga u cvjetu mladosti.

U krv si se meni pretvorila!

Istina je, ovo nije drugo

do gomile kosti i mramorah

na kojima mladež samovoljna

pokazuje toržestvo užasa.

O, Kosovo grdno sudilište

nasred tebe Sodom zapušio.

Veseli se prahu Nemanjića

Nemanjića i Grebljanovića,

jer će vaše krune zasijati

kako jarko sunce na istoku,

znamena se vaša razvijati

kad velike vaše razvaline

poteći će krvave rijeke

od nečiste krvi agarjanske,

oprat Srblju ljagu sa obraza.

Otvor te se viteške grobnice,

ama slavo, samo pribježište

po Kosovu srpskijeh junaka,

evo zore na vaše bregove,

da nam opštu obasja svetinju

i amanet naše narodnosti.

Sad propojte, Visoki Dečani

i lijepa lavro Studenice,

sveti spomen iz vječne čitule

za slobodu padšim junacima.

Združite se, gromi i potresi,

Zemlji srpskoj drugo lice dajte.

E, nečistom nogom okaljata.

Petar Petrović Njegoš