Школска 2009/2010. година

Душка Кликовац

СКРИПТА

за предмет

СИНТАКСА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

за групе 01 и 36

(по новом наставном програму)

2

САДРЖАЈ

I. УПОТРЕБА ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА ............................................................................. 3

1. Граматичке категорије глагола ......................................................................... 3 2. Концептуализација времена у српском језику ................................................. 8

3. Тачке на временској „линији“ важне за значења глаголских времена ........ 12 4. Означавање радње која се понавља ................................................................ 14 5. Презент .............................................................................................................. 17 6. Перфекат ............................................................................................................ 26 7. Крњи перфекат .................................................................................................. 31

8. Плусквамперфекат ............................................................................................ 33 9. Аорист ................................................................................................................ 35 10. Имперфекат ..................................................................................................... 37 11. Футур (први) ................................................................................................... 38 12. Футур II ............................................................................................................ 40

13. Потенцијал....................................................................................................... 44 14. Потенцијал други (прошли) ........................................................................... 45 15. Императив ....................................................................................................... 47

16. Инфинитив ...................................................................................................... 48 17. Глаголски прилози .......................................................................................... 52 Коришћена литература ......................................................................................... 54

II. ЗНАЧЕЊА И ФУНКЦИЈЕ ПАДЕЖА И ПРЕДЛОШКО-ПАДЕЖНИХ

КОНСТРУКЦИЈА ................................................................................................................. 56

1. Номинатив ......................................................................................................... 56

2. Вокатив .............................................................................................................. 57 3. Датив без предлога ........................................................................................... 57 4. Датив с предлозима .......................................................................................... 61

5. Акузатив без предлога...................................................................................... 63 6. Инструментал без предлога ............................................................................. 65

7. Предлози са значењем САДРЖАВАЊА ............................................................... 70 8. Конкретна значења предлога У с локативом .................................................. 73

9. Апстрактна значења предлога који значе САДРЖАВАЊЕ ................................ 75 10. Узрочно значење предлога У с локативом ................................................... 80

11. Предлог ИЗ – апстрактна значења ................................................................. 83 12. Употреба предлога У и НА с истим именицама или именицама сличног

значења у локативу ............................................................................................... 85 13. Предлог ИЗА ..................................................................................................... 90 Коришћена литература ......................................................................................... 93

III. САСТАВ РЕЧЕНИЦЕ .................................................................................................... 94

1. Глагол ТРЕБАТИ – синтаксичко понашање ...................................................... 94

2. Традиционални и структуралистички приступ анализи сложене реченице 96 3. Зависне реченице .............................................................................................. 99 4. Номинализација и декомпоновање глагола ................................................. 101

5. Парцелација реченице .................................................................................... 108

3

I. УПОТРЕБА ГЛАГОЛСКИХ ОБЛИКА

1. ГРАМАТИЧКЕ КАТЕГОРИЈЕ ГЛАГОЛА

1.1. Глаголски вид

1.1.1. Већина глагола у српском језику сврстава се у две велика групе: глаголе

свршеног и глаголе несвршеног вида1. Глаголски вид је класификациона

(инхерентна), а не морфолошка (обличка) граматичка категорија: свршени и

несвршени вид нису облици једног истог глагола, него се свршеност / несвршеност

приписује свакој глаголској лексеми понаособ (Поповић 1997: 174; Поповић 2005:

192) 2

.

Несвршени глаголи означавају радњу у њеном трајању (току) или

понављану радњу; свршени представљају радњу као целину, или означавају неки

посебан тренутак у току вршења радње (нпр. почетни или завршни). Риђановић

истиче да оно што одликује свршене глаголе није ни „свршеност“ ни

„тренутност“, него компактна временска контура која не дозвољава да се издвоји

било који њен део. Тако, упркос томе што радња означена свршеним глаголом

може трајати одређено време (нпр. задржати се – Задржао се тамо два месеца),

ми је не можемо делити (па не можемо рећи Почео је / Престао је да се задржи).

На сличан начин, велики број „свршених“ глагола нема никакве везе са

завршавањем радње (нпр. видјети, рећи, устукнути, слагати, ударити)

(Риђановић 1998).

У оквиру сваког глаголског вида постоје различити видски ликови. Глаголи

се с обзиром на свој видски лик у нашој литератури деле на различите начине;

тако Стевановић (1979) несвршене глаголе дели на трајне (дуративне) и учестале

(итеративне), а свршене на тренутно-свршене, почетно-свршене,

неодређено-свршене и др. Напоменимо да је таква подела умногоме

проблематична, као и да има других подела (нпр. Грубор 1953).

Категорија глаголског вида спада у семантичку појаву која се назива

АСПЕКТУАЛНОСТ.

Аспектуалност је појмовни садржај који се некако исказује вероватно у

свим језицима, али на различите начине. Он се тиче и тога каква је радња која се

представља и тога како се представља (нпр. глаголи скочити и скакати означавају

1 Поред њих, постоји и известан број двовидских глагола, чије се видско значење разуме из

контекста. Грицкат (1957–1958) утврђује да тих глагола има сразмерно много у односу на друге

словенске језике. 2 Ово важи упркос томе што постоје у нашем језику парови глагола који се разликују само по томе

што је један свршен, а други несвршен – иначе им је лексичко значење исто. То су, пре свега,

глаголи настали суфиксацијом (изаћи – излазити, преписати – преписивати и сл.). Насупрот

суфиксу, префикс по правилу уноси и неко другачије лексичко значење, осим у малом броју

случајева (в. Грицкат 1957–1958).

4

различите радње; али глаголи радити и урадити не морају означавати различите

радње, него их само различито посматрати: прву радњу у њеном току, а другу

радњу као завршену). У нашем језику (као и у другим словенским језицима) тај

садржај је граматикализован – постао је граматичка категорија глагола. Другим

речима, већ сама глаголска лексема по себи носи податак о видском значењу (са

изузетком двовидских глагола, чије се видско значење препознаје у контексту).

Међутим, ни у нашем језику се тај појмовни садржај не изражава само глаголским

видом него и другим елементима у оквиру реченице; а с друге стране, и у нашем

језику се аспектуалност може, осим глаголским видом, исказати и на друге начине

– нпр. фазним (аспектуалним) глаголима.

1.1.2. Два су основна значења свршеног одн. несвршеног вида:

(1) Свршени глаголи типично означавају једнократну, а несвршени понављану

радњу. Нпр.:

Марко је прошле године сваког дана долазио на Факултет.

Марко је и јуче дошао на Факултет.

Од овог општег принципа постоје изузеци. Једна група изузетака јесу

случајеви када свршени глаголи исказују понављану радњу (о томе више у

поглављу 4.2). Други изузетак јесте случај кад се несвршеним глаголом исказује

једнократна радња. Тада та радња није смештена у одређену тачку на временској

линији, него се допушта да она заузима било коју у низу таквих тачака:

– Је ли Јанко данас долазио? = „Да ли је Јанко данас уопште био овде (било

када)“?

– Долазио је и питао за тебе. = „Јанко се појавио у неко, било које време“3.

Слично и:

– Хоће ли он сутра долазити на Факултет? = „Хоће ли се уопште

појавити“ (време се не прецизира).

– Мислим да ће долазити. / Не знам да ли ће долазити (ево Вам његов

телефон па га питајте).

Међутим, кад је време доласка тачно одређено, радња се мора означити

свршеним глаголом:

– Има неки састанак у 11 и мислим да ће доћи. (*Има неки састанак у 11 и

мислим да ће долазити.)

Исто и:

– Зашто данас није било предавања?

– Студенти нису дошли. (*Студенти нису долазили). – Тачно одређено

време у које почиње предавање налаже употребу свршеног глагола.

3 Овај пример значи и „Дошао је и отишао“, тј. „Био је дошао, али је после отишао“. О томе ће бити

речи у поглављу о перфекту (т. 6.1.1).

5

Несвршени глагол може да означи једнократну радњу и у императиву, и

тада има нарочиту вредност. Наиме, кад је у питању некакво учтиво подстицање

(молба, савет, упутство и сл.), једнократна радња се изражава свршеним глаголом:

Молим те, затвори прозоре.

Кад се за једнократну радњу употреби несвршени глагол, то више не може

бити учтиво подстицање, него заповест, с изразито негативним емотивним

набојем:

Затварај прозор, промаја!

Затварај прозор већ једном!

Иста је разлика и између следећег пара реченица:

Уђите(, молим вас). – Улазите (већ једанпут)!

(2) Свршени глаголи означавају да је радња успешно приведена крају, одн. да је

резултат радње остварен, а несвршени о томе не кажу ништа, него само именују

радњу. При томе се мењају и глаголске одредбе:

Читала сам књигу (три сата / цело послеподне).

Прочитала сам књигу (за три сата / једно послеподне).

1.1.3. У понашању свршених и несвршених глагола постоје још неке синтаксичке

појаве:

(а) Уз неке прелазне глаголе изрицање правог објекта је факултативно (то су тзв.

факултативно прелазни глаголи):

– Шта радиш?

– Читам (књигу). / Пишем (писмо). / Једем (јабуку).

Сви такви глаголи су несвршени. Ако се пак употреби њихов свршени

парњак, прави објекат се мора изрећи:

Прочитала сам књигу.

Написала сам писмо.

Појела сам јабуку.

(Реченице Прочитала сам. / Написала сам. / Појела сам могуће се су само

онда ако је прави објекат изречен у претходном контексту.)

Слично томе, М. Ивић примећује да несвршени прелазни глаголи

интелектуалних и комуникативних радњи могу као допуну имати само „тематску

допуну“: Мислила је о њему / Слушала је о њему; ако се употреби свршени глагол,

онда он мора имати и допуну „непосредног садржаја“: Помислила је о њему нешто

ружно, Прочитала је о њему краћу белешку (*Помислила је о њему, *Прочитала је

о њему) (Ивић 1972: 31).

6

(б) Природа правог објекта уз свршене одн. несвршене глаголе такође није

остављена случају: свршени глаголи захтевају одређен, спецификован објекат, док

уз несвршене глаголе може да се употреби неодређени, неспецификовани објекат:

– Шта си радила данас?

– Писала сам писма / једно писмо (=„неко“). – Објекат је у множини, или је

неодређен (једно не означава број, него значи „неко“; не може се рећи

Писала сам два писма). Али:

– Написала сам једно писмо / два писма. – Објекат је квантификован: једно

означава број писама.

Слично томе, на питање Хоћете ли кафу? може се одговорити са Не, хвала,

већ сам пила или Не, хвала, већ сам попила (у овом другом случају кафу је

непотребно поновити). Међутим, ако се одговор почне са Не, хвала, већ сам

једну..., избора нема: спецификован објекат захтева свршени глагол: Већ сам једну

попила.

(в) Исте речи имају различита значења и различите синтаксичке функције кад су

употребљене са глаголима свршеног или несвршеног вида:

Мало је читао. – Мало значи „кратко време“ и има функцију одредбе за

меру времена (долази на питање „Колико дуго?“).

Мало је прочитао. – Мало значи „мали део књиге“ и има функцију правог

објекта.

Слично и:

Брзо је трчао. – Брзо значи „хитро“ и има функцију одредбе за начин.

Брзо је претрчао стазу. – Брзо значи „за кратко време“ и има функцију

одредбе мере времена.

1.2. Морфолошке категорије глагола

Поред вида као класификационе категорије, глаголи имају следеће обличке

(морфолошке) категорије: (1) глаголски облик, (2) лице, (3) број, (4) род, (5)

стање и (6) потврдност / одричност. То значи да за сваку вредност ових

категорија (нпр. презента, перфекта...; 1, 2. и 3. лица једнине и множине; актива и

пасива итд.) постоји посебан облик (Поповић 2005: 192)4.

(1) Глаголски облици се, према томе да ли разликују лица (прво, друго и треће

лице једнине и множине), деле на личне (финитне) и неличне (инфинитне).

4 Треба разликовати облик глагола и глаголски облик: овај други је једна од морфолошких

категорија глагола, са конкретним вредностима као што су презент, перфекат, потенцијал,

инфинитив итд.; а конкретан облик глагола зависи од вредности свих морфолошких категорија,

укључујући и глаголски облик. Тако у реченици Марко пише писмо глаголски облик у којем стоји

глагол писати јесте презент, а облик тог глагола јесте следећи: 3. лице јд. презента актива,

потврдни облик.

7

Лични глаголски облици се према значењу деле на глаголска времена и

глаголске начине (модусе). Глаголска времена као своја типична, основна

значења означавају време вршења радње: њима се радња смешта у прошлост,

садашњост или будућност. Садашњу радњу означава презент ((у)чиним), прошлу –

перфекат (укључујући и крњи перфекат – (у)чинио сам, одн. (у)чинио),

плусквамперфекат (био сам (у)чинио, евентуално бејах (у)чинио), аорист

((у)чиних) и имперфекат (чињах), а будућу футур први ((у)чинићу). Глаголска

времена имају деиктичку функцију у ширем смислу, будући да указују на време

вршења неке радње у односу на тренутак говорења (јер све граматичке појаве које

су везане за сам говорни чин, његове учеснике, његово место и време сврставају се

у категорију деиксе – Риђановић 1998: 165).

Глаголски начини исказују превасходно модална значења, тј. означавају

иреалну радњу (и уз то, обично, и однос говорника или појма означеног субјектом

према таквој радњи). У њих се сврставају потенцијал ((у)чинио бих), потенцијал

други (био бих (у)чинио), императив ((у)чини) и футур други (будем (у)чинио).

Иако су им типична значења временска, глаголска времена могу,

секундарно, изражавати и модална значења. Важи и обрнуто: глаголски начини,

поред својих основних, модалних значења, могу имати и временска.

Време и начин спадају у семантичке категорије ТЕМПОРАЛНОСТИ, одн.

МОДАЛНОСТИ.

Категорија темпоралности, која се тиче времена у које се „смешта“ нека

ситуација, може се, осим глаголским временима, исказати и на друге начине:

прилозима за време, падежима и предлошко-падежним конструкцијама с

временским значењем, глаголским прилозима и временским реченицама (Поповић

(предавања)).

Модалност се тиче начина на који је представљена ситуација о којој је реч:

она може бити представљена као реална или иреална. Осим глаголским начинима,

модалност се може исказати и модалним речцама и изразима (можда, вероватно,

сигурно, по свој прилици...), модалним глаголима и значењски сличним речима

(моћи, морати, смети, хтети, требати и др., одн. могуће, нужно, забрањено и

сл.), неким зависним реченицама (условним, намерним и сл.) (Поповић

(предавања)).

Нелични (инфинитни) глаголски облици не разликују лица. У њих

спадају: инфинитив ((у)чинити), глаголски прилози (герунди) – садашњи

(чинећи) и прошли (учинивши), као и глаголски придеви (партиципи) – радни

((у)чинио) и трпни ((у)чињен). Како то примећује Поповић (предавања), нелични

глаголски облици су нетипични за глаголе: инфинитив се може сматрати

именичким обликом глагола, герунди се могу сматрати прилошким, а партиципи –

придевским облицима глагола.

Графички приказана, подела глаголских облика изгледа овако:

8

Глаголски облици

Лични (финитни) Нелични (инфинитни):

Времена: Начини:

(2) и (3) Ако се налази у личном глаголском облику, глагол разликује лице и број:

може стајати у првом, другом и трећем лицу једнине и множине (нпр. чиним,

чиниш, чини, чинимо, чините, чине). Од неличних глаголских облика број

разликују глаголски придеви – радни (видео – видели) и трпни (виђен – виђени)5.

(4) Ако се у саставу глаголског облика налази глаголски придев, онда тај

глаголски облик разликује и род: мушки (нпр. чинио је, виђен је), женски (чинила

је, виђена је) и средњи (чинило је, виђено је).

(5) Сви глаголи у личном облику имају облике актива (дошао је, видео је), а

прелазни глаголи имају и облике пасива (виђен је).

(6) Глаголи у личном облику, као и инфинитив и глаголски прилози, могу стајати

у потврдном и одричном облику (чиним – не чиним; чинити – не чинити, чинећи

– не чинећи).

2. КОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА ВРЕМЕНА У СРПСКОМ ЈЕЗИКУ

Пошто је време апстрактни ентитет, он се може разумети само помоћу

метафоре. Штавише, постоје читави метафорички сценарији за концептуализацију

тог појма.

2.1. 1. Метафорички сценарио:

ДОГАЂАЈИ И ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ ПРЕДМЕТИ, КОЈИ ЧИНЕ УСМЕРЕНИ НИЗ. У

складу с тим, ВРЕМЕ ЈЕ РЕЂАЊЕ ДОГАЂАЈА / ВРЕМЕНСКИХ ЈЕДИНИЦА.

Да су ДОГАЂАЈИ И ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ ПРЕДМЕТИ, говори нам граматичко

понашање именица које их означавају: оне имају и једнину и множину, и уз њих

5 Вредностима граматичке категорије броја може се прикључити и паукал: Она два / три / четири

човека су отишла (Поповић 1997: 175).

Презент

Перфекат (и крњи

перфекат)

Аорист

Плусквамперфекат

Имперфекат

Футур (први)

Императив

Потенцијал (први)

Потенцијал други

Футур други

Инфинитив

Глаголски прилози

– садашњи

– прошли

Глаголски придеви

– радни

– трпни

9

могу стајати редни бројеви и заменице типа сваки, сви; другим речима, појмови

њима означени бројиви су:

два дана / века, три недеље / године

сваког часа / дана, сваке године

Догађаји и временске јединице су поређани један за другим, тако да ЧИНЕ

НИЗ:

низ година / збивања / дугих бесаних ноћи

За време овог нашег сјајног путовања ... низали су се пријатни догађаји

један за другим.

Тај низ је УСМЕРЕН: временски предмети ређају се по редоследу догађања

(прво се поставља онај који се догодио раније, па онда онај који се догодио

касније). Дакле, ВРЕМЕ ЈЕ РЕЂАЊЕ ДОГАЂАЈА ИЛИ ВРЕМЕНСКИХ ЈЕДИНИЦА –

ПРЕДМЕТА:

Догађаји се нису ређали, него сударали и прескакали.

Уметност иза симболизма и натурализма окреће се опет класицима.

у прво / последње време

Дани су му избројани (= дани су поређани један за другим, и тим редом се

и броје).

Пошто се тим ређањем временски низ непрекидно продужава, тако да

стално „иде напред“, ВРЕМЕ ЈЕ ЛИНЕАРНО КРЕТАЊЕ УНАПРЕД.

Представа о појединачним догађајима или временским јединицама може

сасвим избледети, тако да добијамо метафору ВРЕМЕ ЈЕ ЛИНИЈА УСМЕРЕНА ОД

ПРОШЛОСТИ КА БУДУЋНОСТИ. Да је време једнодимензионално, говоре нам следећи

примери:

отегнути се као гладан дан

бити дуг као гладна година

прекраћивати време.

У складу с тим, ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ ОДСЕЧЦИ НА ВРЕМЕНСКОЈ ЛИНИЈИ.

Они могу бити РАЗЛИЧИТЕ ДУЖИНЕ (чак и тачке), као и МАЊЕ ИЛИ ВИШЕ УДАЉЕНИ

ЈЕДНИ ОД ДРУГИХ:

У појединим одсечцима живота преовлађују други процеси.

Између та два догађаја протекло је десет година.

У вези са метафором ВРЕМЕ ЈЕ ЛИНЕАРНО КРЕТАЊЕ УНАПРЕД стоје и глаголи

који означавају „радњу“ која се приписује времену, а која је увек некакво кретање:

Време тече / иде / лети / мили.

Живот тече својим током.

10

2.2. 2. метафорички сценарио:

ЧОВЕК ЈЕ ПУТНИК КРОЗ ВРЕМЕ, које је ИЗДУЖЕНИ ПРОСТОР ИЛИ ПУТ. Другим

речима, ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ КРЕТАЊЕ ПО ВРЕМЕНСКОМ ПУТУ. При томе, ЧОВЕК СЕ КРЕЋЕ ИЗ

ПРОШЛОСТИ У БУДУЋНОСТ: ПРОШЛОСТ ЈЕ ИЗА ЊЕГА, А БУДУЋНОСТ ИСПРЕД. Таква

концептуализација времена препознаје се у следећим примерима:

Иза нас терор и блокаде, испред нас неизвесност страшних борби.

Окупљамо се да бисмо ... свој поглед бацили у прошлост да угледамо пут

којим смо прошли.

Трновита је стаза којом се један борац за истину ... креће.

Ви сте се сад нашли пред новом ситуацијом.

У дубоку ноћ доспео је воз до Параћина.

Када се на своју прошлост осврнем...

Испред јесени погибе му и ћерка.

Гладни курјаци дозивају се пред ноћ.

ВРЕМЕНСКИ ПУТ ЈЕ ПОДЕЉЕН НА ДЕЛОВЕ, А ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ИДЕЊЕ ОД ЈЕДНЕ

ВРЕМЕНСКЕ ТАЧКЕ ДО ДРУГЕ:

Од дана до дана човек гледа како лишће све више жути.

Ради од јутра до мрака.

Решено је да се к вечери пређе у противнапад.

То се не може урадити преко ноћи.

Најео се као сироче на Задушнице.

Тај сценарио може се проширити метафорама које прецизирају природу

временских јединица: ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ САДРЖАТЕЉИ, А ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ

ИЗЛАЖЕЊЕ ИЗ ЈЕДНОГ ПЕРИОДА – САДРЖАТЕЉА И УЛАЖЕЊЕ У ДРУГИ:

У том тренутку све се утишало.

Из дана у дан све више отопљава.

Из године у годину имамо све мање времена.

ДОГАЂАЈИ ИЛИ ВРЕМЕНСКИ ОДСЕЧЦИ МОГУ БИТИ НА РАЗЛИЧИТОМ РАСТОЈАЊУ

ОД САДАШЊЕГ ТРЕНУТКА. При томе, посматрач се налази на месту које је одређено

садашњим тренутком, окренут је будућности и процењује растојање између себе и

разних догађаја – места на временској линији (ако треба нечега да се сети, онда се

окреће према прошлости):

Пролеће је близу; блиска будућност / прошлост.

Прошлост је одвише далека, и нема баш никаквог моста који би је некако

везао са данима данашњим.

Није далеко од ноћи.

удаљене и миле успомене

На данашњој раздаљини од песникове смрти ... може ... да се поуздано

каже да је био један од највећих песника.

Није сасвим једноставно, чак ни данас, са растојања од столећа и по,

просуђивати...

11

2.3. 3. метафорички сценарио:

У овом случају човек стоји, а време се креће. Одговарајући метафорички

сценарио гласи овако: ЧОВЕК СТОЈИ У САДАШЊЕМ ТРЕНУТКУ (при чему је ЛИЦЕМ

ОКРЕНУТ БУДУЋНОСТИ), а ДОГАЂАЈИ И ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ, који ЧИНЕ НИЗ, ЈЕСУ

ПРЕДМЕТИ У ПОКРЕТУ; ОНИ СЕ КРЕЋУ ИЗ ПРОСТОРА ИСПРЕД ЧОВЕКА (ТЈ. ИЗ

БУДУЋНОСТИ) ПРЕМА ЊЕМУ, ПРОЛАЗЕ МЕСТО НА КОЈЕМ ОН СТОЈИ И ОДЛАЗЕ У ПРОСТОР

ИЗА ЊЕГА (ТЈ. У ПРОШЛОСТ). Таква концептуализација времена очитује се у

следећим примерима:

Иде Нова година.

Стигла нам је зима.

Наилазе тешка времена.

Напослетку дође и тај дан, стиже и нови учитељ.

Наступала су нова времена, долазили нови људи.

Старцу се приближио крај.

Време му улудо пролази.

Било па прошло.

Божић долази одмах иза Нове године.

Одјекну страшна детонација. За њом је следио читав низ других.

Нису могли да дочекају вечеру.

Долазећи, догађаји и временске јединце окренути су према човеку лицем:

Није могао да се суочи са оним што долази, а временске јединице човеку доносе

разне догађаје: Не зна се шта носи дан, а шта ноћ.

2.4. Наведени метафорички сценарији међусобно су повезани. Прва два - ВРЕМЕ

ЈЕ ЛИНЕАРНО КРЕТАЊЕ УНАПРЕД и ЧОВЕК ЈЕ ПУТНИК КРОЗ ВРЕМЕ, КОЈЕ ЈЕ ПУТ УСМЕРЕН

ИЗ ПРОШЛОСТИ У БУДУЋНОСТ – подразумевају да је време линеарно и инхерентно

усмерено. А други и трећи сценарио (трећи гласи ЧОВЕКОВО ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ СТАЈАЊЕ

У САДАШЊЕМ ТРЕНУТКУ, А ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ МУ ДОЛАЗЕ У СУСРЕТ) имају

заједничко то што човек и време мењају међусобни положај, тј. крећу се једно у

односу на друго, као и положај човека: у оба случаја он је леђима окренут

прошлости, а лицем будућности.6

Оваква „здраворазумска“ концептуализација времена основа је за

представљање времена у радовима посвећеним значењима глаголских облика: у

њима се време представља (или бар замишља) као линија усмерена од прошлости

ка будућности.

6 Постоји и појмовна метафора која каже да се крећу и време и човек; она гласи ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ТРКА

С ВРЕМЕНОМ и препознаје се у различитим метафоричким изразима. У канонском случају човек и

време иду истом брзином (држати корак с временом, бити савремен), али човек може ићи и

спорије и брже од времена (Време га је прегазило; Заостаје за својим временом; технички

заостале земље, одн. Он је испред свог времена). Међутим, у овом случају не мисли се на само

време, него, метонимијски, на ставове, вредности, достигнућа који су одлика неког времена; стога

метафора ПОСТОЈАЊЕ ЈЕ ТРКА С ВРЕМЕНОМ није у вези с другим метафорама помоћу којих се

концептуализује ВРЕМЕ, него је у вези са концептуализацијом РАЗВИТКА као КРЕТАЊА УНАПРЕД.

12

3. ТАЧКЕ НА ВРЕМЕНСКОЈ „ЛИНИЈИ“ ВАЖНЕ ЗА ЗНАЧЕЊА

ГЛАГОЛСКИХ ВРЕМЕНА

3.1. Традиционално се, и с правом, истиче да је за одређивање значења

глаголског времена важан тренутак говорења – тј. тренутак у којем говорник

изриче свој исказ. То је тачка која раздваја прошлост од будућности.

Ако се радња коју означава глаголско време оријентише према том

тренутку, каже се да то глаголско време има апсолутно значење.

Тако презент, за који Белић (1955) каже да има опште значење

истовремености са неким тренутком, има апсолутно значење ако означава

истовременост са тренутком говора; морамо, ипак, додати да ту може бити речи

само о презенту несвршених глагола:

Управо гледам кроз прозор и размишљам.

Перфекат, за који Белић сматра да има опште значење временског

претхођења (антериорности), у свом апсолутном значењу означава претхођење

тренутку говорења:

Падала је киша.

Футур први, који има опште значење временске постериорности (Белић

1955), у свом апсолутном значењу означава постериорност радње у односу на

тренутак говорења:

Марко ће допутовати у Београд.

Када се, међутим, глаголска радња не оријентише према тренутку говорења,

него према неком другом тренутку, онда то глаголско време има релативно

значење (Белић 1955)7. Другим речима, у случају релативног значења глаголског

облика говорник се „сели“ из ТГ у неки други тренутак (у прошлости или

будућности) и говори „из“ њега. Његова тачка гледишта се преселила у неко друго

време, не поклапа се више са садашњим тренутком.

Тако, на пример, релативни презент може означавати напоредност радње са

будућим тренутком:

Ако ми је не доведеш, на теби нема главе (Сладојевић 1966: 66).

или напоредност са прошлим тренутком (какав је случај у приповедању):

Кад ујутру бео дан освану, уста чобан, уста и девојка, па се сташе

опремати на језеро. Чобанин је весео, а девојка царева тужна, сузе пролива,

па је чобанин теши (Сладојевић 1966, нар. прип.).

7 За оно што смо овде назвали апсолутним и релативним значењем Белић и Стевановић

употребљавају пар термина индикативно значење (у ужем смислу) и релативно значење. Такво

терминолошко решење није најсрећније, јер термин индикатив означава у другим језицима појаву

из области модалности, а не из области темпоралности. У србистици се традиционално

употребљавају и термини апсолутни и релативни индикатив, одн. апсолутив и релатив (в. нпр.

Вуковић 1967), који су прикладнији.

13

Релативни перфекат означава претхођење неком другом тренутку, а не

тренутку говорења. Такав перфекат се по правилу налази у зависним реченицама;

у следећим примерима то су изричне. Тренутак коме претходи радња исказана

перфектом може бити у прошлости:

Сад је дознала да су се њени преселили (Стевановић 1979: 615, В.

Петровић),

а може бити и у будућности:

Данас се одржавају избори и јавност ће већ сутра сазнати ко је победио

(Танасић 2005б).

Напомена: Када је у вишој реченици употребљен глагол у перфекту или неком

другом претериталном облику, а ситуација исказана изричном реченицом треба да

буде истовремена са ситуацијом више реченице, онда у тој изричној реченици

треба употребити презент, а не перфекат. Другим речима, у српском језику нема

тзв. слагања времена, као у неким другим језицима (нпр. енглеском или

француском). На пример: Мислио сам да деца иду у школу. (Перфекат у изричној

реченици значио би претхођење радње изричне реченице радњи више реченице:

Мислио сам да су деца ишла у школу.) Сходно томе, презент у реченици Што се

вече више приближавало, осјећао сам како ми се у даху ширила и нарастала

топлина треба посматрати као грешку. Требало би да реченица гласи ...како ми се

у даху шири и нараста топлина. (Примере наводи Танасић 2005б: 367, али са

другачијим коментаром.)

Футур први има релативно значење кад означава радњу постериорну у

односу на неку прошлу ситуацију:

Мило му беше што ће капетан доћи. Поред њега ће се лепо о општинском

трошку почастити и веселити (Сладојевић 1966).

У литератури се наводе и примери у којима футур означава будућност у

односу на неки будући тренутак. Тако Стевановић (1979) наводи следећи пример,

с коментаром да ће калуђери живети у манастиру тек пошто се он сагради:

Ја ћу градит б’јела манастира, гдје ће живјет многи калуђери (Стевановић

1979: 673, нар. песма).

Треба приметити, ипак, да релативно значење футура овде није очигледно:

није сигурно да говорник има представу о будућности у односу на будућу, а не у

односу на садашњу радњу. Тако подвучени футур у датом примеру може бити и

апсолутни и релативни – зависно од тога да ли ју је говорник „сместио“ у време

после тренутка говорења или у време после будуће радње исказане глаголом

градити.

3.2. Милка Ивић (1980) истиче да је, поред тренутка говорења (ТГ) и тренутка

догађања (ТД), за одређивање значења глаголских времена важан и трећи тренутак

– тренутак референције (ТР), који је у разматрање значења глаголских облика

увео логичар Рајхенбах.

14

ТД се идентификује и односом према ТГ и односом према ТР. Однос ТД

према ТГ своди се на његово начелно смештање у прошлост, садашњост или

будућност, а конкретно место које ТД заузима у тим оквирима одређује се

његовим односом према ТР. У следећим примерима ТР, односно више њих – ако

се радња понавља, исказани су изразима откуцаним масним слогом:

Све сам ја то схватио још оног јутра кад се брат вратио из

заробљеништва.

Ћутао је док смо се ми препирали.

Враћају се прекосутра.

Свако јутро одлази на посао.

Девојке плету венце уочи празника.

Ласте одлећу с јесени.

Ако се ТГ и ТР поклапају, ТР се обично не експлицира посебним језичким

средствима, мада је то експлицирање могуће:

Милан (баш сада) једе прасетину. – Израз баш сад служи да истакне

поклапање ТР и ТГ.

Ако се ТГ и ТР не поклапају, онда се ТР изриче:

Милан једе прасетину недељом. – ТГ и ТР су различито смештени у

времену.

М. Ивић (1983) наводи да глагол може бити употребљен референцијално и

нереференцијално; овај други случај обухвата и радње које се понављају (у

прошлости, садашњости и будућности). Танасић (1996) употребљава термин

референцијалне радње за оне радње које се везују за једну тачку на временској оси

(1996: 54), а термином нереференцијалне радње означава радње које се понављају.

Ми ћемо у том другом случају говорити, једноставно, о понављаним радњама.

4. ОЗНАЧАВАЊЕ РАДЊЕ КОЈА СЕ ПОНАВЉА

4.1. Како истиче М. Ивић (1983), радња се може понављати регуларно и

ирегуларно.

Између потпуне регуларности и изразите епизодичности постоји читава

скала могућности, која се може изразити прилозима:

редовно – обично – углавном – најчешће – често – ређе – понекад.

Ако није ништа посебно речено о томе какво је понављање у питању,

подразумева се да је (потпуно или углавном) регуларно:

(1) После ручка се одмара.

(2) Он устаје изјутра у шест.

Насупрот томе, епизодичност увек мора да се експлицира.

15

4.2. За радњу која се понавља у садашњости могу се употребити и несвршени и

свршени глаголи. Несвршеним видом се изражава регуларно понављање, а ако

треба означити епизодично понављање, предност се даје свршеном виду:

(3) Он нас понекад обиђе : Он нас редовно обилази.

(4) Каја нам понекад донесе сир : Каја нам суботом доноси сир.

У разговорном језику, ако на питање Долази ли тај још увек средом код ње?

уследи одговор Па ... дође уместо долази, јасно је да долази, али не баш редовно.

Ипак, и у таквим случајевима изриче се одговарајући прилошки израз, који је,

заправо, главни показатељ епизодичности, док је глаголски вид пратеће средство8.

Свршени глагол се употребљава у још једном случају: „онда кад говорно

лице, дајући податак о понављању радње, с посебно емфазом потцртава њен

догађајни карактер“. Тада, према Исаченку, глаголско саопштење добија карактер

„драмског, динамичког и очигледног“ (Ивић 1983: 46):

(5) Обично се врати пијан, избије мене и децу...

(6) По цео дан се не враћа кући – изјутра оде, увече се врати.

То овако можемо прокоментарисати: понављана радња се може именовати

тако што се има у виду низ појединачних радњи (тј. несвршеним глаголом) или

тако што се има у виду једна таква радња као представник скупа (тј. свршеним

глаголом). У овом другом случају у питању би било именовање целине помоћу

једног дела целине, дакле – метонимија (одн. синегдоха, као њена врста). Пошто је

појединачно у когнитивном погледу надређено општем, такво именовање је

сликовитије и упечатљивије од именовања целине. Одатле и могући стилски

ефекти употребе свршених глагола.

Танасић (1996) такође наводи примере за презент свршених глагола којим

се означава понављана радња:

(7) Понекад се слаб пливач у овој дубокоумности удави.

(8) Данас земљорадници обично више од половине засејаних површина оберу

комбајнима.

(9) Иза неколико реченица тестамента понекад се сакрију читаве људске судбине.

(10) Увек се код њега прекине колона.

(11) Увијек се негдје изађе – на пут или на ријеку.

Из примера видимо да се свршени вид употребљава не само онда кад се

радња понавља ирегуларно (понекад) него и онда кад се понавља регуларно (увек,

обично). Како то?

Чини се да се у некима од ових примера свршени глаголи употребљавају и

за регуларно понављану радњу зато што они исказују да је резултат радње

остварен, тј. да је радња успешно приведена крају. То је случај у примерима 7 и 8,

у којима није ни могуће употребити несвршени глагол (пр. 9 је сличан: у њему је

могуће употребити и несвршени глагол, али значење није сасвим исто). У

последња два примера могуће је употребити и свршени и несвршени глагол, али се

8 Треба приметити да се исто значење може изразити и прозодијски – паузом (која означава

оклевање) и интонацијом – како је у управо наведеном примеру М. Ивић.

16

чини да свршени глагол уноси нијансу личног става према радњи (у

претпоследњем примеру то је став неодобравања, нестрпљења). У последњем

примеру разлика је, како се чини, само стилска: свршени глагол сликовитије

исказује радњу него што би то учинио несвршени.

Најзад, М. Ивић наводи, у вези са тим да употребом свршеног глагола

глаголско саопштење добија карактер „драмског, динамичког и очигледног“,

следећи Исаченков пример:

(12) Бик, тај увек овако: прво коракне, па онда стоји и премишља.

У овом примеру не би било могуће употребити несвршени глагол (корача),

јер би он аутоматски означио понављану радњу у свакој од инстанци које означава

прилог увек; насупрот томе, бик учини увек само један корак.

Можемо, према томе, закључити да се понављана радња обележава, према

очекивањима, несвршеним глаголом, али се може обележити и свршеним – што је,

на први поглед, у нескладу са значењем свршеног вида. Свршени вид тада уноси

још неко значење. То може бити његово основно значење успешног окончања

радње, достигнутости резултата (као у пр. 7, 8, 9) или значење једнократности

унутар понављања (пр. 12). Исто тако, презент може унети значење нерегуларног

понављања радње (пр. 3, 4), може унети нарочиту сликовитост (пр. 5, 6, 11), као и

елеменат субјективне оцене (пр. 10).

4.3. Белић и Стевановић су сматрали да је презент којим се означавају радње

које се понављају, одн. оне које се врше онда кад се створе услови за то, релативни

(в. и Станојчић 2005: 383). (То је релативни квалификативни презент, за разлику

од „индикативног“, којим се износе утврђене истине, радње које неко уме да врши,

нека стална стања.) Тест који они примењују јесте – да ли је могуће употребити

глаголе оба вида а да се значење не промени. Нпр.:

(13) Зрела крушка сама пада / падне. – Белић каже да пада значи „кад је зрела“, а

падне – „кад сазри“.

(14) Кад се метал загреје, он се (ра)шири.

(15) После зиме долази / дође пролеће.

Међутим, чини се да се дистинкција апсолутив : релатив не може на исти

начин применити на понављану као на једнократну радњу.

Наиме, кад је у питању понављана радња, чини се да имамо две временске

„линије“: ТГ припада једној временској линији, а понављање радње се врши на

другој, паралелној линији. Говорник зна да време „пролази“, тј. да се те две линије

крећу једна у односу на другу и да се однос између ТГ и остварења радње мења.

Он зна (сећа се тога и очекује то и у будућности) да се периодично ТГ поклапа са

тачком на другој линији, на којој се радња понавља. Овакве радње су и даље домен

презента јер се радња периодично поклапа са тренутком говорења, дакле

тренутком који је за говорника садашњи. Због постојања те две линије ово значење

излази из оквира апсолутива / релатива (када је у питању једна линија).

4.4. М. Ивић (1983) наводи да радња која се регуларно понављала у прошлости

може бити означена на два начина:

(1) перфектом несвршених глагола:

17

(16) Он је њу сваког четвртка посећивао.

Тада се може (али не мора) подразумевати да се наведена радња понавља и

даље, у садашњости: наведена реченица може се наставити са ...што, уосталом, и

дан-данас чини (као што се може наставити и са ...али то више не чини). Овај

начин изношења понављане радње М. Ивић назива строго фактографским.

(2) потенцијалном свршених или несвршених глагола:

(17) Он би њу сваког четвртка посећивао / посетио.

М. Ивић истиче да је у овом случају реч о евоцирању успомена, те да се

неизбежно имплицира да оно што је саопштено више не важи: наведена реченица

не може се продужити са што, уосталом, и дан-данас чини.

Дакле, потенцијал је у овом значењу искључиво везан за приповедање, док

перфекат то може бити, али и не мора.

4.5. М. Ивић (1983) истиче да се радња која ће се понављати у будућности може

исказати само несвршеним глаголом, јер би свршени глагол аутоматски означио

једнократну радњу – ону која је везана само за један тренутак у будућности9:

(18) Тај ће долазити. : Тај ће доћи.

5. ПРЕЗЕНТ

5.1. Временска употреба

5.1.1. Апсолутни презент

(а) Апсолутни презент означава да је ситуација напоредна са ТГ, тј. означава

ситуацију која траје у ТГ:

(1) – Шта радиш?

– Седим и читам књигу.

Дакле, та ситуација је почела пре ТГ (не знамо када), и не зна јој се

завршетак; стога се она може исказати само несвршеним глаголима (в. Сладојевић

1966: 4–6).

У случају апсолутног презента ТГ (тренутак говорења) и ТР (тренутак

референције) поклапају се. Како то истиче М. Ивић (1980), у таквим случајевима

се ТР обично не експлицира посебном одредбом, осим ако се поклапање ТГ и ТР

жели нарочито истаћи. У том другом случају, одговор на питање из примера 1

гласио би:

9 Као што смо, међутим, видели у поглављу о глаголском виду, обрнуто не важи: док се понављана

радња мора исказати несвршеним глаголом, несвршени глагол може исказивати и једнократну

радњу, само што онда она није прецизно временски одређена: Он ће сутра долазити на Факултет

може да значи и да ће се појавити, али се не зна тачно кад.

18

(2) Управо седим и читам књигу.

Како наводи Танасић (2005: 42), та одредба може да унесе и нијансу још

неког значења:

(3) Ето, сад знате све (=после извесних информација).

(б) „Лева“ временска граница ситуације може бити одређена: наводи се од када

та ситуација траје (Танасић 2005: 48–50):

(6) Клицу те мале жеље носим у себи од дјетињства (Танасић 2005а: 49,

Десница).

(7) Након његова повратка живимо мирније (Танасић 2005а: 48, разг.).

(в) Следећа два примера су занимљива због тога што се, макар на први поглед,

ограничава трајање радње с „десне“ стране:

(4) Голман Ивковић досада брани добро (Танасић 2005: 50, Радио).

(5) До овог тренутка све тече по плану (Танасић 2005: 51, разг.).

Међутим, ако ове примере упоредимо са могућим реченицама Голман

Ивковић је до сада бранио добро, одн. До овог тренутка све је текло по плану,

видећемо да перфекат експлицира да ситуација не укључује ТГ; то нас наводи на

закључак да презент, ипак, укључује и ТГ, а и омогућава наставак радње и у

будућности – што оправдава његову употребу10

.

(г) Презент исказује и сталне ситуације, одн. својства (такав презент

традиционално се назива квалификативни презент); тада је „лева“ граница

ситуације померена дубоко у прошлост (толико да мислимо да је та ситуација

одувек важила) или је непозната. Пошто та ситуација обухвата и ТГ, она се такође

означава презентом:

(8) Сава се улива у Дунав.

(9) Брада му покрива груди (Танасић 2005б: 357).

Један случај таквих сталних ситуација јесте и да се нешто налази у неком

тексту, на слици итд.; тада је ситуација стална у том смислу што важи сваки пут

кад се текст прочита или нека слика погледа:

(10) У овом роману Црњански пише о вечној српској теми – сеобама (Танасић

2005б: 357).

(11) На тој слици краљ у једној руци држи мач, а у другој манастир који је он

саградио (Танасић 2005б: 357).

Квалификативни презент може означавати и способности:

(12) Он одлично говори француски.

10

Танасић (2005а: 50–51) наводи и друге примере за које сматра да је у њима радња ограничена са

„десне“ стране; ипак, у тим примерима, осим ових које смо навели и неких њима сличних, у

питању је презент за будућност.

19

5.1.2. Презент за исказивање будућих ситуација

Презент може означавати и ситуацију која ће се остварити у будућности.

Глагол по виду мора бити несвршен, а мора бити јасно – на основу прилошке

одредбе, контекста или говорне ситуације – да је реч о будућој ситуацији. Ако би

се такав презент заменио футуром првим, обично би се употребио одговарајући

свршени глагол. Све примере ћемо, као што то предлаже Сладојевић (1966),

поделити у две групе.

I. Говорник оваквом употребом презента изражава чврсто уверење,

сигурност у (из)вршење радње у будућности:

(13) Ако ми је не доведеш, на теби нема главе (Сладојевић 1966: 66).

(14) Петар стиже сигурно, чврсто је обећао (Станојчић 2008: 387).

Овоме се могу додати и примери у којима говорник изражава намеру да

нешто учини:

(15) Идем ја! [кад неко изражава намеру да пође].

(16) Хајд, Илија, двору бијеломе, / а ја идем своме винограду (Стевановић 1979,

нар. песма;).

(17) Одлазим кући и не враћам се више овамо (Станојчић 2008: 387).

Због тог јаког субјективног става, Сладојевић (1966), Стевановић (1979) и

Станојчић (2008) ово значење презента сматрају модалним. Ипак, то што се у свим

овим примерима може употребити само несвршени глагол, баш као и кад је у

питању апсолутни презент, указује на то да је у свима њима у питању релативно

значење презента: говорник се сели из ТГ у неки тренутак у будућности, и будућу

радњу посматра као садашњу у односу на тај будући тренутак. Уз то, у овим

примерима постоји и јака модална компонента. Таква употреба презента могла би

се објаснити на следећи начин: да би се ТГ „преселио“ у будућност – која је

„простор“ још неистражен и непознат – потребна је врло јака сила; та сила је неки

субјективни став говорника – став уверености, сигурности да ће се нешто десити,

намере да се нешто деси и сл. У том смислу то значење јесте модално, Ипак, и

таква употреба презента одговара дефиницији релативног значења, тако да се она

може сматрати временском употребом са модалном компонентом.11

II. Модално значење је слабије изражено, чак и врло бледо. Ово значење је

чешће него претходно (Сладојевић 1966). Такви примери били би:

(18) Враћа се за дан, два (Танасић 2005б: 382, Селимовић).

(19) Почетком априла излази из штампе књига ... (Танасић 2005б: 382, НИН).

(20) Перес и Шевернадзе састају се у Њујорку (Танасић 2005б: 382, Политика).

Треба имати у виду и овакве примере:

11

Стевановић (1979) сматра да је овакав презент релативан ако је употребљена одредба која указује

на будућност, а модални ако није – као што је у примеру 15. Међутим, са гледишта функције,

контекст, говорна ситуација или одредба су еквивалентни, јер сви могу назначити да је реч о

будућности.

20

(21) Сутра је субота.

(22) Ове године Ускрс је 27. априла.

(23) Вашар траје до уторка (Танасић 2005: 51, као пример апсолутног презента).

У примерима 18–23 модална компонента је, заиста, много слабија, а у

некима од њих је и нема. 12

Међутим, Танасић (2005б) истиче да радње о којима је

реч морају бити такве да се могу планирати; ако њихово вршење не зависи ни од

чије воље, онда такав глагол не може презентом изражавати будућност: не може се

рећи Сутра ме боли глава.

Најпре се мора рећи да је могућан и овај последњи пример, али уз јаку

модалност, нпр.: Ако данас не будем носила капу, видећеш – сутра ме боли глава.

Друго: у примерима 18–23, психолошки гледано, као да нема „селидбе“ ТГ из

садашњости у будућност, него се домен садашњости шири тако да обухвата и део

будућности. Тиме би се имплицирало да будућност није далеко – практично је на

дохват руке, „може се досегнути из ТГ“, са гледишта говорника већ је својина

садашњег тренутка. Насупрот томе, футур први означава радњу која се разуме као

да ће се десити у будућности – другим речима, „иза“, „преко“ границе која

раздваја садашњост и будућност. Стога једна иста будућа ситуација може бити

исказана и презентом и футуром – али, исказана презентом, она је психолошки

ближа него ако исказана футуром. Уп. примере Враћа се за дан-два и Вратиће се

за дан-два. То ширење садашњости на рачун дела будућности опет је могуће

захваљујући модалности – само је она сада слабија, своди се на планирање будуће

ситуације.

Треће: у највећем броју случајева презент за будућност заиста се може

заменити футуром. Међутим, у неким случајевима то није могуће: не може се рећи

Сутра ће бити субота, а не би било обично рећи ни Ове године Ускрс ће бити 27.

априла. У тим примерима није у питању ситуација коју је испланирао појединац,

него ситуација која ће се без икакве сумње остварити, на основу утврђене

конвенције.

5.1.3. Приповедачки / наративни презент

I. Приповедање догађаја из прошлости („приповедачки / наративни /

историјски презент“)

У питању је презент којим се причају догађаји из прошлости. У таквим

примерима мора бити јасно да радња припада прошлости; то се постиже

временском одредбом (пр. 24, 25) или је ствар контекста (в. пр. 26, у којем би

презент могао, у неком другом контексту, имати апсолутно значење)13

:

(24) Једанпут иде стари амиџа ко неки седи мандарин (Танасић 2005а: 148,

Јакшић).

(25) Тај обичај добива маха у доба Ренесансе и преноси се постепено на

грађански сталеж (Танасић 2005а: 148, ЈФ).

12

Ово значење се традиционално сматра релативним (в. Стевановић 1979, Станојчић 2005).

Танасић (2005а, 2005б) ово значење разматра у поглављу „Временска транспозиција презента“, а

временску транспозицију презента сматра нечим различитим од његовог релативног значења (које

је, по њему, само оно које презент може имати у зависним реченицама). Међутим, не даје

дефиниције ових двеју употреба које би се јасно разликовале. 13

Сва запажања, све до коментара о природи приповедачког презента, преузети су из Танасић

(2005а).

21

У приповедачком презенту обично се јављају несвршени глаголи, и то у

низовима. Тада се читалац / слушалац уводи као посматрач у ситуацију о којој се

саопштава; њему се сугерише да се обрео у својеврсној садашњости (Танасић

2005а: 149). Низови несвршених глагола могу да означавају истовремене радње

(пр. 26) или сукцесивне (пр. 27):

(26) Црногорац везе и кити све брже и брже, све лепше и смелије, а мокри и

расањени кулучари, занесени и неосетљиви за све остало, прате песму као

сопствену, лепшу и светлију судбину (Танасић 2005а: 148, Андрић).

(27) И Срби крећу. Прелазе убрзаним ходом Топлицу и огранке Копаоника

(Танасић 2005а: 150, Политика).

У примеру 27, кад би се презент заменио перфектом, гл. вид би се морао

променити: И Срби су кренули. Прешли су убрзаним ходом Топлицу..., што указује

на то да ту радње нису приказане као процеси у току, него као целине – што је

значење свршеног вида.

Низови несвршеног презента често се најављују аористом:

(28) Павле застаде и наслони се на дрен. Борце више не распознаје. Они седе у

гомилицама и пуше, сакривајући цигарете у шаке. Све мање и све тише говоре.

Вук се љути на пушаче (Танасић 2005а: 151, Ћосић).

Аористом може такав низ и да се заврши. Тиме се прича покреће даље.

Аорист служи управо томе да се њиме помери прича; он даје приповедању

динамичност и експресивност:

(29) Павле нишани: лице му се издужује, десно око путује низ цев, стаје на нишан

и тражи срце погуреном Немцу што иза дрена провирује и пуца из аутомата. Прст

на обарачу се сам помера: пуцањ и трзај кундака кроз плави прамичак дима.

Немац полако пада. Павлу срце задрхта и он дубоко уздахну (Танасић 2005а: 152,

Ћосић).

Уместо аориста може, на почетку или на крају низа, да се употреби презент

свршеног глагола. Кад стоји на почетку низа, служи томе да се читалац / слушалац

покрене и постави као посматрач у ситуацију коју описује низ несвршених

презента (пр. 30); кад стоји на крају, обележава завршетак једне наративне целине

и служи за померање приче (пр. 31):

(30) Упије дах, коракне први одлучно у бијело свјетло (одмах се утрњује

постепено оно жућкасто свјетло у гледалишту и он као да полако ослепљује),

мора се смијешити, повлачи се кроз оркестар... корача у млаки пљесак (Танасић

2005а: 152, Божић).

(31) Чекам да се појави. Не прилази ми. Носе ме у амбуланту на контролу и

спуштају ме на сто: угледам новине (Танасић 2005б: 379, Ћосић).

Низ несвршених презента може остати и без оваквог оквира.

У приповедању се могу појавити и низови свршеног презента:

22

(32) Из кухиње, срећом, допре лупање, и прекине мучни мук. Ана отрчи (Танасић

2005а: 154, Божић).

На овај начин догађаји се приказују као наглашено динамични. Такве радње

су увек сукцесивне.

Што се тиче тога какве је природе приповедачки презент, у литератури

постоје различита мишљења. Стевановић (1979) (в. и Станојчић 2008: 386) сматра

да је он релативни. Танасић (2005а, 2005б) о њему говори у поглављу „Временска

транспозиција презента“ – сматра га транспозицијом у прошлост, што је посебно

значење које он сматра различитим од релативног. Сладојевић (1966) сматра да се

о релативном презенту у приповедању може говорити само кад су у питању

несвршени глаголи, и то кад се ситуације описују:

(33) Кад ујутру бео дан освану, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати

на језеро. Чобанин је весео, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобанин

теши (Сладојевић 1966: 12, нар. приповетка.).

Насупрот томе, кад радње припадају основном приповедачком низу, а то су

оне које „мијењају стање ствари“ (Сладојевић 1966: 18), у питању је безвременски

презент; ту спадају презент несвршених глагола који је безвременски употребљен

(пр. 35), као и презент свршених глагола, који је увек безвременски (тј. увек

означава радњу која је временски необележена – пр. 34):

(34) Кад се наврши година, он дође господару своме и запиште да му плати што

мисли да је заслужио (Сладојевић 1966: 24, [нар. прип.]).

(35) Од 1868 почиње проповед „нове науке“ међу Србима. Каравелов .. у својим

критичним чланцима ... устаје против идеалистичке естетике ... Али главни посао

изводи Светозар Марковић... (Сладојевић 1966: 24, Скерлић).

II. Приповедање замишљених догађаја

Реч је о примерима као што је следећи:

(36) Кад се сврши рат, што ћу да се науживам. Узмем чамац, спремим суву храну

за неколико дана, удицу за пецање рибе и кренем низ Мораву ... (Танасић 2005а:

161, Ћосић).

Овакав презент јавља се само у низовима, а употребљени глаголи могу бити

како несвршени, тако и свршени; дакле, реч је о некаквој врсти приповедања, која

је симетрична приповедању прошлих догађаја. „Имперфективни презент

омогућује да се та ситуација прати у њеном току, а перфективни презент служи да

се наша пажња помјера с једне радње на другу“ (Танасић 2005б; цитат на стр.

162).14

5.1.4. Презент који означава понављане радње у садашњости (в. т. 4.2, 4.3).

5.1.5. Презент у пасиву

14

Танасић прихвата Бондарков термин презент за замишљену будућност; ипак, треба приметити

да време у којем се одвијају догађаји о којима се приповеда није будуће, него замишљено (а ти

догађаји се могу остварити у будућности, а и не морају).

23

Танасић (2005а, 2005б) разликује два случаја:

I. Једнократне радње у апсолутном презенту исказују се искључиво

рефлексивним пасивом; глагол мора бити несвршен:

(37) У Кнез-Михаиловој улици гради се нова пословна зграда (Танасић 2005б:

370).

Од неких глагола немогуће је направити овакав пасив, зато што би се онда

добио повратни глагол: Брата спасавам! – Није исто што и Брат се спасава.

У приповедачком презенту могућ је и партиципски пасив, са презентом

гл. бивати (пр. 38) и бити (будем) (пр. 39) (Танасић 2005а: 157):

(38) Године 1847. излази Вуков превод Новог завјета и бива анатемисан у

црквеним круговима (Танасић 2005а: 157, НИН).

(39) Арапин, који је за то време спавао у храму, буде оптужен да је убио Јеврејина

(Танасић 2005а: 157, Павић).

II. Кад су у питању понављане радње, могућа су три случаја:

• рефлексивни пасив, који је чешћи:

(40) Ту се, на ћупријској огради од камена, излажу на продају прве трешње

(Танасић 2005б: 372, Андрић).

(41) Ово се питање све чешће и све озбиљније поставља и на најзначајнијим

местима (Танасић 2005б: 372, НИН).

• партиципски пасив, тј. презент глагола бивати с трпним придевом:

(42) Невоља је и у томе што се међу нама неке осетљиве ствари прећуткују или

заташкавају и тиме бивају искључене из наше културе (Танасић 2005б: 373, НИН).

Ове конструкције су карактеристичне за новинарски и научни језик, где

реченица мора бити прецизна. Наиме, оваква конструкција експлицитно исказује

да је у питању пасив. Кад би се уместо партиципског пасива у неким примерима

употребио рефлексивни пасив, он би био идентичан са повратним глаголом и

реченица би се могла погрешно разумети. Тако, у пр. 43 реченица са

рефлексивним пасивом (...се идентификују...) могла би имати и сасвим другачије

значење:

(43) Бивши чланови погрешно а приори бивају идентификовани са непријатељски

настројеним појединцима (Танасић 2005б: 374, НИН).

• конструкција која се састоји од презента глагола бити (будем) и трпног придева:

(44) Међу овцама увек ован буде одликован (Танасић 2005б: 374, Марјано).

Ова конструкција се гради готово искључиво од свршених глагола. (Она се

обично тумачи као пасивни облик футура другог; тако чини и Стевановић 1979.)

24

5.2. Модална употреба

5.2.1. Употребљен са заповедном речцом нека, презент има значење заповести и

комплементаран је императиву, јер се односи на лица која не учествују у

комуникацији (пр. 45) или, како то напомиње Танасић 2005, нису идентификована

(пр. 46). Тај се презент, дакле, употребљава само у 3. л. једнине и множине:

(45) Нека Марко одмах дође!

(46) Ко не може да иде, нека остане (Андрић).

5.2.2. Употребљен с везником да,15

презент има опет императивно значење, али

се може употребити у сваком лицу. У следећим примерима употребљен је у 2. и 3.

лицу:

(47) Искрено да ми кажеш какав сам ја човјек (Танасић 2005а: 166, Сушић).

(48) Да знаш да ћу те сабити у земљу (Танасић 2005а: 166, Андрић).

(49) После борбе десетари да ми поднесу извештај (Танасић 2005а: 166, Ћосић).

Између овако употребљеног презента и императива има разлика (осим тога

што се императив не може употребити као наредба неприсутним лицима). Танасић

(2005б) наводи, између осталих, и следеће примере:

(50) Пази се. – Да се пазиш.

(51) Уђите. – Да уђете.

(52) Бочицу чувајте на хладном месту (рецепт).

Наиме, први пар примера нам указује на то да презент не би могао бити

употребљен кад саговорнику прети непосредна опасност (некоме коме прети

непосредна опасност нећемо рећи Да се чуваш!), а лекар неће позвати пацијента да

уђе у ординацију са Да уђете!. Последњи пример, где се императив не може

заменити презентом, указује на то да се упутство може исказати искључиво

императивом (Танасић 2005а: 167).

Могли бисмо рећи да презент изражава строжу заповест, која искључује

савет и упутство. То није ни нарочито учтив облик: не постоје семантички разлози

због којих би лекар могао да каже Ви тамо, сада да уђете, али би то са гледишта

учтивости било крајње неприкладно.

Презент са везником да може бити употребљен и у 1. л. јд. или мн.:

(53) Да погледамо сада писане изворе (Танасић 2005а: 167, Слијепчевић).

(54) Само ову потеру да претрпимо (Танасић 2005а: 168, Ћосић, у оквиру

делиберативних питања).

Такав презент, иако је у 1. л. јд., може исказивати и заповест или подстицај

саговорнику:

15

То није конструкција да + презент, која се употребљава напоредо са инфинитивом после

модалних и фазних глагола и која служи само за именовање радње (Морам поћи – Морам да пођем;

Престала је плакати – Престала је да плаче). Презент у таквој конструкцији није употребљен ни

временски ни модално.

25

(55) И да те видим на предизборној конференцији (Танасић 2005: Сушић). – То,

заправо, значи „Да дођеш на конференцију!“.

(56) Да чујем шта хоћеш (Танасић 2005а: 168, разг.). – То, заправо, значи „Кажи

шта хоћеш“.

(57) Него, да те још мало видим (Танасић 2005а: 168, Сушић). – Значење је „Пусти

ме да те још мало видим“.

Презент с везником да се употребљава и у делиберативним питањима

(општим и посебним), којима се не тражи обавештење, него савет или упутство, и

на које се одговор не даје обавештајном, него императивном реченицом (в.

Поповић 1997/98: 24):

(58) Да ли да му се јавим?

(59) Да му се јавим?

(60) Шта да радим?

(61) Кад да дођем?

5.2.3. Презент у одричном облику, углавном од свршених глагола, употребљава

се у упитним реченицама којима се пита за узрок невршења радње16

:

(62) Што не седнеш?

(63) Зашто ми, брате, не дођеш?

По М. Ивић, тим презентом се износи ситуација која подразумева бар две

ствари: констатује се неизвршеност неке радње у ТГ и сугерише се њено

извршење.

5.2.4. Презент се употребљава и у разним врстама зависних реченица:

• у условним реченицама, које именују ситуацију која није стварна (самим тим,

модална је и ситуација у надређеној клаузи):

(64) Да му кажем истину, не би му било пријатно (пример из: Танасић 2005). =

„Ако / кад бих му рекао истину...“.

• у поредбеним реченицама са везничким спојевима као да, него да, којима се

врши поређење (по једнакости и неједнакости) са хипотетичком ситуацијом (в.

Поповић 2005: 326):

(65) Гледао нас је као да нас први пут види.

(66) Воли га више него да му је брат.

• у временским и односним реченицама у којима презент свршених глагола може

бити замењен футуром другим:

(67) Кад / чим завршим посао, изаћи ћу у шетњу.

(68) Ко дође, лепо га дочекај.

16

Танасић (2005а: 169) истиче да такав презент не мора увек имати модални карактер: – Попијеш

ли таблету кад те глава заболи? – Не попијем. – Зашто не попијеш? – Није ми саветовао лекар.

Тај презент означава понављану радњу.

26

• у намерним реченицама, које исказују оно што још увек није реализовано, него

је сврха ситуације исказане вишом реченицом:

(69) Узео је такси да стигне на време (Поповић 2005: 324).

(70) Павле позва Учу и Гвоздена да се договоре (Танасић 2005а: 170, Ћосић).

Уместо презента у тим реченицама се може употребити потенцијал (... да би

стигао на време; ... да / како би се договорили).

Уз глаголе свесно предузетог кретања и кад је субјекат у обе реченице исти

(нпр. Марко је отишао да спава) презент с везником да је заменљив инфинитивом

(Марко је отишао спавати) – као да је у питању конструкција да+презент

(Поповић 2005: 324–325).

• у модалним изричним реченицама, које не означавају стварну ситуацију, него

ону чија се остварење наређује, захтева, жели, планира и сл. (в. Поповић 2008:

312). Њима се најчешће допуњавају следећи глаголи:

• они којима се исказује заповест, захтев, молба и сл.: наредити,

заповедити, тражити, молити, предлагати итд. То су императивне изричне

реченице:

(71) Марко је рекао Ивану да му врати плоче.

(72) Молио ме је да му помогнем (разг.).

У управном говору, презент би био замењен императивом: Рекао је:

„Врати ми плоче“; Молио ме је: „Помози ми“ итд.

• они којима се исказује жеља: желети, жудети, волети. То су жељне

(оптативне) изричне реченице:

(73) Марко је желео да студира медицину.

• разни други глаголи: намеравати, планирати, настојати, трудити се,

покушавати и сл.:

(74) Марко је покушао да нађе карте за утакмицу.

Кад је субјекатски појам у вољној и вишој реченици исти, предикат више

реченице може се допунити и инфинитивом: Марко је желео студирати

медицину; Марко је покушао наћи карте за утакмицу.

6. ПЕРФЕКАТ

6.1.1. Основно значење перфекта, које он има и у другим индоевропским

језицима, јесте значење прошле радње чије последице важе у ТГ. То је тзв.

резултативно значење, по ком се перфекат разликује од правих претериталних

времена. На пример, како каже Живковић (1973), ако неко каже да је написао

27

писмо, примио пакет, добио новац и др., онда можемо претпоставити да он у ТГ

има то писмо, пакет или новац.17

Како каже Јесперсен (в. у Живковић 1973), у том значењу перфекат

представља садашње стање као последицу прошлих догађаја, па се може сматрати

варијантом садашњости, а не прошлости. На то нам указује могућност да уз њега

стоји прилог сада: Сада сам довољно јео (=„Сада сам сит“).

Милка Ивић (1980) наводи минималне парове реченица у којима перфекат

означава резултативност прошле радње у садашњости, а плусквамперфекат

означава да последице те радње више не важе (в. и т. 8.1):

(1) Мара се удала за неког правника из Баваништа.

(1а) Мара се била удала за неког правника из Баваништа.

Док се из пр. 1 разуме да је Мара сад удата, пр. 1а разумемо тако да она сад није

удата (у међувремену је умрла, остала удовица или се развела) (Ивић 1980).

Пошто је значење успешног завршетка радње карактеристично за свршени

вид глагола, перфекат има значење резултативности пре свега кад се гради од

свршених глагола. Ипак, у литератури се наводе и примери резултативног

перфекта од несвршених глагола. Тако Катичић (1981) даје следећи пример: кад

мајка каже за дете

(2) Гледај га. Играо се у блату,

јасно је да она не говори толико о његовој игри у прошлости колико о томе како

он сада изгледа (да је прљав).

Међутим, често се несвршени глаголи у погледу означавања

резултативности понашају другачије него свршени. Погледајмо следеће примере:

(3) Отворили смо прозор.

(4) Били смо отворили прозор.

(5) Отварали смо прозор.

Пр. 3 имплицира да је прозор сада отворен, јер перфекат свршеног глагола

има резултативно значење. У пр. 4 експлицитно је (употребом плусквамперфекта)

речено да ми јесмо у једном тренутку отворили прозор, али резултати те радње

више не важе (одакле и вероватноћа да се та реченица продужи, рецимо, речима ...,

али је онда било сувише хладно, па смо га затворили); дакле, на основу

употребљеног глаголског облика јасно је да је прозор сада затворен. У пр. 5 само

се каже, употребом перфекта несвршеног глагола, да је радња у прошлости

извршена, а не каже се ништа о томе да ли је прозор сада отворен или није; али

пошто није употребљен перфекат свршеног глагола, закључујемо да је прозор сада

затворен18

. Међутим, прошла радња је ипак оставила неке последице, јер пример 5

17

Управо због такве своје семантике перфекат се у индоевропским језицима гради од презента

помоћног глагола и партиципа перфекта (а то је у словенским језицима радни глаголски придев):

партиципом перфекта означена је радња која (из)вршена у прошлости, а презентом помоћног

глагола означена је веза те прошле радње са садашњошћу. Та веза са садашњошћу остаје и кад

нема помоћног глагола (код крњег перфекта): – Где нам је Марко? – Отишао (Живковић 1973). 18

Танасић (2005) каже да перфекат несвршених глагола значи да резултат прошле радње није

актуелан у ТГ (нпр. Јелена се удавала, а Марија није значи да Јелена више није удата, за разлику од

Јелена се удала, а Марија није, где је јасно да је Јелена удата). Међутим, пре бисмо рекли да је

28

можемо продужити са ...па је зато сада у соби тако хладно. Дакле, могло би се

рећи да свршени глаголи у перфекту означавају непосредну резултативност, а

несвршени глаголи имају значење некакве посредне резултативности.

6.1.2. Перфекат има резултативно значење и у следећим примерима, само што та

резултативност важи не за ТГ, него за ситуацију која се понавља:

(6) Кад су се сватови накупили и накитили, стари сват их позива да пођу

младином дому (Танасић 2005б: 402).

(7) Кад је истраживач формулисао предмет истраживања..., он је учинио

први корак у одговору на питање (Танасић 2005б: 402).

У тим примерима могуће је уместо перфекта употребити презент свршених

глагола, али он не би имао компоненту резултативности.

6.1.3. Резултативно значење има и тзв. квалификативни перфекат, који означава

различите затечене ситуације или стања; она су могла настати после стварне (пр.

8, 9) или замишљене радње / процеса у прошлости (пр. 10, 11):

(8) Ту је вода са силом својом градећи себи пут одсјекла Карпатске

планине од српскије(х) (Вук, из Маретића).

(9) Град се савио поред обале као шарена гусјеница (Стевановић 1979: 611,

Лалић).

(10) Све планине које су се по Србији разгранале могу се раздијелити на

два главна стабла (Вук, из Маретића).

(11) А села се као пеге расула по равници (Стевановић 1979: 611).

У неким примерима из приповедања та се резултативност односи на

прошлост, тј. важи у неком прошлом тренутку (који се у пр. 12 разазнаје из

контекста, а у пр. 13 је означен приповедачким презентом); то би, онда, био

релативни перфекат са резултативним значењем:

(12) Испод планинских коса у недоглед се пружило пространо поље

(Стевановић 1979).

(13) Веђе му се састале на челу, а оне црне очи севају (Стевановић 1979:

610–611, Лазаревић).

6.2. Међутим, перфекат данас нема само резултативно значење. П. Ивић

објашњава (на примеру говора галипољских Срба) како је текао развој његовог

значења: појам резултативности обухвата (1) извршену радњу у прошлости без

обзира на време њене реализације и (2) стање које је иза те радње остало. Затим је

ојачао први елеменат, док је други изгубио важност до те мере да данас више није

неопходан. Тако је перфекат почео да означава прошлу радњу као чињеницу (Ивић

П. 1953–1954: 259–260).

Тако перфекат налазимо у приповедању, онда кад низ сукцесивних радњи

исказује перфекат свршених глагола; он у приповедање уноси мирнији тон него

аорист или презент свршених глагола:

несвршени глагол неутралан у погледу информације о резултативности, те да ми само на основу

тога што није употребљен свршени глагол закључујемо да непосредни резултати те радње не важе

у ТГ.

29

(14) Брзо је разумео све и брзо се прибрао (Стевановић 1979: 614, В.

Петровић).

(15) Мића је застао, извадио марамицу и обрисао Ненадово лице, затим га

узео за руку и повео га кући (Стевановић 1979: 615, Б. Ћосић).

Перфекат свршених глагола може увести нову слику, која се затим даје

низом несвршених глагола у презенту, као у пр. 16 (Танасић 2005б):

(16) Лице је приљубио чврсто уз лишће и младу кору. Тешко је издржати

толику сласт у таквом положају. А девојка не престаје да игра (Танасић

2005б: 408, Андрић).

Перфекат несвршених глагола може означавати радње које су трајале у

прошлости, као у пр. 17 (Танасић 2005б). Такође, перфекат несршених

глаголаможе означавати стања, одн. трајне ситуације у прошлости, које служе као

позадина, основа за догађаје исказане аористом или презентом свршених глагола,

као у пр. 18 и 19:

(17) Мали ужеже свијеће и намах се показаше дјевојке, те су пјевале,

куцале се и играле све до пола ноћи... (Танасић 2005б: 408, нар. прип.).

(18) Путник сад пажљивије погледа око себе и задиви се. Пољем су

пасла стада начињена од метала или сукна. Дрвеће је исто тако било

вештачко, изрезано од хартије као у позоришту. Птице су се чуле у лету као

да круже аероплани. На самом небу у домовини играчака светлеле су

вештачке звезде изрезане од сребра, бисера и злата.

Цар одведе путника у врт, где га је чекала царица, најлепша лутка на

свету. Она замоли путника да се прошета с њоме кроз врт и показа му

своје омиљено цвеће (Д. Максимовић).

(19) Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута,

узјаше свога коња, па пође у свијет тражити Баш-Челика (Танасић 2005б:

408, нар. бајка).

6.3. Употребљен у неким врстама зависних реченица (пре свега изричним и

односним) перфекат има релативно значење: означава радњу која је прошла у

односу на неки други тренутак (означен предикатом више реченице), а не ТГ. Тај

тренутак може бити прошли (пр. 20, 21) или будући (пр. 22):

(20) Сад је дознала да су се њени преселили (Стевановић 1979: 615, В.

Петровић).

(21) Онда царски зет позове оног што је бацио џилит у небо и три сахата

чекао да падне па га јошт нема... (Танасић 2005б: 408, нар. бајка).

(22) Данас се одржавају избори и јавност ће већ сутра сазнати ко је победио

(Танасић 2005б).

6.4. Перфекат пасива

6.4.1. Конструкција са глаголом јесам / бити и трпним придевом некада се

интерпретира као перфекат пасива, а некад као копулативни предикат (који се

30

састоји од копуле и трпног придева). На одговарајућу интерпретацију могу

утицати различити чиниоци, између осталих и следећи (в. Танасић 2005б):

(а) Конструкција се интерпретира као копулативна ако трпни придев није

настао од прелазног глагола (пр. 23) или ако је изгубио семантичку везу с

глаголом (пр. 24), ако је трпни придев у напоредном односу с обичним придевом

(пр. 25), или кад је глагол свршен, а одредба указује на трајање или понављање

радње (пр. 26, 27):

(23) Марко је нешто замишљен.

(24) Он је учен, па га сви цене.

(25) Куће су окречене и простране.

(26) Соба је целог дана добро осветљена.

(27) Биро је понекад затворен.

(б) Насупрот томе, конструкција се интерпретира као пасивна онда кад је радња

временски везана за прошлост помоћу одредбе (пр. 28, 29) или кад се експлицитно

исказује агенс (пр. 30):

(28) Школа је летос окречена.

(29) Док је камион стајао, украдена је роба.

(30) Партизанов тренер је опоменут од помоћног судије.

6.4.2. Пасив за понављане прошле радње исказује се и конструкцијом бивати (у

перфекту) + трпни придев (Танасић 2005б):

(31) Све је обично бивало изглађено и уређено речима.

Пошто глагол бивати има значење итеративности, употребљени глагол

може бити и свршен и несвршен.

6.5. У примерима као што је следећи:

(32) Јаши вранца, иди у Котаре, обоје смо изгубили главе!

(33) Воз иде брзо, стигли смо за десет минута! (=стижемо / стићи ћемо)

перфекат се сматра модалним (Стевановић 1979, Танасић 2005б), будући да

изражава ситуацију у чије је остварење говорник уверен. Међутим, таква употреба

перфекта слична је употреби презента за будућност: захваљујући уверености да ће

се ситуација остварити, говорник се „сели“ из ТГ у неки будући тренутак и

посматра ситуацију као већ остварену. Стога та употреба перфекта задовољава

дефиницију релативног перфекта, уз напомену да он има јаку модалну

компоненту.

6.6. Модални перфекат

6.6.1. Употребљен с везником да, означава заповест или забрану – још строжу

него што је она означена презентом:

(34) Да си сместа изашао!

31

(35) Да се случајно ниси померио!

6.6.2. Употребљава се у условним реченицама (за прошли неостварљив услов):

(36) Да смо могли, помогли бисмо му.

(37) Да је вест на време примљена, било би све другачије.

7. КРЊИ ПЕРФЕКАТ

Крњи перфекат је облик перфекта без помоћног глагола19

. Он у основи има

иста значења као и облик пуног перфекта, али има и своје специфичности,

углавном стилске природе.

7.1. Кад има резултативно значење, њиме се може истицати новина,

неочекиваност догађаја, одн. изражавати емоционални став према неком

догађају:

Стигли нам гости!

Због тог значења новине крњи перфекат је нарочито погодан за новинске

наслове, у којима треба да скрене пажњу читаоца на текст. Међутим, он је у тим

насловима постао и клише, тако да у многим случајевима има само обично

резултативно значење:

Чистач ципела постао спортски краљ века (Танасић 2005б: 396, Политика).

Почео зимски распуст (Танасић 2005б: 396, Политика).

Резултативно значење крњег перфекта препознаје се и у пословицама

којима се коментарише неки актуелни догађај:

Нашла врећа закрпу.

Брада нарасла, а памет не донела.

Дошли дивљи, па истерали питоме.

7.2. Међутим, у пословицама као што су следеће:

Што колевка заљуљала, то мотика закопала.

Гдје лажа омркла, ту и осванула.

крњи перфекат означава радњу која је свевремена, која се стално понавља

(може се заменити презентом).

7.3. Крњи перфекат се употребљава у приповедању. Поменућемо два случаја:

19

У питању је облик који нема помоћни глагол, а не облик који је настао испуштањем помоћног

глагола ради постизања текстуалне кохезије. Стога подвучени облик у реченици Дошли су нам

гости и донели цвеће није крњи перфекат, јер се помоћни глагол подразумева.

32

(а) Може се употребити као уводни глаголски облик у нарацији. Тада ствара

слику почетне ситуације, у којој ће се затим нешто дешавати (на том месту, у

сличном значењу, може да се употреби и презент, док перфекат није тако

сликовит):

Био једном један краљ и имао три сина.

Вила гнијездо птица ластавица.

Перица и Јовица носили огроман, тежак ормар на двадесети спрат неког

солитера и, када су стигли на седамнаести спрат, Перица каже Јовици...

(б) Кад се приповеда у презенту, крњи перфекат означава да је радња

претходила тим ситуацијама исказаним презентом и да њени резултати важе у

тренутку вршења тих радњи:

Кад тамо дођу, онда одсједну коње, па се мало одморе, а везирски синови

спремили вечеру и свега доста (Танасић 2005б: 408, нар. прип.).

Већина је још будна. Суше обојке поред ватре, преплићу опанке, или

просто гледају у жеравицу. Међу њима се нашао однекуд неки Црногорац,

ухватили га сејмени на друму па кулучи већ неколико дана (Танасић 2005б:

408, Андрић).

7.4. Крњи перфекат има и своју административну употребу. Њиме се износи

ко је неки посао урадио:

С руског превео Милован Глишић (Танасић 2005б: 397).

Обрачунао / Одобрио ... (Танасић 2005б: 397).

Слично је и у биографијама у којима треба укратко саопштити најбитније

чињенице из нечијег живота:

Рођен у Д. Студирао књижевност у Б. Завршио класичну филологију.

Радио као гимназијски професор у Н. Објавио романе... (Танасић 2005б:

398).

7.5. У свом модалном значењу, употребљава се у жељним (оптативним)

независним реченицама – за исказивање жеље, тј. у говорним чиновима

благослова, поздрава, наздрављања, клетве и сл.:

Жив био!

Живели! (здравица)

Бог ти помогао!

Лијепа ли је, гром је убио! (Танасић 2005б: 410, Ћопић)

Никад среће немали!

7.6. Крњи перфекат може имати и условно модално значење, у конструкцијама

са понављањем (први пут у потврдном, други у одричном облику):

Бежао, не бежао – нећеш утећи.

33

7.7. У народној поезији употребљава се ради постизања потребног броја

слогова (када би помоћни глагол унео још један слог). Ова употреба нема

семантичку подлогу, него је ствар форме:

Кад Момчило опазио војску...

8. ПЛУСКВАМПЕРФЕКАТ

8.1. Како то истиче Сладојевић (1966: 58), плусквамперфекат означава прошлу

радњу чији је резултат важио (тј. био је актуелан) у прошлости; то опште значење

може се конкретизовати на два основна начина:

I. Резултат радње означене плусквамперфектом важи у време вршења неке друге

прошле радње (која за њом следи и која је означена неким другим претериталним

временом):

(1) Попеску беше угасио свеће на клавиру и свираше напамет, мени се учини

лепше него икад, увертиру Телову (Сладојевић 1966: Л. Лазаревић).

(2) Бакоњи бјеху прионуле очи уз манастир те се препаде кад многи гласови

заграјаше (Сладојевић 1966: С. Матавуљ).

М. Ивић (1980) утврђује да догађај исказан плусквамперфектом може бити

ситуациони фон на који се наслања даље приповедање:

(3) Били смо се случајно срели пред зградом Академије. Нога га је болела, па се

ослањао о штап. Изгледао је врло стар и уморан.

(Такав је и пример 1.) Исто тако, радња означена перфектом може бити и

последица радње означене плусквамперфектом:

(4) Био се тога јутра оклизнуо и пао силазећи низ степенице. Увече је приметио да

му је нога поплавила и отекла око чланка. Помало је и болела...

(Исто и у примеру 2.)

II. Резултат радње означене плусквамперфектом више не важи у садашњости, јер

га је поништила нека друга прошла радња:

(5) Пошли смо били, али нас је једна четничка патрола скренула с пута

(Сладојевић 1966: М. Лалић).

(6) Кад сам чула да је већ положио први испит, ја сам се била обрадовала. Али су

ми затим рекли да је одустао од свих других испита и моје радости је нестало

(Ивић 1980).

Радња која је дезактуализовала радњу означену плусквамперфектом не

мора бити исказана, него се може и подразумевати: реченица Он је у прошли

петак био назебао значи да је он сад већ добро (Ивић 1980). М. Ивић наводи

минималне парове примера у којима перфекат и плусквамперфекат имају јасно

34

различито значење: први означава да је резултат радње актуелан у тренутку

говорења, а други да је ефекат радње у међувремену поништен:

(7) Ја сам га ставила на сто. (Ти га, молим те, склони у орман.) – Остављени

предмет стоји на столу.

(7а) Ја сам га била ставила на сто. (Да ми је само знати ко га узе?) – Предмета

више на столу нема.

(8) Ја сам га опрала. (Ено, суши се на тераси.) – То што је опрано сада је чисто.

(8а) Ја сам га била опрала. (Откуд сад на њему ове мрље?) – Својство чистоће се у

међувремену поништило.

Стога плусквамперфекат и перфекат могу означавати радњу која се

одиграла у истом тренутку у прошлости: разлика између Уловио сам једну рибу и

Био сам уловио једну рибу не мора бити у времену радње, него само у томе што је

у другом случају наглашено да говорник више нема рибу о којој је реч (Сладојевић

1966: 60).

У вези са резултативном семантиком плусквамперфекта стоји и чињеница

што се он углавном гради од свршених глагола (како истичу нпр. Стевановић 1979

и Радовановић 1990). Наиме, такво значење плусквамперфекта у складу је с тим

што се резултативна семантика типично исказује свршеним глаголима

(Радовановић 1990: 184).

8.2. У вези са I значењем, треба напоменути да плусквамперфекат, обично у

комбинацији с одговарајућим временском одредбом, може наглашавати

антериорност једне прошле радње у односу на другу. Милошевић (1982) наводи

следеће примере:

(9) Кад сам ја дошла, они су отишли. – Хронологија догађаја је таква да сам прво

ја дошла, а онда су они отишли.

(10) Кад сам ја дошла, они су били отишли. – Хронологија је обрнута: они су

отишли пре мог доласка. У том случају се плусквамперфекат не може заменити

перфектом.

Треба напоменути да се у другом случају обично не оставља само

плусквамперфекту да означи хронологију, него се то чини и одговарајућим

прилогом или речцом: ... они су већ били отишли. Исто и:

(11) А кад је стекла кредит, стање се на тржишту већ било изменило (Стевановић

1979: И. Андрић).

К. Милошевић (1982б) истиче да, кад је хронологија догађаја јасна на

основу употребљеног везника, плусквамперфекат може бити редундантан, тј.

заменљив перфектом:

(12) Пре него што сам ја дошла, они су (били) отишли (Милошевић 1982).

Сличну ситуацију можемо приметити и у односним реченицама у којима

предикат исказује радњу која претходи радњи више реченице: временски прилог је

довољан да означи хронолошки однос међу радњама (пр. 13), а кад њега нема, тај

однос прецизира плусквамперфекат (14):

35

(13) Остала му је само бомба коју је раније био узајмио (Стевановић 1979, М.

Лалић).

(14) Сретоше ђавола који се бјеше претворио у калуђера, па га запиташе

(Стевановић 1979, нар. прип.).

8.3. У литератури се срећу и мишљења да плусквамперфекат означава и радње

које су се вршиле напоредо с неком радњом у прошлости, па и после ње.

Стевановић (1979) наглашава да у тим случајевима треба потражити шири

контекст. На пример, ако се реченица Кажу да је једанпут исекао некакве Турке,

па му је зато било одузето капетанство посматрана изоловано, чини се да

плусквамперфекат у њој означава радњу која следи за оном која је означена

перфектом. Међутим, одмах иза те реченице следи ... но после повата друге Турке

и отме некакве камиле, те му се зато опет поврати, на основу чега видимо да се

радња означена плусквамперфектом десила пре друге прошле радње (669). М.

Ивић (1983: 97–98) такође констатује да плусквамперфекат увек означава

претхођење другој радњи, али да у неким случајевима није довољно остати у

оквирима једне реченице, него узети у обзир и оне које следе.

8.4. С обзиром на то да плусквамперфекат има своје специфично значење, тј.

неко које нема ниједан други глаголски облик, његово место у систему глаголских

облика је стабилно. Насупрот проценама да он ишчезава (које даје нпр.

Стевановић 1979: 664) стоје истраживања која указују на супротно (нпр.

Радовановић 1990: 184), односно констатације да је плусквамперфекат „и те како

жива граматичка категорија“ (Ивић 1980: 93).

8.5. Традиционално се у нашој граматици сматра да плусквамперфекат, пошто

означава радњу која претходи другој прошлој радњи, увек релативно употребљен

(Стевановић 1979: 667). Међутим, плусквамперфекат увек означава радњу прошлу

у односу на тренутак говорења; стога се може сматрати да он има апсолутно

значење (Сладојевић 59–60). Другим речима, кад говори о радњи означеној

плусквамперфектом, говорник то чини из ТГ, а не сели се у прошли тренутак (као

што је то случај са релативним перфектом).

9. АОРИСТ

9.1. Аорист у својој основној употреби означава доживљену прошлу радњу,

независно од тога кад се она одиграла: управо (пр. 1) или раније у прошлости (пр.

2). Аорист је у говору редак (како бележи Половина 1985: 100) и доживљава се као

експресиван, стилски маркиран у односу на перфекат. Та маркираност се може

препознати у свим примерима; нпр. у пр. 3 подразумева се да је оно на шта

говорник саговорнику скреће пажњу необично, а у пр. 1 и 4 очит је емоционални

набој који говорник има у вези с оним о чему говори:

(1) Испаде ми из руке (Половина 1985: 101).

(2) Деца одоше у град, а ми старији још живимо на селу (Танасић 2005б: 424).

(3) Чу / виде ли ти то? (разг.).

(4) Ходала сам цео дан, отпадоше ми ноге (разг.).

У аористу се најчешће налазе свршени глаголи, али могу и несвршени.

36

9.2. Аорист се употребљава и у приповедању, у које уноси нарочиту живост,

динамичност.

Танасић (2005б: 425) бележи аорист у низовима, који исказује сукцесивне

радње, „које, уз информисање о својству доживљености, уносе у причање

динамичност“:

(5) С пролећа се Морава изли. Поплави њиве и ливаде у долини, људи се иселише

из кућа у пољу и на брзину склепаше од прућа и блата колибе на падинама изван

домашаја воде. Са зебњом су погледали доле... Дуну југ. Снегови се почеше

топити. Набујали потоци су рикали и ровали обале. Навукоше свакојаки шљам и

камен око Мораве (Танасић 2005б: 425, Ненадић).

Радовановић (1990) примећује20

да аорист, исто као и свршени презент,

често прекида низове несвршених глагола у презенту; радња њиме изражена је чак

живља и експресивнија него она исказана свршеним презентом (пр. 6). Аорист

може означавати и нагло, изненадно мењање околности (пр. 7):

(6) Анђама шапуће и полази широм раширених руку. Свици му слећу на руке,

главу, лице, свици га свег посуше, окитише собом. Он се грличаво смеје из

њихових хладних, зеленкастих ватрица и виче радостан... (Ћосић).

(7) Она ломи дијадеме, брошеве, огрлице и једе их, гута их с муком и смешним

гримасама; одједном се трже (Ћосић).

Приповедачки аорист се обично сматра релативним (Стевановић 1979,

Танасић 2005б); међутим, Сладојевић (1996) сматра да је такав аорист апсолутан:

означава прошлост у односу на ТГ.

9.3. Аорист се употребљава и у пословицама као што су:

(8) Два лоша убише Милоша.

(9) Ко се дима не надими, тај се ватре не огрија.

Аорист у њима означава радњу која се понавља, и која би се могла исказати

и квалификативним презентом, одн. футуром. Танасић (2005б: 427) исправно

примећује да се у тим примерима „преко појединачног исказује нешто што је

опште“; додајмо да је у питању својеврсна метонимија (или, прецизније,

синегдоха), због чега је такав начин именовања нарочито сликовит.

У неким пословицама аорист се употребљава као коментар конкретног

догађаја; тада има значење као што је оно описано у т. 1:

(10) Дођоше дивљи, па истераше питоме.

9.4. Аорист се употребљава и да означи будућу радњу:

(11) Па, мајко, ми одосмо, почела је офанзива (Танасић 2005б: 429, Ћопић).

(12) Бежите, изгибосмо!

Овакав аорист обично се сматра модалним (Стевановић 1979, Танасић

2005б), будући да је говорник убеђен да ће се радња о којој је реч догодити. Рекли

20

Радовановић је проучавао употребу глаголских облика у нарацији у текстовима Д. Ћосића.

37

бисмо да је таква употреба аориста у начелу иста као употреба презента и

перфекта за будућност: захваљујући уверености да ће се ситуација остварити,

говорник се „премешта“ из садашњег тренутка у неки будући и говори „из“ њега,

при чему ту ситуацију посматра као прошлу у односу на тај будући тренутак. Тако

то значење аориста задовољава дефиницију релативног значења (у којем је

присутна и јака модална компонента).

10. ИМПЕРФЕКАТ

10.1. Што се тиче распрострањености имперфекта, Стевановић (1979) констатује

да га Вук у свом говору није имао, али га је употребљавао у преводу Новог завјета,

под утицајем оригинала. Неки народни говори (они у Војводини и северозападној

Србији) такође нису имали имперфекат, али је он чест у народним умотворинама

(које су често из Црне Горе, Боке, Херцеговине и Санџака).

Стевановић такође примећује да је данас имперфекат нестао из већине

говора, а у књижевном језику је у ишчезавању.

10.2. Имперфекат, у ком могу бити само несвршени глаголи, означава ситуације

које су трајале у прошлости и које је говорник доживео (у говорима који познају

тај облик):

(1) Неко те зваше испред прозора (Вуковић 1967).

(2) Пијаху некакви радници у кавани (Вуковић 1967).

У приповедању се имперфекат употребљава да означи радње и стања која

су постојала у прошлости у тренутку кад их је перципирао наратор или јунак

радње:

(2) Пред нама се простираше непрегледна равница (Стевановић 1979).

(3) Бакоњи се коса накостријеши, те потече ка старој мађупници [=манастирској

кухињи], из које куљаше дим и допираше граја, што никада није бивало преко

дана. То су прековођани обртали два овна, а Бељан и Шкељо настојаху око

великог котла, у коме је, канда, врио купус (Миновић 1987: 169, Матавуљ).

(4) Јере Јозов Јерковић, Брзокус, Кушмељ, бјеше штапоног, врата као у дивокозе,

главе округле и тврде, да је могао њоме букову даску разбити. Риђи му брци

затискиваху ноздрве и допираху до ушију. Зубима могаше нагристи плету

[=новчић], а шакама сломити чврсту сухорину (Миновић 1987: 170, Матавуљ).

У примерима из разговорног језика као што су Одакле ви бесте?, Како се

звасте? имперфекат, како примећује Стевановић (1979) значи да је говорник

некад раније (у неком тренутку у прошлости) знао одакле је био питани, одн. како

се звао. Додајмо да се ту имперфекат употребљава ради ублажавања исказа: исте

реченице с презентом – Одакле сте?, Како се зовете? – имплицирале би дистанцу

говорника према саговорнику, јер не би постојала компонента доживљености.

10.3. Имперфекат је забележен и у пословицама:

(5) Кад се синовац жењаше, стрица не питаше; а кад се ражењаше, и стрину

припитиваше.

38

Том пословицом се коментарише стварни догађај.

11. ФУТУР (ПРВИ)

11.1. Апсолутни футур

У свом основном, апсолутном значењу, футур први означава радњу која ће

се одиграти после ТГ – дакле, у будућности.

(1) Следеће школске године радићемо по новом програму.

(2) Ти ћеш другу пушку набавити, / а у руке Мандушића Вука / биће свака пушка

убојита (Његош).

(3) Док је ребара, биће и самара (нар. посл.).

Будућа ситуација се, осим футуром, може, под одређеним условима,

означити и презентом несвршених глагола (в. презент за означавање будућих

ситуација – т. 5.1.2).

11.2. Релативни футур

11.2.1. Футур може означавати радњу која ће се догодити не после ТГ, него после

неког прошлог тренутка (означеног неким временом које означава прошлост).

Тако је ситуација означена футуром припада, заправо, прошлости. Пошто се

овакав футур употребљава најчешће у приповедању, назива се приповедачки. А

пошто се будућност одмерава не према ТГ, него према неком другом тренутку, то

је релативно значење футура:

(4) Мачвани се подигну и ударе на Љешницу, но прије него што ће ударити

поизопијају се (Стевановић 1979, Вук).

(5) Онај исти који ће касније у Европи надбити Аваре, био је худе среће у

Месопотамији (Стевановић 1979, Н. Нодило).

(6) Једном стане се цар разговарати са својим синовима: – Куд се то дева род с

наше јабуке? – На то ће рећи најстарији син. ... (Танасић 2005б, нар. прип.).

11.2.2. Стевановић (1979) наводи и да футур може означавати будућност и у

односу на неки будући тренутак:

(7) Ја ћу градит б’јела манастира, гдје ће живјет многи калуђери (Стевановић

1979, нар. песма).

За коментар о том примеру в. т. 3.1.

11.3. За понављање радње у будућности в. т. 4.5.

11.4. Футур се употребљава да означи и радње које се понављају у садашњости.

Те радње могу бити и нечији поступци, који су типични за ту особу (Ивић 1983)21

.

21

Стевановић такав футур назива квалификативни, али подразумева да он означава радње које су

се понављале у прошлости (1979: 673).

39

(8) Ових дана ретко ћеш срести весело лице – све је тужно (Сладојевић 1966).

(9) За поштена момка и од поштена рода слабо ће ко отети дјевојку, нити ће

такови момак отићи у отмицу (Стевановић 1979, Вук).

(10) Никад ти он не скида пушку с рамена. А пошао у њиву, а у дрва, а у виноград,

а у ливаду, свакад ће је понети (Сладојевић 1966).

(11) То је такав човек: изујутра ће да устане, нешто ће да презалогаји... (Ивић

1983).

(12) Свакога ће ко у његов дућан уђе љубазно дочекати, услужиће га оним што

тражи, а ако нешто нема у своме дућану, он ће свакога научити где то може наћи,

тек ће свако из његова дућана задовољан изаћи (Стевановић 1979, Сремац).

(13) Ко прст дâ, и руку ће дати (нар. посл.).

Означавање радње која се понавља у садашњости футуром носи извесну

експресивност: говорнику се чини да се радња толико редовно врши да је сигуран

да ће се она вршити и у будућности.

11.5. Модална значења

Стевановић примећује да сваки футур има нијансу модалности, будући да

ситуација њиме означена није још реализована; међутим, „ипак зато што се узима

да то као извесно припада будућносту у односу на садашњост ..., футур који само

то значи, а уза њ нема неког посебног знака модалности – зовемо индикативним

[апсолутним] футуром“ (1979: 671). Али баш зато што се та ситуација још није

остварила, футур лако добија модална значења. Најважнија су следећа.

11.5.1. Футур може имати значење заповести. Заповест исказана овим облик

оштрија је од оне исказане императивом – могла би се назвати неопозивом

заповешћу:

(14) Сад ћеш се лепо извинити за то што си рекао.

(15) Него ћеш ми цара поздравити да не води два своја сестрића (Стевановић

1979: нар. песма).

11.5.2. Може означавати претпоставку:

(16) Јамачно ће бити и више оваквих примера (Стевановић 1979, Вук).

(17) Прије ће бити истина да је Балшић узео нешто босанских земаља (Стевановић

1979, Даничић).

11.5.3. Футур може означавати и намеру. У том значењу првенство има презент;

ако он није могућ, употребљава се футур:

(18) [У аутобусу: особа А стоји на вратима, а особа Б жели да сиђе на следећој

станици.]

Б: Да ли силазите на следећој?

А: Не силазим, али ћу сићи.

Силазите у првој реплици има значење будуће ситуације коју саговорник

намерава да оствари; Не силазим у другој реплици је употребљено

квалификативно („иначе не силазим на тој станици“), а футур значи „одлучила сам

да сиђем“, „имам намеру да сиђем“. Футур се мора употребити јер у тој реченици

презент већ постоји.

40

11.5.4. Футур се употребљава у делиберативним и реторским питањима:

(19) Како ћу га питати кад је он далеко од мене? = „Како да га питам...?“

(20) Ко ће Зарожане одвратити кад што науме! (Сладојевић 1966).

11.5.5. У условним реченицама, за изражавање различитих нијанси: хтења / жеље

(пр. 21 и 22), могућности (пр. 23), спремност (пр. 24 и 25), и др.

(21) Ако ћеш мене слушати, то да не чиниш (Стевановић 1979, Вук).

(22) Ако ћеш ми учинити добро, учини ми док ми је потребно (Стевановић 1979,

нар. пословица).

(23) Ако се ја поред Ваше Свјетлости нећу помоћи, ко ће (Стевановић 1979, Вук).

(24) Ми то можемо учинити ако ћемо прегорети неколико хиљада људи

(Стевановић 1979, Вук).

(25) Ако ћеш пустити к нама брата нашега, ићи ћемо (Стевановић 1979, Даничић).

11.6. Футур се може употребити и за ублажавање исказа. У пр. 26 тврдња је

ублажена као претпоставка (уместо презента употребљен је модални футур), а у

пр. 27 захтев је ублажен тако што је наизглед померен у будућност (није исказан

апсолутним презентом, него футуром):

(26) Па да видиш, и неће бити тако – дочега га комесар. – Чујеш ли како се читава

чета ућутала? (Танасић 2005б).

(27) Замолићемо нашег саговорника да нам каже нешто о томе. = „Молимо нашег

саговорника ...“

12. ФУТУР II

12.1. Како истиче Кравар (1959/1960), сличан облик постоји и у другим језицима,

где се зове футур егзактни или антериорни, и означава радњу која са становишта

неког будућег тренутка вреди као прошла22

. (Катичић 1981 истиче да футур II има

и резултативно значење.) Кравар примећује да се у нашем језику ситуација знатно

променила у односу на такво значење.

12.2.1. Најпре, код Вука, а и у већини западних штокавских говора, радња коју

означава футур II је прошла са становишта неког будућег тренутка, а може се

вршити не само у будућности (т. а) него и у прошлости (б), па и у свагдашњости

(в):

а) у будућности:

(1) Него да ми ватру наложимо ..., па кад дође лијеп данак Петров, што будемо на

ватру сложили, оно ћемо љепше поградити (Вук).

22

Такав је нарочито у романским и германским језицима: фр. Demain matin nous aurons terminé ce

travail – бићемо завршили; енгл. I shall soon have read the book – бићу прочитао (Кравар 1959/1960:

30).

41

Овај футур II не може се заменити свршеним презентом: како коментарише

Грицкат (1956), у часу кад наступи Петровдан оно о чему се говори већ ће бити

сложено на ватру; а да је речено ... оно што на ватру сложимо ..., значило би да

кад дође Петровдан, нешто ће се тек почети слагати на ватру.

Кравар наводи и следећи пример: чекајући пароброд, који редовно стиже

око поноћи, можемо рећи саговорнику:

(2) Ако брод не стигне на време, нећемо га више чекати, него ћемо ујутро поћи у

луку, па буде ли дошао, наћи ћемо га тамо. = „ако се (ујутро) покаже да је (у ноћи)

дошао“.

б) у прошлости:

(3) Да не буде куда утекао с оним новцима? (Вук)

(4) Бојим се за вас, да се не будем узалуд трудио око вас (Вук).

(5) Ако буде Милош прешô Дрину, Милоша ћу на мејдан зазвати (Вук).

Ти примери се могу парафразирати овако: „Да се не покаже да је куда

утекао с оним новцима“ (пр. 4); „Бојим се да се не покаже да сам се узалуд трудио

око вас“ (пр. 4) итд.

в) у свагдашњости:

(6) Кад се сви жетеоци ухвате, онда онај пусти сламке, па се љубе, ко се с ким

буде ухватио.

Овде ни радња према којој се радња футура II означава као прошла не пада

у будућност. Веза између те две радње, према томе, уопште није футурска – не

припада будућности.

12.2.2. Што се несвршених глагола тиче, Кравар (1959/1960) истиче да футур II

означава радњу која ће се дешавати пре друге будуће радње (7), или истовремено с

њом (8):

(7) Како будеш учио, онако ћеш и знати.

– Футур II је замена за перфекат на подручју будућности, јер би иста реченица

изречена у време вршења радње „знати“ гласила: Како си учио, онако и знаш.

(8) Што се више будемо пели, даље ћемо видети.

– У време вршења радње „видети“ реченица би гласила Што се више пењемо,

даље видимо. – Две радње су истовремене у будућности.

12.3. Даља измена значења футура другог тиче се источних говора: у њима се он

изједначио с презентом свршених глагола који означава будућу радњу (Кравар

1959/1960); нпр. Чим сазнам / будем сазнао, обавестићу вас.

Примери 1–6 у савременом језику се доживљавају као архаични. Данас се

радња која је са гледишта неког будућег тренутка свршена обичније исказује

перфектом (који чува изворну резултативност футура II). Тако би неки од

наведених примера у савременом језику гласили:

42

(2a) Ако брод не стигне на време, нећемо га више чекати, него ћемо ујутро поћи у

луку, па ако је дошао, наћи ћемо га тамо.

(3a) Да није куда утекао с оним новцима?

(4a) Бојим се да се не испостави да сам се узалуд трудио око вас.

12.4. Како се то обично истиче, футур II се данас по правилу употребљава у

зависним реченицама – пре свега временским, условним и односним. Како

примећује Грицкат (1956), радње изражене футуром II имају везу с неким другим

радњама, и та веза тек треба да се оствари у будућности. При томе, радња зависне

реченице треба да се догоди:

а) пре радње више реченице:

(9) Чим ја будем погледао, почни и ти да гледаш.

б) за време радње више реченице:

(10) Кад ја будем гледао, гледаћеш и ти.

в) после радње више реченице:

(11) Кад ја будем погледао, ти ћеш се већ нагледати.

Исти временски однос је и у следећем примеру:

(12) Треба почети напад пре него што се непријатељ буде утврдио (Милошевић

1982).

12.5. Међутим, Грицкат (1956: 91) примећује да радње исказане футуром II нису

само зависне него су често и хипотетичне: није извесно да ли ће се оне уопште

остварити, или, ако хоће, кад ће, у којој мери, како и сл. То се види при поређењу

футура I и футура II, кад се нађу у истим положајима:

(13) Човека који ће овамо доћи треба лепо да дочекате.

Мисли се на једног, тачно одређеног човека, и исказује се и сигурност у погледу

његовог доласка.

(13a) Човека који овамо буде дошао треба лепо да дочекате.

Будући посетилац није познат, а не зна се сигурно ни то да ли ће уопште ико доћи;

леп дочек треба приредити свакоме ко би дошао.

Дакле, садржај речи човек је у тим примерима другачији: у првој реченици

то је „онај, поменути човек“, а у другој „било који човек“.

Милошевић (1982а) наводи следеће парове примера:

(14) Моја сестра, која ће вас сутра посетити, донеће вам писмо.

У том случају ја имам једну сестру, она ће вас сутра посетити и донети вам писмо.

Односна реченица има функцију апозитива.

(14a) Моја сестра која вас сутра буде посетила донеће вам писмо.

43

– Ја имам више сестара (најмање две), једна од њих ће вас сутра посетити и донеће

вам писмо. Односна реченица има функцију атрибута.

Из истог разлога може се рећи:

(15a) Гости који ће сутра напустити хотел нека се одмах одјаве,

али не и:

(15б) Гости који сутра буду напустили хотел нека се одмах одјаве.

Наиме, у овом другом случају не знамо који ће то гости напустити хотел, а

који неће (Милошевић 1982а).

На исти начин моће се протумачити и пример који даје Стевановић (1979):

(16) Карахоџа им је оставио аманет да никада не остану из рата који се буде водио

против Шваба.

– Водиће се неки рат, али се не зна кад; да је речено који ће се водити, у питању би

био временски одређени рат.

12.6. Данас се футур II и презент свршених глагола употребљавају синонимично

(ако буде дошао – ако дође). Међутим, у неким случајевима ипак има разлике

(Грицкат 1956):

(17а) Носим ћерку одмах у амбуланту; ако лекар већ буде стигао, молићу га да је

прими преко реда. – Реч већ даје значење прошлог догађаја.

(17б) Носим ћерку одмах у амбуланту; ако лекар стигне, биће добро. – Лекарев

долазак ће настати касније, док будемо у амбуланти.

У принципу, данас су улогу означавања свршености радње у будућности

преузеле помоћне речи (везници и речце).

12.7. Треба додати да се данас чују примери са футуром II у независним

реченицама, као што је

(18) Иди погледај, можда ти се буде допало

– у којима је модалност футура II у складу с модалношћу речце можда, и у којима

се може употребити и презент свршеног глагола (Можда ти се допадне), а са

нешто другачијом нијансом и футур I (Можда ће ти се допасти).

12.8. Футур II се у нашој граматици класификовао на два начина: многи

граматичари су га сматрали глаголским временом (које је увек релативно), а

Стевановић (1988) тврди да је то глаголски начин. Може бити да су таква

различита схватања значењске природе футура II проистекла управо из његових

различитих значења: ако се имају његова значења о којима је било речи у т. 12.2,

онда би он могао бити релативно глаголско време (мада Стевановић 1988 и за та

значења тврди другачије); ако се пак има у виду његов однос према футуру I (т.

12.5), онда се његово сврставање у глаголске начине чини оправданим.

44

13. ПОТЕНЦИЈАЛ

13.1. Потенцијал је глаголски начин: основна значења су му модална. Он радњу

не ставља у простор реалног, него у простор претпостављеног (замишљеног).

13.1.1. Потенцијал има модално значење у следећим случајевима:

(а) кад је нека ситуација условљена:

(1) Кад бисте се потрудили / Да се потрудите, успели бисте.

(2) Кад бих имао више слободног времена / Да имам више слободног

времена, бавио бих се спортом.

(3) Да сте се потрудили, успели бисте.

Један случај условљености јесте кад постоји план, пројекат или идеја да се

нешто оствари; у том случају се подразумева неизречена условна реченица (нпр.

кад би се план остварио...):

(4) Покрајинском извршном одбору предата је понуда за израду

свеобухватне студије, која би [, кад би се план остварио,] стајала близу

3000 хиљада немачких марака, док би читав пројекат износио близу 60

милиона немачких марака.

(б) кад је нека ситуација услов за остварење друге ситуације. У питању може

бити потенцијални услов (пр. 5) или иреални услов који важи у садашњости (пр.

6):

(5) Ако би ми лепо све објаснио, можда бих и разумела.

(6) Кад би човек знао где ће пасти, сео би. (=али не зна)

(в) кад постоји могућност да се нека ситуација оствари (глагол моћи може се

реконструисати):

(7) Сами видите, племенити пријатељу, где живимо и са ким ја имам да се рвем и

носим. Крдом дивљих бивола човек би лакше управљао него овим босанским

беговима и ајанима. =... човек би могао да управља ...

(8) Није знала шта би још рекла. У ствари, није знала ни шта би помислила. Била

је у шоку. = ... шта би још могла да каже.

(г) кад неко жели оствари неку ситуацију (пр. 9, 10, 11), или кад има смелости за њу

(пр. 12):

(9) Зуји Зое попут зунзаре. Тата би најрадије махнуо руком да то досадно зујање

престане.

(10) Ја бих [попила] једну кафу.

(11) Ненад се колебао. Најзад приђе човеку, ухвати га за руку: – Ја бих волео да

останем са вама. Поведите ме са собом, молим вас!

(12) Марица: Упамти и слободно кажи оцу, брука му не гине.

Анђа: Где бих му то казала, побогу, дете! Не бих ја то њему смела...

(д) кад је неко спреман да оствари неку ситуацију:

45

(13) Као што често у животу бива, овај залутао и свакакав родитељ живео је са

жељом да му син буде човек који ће живети право и часно. И ништа није било

што не би учинио или жртвовао за остварење те жеље.

(ђ) кад је нека ситуација сврха реализације неке друге ситуације (у намерним

реченицама):

(14) Разговара дуго о безначајним стварима да би ућуткао своје сећање на Египат,

и растерао мисли о будућности и жељу за морем.

(е) у поредбеним реченицама, кад се нека ситуација пореди са претпостављеном

ситуацијом:

(15) Назвати њега интелектуалцем, то је као када бисте кечап назвали поврћем.

13.1.2. Потенцијал исказује модална значења и у прошлости – за које значење се

некад употребљава потенцијал други:

(16) Његову спремност да буде суров још јуче бих назвао одлучношћу (Танасић

2005б: 460, Селимовић).

(17) Да сте пожурили, стигли бисте на време.

13.2. Потенцијал се употребљава уместо презента ради ублажавања захтева

(пр. 18, 19), суда (20), тачности неке процене (21) и сл., да би исказ био учтивији:

(18) Хтела бих да вас нешто замолим.

(19) Замолила бих вас нешто.

(20) Та песме свакако не би представљала врхове Јесењиховог песништва. Реч је о

књижевном памфлету...

(21) Оптималан број Кинеза био би око 700 милиона, процењују стручњаци.

13.3. Потенцијал може имати и временско значење – кад означава радњу која се

понављала у прошлости (в. т. 4.4).

14. ПОТЕНЦИЈАЛ ДРУГИ (ПРОШЛИ)

14. 1. Радовановић (1990) је пронашао да се потенцијал други употребљава у

следећим приликама23

:

(1) као предикат клаузе која је виша за зависну условну клаузу са везником да (ти

примери су најбројнији). Условна клауза са да означава најчешће прошлост

(означену перфектом):

(1) То му се не би било десило, да је седео, с миром, у Лондону (Ц).

(2) ... да није био одликован високим ратним орденом с мачевима..., били би

га осудили на смрт (К).

23

Истраживање је извршио на корпусу текстова Црњаског и Крлеже.

46

(2) реченица са потенцијалом другим је релативно самостална (нарочито у

дијалогу). Иако се зависна клауза са да може реконструисати, она није исказана,

тако да се прошлост сигнализира управо потенцијалом другим:

(5) Дивне су, и, он би радо за њих био платио, много, много више, него што је

мадам Панова тражила (=да је тражила више) (Ц).

(6) Примио би се био и за шофера у Лондону (=да је било посла) (Ц).

Радовановић констатује да се потенцијал други у савременом језику

појављује искључиво код оних писаца код којих као жива категорија постоји и

плусквамперфекат, те закључује да би то могло значити да образац

плусквамперфекта подржава постојање потенцијала другог (у питању је

морфолошко-семантичка аналогија: Био сам отишао – Био бих отишао).

Што се нормативности овог облика тиче, Радовановић (1990) каже да

граматике поступају различито: неке га сматрају стандардним средством; неке му

допуштају статус стандардног средства, али истичу да је заменљив потенцијалом

првим или да је ограничен фреквенцијски или територијално; неке му одузимају

статус стандардног средства; најзад, неке га и не помињу. Радовановић сматра да

његов статус у стандардном језику не би требало доводити у питање.

14. 2. Код Стевановића (1979) налазимо и примере у којима се потенцијал други

употребљава у зависној поредбеној реченици.

(7) Паметно си и добро радио у тој прилици мада не у свему како би ти отац био

радио (Љ. Недић).

(8) Није се мирно ... упутио у другу пивницу..., као што би и Јово поступио био

раније у таквом случају (В. Петровић).

Пошто је перфекат из више реченице довољан да означи да могућност важи

у прошлости, у тим реченицама се потенцијал други може заменити потенцијалом

првим.

Маретић тврди, а Стевановић (1979) прихвата, да се потенцијал други не

може употребити у приповедању (као што се употребљава потенцијал први).

Међутим, код самог Стевановића (1979: 719) налазимо следећи пример:

(9) Ако би ме нетко био преварио за потпис на мјеници, нисам се начелно никада

разљутио (Крлежа).

У том примеру је потенцијал други употребљен наративно (може се

заменити перфектом). И тада се може заменити потенцијалом првим.

14.3. Сладојевић (1966) наводи следеће примере за потенцијал други:

(10) Да смо ишли без застајкивања, сад бисмо већ били прешли реку.

(11) Ако би они били кренули да иду кад ви стигнете, немојте их задржавати.

У тим примерима потенцијал други има резултативно значење: пр. 10 не

значи да бисмо у прошлости прешли реку, него да бисмо у овом тренутку већ били

с друге стране реке, а пр. 11 подразумева да би они већ били кренули кад ви

стигнете. Сладојевић стога закључује да се потенцијал други односи према

47

потенцијалу првом као плусквамперфекат према перфекту, одн. као резултативни

перфекат према презенту.

Сладојевић (1966) сматра да је употреба потенцијала другог да означи да је

време у које се могло очекивати остварење радње потенцијала прошло (нпр. Да ми

је пут до тебе закрчио рођени брат, био бих га убио) плеонастична.

14. 4. Можемо закључити да се резултативност потенцијала другог, бар према

Радовановићевим истраживањима (а и према примерима које даје Стевановић) у

савременом језику губи – исто онако како се губи и резултативност футура другог.

Што се тиче места потенцијала другог у систему савременог језика, упркос томе

што се у највећем броју случајева може заменити потенцијалом првим, чини се (по

Радовановићевим примерима као што су пр. 5 и 6) да има контекста у којима је

његова употреба пожељна.

15. ИМПЕРАТИВ

15.1. Императив је глаголски начин; његова основна значења су, дакле, модална.

15.1.1. Императивом говорник подстиче саговорника на вршење или невршење

неке радње (у овом другом случају употребљава се одрични облик императива, у

којем обично могу стајати само несвршени глаголи). Тај подстицај може се,

између осталог, конкретизовати као:

(а) заповест, одн. забрана:

(1) Излази одавде! / Изађи одавде!

(2) Не вичи!

Заповест исказана императивом несвршеног глагола оштрија је него она

исказана императивом свршеног глагола (в. пр. 1).

Што се тиче односа између одричног императива и облика са немој(те)

(који није императив!), Ивић (1956) истиче да овај први има функцију одсечније

забране, док је овај други резервисан за блажу, учтивију забрану, скретање пажње

и сл. (уп. Не вичи! и Немој да вичеш).

(б) савет (пр. 3, 4, 6) и упутство (пр. 5):

(3) Прошетај мало, осећаћеш се боље.

(4) Да ли да се пријавим на конкурс? – Пријави се. – императив је ту одговор на

делиберативно питање

(5) У смесу додајте мало уља и све добро промешајте.

(6) Не плачите и не јадикујте, дјецо моја (Танасић 2005б: 454, Кочић).

(в) молбу:

(7) Дајте ми, молим Вас, килограм јабука.

(г) дозволу:

48

(8) – Могу ли да уђем? – Уђите.

15.1.2. Императив се употребљава и са другим модалним нијансама, које може

стећи у контексту – обично условном и допусном (Стевановић 1979: 710):

(9) Чини добро, не кај се, чини зло, надај се! (=Ако чиниш добро...)

(10) Сви ви побегните, ја ћу остати да умрем на своме дому (Стевановић 1979:

710). (=Макар сви ви побегли...)

15.2. Осим модалних, императив може имати и временска значења.

15.2.1. Може се употребити у приповедању (тзв. наративни императив). Тада се

увек налази у облику 2. л. јд., без обзира на то у ком лицу је субјекат реченице. Он

се среће у књижевности (чешће у старијој него у новијој – в. Стевановић 1979:

709) и у разговорном језику, и веома је експресиван. Реч је о једнократним

радњама у прошлости:

(11) Онда ова двојица вуци сламу, па турај у ону јазбину, па онда запале, и тако

сва три змаја онде пропадну (Танасић 2005б: 456, нар. прип.).

(12) Баба за деду, деда за репу, повуци, потегни – ишчупати не могу.

(13) Шта да ради, него потеци некој Анђи, травари и гатари, да је пита има ли му

каква лека (Сладојевић 1966).

(14) Аутобус крену, и ја за њим трчи, трчи, једва возач некако стаде.

15.2.2. У литератури се истиче да се императив употребљава и за радње које су се

понављале у прошлости (Стевановић 1979: 709):

(15) Кад се шћаше ођест куд да иде, / па обуци оне пусте токе, / шал црвени свежи

око главе, / а пани му перчин низ рамена, / двије пушке метни за појасом, / а

припаши мача о појасу, / а у руке узми џефердара - / красна лица, висок као

копље! (Сладојевић 1966, Његош).

15.2.3. Императив се, у разговорном језику, употребљава и за радње које се

понављају у садашњости, а према којима говорник има изразит став (обично

негативан):

(16) Не могу више то да радим: сваког дана кувај, пери судове – већ ми је

досадило.

16. ИНФИНИТИВ

16.1. Инфинитив је нелични глаголски облик који само именује радњу. То је

облик у којем се глаголска лексема наводи у речнику. Поред тога, инфинитив (одн.

глаголска синтагма чија је он главна реч) може имати и синтаксичке функције.

16.2.1. Инфинитив се употребљава као допуна следећим глаголима:

(а) фазним глаголима, као што су почети / почињати, наставити /

настављати, престати / престајати, прекинути / прекидати, одн. њима

синонимичним глаголима:

49

(1) Поче се слатко смејати (Стевановић 1979: 768, Лазаревић).

(2) Он ме узе љубазно дрмати за рамена (Стевановић 1979: 768, Домановић).

(3) А он узе огледало па се стаде загледати (Стевановић 1979: 768, Домановић).

Тада инфинитив алтернира са конструкцијом да+презент и може се

употребити само од несвршених глагола.

(б) модалним глаголима и глаголима (одн. изразима) који су синонимни с

модалним глаголима: хтети, моћи, дати се (у значењу конструкције с глаголом

моћи), морати, имати (са још неком допуном – чиме, шта и сл., у значењу

„моћи“), затим безличним глаголима требати, ваљати (се), вредети:

(4) Она није хтјела признати сину (Стевановић 1979, В. Петровић).

(5) Могао је он ићи у коју хоћеш кућу (Стевановић 1979, Лазаревић).

(6) Оно се не да речима описати (Стевановић 1979, Нушић).

(7) Чим чује музику, мора повести коло (Стевановић 1979, Нушић).

(8) Прави пут и даље треба тражити (Стевановић 1979, Андрић).

(9) Сад нам се ваља вратити (Стевановић 1979, Андрић).

(10) Не вреди трошити речи ни лупати главу (Стевановић 1979, Андрић).

(11) Толико да јој одредите да би се имала чиме прехранити (Стевановић 1979,

Лазаревић).

(12) Њега није имао шта ни питати ни прекорити (Стевановић 1979, Лалић).

У тим случајевима инфинитив је заменљив конструкцијом да+презент.

Значења модалних глагола се подразумевају и у следећим случајевима, у

којима је употребљен глагол јесам / бити:

(13) Кад је на казан ићи, брзи сте и окретни сви; а кад је у служби потрчати, вежу

вам се ноге и стане памет (Стевановић 1979: 772, Андрић). = Кад треба...

(14) Једва га је чути и видјети (Стевановић 1979: 771, Назор). = Једва смо га могли

...

(15) Нама је сутра зором путовати (Стевановић 1979). = Морамо...

(16) Напредује дијете да ти је милина погледати (Стевановић 1979: 767,

Лазаревић). = ... да можеш с милином погледати.

Модални глагол моћи подразумева се и у условној реченици с инфинитивом

глагола веровати: Ако је веровати... = Ако се може веровати...

Управо облик инфинитива експлицира да је у питању одрични футур, а не

глагол хтети у одричном облику: Нећу доћи може да значи само футур, а Нећу да

дођем може бити и одрични облик презента глагола хтети и одрични облик

футура (који фактички постоји, мада га норма не признаје).

(в) глаголима знати, умети, заборавити, мислити, желети, намеравати,

одлучити итд. Инфинитив у тим случајевима алтернира са изричном зависном

реченицом:

(17) Желео / намеравао / одлучио је отпутовати.

50

(г) неким прелазним глаголима, када је вршилац радње означене инфинитивом

трпилац радње означене реченичним предикатом, или је ситуација означена

предикатом ка њему усмерена. Тада алтернира са изричном зависном реченицом:

(18) Научио ме радити (Ивић 1972).

(19) Помаже ми радити (Ивић 1972).

(20) Не да нам прићи (Ивић 1972).

(21) Острвила се звер и не да нам живети (Стевановић 1979: 766).

(22) Брани ми из куће изаћи (Стевановић 1979: 766).

(23) Помагао нам је чувати стадо (Стевановић 1979: 766).

(24) Не допуштају му родитељи ићи с осталом децом (Стевановић 1979: 766).

(д) глаголима свесно предузетог кретања, када алтернира са намерном

зависном реченицом:

(25) Сједе Марко с мајком вечерати (Стевановић 1979, нар. песма).

(26) Отишао је купити новине.

16.2.2. Како истиче М. Ивић (1972), кад је инфинитив допуна глаголима у

функцији предиката, у начелу вршилац обеју радњи мора бити исти. Изузетак су

реченице са логичким субјектом:

(27) Тешко јој је било оставити га (И. Секулић).

Напомена: Норма подједнако прихвата и инфинитив и конструкцију да+презент,

одн. зависну реченицу. Инфинитив је изворни словенски облик и задржао се боље

у (и)јекавским говорима. Да+презент је балканизам и својственији је екавским

говорима.

16.3. Како истиче М. Ивић (Ивић 1972), инфинитив може заузимати синтаксичке

позиције које иначе припадају личном глаголском облику. Тада он именује

непостојећу акцију. При томе се или (1) налаже њено извршење, или се (2)

поводом њеног извршења поставља некакво питање.

(1) Кад налаже извршење неке радње, инфинитив се јавља или у (а)

прескриптивном, или у (б) проспективном значењу.

(а) Нешто се налаже генерално, без обраћања конкретном лицу. Тако се

инфинитив употребљава у нарочитим текстовима – нпр. у упутствима за

коришћење лекова, или у канцеларијским актима и формуларима:

(28) Узимати три пута на дан после јела по кафену кашичицу.

(29) Приложити таксену марку.

(б) Именују се акције које се постављају у програм нечије предстојеће

делатности:

(30) Циљеви и методи пакта били су овако изложени: 1. Регулисати мирним путем

све међународне спорове... 2. Развијати међу народима мирољубиве и

пријатељске односе... (Борба).

51

Случајеви (а) и (б) разликују се по степену принудности радње.

Прескриптивни инфинитив обавезно подразумева да се стимуланс за вршење

радње даје са стране, што га чини врло блиским императиву. Код проспективног

инфинитива те стимулације са стране нема.

Та разлика у степену принудности види се по томе што се у оба случаја

испред инфинитива може ставити модални глагол у значењу „требати“, само што

је у случају (а) прикладан облик презента тог глагола (треба узимати три пута на

дан), а у случају (б) облик потенцијала (требало би) или футура (биће потребно) –

требало би регулисати..., биће потребно донети нов устав.

М. Ивић истиче да оба ова инфинитива не треба одвајати од инфинитива у

функцији допуне модалном глаголу: иако модални глагол није експлициран, он се

подразумева.

(2) Инфинитив се употребљава у општим и посебним делиберативним

питањима (осим ако се питање поставља за субјекат). Испред њега је и ту могуће

употребити безлично треба:

(31) Да ли узимати пре или после јела? (Ивић 1972).

(32) Где сести? / Куда ићи? / Кад почети? / Како се оправдати? / Шта одговорити?

(*Ко радити?) (Ивић 1972).

16.4. Инфинитив може имати и такву функцију у реченици која је својствена

именицама:

(а) функцију субјекта. Тада је предикат обично прилошки, али може бити и

глаголски. Инфинитив тада може стајати и на почетку (пр. 33) и на крају реченице.

У неким случајевима, међутим, мора доћи на крај реченице (пр. 35 и 36):

(33) Пушити је штетно.

(34) Штетно је пушити. (Реч. акценат мора бити на штетно.)

(35) Зар ти не досади гледати у воду? (Ивић 1972, Селимовић).

(36) ... показало се сасвим неостварљиво завршити Пленум централног

комитета КП Чехословачке ... већ данашњег, трећег дана (Ивић 1972,

Политика).

(б) функцију именског дела предиката:

(37) Ученичка је дужност учити и спремати се за животни позив (Станојчић 2005).

Може се рећи да се функција именског дела предиката подразумева и у

инфинитиву који М. Ивић назива експликативним: тада се инфинитив

употребљава иза две тачке и служи за семантичко прецизирање различитих речи

(Ивић 1972: 136):

(38) Пред нама је био једини циљ – савладати противника (Стевановић 1979). =

Циљ је био ...

(39) Ја бих са своје стране ... препоручио само једно...: употпунити грађу (Ивић

1972: 136–137, Клаић). = ... једно, а то је ...

(40) Од епохе Саве Немањића до данас преноси се неједнаким интензитетима та

дилема на нашем терену...: кренути у Европу експанзивним снагама сопствене

особености или се покорити њеним законитостима (Ивић 1972: 137, Егерић). = ...

дилема је ...

52

(в) друге синтаксичке функције. У неким случајевима на његову функцију

мора да укаже заменица то:

(41) Жељан је људски поразговарати с ким (Стевановић 1979: 767).

(42) Истина да сваки Турчин свагда не смије убити јавно, али ударити чибуком

или штапом, томе суда нема (Белић, Историја српскохрватског језика).

(43) Умети видети, и умети казати шта сте видели, у томе вам је цела тајна

критике (Поповић, „Понављање почетног реченичног члана...“).

Напомена: Нормативисти истичу да се инфинитив у књижевном језику не може

употребити с предлозима (таква конструкција је преузета из италијанског, одн.

немачког): *Имате ли шта за јести? (Стевановић 1979: 775). Међутим, такве се

конструкције срећу и у јавном језику, нпр. у рекламама: Кафе за понети, и

инфинитив је тешко заменити другим обликом.

16.5. Инфинитив је посведочен и у приповедању. Међутим, упркос приличној

раширености у народним говорима (пре свега западним штокавским – о чему

сведочи нпр. Бабић 1951–1952), није прихваћен у књижевном језику. Такав је

инфинитив у следећим примерима:

(44) Возимо се ми у трамвају на Рибњаку, кад један човјек одједном викнути:

„Ајој, однесе ми паре!“ Стаде трамвај, и ту нас све одмах прегледати, али да, гдје

је лопов, он је сигурно већ прије искочио (Бабић 1951–1952: 218).

(45) Ја стојим, а неко мене потапша по рамену. Ја се мало окренути, а то мој друг

из суда (Бабић 1951–1952: 220).

Код Бабића налазимо и примере у којима је инфинитив употребљен

квалификативно – да означи радњу која се понавља у садашњости (мада Бабић ту

употребу не издваја посебно):

(46) Код нас некад кад ко опсује бога, од њега народ бјежати (Бабић 1951–1952:

218).

(47) Кад год ми доћи к њима, понуде нас кавом (Бабић 1951–1952: 220).

17. ГЛАГОЛСКИ ПРИЛОЗИ24

17.1. М. Ивић глаголски прилог дефинише као „нелични облик глагола чију

радњу говорник повезује са радњом реченичног предиката у јединствену догађајну

целину“ (1983: 155).

Постоје два глаголска прилога – садашњи (ГПС), који се гради од

несвршених глагола, и прошли (ГПП), који се гради углавном од свршених. ГПС

означава само радњу истовремену с радњом предиката; ГПП најчешће, али не и

нужно, означава радњу која претходи радњи предиката.

М. Ивић истиче да обе радње – и ону означену предикатом, и ону означену

глаголским прилогом – мора вршити исто лице – оно које је означено субјектом

реченице. При томе, субјекат не може бити уз глаголски прилог, него уз предикат.

24

Ово поглавље је урађено према Ивић (1983) и на означеном месту допуњено текстом из Поповић

(2005: 336).

53

Стога данас нису прихватљиви примери као што је следећи, који налазимо код

Вука:

(1) Међедовић гледајући у ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа

ђевојка, омили му.

Од првог наведеног правила постоји изузетак: кад се вршилац радње разуме

у општем смислу, као „човек уопште“, субјекат реченице не може бити с њим

идентичан:

(2) Београђанка је она велика зграда с леве стране идући према Теразијама = „кад

се иде / кад човек иде“.

Такође, субјекат реченице може бити и логички:

(3) Смучило ми се слушајући све те глупости.

17.2. Глаголски прилози (одн. синтагме чије су они главне речи) исказују следећа

значења:

(1) временско

(4) Видљиво се узбуђивала читајући тај текст. = ... док је читала ...

(5) Он је њу спазио излазећи из шефове канцеларије. = кад је излазио.

(6) Он увек задрема учећи = кад (год) учи.

(7) Саслушавши извештај секретара, позвао је оба сведока. = Пошто је

(претходно) саслушао...

(8) Осмехнула се угледавши га. = кад га је угледала.

(2) начинско (при чему постоје различите врсте начина – в. Поповић 2005:

336):

(9) Ходали су ћутећи. = ћутке

(10) Отишао је не поздравивши се ни са ким. = а да се није поздравио ни са ким

(11) Помагао је брату додајући му разне алатке. = тако што / тиме што му је

додавао...

(3) узрочно:

(12) Бојећи се батина, решио је да одустане од свог подухвата. = Будући да се

бојао...

(13) Схвативши о чему се ради, сагласио се с предлогом = Будући да је схватио...

Подврста узрочног значења јесте и значење проузроковача стања.

Глаголски прилог (обично ГПС) изражава непосредног изазивача стања које

именује предикат (који је по правилу свршеног вида и стоји испред герунда):

(14) Уморила се перући прозоре. = од тога што је прала прозоре.

(15) Сав је изгорео пржећи се сатима на сунцу. = од тога што се сатима пржио на

сунцу.

54

(4) условно. Глаголски прилог (обично ГПС) означава услов под којим долази

до онога што именује предикат.

(16) Излежавајући се и даље овако како си почео, ти збиља нећеш далеко дотерати

= Ако се будеш и даље овако излежавао...

Оно што се герундом условљава не мора бити експлицитно изречено, него

се може подразумевати:

(17) Судећи по рукопису, то није он писао. = Ако се суди по рукопису, може се

закључити: то није он писао.

(18) Узевши у обзир и цену превоза, то и није тако скупо. = Ако се узме у обзир и

цена превоза, испада: то и није ...

17.3. Глаголски прилог може се парафразирати и независном реченицом у

напоредном односу, када су радње обавезно истовремене. У том случају у тој

реченици обавезно постоји израз при том, који указује на то да се друга радња

разуме као пратећа првој. Кад је у питању ГПП прошли, и са њим мора стајати

израз при том, да би било јасно да је у питању однос истовремености:

(19) Седео је непомично гледајући некуд у даљину. = Седео је непомично и при

том гледао некуд у даљину.

(20) Нагло се окренула на другу страну ударивши га при том. = ... и при том га

ударила.

Коришћена литература

Бабић 1951–1952: Владимир Бабић, „Употреба историског инфинитива у говорном

језику“, Јужнословенски филолог, XIX: 1–4, 1951–1952, стр. 213–224.

Белић 1955: Александар Белић, „О глаголу са синтаксичке стране“, Књижевност и језик у

школи, год. II, бр. 1, стр. 1–9.

Вуковић 1967: Jovan Vuković, Sintaksa glagola (studije), Sarajevo: Zavod za izdavanje

udţbenika, 1967.

Грицкат 1956: Ирена Грицкат, „О неким особинама футура II (футура егзактног)“, Наш

језик, књ. VIII, св. 3–4, 1956, стр. 89–105.

Грицкат 1957–1958: Ирена Грицкат, „О неким видским особеностима српскохрватског

глагола“, Јужнословенски филолог, XXII, 1958–1959, стр. 65–130.

Грубор 1953: Đuro Grubor, „Aspektna značenja“, Rad, 293, str. 5–234, 295, str. 81–284.

Живковић 1963: Sreten Ţivković, „Glavna funkcija perfekta“, Ivšićev zbornik, Zagreb:

Hrvatsko filološko društvo, 1963, str. 415–420.

Ивић 1958: Милка Ивић, „Словенски императив уз негацију“, Радови, Х, Сарајево:

Научно друштво Босне и Херцеговине, стр. 23–44.

Ивић 1972: Милка Ивић, „О објекатској допуни глагола комуникативних и

интелектуалних радњи“, Зборник за језик и књижевност, I, 1972, стр. 27–32.

Ивић 1972: Milka Ivić, „Problematika srpskohrvatskog infinitiva“, Зборник за филологију и

лингвистику, ХV, 1972, стр. 115–138.

Ивић 1980: Милка Ивић, „О значењу српскохрватског плусквамперфекта“. Зборник за

филологију и лингвистику, XXIII/1, 1980, стр. 93–100.

Ивић 1983: Milka Ivić, „Načini na koje slovenski glagol ovremenjuje ponavljanu radnju“.

Lingvistički ogledi, Beograd: Prosveta (Biblioteka XX vek), 1983, str. 36–56.

55

Ивић П. 1953–1954: Павле Ивић, „Систем значења основних претериталних времена у

говору галипољских Срба“, Јужнословенски филолог, ХХ, 1953–1954, стр. 229–

262.

Катичић 1981: Radoslav Katičić, „Kategorija gotovosti u vremenskom značenju glagolskih

oblika“, Jezik, god. 29, br. 1, str. 3–13.

Кликовац 1996: Duška Klikovac, „O glagolskom vidu u srpskohrvatskom jeziku iz drugog

ugla“, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, XXXIX: 1, 1996, стр.

134–139.

Кравар 1959/1960: Miroslav Kravar, „Futur II u našem glagolskom sistemu“, Radovi, Zadar,

god. 1, sv. 1, 1959/1960, str. 30–50.

Милошевић 1982а: Ксенија Милошевић, „Обележавање будућности у српскохрватском

језику“, Književni jezik, Sarajevo 1982, 11/1, str. 1–12.

Милошевић 1982б: Ксенија Милошевић, „Улога глаголских облика у сложеној реченици

са темпоралном клаузом у савременом српскохрватском језику“, Научни састанак

слависта у Вукове дане, 11/2, 1982, стр. 125–138.

Миновић 1987: Milivoje Minović, Sintaksa srpskohrvatskog – hrvatskosrpskog jezika za više

škole (Rečenica, padeži, glagolski oblici), Sarajevo: Svjetlost, 1987.

Мозаик знања: Srpskohrvatski jezik – Enciklopedijski leksikon „Mozaik znanja“ (red. i ur. A.

Peco, Ţ. Stanojčić), Beograd: Interpres, 1972.

Половина 1985: Весна Половина, „О употреби глаголских времена у савременом

српскохрватском разговорном језику“, Научни састанак слависта у Вукове дане,

14/2, 1985, стр. 97–103.

Поповић 1997/98: Љубомир Поповић, „Комуникативно-граматичка анализа реченице:

анализа комуникативне реченице као најмање завршене јединице комуникације“,

Свет речи, 4/5, 1997/98, стр. 14–30.

Поповић 2008: Љубомир Поповић, „Синтакса“, [у књизи] Живојин Станојчић, Љубомир

Поповић, Граматика српскога језика за I, II, III и IV разред средње школе,

Београд: Завод за уџбенике и наставна средства (11. издање).

Поповић (предавања): Предавања проф. Љубомира Поповића из синтаксе, Филолошки

факултет у Београду.

Радовановић 1990: Milorad Radovanović, Spisi iz sintakse i semantike, Sremski Karlovci:

Izdavačka knjiţarnica Zorana Stojanovića / Novi Sad: Dobra vest, 1990.

Риђановић 1998: Midhat Riđanović, Jezik i njegova struktura, Sarajevo: Šahinpašić, 1998 (3.

izdanje).

Сладојевић 1966: Петар Сладојевић, О основним временским категоријама употребе

глаголских облика у српскохрватскоме језику, Београд: Научна књига, 1966.

Станојчић 2008: Живојин Станојчић, „Синтакса глаголских облика“, [у књизи] Граматика

српскога језика – Уџбеник за I, II, III и IV разред средње школе, Београд: Завод за

уџбенике и наставна средства, 2008 (11. издање), стр. 385–407.

Стевановић 1979: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик (Граматички

системи и књижевнојезичка норма), II – Синтакса, Београд: Научна књига, 1979

(3. издање).

Стевановић 1988: Михаило Стевановић, „Глаголско време или глаголски начин“, [у

књизи] Студије и расправе о језику, Никшић: Универзитетска ријеч, 1988.

Танасић 1996: Срето Танасић, Презент у савременом српском језику, Београд: Институт за

српски језик САНУ, 1966.

Танасић 2005а: Срето Танасић, „О перфекту и плусквамперфекту имперфективних

глагола“, [у књизи] Синтаксичке теме, Београд: Београдска књига, 2005, стр. 64–

71.

Танасић 2005б: Срето Танасић, „Синтакса глагола“, у: Синтакса савременога српског

језика – Проста реченица, Београд: Институт за српски језик САНУ / Београдска

књига / Матица српска, 2005, стр. 345–476.

56

II. ЗНАЧЕЊА И ФУНКЦИЈЕ ПАДЕЖА И

ПРЕДЛОШКО-ПАДЕЖНИХ КОНСТРУКЦИЈА

1. НОМИНАТИВ

1.1. Номинатив је независни падеж. То је основни облик именске речи ван њене

синтаксичке функције. У том облику се она наводи као одредница у речнику.

Такође, номинатив се употребљава као назив на појединим предметима, у

насловима књига, на натписима установа, приликом набрајања у списковима:

(1) Читанка

(2) Травничка хроника

(3) Филолошки факултет

1.2. Номинатив има и своје синтаксичке функције:

(а) функцију субјекта:

(4) Иван је дошао.

(5) Пада киша.

(б) именског дела предиката:

(6) Пера је голман / вредан.

(в) допунског предикатива, уз глаголе постати, остати, чинити се, звати

(се), прозвати (се), (на)правити се:

(7) Петра зову Пера.

(8) Тако је Пера постао голман.

У тој функцији може се, истина ређе, употребити и инструментал без

предлога (в. тачку 6.8).

1.3. Номинатив се употребљава и уз поредбену речцу као. Ако се конструкција

као + номинатив развије у поредбену реченицу, номинатив у њој може имати

функцију субјекта (пр. 9 и 10) или именског дела предиката (пр. 11) (Антонић

2005: 124). Такође, конструкција као + номинатив може имати функцију актуелног

квалификатива (пр. 12, 13):

(9) Марко ради као црв. = ... као што ради црв.

(10) Марија изгледа као манекенка. = ... као што изгледа манекенка.

(11) Изгледао је као акробата на жици. = ... као да је акробата на жици.

(12) Милица ради као лекар.

(13) Као дете се доселио у град.

1.4. Неке специјалне независне реченице могу се остварити као именичка

јединица у номинативу. Кад би се оне развиле у предикатску реченицу, јединица у

57

номинативу би у њој имала функцију субјекта (пр. 14, 15) или именског дела

предиката (пр. 16, 17) (Антонић 125, 126):

(14) Ватра! → Гори ватра!

(15) Пожар! → Избио је пожар!

(16) Штета! → То је штета!

(17) Срамота! → То је срамота!

2. ВОКАТИВ

2.1. Именичка јединица у вокативу није део реченичне структуре; функција тог

падежа није, дакле, синтаксичка, него комуникативна – он служи за дозивање,

обраћање саговорнику, скретање пажње и сл., а његова употребна вредност је

апелативна (П 2005: 275–276). У начелу, апел се може упућивати само бићу; ако у

вокативу стоји име неког неживог појма, у питању је персонификација:

(1) Милане, дођи!

(2) Стојте, галије царске!

2.2. Неке специјалне независне реченице (са функцијом директне узвичне

квалификације) могу се остваривати у виду именичке јединице у вокативу (П

2005: 381):

(3) Неваљалче ((ни)један)!

2.3. Вокатив се у народној поезији (или уметничкој поезији која има исте

одлике) употребљавао у функцијама субјекта или именског дела предиката – да би

се постигао потребан број слогова:

(4) Кад се жени српски цар Стјепане (нар. песма).

(5) Мисли јадан да је горски вуче (Мажуранић).

Таква употреба вокатива била је могућа због тога што је он, осим

номинатива, једини независни падеж у падежном систему нашег језика.

3. ДАТИВ БЕЗ ПРЕДЛОГА25

3.1. Употребљава се уз глаголе кретања, у следећим случајевима:

3.1.1. Са значењем адлативности (усмереност + досезање циља):

(1) Отишао је лекару / пријатељима.

(2) Вратио се породици.

25

Значења датива обрадила је И. Антонић (2004). За ову сврху та значења су нешто другачије

класификована или коментарисана, и поређана су тако да се види развитак од конкретног

(просторног) значења ка апстрактним. Такође, није примењена ауторкина терминологија, а значења

датива без предлога и датива с предлозима су раздвојена.

58

(3) Упутио се журно вратима.

(4) Идем кући.

(5) Око десет сати разишли су се кућама.

Кад је циљ нека особа, у савременом језику се замењује конструкцијом код

+ генитив (Отишао је код лекара / пријатеља).

3.1.2. Уз глаголе кретања којима се означава приближавање циљу. Ти глаголи

имају префикс при-, или је у питању глагол ближити се. У пр. 8 датив означава

место налажења близу неког објекта (подразумева се претходно кретање

посматрача до тог објекта):

(6) Примакао је столицу огради да би могао боље да види.

(7) Пришао је прозору и дубоко удахнуо.

(8) А ближе мору расте кактус.

3.1.3. Уз глаголе окренутости, управљености:

(9) Окренуо се прозору и ућутао.

3.2. Датив стоји уз глаголе, именице и придеве који означавају некакву

усмереност, упућеност.

3.2.1. Датив стоји уз глаголе који означавају давање, упућивање, намењивање –

како физичких објеката (глаголи из групе (а)), тако и метафоричких

(комуникацијских јединица и др. – глаголи из групе (б)). Занимљиво је да се

наношење штете концептуализује као давање објеката (отети / украсти /

оспорити некоме нешто). Појам означен именицом у дативу обично је особа.

Датив у таквим случајевима најчешће има функцију неправог објекта.

(а) дати, (до)делити, донети, доставити, пружити, уручити, послати,

проследити, уступити, даровати, вратити, купити, приуштити,

оставити, наменити, платити, нудити, продати, дуговати, спремити,

препустити, приредити, преотети, украсти итд.

(б) говорити, рећи, казати, саопштити, причати, споменути, саветовати,

признати, открити, читати, певати, нацртати, предложити,

представити, препричати, честитати, излагати, изнети, пожелети,

пребацити, препоручити, приговорити, дозволити, омогућити,

посветити, служити, приписати, оспорити итд.

Примери:

(10) Честитао је рођендан брату и предао му поклон.

(11) Обећао је пријатељу да ће му ускоро вратити дуг.

У неким случајевима именица у дативу може означавати неживи објекат:

(12) Улупаним жуманцима додати снег од беланаца.

(13) Лагано кување даје супи бистрину. – Прави објекат је придевска именица

(означава особину).

59

Глаголи као што су плаћати, помагати, саветовати, служити имају

двојаку рекцију: датив без предлога или акузатив без предлога. Тада, међутим,

имају нешто другачије значење: помагати некоме (нешто) значи помагати у

сваком смислу (Помогао је брату да поправи аутомобил), а помагати некога

(нечим) – пре свега у новцу (Помагао је брата новцем).

Уз глагол подучавати, учити јавља се датив као неправи објекат и акузатив

као прави (подучавати / учити некога нечему). Међутим, овај случај је обрнут

претходнима: предмет подучавања је изражен именицом у дативу, а особа је

означена именицом у акузативу: Подучавао је глумце правилном изговору.

3.2.2. Датив стоји уз непрелазне глаголе који означавају усмереност и има

функцију неправог објекта:

асистирати, досадити, бежати, махнути, намигнути, праштати,

(на)пакостити, наздравити, противречити, сметати, судити, угађати,

одолети, захвалити се, извинити се, јавити се, (на)смејати се, обрадовати

се, обратити се, одужити се, опирати се, потчинити се, подсмевати се,

посветити се, прилагођавати се, ругати се, супротставити се, светити

се, инатити се, надати се, чудити се, дивити се, претходити,

присуствовати, излагати се, одупрети се, допринети итд.

(14) Не треба се дуго излагати сунцу.

(15) Прилагодио се околностима.

(16) Дивила му се и чудила у исто време.

Глаголи судити, сметати могу, уместо датива, имати и допуну у облику

акузатива без предлога, али са другачијим значењем: судити некога значи

„процењивати некога“ (Треба људе судити по ономе што ураде, а не по ономе

што говоре), а судити некоме – изложити некога судском поступку (Судио му је

судија Петровић).

3.2.3. Датив је рекцијска допуна именицама као што су крај, завршетак, почетак:

(17) И ту је био крај невољама.

Датив је допуна и глаголским именицама, када алтернира са акузативом у

функцији правог објекта глаголима од којих су те глаголске именице изведене:

допунити нешто – допуна нечему

посетити некога – посета некоме

заменити некога / нешто – замена некоме / нечему

пратити некога – пратња некоме

3.2.4. Датив је рекцијска допуна придевима као што су следећи:

близак, дужан, доступан, одан, покоран, подложан, потребан, примерен,

приступачан, привржен, сличан, склон, сродан, супротан, веран, захвалан.

(18) Јован је одан и привржен родитељима.

(19) По нарави је сличан брату.

(20) Увек је био склон пићу. (Али: склоност ка нечему)

60

3.2.5. Датив је рекцијска допуна и прилозима, који су најчешће изведени из

наведених придева:

(21) Финансијска средства се користе сагласно одредбама Статута.

(22) Власт је поступила противно Закону о основним људским правима.

3.3. Допуну у дативу без предлога има и предлошки израз захваљујући, настао

од глагола захваљивати. Тај предлошки израз има два значења:

(а) значење околности која омогућава реализацију ситуације (тада се може

парафразирати са уз помоћ):

(23) Захваљујући хумору човек може пребродити и најтежа искушења.

(б) узрочно значење, када је именица глаголска или придевска (тада се може

парафразирати узрочном зависном реченицом):

(24) Захваљујући знању страних језика, он се лако сналази у свету. = „Пошто зна

стране језике...“

(25) Захваљујући доброј физичкој припремљености, прошао је овако тешку стазу

без већих проблема. = „Пошто је добро физички припремљен...“

3.4. Датив може имати и присвојно (посесивно) значење, кад означава лице

којем нешто припада. Најчешће у дативу стоји енклитички облик личне заменице.

Присвојним дативом исказују се различите врсте присвојног односа: однос

поседништва / припадништва (пр. 26), однос ауторства (пр. 27), однос целине и

дела (пр. 28):

(26) Кућа јој је далеко одавде.

Ани су позвали брата у војску.

(27) То му је нови роман.

(28) Рука му је повређена у саобраћајној несрећи.

Што се тиче односа поседнишва / припадништва, присвојни датив може да

означава и стално и привремено власништво (нпр. Где ми је оловка? може да значи

Где ми је оловка коју сам јуче купила / коју си ми мало пре донела?), за разлику од

присвојног придева, који означава само стално власништво (Где је моја оловка –

коју сам јуче купила / *коју си ми мало пре донела?).

3.5. Датив има функцију логичког (семантичког) субјекта, кад у том падежу

стоји именица која типично означава човека, који је, најопштије говорећи, носилац

неког стања. У питању могу бити физиолошка стања, осећаји или осећања /

расположења, воља / жеља, потреба, утисак / процена и др. У неким случајевима у

функцији логичког субјекта може се препознати и посесивно значење датива (пр.

32).

(29) Спава / зева ми се.

(30) Марку се иде на море.

(31) Једу ми се колачи.

(32) Врти ми се у глави.

(33) Топло ми је.

(34) Свиђа му се да путује по свету.

61

(35) Смучио ми се тај разговор.

(36) Теби ће бити занимљива та књига.

(37) Деси нам се да погрешимо.

(38) Сад нам се ваља вратити у времена кад на овом месту није било ни помисли

од моста.

(39) Недостајало ми је његово искуство и мудрост.

(40) Касно ми је да кренем тек у десет.

(41) Изгледа ми да је овде посреди нека грешка.

Што се структуре тиче, такве реченице могу бити безличне (29, 30, 32, 33)

или личне – које као субјекат имају именицу у номинативу (31, 35, 36, 39), изричну

реченицу (34, 37, 40, 41) или инфинитивну синтагму (38).

3.6. Тзв. етичким дативом се, преко садржаја реченице, исказује близак,

фамилијарни став говорника према саговорнику. Својство је говореног језика. По

правилу је у питању енклитички облик заменице за 1. л. јд. (ређе множине) или 2.

л. јд. (ређе множине).

(42) Како си ми? Шта ми радиш?

(43) Ала си ми порастао!

(44) Нешто си ми убледео.

(45) Немој ми ићи напоље без капе!

(46) И то ми је неки фудбалер!

(47) И знаш, нема ти код њега пардона! Мора да се ради.

(48) Уђем ти ја тако у собу, кад имам шта видети! Моје ти дете седи и учи!

3.7. Датив се употребљава у устаљеним изразима којима се неко заклиње или

некоме захваљује:

(49) Хвала Вам.

(50) Тако је, части ми.

(51) Нека му је слава и хвала!

4. ДАТИВ С ПРЕДЛОЗИМА

Датив се употребљава с предлозима према, к, ка, насупрот, упркос, као и с

предлошким изразом у сусрет.

4.1. Према / к / ка + датив

4.1.1. Уз глаголе кретања и личну заменицу која означава особе, са значењем

адлативности употребљава се предлог к. У савременом језику се замењује

конструкцијом код + генитив:

(1) Сутра бисмо обојица дошли к вама.

Уз глаголе кретања и предлоге према, ка датив означава усмереност:

(2) Ишли су заједно према / ка излазу / њему.

(3) Пливао је према / ка супротној обали.

62

Могуће је употребити и предлошки израз у сусрет, али је у том случају у

дативу именица која именује особу (или персонификовани појам), и постоји

намера да се с њом успостави контакт:

(4) Журним кораком кренуо је у сусрет старом пријатељу (=да би се с њим

сусрео).

Уз глаголе окренутости, управљености или нагнутости према циљу датив се

употребљава са предлозима према, ка:

(5) Окренуо је главу према публици и гласно рекао...

(6) Врхови планина уздижу се ка небу.

(7) Нагнуо се према њој и нешто јој шапнуо.

4.1.2. Конструкција према + датив употребљава се као рекцијска допуна

именицама као што су дивљење, интересовање, љубав, мржња, поштовање,

(не)поверење, сажаљење, усхићење и др.

(8) Осећала је љубав према њему.

(9) Показивао је поштовање према родитељима.

(10) Изразио је неповерење према свима.

Употребљава се и као рекцијска допуна придевима типа беспоштедан, благ,

дарежљив, добар, гневан, љубазан, немаран, немилосрдан, неправедан, одбојан,

одвратан, пажљив, праведан, равнодушан, слаб, строг, сумњичав, суров,

толерантан, учтив, захвалан, завидан:

(11) Јован је добар и пажљив према свима.

Конструкција према + датив употребљава се и као допуна глаголима типа

односити се, понашати се, уз допуну за начин (у следећем примеру то је врло

лепо):

(12) Односио / понашао се према њој врло лепо.

4.1.3. Конструкција ка + датив употребљава се као рекцијска допуна непрелазним

глаголима као што су тежити, стремити и именицама као што су тежња,

стемљење, корак, пут, заокрет.

(13) Увек је тежио ка успеху у каријери.

(14) Био би то корак ка демократији.

Глаголи тежити / стремити могу имати допуну и у дативу без предлога:

Тежио / стремио је успеху у каријери.

4.1.4. Конструкција к + датив може бити и идиоматизована: примати / узимати

нешто к срцу.

4.2. Насупрот + датив

Предлог насупрот означава да су два објекта окренута један према другом

(пр. 15); одатле развија и апстрактно значење супротстављања (пр. 16):

63

(15) Седео је за столом насупрот председнику владе.

(16) Насупрот свему томе стоји следеће...

4.3. Упркос + датив

Ове предлошко-падежне конструкције имају допусно значење.

Употребљене са глаголским именицама, кондензују допусну зависну реченицу

(последњи пример):

(17) Авион је полетео упркос магли.

(18) Упркос тешкоћама, успели смо да завршимо посао на време.

(19) Упркос свим настојањима, нисам успео да приволим себе на такву врсту реда.

= „Упркос томе што сам настојао...“

Предлог упркос некад може стајати и после именице, и тада се осећа

извесна експресивност:

(20) Стабилност, нама упркос (наслов).

5. АКУЗАТИВ БЕЗ ПРЕДЛОГА

5.1. Основна функција именичке јединице у акузативу јесте функција правог

објекта уз прелазне глаголе (који могу, али не морају, захтевати још неку допуну):

(1) Марко је сазидао / срушио кућу.

(2) Марко је измислио причу.

(3) Марко је очистио ципеле.

(4) Марија је отворила књигу.

(5) Тигар је зграбио плен.

(6) Кућа је имала дуг ходник.

(7) Милан је прочитао Марији своју песму.

(8) Милан је замолио Марију да му помогне / за помоћ.

(9) Милан је научио Марију да свира клавир.

(10) Милан је избацио пса из куће.

Једна група прелазних глагола означава савладавање одређеног простора:

препливати реку, превалити дугачак пут, претрчати улицу и сл. Метафорички, и

време се разуме као простор: провести лето (на мору), проживети (у граду)

толике године, преспавати цео дан итд.

Постоје глаголи двојаке рекције, који могу имати допуну и у акузативу без

предлога и у дативу без предлога: лагати, саветовати, помагати, служити,

судити и др.

5.2. Акузатив именица које означавају радњу (обично су у питању глаголске

именице) употребљава се као прави објекат следећим глаголима:

(а) глаголима почети / почињати, наставити / настављати, прекинути /

прекидати, завршити / завршавати. Тада се читава конструкција може заменити

фазном конструкцијом:

64

(11) Почели су разговор о Новом закону о универзитету. = Почели су да

разговарају / разговарати ...

(12) Наставио је шетњу после краћег разговора с познаником. = Наставио је да

шета / шетати...

(б) у оквиру декомпонованог глагола, допуна глаголима општег значења као

што су (из)вршити (набавке), дати / давати (изјаву), водити (преговоре), поднети

/ подносити (извештај), изразити / изражавати (жаљење), (у)чинити (посету),

издати / издавати (наређења) итд.

(13) Извршили су анализу свих приспелих узорака. = Анализирали су ...

(14) Директор је поднео извештај о финансијском стању предузећа. = Директор је

известио...

(в) глаголима предложити, тражити, молити, одобрити, трпети, волети,

разјаснити, претпостављати, подразумевати, слушати, чути, видети,

приметити, одн. глаголима о(не)могућити, омести, спречити, изискивати,

избећи, осигурати, условити, обезбедити и др. Тада глаголска именица кондензује

изричну зависну реченицу:

(15) Предложио је набавку нове опреме. = Предложио је да се набави...

(16) Осећао је грижу савести. = Осећао је да га гризе савест.

(17) Обезбедили су превоз путника. = ... да се путници превезу.

(18) Спречили су пропаст старих здања у центру града. = ... да пропадну стара

здања...

5.3. Акузатив се може употребљавати као логички субјекат, када означава

носиоца стања. Глагол може означавати неки физиолошки процес у организму (пр.

21, 22, 23) или неко психичко стање (19, 20, 24). Такве реченице могу бити

безличне (23, 24), а могу имати и граматички субјекат, који означава изазивача

стања (19, 20) или део тела или орган на којем се манифестује дато стање (21, 22):

(19) Радује га њен успех.

(20) Брине је његово здравље.

(21) Марију боли глава.

(22) Пеку ме очи.

(23) Сева ме у леђима.

(24) Марка је било страх.

5.4. Акузатив може означавати време. Тада именица мора уза себе имати

одредбу. Акузатив има два временска значења:

5.4.1. временско значење у ужем смислу, кад именичка синтагма долази на

питање Кад?:

(25) Једно јутро срео сам га у аутобусу.

(26) Исто вече су се помирили.

5.4.2. значење мере времена, кад именичка синтагма долази на питање Колико

дуго?. Тада она може имати функцију прилошке одредбе (пр. 27, 28) или

прилошке допуне (пр. 29):

65

(27) Нисмо се видели целу зиму.

(28) Читаво поподне радио је задатке.

(29) Састанак је трајао цело јутро.

5.5. Акузатив може означавати и друге врсте мере. Тада може имати функцију

прилошке допуне за меру (пр. 30, 31, 32) или прилошке одредбе (пр. 33, 34).

(30) То кошта милијарду динара.

(31) Њена кућа вреди читаво богатство.

(32) Све заједно тежи килограм.

(33) Рекао сам јој то већ стотину пута.

(34) Померио се корак напред.

6. ИНСТРУМЕНТАЛ БЕЗ ПРЕДЛОГА26

6.1. Основно значење инструментала јесте средство / оруђе којим се вршилац

користи да би обавио неку радњу, која се по правилу врши на неком трпиоцу.

Постоје два случаја:

6.1.1. Тзв. спроводнички инструментал, који означава појам с којим агенс, у

тренутку вршења радње, успоставља јединство. Именица у инстр. може

означавати део или орган човековог тела (а), предмет или материју које човек

користи у тренутку вршења радње (б), превозно средство (в), неки апстрактни

појам, исказан глаголском именицом која кондензује зависну реченицу с

везничким спојевима тиме што / тако што (г):

(а) (1) Полако је вадио руком новац из џепа.

(2) Ударио га је ногом у стомак.

(б) (3) Сече хлеб великим ножем.

(4) Све мање људи пише оловком.

(5) Пре него што ставите тесто, плех подмажите уљем или маргарином.

(в) (6) Сваког дана се вози аутобусом.

(7) На посао иде колима.

(г) Играч „Црвене звезде“ кажњен је забраном играња на једној утакмици. = ...

тиме што му је забрањено...

(8) Такмичарски део фестивала отворен је пројекцијом филма Педра

Алмодовара... = ... тако што је приказан филм ...

Спроводнички је и инстр. којим је означена материја / материјал уз глаголе

типа пунити, заливати, насипати, хранити се и сл., или уз глагол послужити.

(9) Заливала је цвеће одстајалом водом.

(10) Храни се само биљном храном.

(11) Послужила је госте кафом и колачима.

У ретким случајевима у спроводничком инстр. се јавља и име бића; такви

су случајеви у заклетвама:

26

Ово поглавље урађено је углавном с примерима и делимично према класификацији коју даје

Антонић (2005) и допуњено из Ивић (1954).

66

(12) Кунем се Богом да нисам крив.

6.1.2. Тзв. омогућивачки инструментал, који означава појам који у тренутку

вршења радње не чини јединство са агенсом, него је само помоћно средство у

вршењу радње:

(13) Јавио нам је радосну вест телефоном.

(14) Људи мисле да се све може купити новцем.

Један тип омогућивачког инстр. је онај којим је означена грађа уз глаголе

типа правити, зидати, градити (нпр. Прави макете лего-коцкама), али је у овом

значењу данас чешћа констр. од + генитив.

6.2. Инструментал може означавати начин вршења радње. Разликујемо два

случаја.

6.2.1. Уз именицу у инстр. мора да стоји одредба; а ако не стоји, онда је сама

именица таква да се некакава одредба у њеном значењу подразумева:

(15) Говорио је тихим гласом. = тихо

(16) Увек је ходао брзим / лаганим кораком. = брзо / лагано

(17) Говорила је шапатом. = веома тихо

(18) На све то смејао се грохотом. = веома гласно

(19) Отишао је трком. = веома брзо / трчећим кораком

На овај начин настали су и прилози крадом, кришом, силом, листом,

широм.

6.2.2. У инструменталу стоји апстрактна или глаголска именица, која кондензује

зависну реченицу с везником тако што; таква употреба инстр. одлика је посебних

функционалних стилова (административног, новинарског):

(20) Чланови Управног одбора одлучују о томе већином гласова. = ... тако што као

критеријум узимају...

(21) ... „Север“ је реаговао повлачењем из целог поступка. = ... тако што се

повукао...

(22) На врх света попео се поново 1973. савладавши Џ. Форемана нокаутом у

осмој рунди (Политика). = ... тако што га је нокаутирао...

6.2.3. Инструментал има у основи начинско значење и у следећим примерима; у

њима се, међутим, запажа и нијанса мере / количине:

(23) Вратио му је истом мером.

(24) Нишки фудбалери су минималним резултатом 1:0 савладали подгоричку

„Будућност“.

(25) Волео бих свим срцем да је то могуће, али нисам оптимиста (НИН).

(26) Одликовања су се делила шаком и капом.

6.3. Инструментал може имати и узрочно значење. То је остатак некада веома

раширеног узрочног инструментала.

(27) Постао је председник вољом већине пунолетних грађана. = ... зато што је тако

желела већина...

67

(28) Несрећа се догодила његовом кривицом. = ... зато што је он скривио.

(29) Мојом грешком сав труд је пропао. = Зато што сам ја погрешила.

Трагови овог инстр. виде се данас у изразима неким чудом, пуким случајем,

стицајем околности, силом прилика, срећом, грешком, којима се упућује на сплет

околности које су узроковале ситуацију.

(30) Кућа ... само неким чудом није сравњена са земљом (Илустрована политика).

(31) Силом прилика мораћу да укажем поверење и неким младим играчима...

(Политика).

(32) Срећом се јавила на време и избегла компликације.

6.4. Кад у инструменталу стоји именица посао а глагол означава кретање,

инстр. има значење намере, тј. функцију одредбе циља:

(33) Отпутовао је у Београд послом. = ...да би обавио посао.

6.5. Инструментал може бити рекцијска допуна глаголима, гл. именицама и

придевима.

6.5.1. Инстр. је рекцијска допуна различитим глаголима, када се могу, више или

мање, препознати и његова прилошка значења. Једну групу сачињавају глаголи

дириговати, доминирати, господарити, користити се, манипулисати,

(поза)бавити се, располагати, руковати, руководити, служити се, управљати,

трговати, (о)владати итд.; инстр. допуњава и гл. именице изведене од већине тих

глагола:

(34) ... оркестром ће дириговати Курт Сандерлинг (Политика).

(35) И психологија се позабавила овим проблемом (Политика).

(36) Предузеће слободно располаже финансијским средствима...

(37) Уређајем треба пажљиво руковати.

Напомена: Иако се срећу примери председавати седницом / жиријем, норма не

прихвата инструментал у том случају; правилно је једино са дативом:

председавати седници / жирију.

Инстр. је допуна и глаголима поносити се, хвалити се; оженити (се);

обиловати, зрачити:

(38) Поноси се / хвали се својом децом.

(39) Хвали се својом новом књигом.

(40) Оженио се младом девојком.

(41) Оженио је сина апотекарком.

(42) Књига обилује примерима.

(43) Увек је зрачио оптимизмом.

Инстр. као рекцијска допуна може означавати и појам који је део неког

бића (или, евентуално, предмет који заступа тај део), и креће се вољном или

рефлексном радњом тог бића: климати главом, махати руком / марамицом,

тапшати рукама, цупкати ногом, мигати / жмиркати очима, узвијати обрвама:

(44) Слушао га је пажљиво и климао главом.

(45) Махала је марамицом у знак поздрава.

68

6.5.2. Инстр. је допуна придевима као што су задовољан, заморен, збуњен,

обрадован, занесен, заузет, окупиран, спутан, који означавају човеково

психолошко стање / расположење. У пр. 39 и 40 може се запазити нијанса

узрочног значења:

(46) Задовољан је Марком / својим радом.

(47) Потпуно је збуњен ситуацијом.

(48) Занесен је идејом да прави брод.

(49) Био је очигледно обрадован њеним доласком. = ... што је она дошла.

(50) Потпуно је збуњен њеним изненадним повратком. = ... што се она изненада

вратила.

Инстр. је допуна и придевима богат, сиромашан, оскудан:

(51) То је храна богата гвожђем.

(52) То је крај сиромашан рудом.

6.5.3. Данас се инстр. као допуна глаголима и придевима употребљава у

устаљеним изразима као што су: Померио је памећу; Клонуо је духом; Висок је

растом; Не шали се животом / главом.

6.6. Инструментал може да означава вршиоца радње. То је случај у пасивним

конструкцијама, када има функцију агентивне одредбе или допуне, одн. у

придевским синтагмама, кад има функцију допуне.

У питању могу бити глаголи опколити, населити, настанити, кад је појам

означен инструменталом у множини и означава особе:

(53) Окружени сте болесним особама или особама које вам не пријају (Глас

јавности).

(54) Острво је насељено углавном староседеоцима.

(55) Село је било опкољено војницима / непријатељима.

У својству вршиоца могу бити природне појаве као што су гром, муња,

ватра, вода, бујица, суша, стихија:

(56) Муњом опаљен грм на суром пропланку стоји (В. Илић).

(57) Сељаци ће добити одштету за усеве уништене бујицом / сушом.

Агенс могу бити и апстрактни појмови – нарочито у новинарском језику:

(58) Пословање у Француској такође је оптерећено проблемима ... (Политика).

У административном стилу у својству вршиоца радње се појављују и

правна акта: устав, закон, статус, правилник, пропис, акт, план, решење, одлука,

одредба, предлог:

(59) Та материја је регулисана Уставом и законом.

(60) Начин информисања предвиђен је Статутом.

Инстр. означава појам који је изазивач / подстрекач стања означеног

(трпним) придевом:

69

(61) Особе измучене гладовањем лако оболевају од различитих болести.

(62) Охрабрен успехом, наставио је вредно да ради.

(63) Целу ноћ сам се презнојавао преплављен чудним емоцијама (Политика).

6.7. Инструментал може имати функцију допунског предикатива, уз глаголе

(у)чинити, (на)правити (се), прогласити, називати (се), сматрати, оценити и сл.:

(64) Учинили су га неспособним за живот.

(65) Праве га лудим.

(66) Називају га кукавицом.

(67) Највише испитаника оценило је ситуацију неизвесном (Глас јавности).

(68) Одлуку су прогласили неважећом.

6.8. Инструментал у функцији копулативног предикатива је данас редак:

(69) Случај Новског је за њега био утолико поразнији што га је он ценио као

револуционара и неко му је време, пре десетак година, био узором (Киш).

6.9. Инструментал може означавати и место – путању кретања; такав инстр.

назива се просекутив. Тада се употребљава уз глаголе кретања и по правилу

означава издужени простор, или је путања по том простору праволинијска:

(70) Свако вече шетају обалом / улицом.

(71) Из Пријемног су ме каменим степеницама одвели... (Пекић).

(72) Небом се проломио прасак...

(73) Чим су моји и кључареви двоструки кораци одјекнули дашчаним подом...

(Пекић).

6.10. Инструментал може означавати и време. Тада постоји представа о протоку

времена, која се реализује углавном на два начина.

6.10.1. Инстр. означава меру времена (долази на питање Колико дуго?). Тада

именица у инстр. по правилу не може да означи сасвим кратке периоде (као што су

секунд, минут) и увек стоји у множини:

(74) Данима / месецима није излазио из куће.

(75) Годинама је свраћао у исту кафану.

6.10.2. Може означавати и време у ужем смислу (долази на питање Кад?), и то

учесталост појављивања у времену. Тада у инстр. стоје имена дана у недељи (у

једнини):

(76) Недељом иду код родитеља на ручак.

Инструментал именица зора, јутро, дан, ноћ данас се осећају као прилози.

Код прве две именице изгубила се представа о протоку времена, а у друга два је

остала:

(77) Зором је отишао у цркву. = у зору

(78) Јутром рани и путује на посао. = ујутру

(79) Ноћу ради, а дању спава.

70

Временско значење у ужем смислу имају и синтагме с именицама почетак,

средина, крај у инструменталу (МЗ, стр. 146):

(80) Почетком године идемо на зимовање.

6.11. Именица у инстр. може имати функцију актуелног квалификатива са

временским значењем. Таква употреба је данас ретка; уместо инстр. употребљава

се констр. као + номинатив или временска реченица:

(81) ... заборавио сам како се девојком звала Боројевићка ... (Михиз). = као девојка

/ кад је била девојка.

(82) Увек ми је био симпатичан тај кроатизовани Чех и волео сам, дечаком још,

његове наивне и чедне историјске романе ... (Михиз).

7. ПРЕДЛОЗИ СА ЗНАЧЕЊЕМ САДРЖАВАЊА

У српском језику постоји систем предлога чије је значење засновано на

односу садржавања. Тај однос садржавања подразумева два објекта: садржани

објекат (означићемо га скраћеницом СО) и садржатељ (С). У питању су следећи

предлози:

7.1. Предлог у, употребљен с локативом, означава налажење СО у С:

крушке у сандучићима, риба у води, дрво у дворишту.

Овај предлог развија и метафоричка значења: као С концептуализују се и

СТАЊЕ, ПОЛОЖАЈ, АКТИВНОСТ, ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ, ОБЛИК, ЕНТИТЕТ КОЈИ ТРЕБА

РАЗУМЕТИ, ЧОВЕК.

7.2. Предлог у, употребљен с акузативом, означава да СО заузима место у С

после претходног кретања (улази у њега или бива унесен):

(ставити) крушке у сандучиће, делфин (скаче) у воду, дрво (су засадили) у

двориште.

Предлог У с акузативом развија и значење правца или усмерености. У том

случају један предмет не заузима место унутар другог, него само допире до његове

површине (а), усмерен је према њему (б), или је према њему само окренут (в):

(а) Ударио / погодио га је песницом у лице.

(б) Циљао је право у мету.

(в) На води су пливале рибе са стомацима окренутим у небо.

У случају б, објекат локализације може бити и поглед:

Упирао је поглед у њега.

Гледао / загледао се / зурио / буљио / пиљио је у тај призор.

Предлог у уноси значење усредсређености на локализатор, које не постоји

ако је допуна само у акузативу без предлога (ударити нешто, гледати нешто).

71

Стога глаголи који означавају усредсређено гледање (загледати се, зурити,

буљити, пиљити) имају само допуну у + акузатив, а не и сам акузатив.

Исту допуну има и глагол заљубити се, вероватно по метонимијској вези са

загледати се: заљубити се у некога. Из сличних разлога исту допуну имају и

глаголи (по)веровати, (по)уздати се у нешто, именице вера, поверење, нада,

придеви уверен, сигуран. По некој врсти аналогије такву допуну имају и речи

неверица, сумња, (по)сумњати.

Предлог у с акузативом има два главна метафоричка значења. Једно је

засновано на метафори УПОЗНАВАЊЕ / РАЗУМЕВАЊЕ НЕЧЕГА ЈЕ УЛАЗАК У ТО. То

значење илуструју апстрактна значења глагола ући / упутити се (у нешто), одн.

упутити / увести (некога у нешто), затим продрети / проникнути (у нешто) и сл.

Исту допуну има и глагол разумети се (у нешто):

Чим је дошао, настојао је да се упути у наше прилике.

Одмах смо га увели у посао.

Морамо ући / проникнути у суштину проблема.

Пошто је облик САДРЖАТЕЉ ЗА ЕНТИТЕТ КОЈИ ПОСЕДУЈЕ ТАЈ ОБЛИК, један

ентитет може прећи у други облик – садржатељ:

Сунђер се вратио у свој првобитниоблик.

Стога и глаголи као преобликовати (се), прерушити (се), преименовати

имају као допуну конструкцију у нешто.

Међутим, пошто стицањем другог облика објекат обично мења и свој

идентитет, преобликовање најчешће значи и претварање. Одатле метафора

ТРАНСФОРМАЦИЈА ЈЕ УЛАЖЕЊЕ / СТАВЉАЊЕ ОБЈЕКТА КОЈИ СЕ ТРАНСФОРМИШЕ У

ОБЈЕКАТ КОЈИ СЕ ДОБИЈА ТРАНСФОРМАЦИЈОМ. Стога сви глаголи који значе

трансформацију имају допуну у нешто: претворити (се) / преобразити (се),

преправити и сл. Такви су и следећи случајеви:

Ход му је прешао у трчање.

Љубав се преокренула у мржњу.

Људи су се сабили у гомилу.

Исцепао је папир у комадиће.

7.3. Предлог из (увек употребљен с генитивом) означава да СО напушта С.

Напуштање могу означавати, у својим секундарним значењима, и предлог изван,

одн. ван.

Узео је крушку из сандучића.

Извадио је рибу из воде.

Изашао је из дворишта.

Метафоричка проширења су углавном заснована на метафори НАСТАНАК ЈЕ

ИЗЛАЖЕЊЕ, из које проистиче и узрочно значење предлога из:

Поступио је тако из убеђења, а не из користи.

Рекао је то из обести / љубоморе / беса.

72

7.4. Предлог унутар је нека врста наглашеног у, које подвлачи да СО не

прелази границе С. У највећем броју случајева С је ограничени дводимензионални

простор (конкретни или апстрактни):

Унутар те територије они су слободно трговали.

Чланови једне касте друже се и жене само унутар своје касте.

Кад су С границе таквог простора, онда предлог унутар није заменљив

предлогом у, јер означава управо тај простор, док би у означавао материју тих

граница:

Нашли су уточиште унутар зидина царске палате.

Синоними овом предлогу су предлошки изрази у оквиру и у границама, а

његов прави антоними су изван / ван.

7.5. Предлози сред, усред, насред, посред означавају онај специфичан случај

садржавања кад СО заузима централни положај у С. С може бити конкретан,

али у питању може бити и временска јединица или активност:

Стајао је насред собе.

Пробудио га је усред ноћи.

Прекинуо их је усред разговора.

Такође, ови предлози могу имати и адлативно значење (СО заузима место у

централном делу С):

Ударио га је посред / насред чела.

7.6. Предлози изван / ван означавају налажење објекта у простору који не

припада садржатељу (или, евентуално, имају адлативно значење). Садржатељ

може бити конкретни или апстрактни:

Нашли смо одједном изван шуме.

Нашли смо се ван домета непријатељске ватре.

Направио је уметничко дело ван свих конвенција.

Ови предлози имају једно метафоричко значење, засновано на метафори

ИЗУЗИМАЊЕ ЈЕ СТАВЉАЊЕ ОБЈЕКТА С ОНЕ СТРАНЕ УСТАНОВЉЕНЕ ГРАНИЦЕ. Тада је

њихово значење блиско предлогу осим:

Не знам ништа изван онога што су хтели да ме науче.

Не бих тражио бољи разлог изван тог уобичајеног.

7.7. Однос садржавања имплицира се и у великом делу значењске мреже

предлога кроз, који типично означава канал (место пролажења). Неки типови

садржатеља могу послужити и као канал:

Прошао је кроз собу / двориште.

73

7.8. Предлог по означава да се објекти крећу у разним правцима унутар

дводимензионалног или тродимензионалног С. То није централно, него

маргинално значење овог предлога:

Скита по парку / Европи.

Риба плива по акваријуму.

На простор метонимијски могу да се надовежу временске прилике:

Хода по мраку / киши / ветру.

8. КОНКРЕТНА ЗНАЧЕЊА ПРЕДЛОГА У С ЛОКАТИВОМ

Значења предлога у с локативом подразумевају однос садржавања између

двају објеката. Један од њих је садржатељ (С), а други садржани објекат (СО).

Њихова природа може бити различита. СО у већини случајева припада категорији

предмета (мада може бити и материја), а С може бити:

(1) предмет типа кутије или посуде. У типичном случају, он је отворен на

горњој страни и може се преносити: јабуке у чинији. Овакав случај садржавања

има свој перцептивни аспект (СО се налази у некаквом удубљењу) и свој

функционални аспект (С одређује положај СО). Мање типични случајеви јесу

следећи:

(а) отвор С може бити са стране: ватра у камину, или чак надоле: бат у звону. Да

би се овакви случајеви препознали као садржавање, поред перцептивног аспекта

мора бити очуван и функционални аспект типичног случаја садржавања: С мора

одређивати положај СО, дакле овај из њега не сме испадати (визуелно сличан

однос између двају предмета, али којем недостаје тај функционални аспект,

исказује се другим предлогом: сир под стакленим звоном).

(б) СО се може налазити у С само једним својим делом – али опет под условом да

овај и даље контролише његов положај: чутурица у руци. Нарочито је речит

пример цвет у саксији, у којем највећи, а и најрелевантнији део биљке уопште није

у саксији, него ван ње; упркос томе, цвет је у саксији преносив, дакле она одређује

његов положај, због чега се тај однос проглашава односом садржавања.

(в) С може бити затворен: хаљине у ковчезима, То пише у књизи. У овом другом

примеру СО није типичан предмет, али се види кад се књига „отвори“.

(г) С може бити нетипичних димензија, кад је перцептивни аспект типичног

случаја садржавања донекле измењен: лед у олуку.

(д) неке стране С могу недостајати: стоји у вратима, сточић у углу собе. Тада је

опет делимично измењен перцептивни аспект, али не толико да тај однос између

двају предмета не би био проглашен садржавањем. Функционални аспект овде

изостаје: СО није преносив у С.

(ђ) С је великих димензија: кула у долини, станује у тој улици. СО није ни овде

74

преносив у С, али је перцептивни аспект довољан да би се овај случај уврстио у

садржавање.

(е) С је просторија или зграда: Пили смо кафу у кухињи, Станује у кући. Постоји

могућност, мада изузетно, да се фокусирају само границе С: седи у четири зида.

(За овај други случај задужен је предлог унутар.) Метонимијски у односу на

просторије и зграде, С могу бити и институције: Ради у Црвеном крсту. Слично

просторијама и зградама, С могу бити и возила: Довезли су се у црвеним колима. У

свим тим случајевима типичан СО је човек, коме С пружа заштиту, али може и да

му онемогући слободно кретање. Такође, С може онемогућавати човеку да види

оно што се ван њега налази, као што и другим људима може онемогућавати

приступ који се налази унутар њега.

(ж) С могу бити делови намештаја: Седео је у фотељи. Типичан СО је опет човек.

(з) С може бити одећа: жена у дугој хаљини. На одећу се метонимијски надовезује

њена боја или шара: Била је сва у белом. Слично томе, С је нешто што прекрива

СО: стопала у пликовима, Дотрчала је сва у сузама. У свим овим случајевима С

не одређује положај СО, па се, да би се као одговор добила конструкција

у+локатив, не може питати Где? (Где је жена? – *У дугој хаљини; Где су стопала?

– *У пликовима).

(и) С је сам простор унутар неких граница: Појавила се нека тежина у простору

иза мене.

(2) ограничени дводимензионални (2-д) простор. У типичном случају реч је о

ограђеној или јасно ограниченој територији: призор у дворишту, најбољи

фудбалер у земљи. Маргиналнији случајеви су следећи: С је отвор (Стајао је у

отвору врата); С је целина (која се метафорички разумева као круг), а СО је њен

део (појединости у понашању, грешка у замисли, језички знак у систему знакова);

С је испуњени 2-д простор (стражар у парку, родила се у граду); С је вертикалан

(ракета је још у гравитационом пољу); неке странице С могу недостајати (наслов у

углу стране); фокус може бити само на страницама С (криза је остала у границама

једне државе) или само на простору унутар њега (мрав у непрегледном простору).

У начелу, овај случај садржавања има свој функционални аспект само кад је СО

човек; тада њему кретање може бити ограничено унутар С. У другим случајевима

овај случај садржавања има само перцептивни аспект.

(3) тродимензионална (3-д) материја. У типичном случају СО је сасвим уроњен

у С (риба у води). Мање типични случајеви јесу следећи: СО се у С налази само

једним својим делом (Стојим у барици) – овај случај је перцептивно сличан ономе

у коме се СО налази у С типа кутије / посуде само једним својим делом; С је нека

мање типична материја (цврчци у трави); СО је пукотина или отвор (пукотина у

зиду пећине, уклесати траг у камену); СО је део С (камен у темељу); С је мање

типична, разређенија материја (седети у тишини / мраку / топлом). И у овом

случају разлог да се однос између неког предмета и материје прогласи

садржавањем јесте перцептивни аспект тог односа: СО је у типичном случају са

свих страна обавијен / окружен садржатељем.

75

(4) „дводимензионална“ материја. Реч је о случају кад је типични СО човек, а

око њега се, претежно у двема димензијама, простире нека материја (нпр. Седео је

у обиљу воћа). Мање типични случајеви јесу следећи: С су околности (Није се

снашао у новим околностима); С је група људи (Угледао ме је у гомили); С је

институција представљена групом људи (министар у влади. У последња два

случаја СО је и део С.

9. АПСТРАКТНА ЗНАЧЕЊА ПРЕДЛОГА КОЈИ ЗНАЧЕ САДРЖАВАЊЕ

Однос садржавања је један од оних који човеку омогућавају да разуме

физички свет којем припада. А пројектујући структуру тог односа на разне

апстрактне домене, он своје разумевање проширује и на њих. Другим речима,

садржатељи и садржани објекти могу бити не само конкретни него и апстрактни.

9.1. Најпре, човек се налази не само у физичком простору него и у апстрактним

доменима ПОЛОЖАЈА, СТАЊА и АКТИВНОСТИ. Зашто се ови апстрактни појмови

разумевају као САДРЖАТЕЉИ? Кад се налази „у“ неком положају, човеку може бити

ограничена перцепција, кретање или акција; а кад се налази „у“ неком стању или је

посвећен некој активности, човек не може нормално да процењује нити да делује –

тј. да види шта се дешава „напољу“, изван С. Такође, кад се човек налази „у“

неком стању или активности, с њим се теже комуницира (до њега теже може да се

„допре“).

Када се термин који означава неки појам који припада категоријама

ПОЛОЖАЈА, СТАЊА или АКТИВНОСТИ употреби у конструкцији у+локатив, тај појам

се само проглашава САДРЖАТЕЉЕМ (у пр. 1 С је ПОЛОЖАЈ, у пр. 2 СТАЊЕ, а у пр. 3

АКТИВНОСТ):

(1) ... био [је] у безизлазном положају (Селимовић).

(2) Дошао сам да ми се отворено каже. И овако сам у бризи и очајању

(Селимовић).

(3) Две некада елегантне београдске госпође у преподневној зимској шетњи. У

ћаскању, тако рећи (Велмар-Јанковић).

Међутим, кад се таква реч нађе у другим конструкцијама (најчешће у

конструкцијама у+акузатив и из+генитив), захваљујући употребљеном глаголу

прецизира се и врста тог садржатеља, која зависи од природе датог положаја,

стања или активности.

(1) ПОЛОЖАЈ се најчешће концептуализује као ОГРАНИЧЕНИ

ДВОДИМЕНЗИОНАЛНИ ПРОСТОР.

(4) Ускоро одлази у пензију (разг.).

(5) Довео сам у неугодан положај и себе и њих двојицу (Селимовић).

(6) Сад знам да је он ... тражио излаз из свог мучног положаја (Ненадић).

Ако је неугодан или неповољан, он се може концептуализовати као

МАТЕРИЈА КОЈА ЧОВЕКУ ОТЕЖАВА КРЕТАЊЕ (пр. ...) или као РУПА / ЈАМА (пр. ...), уз

помоћ метафоре НЕПРИЈАТНО / НЕПОЖЕЉНО ЈЕ ДОЛЕ:

76

(7) Пао је у немилост (разг.).

(8) Били [су] бескрајно захвални властелину јер их је извадио из ушљиве беде ...

(Ненадић).

(9) Он увек тако. Из тешкоћа се извлачи смутљивим загонеткама и

двосмислицама (Ненадић).

(2) И СТАЊЕ се обично концептуализује као ОГРАНИЧЕН 2-Д ПРОСТОР. Тако се

концептуализују живот, (не)постојање, смрт, а и нека непријатна, мучна стања

или она која се оцењују као неповољна. У том другом случају релевантна

импликација јесте да човек од тих стања не може нормално да се понаша, онако

као што не може да изађе из ограниченог простора:

(10) ... упућених незнаном бићу које долази у живот а не оним знанима који су

изашли из живота ... (Велмар-Јанковић).

(11) ... да сам ја отерао у смрт грешнога Прохора ... (Ненадић).

(12) Пратила ме је [та реч] и у сан (Велмар-Јанковић).

(13) Национално осећање може да унизи човеково достојанство ако га води... у

мржљу према другом народу (П. Ивић).

(14) ... натерао [сам] тог човека у очајање из кога није успео да пронађе никакав

излаз ... (Ненадић).

Нека стања – пре свега она физиолошка и психолошка стања неактивности,

обамрлости и сл – концептуализују се и као МАТЕРИЈА:

(15) Зашто, Димитрије, не потонеш у дубок сан ... (Ненадић).

Ако су нека стања човеку сметња у нормалном животу, концептуализују се

као МАТЕРИЈА КОЈА МУ ОТЕЖАВА ХОД:

(16) Зар се зато издвојио [Хасан], да се овако неповратно заплете у страст што се

не троши и не може да нестане? (Селимовић)

Нека стања се концептуализују и као РУПА / ЈАМА. Наиме, кад се налази у

рупи или јами, човек је заробљен и не може доспети на нормално тле, нити видети

шта се тамо догађа. Та немогућност виђења основа је за овакву концептуализацију

сна и дремежа, а непријатност и неизвесност бивања у рупи/јами основа су за

такву концептуализацију непријатних стања као што су очај, брига, неспокојство.

На делу су оријентационе метафоре СВЕСНО ЈЕ ГОРЕ, НЕСВЕСНО ЈЕ ДОЛЕ и ПРИЈАТНО

/ ПОЖЕЉНО ЈЕ ГОРЕ, НЕПРИЈАТНО / НЕПОЖЕЉНО ЈЕ ДОЛЕ:

(17) ... прегрејани камењар, који после дневне жеге запада у дремеж (Ненадић).

(18) ... пао сам у несвест (Ненадић).

(19) Јер прави вјерник не смије пасти у очајање и малодушност (Селимовић).

Стање се може концептуализовати и као ПРОСТОРИЈА / ЗГРАДА. Релевантна

импликација јесте да ти С пружају човеку заштиту од спољних утицаја, због чега

му могу служити као заклон. У наведеним примерима спољни утицаји су

комуникација с другим људима:

(20) ... да сам прихватио његово веће и горче искуство, да се нисам затворио у

своју муку ... (Селимовић).

(21) ... који је умео да ме одгурне ... кад год би се повлачио у своју повређеност ...

(Велмар-Јанковић).

77

(3) И АКТИВНОСТ се може концептуализовати као ОГРАНИЧЕН 2-Д ПРОСТОР:

(22) отићи у посету / шетњу / набавку

(23) ... нисмо се осећали сасвим спремни да уђемо у разговор са Павлом Зецом ...

(Велмар-Јанковић).

(24) Не знам зашто је хтио да се упусти у опасан и несигуран посао спасавања

човјека кога је једва и познавао ... (Селимовић).

(25) Неколико пута нас је Лауш слао у хајку на звери ... (Ненадић).

(26) То ју је натерало у још већи плач (Ненадић).

(27) ... да најурим у бекство шаку одрпаних сметењака ... (Ненадић).

Ако је дуготрајна и некорисна, или непријатна и мучна, активност се

концептуализује као МАТЕРИЈА КОЈА СПРЕЧАВА КРЕТАЊЕ:

(28) Ћутали смо сви који смо били уплетени у ову игру, ја, гоњени, и гонитељи

(Селимовић).

Ако се активност или њен резултат вреднују негативно (у моралном или

неком другом погледу), концептуализују се као РУПА / ЈАМА, тј. помоћу

оријентационе метафоре НЕПОЖЕЉНО / ЛОШЕ ЈЕ ДОЛЕ:

(29) Није, изгледа, ствар у томе што је из непорочности нагло склизнуо у грех ...

(Ненадић).

9.2. Следећи апстрактни С јесу временске јединице. Такво њихово разумевање у

вези је са метафоричком концептуализацијом времена (в. I део, т. 2.2).

9.3. Следећа метафора чији је изворни домен однос садржавања јесте ОБЛИК ЈЕ

САДРЖАТЕЉ ЗА ЕНТИТЕТ КОЈИ ПОСЕДУЈЕ ТАЈ ОБЛИК. Наиме, облик неког предмета

дефинисан је његовом површином, границом; та површина метафорички се разуме

КАО ЉУСКА, ОМОТАЧ или РУХО у којем се предмет налази, понекад и као МАСКА под

којом се налази.

Облик је специфичан по томе што се може мењати: један исти ентитет

може добијати различит изглед или лик, не мењајући при том свој идентитет, своју

препознатљиву суштину. Облик у којем се појављује постаје, тако, начин његовог

испољавања или постојања.

У конструкцији у+локатив употребљавају се лексеме које означавају облик

уопште или неки посебан облик. Та конструкција тада долази на питање Какав?:

(30) сијалице у облику звезда

(31) текст у оригиналу и у француској верзији

(32) млеко у праху

Материја добија облик крећући се или разбијајући се на комаде; тај облик

је, онда, начин њеног појављивања. Као материја концептуализује се и група

појединачних објеката, уколико њихова појединачност није визуелно упечатљива

или релевантна. Конструкција у+локатив добија се на питање Како?:

(33) ... па је вода потекла у моћним млазевима ка подруму (Ненадић).

(34) Широм сам отворила уста, али су речи испадале само у мрвицама (Велмар-

Јанковић).

(35) ... дужег теоријског огледа ..., објављеног у наставцима ... (Бугарски).

78

(36) Војници стоје у групама и живо разговарају (Ненадић).

(37) У збивањима која ће следити, у низовима ... (Велмар-Јанковић).

Начин постојања неког ентитета може се односити не само на његов изглед

него и на његов квантитативни аспект. Реч је о величини / количини (аку су

питању предмети, одн. материја), броју (ако су у питању јединке) и, метафорички,

вредности. Конструкција у+локатив се у овом случају добија на питање Колики?

или Колико?:

(38) Служећи се туђим мозгом, јер је његов Господ оставио у величини ораха ...

(Ненадић).

(39) ... изостављање текста у дужини од целог једног реда ... (Бугарски).

(40) ... с недаћама што их она [земља] пружа у изобиљу (Селимовић).

(41) Он је све оно што се тражило имао у претераном сувишку... (Ненадић).

(42) Основних школа у знатнијем броју било је само на тлу Хабсбуршке

монархије (П. Ивић).

(43) ... производ у вредности од 6 милиона долара ... (Радио-дневник).

9.4. Помоћу метафоре се разуме и сама активност разумевања: РАЗУМЕВАЊЕ

ЕНТИТЕТА ЈЕ ОТКРИВАЊЕ ОБЈЕКТА САДРЖАНОГ У ЊЕМУ. Тај „СО“ може бити нека

његова особина, скривена природа, његов проузроковач и сл. – све што је

скривено, што се не види на први поглед, до чега се долази бољим упознавањем

ентитета и после дужег искуства с њим.

Ово значење засновано је на оној варијанти основног случаја садржавања у

којој је С затворен и непровидан, тако да је уочавање СО или допирање до њега

скопчано са тешкоћама и захтева улагање напора или неки специјалан поступак.

Оно што оправдава такав ангажман јесте претпостављена вредност СО: сматра се

да је управо он важан, а не С у којем се налази.

Наведена метафора је у најужој вези са познатом метафором Разумевање је

виђење; стога се конструкција у+локатив у овом значењу често употребљава с

глаголима перцепције – визуелне или друге.

Ентитет који је резултат разумевања – „СО“ – може бити различит. У

питању може бити особина ентитета који се разумева (пр. 44); неки његов други

идентитет (пр. 45); човек субјективни осећај или доживљај који има у додиру са

њим (пр. 46); његов проузроковач (пр. 47). Такође, „СО“ може бити говорников

став, намера или стање, а „С“ његов симптом – израз лица, глас, покрет, понашање

и сл. (пр. 48):

(44) ... у другарици Зоро као да више није било ни трунке безазлености или

чедности, оданости наше ружопрсте Зоре ... (Велмар-Јанковић).

(45) У појави ове жене препознао /је/ нестварно биће о којем му је причала Олга ...

(Велмар-Јанковић).

(46) Тада је почео бесмисао ... Било је неке неодољиве сласти у том ничему, у

плутању без напора и циља (Селимовић).

(47) Било је у том његовом противљењу неког чудног страха ... (Киш).

(48) ... Доротеј ме је гледао сасвим равно у очи и ја у његовом изразу нисам

примећивао ни најмању сенку нелагодности (Ненадић).

У складу с метафором РАЗУМЕВАЊЕ ЕНТИТЕТА ЈЕ ПРОНАЛАЖЕЊЕ ОБЈЕКТА

САДРЖАНОГ У ЊЕМУ стоји и метафора ЈЕЗИЧКЕ ЈЕДИНИЦЕ СУ САДРЖАТЕЉИ ЗА СВОЈА

ЗНАЧЕЊА – будући да су језичке јединице намењене управо разумевању. Одатле

примери као што су следећи:

79

(49) У уводнику тумачио се појам садржан у наслову (Велмар-Јанковић).

(50) Такве гомилице [графичких знакова] најчешће „значе“ или оно што је писац у

њих унео, или што ми у њих уносимо, или, у срећним случајевима успешног

општења, обоје (Бугарски).

(51) празне речи, празна прича, празнословље

(52) речи бремените значењима

9.5. Видели смо да човек може имати улогу посматрача односа између С и СО,

као и да може имати улогу СО. Он, међутим, може имати и улогу садржатеља. При

том је реч пре свега о човековом психичком животу: човек је С за осећања, мисли,

сећања и друге апстрактне ентитете, који се концептуализују као МАТЕРИЈА или

као ПРЕДМЕТИ.

Кад се човек прогласи садржатељем за емоције и унутрашња стања, обично

се мисли на област грудног коша – тамо где се налази срце, где се обично смешта

душа и на коју човек упире прстом кад каже „ја“. То ћемо назвати човековим

емоционалним простором.

Типични „СО“ у том простору јесу емоције (пр. 53) и психолошка стања

(пр. 54). Емоције се обично концептуализују као течност (пр. 55), а настанак

емоција као кретање или као покретање бића (пр. 56). Емоције се могу

концептуализовати и као нека нетипична врста материје (пр. 57):

(53) ... док то сазнање у исти мах изазива у мени и силну радост и силан страх ...

(Велмар-Јанковић).

(54) Има у њему неке чудесне упорности да преживи ... (Ненадић).

(55) ... зато што је у њему врио неки унутрашњи бес ... (Ненадић).

(56) Ништа се у мени није покренуло, никакав предосјећај, никаква слутња

(Селимовић).

(57) Нисам осјећао тугу и лудост такве жудње ... Лебдјела је у мени као стишана

свјетлост ... (Селимовић).

Човеков емоционални простор могу да представљају и душа и срце, који су

такође садржатељи за емоције, психолошка стања, или ентитете који имају

емоционалну вредност:

(58) ... са стрепњом у души (Селимовић).

(59) ... сузе ће ми износити горчину из душе ... (Ненадић).

(60) ... у нашим срцима ова кућа је записана ... (Селимовић).

Поред емоционалног простора, човек поседује и ментални простор, у којем

се налазе разни ментални ентитети – слике, представе, мисли итд. Њега

симболизују глава, мозак, памет, свест итд., а његова садржина концептуализује

се обично као нека врста физичке појаве – светлост, слика или предмет:

(61) ... од какве лудорије која му час кресне у мозгу ... (Ненадић).

(62) Ко зна какве су се луде мисли сплеле у његовој глави ... (Ненадић).

(63) Да су га ухватили ..., остала би ми сурова слика дуго у памети (Селимовић).

Сећање, памћење и успомена такође дефинишу простор, у/на коме се

налази оно чега се сећамо:

(64) Од далеког дјетињег Бајрама што се већ изгубио у памћењу ... (Селимовић).

(65) ... долази [жена] у сјећање кад нећу и кад ми не треба ... (Селимовић).

80

10. УЗРОЧНО ЗНАЧЕЊЕ ПРЕДЛОГА У С ЛОКАТИВОМ

10.1. У српском језику узрочна значења се могу изразити помоћу већег броја

предлога. То су, најпре, предлози због и услед. Они су специјализовани за

изражавање узрочног значења: њихово значење је увек и само узрочно.

У другу групу спадају предлози из, од, са (који је у том значењу архаичан)

и за; њихово основно значење је конкретно, просторно, а узрочно значење се

метафорички надовезује на њега: узрочно-последични односи се разумевају као

просторни. Да би имали узрочно значење, ти предлози се морају налазити у

одређеном контексту. На пример, како истиче М. Ивић, предлог из има узрочно

значење кад глагол у функцији предиката означава свесну, вољну, смишљену

акцију, а именица у генитиву означава унутрашњу побуду за вршење радње (нпр.

Ја то из радозналости питам). У таквом контексту, предлог из има увек и

недвосмислено узрочно значење.

У трећу групу спадају сви остали предлози који могу имати узрочно

значење: у, на, пред, под, уз, крај, поред, без, са (с инструменталом) итд. Нас овом

приликом занима предлог у испред именичке јединице у локативу. Желимо да

утврдимо по чему се исказивање узрочног значења овим предлогом разликује од

начина на који узрочно значење исказују предлози из друге групе. Затим ћемо се

позабавити разликом између узрочног значења тог предлога и оног који му је

значењски најближи – предлога из.

10.2. Основно значење предлога у с локативом јесте месно, и то локационо (он

означава место налажења). Његово узрочно значење остварује се кроз то месно

значење, које остаје и даље препознатљиво. Наиме, место на којем се реализује

нека ситуација – назваћемо га, према значењу предлога у, садржатељ –

интерпретира се као њен узрок. Тај садржатељ може бити конкретан (просторија,

насељено место, ограничена територија, одећа, материја, група људи, физичко

окружење) и апстрактан (околности, положај, стање, активност, време, облик).

Тако је у пр. 1 садржатељ визуелно окружење, у пр. 2 – стање, а у пр. 3 –

активност:

(1) Остао је испод једне капије са настрешницом, невидљив у сјенци (Селимовић).

(2) У томе стању, које је трајало неколико месеци, није могла да поднесе да остане

сама ни за тренутак (Велмар-Јанковић).

(3) Он је тада некуда био отишао у потрази за храном (Ненадић).

Дакле, узрочно значење предлога у није условљено ни врстом ситуације

(означене глаголом), ни врстом места на којем се ситуација реализује (означеног

именицом у локативу); а ипак је, очигледно, контекстуално условљено. Под

контекстом у овом случају треба подразумевати могућност успостављања

узрочно-последичне везе између места реализовања ситуације и саме ситуације.

10.3. У зависности од контекста, предлог у може, с именицом сличног значења

или чак с истом именицом, кроз месно (одн. временско) развити, поред узрочног,

још и начинско и допусно значење.

На пример, садржатељ је у следећим случајевима просторија. У пр. 4 она је

само место у којем се реализује ситуација означена предикатом; у пр. 5 то се место

81

интерпретира као узрок; а у пр. 6 као концесија:

(4) Ту, у тој тесној одаји, било је сигурно угодније него тамо (Ненадић).

(5) Да ли је и даље онако прибран и хладан, или се у самоћи тамнице препустио

очају и својој злосрећној судбини? (Ненадић)

(6) При оваквој врућини и у најдубљим подрумима месо пропадне за два дана

(Ненадић).

У следећем случају садржатељ је визуелно окружење: ноћ. У пр. 7 именица

у локативу означава само окружење догађања; у пр. 8 ноћ се разуме као узрок

ситуације (а то је у датом примеру губљење пута); у пр. 9 конструкција у+локатив

има допусно значење (ноћ и потреба за очима се обично искључују):

(7) У мрачној ноћи и мрачној непознатој шуми, под пљуском кише, седим на

премореном коњу... (Ненадић).

(8) ... а опет сам претрнуо, нагло онемоћао, као човјек који у ноћи изгуби пут

(Селимовић).

(9) ... видио сам да је ово вјечита ноћ у којој су очи ипак потребне (Селимовић).

У следећем случају садржатељ је акустичко окружење: тишина. У пр. 10

предлог у има месно значење, јер између окружења означеног именицом у

локативу и догађања означеног глаголом нема нужне везе. У пр. 11 звук се чује

захваљујући тишини, па се она интерпретира као узрок ситуације:

(10) У тој стегнутој тишини требало би, сваки час, очекивати да прасне

Мефистов смех... (Велмар-Јанковић).

(11) И у тишини би се чуло како му шиште плућа, као мех (Киш).

10.4. Дакле, узрочно значење предлога у зависи, као што је то случај и с

предлозима из, од и за, од контекста, али на другачији начин: није потребно да

глагол и именица буду тачно одређеног значења, него могу бити било ког значења,

под условом да се однос међу њима може разумети као узрочно-последични. Тај

контекстуални захтев је блажи, и у исто време општији и неодређенији него у

случају поменутих трију предлога. Тако предлози изражавају узрочно значење на

два опречна начина: код предлога због и услед узрочно значење је згуснуто у

самом предлогу; код предлога као што је у оно је распршено на читав контекст.

Предлози од, из, са, за стајали би између ова два екстрема: њихово узрочно

значење јесте ствар контекста, али је он прецизно одредљив. Другачије речено:

док се на почетној тачки тог континуума сасвим сигурно може говорити о

узрочном значењу предлога, у његовој средини је то још увек могуће, али би на

његовој крајњој тачки исправније било говорити о узрочном значењу читаве

предлошко-падежне конструкције. А гледано из угла предлошко-падежних

конструкција, ситуацију бисмо могли овако описати: конструкција с предлозима

због и услед увек се интерпретира као узрочна, независно од именице;

конструкција с предлогом из и именицом одређеног значења вероватно ће се

разумети као узрочна27

; конструкција с предлогом у вероватно ће се разумети као

месна, а само изузетно као узрочна.

27

Чак и са неким именицама које значе стање, предлог из може имати месно значење – ма шта у

следећим примерима јасно упућују употребљени глагол, односно глаголска именица: ... стоје

[отац и Хасан] на свим путевима и раскршћима, не дају ми изаћи из бриге (Селимовић); ...

натерао сам тог човека у очајање из кога није успео да пронађе никакав излаз (Ненадић). Али

изречене ван контекста, конструкције из бриге и из очајања асоцирају пре свега на узрок.

82

10.5. Видели смо да се предлог из, од свих могућих узрочно-последичних веза,

специјализовао за ону између вољне акције и унутрашње побуде, док предлог у

покрива неупоредиво шири распон. Тај распон, међутим, укључује и онај

значењски одсечак који покрива предлог из: и предлог у се може употребити уз

глаголе вољне акције, а да у локативу стоји именица која означава некакво стање.

Какву значењску разлику носе тада ова два предлога?

Ако је узрок акције изражен конструкцијом у+локатив, акција, иако је

обично свесна и вољна, у овом случају се представља као спонтана и „неодољива“:

агенса његово стање потпуно обузима, он своју акцију изводи под његовим

дејством, не могући да види ништа „изван њега“. Он је, тако, вођен силом која је

јача од њега, па његова акција није ствар његове одлуке. Чак и ако је свесна, она

није намерна, сврховита. Стога конструкција у+локатив може, са именицама које

означавају стања, имати узрочно значење и уз глаголе невољне акције (бунца у

бунилу, у слабости сам заплакао, у збуњености сам почела да размишљам итд. –

простор који великим делом, мада не и сасвим, покрива предлог од).

Кад је узрок означен конструкцијом из+генитив, последица је не само

свесна него и делимично контролисана, намерна акција: агенс нешто предузима,

ангажује се у неком циљу. Он није потпуно обузет својим стањем, већ усмерен на

„излазак“ из њега. Отуда се ова конструкција у узрочном значењу јавља само уз

глаголе који означавају свесну и намерну акцију. Ево примера за то:

(12) ... привијали [су] му на рану неке крпе у жељи да му олакшају болове ...

(Ненадић).

Конструкција у+локатив може се заменити конструкцијом из+генитив, али

уз суптилну промену у значењу: из жеље би значило да се крпе и иначе привијају

на рану зато да би олакшале болове, па су то људи учинили промишљено у ту

сврху; у жељи значи једноставно да нису знали шта друго да раде (што је у тексту

и случај).

У примеру

(13) ... како Дадара гађа свог супарника из беса што га је овај избацио из наручја

вољене женске (Ненадић).

конструкција из беса упућује на свесну, промишљену акцију; у бесу би

имплицирало неконтролисану радњу, за коју агенс не може, услед стања у којем се

налази, сасвим да одговара. Слично томе, ако је дато стање бес, а глагол означава,

рецимо, разбијање, уколико реченица почиње са У бесу..., логични наставак био би

... стао је да разбија све око себе; почетак Из беса... захтевао би наставак као ... је

разбио кинеску вазу. У овом другом случају, дакле, акција би имала елементе

прорачунатости (агенс није био толико обузет бесом да није знао шта разбија).

Другим речима, конструкција у+локатив имплицира да агенс не зна шта ради;

конструкција из+генитив упућује на то да он не зна шта друго да ради.

10.6. Одакле ова разлика између узрочних значења предлога у и из?

Предлози у и из су значењски веома слични: њихово основно значење

засновано је на појму садржавања. Типични случај садржавања јесте, отприлике,

следећи: један предмет налази се унутар некакве кутије или посуде; она га, с једне

стране, штити од утицаја спољашњих сила, али му, у исто време, ограничава

83

кретање. Ако је садржани предмет човек, онда је перспектива на садржатељ

унутрашња: човек не може да види оно што се налази ван њега. Разлика међу

предлозима у (с локативом) и из јесте у томе што је значење предлога у локационо

(он означава налажење на одређеном месту), а предлога из је аблативно (он

означава напуштање тог места).

Испоставља се да је врста узрочног значења сваког од ових предлога

последица његових конкретних значења: налажењу унутар садржатеља одговара

агенсова обузетост својим стањем, његова неспособност да рационално процени

ситуацију или да контролише свој поступак (иако га може бити свестан);

излажењу из садржатеља одговара човекова делимична контрола свог поступка.

Дакле, апстрактна значења резултат су метафоричког пресликавања конкретних

значења на апстрактне домене, чиме се стварају и различита узрочна значења.

11. ПРЕДЛОГ ИЗ – АПСТРАКТНА ЗНАЧЕЊА

11.1. Предлог из, који се употребљава с генитивом, има аблативно значење:

означава да један објекат (који је садржани објекат – СО) напушта унутрашњост

другог (садржатеља – С).

11.2. У једном од маргиналнијих случајева, СО је нека нетипична материја –

мирис, светлост или звук, а С је предмет (комад материје), који интензивно

емитује ту материју:

(1) Кроз вреву и комешање људских и коњских телесина из којих базди тешки

воњ муке и печали (Ненадић).

На овај случај надовезује се једно метафоричко значење: С емитује не

нешто што се може осетити чулима, него нешто што је резултат интерпретације,

разумевања утиска који посматрач има у вези са С. Одговарајућа метафора гласи

РЕЗУЛТАТ РАЗУМЕВАЊА ЕНТИТЕТА ЈЕ МАТЕРИЈА КОЈУ ОН ЕМИТУЈЕ. Ова употреба

предлога из имплицира да се одређени закључак намеће сам по себи, да „СО“ не

може да се не примети, само ако је човек нормалних перцептивних способности

(пр. 2). „СО“ може бити и доживљај посматрача, који је интензиван и неизбежан

(пр. 3):

(2) Глупост му бије из сваке кошчате гуке на ћошкастом лицу, из чела широког

два палца, из ситних овчијих очију, широке носине и кратке тршаве косе

(Ненадић).

(3) Текија је мировала на сунцу..., из њених дебелих зидова и тамноцрвене капе

крова зрачила је стара сигурност... (Селимовић).

11.3. У значењској мрежи предлога из може се препознати и неколико

апстрактних значења која су, најопштије говорећи, заснована на метафори

НАСТАНАК ЈЕ ИЗЛАЖЕЊЕ. Та општа метафора конкретизује се на следеће начине:

(а) ОБЛИКОВАЊЕ ПРЕДМЕТА ОД МАТЕРИЈЕ ЈЕСТЕ ИЗЛАЖЕЊЕ / ВАЂЕЊЕ ПРЕДМЕТА ИЗ

МАТЕРИЈЕ. Уобичајенија метафора јесте ОБЛИКОВАЊЕ ПРЕДМЕТА ОД МАТЕРИЈЕ ЈЕСТЕ

ОДВАЈАЊЕ ПРЕДМЕТА ОД МАТЕРИЈЕ, тако да би обичнији предлог у наведеном

84

примеру био од:

(4) Лице му је било непокретно. Онако бескрвно изгледало је као исклесано из

мермера (Ненадић).

(б) Трансформација је излажење или вађење СО из С:

(5) По тихим узбуђеним гласовима што су шумјели као лагани вјетар (све је из

њега могло произаћи, и олуја и тишина) ... (Селимовић).

(в) УЧЕЊЕ ЈЕ ВАЂЕЊЕ ИНФОРМАЦИЈА ИЗ ИЗВОРА ИНФОРМАЦИЈЕ. Садржатељ је

књига, изјава, прича или неки други извор информација или поука; СО су радње

којима се информације стичу (научити, обавестити се) или стања поседовања

информације (знати):

(6) О њему знам понешто из многих прича које круже у народу... (Ненадић).

(г) ЗАКЉУЧИВАЊЕ ЈЕ ВАЂЕЊЕ ЗАКЉУЧАКА ИЗ ОНОГА ШТО ОМОГУЋУЈЕ

ЗАКЉУЧИВАЊЕ:

(7) ... из фотографије се видело да је у питању изразито привлачан мушкарац...

(Велмар-Јанковић).

(8) ... искуство ... из којег произилази да живот изгледа све краћи што је

дуготрајнији ... (Велмар-Јанковић).

(д) По једној маргиналној метафори, КОРИСТ ЈЕ ПРЕДМЕТ КОЈИ СЕ ВАДИ ИЗ

ИЗВОРА КОРИСТИ. У том случају С може бити само предмет / појава, не и биће:

извући корист из нечега.

(ђ) ПОСЛЕДИЦА ЈЕ ОБЈЕКАТ КОЈИ ИЗЛАЗИ ИЗ УЗРОКА / ИЗАЗИВАЧА:

(9) У језицима који се служе латиницом основна невоља произлазила је из

недовољног броја постојећих знакова (Ивић).

(10) ... ови његови захтеви проистичу из неке врсте себичности (Велмар-

Јанковић).

Конструкција из+генитив може имати и значење узрока, које је засновано

управо на овој метафори. У овом случају, „СО“ (који је означен реченичним

предикатом) јесте нека човекова свесна акција, над којом он бар делимично има

контролу и која, бар делимично, представља резултат његовог избора, а

прототипичан „С“ је човеково стање или особина: страх, пакост, гађење, љубав,

приврженост, оданост, захвалност, радозналост, бес, обест, потреба, инат,

учтивост, таштина, охолост итд.:

(11) Та огромна сподоба би на миг господара ... скочила у провалије с највише

тачке на Кули, не из љубави, привржености и оданости, него због тога што је на

то навикнут од малих ногу (Ненадић).

(12) У манастир смо дошли са свих страна ... Многи из таштине и охолости

(Ненадић).

(13) Говори ли из навике, или да ништа не каже, или се руга ... (Селимовић).

85

12. УПОТРЕБА ПРЕДЛОГА У И НА С ИСТИМ ИМЕНИЦАМА ИЛИ

ИМЕНИЦАМА СЛИЧНОГ ЗНАЧЕЊА У ЛОКАТИВУ

12.1. Постоје такве именице уз које се могу употребити и предлог у и предлог на,

нпр. у / на броду, у / на крају, у / на тањиру итд. С друге стране, постоје и такви

парови лексема који имају врло слично значење, али с једним чланом тог пара

може да се употреби само предлог у, а са другим само на: у поткровљу – на

тавану, у школи – на факултету, у Африци – на континенту итд. Размотрићемо

редом сваку групу случајева.

12.2. Најпре ћемо, међутим, анализирати основна, типична значења предлога у и

на – она која прва падају на памет кад се помену ти предлози и која се прва наводе

у речницима нашег језика.

12.2.1. Типично значење предлога у илуструје се примерима као што су писмо у

фиоци, лопта у кутији и сл.; у питању је однос између двају предмета који ћемо

назвати САДРЖАВАЊЕ. Постоји, дакле, садржатељ облика кутије, отворене са горње

стране, у којем се целом својом запремином, а належући на његово дно, налази

садржани објекат. Такав однос међу предметима има своје последице –

перцептивне и функционалне. На плану перцепције (визуелном плану),

упечатљиви су удубљење које има садржатељ и границе садржатеља. На

функционалном плану, садржатељ служи за преношење или држање садржаног

објекта; садржаном објекту је кретање ограничено унутар садржатеља, али га овај

истовремено и штити – од погледа и од спољних утицаја (додира и сл.); ако је

садржани објекат човек, он у неким случајевима не може видети оно што се налази

ван садржатеља. Уколико бисмо желели да положај садржаног објекта изразимо

једном речју, рекли бисмо да се он налази унутра.

Напоменимо да постоје још два врло обична случаја садржавања: кад је

садржатељ ограничени дводимензионални простор (у дворишту, у области) и кад

је то некаква материја (у води, у мраку, у ваздуху). У првом случају садржатељ

нема удубљење, али има границе; одатле одговарајући визуелни утисак, а и

функционално својство тог случаја садржавања: садржатељ ограничава кретање

садржаном објекту. Други случај има нешто другачија својства: границе

садржатеља нису релевантне, чак и ако постоје (па он не може служити за

преношење или држање садржаног објекта); међутим, садржани објекат може бити

скривен од погледа споља, као што и њему самом видик може бити ограничен на

материју којом је обавијен.

Додајмо да се однос садржавања може, механизмом метафоре, пренети и на

апстрактне области; тако се стања, активности, положај, временске јединице и др.

концептуализују као садржатељи за човека или предмете (у стању / несвести /

бризи, у шетњи / трку, у положају / невољи, у јануару / тој години итд.).

12.2.2. Типично значење предлога на засновано је на односу између два предмета

који бисмо могли назвати НОШЕЊЕ и који се добро илуструје примером књига на

столу. Тај случај могао би се описати овако: носитељ је раван и издигнут објекат,

чије границе постоје, али нису релевантне; ношени објекат се налази на горњој

површини тог објекта, тако да га не само додирује него и притиска својом

тежином; носитељ држи ношени објекат (у том смислу што одржава његов

уздигнути положај). Уз то, ношени објекат је видљив и доступан, тј. изложен

погледима, дохвату и, уопште, спољном утицају. Он је, такође, на неки начин

86

изложен и носитељу, будући да се у типичном случају ослања на њега својом

већом површином.

Напоменимо да висина носитеља о којој је реч може бити и метафоричка:

смештеност на висини важи и за углед, моћ, велику вредност итд. (висок углед /

квалитет / положај, висока школа итд.). У нешто мање типичном случају,

носитељ је површина која није издигнута – нпр. на плочнику / тргу / ливади /

пропланку и сл.; када су у питању површине које се налазе на отвореном простору,

смештеност ношеног објекта може се исказати прилогом напољу. У једном другом

мање типичном, али још увек честом случају, ношени објекат се налази не на

горњој, него на било којој површини носитеља (мува на зиду / плафону). У том

случају се ношени објекат налази споља.

12.2.3. Закључујемо да су оваква два односа између двају предмета – САДРЖАВАЊЕ

и НОШЕЊЕ – веома различита, а по неким својим импликацијама управо супротна.

Што се тиче перцептивног аспекта, те импликације односе се на постојање (у

случају садржавања), односно непостојање (у случају ношења) удубљења и

граница садржатеља / носитеља; што се тиче функционалног аспекта, у питању је

заштићеност (у случају садржавања), односно изложеност (у случају ношења)

садржаног / ношеног објекта.

12.3. Сада ћемо се позабавити паровима примера у којима се са истом именицом

може употребити и један и други предлог. Читаво време имаћемо у виду управо

описане случајеве односа између двају предмета, а све парове примера

поделићемо у неколико група.

12.3.1. Прву групу примера сачињавају они у којима се употребом предлога у и на

различито перспективизује објекат (или, уопште, ентитет) који означава именица:

имају се у виду његови различити делови. Наиме, употребљени предлог извлачи у

први план (перспективизује) управо онај део означеног предмета који је у складу с

његовим типичним значењем.

Тако, на пример (буре) на броду значи, заправо, (буре) на палуби – јер је

управо палуба раван и издигнут део брода, на којем се добро види оно што се на

њему налази. Насупрот томе, (буре) у броду значи у кориту брода – јер је корито

део брода који има унутрашњост и у којем је оно што се налази сакривено од

погледа оних који се налазе ван брода.

Занимљив је пар примера (Мој пријатељ живи) у улици Кнеза Михаила

насупрот (Тај пас живи) на улици. Наиме, улица се може двојако схватити: као

садржатељ (будући да је то простор затворен са три стране) и као носитељ (пошто

је битан део улице површина коловоза и тротоара). Кад се улица именује, онда се

она аутоматски разуме као садржатељ – зато што тада пажњу усредсређујемо и на

куће које је ограничавају са две стране, и по којима се једна улица управо и

разликује од друге28

. Кад имена улице нема, у фокусу се налази површина улице,

која је у представи улице најуочљивија јер се њоме гази. У складу с типичним

случајем НОШЕЊА, тада се имплицира да је ношени објекат изложен деловању

спољашњих сила, тј. да нема заштите (Пас живи на улици).

Како се у разумевању конструкција с предлозима ослањамо на своје знање

о свету, добро показује и пар примера (писмо) у столу и (писмо) на столу. Наиме,

28

Не само што се у улици могу налазити људи, аутомобили и други покретни објекти; и саме куће

се налазе у њој. То је стога што човек проглашава да се у улици налази све оно што он види кад

стоји унутар ограниченог простора који она представља.

87

док је други пример јасан и интерпретира се без икаквих тешкоћа, први није тако

прозиран: употреба предлога у с именицом сто није у вези с типичним значењем

тих речи, а ни са мање типичним значењима предлога у. У том случају посежемо

за својим знањем о означеном објекту: сто обично има фиоке, а оне су типични

садржатељи. Стога писмо у столу интерпретирамо метонимијски – као писмо у

фиоци.

У следећем пару примера јавља се именица која означава материју: (риба) у

води и (Чеп је плутао) на води. У првом изразу, предлог у подразумева одређену

количину те материје којом је садржани објекат обавијен са свих страна; риба се,

дакле, цела налази у води. Предлог на пажњу аутоматски усредсређује на

површину воде и подразумева се да је предмет (чеп) бар делимично видљив на

њој. Али, у вези с предлогом на и именицом вода занимљив је и пример као (Он

живи) на хлебу и води – кад се подразумева да човека само хлеб и вода одржавају

у животу. То је метафоричко значење предлога на, засновано на оној особини

типичног случаја НОШЕЊА да носитељ држи (метафорички: подржава или

одржава) ношени објекат.

12.3.2. У другој групи примера налазе се они у којима лексема потпуно мења своје

значење у зависности од употребљеног предлога, или је једно од та два значења

сасвим специфично а израз идиоматичан.

На пример, могуће је рећи и у свету и на свету. Свет се концептуализује

као носитељ онда кад се мисли на његово природно простирање: То не постоји

више нигде на свету осим овде. Кад се мисли на свет као на свет људског

искуства, који је човек створио тако што је природном свету приписао границе,

онда је он садржатељ: То не постоји нигде у цивилизованом свету.

Пар примера (кућа) у селу и (кућа) на селу такође илуструје како ови

предлози повлаче за собом различито значење именице: у првом примеру село

означава ограничен дводимензионални простор – дакле, насељено место; у другом,

идеја границе се губи, тако да село означава већу површину, која се простире и ван

границе селâ као ограничених места. Слично томе, (Он је) у базену означава да се

он купа у базенској води; (Он је) на базену значи да се налази на ширем објекту

који, поред удубљења испуњеног водом, обухвата и зелене површине, пратеће

зграде и сл. (и можда уопште неће ни ући у воду).

У пару примера у положају и на положају, употребом предлога у овај појам

се проглашава садржатељем; он тада означава место, смештеност у неком

простору (који се може схватити и апстрактније – као околности, прилике, чак и

стање: Он је у добром / лошем / повољном положају. Употребом предлога на, који,

видели смо, у типичном случају имплицира да је носитељ издигнут, положај

означава високо место – било у физичком простору: Тај град је на добром

положају (значи на неком брду), било у друштвеном: Он је на добром положају

(значи да заузима важно, угледно место у друштву).

У пару (човек) у снази и (Споразум је) на снази, први пример тиче се снаге

као човековог стања, због чега се она концептуализује као садржатељ. У другом

примеру реч је о статусу важења који има нека одлука, документ и сл.; пошто се

важење метафорички разуме као бивање на висини, оно се концептуализује као

носитељ.

12.3.3. Трећу групу примера сачињавају они у којима је објекат (појам) означен

именицом исти, али је однос између њега и онога што се у / на њему налази

другачији.

88

Најпре, предлог у се употребљава кад се има у виду тај појам као пуко

окружење које се може чулно опазити (обично видети или чути); предлог на, у

складу с импликацијама типичног случаја НОШЕЊА, имплицира да је објекат

изложен том окружењу, које некако делује на њега – у складу с оном особином

типичног случаја НОШЕЊА да је ношени објекат изложен носитељу.

На пример, мрак и светлост могу бити визуелно окружење за објекат, тако

да се каже да се нешто налази у мраку и, нешто ређе али такође могуће, у

светлости / светтлу / сјају. Занимљиво је, међутим, да светлост, светло могу

бити и носитељи (На светлости / светлу дана све изгледа другачије и сл.), док

мрак не може. Вероватно је разлог томе тај што само светлост / светло могу

активно деловати на човека или утицати на његову перцепцију; стога је он њима

изложен на начин на који не може бити изложен деловању мрака. С обзиром на то

да је његово деловање нарочито активно, сунце се концептуализује само као

носитељ: Изгорећеш ако дуго стојиш на сунцу; На сунцу та боја бледи.

Предлог на употребиће се и онда кад ношени објекат делује на носитељ; у

случају предлога у таквог дејства нема.

На пример, може се рећи и у души и на души: душа се метафорички разуме

као тродимензионални или дводимензионални простор, који је садржатељ за

човекова осећања или објекте који имају емоционалну вредност: стрепња /

благост у души. Међутим, имати / носити некога на души значи сасвим нешто

друго: „бити одговоран, крив ... (за нечију несрећу, незгоду, смрт и сл.)“ (РСАНУ,

изрази у оквиру одреднице душа). Прва концептуализација условљена је

метонимијски: душа се, по интуитивном осећању, смешта у грудни кош, који је

тродимензионални садржатељ; друга концептуализација одређена је природом

осећања које је у питању, а које „притиска“, „оптерећује“ душу исто онако као што

ношени објекат притиска носитељ.

12.3.4. Четврту групу примера образују они у којима је предмет нешто другачији у

зависности од тога да ли је уз њега употребљен предлог у или на: у првом случају

саображава се типичном садржатељу, а у другом – типичном носитељу.

Тако, на пример, израз у тањиру имплицирао би пре дубоки него плитки

тањир, супротно изразу на тањиру; у вези с тим, у тањир се сипа чорба, а на тањир

ставља нешто што се из њега неће тако лако просути. У тим случајевима је, дакле,

за употребу предлога одлучујући перцептивни моменат; али у фразеологизму (он

хоће / нуди му се / добио је све) на тањиру / тацни одлучујући аспект односа

између онога што стоји на тањиру и самог тањира јесте функционални: оно што је

на тањиру изложено је додиру и доступно је без великог труда.

Такође, могуће је рећи и (Он седи) у фотељи и (Он седи) на фотељи. Да ли

ће се фотеља прогласити за садржатељ или за носитељ, зависи од тога каква је:

дубља фотеља ће упадљивије личити на прототипични садржатељ, док ће на

плићој фотељи најуочљивија бити површина на којој се седи (Кликовац 2006: 64).

Сличан томе је и пар примера (Он лежи) у кревету и (Он лежи) на кревету, с тим

што релевантан није сам облик кревета, него да ли је човек покривен или не: ако

јесте, покривач ће јасно одредити кревет као садржатељ; ако није, кревет се

концептуализује онако како то диктира његов облик – тј. као носитељ. Исто тако,

ако неко седи у кревету, онда ће му и ноге бити на површини кревета и биће

покривен; ако седи на кревету, неће бити покривен, а ноге му могу бити или на

површини кревета или на поду.

И у пару примера кућа у планини / брду и кућа на планини / брду постоји

разлика између објеката означених речима планина и брдо: с обзиром на то да у

89

имплицира да се садржани објекат не види, такво брдо / планина су обрасли

шумом, која скрива садржани објекат од погледа; пошто на имплицира да се

ношени објекат види, то значи да су такво брдо или планина голи. Употреба

предлога на може да значи и да се кућа налази на самом њиховом врху.

12.3.5. Разлике у значењу између у и на су у неким случајевима минималне. То је

обично случај онда кад је реч о већем ограниченом дводимензионалном простору,

који се може двојако концептуализовати – са гледишта своје ограничености

(дакле, као садржатељ) или са гледишта свог простирања (дакле, као носитељ), а

нема додатних момената који би фаворизовали једну или другу

концептуализацију.

Поћи ћемо од саме лексеме простор, која се може употребити с оба

предлога: у простору и на простору. Ако је простор тродимензионалан, он се

концептуализује као садржатељ: Летелица је лебдела у простору изнад наших

глава. Кад је дводимензионалан, може се концептуализовати и као садржатељ и

као носитељ, у зависности од тога да ли је ограничен или се представа о границама

губи (чиме се може истакнути и величина простора): Готово шапућемо у овој

очишћеној, огрављеној, његованој шуми, у овом тихом простору ограђеном

зидом... (М. Селимовић, н.д., стр. 171); ситуација на простору бивше Југославије.

Слично важи и за изразе (Налазимо се) у његовом поседу и (Налазимо се) на

његовом поседу: у другом случају истиче се величина територије29

.

Други пример у овој групи биће са лексемом дневник, када она означава

емисију на телевизији. У дневнику значи „током дневника“, у складу са

концептуализацијом ограниченог времена као ограниченог простора (в. Кликовац

2006: 149 и даље); дневник може бити и носитељ (На дневнику ништа нису јавили

о томе), када се тако концептуализује на основу јавности, доступности онога што

се говори. Разлика у значењу је, опет, минимална.

12.4. Сада ћемо прећи на оне случајеве када две именице означавају сличне

појмове, али се уз једну може употребити само предлог у, а уз другу само на.

Један такав пар јесте (сандук) у поткровљу и (сандук) на тавану: иако

поткровље и таван имају слично значење, уз њих је таква употреба предлога

обавезна. За то бисмо дали следеће објашњење: с обзиром на то да се таван налази

изнад места на којем се уобичајено живи (тако да је „горе“), то је разлог што се

концептуализује као носитељ30

. Поткровље се налази на истом месту; међутим,

оно се концептуализује као „место под кровом“ – о чему сведочи морфемски

састав те речи; а таква концептуализација нужно уводи у представу и горњу

страну поткровља, због чега оно мора ући у категорију садржатеља.

Други такав пар примера јесте (Живи) у Африци и (Живи) на том

континенту: док се појединачни континенти концептуализују као садржатељи,

сам појам континента концептуализује се као носитељ. Ова друга

концептуализација је сасвим јасна: континент је део копна велике површине и

издигнут у односу на море. Одакле, међутим, појединачни континенти као

29

Наравно, постоји фразеологизам бити у нечијем поседу, са значењем „бити поседован од стране

некога“ (Та кућа је у мом поседу). У том случају могућ је само предлог у, будући да поседник има

моћ над оним што поседује, па може да му ограничи кретање (у овом случају метафоричко). 30

Међутим, колико таква концептуализација може бити ствар језичког хира, показује именица рај:

иако се рај замишља као ограничени дводимензионални простор, који се налази негде изнад

човековог уобичајеног света (за разлику од пакла, који је испод њега), за концептуализацију овог

појма показао се битнијим први моменат од другог – иако је, теоријски, и овај други могао бити

пресудан.

90

садржатељи? Оно што им даје статус садржатеља није њихова ограниченост

природним границама (јер би онда и сам континент био садржатељ), него

утврђеност и познавање тих граница од стране човека: континент коме је дато име

није више само природна, него и цивилизацијска целина (као што је то нпр.

држава; в. и коментар у вези с именицом свет у тачки 3.2).

Следећи пар тиче се градова: у Београду, али на Новом Београду. Наиме,

град уопште, као и појединачни градови, у начелу се концептуализује као

садржатељ: Живи у граду / Београду / Нишу; то се и очекује, будући да су у питању

ограничени простори. Међутим, ако се град налази на неком узвишењу, на

висоравни или на широком пространству, или близу неке воде по којој носи име,

може се концептуализовати и као носитељ: Живи на Цетињу / Новом Београду /

Ријеци (поред Живи у Ријеци и, натегнуто, Живи у Новом Београду).

Сасвим другачији случај илуструје се паровима примера (Деца су) у школи

и (Студенти су) на факултету, односно (Он се лечи) у болници и (Он се лечи) на

клиници. У начелу, институције у српском језику (као и грађевине, с којима су оне

егзистенцијално повезане) концептуализују се као садржатељи: у фабрици /

библиотеци / цркви / позоришту... Исто тако, кажемо и у школи и у болници.

Међутим, неке институције проглашавају се носитељима: на универзитету /

факултету, на клиници. Стевановић примећује да је реч о високим школама,

неким културним установама и другим местима која имају „висок значај“ за

човека (Стевановић 1979: 490–492). Ми ћемо прецизирати да је реч о метафори

помоћу које се оно што је важно или престижно концептуализује као високо:

институције које дају „високо“ образовање или које се „високо“ вреднују

концептуализују се као издигнуте у односу на ниво којим се човек уобичајено

креће.

13. ПРЕДЛОГ ИЗА

13.1. Предлог иза стоји уз генитив и основно значење му је месно: означава

односе у физичком простору између двају објеката. Постоје два случаја:

(а) Локализатор (Л) је инхерентно (сам по себи) усмерен – има предњу и задњу

страну. Такав Л може бити човек, а предлог иза означава да му се објекат

локализације (ОЛ) налази иза леђа:

(1) Седео је иза мене.

Основна импликација тог случаја јесте да човек не види објекат

локализације.

У улози Л може бити и објекат који је инхерентно усмерен; тада је човек у

положају посматрача односа између двају објеката, а предлог иза означава да се

ОЛ налази са задње стране Л:

(2) Башта се налази иза куће.

(3) Мачка лежи иза фотеље.

(б) У односу који се изражава предлогом иза учествују објекти који нису

инхерентно усмерени, а човек је посматрач тог односа. При томе, међутим, он

заузима нарочит положај: Л се налази између човека и ОЛ, а сва три се налазе у

правој линији:

91

(4) Месец изгреја иза брежуљка.

Основна импликација тог случаја јесте да човек не може (или не може

добро) да види ОЛ, јер му Л смета.

13.2. Осим ових конкретних, предлог иза има и неколико апстрактних (тј.

метафоричких) значења. Тада иза означава односе између двају објеката у

метафоричким просторима.

13.2.1. Прво значење илустроваћемо следећим примерима:

(5) Иза свадбе Стојан још озбиљније прихвати за посао.

(6) Уметност иза симболизма и натурализма окреће се опет класицима.

Предлог иза у тим примерима означава односе у временском домену и

његово значење је повезано са метафоричким разумевањем времена. По једном од

метафоричких сценарија за разумевање времена, ДОГАЂАЈИ И ВРЕМЕНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ

СУ ПРЕДМЕТИ; ОНИ СУ ПОРЕЂАНИ ЈЕДАН ЗА ДРУГИМ, ТАКО ДА ЧИНЕ НИЗ; ТАЈ НИЗ ЈЕ

УСМЕРЕН; ВРЕМЕ ЈЕ РЕЂАЊЕ ДОГАЂАЈА ИЛИ ВРЕМЕНСКИХ ЈЕДИНИЦА. Ово значење

предлога иза засновано је на односу описаном у тачки б, јер се човек посматрач

налази на почетку низа који образују догађаји или временске јединице.

13.2.2. Следеће значење илустровано је примерима као што су:

(7) Имају иза себе неколико година рада.

(8) Он има неколико књига иза себе.

И то значење има везе са разумевањем времена. Оно је засновано на

метафори ЖИВЉЕЊЕ ЈЕ ПУТОВАЊЕ, одн. ЧОВЕК ЈЕ ПУТНИК КРОЗ СВОЈ ЖИВОТ. Наиме,

како „путује кроз живот“, човек „оставља иза себе“ оно што му се догодило у

прошлости, док се оно што ће му се десити налази „испред њега“.

То значење засновано је на просторном односу из тачке а.

13.2.3. Значење које предлог иза има у примерима као што су:

(9) Капетан га погледа оштро, али се иза те оштрине могаше сакрити и она обична

радозналост (РСАНУ).

(10) Виђао сам таква лица и знао сам шта је иза њих (РСАНУ).

засновано је на просторном односу описаном у тачки б: човек посматрач не може

од Л да види ОЛ. Међутим, није реч о физичкој, визуелној перцепцији, него о

менталној – о разумевању, интерпретацији појава. Л је обично поглед неке особе,

тон којим је нешто изрекла, њено лице, или нешто што је она створила; Л је

најчешће стање те особе, мотив њеног понашања или њен прави карактер. Да би се

ОЛ видео, Л се мора уклонити, или се кроз њега мора проћи. То може захтевати

одређено време или напор.

Ово значење је створено метафором РАЗУМЕВАЊЕ (ИНТЕРПРЕТАЦИЈА) НЕКЕ

ПОЈАВЕ ЈЕСТЕ ВИЂЕЊЕ ОНОГА ШТО ОНА САКРИВА. Она има и своју другу варијанту,

по којој се оно што је сакривено не налази иза Л, него у њему; стога реченице Не

знам шта се крије иза тога и Не знам шта се крије у томе имају слично значење.

92

13.2.4. У примерима из РСАНУ као што су:

(11) Они су далеко остали по култури иза својих суседа Словена.

(12) И у селу се данас зна ко је други иза кнеза.

у питању је апстрактни домен поређења који се метафорички разуме као

просторни домен. Наиме, поређење се разуме као просторни однос: БОЉИ ЈЕ

ИСПРЕД, ЛОШИЈИ ЈЕ ИЗА. Та метафора потиче из метафоричког сценарија трке: БИТИ

ПОРЕЂЕН ЈЕ УЧЕСТВОВАТИ У ТРЦИ; БИТИ БОЉИ ЈЕ СТИЋИ ПРЕ; НАЈБОЉИ ЈЕ ПРВИ,

НАЈЛОШИЈИ ЈЕ ПОСЛЕДЊИ. Наравно, објекти се могу поредити по различитим

особинама. Ово значење је засновано на случају описаном у тачки а.

Исти метафорички сценарио препознаје се и у следећим примерима из

РСАНУ (где су употребљене друге лексеме, а не предлог иза):

(13) Занемарене су ствари врло карактеристичне ... које ... ни мало не заостају за

стварима унетим у књигу Песме.

(14) Та два човека били су први људи у Црној Гори ... У сваком су послу

предњачили.

(15) Не дам ја, дешо, да нам деца буду последња у селу.

Однос поређења може се разумети и као однос између објеката у

вертикалној димензији, што се лепо види у следећем примеру:

(16) Он је био и сувише далеко испред ње, сувише високо изнад ње, те је њено

самољубље по кадшто патило од ... тог размака у њиховој памети и годинама

(РСАНУ).

13.2.5. Значење предлога иза у примеру

(17) Бранко је имао пред собом народне песме, а иза себе, као следбенике,

Јакшића и Змаја.

засновано је на просторном односу описаном у тачки а, а обликовао га је

метафорички сценарио СТВАРАЊЕ (научно или уметничко) ЈЕ ПУТОВАЊЕ,

АУТОРИТЕТ (научни или уметнички) ЈЕ ВОДИЧ У ТОМ ПУТОВАЊУ.

Исти сценарио види се и у следећим примерима:

(18) Сремац није у свему ишао за Гогољем.

(19) Пођимо и ми за француском критиком ... везујући наша испитивања за њена.

13.2.6. У примерима

(20) ... иза пољских књижевника стоје пољски читаоци – пољски народ.

(21) Комисија ... стоји чврсто иза целог градива...

значење предлога иза засновано је на просторном односу описаном под тачком а, а

добијено је метафором ПОДРЖАВАТИ / ШТИТИТИ НЕКОГА ЈЕСТЕ СТАЈАТИ ИЗА ЊЕГА. Та

метафора има конкретно порекло: човек који иза себе има већу групу људи

спремну да се бори на његовој страни, јачи је него кад је сам. Подразумева се,

међутим, и метафора ИСПИТИВАЊЕ / ОЦЕЊИВАЊЕ НЕКОГ ЧОВЕКА / ПОЈАВЕ ЈЕСТЕ

НАПАД НА ЊИХ; стога је „нападнути“ човек у прилици да се брани и јачи је ако „иза

њега“ стоји још неко.

93

Ова друга метафора препознаје се и у примерима Он више није нашао ни

једне речи у одбрану свога пријатеља, одн. Притиснут аргументима, морао је да

се повуче, а она прва у изразу стајати иза нечијих леђа, који значи „давати

подршку некоме“

13.2.7. У примерима

(22) Иза Коларца остала је маса његових разних хартија.

(23) Покојник је оставио иза себе сироту удовицу и двоје незбринуте деце.

значење предлога иза засновано је на ситуацији описаној у тачки а. Метафоре

помоћу којих је то значење добијено јесу ЖИВОТ ЈЕ ОГРАНИЧЕНИ ПРОСТОР; РОЂЕЊЕ

ЈЕ ДОЛАЗАК У ЖИВОТ; СМРТ ЈЕ НАПУШТАЊЕ ЖИВОТА. (Те метафоре препознајемо и у

изразима као што су доћи на свет, напустити овај свет, вратити некога у

живот.)

Коришћена литература

Антонић 2004: Ивана Антонић, „Синтакса и семантика датива“, Јужнословенски филолог,

LX, 2004, стр. 67–97.

Антонић 2005: Ивана Антонић, „Синтакса и семантика падежа“, [у књизи] Синтакса

савременога српског језика – Проста реченица (ред. М. Ивић), Београд: Институт

за српски језик САНУ / Београдска књига / Матица српска, стр. 119–300.

Гортан-Премк 1971: Даринка Гортан-Премк, Акузативне синтагме без предлога у

српскохрватском језику, Београд: Институт за српскохрватски језик, 1971.

Ивић 1954: Милка Ивић, Значења српскохрватског инструментала и њихов развој

(синтаксичко-семантичка студија). Београд: САНУ / Институт за српски језик /

Научна књига, 1954.

Кликовац 2004: Duška Klikovac, Metafore u mišljenju i jeziku, Beograd: XX vek, 2004.

Кликовац 2006: Duška Klikovac, Semantika predloga – Studija iz kognitivne lingvistike,

Beograd: Filološki fakultet, 2006 (2. izdanje).

Кликовац 2007: Душка Кликовац, „Предлошка значења у настави српског језика као

страног: случај предлога у и на“, [у зборнику] Српски као страни језик у теорији

и пракси, Београд: Филолошки факултет, 2007, стр. 47–63.

Мозаик знања: Srpskohrvatski jezik (Enciklopedijski leksikon „Mozaik znanja“), Beograd:

Interpres, 1972.

Поповић 2005: Љубомир Поповић, „Синтакса“, [у књизи] Живојин Станојчић, Љубомир

Поповић, Граматика српскога језика за I, II, III и IV разред средње школе,

Београд: Завод за уџбенике и наставна средства (10. издање).

94

III. САСТАВ РЕЧЕНИЦЕ

1. ГЛАГОЛ ТРЕБАТИ – СИНТАКСИЧКО ПОНАШАЊЕ

1.1. Норму у вези са синтаксичким понашањем глагола требати прописао је

још Вук у своме Рјечнику. По тој норми, ако требати значи „бити потребан“,

употребљава се самостално и има сва лица: Треба ми књига. – Требају ми књиге. –

Требала ми је књига. – Требале су ми књиге.31

Ако је пак непотпуног значења и

тражи други глагол као допуну, онда се употребљава само безлично (дакле, има

само облике 3. л. јд. средњег рода): Треба да радим. – Требало је да радим.

Међутим, та норма је почела да се крши већ кад је установљена: чак и

добри писци су и у овом другом значењу употребљавали личне облике глагола

требати, нпр.:

(1) Брат му је ... требао у зору да порани и дође (М. Црњански).

(2) Бог свети зна да л’ сам ово до сада уопште и требао причати (Р.

Домановић).

(3) Кад требамо да се састанемо (Ј. Веселиновић).

Начелно говорећи, да би глагол требати био безличан, он мора стајати на

почетку реченице, испред субјекта – јер ако стоји иза субјекта, онда се осећа да је

он предикат (одн. део предиката) том субјекту, па мора с њим да конгруира. Стога

пр. 1 са глаголом требати у безличном облику мора гласити:

(1а) Требало је да му брат у зору порани и дође.

Ако субјекат није исказан, подразумева се да би требало да он стоји иза тог

глагола:

(2а) Бог свети зна да л’ је ово до сада уопште и требало да (ја) причам.

(3а) Кад треба да се (ми) састанемо.

Према томе, реченице као што су Ја треба да дођем, Ти треба то да

урадиш, Ми треба да идемо, и сл. не поштују правило да предикат мора да

конгруира са субјектом. У њима је глагол требати само привидно безличан: он

стоји у безличном облику, али је конструкција у којој стоји таква да захтева лични

облик. То се врло добро види кад глагол требати у таквој конструкцији ставимо у

перфекат: *Ја је требало да дођем, *Ти је требало то да урадиш и сл., или кад

покушамо да глагол требати заменимо изразом бити потребно: *Ја је потребно

да дођем, *Ја је било потребно да дођем32

. Једини начин да глагол требати буде

безличан јесте да стоји испред субјекта: Требало је да (ја) дођем, Требало је да

(ти) то урадиш итд. Пошто нарушавају граматичка правила, реченице као што је

31

Глагол требати је личан и у конструкцијама као што је Требам књигу, Шта требате? и сл., које

се у српском језику ређе употребљавају. 32

Звездицом означавамо примере у којима се граматичко правило о конгруенцији предиката са

субјектом не поштује.

95

Ја треба да дођем и сл. не би смели да прописују ни нормативисти (као што је

понекад случај).

Понекад говорник, у жељи да поштује норму, прави хибридну конструкцију

која се састоји од личног облика помоћног глагола и радног глаголског придева

глагола требати у једнини средњег рода:

(4) *Сада бих ја требало на тебе да се наљутим.

Начин да се та реченица исправи није да се помоћни глагол стави у

безлични облик, него да се читава конструкција учини безличном (Ивић 1953):

(4а) Сада би требало да се ја на тебе наљутим.

1.2. Проблем се јавља онда кад субјекат не може да стоји испред глагола

требати. То се дешава у следећим случајевима:

(а) у односним реченицама, када је односна заменица који субјекат такве реченице.

Ако се глагол требати стави у безлични облик, онда се опет изневерава правило о

конгруенцији предиката са субјектом:

(5) *То је човек који је требало да дође.

Некад се, у жељи да се поштује норма, опет ствара хибридна конструкција,

са помоћним глаголом у личном облику – која опет не одговара граматичким

правилима:

(6) *људи који су требало да дођу

(б) онда кад субјекат мора да дође на почетак реченице из контекстуалних разлога,

као у пр. 7, где је он тема реченице (како примећује Клајн 2004: 149), или у пр. 8,

где он мора да стоји на почетку да би се постигао контраст са субјектом прве

реченице:

(7) *Ми није требало да дођемо, али смо ипак дошли.

(8) *Јован, мој друг, већ је био дошао. Павле, мој комшија, тек је требало

да се појави.

(в) Кад се глагол требати нађе у напоредном односу са другим модалним

глаголом (такву конструкцију обично треба сачувати из стилских разлога):

(9) *Он би то могао и требало да уради.

Једини начин да се реченица у таквим случајевима учини граматичном јесте

да се допусти лични облик глагола требати (како примећује и Клајн 1954: 149):

(5а) То је човек који је требао да дође.

(6а) људи који су требали да дођу

(7а) Ми нисмо требали да дођемо, али смо ипак дошли.

(8а) Јован, мој друг, већ је био дошао. Павле, мој комшија, тек је требао да

дође.

96

(9а) Он би то могао и требао да учини.

Треба додати и да некад лични и безлични облик глагола требати носе и

семантичку разлику. На пример, кад стоји иза субјекта и конгруира с њим, он

снажније изражава обавезу коју појам означен субјектом мора да испуни (пр. 10).

Такође, у неким случајевима његов безлични облик тежи да означава оно што се

очекује, што је планирано, а лични облик оно што је неко дужан да уради (пр. 11):

(10) Мислим да би такви требали да се стиде. – Мислим да би требало да се

такви стиде.

(11) Данас министар за рад треба да поднесе оставку. – Данас треба да

министар за рад поднесе оставку.

1.3. Због превеликог притиска норме многи савремени говорници српског

језика (нарочито они образовани, који познају норму) имају несигурно језичко

осећање – одатле примери као што су 4, 5 и 6. Из страха да не погреше, многи

говорници избегавају личне облике глагола требати и тамо где их норма сматра

правилним, па га замењују конструкцијом бити потребан: не говоре Требала ми је

књига, него Била ми је потребна књига. За то нема никаквог разлога: требати и

бити потребан су стилске варијанте, и друга никако нема првенство у односу на

прву.

2. ТРАДИЦИОНАЛНИ И СТРУКТУРАЛИСТИЧКИ ПРИСТУП

АНАЛИЗИ СЛОЖЕНЕ РЕЧЕНИЦЕ

2.1. У нашој научној и стручној литератури, а и у школској пракси, постоје два

приступа анализи сложене реченице: традиционални и структуралистички.

Први се предвиђа школским програмом још крајем 19. века, а у науци траје и

данас; други је у нашу лингвистику уведен пре двадесетак година.

2.2. Традиционални приступ

У традиционалном приступу основна подела реченица јесте по саставу. По

том критеријуму реченице се деле на просте и сложене (па се и синтакса дели на

синтаксу просте и синтаксу сложене реченице). Просте су оне које имају само

један предикат; ако имају само субјекат и предикат, онда су непроширене, а ако

имају још неки члан, онда су проширене. Сложене пак настају „када се две или

више простих или простих проширених реченица, од којих свака изражава по

једну мисао, међусобно тако повежу да чине једну целину“ (Стевановић 1979).

Следећа подела се врши унутар сложених реченица – на независносложене

и зависносложене. Критеријум поделе је однос међу реченицама које сачињавају

сложену реченицу, а који може бити напоредан / независан или зависан. Наиме,

„кад просте, односно просте проширене, реченице у сложеној не објашњавају

једна другу, и не зависе једна од друге, већ стоје напоредо једна с другом, – онда

су то реченице независног међусобног односа, независне, напоредне реченице“;

насупрот томе, „ако једна реченица одређује или допуњава неку реч из друге

97

реченице, или и целу реченицу, онда је она зависна од те реченице, подређена јој

је“ (Стевановић, према Поповић 2003: 125). Зависни однос подразумева и

постојање оне реченице од које зависна зависи: то је главна или управна реченица.

Стога независносложену реченицу делимо на две независне, а зависносложену –

на главну/управну и споредну/зависну.

Термином независне реченице, дакле, означавају се („просте“) реченице

унутар сложене које су међусобно независне.

У складу с тим теоријским приступом, у школској пракси сложене

реченице се усправним цртама деле на „просте“. Тако би се, на пример, реченица

Док му је говорио, дечак га је гледао право у очи и пас га је разумео (узета из

збирке Рани јади Данила Киша) анализирала на следећи начин:

(1) Док му је говорио, / дечак га је гледао право у очи / и пас га је разумео.

Термином везник имплицира се управо овакав приступ, јер се подразумева

да се „просте“ реченице везују једна за другу – независно од тога у каквом су

међусобном односу (да ли су напоредне или је једна подређена).

2.3. Структуралистички приступ

У оквиру овог приступа реченице се пре свега деле по функцији. По том

критеријуму, оне могу бити независне и зависне. Независне су оне које имају

комуникативну функцију (њима се обавештава, пита, заповеда итд.); пошто

представљају завршену, целовиту поруку, могу да стоје саме. Зависне имају

функцију члана, конституента неке више јединице – било да је виша јединица

независна реченица, нека друга зависна реченица или чак синтагма (та је

функција, дакле, конституентска); оне не представљају завршену поруку и зато не

могу да стоје саме (Поповић 2008); термин независна реченица, дакле, сад је

стекао сасвим другачије значење. Са гледишта структуре, зависна реченица нема

никакав посебан статус у оквиру независне, него је њен члан као и сваки други. То

ћемо показати на следећем примеру:

(2а) Тада је зазвонио телефон.

(2б) У том тренутку је зазвонио телефон.

(2в) Чим је Марко ушао у кућу, зазвонио је телефон.

Зависна реченица Чим је Марко ушао у кућу из примера (2в) има унутар

независне реченице исту функцију као и реч Тада из примера (2а), односно

конструкција У том тренутку из примера (2б) – а то је функција одредбе за

време. Ако бисмо у реченици (2в) ставили усправну црту после зависне реченице,

ми бисмо ту зависну реченицу исправно ограничили, јер она заиста гласи Чим је

Марко ушао у кућу); али бисмо тиме оштетили независну, јер бисмо је лишили

њене одредбе за време. Наиме, цела та независна реченица гласи Чим је Марко

ушао у кућу, зазвонио је телефон, баш као што у примеру 2а она гласи Тада је

зазвонио телефон, а не Зазвонио је телефон, а у примеру 2б У том тренутку је

зазвонио телефон, а опет не Зазвонио је телефон.

Што се састава комуникативне реченице тиче, у оквиру овог приступа

релевантно је да ли се она састоји од једне независне реченице (а ова, говорећи

језиком традиционалне граматике, може бити проста – кад се сваки њен члан

састоји од речи или синтагме, или зависносложена – ако се неки њен члан састоји

98

од зависне реченице), или од двеју или више независних реченица у напоредном

односу – а то би биле традиционалне напоредносложене. Прва се може назвати

комуникативно проста, а друга комуникативно сложена.

Комуникативно сложену реченицу можемо поделити усправним цртама на

делове – на независне предикатске реченице:

(1а) Док му је говорио, дечак га је гледао право у очи / и пас га је разумео.

У оквиру овог приступа, између напоредних и зависних везника постоји

суштинска разлика: напоредни везници – којима се у напоредни однос могу

стављати не само независне реченице него и зависне, као и синтагме и речи –у

правом смислу речи „повезују“ те јединице; зависни везници пак стоје на почетку

зависних реченица, тј. припадају им, и одређују њихово значење.

У оквиру овог приступа, дата реченица анализирала би се овако33

:

Комуникативна реченица

ОБАВЕШТЕЊЕ ОБАВЕШТЕЊЕ

Незав. пред. реч.„гледати“ Незав. пред. реч.„разумети“

ПОВ С ПО П ПОН НО С ПО П

Из дијаграма је јасно да прилошка одредба за време у оквиру прве

независне реченице (Док му је говорио) има исти статус као и други реченични

чланови.

2.4. Који је приступ „бољи“?

Ниједан приступ није случајан ни произвољан, него оба полазе од одређене

особине реченице: први има у виду њену линеарну оствареност („протегнутост“ у

времену – ако је у питању говор, одн. у простору – ако је у питању писање); други

има у виду њену структуру, њено хијерархијско устројство. Питање је која нас

особина реченице занима.

У вези са структуром реченице, у оквиру традиционалног приступа постоји

један проблем: иако се каже се да су зависне реченице одредбе или допуне

„главних“, сматра се да се зависне реченице везују за главну. Међутим, свака

одредба и допуна припада реченици чија је одредба или допуна. То, онда, мора

важити и за саму зависну реченицу. У том случају, она се не може у исто време и

везивати за „главну“ и бити њен део.

Другим речима, тзв. управна реченица уопште није реченица – у том

смислу што није цела. Она у неким случајевима и не може да постоје без зависне

реченице – најчешће онда кад је зависна реченица њена допуна или субјекат:

(3) Марко је рекао да ће доћи. – *Марко је рекао.

33

Скраћенице означавају следеће: ПОВ – прилошка одредба за време; С – субјекат; П – предикат,

ПО – прави објекат, ПОН – прилошка одредба за начин; НО – неправи објекат. – Дијаграм је

упрошћен утолико што се наводе само функције чланова реченице, не и јединице које врше те

функције, одн. њихова структура.

99

(4) Ко рано рани, две среће граби. – *Две среће граби.

Али чак и ако може да стоји сама, она није потпуна, јер зависна реченица

представља њен део – понекад и њен информативно најважнији део; нпр. Дечак га

је гледао право у очи из пр. 1 наизглед је потпуна реченица, јер би могла и тако да

гласи; али то није она реченица која коју је аутор имао на уму, јер јој недостаје

њена одредба за време.

У структуралистичком приступу тај проблем не постоји; стога је он за

синтаксичку анализу пожељнији.

3. ЗАВИСНЕ РЕЧЕНИЦЕ

3.1. Различита значења зависних реченица с везником кад

Поред свог основног, временског значења, одн. функције одредбе за време

или меру времена, зависне реченице с везником кад имају и друга значења и

употребе.

(1) Оне могу имати узрочно значење (Стевановић 1979, Половина 1986):

(1) Кад си се најео чоколаде, није ни чудо што не можеш да ручаш.

(2) Кад већ мора да постоји Проклета авлија и у њој управник, онда је још

најбољи овај и овакав (Андрић).

Такве реченице су својство пре свега разговорног језика (односно

књижевноуметничког кад он подражава разговорни језик).

(2) Могу одређивати именицу, при чему нису односне (Поповић 1973):

(3) ... рашчлањује онај сусрет под кестеновима кад је ишао по диплому ...

(4) ... срџба кад се те жеље не испуне ...

У тим случајевима временска реченица одређује именицу посредно – тако

што је одредба у оквиру имплициране односне реченице. Тако се пр. 3 и 4 могу

овако парафразирати:

(3а) ... онај сусрет под кестеновима који се догодио / збио кад је ишао по

диплому.

(4а) ... срџба која се јави кад се те жеље не испуне.

(3) Могу имати именичку вредност: (Антонић 2000):

(5) Највећа је несрећа кад човек мора ставити на пробу своје пријатеље.

(6) Лоше је кад се не зна ко је за шта одговоран.

(7) Смета ми кад ме стално прекидаш.

100

Такве реченице не долазе на питање Кад?, него Шта? и у датим примерима

имају функцију субјекта. Предикат више реченице означава неко човеково

психолошко стање или расположење, односно субјективну процену или коментар

говорника.

(4) Могу се употребљавати у приповедању. Тада има неколико случајева:

(а) Први случај приказан је следећим примером (Милошевић 1981–1982, Антонић

2001):

(8) ... неко је копао бунар, кад наједанпут наиђу на зидине ...

(9) Таман смо били сишли до потока, кад запуца из шуме.

Распоред предиката одговара редоследу догађања: прво се одиграла

ситуација више клаузе, а онда ситуација зависне. Осим тога, зависна реченица

означава изненадну или наглу промену постојећег стања, преокрет ситуације.

Може се парафразирати независном реченицом у напоредном односу:

(8а) ... неко је копао бунар, и тада наиђу на зидине.

(9а) Таман смо били сишли до потока, а онда запуца из шуме.

Запета је обавезна. Везник кад може се изговорити и наглашено, с

продужењем самогласника а.

(б) Други случај приказан је овим примером (Ковачевић 2003):

(9) Нисам (честито / поштено) ни праг од голубарника прекорачила, кад ми

је изнад главе прхнула птица.

И овде се прво остварује ситуација више, а затим ситуација зависне клаузе;

међутим, виша клауза је одрична, а зависна потврдна. Зависна клауза има значење

изненадне преурањености: говорник процењује да је та ситуација остварена

прерано.

3.2. Псеудонамерне реченице34

Код типичних намерних реченица, вишом реченицом се износи радња

усмерена на постизање неког циља, а сам тај циљ се исказује намерном

реченицом. Тако намерна реченица одређује радњу исказану вишом реченицом,

приписујући јој одговарајућу сврху.

Псеудонамерна реченица налази се у следећем примеру:

(1) Они су се растали, да се више никада не сретну.

(2) Мокрањац је уписао студије музике у Минхену, да би их завршио у

Риму.

34

Урађено према Поповић (1977).

101

Подвучене реченица имају облик намерне реченице (везник да и презент,

одн. потенцијал), али исказују радњу која је засебна и само се надовезује на радњу

више реченице, а не говоре ништа о њој. Оне су само привидно зависна, а у ствари

одговарају независној клаузи у напоредном односу с претходном:

(1а) Они су се растали и више никада се нису срели.

(2а) Мокрањац је уписао студије музике у Минхену, а завршио их у Риму.

Намерне и псеудонамерне реченице имају заједничко то што радња њима

исказана следи за радњом исказаном вишом реченицом, а и означавају даљи развој

неке ситуације; међутим, у случају намерних реченица тај развој ситуације је

планиран, а у случају псеудонамерних реалан, остварен. Другим речима, ситуација

исказана псеудонамерним реченицама стварно се одиграла. Стога се оне

употребљавају у приповедању, где имају нарочиту стилску вредност – погодне су

за причање наставка или завршетка неког догађаја.

Псеудонамерне реченице увек стоје на крају целе комуникативне реченице

и обавезно се одвајају запетом.

4. НОМИНАЛИЗАЦИЈА И ДЕКОМПОНОВАЊЕ ГЛАГОЛА

4.1.1. Шта је то номинализација?

Како то истиче Радовановић (1982 и другде), номинализација је замена

глагола глаголским и придевским именицама35

; нпр.:

а) глаголске именице:

Птице певају. → певање птица (тзв. субјекатски генитив)

Они беру грожђе → берба грожђа (тзв. објекатски генитив)

б) придевске именице:

Урадио је то јер је био охол. → Урадио је то из охолости.

У наставку ће бити речи углавном о глаголским именицама.

Радовановић (1981) истиче да је могуће извршити неколико узастопних

номинализација, чиме се ствара ланац генитива:

Показивао је да је способан да дуго памти → Показивао је способност дугог

памћења → показивање способности дугог памћења

35

Под придевским именицама подразумевају се именице изведене од придева које и саме

означавају особину: белина, близина, младост, жалост, чистоћа итд. (Мозаик знања, под

истоименом одредницом).

102

4.1.2. Реченична кондензација

Када се глагол замени глаголском именицом, реченица се претвара у

именичку синтагму или предлошко-падежну конструкцију (као у управо

наведеним примерима). То је тзв. реченична кондензација, која се, осим

номинализацијом, може постићи и другим средствима – пре свега инфинитивом

(нпр. Пушити није здраво уместо Да се пуши, није здраво) и глаголским прилозима

(Седео је и при том ћутао. → Седео је ћутећи; Кад га је угледала, махнула му је

→ Угледавши га, махнула му је) (Радовановић 1978). Стога та синтагма или

предлошко-падежна конструкција могу замењивати зависне реченице у њиховим

различитим функцијама и значењима. Радовановић (2006) наводи следеће

примере:

ФУНКЦИЈА СУБЈЕКТА Обрадовало их је (то) што је пристао. – Обрадовао их је његов пристанак.

ФУНКЦИЈА ОБЈЕКТА Очекивали су да пристане. – Очекивали су његов пристанак.

ФУНКЦИЈЕ ПРИЛОШКИХ ОДРЕДБИ:

• временска: Схватили су након што је пристао. – Схватили су након његовог пристанка.

• узрочна: Помирили су се зато што је пристао. – Помирили су се због његовог пристанка.

• условна: Намучићемо се ако пристане. – Намучићемо се у случају његовог пристанка.

• допусна: Одустали су иако је пристао. – Одустали су упркос његовом пристанку.

• критеријума: Видели су да се уплашио на основу тога што је пристао. – Видели су да се

уплашио по његовом пристанку.

• намере: Дали су све да би пристао. – Дали су све за његов пристанак.

• средства: Увредио их је тиме што је пристао. – Увредио их је (својим) пристанком.

• пропратне околности: Купили су земљу а да (при том) он није пристао. – Купили су земљу без његовог

пристанка.

4.1.3. Последице номинализације

Семантичка последица:

Пошто именице немају исте морфолошке категорије као глаголи, оне не

дају исте граматичке податке: док глаголи, ако су у личном облику, морају дати

податке о времену / модусу (чиме се указује на време вршења радње или се она

одређује као иреална), као и о лицу, броју и, евентуално, роду (чиме се радња

приписује неком вршиоцу), именице те податке не дају. Тако, рецимо,

103

конструкција у време његовог доласка може да значи и кад је дошао, и (сваки пут)

кад долази, и кад дође / буде дошао – јер глаголска именица (долазак) не даје

податак о времену/модусу радње (Велс 1960). Стога она може служити

економичности израза. Треба, међутим, скренути пажњу на то да се њоме могу и

затајити релевантне информације. На пример, из реченице

Указано је и на нужност спречавања избегавања пореза и других облика јавних

прихода

није јасно ни ко избегава да плати порез, ни ко то треба да спречи.

Синтаксичко-семантичке последице

1) Глаголи се одређују прилозима, а именице придевима. У начелу, именицу је

могуће одредити боље и прецизније него глагол, а одређивање помоћу придева и

помоћу прилога се понекад разликује. Тако, на пример, може се рећи добар /

убедљив / надахнут / китњаст / озбиљан говор, али само Говорио је добро /

убедљиво / надахнуто; прилог китњасто би теже дошао у обзир, а прилог

озбиљно могао би се односи и на начин говорења, а не само на садржај говора;

стога би реченица с њим била двозначна. На сличан начин, може се рећи опасан

пад, али не и Он је опасно пао, итд.

2) Заменом глагола глаголском именицом реченична структура се упрошћава,

пошто се зависне реченице замењују синтагмама одн. предлошко-падежним

конструкцијама. Међутим, у исто време синтагме постају компликованије (Велс

1960). То може знатно да отежа читљивост реченице; а та теже разумљива

реченица може бити начин да се, опет, неке информације сакрију, или да макар

буду мање уочљиве. На пример, у реченици

Предвиђено је, такође, да министарство трговине сачини анализу структуре цена

домаћег и увозног гаса ради оцене реалности нивоа садашњих цена тог производа

подвучене именице (две глаголске и једна придевска), заједно са два ланца

генитива (анализу структуре цена ... гаса, одн. оцене реалности нивоа ... цена ...

производа) служе да би читалац мање запазио да се спрема повећање цена гаса (јер

стварна реченица гласи ... да министарство трговина анализира цене домаћег и

увозног гаса да би оценило колико су његове садашње цене реалне).

На сличан начин, еуфемистичка је и реченица

Код увозних производа, као што су кафа и чоколада, дошло је до даљег раста цена

у односу на реченицу Увозни производи, као што су кафа и чоколада, поскупели

су.

Стилске последице

1) Глаголи ситуацију приказују конкретније и динамичније, дакле

сликовитије; изражена глаголском именицом, иста ситуација је апстрактнија и

статична, тако да изазива много слабију менталну слику. Тако, у једном уџбенику

биологије за основну школу стоји:

104

Фазе клијања:

1) бубрење семена;

2) пуцање семењаче;

3) ослобађање клице;

4) озелењавање клице (развијање листова из пупољака);

5) сушење и отпадање котиледона.

Исказане глаголима, те фазе клијања могле би се лакше замислити и

запамтити:

Семе бубри.

Семењача пуца.

Ослобађа се клица.

Клица озелењава (из пупољака се развијају листови).

Котиледони се суше и отпадају.

2) Пошто глаголске именице немају граматичку категорију лица,

номинализовани исказ је безличан. Стога се по правилу сматра прикладнијим за

формалне, званичне ситуације. Одатле и неписано правило да се глаголски стил

сматра неформалним. Тако, натпис на зиду у једном осигуравајућем друштву

садржи и следећу реченицу:

Повраћај премије осигурања је могућ искључиво пре почетка важења полисе.

Именица повраћај не именује онога коме је порука упућена на начин на

који би то чинио глагол у реченици Премију можете вратити (који би стајао у 2.

лицу множине). Стога прималац поруке не осећа да је порука упућена њему лично,

него је утопљен у безличну масу. Један од ефеката тога јесте нека врста

застрашивања: примаоцу је јасно да је добио поруку од ауторитета, тј. са места

моћи.

Следећи пример показује колико се номинализација схвата као неопходни

састојак формалног говорења. Наиме, на родитељском састанку један родитељ је,

трудећи се да говори онако како се то чини у званичним приликама, изговорио

сасвим неприродну реченицу:

Постоји обичај давања деци пијења пива (на рођенданима),

као да глагол није достојан формалне ситуације.

4.1.4. Како се исказ „деноминализује“?

Треба истаћи да „деноминализација“ – тј. промена глаголске именице у

глагол – захтева потпуно преиначавање реченице („козметичке“ измене нису

довољне):

Процена броја случајева тровања пестицидима у Трећем свету иде и до 25

милиона годишње. → Процењује се да се у Трећем свету годишње отрује чак и до

25 милиона људи.

105

Да би се то учинило, мора се из исказа отићи на ниво значења реченице, па

онда то исто значење исказати на сасвим други начин, другом граматичком

конструкцијом, а некада и другим лексемама.

4.2.1. Шта је то декомпоновање глагола?

Номинализација се често јавља у оквиру декомпоновања глагола, о којем

говори Радовановић (1977) (првобитни његов термин је декомпоновање

предиката). У питању је разлагање пунозначног глагола на глагол који има опште

значење и глаголску именицу изведену од тог пунозначног глагола:

анализирати → (из)вршити анализу.

На тај начин се стварају стотине декомпонованих израза. Навешћемо

неколико примера (груписани су према глаголу у оквиру декомпонованог израза):

● вршити (скуп с овим глаголом је практично неограничен):

размењивати → вршити размену

улагати → вршити улагања

утицати → вршити утицај

● бити:

каснити → бити у закашњењу

расти → бити у порасту

употребљавати се → бити у употреби

користити → бити од користи

мислити → бити мишљења

● имати

моћи (нешто) → имати могућности (за нешто)

● дати

пристати → дати пристанак

допринети → дати допринос

омогућити → дати могућност

одговорити → дати одговор

● издати

наредити → издати наређење

● водити

преговарати → водити преговоре

борити се → водити борбу

бринути се → водити бригу

● пружити / пружати

подржавати → пружати подршку

омогућити → пружити могућност

● поднети

предложити → поднети предлог

известити → поднети извештај

● обавити

разговарати → обавити разговор

● учинити

посетити → учинити посету

● испољити

залагати се → испољавати залагање

106

Могући су и други глаголи:

одлучити → донети одлуку

поредити → правити поређења

иницирати → покренути иницијативу

уговорити → закључити уговор

оштетити (некога) → нанети штету (некоме)

учествовати → узети учешћа

4.2.2. Разлози због који се глагол декомпонује

Ти су разлози различите природе. Међу најважније ћемо убројати следеће:

1) Како истиче Радовановић (1977), понекад за неко значење не постоји

појединачни глагол, него само декомпоновани израз. У питању су чешће глаголске

именице страног порекла: вршити трансакцију (*трансактирати), показивати

тенденцију (*тендирати), али могу бити и домаће: извршити злочин (глагол

злочинити је редак).

2) Чешће, међутим, постоји и глагол и његов декомпоновани парњак, али немају

исто значење. При томе, декомпоновани израз обично има апстрактније значење

него глагол. Тако, на пример, преступити значи прећи видљиву, физичку границу,

нарочито у спорту (Скакач у даљ је преступио), а починити преступ значи прећи

апстрактну, законску границу (Пошто су починили преступ, осуђени су на

затворску казну).

3) Најчешће се дешава да појединачни глагол може да покрије све контексте, али

је декомпоновани израз специјализован за оне радње које спроводи институција,

односно неко ко је овлашћен за нешто (Радовановић 1977). Нпр. да преноси

утакмицу може и спортски коментатор и телевизија, али да врши пренос утакмице

може само телевизија; о деци могу бринути и мајка и држава, али да води бригу

може само ова друга; надзирати се може у различитим ситуацијама, али вршити

надзор само службено, званично; итд. Наглашавање институционализованости

радње је један од најважнијих разлога за декомпоновање глагола; то је начин на

који институције објављују своју моћ.

4) Неки глаголи су двовидски, па њихово декомпоновање омогућава да се видско

значење експлицира. Такви су глаголи разговарати, утицати, сарађивати,

анализирати, контролисати, саветовати итд., који према себи могу имати парове

водити / обављати разговор и обавити разговор, вршити утицај и извршити

утицај и слично (Ивић 1988).

5) Изузетно, неки глаголи именују радњу само у начелном смислу, па се за

конкретизовано значење мора употребити декомпоновани израз: Он своју тетку

посећује значи да се радња понавља, а само Он је у посети код своје тетке значи

да се радња управо одиграва (Ивић 1988).

6) Декомпоновани израз омогућава да се приликом именовања радње искаже и

њена плурализација, а са појединачним глаголом то није случај: према наређивати

107

стоји и издавати наређење и издавати наређења; према поправљати и вршити

поправку и вршити поправке (Ивић 1988).

7) Неки декомпоновани изрази наглашавају да је резултат радње материјализован,

опипљив: закључити или решити не подразумевају да је исход радње неки

документ, а донети закључак или донети решење могу истицати управо то

(Радовановић 1977).

8) Некад декомпоновани израз експлицира оно што се може, али не мора

подразумевати у значењу датог глагола: у пожелео је да разговара с мојом

сестром није јасно да ли је та жеља и изречена, а у изразио је жељу то је јасно

(Ивић 1988).

9) Декомпоновани израз износи радњу као чињеничну датост, без примисли о

вршиоцу (Ивић 1988). Овде би се могли навести неки примери које наводи

Радовановић (1977): Тако смо разговарали → Тако је текао наш разговор, Увоз се

повећао за... → Повећање увоза је износило... – као да се радња обавља сама од

себе. Ту нијансу нарочито подвлаче декомпоновани изрази с глаголом доћи (до):

Променио се план → Дошло је до промене плана и сл.

10) Може се, такође, приметити да у неким случајевима декомпоновани израз

ублажава значење глагола, или служи као еуфемизам: бити од користи има

ублажено значење у односу на користити; извлачити (настрадалог) је

конкретније, одређеније, више усмерено на резултат (сâмо спасење настрадалог)

него радити на извлачењу (настрадалог). (Примере наводи Радовановић 1977.)

11) Глаголска именица радњу износи као предметност, као нешто што се може

сагледати, одмерити, упоређивати с нечим другим. Нпр. испољава другачије

понашање имплицира да се то понашање може посматрати, проучавати и сл.,

насупрот другачије се понаша, где то није тако очигледно.

12) Док се глаголи одређују прилозима, именице се одређују придевима; а

могућности одређивања придевима много су веће него могућности одређивања

прилозима (в. и т. 1.3). Нпр. не може се рећи бесмислено / непристојно

предложити, али може изнети бесмислен / непристојан предлог (Ивић 1988).

13) Док се објекат прелазног глагола обично мора изрећи, именица која је

рекцијска допуна глаголске именице не мора: Вршим процену (нечега) насупрот

Процењујем нешто; Вршим анализу (нечега) насупрот Анализирам нешто итд.

14) Декомпоновани глаголи улази у низ који сачињава иста именица употребљена

са другим глаголима: дати обећање улази у низ са одржати, погазити, (не)

поштовати обећање итд., тако да се декомпоновани израз може употребљавати

без нарочитог размишљања, по аутоматизму.

Уопштено говорећи, Радовановић (1977) сматра да декомпоновање глагола

узрокују ванјезички моменти, пре свега уопштеност и апстрактност тематике;

стога се та појава запажа најчешће у функционалним стиловима права, науке,

новинарства, политике, администрације и сл., док је у језику књижевности по

108

правилу нема. Она, међутим, продире у разговорни стил, где се може сматрати

грешком.

Радовановић такође примећује да је тежња ка декомпоновању глагола

заједничка многим европским језицима (јавља се и у енглеском, руском, чешком,

немачком, француском), па је израз културног типа који би се могао назвати

„европским“.

4.3. Да ли су номинализација и декомпоновање глагола у начелу пожељни

или не?

Видели смо да номинализација и декомпоновање глагола могу исказ чинити

економичнијим и прецизнијим, али да, с друге стране, он због њих може бити

мање сликовит и теже разумљив. Општи савет у вези с њима могао би бити

следећи: треба пажљиво одмерити сваки појединачни случај, да би се видело да ли

су заиста неопходни. Ако јесу, онда су и пожељни; ако нису, боље их је

избегавати.

Онда када се ти поступци злоупотребљавају, тако што се њима прикрива

информација, ублажава непријатна истина, истиче говорникова моћ и сл., треба

их, сваки пут кад је то могуће, сузбијати.

5. ПАРЦЕЛАЦИЈА РЕЧЕНИЦЕ36

Под парцелацијом реченице се подразумева такво њено рашлањивање при

којем се неки реченични члан издвајa из ње и постаје интонацијски и

интерпункцијски аутономан. Такав реченични члан (који се назива парцелат)

обично се ставља после реченице (пр. 1 и 2), евентуално испред ње (пр. 3):

(1) Гледао сам те ноћас. У сну. Тужну. Мртву (Матош).

(2) Ћуте злу не требало („за сваки случај“); брижници недостижних разлога,

противници претеривања; држачи средина; учесници саветовања састанака

зборова (М. Данојлић).

(3) Виле за жеље. Њих хоћу. Мостове за мисли (О. Давичо).

Као сигнал парцелације најчешће служи тачка (пр. 1, 3), али могу и тачка и

запета (пр. 2), двотачка или црта. Сви ти знаци означавају тзв. експресивну паузу.

Такво рашчлањивање реченице чини казивање динамичним, организује

ритам текста на необичан начин и, према томе, изазива уметничко-стилске ефекте.

Поруке које писац преноси на тај начин обојене су емоционалношћу и ближе

усменом изражавању. Парцелацијом, такође, писац издваја оне делове које сматра

информативно најбитнијима.

Из реченице се могу издвојити и лексеме, и синтагме, и зависне реченице.

Издвојени делови су у функционалној вези с главним деловима из матичне

реченице као посебни, самостални реченични чланови, или додатно одређују већ

36

Ово поглавље је урађено према: В. Петровић, „Парцелација“, [у књизи] П. Пипер и др., Синтакса

савременога српског језика – Проста реченица, Београд: Институт за српски језик САНУ /

Београдска књига / Матица српска, 2005, стр. 564–569.

109

исказани реченични члан (пр. 3, 6). Као парцелат може се појавити субјекат (пр. 2,

4), именски део предиката (пр. 5), прави објекат (пр. 6), неправи објекат (пр. 7),

прилошка одредба (пр. 8, 9), актуелни квалификатив (пр. 10), атрибут (пр. 11):

(4) Причали су ми своје досадне приче. И сапутник до мене. И онај иза. И онај

испред (С. Басара).

(5) Ја сам градови. Луке. Бродови (Р. Константиновић).

(6) Цела га је Србија чула. Њега, сина Луке Дошљака (Д. Ћосић).

(7) Мислио је. На смрт (О. Давичо).

(8) Остадосмо сами. У стану. И на свету (С. Селенић).

(9) Јежим се. Од радости (О. Давичо).

(10) Пошао сам за њом. Омађијан (С. Селенић).

(11) Чују се цвркут ласта и шумор оближњег мора. Белог (В. Стевановић).

Коришћена литература

Антонић 2000: Ivana Antonić„O još jednom tipu klauze s veznikom kada“, Зборник

Матице српске за филологију и лингвистику, XLIII, 2000, стр. 27–33.

Антонић 2001: Ivana Antonić, Vremenska rečenica, Sremski Karlovci / Novi Sad:

Izdavačka knjiţarnica Zorana Stojanovića, 2001.

Велс 1960: Rulon Wells, “Nominal and verbal style”, in: Style in Language (Thomas A.

Sebeok, ed.), Cambridge, MA: The M.I.T. Press, 1960, pp. 213–218.

Ивић 1953: П[авле] И[вић], т. 3 „Језичких поука“, Наш језик, н. с., IV књ., св. 5–6,

стр. 275–276.

Ивић 1988: Милка Ивић, „Још о декомпоновању предиката“, Јужнословенски

филолог, XLIV, 1988, стр. 1–5.

Клајн 2004: Иван Клајн, „Избор речи и обрта“ [у књизи] П. Ивић, И. Клајн, М.

Пешикан, Б. Брборић, Српски језички приручник, Београд: Београдска

књига, 2004, стр. 166–203.

Кликовац 2008: Duška Klikovac, „O birokratizaciji srpskog jezika“, [u knjizi] Jezik i

moć, Beograd: Biblioteka XX vek, 2008, str. 47–91.

Ковачевић 2003: Милош Ковачевић, „О једном експресивном типу сложене

реченице с временским значењем у наративном дискурсу“, [у књизи]

Граматичке и стилистичке теме, Бања Лука: Књижевна задруга, 2003.

Милошевић 1981–1982: Ксенија Милошевић, „Један функционално

неиздиференцирани (комбиновани) тип односа у сложеној реченици у

српскохрватском језику“, Македонски јазик, XXXII–XXXIII, 1981–1982,

стр. 465–476.

Петровић 2005: Владислава Петровић, „Парцелација“, [у књизи] П. Пипер и др.,

Синтакса савременога српског језика – Проста реченица, Београд:

Институт за српски језик САНУ / Београдска књига / Матица српска, 2005,

стр. 564–569.

Половина 1986: Весна Половина, „Зависне узрочне реченице у разговорном

српскохрватском језику“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 15/1,

1986, стр. 85–83.

Поповић 1973: Љубомир Поповић, „О неким типовима адноминалних реченица са

везником кад“, Јужнословенски филолог, ХХХ: 1–2, 1973, стр. 541–549.

110

Поповић 1977: Љубомир Поповић, „Намерне реченице у функцији напоредних“,

Књижевност и језик, XXIV: 1–4, стр. 154–163.

Радовановић 1977: Милорад Радовановић, „Декомпоновање предиката (на

примерима из српскохрватског језика)“, Јужнословенски филолог, XXXIII,

1977, стр. 53-78.

Радовановић 1978: Milorad Radovanović, Imenica u funkciji kondenzatora, Novi Sad:

Matica srpska, 1978.

Радовановић 1981: Милорад Радовановић, „Номинализације у српскохрватском

језику“, Научни састанак слависта у Вукове дане, 7, 1981, стр. 251-260.

Радовановић 2006: Милорад Радовановић, „О ’именичком стилу’ у уму и језику“,

[у зборнику] Когнитивнолингвистичка проучавања српског језика (ур. П.

Пипер), Београд: САНУ, 2006, стр. 211–229.

Стевановић 1979: Михаило Стевановић, Савремени српскохрватски језик II –

Синтакса, Београд: Научна књига, 1979 (3. издање).