2 Referentni okvir

MATERIJALI ZA EDUKACIJU IZ TRANSAKCIONE ANALIZE

TA CENTAR, NOVI SAD, 2004 Dr Zoran Milivojević –REFERENTI OKVIR 1

Referentni okvir

REALNOST

Realnost ili stvarnost je temeljni koncept u radu s ljudima. Osnovna pretpostavka na osnovu

koje je moguć rad s ljudima je ta da postoji objektivna stvarnost koju mi našim čulima

registrujemo tako da imamo doživljaj stvarnosti (subjektivna stvarnost). Velika razlika postoji

između (objektivnog) događaja i (subjektivnog) doživljaja. Jedno je objektivni svet kao takav, a

drugo je naša mentalna reprezentacija tog sveta (mentalna predstava sveta ili mentalna „slika”

sveta).

Kada ocenjujemo da su nečije mentalne predstave stvarnosti u skladu sa samom stvarnošću tada

kažemo da je ta osoba realistična. U transakcionoj analizi se u tom smislu koristi izraz svesan,

odnosno svesnost. Kada je neko svesan on je uvek svesan nečega što postoji, dakle same

stvarnosti. Zbog toga pojam svesnost implicira pojam realističnost.

Ljudi mnogu imati takve predstave o nekom aspektu stvarnosti koje ne odgovaraju objektivnoj

stvarnosti. Tada kažemo da osoba iskrivljuje ili otpisuje stvarnost, odnosno da nije realistična.

Pojam predstava, odnosno mentalna predstava se uglavnom odnosi na one predstave koje

nastaju kao rezultat opažanja ili kao razultat delovanja zamišljanja i mašte. Pored samih predstava

veoma je važno kako osoba shvata te predstave, kakvo značenje im pripisuje (apercepcija), kao i to

kakav značaj im pripisuje (valorizacija). Dakle, u doživljavanju stvarnosti važno je da stvarnost

osoba sebi tačno predstavi (percepcija), ali i da joj pripiše tačno značenje i odgovarajući značaj.

Zbog toga govorimo o racionalnosti. Osoba je racionalna onda kada ima tačne predstave o

stvarnosti, kada na osnovu tih tačnih podataka o stvarnosti logički ispravno zaključuje i kada je to

korisno.

POJAVE PRVOG I DRUGOG REDA

U objektivnoj stvarnosti postoje različite pojave (fenomeni). Glavna razlika koja postoji u

prirodi ovih pojava je u tome da li te pojave jesu ili nisu direktno dostupne našim čulima: da li ih

možemo videti, dodirnuti, čuti, pomirisati ili probati njihov ukus. Kada je neka pojava direktno

dostupna našim čulima tada je u pitanju pojava prvog reda, a stvarnost koje te pojave sačinjavaju

Zoran Milivojević – REFERENTI OKVIR, TA CENTAR, NOVI SAD, 2004 2

stvarnost prvog reda.. Na primer, „oko”, „dete”, „kiša” i „ekstrasistola” (preskakanje u radu srca)

su pojave koje su direktno dostupne našim čulima i zbog toga spadaju u fenomene prvog reda.

Veoma retko ljudi imaju problema s iskrivljenim predstavljanjem fenomena prvog reda. Upravo

zbog toga što su ove pojave dostupne čulima relativno je lako utvrditi o čemu se radi, tako da ljudi

u principu sebi tačno predstavljaju pojave prvog reda. Ukoliko dođe do konflikta dve osobe o tome

da li neki fenomen prvog reda zaista postoji, odnosno šta je to što postoji kao fenomen prvog reda,

tada je reč ili o psihozi jedne od tih osoba ili o nekom problemu visoke nauke. Takva vrsta

konflikata oko prirode fenomena prvog reda se može razrešiti tako što će te osobe pitati za

mišljenje nekog trećeg. U takvim konfliktima treća osoba je ta koja definiše stvarnost (prvog reda)

jer sada dve osobe tvrde jedno, a jedna osoba nešto drugo. Zbog toga kažemo da je stvarnost

(prvog reda) ono oko čega postoji socijalni konsenzus.

Međutim, postoje i pojave koje nisu direktno dostupne našim čulima, koje ne možemo videti,

dodirnuti i slično. Ove pojave se nazivaju fenomeni drugog reda, a stvarnost koju oni sačinjavaju

stvarnost drugog reda. Na primer, „ljubav”, „odluka”, „ponos” i „strpljenje” su nevidljive pojave.1

Ako žena kaže mužu: „Ti me više ne voliš”, a on tvrdi: „Volim te isto kao i pre”, jasno je da imaju

konflikt oko toga šta je stvarnost (drugog reda): da li je on voli ili je ne voli.

Za razliku od realnosti prvog reda, ljudi veoma često imaju konflikte oko pojava koje pripadaju

realnosti drugog reda. Retke su situacije u kojima treća osoba može da presudi u ovim konfliktima.

Za razliku od razumevanja značenja i značaja pojava prvog reda, ljudi su daleko subjektivniji i

fleksibilniji u razumevanju i vrednovanju pojava drugog reda. Zbog toga ovde govorimo o

različitim definicijama stvarnosti. Neke od ovih definicija su funkcionalne i prihvatljive, a neke su

disfunkcionalne i neprihvatljive. Jedan od načina da se konceptualizuje ova subjektivnost je da

govorimo o konstruktivizmu. Prema toj konceptualizaciji ljudi aktivno konstruišu svoj doživljaj

stvarnosti tako što stvarnosti pripisuju određeno značenje i važnost, a zatim aktivno deluju u

stvarnosti na osnovu takvog svog doživljaja stvarnosti. To je posebno izraženo u socijalnim

odnosima jer će na osnovu nečijeg iskonstruisanog doživljaja ta osoba da se ponaša na određeni

način prema drugom i na kraju će njihov odnos, objektivno gledano, da bude u skladu s prvobitnim

doživljajem. Zbog toga kažemo da ljudi konstruišu stvarnost. Psihička struktura koja to omogućuje

je referentni okvir.

METAFORA O TERITORIJI I MAPI

1 Jedan od načina da se diferenciraju fenomeni prvog i drugog reda je da se primeni test vizualizacije. Ako ono na šta se odnosi reč nije moguće videti kao biće ili predmet, tada je verovatno reč o fenomenu drugog reda.


Jedan od načina na koji se slikovito može objasniti razlika između stvarnosti (događaja) i slike

te stvarnosti (doživljaja) je da se govori o teritoriji i o mapi te teritorije. Teritorija je stvarnost, a

mapa je naša predstava o stvarnosti.

Iako je ova razlika veoma jasna, u svakodnevnom životu ljudi obično ne prave razliku između

svog doživljaja stvarnosti i same stvarnosti. Ljudi su na osnovu iskustva stekli naviku da

jednostavno veruju svojim čulima i svojim zaključcima. Zbog toga je za osobu stvarnost ono što

ona doživljava kao stvarnost ili, u okviru metafore, osoba veruje da je mapa isto što i teritorija. U

tom smislu ljudi često funkcionišu kao što to čini „automatski pilot” u avionu: kada pilot ubaci

parametre leta u kompjuter u avionu i prepusti kompjuteru da vodi avion na osnovu zadatih

parametara, kompjuter upravlja avionom kao da ovi parametri jesu stvarnost. Ako su uneti

parametri tačni avion će leteti kako treba, a ako su netačni on će leteti pogrešno jer ne postoje

„čula” aviona na osnovu kojih bi kompjuter „shvatio” da stvarnost ne odgovara zadatim

parametrima.

Ovaj automatizam u mentalnom funkcionisanju, ovo nerazlikovanje mape i teritorije nije važno

ukoliko mapa zaista odgovara teritoriji. Ako je doživljaj zaista u skladu sa stvarnim događajem,

onda uopšte nije bitno to što osoba ne razlikuje doživljaj od događaja. Međutim, ako osoba

iskrivljuje stvarnost tako da njen doživljaj nije u skladu sa stvarnim događanjem, ona će se

ponašati na osnovu iskrivljene „stvarnosti” svog doživljaja ignorišući i ne prepoznajući samu

objektivnu stvarnost. Upravo tada razlika između same stvarnosti i doživljaja stvarnosti postaje

veoma važna. Kako mnogi ljudi koji dolaze na psihoterapiju i na savetovanje imaju iskrivljenu

mapu, terapeuti ih uče da su pomešali stvarnost sa mapom, da su napravili grešku brkanja logičkih

tipova „poistovećenja teritorije s mapom”. Nakon što klijentu postane jasno da postoji razlika

između same stvarnosti i njegovog doživljaja stvarnosti (mape), terapija se uglavnom svodi na

popravljanje mape kako bi ona počela da odgovara stvarnosti.

Ono što je automatski pilot za avion, to je za pojedinca njegov referentni okvir. Mnogi ljudi se

drže parametara u svom referentnom okviru pogrešno smatrajući da oni jesu stvarnost, a zatim

lutaju kroz život. Kako je referentni okvir unutrašnja mapa stvarnosti veoma je važno da li je ta

mapa tačna ili je pogrešna. Ako je mapa tačna, pojedinac će se dobro kretati kroz život, biće

uspešan u ostvarenju svojih ciljeva, umeće da ostvari svoje želje, da oseti zadovoljstvo i sreću. To

ne znači da će osoba s ispravnom mapom biti bez problema, već da će ovakva osoba imati samo

one životne probleme koji su nužni, a samim tim i neprijatna osećanja koja su adekvatna. Ovakav

pojedinac će umeti da razlikuje rešive probleme od nerešivih, znaće kako da rešava rešive, a kako

da izbegne ili da prihvati nerešive probleme. S druge strane, ako je mapa pogrešna u tim oblastima

života pojedinac će lutati, biti neuspešan i nezadovoljan. On će se stalno čuditi kako to da se svet


ne uklapa u njegovu stvarnost i za to će kriviti druge ljude i sam svet. Ova osoba će zbog toga sebi

stvoriti nepotrebne probleme, koje neće znati da reši, izbegne ili prihvati i zbog toga će imati

različita neadekvatna neprijatna osećanja i raspoloženja. Iako je jedini put iz ovog začaranog kruga

da osoba shvati razliku između svoje mape stvarnosti (referentnog okvira) i same stvarnosti, a

zatim da popravi i prilagodi mapu kako bi više odgovarala stvarnosti, mnogi ljudi to nikada ne

učine.

Mentalno funkcionisanje koje ne pravi razliku između mape i teritorije je veoma rašireno. Dva

su osnovna razloga za raširenost navike poistovećivanja subjektivnog i objektivnog. Prvi je u tome

što se na ovaj način postiže automatizam razumevanja stvarnosti koji štedi vreme i energiju. Kada

bi se ljudi stalno preispitivali u vezi toga da li su nešto dobro opazili, razumeli ili vrednovali na to

bi gubili puno energije i vremena. Drugi razlog je to što je posledica ovog automatizma da na taj

način ljudi postaju sigurni u sebe i svoje shvatanje stvarnosti.

DEFINICIJA REFERENTOG OKVIRA (RO)

Globalna unutrašnja mapa stvarnosti se u transakcionoj analizi naziva referentni okvir ili

skraćeno RO. Pojam su uveli Džeki Šif i saradnici: Referentni okvir „daje osobi jedan opšti set

percepcija, koncepcija, osećanja i akcija, koji se koristi da bi se strukturalno i dinamski definisalo

njeno Ja, drugi ljudi, i svet” (Schiff et al., 1975, str. 50). Koncept referentnog okvira je izuzetno

važan kako za razumevanje unutrašnje psihodinamike (odvijanje mentalnih procesa), tako i za

razumevanje ponašanja i transakcija u kojima osoba učestvuje.

Referentni okvir organizuje mentalne procese, a jedna od najvažnijih funkcija je pripisivanje

značaja opaženom (funkcija apercepcije). „Mi moramo da filtriramo i struktuiramo stimuluse

(spoljašnje i unutrašnje) da bismo ih razumeli na način koji nam omogućuje da ostvarimo naše

potrebe” (Schiff et al., 1975, str. 57).

Veoma je važno shvatiti da najveći deo vremena RO deluje na automatskom, nesvesnom nivou.

POLJA REFERENTNOG OKVIRA: JA, DRUGI I SVET

Kako je RO reprezentacija stvarnosti, onda bi u RO trebalo da postoje ona polja koja

odgovaraju kategorijama stvarnih pojava. Uobičajeno je da se pojave u stvarnosti dele na tri

kategorije koje odgovaraju trima osnovnim poljima referentnog okvira: ja, drugi i svet. U

kategoriju drugi spadaju svi drugi ljudi (čovečanstvo), a u kategoriju svet sve one ostale pojave u

prirodi i ljudskom društvu koje nisu ljudi: od biologije i geografije do astronomije. Pored toga i

sama osoba koja posmatra stvarnost svrstavajući je u kategorije drugi i svet je takođe stvarna. Na

primer, telo neke osobe je kao deo stvarnosti dostupno osobinim čulima: ona sebe može videti,


može se dodirnuti i slično. Tri osnovna polja referentnog okvira: Ja, Drugi i Svet vizuleno

predstavljamo ovako:

Slika – Polja referentnog okvira

U svakom od ova tri osnovna polja postoje različite predstave, odnosno definicije. Tako na

primer, u polju Ja, postoje različite predstave o sebi, o svom telu, o osobinama svoje ličnosti, o

svojim ponašanjima i reakcijama u različitim situacijama. Kako RO definiše stvarnost, u njemu se

nalaze samo one predstave za koje osoba veruje da su stvarne, odnosno istinite ili tačne. Pored

predstava (koje odgovaraju činjenicama) u RO se nalaze i različite interpretacije, odnosno

definicije i zaključci o sebi, drugima i svetu za koje osoba takođe veruje da su tačni.

DIFERENCIJACIJA REFERENTNOG OKVIRA

Dete koje je tek došlo na ovaj svet ima matricu za razvoj referentog okvira. Ova matrica je

fiziološka i u osnovi je genetski programirana što je rezultat evolucije. To znači da novorođenče

ima sposobnost da određene stimuluse doživi kao neprijatne, a neke druge kao prijatne. Na ovoj

fiziološkoj osnovi (gratifikacija potreba) teče dalja izgradnja detetovog referentnog okvira.

Tokom prve godine života počinje vaspitanje deteta, a to znači da roditelji pomažu detetu da

izgradi svoj RO. Roditelji pomažu detetu da razvije određene kodove u svom RO kako bi bilo u

stanju da razume određene stimuluse, a svojim reakcijama uče dete kako su oni razumeli detetovo

ponašanje. Iz aspekta teorije referentnog okvira, vaspitanje je u velikoj meri „nametanje”

roditeljskih referentnih okvira detetu. Dete postaje socijalizovano kada usvoji one elemente

roditeljskih referentnih okvira koje dele i drugi ljudi koji pripadaju datoj kulturi.

Početni RO deteta je u velikoj meri nediferenciran. To znači da dete nije u stanju da uočava

smisao i da pravi razlike u smislu. Diferencijacija je upravo proces kojim raste sposobnost


uočavanja razlika. To možemo ilustrovati sa usvajanjem jezika i razvojem mišljenja. Iako su ova

dva procesa u izvesnoj meri različiti ipak postoji preklapanje. Dete koje je usvojilo malo pojmova

(reči) može da tumači svet oko sebe samo u skladu s onim pojmovima koje poseduje, dok je

doživljaj sveta deteta koje je usvojilo daleko više pojmova puniji značenjima tako da to dete bolje

razume svet i stvari su mu jasnije. Proces diferencijacije možemo ilustrovati gledanjem televizije.

Kada je referentni okvir nedefirenciran to je kao kada dete gleda crno-beli televizor na kojem su

jake smetnje u primanju programa, bolja diferencijacija je kada dete gleda crno-beli televizor na

kojem je jasnija slika, a optimalana diferencijacija je kada je u stanju da dete razlikuje boje i

njihove nijanse.

Diferencijacija RO je proces koji se odvija tokom celog života, odnosno sve dok se ljudi

intelektualno razvijaju. Po pravilu je RO dobro diferenciran u onoj oblasti života kojom se osoba

profesionalno bavi. Pored ove specijalističke diferencijacije za dobar i kvalitetan život je važno i

da osoba ima dovoljno dobro diferenciran RO u drugim važnim aspektima života kao što je to

prijateljsvo, ljubav, roditeljstvo, ponašanje u javnosti i slično. Kada odrasla osoba nema dovoljno

diferenciran RO u nekoj važnoj oblasti tada kažemo da je ona „nepismena”, kao na primer

„emocionalno nepismena”.2

ADEKVATNE I NEADEKVATNE DEFINICIJE STVARNOSTI

Bez obzira na to što osoba veruje da je neka njena predstava ili definicija o sebi, drugima ili

svetu tačna, ona u stvarnosti može biti tačna ili pogrešna. Kada osoba za neku pogrešnu predstavu

stvarnosti smatra da je tačna, tada je ona u zabludi, a njen RO u tom aspektu stvarnosti deluje na

pogrešan način. To znači da će osoba za određeni deo teritorije koristiti pogrešnu mapu i da će

verovatno nastati neki problemi u osobinom funkcionisanju.

Kada osoba zna da njena definicija nekog aspekta stvarnosti nije tačna ili samo sumnja u njenu

tačnost, tada ona nije sigurna i prema takvoj svojoj definiciji ima distancu. Takođe je moguće da

osoba ima dve različite definicije istog aspekta stvarnosti (na primer, jedna može biti tačna, a

druga pogrešna, mada su moguće i situacije kada su obe pogrešne ili kada su obe tačne). Tada

osoba u odnosu na dati stimulus ima podvojen referentni okvir ili dva referentna okvira. Ova dva

referentna okvira se međusobno takmiče u daljoj kognitivnoj obradi različitih definicija stvarnosti.

Oba dela žele da osobi nametnu rezultat svoje obrade kao ispravnu definiciju stvarnosti. Tada je

reč o unutrašnjem konfliktu.

2 Nekada odrasle ljude učimo i nekim drugim veštinama kao što je prelazak preko ulice kao što se to radi tokom resocijalizacije hroničnih duševnih bolesnicika koji su decenije proveli u institucijama.


FUNKCIJA SAMOODRŽAVANJA I REDEFINISANJE

Veoma malo dete koje još nema usvojene definicije stvarnosti može usvojiti bilo koju definiciju

za neki aspekt stvarnosti. Međutim, kada usvoji neku definiciju, dete pokazuje tendenciju da je

održava bez obzira na neke suprotne dokaze. To jednostavno znači da ljudi mogu poverovati u bilo

šta, ali da će, kada jednom poveruju u nešto, teško poverovati u suprotno.

Razlog za ovakvo delovanje je u jednom opštem psihološkom zakonu koji se naziva zakon

konzistentnosti, a čiji je smisao da ljudi pokušavaju da održe uspostaljveni red i konsonantnost

usvojenih definicija. Drugim rečima, svaki sistem, pa i RO, teži da održi svoju unutrašnju

konzistentnost.

Unutrašnju konzistentnost referentnog okvira narušavaju dva tipa situacija:

– kada uverenja u RO nisu u skladu s informacijama koje osoba dobija iz stvarnosti,

– kada su u referentnom okviru međusobno konfliktna uverenja.

Kada su ljudi suočeni sa stvarnošću koja se ne uklapa u njihova već postojeća uverenja, tada se

pojavljuje konflikt referentog okivra i stvarnosti koji se naziva i kognitivna disonanca. U tom

konfliktu ljudi, po pravilu, daju prednost svojim uverenjima.3 Način na koji ljudi održavaju svoja

uspostavljena uverenja (RO) a kada su suočeni sa stvarnošću koja ta uverenja pobija je u tome da

redefinišu stvarnost kako bi je uklopili u svoja uverenja. Redefinisanje je mentalni proces koji

može biti nesvesan, ali ponekad i svesan. Poenta redefinisanja je u tome da ljudi suočeni sa

činjenicama koje su suprotne od njihovih uverenja tim činjenicama pripisuju upravo onaj smisao

koji će opravdati njihova uverenja. Štiteći svoj RO pripisivanjem netačnog smisla, ljudi otpisuju

tačni smisao stvarnosti, odnosno otpisuju samu stvarnost.

Kada u referentnom okviru postoje konflikta uverenja tada osoba može nesvesno pribeći

različitim mentalnim konstrukcijama čiji je cilj da oba uverenja dovede u takav odnos koji nije

konfliktan. Na primer, ako Petar veruje: „Sve žene su glupe”, a njegovo iskustvo s Marijanom je

dovelo do zaključka „Marijana je izuzetno inteligentna”, on može pomiriti ovu unutrašnju

protivrečnost iskonstruisanim i iskrivljenim širim zaključkom: „Marijana je izuzetak koji

potvrđuje pravilo da su sve žene glupe.” Ova vrsta iskrivljenja stvarnosti i logičkih akrobacija

kojom se žrtvuje istinitost za račun unutrašnje konzistentnosti je u psihoanalizi i drugim teorijama

poznata kao mehanizmi odbrane.

3Ova situacija kognitivne disonance je posebno opisana u socijalnoj psihologiji.


PRIPISIVANJE SMISLA: APERCEPCIJA

Glavna funkcija RO je da različitim stimulusima koje naša čula registruju pripiše tačno

značenje. Pripisivanje tačnog smisla stimulusima koje registrujemo nazivamo definisanje

stimulusa.

Postoji razlika između mentalnog procesa opažanja (percepcije) i pripisivanje značenja

opaženim stimulusima (apercepcija). Tako, na primer, dete od nekoliko meseci može dobro

opažati, ali svakako nije u stanju da razume šta je to što je opazilo. Iako u njegov mozak dolaze

mentalne predstave koje su „slike” spoljašnjeg sveta, upravo zbog toga što još uvek nema dovoljno

izgrađen RO dete ne razume opaženo. Sličnu pojavu primećujemo i kod nekih ljudi kojima je

oštećen mozak.

Postoje brojne situacije u kojima je u evolutivnom smislu veoma korisno da životinja ili čovek

veoma brzo reaguje na stimulus jer time povećava svoju šansu za preživljavanje. Iz tog razloga su i

percepcija i apercepcija veoma brzi procesi, gotovo sliveni, tako da mnogi ljudi pogrešno veruju

da opažaju smisao.

Kada je pripisani smisao tačan, u skladu sa samom stvarnošću, tada je dobro da su ovi procesi

brzi i nema potrebe da se razlikuje percepcija od apercepcije. Međutim, kada neko pripisuje

pogrešan smisao tada je potrebno da se ovi procesi definišu i razdvoje i da osoba shvati da je ona

ta koja aktivno pripisuje smisao. Važno je da osoba shvati da je ona odgovorna za način kako

pripisuje smisao, a ne da se pripisivanje smisla „događa”. Kada osoba shvati da je pripisivanje

radnja koju ona čini i kada prihvati odgovornost za pripisivanje, tada je moguće i da počne da

pripisuje drukčije, ispravno značenje.

PRIPISIVANJE VAŽNOSTI : VALORIZACIJA

Valorizacija je proces pripisivanja značenja i to je veoma važna funkcija referentnog okvira,

odnosno onog dela referentnog okvira koji nazivamo sistem vrednosti. Nakon što osoba koja je

registrovala neki stimulus (percepcija) tom stimulusi pripiše neko određeno značenje (apercepcija),

sledi proces valorizacije kada osoba tom pripisanom značenju pripisuje određenu važnost. Dakle,

nakon odgovora na pitanje: „Šta je to što sam opazio?” sledi novo pitanje: „Koliko je važno to što

sam opazio?” (Pitanje tačnije glasi: „Koliko je važno to što sam shvatio o opaženom?”)

Valorizacija je veoma značajan proces jer pomaže osobi da se orijentiše u odnosu na stimuluse

tako što ih rangira prema njihovoj važnosti. Na taj način osoba definiše prioritetne stimuluse i

prioritetne reakcije. Pripisivanje važnosti je ključno za nastanak emocionalne reakcije. Svaki put


kada osoba nešto oceni kao važno, rezultat će biti emocionalna reakcija. Ako je ocena da nešto nije

važno emocionalna reakcija će izostati. Proces obrade informacija ide sledećim fazama:

Slika – Funkcije referentog okvira tokom obrade informacija.

KONTINUIRANA AKTIVNOST REFERENTOG OKVIRA

Rererenti okvir je globalna struktura koja svim stimulusima pripisuje smisao i zbog toga je

kontinuirano aktivna. RO je aktivan i kada spavamo jer i tada registrujemo stimuluse iz okruženja i

našeg tela i pripisujemo im značenje i značaj. Upravo zgog toga je moguće probuditi osobu

određenim stimulusima ili se osoba sama iznenada budi kada registruje stimuluse kojima pripiše

neku važnost.

STIMULUSNA

SITUACIJA

PERCEPCIJA

(MENTALNA PREDSTAVA

STIMULUSNE SITUACIJE)

APERCEPCIJA

(PRIPISIVANJE ZNAČENJA)

VALORIZACIJA

(PRIPISIVANJE VAŽNOSTI)

EMOCIONALNA

REAKCIJA

„VAŽNO!” „NEVAŽNO”

Ravnodušnost


Aktivnost referentog okvira uglavnom prestaje tokom poremećaja svesti do kakvih dolazi

tokom opšte narkoze, sopora, somnolencije i kome.

RIGIDNOST REFERENTOG OKVIRA

Upravo zbog toga što nam RO služi za razumevanje stvarnosti, kako sveta oko nas, tako i nas

samih, RO je čvrsta, rigidna struktura. Kada neko veruje u svoje razumevanje stvarnosti on postaje

siguran, a kada počinje da sumnja u svoje razumevanje stvarnosti on postaje nesiguran i anksiozan.

Zbog toga je referentni okvir psihička struktura koja je prilično rigidna, odnosno otporna na

promenu. Njegovu rigidnost treba shvatiti kao funkciju homeostaze (održavanje unutrašnje

ravnoteže) koja uspostavlja sklad između rigidnosti i transformacije. Zbog toga se tokom razvoja u

odraslom dobu RO relativno sporo menja i pokazuje predominaciju rigidnosti.

REFERENTNI OKVIR I ADAPTACIJA

Adaptacija je izraz koji označava međusobni sklad dve strukture. Kada kažemo da je neko

adaptiran, tada mislimo da postoji stanje relativnog sklada između njegove objektivne stvarnosti i

njegovog RO. S druge strane neadeptiranost ili maladaptiranost označavaju da postoji nesklad

između nečijeg RO i stvarnog okruženja.

Postoje dva osnovna načina postizanja ili unapređenja adaptacije kroz promenu, a u zavisnosti

da li se promena događa u spoljašnjem svetu ili u RO nazivamo ih aloadaptacija i autoadaptacija.

Aloadaptacija je kada osoba deluje na spoljašnju stvarnost i izaziva promene u njoj kako bi je

uklopila u svoj RO. Aloadaptivne aktivnosti su u osnovi agresivnosti, ali i u osnovi kreativnosti.

Plač dojenčeta je pokušaj da utiče na majku kako bi došla i podojila ga. Ljudska vrsta poseduje

veliki kapacitet za aloadaptaciju i kao razultat toga je delovanjem na prirodu izgradila ljudsko

društvo i civilizaciju. Konflikti nastaju kada dve osobe pokušavaju jedna drugu da nateraju da

postupa u skladu s njihovom željom.

Autoadaptacija nastaje kada osoba svoj referentni okvir prilagođava spoljašnjoj stvarnosti.

Drugim rečima, dok stvarnost ostaje nepromenjena, menjaju se uverenja u RO osobe. Kako je kod

odraslih ljudi RO veoma rigidna struktura tako ova promena ide relativno sporo. Na primer, kada

neko izgubi nekoga koga je voleo tada postaje tužan. Tokom tugovanja se menja RO osobe koja

tuguje jer se poredak subjektivne stvarnosti u kome je i dalje voljena osoba prilagođava

objektivnoj stvarnosti u kojoj više nema voljene osobe. Zbog toga je tugovanje po svojoj definiciji

raspoloženje koje u različitom intenzitetu traje mesecima.

Postoji i treći oblik adaptacije koji zovemo dijaadaptacija, a u kome ne postoji ni promena RO,

kao ni delovanje na promenu stvarnosti. Reč je o tome da ljudi mogu da napuste onaj deo sveta


koji se uklapa u njihov RO i da odu u neki drugi deo sveta u kome postoji adaptiranost tog dela i

RO-a. Na primer, uplašena osoba se povlači iz situacije u kojoj postoji izvor ugrožavanja i odlazi u

onu situaciju u kojoj taj izvor nije prisutan.

ADAPTIVNA AKTIVNOST REFERENTOG OKVIRA

Iz situacije u situaciju referentni okvir usklađuje interakciju osobe i njene okoline. Obrađuju se

informacije iz sva tri polja referentog okvira, a zatim se međusobno upoređuju. U tom smislu,

svaka osoba, svakog trenutka odgovara na tri pitanja koja nesvesno sebi postavlja:

Slika – Kontinuirana aktivnost referentog okvira

REFERENTI OKVIR I PONAŠANJE

Ljudske reakcije na određene stimuluse kao i manifestna ponašanja treba shvatiti kao

manifestaciju referentog okvira. Odnos RO i ponašanja ćemo izložiti kao postulate koje ćemo

zatim obrazložiti.

1. Ponašanje u stvari ne postoji!

Mnogi ljudi upadaju u zamku opredmećenja (reifikacije) i smatraju da ponašanje postoji samo

za sebe. Ponašanje je funkcija, i kao takvo ponašanje se ne postoji samo za sebe. Kada zamislimo

ponašanje, uvek u stvari zamišljamo ili vidimo neko živo biće koje se ponaša. Izvesnu zbrku čini

to što je reč ponašanje imenica, a imenicama se označavaju bića, predmeti i predeli, dok je za

funkcije uobičajeno da se označavaju glagolima, a ne imenicama. Upravo zbog bogatstva jezika

neke imenice naknadno postaju glagoli, ali nikada ne treba zaboraviti da je ponašanje funkcija,

odnosno radnja nekog bića.

2. Ponašanje je manifestacija referentog okvira!

Svaka reakcija i svako ponašanje je u stvari rezultat jedne obrade podataka koja mu je

prethodila. Iz tog razloga najbolje je ponašanje shvatiti kao izražavanje ili manifestaciju referentog

okvira, odnosno kao rezultat rada referentog okvira.

Šta zahteva

Šta hoće drugi? Šta ja hoću?


3. Ponašanje je uvek logično!

Obrada informacija koja prethodi i rezultira u nekom ponašanju uvek se odvija u skladu s

nekim pravilima. Zbog toga kažemo da je ponašanje uvek logično. Da bi mogli da razumete ovaj

stav, potrebno je da znate razliku između logičnog i tačnog. Postoje zaključci koji su logični, ali

koji ipak nisu tačni. U tom smislu postoji više različitih logika, od kojih su samo neke tačne.

Drugim rečima, ako osoba ima pogrešnu informaciju ili uverenje, od koje polazi u zaključivanju,

čak i da obradi podatke bez i jedne logičke greške, rezultat te obrade će biti pogrešan.

U tom smilislu svako ljudsko ponašanje, ma koliko izgledalo iracionalno, samodestruktivno ili

destruktivno ima neku logiku na osnovu koje je i nastalo. Razumevanje nečijeg ponašanja je

upravo zasnovano na razumevanju unutrašnje logike, odnosno delovanja RO te osobe koje i

dovodi do datog ponašanja.

4. Ponašanje je uvek optimalno!

Ne samo da se ljudi uvek ponašaju logično, već je i njihov referentni okvir tako napravljen da

uvek, na osnovu raspoloživih podataka, izbaci onaj rezultat koji je najbolji. Zbog toga je Milton

Erikson izjavio: „Ljudi se uvek ponašaju na najbolji mogući način.” Poenta je u tome da ako neko

ima pogrešne podatke (uverenja) i/ili ako pravi logičke greške, da će „najbolji” rezultat biti u stvari

pogrešan rezultat. Slično je i u situacijama kada je osoba u afektu tako da je aktivan samo deo

referentog okvira: rezultat će biti „najbolji” samo u odnosu na aktivirani deo referentog okvira.

Dakle, bez obzira na objektivnu procenu nečijeg ponašanja, pretpostavljamo da je logika na

osnovu koje je ponašanje nastalo tako programirana da uvek ima pozitivnu nameru za osobu. Iz tih

razloga i simptomima pristupamo na način da tražimo pozitivnu nameru u nastanku određenih

simptoma.

5. Tek promena referentog okvira dovodi do stalne promene ponašanja!

Da bi osoba zaista promenila neku svoju reakciju ili neko svoje neželjeno ponašanje, ona mora

promeniti logiku (delovanje RO) koja je dovela do datog ponašanja, odnosno koju je održavalo

dato ponašanje.

6. Nesklad u ponašanju ukazuje na unutrašnji konflikt!

Kako je ponašanje manifestacija referentog okvira, pojava nesklada (inkongruentosti) u

ponašanju ukazuje da su aktivna dva dela referentnog okvira koji se nalaze u međusobnom

konfliktu. Drugim rečima, kada osoba istovremeno upućuje dve poruke koje su u neskladu, to

ukazuje da je ona u unutrašnjem konfliktu, odnosno da situaciju obrađuje na dva različita,

suprotstavljena načina.


7. Svako ponašanje može biti najbolji izbor u nekoj situaciji!

Ljudska ponašanja treba procenjivati na osnovu konteksta u kojem se pojavljuju. U tom smislu

ne postoje ponašanja koja su apriori loša ili neprihvatljiva. Svako ponašanje, ma koliko bilo

destruktivno ili iracionalno može biti najbolji mogući izbor u nekom kontekstu. To se odnosi i na

takva ponašanja kao što su ubistvo, samoubistvo i ludilo. Tako, na primer, postoji ubistvo iz nužne

odbrane ili samoodbrane. Možemo zamisliti situaciju u kojoj je nekome jedini način da ubije da ne

bi bio ubijen ili on ili neko ko mu je važan. Kultura prepoznaje takve situacije i zbog toga neko, za

koga se utvrdi da je zaista ubio iz nužne odbrane neće biti kažnjen zatvorom. Slično se odnosi i na

samoubistvo: ljudi koji žrtvuju svoj život da bi spasili svoju decu, drugog čoveka vrše „herojsko

samoubistvo” i zajednica na njih gleda kao na heroje, a ne kao na kukavice. Slično je i s ljudima

koji su zbog neke neizlečive bolesti, koji im izaziva svakodnevnu veliku fizičku patnju i jako

smanjuje kvalitet života, i zbog koje će izvesno ubrzo umreti izvršili samoubistvo.

Za razliku od drugih ponašanja za ova ekstremna ponašanja postoji veoma mali broj uzano

definisanih konteksta u kojima se smatra da su opisana ponašanja prihvatljiva ili optimalna. Na ista

ta ponašanja u drugim kontekstima se gleda kao na iracionalna, (samo)destruktivna i

neprihvatljiva.

REFERENTNI OKVIR I UNUTRAŠNJI KONFLIKT

Iako referentni okvir teži postizanju svoje unutrašnje konzistentnosti, to često nije slučaj. Zbog

toga govorimo o različitim delovima ličnosti ili ego stanjima pod pretpostavkom da različiti delovi

imaju različite referentne okvire.

U tom slučaju dva unutrašnja referentna okvira istu situaciju obrađuju na dva različita načina i

daju dva rezultata te obrade. Ovi delovi međusobno takmiče za prevlast u reakciji celokupne

ličnosti. Pretpostavka je da će onaj deo koji ima jaču emociju (kome je važnije) imati više energije

i osvojiti izvršnu moć u ponašanju celokupne osobe.


Slika – Globalni referentni okvir i globalna reakcija kod unutrašnjeg konflikta.

Tipičan unutrašnji konflikt je između racionalnog dela ličnosti (ego stanje Odrasli) koje

situaciju shvata na ispravan način i koje nema značajniju emocionalnu reakciju, i iracionalnog dela

ličnosti (na primer, ego stanje Dete) koje situaciji pripisuje pogrešno značenje i pogrešni značaj i

koje zbog toga ima snažnu emociju. U ovakvim situacijama ljudi se često ponašaju iracionalno

(izvršnu moć ima Dete) iako istovremeno znaju da je to njihovo ponašanje pogrešno (uvid

Odraslog). Oni često tada izjavljuju: „Znam da je pogrešno, ali to je jače od mene.”

Moguće je da osoba bude u unutrašnjem konfliktu i onda kada je njen RO konzistentan. To se

dešava u onim situacijama u kojima postoje različiti, međusobno konflitkti stimulusi, tako da

osoba istovremeno obrađuje oba stimulusa i dobija različite rezultate. Za ove situacije je tipično

osećanje zbunjenosti, odnosno konfuzija.

RAZUMEVANJE DRUGIH I EMPATIJA

Kada se neka osoba ponaša na određen način to ponašanje je manifestacija delovanja njenog

referentnog okvira. Zbog toga je to ponašanje moguće razumeti samo ako poznajemo unutrašnju

logiku osobe iz koje to ponašanje proističe. Sposobnost rada s ljudima je povezana sa sposobnošću

razumevanja ljudi, njihovih reakcija i ponašanja. To znači da je potrebno razvijati sposobnost

otkrivanja unutrašnje logike drugih ljudi, odnosno veštinu rekonstruisanja njihovog referentnog

okvira.

Stimulusna

situacija

Obrada 1 i

reakcija 1

Obrada 2 i

reakcija 2


Mnogi ljudi čine grešku jer pripisuju određeno značenje ponašanju drugih ljudi, a zatim

postupaju prema tim ljudima kao da je to stvarnost. Rad sa ljudima u različitim kontekstima od

psihoterapije do vaspitanja je zasnovan na

Empatija (ili uživljavanje u druge) nije moguća bez prethodnog razumevanja druge osobe (i

načina na koji radi njen referentni okvir), iz čega sledi razumevanje razlika koje postoje između te

osobe i osobe koja se uživljava. Mnogi smatraju da je empatija kada stavite sebe u životnu

situaciju druge osobe, ali to je pogrešno. Ako neko sebe (i svoj referentni okvir) stavi u situaciju

druge osobe (čiji se referentni okvir razlikuje od vašeg) onda neće razumeti tu osobu već samo će

bolje upoznati sebe i svoje reakcije u hipotetičnoj situaciji. U tom slučaju ne možemo govoriti o

pravoj empatiji, već o projekciji i identifikaciji, odnosno o naivnoj empatiji. Prava empatija je

tačna empatija,4 a to znači da osoba koja se uživljava pogleda na životnu situaciju drugog kroz

referentni okvir te druge osobe. Pretpostavka je da je osoba koje se uživljava prvo rekonstruisala

RO druge osobe.

VREDNOVANJE POJEDINIH POLJA REFERENTOG OKVIRA

Sva tri polja referentog okvira se odnose na veoma važne aspekte stvarnosti u učestvuju u

onome što se može nazvati doživljavanjem stvarnosti. Idealna osoba bi posedovala sposobnost da

dinamički menja važnost pojedinih polja, tako da u zavisnosti od situacije prednost daje polju Ja,

polju Drugi ili polju Svet. Problemi nastaju onda kada osoba ima sužene izbore u procesu obrade

informacija, jer neko od ovih polja konstantno precenjuje, a druga konstantno potcenjuje ili

otpisuje. Zbog toga ovakva osoba nije u stanju da na dobar način upoređuje važnost informacije iz

sva tri polja i da definiše trenutni prioritet.

Otpisivanje pojedinog polja referentnog okvira je uglavnom tipičan za pojedinca. Reč je o

navici koja je formirana u detinjstvu usled određenih roditeljskih uticaja (skriptne poruke).5

Iako se način na koji osoba disfunkcionalno vrednuje pojedina polja referentnog okvira mogu

primetiti i tokom uobičajene komunikacije, određeni tip disfunkcionalnog reagovanja je posebno

izražen u stresnim situacijama.

4 Karl Rodžers (Carl Rogers) je u svojoj terapiji usmerenoj na klijenta to nazivao accurate empathy.

5 Mi dajemo sistematizaciju otpisivanja određenih polja referentog okvira na osnovu radova Virdžinije Satir (Satir, 1972, 1976; Bandler, Ggrinder & Satir, 1976).


Otpisivanje polja Drugi i Situacija

Ovo je tipična situacija koju nalazimo kod osoba koje ocenjujemo kao egocentrične: kod

egoističnih i kod narcisoidnih ličnosti.6 Takve su osobe uvek svesne toga šta one žele i ne žele, a

nedovoljno su svesne toga šta hoće drugi ljudi i šta zahteva situacija u kojoj se nalaze. Njihovo

ponašanje karakteriše stalni zahtev za aloadaptacijom, odnosno da se i drugi ljudi i svet ponašaju

na način koji će ispuniti želje ovih osoba. Vizuelno RO osobe koja precenjuje polje ja izgleda

ovako:

Slika – RO osobe koja otpisuje polja Drugi i Situacija.

Razvojno, ovakav RO nalazimo kod dece koja su bila zanemarena i koja su kao mala shvatila

da je jedini način da prežive da se pobrinu sami za sebe jer od drugih i od sveta ne mogu očekivati

milost i sažaljenje (egoizam). Takođe, ovakav referentni okvir nalazimo i kod razmažene dece

kojoj roditelji nisu pomogli da nauče da izdrže frustriraciju svojih želja i koja veruju da drugi ljudi

postoje samo da bi im ispunjavali želje (narcisoidnost).

Terapijska strategija kod klijenata koji otpisuju polja Drugi i Situacija je u tome oni nauče da

cene kako druge ljude i njihove poglede na svet, vrednosti i osećanja, tako i zahteve situacije. Ovi

klijenti bi trebalo da vežbaju empatiju, ali i saosećanje sa drugima (simpatiju). Oni treba da nauče

da sebi postavljaju pitanje: „Šta hoće drugi i šta zahteva ova situacija?”

Otpisivanje polja Ja

Ljudi koji otpisuju važnost polja Ja su uglavnom svesni toga šta žele drugi i šta zahteva

situacija, ali nisu u kontaktu sa sobom i svojim željama. To može značiti da su oni svesni svojih

želja ali im otpisuju važnost, ali i to da i ne znaju šta žele. Ponašanje koje proizlazi iz ovakvog RO

6 Iako mi govorimo o precenjivanju polja Ja, u pitanju je posledica potcenjivanja polja drugi i situacija. Možda je nemoguće, filozofski gledano preceniti sebe. Zbog toga terapijski cilj ne može biti da neko sebe manje ceni, već da počne da ceni ono što nije cenio (druge i situaciju).


je stalna autoadaptacija: osoba se podređuje zahtevima situacije, podređuje se drugima i njihovim

željama, Takav referenti okvir vizuelno predstavljamo ovako:

Slika – RO osobe koja otpisuje polje Ja.

Ovakav obrazac nastaje u onim porodicama u kojima je detetu zabranjeno da ulazi u konflikte

sa svojim roditeljima, odnosno u kojima dete mora da ugađa roditeljima da bi bilo voljeno. Način

da se zbog konflikata izbegne odbacivanje je da se oduzme važnost sopstvenim željama, a način da

se dobije ljubav je da se brine o tuđim željama i potrebama. Zbog toga ovi ljudi zanemaruju sebe, a

vode računa o drugima i o zahtevima situacija. Očigledno ponašanje je ugađanje, servilnost,

izbegavanje konflikata i slično.

Terapijska strategija je usmerena na to da osoba shvati da ona, njene želje i druge emocije

jesu važni, da ima pravo da ceni sebe, da trenira samopoštovanje i samoljubav, da briga za sebe i

egoizam nisu isto, da vežba da sebi svesno postavlja pitanje: „A šta ja želim u ovoj situaciji?”, da

su konflikti u redu, da je ljutnja različita od prezira i odbacivanja, da nije odgovorna ni kriva za

osećanja drugih ljudi, da ima pravo da traži i zahteva od drugih i slično. Tehnike asertivnog

treninga su posebno pogodne za ovaj tip deformacije RO.

Otpisivanje polja Ja i Situacija

Ovakav referentni okvir je sličan onome koji imaju osobe koje otpisuju samo polje Ja, ali su

osobe s ovakvim RO manje uspešne i socijalno neprilagođenjije. Njihovo ponašanje je nekada

karikatura servilnosti ili pak pokušavaju da ugode drugima na pogrešan način..


Slika – Otpisivanje polja Ja i Situacija.

Otpisivanje polja Drugi

Osoba koja u svom RO otpisuje polje Drugi slilčno funkcioniše kao osobe koje otpisuju polja

Situacija i Drugi, s tom razlikom što je ovo blaža varijanta. S obzirom da osoba vodi računa i o

sebi i o polju Siutacija njene reakcije su manje socijalno upadljive. Često uspešne osobe s

narcisoidnim crtama imaju ovakav RO.

Slika – Otpisivanje polja Drugi.

Otpisivanje polja Ja i Drugi

Osobe čiji RO naizgled odlikuje to što precenjuju polje Situacija, u stvari otpisuju polje Ja i

polje Drugi. Time što je osoba otpisala sebe i drugoga, ona je učinila pokušaj da situaciji pristupi

na „objektivan” način. Glavna „dobit” od ovakve „objektivnosti” je pokušaj da se izbegnu kako

svoja, tako i tuđa osećanja. Zbog toga ovakva osoba govori impersonalno, pokušavajući da se

postavi iznad ili izvan situacije i da je opiše na naučan način.


Slika – RO osobe koja otpisuje polja Ja i Drugi.

Većina ljudi s RO u kojem otpisuju polja Ja i Drugi su u detinjstvu došli do zaključka da su

osećanja opasna, da zamućuju jasno sagledavanje situacije, da dovode do konflikta i nasilja, da se

ne isplati osećati, već da je jednini način da prežive u tome da postanu racionalni, logični,

obrazovani i slično. Često se u izboru profesije odlučuju se za takva zanimanja koja se tiču polja

Svet, kao što su prirodne nauke i tehnika.

Terapijska strategija je usmerena na razvijanje razumevanja osećanja, na razvoj emocionalne

pismenosti i emocionalne inteligencije, na bolji kontakt sa sobom, na razumevanje konflikta, na

razvoj empatičnog odnosa s drugima i slično. Osoba treba da dozvoli i sebi i drugima

subjektivnost. Ona treba da nauči da sebi postavlja pitanja kao što su: „Šta ja hoću, a šta želi

drugi?”

Otpisivanje polja Situacija

Ljudi koji otpisuju polje situacija često ispadaju socijalno nespretni ili čak socijalno

neadekvatni upravo zbog toga što im zahtevi situacije ili nisu važni ili ih uopšte nisu svesni. Oni su

usmereni na sebe i na drugoga, ignorišući širi kontekst u kome se ta komunikacija odvija. Ljudi

koji prisustvuju takvoj komunikaciji a koji u nju nisu uključeni direktno (spadaju u kontekst u

kojem se komunikacija odvija, odnosno u polje situacija) često ovakve osobe doživljavaju kao

bezobrazne, bezobzirne ili nevaspitane. Ovakav tip otpisivanja je veoma sličan otpisivanju polja

Drugi i Situacija.


Slika – Otpisivanje polja Situacija

Otpisivanje sva tri polja

Ovde je reč o takvim osobama koje u svom referentom okviru otpisuju važnost sva tri polja.

Jednostavno ništa nije važno, niti oni sami, niti drugi ljudi, niti situacija u kojoj se nalaze. Ljudi s

ovakvim referentnim okvirom imaju najmanju sposobnost adaptacije. Na sreću, ovakvo

funkcionisanje RO je uglavnom povezano samo sa stresnim situacijama, tako da se javlja kao

povremeni način funkcionisanja.

Glavni problem ljudi s ovakvim RO je u tome što ne shvataju prioritete koji dolaze iz tri polja.

Zbog toga su oni zbunjeni, anksiozni ili povremeno pokušavaju da budu duhoviti ili ljuti. Glavni

signal u komunikaciji da je došlo do otpisivanja sva tri polja RO je u tome da osoba počinje da se

ponaša irelevanto i neodgovarajuće.

Slika – RO u kome se otpisuju sva tri polja.

Razvojno gledano reč je o deci koja su dobijala „zabranu mišljenja” i koja su naučila da u

određenim situacijama budu konfuzna. Duhovitost može biti način da prikriju zbunjenost i da

zabave druge, a ljutnja može biti način da se za zbunjenost optuže drugi.


Terapijska strategija se sastoji u tome da osoba nauči da definiše prioritete u različitim

kontekstima. Na primer, osoba treba da nauči da u stresnim situacijama prvo sebi postavlja pitanja

u vezi sa situacijom: „Šta se ovde dešava?” i „Šta je važno u ovoj situaciji?”. Na taj način pomaže

sebi da jasno misli i da se adekvatno ponaša. Kasnije ona uči da prepoznaje svoje i tuđe želje i

motive.

REFERENTI OKVIR I KOMUNIKACIJA

Komunikacija između dve osobe je u stvari komunikacija između njihovih referentih okvira.

„Svaki stimulus ili reakcija je izražen iz inicijatorovog referentnog okvira, a opažen od stane

primaočevog referentnog okvira ” (Schiff et al., 1975, str. 51).

Komunikacija ne bi bila moguća ako ljudi ne bi u datom aspektu imali iste referentne okvire.

Kada jedna osoba uputi poruku drugoj, ona u stvari na određeni način izrazi neko značenje. Kada

druga osoba primi upućenu poruku, ona, da bi razumela poruku, mora toj poruci pripisati ono isto

značenje koje joj je pripisala i osoba koja je uputila poruku. Drugim rečima osoba koja kodira

poruku i osoba koja je dekodira moraju koristiti isti kod. Ako to nije slučaj nastaju komunikacijski

nesporazumi ili jednostavno komunikacija nije moguća. Različiti kodovi su deo referentnog

okvira, a kodiranje i dekodiranje poruka tokom komunikacije je upravo funkcija referentnog

okvira.

Prema tome, da bi ljudi mogli međusobno da komuniciraju, odnosno da razmenjuju poruke i

značenja, svako od njih mora da poseduje onaj kod kojim se koriste i drugi ljudi.7 Kod je sistem

znakova s unapred pripisanim značenjem. Reč je dakle o društvenoj konvenciji, o zajedničkom ili

deljenom kodu na osnovu kojeg se poruke kodiraju i dekodiraju.

Tipičan primer koda je jezik kojim govore ljudi u nekoj kulturi. Osnova jezika su zvukovi

kojima je pripisano određeno značenje tako su postali glasovi. Na osnovu kombinacije glasova

nastaju reči. Osoba koja poznaje kod određenog jezika će biti u stanju da primeni ovaj kod kako bi

proizvela one zvukove kojima će drugima preneti ono značenje koje želi. S druge strane su

slušaoci koji će primeniti isti taj kod da bi iz tih zvukova koje dolaze u njihove uši kako bi

dekodirali značenje koje im je upućeno. Slično je i s pismenim komuniciranjem: postoji kod kojim

se definišu ispisani znakovi (slova) i njihove kombinacije (reči i rečenice). Samo osoba koja

7 Reč komunikacija dolazi od latinske reči communis, zajednički, opšti. Odatle naš izraz opštiti. Communis je nastalo od con- (cum-), zajedno i munis, obavezati, vezivati obavezom (Skeat, 1993, str.90). U ovim značenjima ono što je opšte i na šta su ljudi obavezni je sam kod. Možda naša reč sporazumevanje najbolje ukazuje da nema komunikacije bez razumevanja.


poznaje ovaj kod će biti u stanuju da piše, odnosno da čita napisano. Ako ne poznaje dati kod

osoba će biti nepismena.

U tom smislu jezičko saobraćanje je paradigma za način na koji RO deluje u komunikaciji. Na

osnovu koda osoba kodira poruke koje druga osoba, primenjujući isti taj kod, dekodira. Proces

kodiranja i dekodiranja ide automatski, bez napora, tako da mnogi ljudi imaju utisak da ne čuju

zvukove, već njihovo značenje.

Slika – Referenti okviri i transakcija.

Za razliku od jezika koji se ubraja u najsavršenije načine prenošenja značenja (najmanji broj

nesporazuma je u verbalnoj komunikaciji), RO na isti način učestvuje i u neverbalnoj

komunikaciji. Međutim, u neverbalnoj komunikaciji je samo jedan manji broj neverbalnih signala

društveno kodiran u smislu da u određenoj zajednici postoji standardno i opšteprihvaćeno značenje

tog signala (gesta) poput: naklona, odmahivanja glavnom, klimanja glavom, skidanja šešira i

slično. Veliki broj neverbalnih ponašanja koja učestvuju u komunikaciji nije društveno kodiran i

spada u sferu individualne ekspresije i idiosinkratičnog (samo za osobu specifičnog) kodiranja

ponašanja. U svačijem referentnom okviru se nalaze kako zajednički (komunikacija), tako i

individualni kodovi (ekspresija). Zbog toga u neverbalnom ponašanju postoji veliki broj

nesporazuma i pogrešnog „čitanja” poruka ili čak pripisivanje svojstva poruke onim ponašanjima

koji nemaju takvu namenu.

Pripisivanje tačnog značenja neverbalnim signalima ili inkongruentnim signalima je posebna

veština koja se uči tokom komunikacije s ljudima, a koja je zasnovana na znanju i iskustvu.

Čitanje misli je logička greška kada na osnovu nekog ponašanja zaključujemo da tačno znamo

kakvo je unutrašnje stanje druge osobe (šta misli, kako se oseća, šta namerava i slično). Na osnovu

neverbalnih signala možemo izvoditi samo pretpostavke (hipoteze) o tome kakvo je unutrašnje

Stimulus / Poruka

Dek

odir

anje

Kod

iran

je

Kod

iran

je

D

ekod

iran

je

Reakcija / Poruka


stanje druge osobe, ali nikada ne možemo tačno znati kakvo je to unutrašnje stanje. Zbog toga

valja znati da je zaključivanje na osnovu neverbalne komunikacije veoma važno, ali da mora biti

provereno verbalnom komunikacijom. Drugim rečima, neverbalna komunikacija nikako ne može

zameniti verbalnu komunikaciju. U čitanju misli se posebno angažuju paranoidni ljudi koji inače

sumnjaju u dobre namere drugih i na osnovu „čitanja” neverbalnih signala pokušavaju da izvedu

zaključke o stvarnim namerama drugih ljudi.

FORMALNI USLOVI KOMUNIKACIJE

U svom istraživanju transakcija i komunikacije Jay Haley (1963) je došao do zaključka da

svaka komunikacija mora da ispuni četiri formalna uslova kako ne bi došlo do komunikacijskog

paradoksa. Ti uslovi su sledeći:

1. Ja

2. saopštavam (upućujem poruku)

3. tebi

4. sada i ovde.

Slika – RO i formalni uslovi komunikacije

Kada je bilo koji od ovih formalnih uslova narušen, tada nastupa komunikacijski paradoks jer

osoba koja komunicira istovremeno tvrdi da ne komunicira:

– Da nije ona ta koja komunicira;

– Da nije ništa saopštila;

– Da ne komunicira drugome;

– Da se komunikacija ne odvija sada i ovde.


EGO STANJA I REFERENTNI OKVIR

Referentni okvir je dobar koncept za razumevanje delovanja mentalnog aparata, odnosno

psihodinamike. Referentni okvir se može prikazati kao okvir (ili „koža”) koji obuhvata ego stanja

međusobno ih povezujući i delujući kao „filter” u odnosu na stvarnost.

Slika – Referentni okvir (prema Schiff et al., 1975)

Pored toga što je RO globalna intrapsihička struktura, o referentnom okviru (ili njegovim

delovima) možemo govoriti i na nižim logičkim nivoima. Na primer, kada je osoba u nekom

unutrašnjem konfliktu ona u stvari istu stimulusnu situaciju obrađuje na dva različita načina. To

znači da jer referentni okvir podvojen ili da su aktivna dva njegova dela koji se međusobno bore da

odrede reakciju osobe kao celine, a na stimulusnu situaciju.

Zbog toga možemo smatrati da su i ego stanja u stvari delovi referentnog okvira. Prema tome

Odrasli bi bio savremeni i realistični RO, Dete bi bio zastareli RO, a Roditelj bi bio tuđi RO:

R

O

D

Referentni okvir

Ego stanja


Slika – Ego stanja kao delovi globalnog Referentnog okvira.

Literatura:

Bandler, Richard; Grinder, John & Satir, Virginia (1976) Changing with families. Palo Alto,

California: Science and behavior books.

Haley, Jey (1963) Strategies of psychotherapy. New York: Grune & Stratton.

Satir, Virginia (1972) Peoplemaking. Palo Alto, California: Science and behavior books.

Satir, Virginia (1976) Making contacts. Millbrae, California: Celestial arts.

Satir, Virginia (1988) The new peoplemaking. Mountain View, California: Science and

behavior books. (Družina za naš čas. Prev. Mirko Ružič. Ljubljana: Cankarjeva založba.)

Schiff, Jacque Lee et al. (1975) Cathexis reader: Transactional analysis of psychosis. New

York: Harper & Row.

Roditelj

(tuđi RO)

Odrasli

(savremeni RO)

Dete

(zastareli RO)

Documents

2 Referentni okvir