Ured

nici

Wel

tsta

dt-a

: M

atij

as B

etge

r,

ange

lika

Fic

i t

iM r

inic

Wel

tsta

dtPr

ojek

at W

elts

tadt

– W

Ho c

reat

es

tHe

citY

? za

jedn

ička

je

inic

ijat

iva

Go

ethe

-inst

itut

a i s

avez

noG

min

ista

rstv

a so

brać

aja,

Gr

ađev

inar

stva

i ur

bani

zma

srn

BANG

ALOR

E, B

ELGR

ADE,

CUR

ITIB

A, D

AKAR

, JO

HANN

ESBU

RG, L

ISBO

N, M

ADRI

D, N

EW Y

ORK,

PO

RTO

ALEG

RE, R

IGA,

SAL

VADO

R, S

AO P

AULO

, SE

OUL,

TOUL

OUSE

, TUR

IN, U

LAN

BATO

R

ww

w.G

OETH

E.DE

/ wEL

TSTA

DT

2BE

LGRA

DE

thE

uRBA

n in

cuBA

toR:

BE

LGRA

DEpE

RfoR

mAt

ivni

uR

BAni

zAm

Uvodna reč: pERfoRmAtivni uRBAnizAm

Savamala. © Tim Rinic

Kako se mogu popraviti uslovi života u gradu kada institucionalno urbanističko planiranje ne nudi odgovarajuća rešenja? Kada nema sredstava, kada su odgovorne institucije previše slabe, a političari i javnost potpuno obeshrabreni usled tolikih izazova? Takva su pitanja gorka realnost na mnogim mestima. Ona ugrožavaju delotvornost urbanističkog planiranja kakvo poznajemo, pa čak i samu njegovu samosvest. Može li uobičajeni pristupi urbanističkom planiranju u takvim okolnostima da ispune zadatke koji se pred njih postavljaju, ili postoje i drugačije metode da se unapredi gradski prostor?

Na sva navedena pitanja treba odgovoriti i u beogradskoj četvrti Savamala. Ekonomska situacija u Srbiji veoma je loša, usled prelaska s planske na tržišnu privredu pojavili su se brojni problemi u imovinskopravnim odnosima, pa samim tim i na tržištu nekretnina, koje je tek u povoju, dok mlada demokratija sputava sopstveni državni aparat borbama za prevlast unutar sistema. Istovremeno, lokalni urbanisti još uvek razmišljaju na način koji je duboko ukorenjen u socijalističkom pristupu ovoj temi. Oni izrađuju grandiozne planove, nadajući se da će ih i ostvariti jednog lepog dana, kada konačno nastupi bolja budućnost. Njihove velike vizije, tehnokratske metode, pa i oni sami, ne mogu, međutim, da se izbore s trenutnom krizom, što se osobito jasno pokazuje u četvrtima poput Savamale.

Savamala je svojevremeno bila najmoderniji deo grada, koji je odisao kosmopolitskim duhom, da bi zatim usledile decenije zanemarivanja. Mnoge stare zgrade u Savamali još uvek svedoče o njenoj blistavoj prošlosti (str. 2), ali danas ovu četvrt obeležavaju pre svega saobraćajne gužve, zapuštene i ruševne zgrade, kao i raznovrsne ekonomske i socijalne teškoće.

Uprkos svemu tome, potencijal Savamale još uvek je veliki. Političari i urbanisti svesni su toga, pa su zato ovu četvrt proglasili kreativnim centrom Beograda i budućom turističkom atrakcijom. Investitori koriste trenutak da se što

bolje pozicioniraju na tržištu, očekujući da će jednog dana profitirati od procvata Savamale. Imajući, međutim, u vidu slabost vlasti, s jedne strane, i moć nekolicine tajkuna, s druge strane, sasvim je moguće da taj proces Savamali neće doneti mnogo dobra.

Kriza ipak pruža i izvesne mogućnosti. Ona nudi prostor i vreme za eksperimente s drugačijim oblicima razvoja gradskog okruženja, kao i s alternativnim vizijama budućnosti. Motivisan željom da se ove šanse zaista iskoriste, beogradski Goethe-Institut pokrenuo je projekat „Urban Incubator: Belgrade“, u saradnji s umetničkim rukovodiocem Timom Rinicom. Cilj projekta je da trajno unapredi Savamalu, i to uz učešće njenih stanovnika i šire javnosti, a bez grandioznih planova i skupih građevinskih radova. Glavno oruđe ovog poduhvata biće društvene aktivnosti i umetničko delovanje.

U sklopu kompleksnog projekta „Urban Incubator: Belgrade“ odvija se deset specifičnih projekata iz oblasti arhitekture, dizajna, likovnih umetnosti i muzike, koji svi deluju neposredno na licu mesta (str. 3). U Savamali su tako, primera radi, otvorene prostorije novog časopisa za arhitekturu, koji autore podstiče na to da na različite načine analiziraju i tumače bogatu istoriju ove četvrti (str. 13). Studenti Akademije likovnih umetnosti u Hamburgu pomažu siromašnoj romskoj porodici da sama osmisli i napravi nameštaj, u nadi da će tako njenim članovima obezbediti bolju svakodnevicu (14), dok beogradski studenti arhitekture dizajniraju zajedničke prostorije u jednoj višespratnici, i to zajedno s njenim stanarima.

Iako svi navedeni projekti ne mogu rešiti velike strukturne probleme Savamale, oni će, svaki na svoj način, svakako doprineti kvalitetu prostora. U četvrti se uspostavljaju nove socijalne mreže i nove društvene celine, rađaju se nove ideje i vizije, tako da i šira javnost Savamali u međuvremenu poklanja znatno veću pažnju. To su primetili i odgovorni političari i predstavnici državne uprave i lokalne samouprave, pa Goethe-Institut i autori

Tim Rinic

projekta sada više ne deluju isključivo u zaštićenoj oblasti kulture, već su zašli i duboko u oblast urbanizma, pa time i politike (str. 15 / 16). Najvažnija tema ovog časopisa biće upravo šanse i rizici koji u datom kontekstu očekuju učesnike projekta „Urban Incubator: Belgrad“, ali pre svega samu Savamalu.

Tim Rinic je kreativni rukovodilac projekta URBAN INCUBATOR: BELGRADE. Po obrazovanju je arhitekta. Na čelu je Pokrajinske inicijative za urbanizam i kulturu Severne Rajne – Vestfalije. Trenutno je kreativni kourednik platforme WELTSTADT.

Savamala leži na desnoj obali Save i prvi je deo Beograda koji je u 19. veku podignut izvan Kalemegdanske tvrđave po uzoru na evropske gradove. Na multikulturnu prošlost Savamale ukazuje već i samo njeno ime, nastalo od imena reke Save i od turske reči mahalle (od arapskog mähallä), koja znači 'deo grada' ili 'četvrt'. Neupućenima bi se na prvi pogled možda moglo učiniti i to je ime Savamala dvosmisleno, tj. da Savamala znači i 'mala Sava', zbog sličnosti s pridevom 'mali'.

Od najstrožeg centra Beograda Savamala je udaljena svega kilometar. Može se podičiti bogatom istorijom, jer je u prošlosti bila luka i trgovački centar grada, a potom i njegov najmoderniji i najnapredniji deo. U ovoj se četvrti i dan-danas mogu videti brojne izuzetne građevine iz 19. i ranog 20. veka. Sačuvano je čak i nekoliko zgrada iz turskog doba. Mnoge stare zgrade porušene su tokom Drugog svetskog rata, kada su Savamalu bombardovali prvo Nemci, a potom i Saveznici.

Do Savamale uopšte nije teško doći. U neposrednoj blizini nalaze se glavna železnička stanica, međugradska autobuska stanica, kao i dva mosta koja Savamalu povezuju s Novim Beogradom. Uprkos ovako dobrim preduslovima, Savamala je ekonomski i socijalno nerazvijena. Smatra se da tu borave ljudi s društvenih margina, da u njoj caruju prostitucija i kriminal. Mnoge savamalske zgrade napuštene su, pa čak i do te mere oronule, da su sklone padu.

Stara luka na Savi služi kao groblje isluženih teretnih brodova. Karađorđeva ulica, svojevremeno najraskošnija ulica u Beogradu, danas je preopterećena saobraćajnica, kojom na putu ka novoj luci na Dunavu tutnje teretni kamioni, podižući gotovo nepodnošljivu buku.

Koreni današnjeg nezavidnog položaja Savamale sežu još u doba socijalizma, kada su vlasti ovu četvrt doživljavale kao arhitektonsko nasleđe feudalnog i kapitalističkog društvenog poretka. Ona je zato sistematski zanemarivana, dok je na suprotnoj obali Save nicao Novi Beograd, najveći urbanistički projekat u SFRJ, smatran veoma prestižnim poduhvatom. Zato je socijalistička arhitektura u Savamali i veoma slabo zastupljena.

I danas, preko 30 godina od Titove smrti i preko deset godina od okončanja ratova u bivšoj Jugoslaviji, stanje u Savamali nije se bitno poboljšalo. Njenog potencijala svesni su, doduše, i javni sektor, a i privatni investitori. Planirano je da Savamala u narednom periodu preraste u centar umetničkog i kreativnog života Beograda, što bi je učinilo veoma atraktivnom i za turiste i za privrednike. Tu su već i izvesni nagoveštaji da se stvari odista razvijaju u tom pravcu, na primer Kulturni centar „Grad“, Festival „Mikser“ ili Design Incubator.

Trenutna ekonomska i politička situacija ne dozvoljava, međutim, brz i temeljan preobražaj Savamale. Brojna imovinska

Mapo Savmale. © Goethe-Institut

SAvAmALA pitanja nisu razrešena, a neka su i predmet složenih sudskih sporova. Gradu nedostaju sredstva za neophodne investicije u infrastrukturu i u javne prostore. Navedeni faktori, kao i ekonomska kriza, doveli su do toga da trgovina nekretninama u Savamali praktično zamre.

Usled svega toga, budućnost Savamale i dalje je neizvesna. Iskustva iz poslednjih desetak godina pokazuju to da bi slabost javnih institucija i uticaj tajkuna mogli ugroziti socijalno i kulturno održiv razvoj ove četvrti. U svakoj se krizi, međutim, kriju i izvesne šanse. Upravo zato što nije izložena ekonomskim i birokratskim pritiscima prosperitetnog tržišta nekretnina, Savamala trenutno nudi idealne uslove za alternativne urbanističke pristupe.

Španska kUćaPribližavajući se ruševinama Španske kuće podno Brankovog mosta, nećete zapaziti ništa posebno, osim ruinirane zgrade i njene starinske fasade. Na drugi pogled primetićete, ipak, nekakve žućkaste elemente u njenoj unutrašnjosti, koji se naziru kroz rupe na zidovima.

U Špansku ćete kuću ući na nekadašnja glavna vrata, da biste zatim stupili na grubo, ali izuzetno lepo betonsko stepenište. Verovatno je podignuto s namerom da buduće goste vodi do nove hotelske recepcije. Krajem 20. veka Špansku je kuću, naime, preuzeo jedan investitor, koji je želeo da tu istorijsku građevinu pretvori u moderan hotel. Uklonio je sve unutrašnje zidove, tavanice i krov, da bi zatim počeo da je temeljno renovira iznutra.

Našavši se u ozbiljnim finansijskim teškoćama, investitor je nakon izvesnog vremena bio prinuđen na to da napusti projekat, pa se Španska kuća našla u još gorem stanju nego pre ovog neostvarenog renoviranja. Nedovršen novi betonski podrum, nekoliko stubova i otvoreno okno lifta u oštroj su suprotnosti sa starinskom fasadom od priodnog kamena, a svi ovi elementi tužno svedoče o boljoj budućnosti koja nikada nije nastupila.

U unutrašnjosti Španske kuće očekuje vas, međutim, još jedan, treći sloj. To su konstrukcije od oplate podignute u ruševinama ovog zdanja, među ostacima betonskih elemenata nesuđenog hotela. S obzirom na to da se takve oplate obično koriste za izlivanje betona, verovatno ćete se zapitati da li je i njih možda tu ostavio nekadašnji investitor? Odgovor je odričan, oplate su nove, i deo su privremene konstrukcije koja ovu ruiniranu i naizgled beskorisnu zgradu, barem na neko vreme, pretvara u prostor za kulturne i razne druge manifestacije.

Više je razloga uticalo na odluku da se baš oplate upotrebe za izgradnju ove unutrašnje

konstrukcije. Veoma važnu ulogu svakako je igrala želja da se za kratko vreme i uz mala ulaganja obezbedi prostor za kulturne i umetničke programe. Konstrukciju od oplate lako je bilo podići, ali se ona podjednako lako može i ukloniti, kada projektu jednom dođe kraj. Ona će tada, takoreći, nestati bez traga, ne ostavivši niti jedne jedine ogrebotine na fasadi, koja je zaštićena zakonom, a koju su nekadašnji investitori ogolili, pretvorivši je u ispražnjenu ljušturu.

U prilog ovakvom izboru govorili su, osim toga, i estetski razlozi. Oplate za beton možemo shvatiti kao omaž opštem utisku oštećenosti, neravnine i nezavršenosti.Treći je razlog taj što oplata naglašava prolazni karakter delovanja projekta Urban Incubator: Belrgade u Savamali. Oplate su po samoj svojoj prirodi privremene, tu su samo zato da bi isunile određenu svrhu, da omoguće nastanak neke druge, trajnije konstrukcije. Pre nego što oplate jednog dana nestanu iz Španske kuće, da bi poslužile na nekom drugom gradilištu, iz njih se, međutim, ovde neće izdignuti betonski stubovi, nego nove ideje, kreativna rešenja, produktivni kontakti i zabavni susreti.

Obilazeći Špansku kuću, shvatićete strukturu ovog prostora za kulturne i umetničke programe. On se sastoji od tri zatvorene kutije od oplate, koji prizemlje razrušene zgrade dele na niz otvorenih prostora. Prvi otvoreni prostor nalazi se u blizini ulaza, drugi je centralni deo paviljona, poznat i kao trg, i on međusobno povezuje sve segmente građevine. Treći otvoreni prostor mali je i intiman, a posetiocima pruža priliku i da bace pogled na reku Savu.

Uokvireni ovim trima kutijama, ostaci betonskih elemenata unutar Španske kuće podsećaju na savršeno pozicionirane skulpture na otvorenom. I to simbolizuje prirodu projekta Urban Incubator: Belrgade, otkrivajući pravu vrednost Savamale, tog prividno osiromašenog i zanemarenog dela grada.

Iz središnjeg otvorenog prostora svakako ćete stupiti i u jednu od kutija, koja će vas zakloniti od prašine i grubih, nedovršenih elemenata. Ona će vas, poput školjke, obujmiti glatkoćom i svetlošću, potpuno lišenim suvišnih detalja. Na zidovima nema ničeg osim vrata, dok tavanicu krasi samo jednostavno osvetljenje. Ono je integrisano u krovnu konstrukciju s ventilacijom, koju prekrivaju jedino prozirni žuti plastični paneli. Tokom dana ulazi blaga sunčeva svetlost, dok noću i unutrašnji i spoljni prostor osvetljavaju sijalice na tavanici.

Dok ste u Španskoj kući, možda ćete biti i svedok nekog od brojnih programa u okviru projekta Urban Incubator: Belrgade, a možda ćete se i pridružiti njegovim učesnicima, koji tu uživaju u tihoj i kreativnoj atmosferi u miru razrušene zgrade. Možda ćete se, međutim, u Španskoj kući zadesiti i sasvim sami, i tako se potpuno prepustiti ovom jedinstvenom okruženju, koje na neponovljiv način svedoči o tri toliko različita perioda u istoriji Savamale.

Španska Kuća. © Tim Rinic

Španska Kuća. © Tim Rinic

A moDEL foR SAvAmALANe postoji nijedan celoviti prikaz Savamale. Razlog tome ne treba tražiti samo u njenoj dugoj i izuzetno bogatoj istoriji i u nezavidnom stanju u kome je danas taj deo Beograda, već i u tome što su ga i stručna i šira javnost dugo naprosto ignorisale. Uobičajni izvori zato ne nude mnogo podataka o Savamali, gotovo kao da ona leži na ničijoj zemlji, a ne nadomak strogog centra Beograda.

Za informacijama o Savamali ne vredi tragati samo u knjigama i arhivima. Ono je prevashodno pohranjeno u sećanjima njenih stanovnika, pa zato do njega i nije lako doći. Projekat A Model for Savamala prikupiće ta znanja Savamalaca, da bi ona ubuduće bila dostupna svim zainteresovanima. Posebnu pažnju projekat će posvetiti izradi makete Savamale u razmeri 1:200, na kojoj će njegovi učesnici raditi više meseci, uz pomoć stručnjaka iz inostranstva. Osim što će verno prikazivati izgled Savamale, ta će maketa doprineti i prikupljanju informacija od Savamalaca, kao i distribuciji prikupljenih informacija

Prikupljajući i arhivirajući znanje Savamalaca o Savamali, projekat A Model for Savamala dvostruko doprinosi budućnosti ovog dela grada. S jedne strane, on tako gradi temelje na kojima će se potom kvalitetno planirati budućnost Savamale, podižući istovremeno, s druge strane, njen značaj i jačajući svest o njemu. Dok su radili na projektu, članovi tima sproveli su detaljno istraživanje, prikupili podatke, inicirali radionice posvećene dizajnu, studio za izradu maketa i uspostavili saradnju sa domaćim i stranim studijima koji se bave konceptualnim dizajnom i stvaraju trodimenzionalne makete.

Tim: Maja Popović, Boba Stanić Gosti: Ljubo Georgiev, Kaita Šinagava

Španske kUće „Španska kuća“ svojevremeno je služila kao carinarnica, ali je u Titovoj Jugoslaviji prepuštena na milost i nemilost zubu vremena, tako da je potpuno propala. Nakon prelaska s planske na tržišnu privredu našao se i investitor voljan da zgradu obnovi, sa željom da u renoviranom objektu otvori hotel. Staro je građevinsko jezgro zdanja tada gotovo u potpunosti uklonjeno, izuzimajući spoljne zidove, a dograđeni su i pojedini novi elementi. Vremenom je investitor, međutim, zapao u finansijske teškoće, pa je bio prinuđen da odustane od zamisli o hotelu. Ruševine „Španske kuće“ od tada su stajale napuštene sve do 2012. godine, kada je beogradski Goethe-Institut dobio pravo privremenog korišćenja, u želji da pomoću tzv. privremene arhitekture (temporary architecture) „Špansku kuća“ transformiše u prostor za kulturne manifestacije.

Privremenu arhitekturu u „Španskoj kući“ čine oplatni elementi, kakvi se inače na gradilištima koriste za izlivanje betona. Zadatak je ove privremene arhitekture u tome da učesnicima projekta Urban Incubator: Belgrade, ali i žiteljima Savamale, obezbedi adekvatne uslove za delovanje. Stanovnici Savamale, Beograđani i posetioci tu mogu dobiti informacije, umetnici i arhitekte koji učestvuju u projektu stiču tako prostor za rad, dok će kulturnim manifestacijama, poput izložbi ili radionica, kao i svečanim i raznim drugim društvenim događajima „Španska kuća“ obezbediti krov nad glavom.

Istorijske komponente u sprezi s novim betonskim elementima stvaraju jedinstvenu atmosferu, i ruševinama „Španske kuće“ daju skulpturalni pečat. Zahvaljujući tome, paviljon ne privlači pažnju kao zasebna građevina, već integriše kvalitete koji su u datom prostoru prisutni od ranije. Praznina se preobražava u prostorije, divlje rastinje u bašte, a betonski elementi u skulpture. Metamorfoza „Španske kuće“ prerasta tako u simbol za preporod cele Savamale.

Tim: Tim Rinici i Nikola Banković u saradnji s Nemanjom Zimonjićem

Projekat Španske kuće podržavaju Gradska opština Savski venac i PERI d.o.o Srbija.

Savamala je beogradska četvrt na oblama reke Save, nedaleko od najužeg centra grada. Položaj joj je izuzetno lep, a ima i veoma bogatu istoriju, o čemu svedoče i brojne stare građevine. Ratovi, autokratski režimi i ekonomske krize ostavile su, međutim, poslednjih decenija vidne tragove na Savamali. Danas su zgrade u ovom kraju ruševne, a četvrt propada, kako ekonomski, tako i socijalno. Uprkos tome, Savamala još uvek ima potencijal za to da razvije nove i jedinstvene kvalitete.

Projekat Urban Incubator: Belgrade teži tome da unapredi kvalitet života gradskog stanovništva, zalaže se za grad po meri čoveka i trudi se da i same žitelje Savamale podstakne na to da uzmu stvari u vlastite ruke. U prvom planu pritom nisu lukrativni poslovi s nekretninama, a ni bilo kakvi drugi komercijalni interesi, već kulturne i socijalne vrednosti ove četvrti. Projekat Urban Incubator: Belgrade podržava razvoj Savamale s otvorenim ishodom, u koji će se uključiti i njeni žitelji, a i brojni drugi učesnici. U tom smislu Savamala bi trebalo da posluži kao uzor za celu Srbiju, pa i za čitavu Jugoistočnu Evropu.

Projekat Urban Incubator pokrenuo je Goethe-Institut u Beogradu, a regionalna centrala Goethe-Instituta za Jugoistočnu Evropu proglasila ga je projektom izuzetne vrednosti i značaja (excellence project). Pored toga, on uživa i podršku Grada Beograda i Gradske opštine Savski venac. U ovom kompleksnom projektu učestvuje preko deset pojedinačnih lokalnih i međunarodnih projekata iz oblasti umetnosti, arhitekture, urbanizma i socijalnog angažmana. Njihovi su nosioci arhitektonski tim „Raumlabor“ iz Berlina, Univerzitet tehničkih nauka u Cirihu (ETH), Treći Beograd, Akademija likovnih umetnosti u Hamburgu, Akademija likovnih umetnosti u Cirihu, internetska platforma „Nexthamburg“, izvođački sastav „Đumbir Ansambl“, alternativni arhitektonski časopis „Kamenzind“ ( BHSF arhitekti iz Ciriha), arhitektonski duo koji čine Maja Popović i Boba Stanić (Beograd / Amsterdam), Goethe-Guerilla i mnogi drugi.

mikRo fABRikEZnanja, sposobnosti i ideje ponikle u Savamali preoblikovaće se u inovativne proizvode u novim, malim proizvodnim pogonima.

Značaj sprege između urbanog prostora i proizvodnje osetno je opao tokom poslednjih decenija. Male proizvodne radionice zamenila je trgovina na veliko, a proizvodni i prodajni objekti preselili su se iz centra grada na periferiju. Sve je to dovelo do gubitka mikroekonomskih struktura koje su svojevremeno znatno doprinosile urbanom i socijalnom kvalitetu centralnih delova grada. Upravo su one, naime, bile zaslužne za intenzivan gradski život, za kvalitetne komšijske odnose, pa i za formiranje lokalnog identiteta. Projektantski biro „Raumlabor“ iz Berlina oživljava ideje o mikro-fabrikama u Savamali i pomaže da se stabilizuje njena tradicionalna infrastruktura koja je i dalje prisutna. Tokom projekta Urban Incubator: Belgrade Raumlabor je dobio dozvolu za upotrebu kancelarijskog, izložbenog i radnog prostora, projektovao i izradio nameštaj, organizovao radionice i uspostavio saradnju sa lokalnim arhitektima, urbanistima i malim zanatlijama iz Savamale.

Tim: projektni biro Raumlabor Berlin (Aksel Tim i Kristof Majer)

SLušAj SAvAmALA!Promene urbanog prostora obično beležimo vizuelnim sredstvima, poput fotografija, crteža i planova. Transformacije kroz koje prolazi grad mogu se, međutim, percipirati i čulom sluha. Projekat iz oblasti zvučne umetnosti „Slušaj Savamala!“ beležiće nove i stare zvuke, da bi ih potom u vidu instalacija, koncerata i radijskih emisija vratio u prostor iz koga su i potekli. Pokušamo li da sagledamo istoriju Savamale, videćemo da je ona bila izuzetno burna. Prethodna rečenica ne samo da opisuje transformacije urbanog prostora u Savamali tokom vekova, nego nam ukazuje i na to da mi te promene obično doživljavamo i opisujemo kao vizuelni fenomen. Gledamo stare fotografije i umetničke slike, ili proučavamo istorijske karte. Slično postupamo i kada razmišljamo o budućnosti urbanog prostora, jer nam vizije budućnosti uglavnom dočaravaju crteži i planovi arhitekata i urbanista. Pritom smo potpuno smetli s uma to da se promene kroz koje prolazi grad takođe mogu i čuti.

uRBAn incuBAtoR: BELGRADEUrban IncUbator: belgrade kUltUrnI je projekat kojI podržava revItalIzacIjU savmale. beogradska četvrt savamala trenUtno je potpUno zanemarena. U okvIrU ovog projekta ne obnavljajU je, međUtIm, UrbanIstI, polItIčarI IlI InvestItorI, već UmetnIcI, arhItektI, aktIvIstI I samI njenI žIteljI, kao I drUgI beograđanI. zajednIčkIm snagama, svI će onI značajno doprInetI oblIkovanjU bUdUćnostI savamale.

Ova grupa je organizovala muzičke šetnje i radionice, muzičke instalacije, koncerte na kojima su se izvodila nova dela, kao i nekoliko sound-art projekata. Kao krunu svega, osnovali su Radio Savamala, koji će biti predat lokalnim vlastima kako bi ova četvrt imala sopstvenu radio-stanicu.

Tim: Klara Šiliger, Lara Stanić, Valerijan Mali, Siril Lim (GingerEnsemble)

Projekat „Slušaj Savamala!” organizovan je uz podršku fonda proHelvetia Fund i švajcarske ambasade u Srbiji.

cAmEnzinDU okviru projekta Urban Incubator: Belgrade u Savamali će se izdavati i novi časopis za arhitekturu. Projektni biro BHSF iz Ciriha, koji u Švajcarskoj već objavljuje arhitektonski časopis Camenzind, u Beogradu će izdavati novi srpski časopis za arhitekturu, ali i producirati radijske priloge i organizovati javne manifestacije. Sve ove aktivnosti ne samo da će se odvijati u Savmali, nego će se i baviti temama koje se tiču Savamale. Pored toga, projekat će povećati vidljivost autora iz Srbije i tema u vezi sa Srbijom u međunaronim arhitektonskim krugovima.

Srpski arhitektonski i urbanistički diskurs ne samo da ne privlači veću pažnju u međunarodnom kontekstu, nego ni u samoj zemlji. Projekat Camenzind pokušaće da to trajno promeni, i to interdisciplinarnim transferom znanja između Švajcarske i Srbije, izgradnjom otvorene diskusione platforme, kao i snaženjem mreža unutar Srbije i izvan nje.

Do sada su izašla tri broja pod rukovodstvom lokalnog uredništva. Osim toga, ovaj tim je organizovao radionice, emisije i javne manifestacije, u koje spadaju predavanja i diskusije. Rukovođenje Камензинд-om će u budućnosti biti u potpunosti prepušteno učesnicima projekta iz Srbije, čime će projekat u potpunosti preći u ovdašnje ruke.

Tim: Aksel Humpert, Tim Zajdel, Benedikt Bukzajn, Žanet Bek (BHSF Arhitekti, Cirih)

Ana Djordjević (lokalni kordinator), Tamara Popović, Marko Gavrilović i Iva Bekić. Eksperti projekta su: Robin Varen, Florijan Graf, Prof. Dr. Betina Keler i Aksel Langer.

Internacionalni učesnici: Yaniya Lee und Leila Peacock

Aktivnosti u okviru projekta: BHSF arhitekti iz Ciriha, Fondacija „Pro Helvecija“ iŠvajcarska ambasada u Beogradu.

nExtSAvAmALA— cRowDSouRcinG A city viSionKako budućnost Savamale vide sami Beograđani? Koje su njihove ideje? Mogu li neke od njih prerasti u stvarnost? Projekat Nextsavamala ne samo da Beogrđane podstiče na to da zajedničkim snagama oblikuju viziju budućnosti Savamale, nego ih u tome i podržava uz pomoć internetskog foruma i putem radionica.

Građani ne samo da osećaju sve snažniju potrebu za tim da učestvuju u odlučivanju o razvoju svog grada, nego žele da i sami aktivno doprinesu tom razvoju. Čak i u postsocijalističkim zemljama, gde su o urbanističkim pitanjima dugo odlučivale isključivo autoritarne vlasti i stručnjaci koji su delovali po njihovom nalogu, građani su i te kako voljni da se aktivno uključe u ovaj proces. Da bi se obezbedili uslovi za to, neophodno je, međutim, razviti strukture za aktivno učešće građanja, jer ih u prošlosti nije bilo.

Tim NextHamburga je u okviru projekta UrbanIncubator došao u Beograd kako bi zajedno sa njegovim žiteljima stvorio urbanu viziju Savamale. Tako je, na primer, otvorena internet platforma NextSavamala, dok su kroz razne aktivnosti svi građani, kako stariji, tako i oni najmlađi, pozvani da učestvuju u budućem razvoju Savamale.

Tim:Julijan Petrin, Sintija Vagner.

SAvAmALSki DizAjn StuDioKao proces koji oblikuje naše okruženje, dizajn uvek ima i društvenu dimenziju, zato što neizbežno podrazumeva i kontakte među različitim akterima, kao što su donosioci odluka i građani na koje te odluke utiču, stručnjaci i laici, pristalice i protivnici nekog rešenja itd. S obzirom na to, dizajn nije puko sredstvo za poboljšanje estetskih kvaliteta našeg orkuženja, nego ima i potencijal za stvaranje društvene „dodatne vrednosti“. Akademija likovnih umetnosti u Hamburgu (HfbK) u Savamali želi da ostvari upravo takve efekte, i u tom će cilju realizovati dva projekta.

Projekat Alat / The Toolkit Project

Savamala danas stagnira. Imajući u vidu njen prvorazredni položaj i mnoštvo lepih starih zdanja koja se tamo nalaze, samo je, međutim, pitanje vremena kada će investitori u ovaj deo grada privući nove stanovnike, koji neguju potpuno drugačiji stil života. Zajednički, ove će pridošlice Savamalu neizbežno menjati, pa se već postavlja pitanje da li će tradicionalni način života i rada uspeti da odoli tim budućim uticajima?

Projekat „Alat“ tragaće za obeležjima savamalske svakodnevice, a zatim će pokušati da pronikne u njihovu suštinu, ali i da ih arhivira. Studenti Akademije likovnih umetnosti u Hamburgu (HfbK) negovaće kontakte sa Savamalcima, u želji da od njih što više nauče. Tako će, primera radi, saznati to kako Savamalci konzerviraju hranu, kako pronalaze način da upotrebe prividno nepotrebne proizvode ili kako sami popravljaju oštećenja na svojim kućama i stanovima.

Za Javni Dizajn / Public Design Support

The Public Design Support project is a contact point where Savamala residents can find advice and active support for their own design and construction demands and requirements.

Public Design Support naziv je savetovališta koje Savamalcima rečju i delom pomaže u rešavanju građevinskih pitanja i pitanja koja se tiču dizajna. Studenti Akademije likovnih umetnosti u Hamburgu (HfbK) prvo će se postarati za to da ovom savetovalištu obezbede adekvatne prostorije, gde će žitelji Savamale moći da iznose svoje probleme građevinske prirode.

Studenti akademije HfbK tragaće za rešenjima zajedno sa Savamalcima, i tako uspostaviti otvoren i konstruktivan dijalog s neposrednim okruženjem. Zahvaljujući tome, Public Design Support neće doprineti samo estetskim i arhitektonskim poboljšanjima, već i razmeni znanja i ideja u susedstvu. U okviru njihovih aktivnosti renoviran je kancelarijski / galerijski prostor, dizajnirali su prostor za diskusije i radionice, pružili stručnu podršku jednoj ovdašnjoj romskoj pordici, organizovali radionice i podršku za aktivnosti projekta Urban Incubator: Belgrade pri stvaranju prostora za okupljanje (Crnogorska 5), dobili na korišćenje jedan stari brod na Savi koji će se koristiti za radionice i manifestacije posvećene tradicionalnoj kuhinji, pevanju i okupljanjima na obali Save. Tu su i projekat pod nazivom Hiljadu hrastova za Savamalu, kao i kuhinjski tool-book za kuvanje i neobavezne razgovore…

Tim: Jesko Fezer, Marjetica Potrč i studenti

BiRo SAvAmALAKako umetnički projekti mogu uticati na urbani razvoj? Teoretičari umetnosti i sociolozi iz Beograda i Ciriha proučavaće uticaj projekta Urban Incubator: Belgrade na Savamalu.

Ovakav pristup ne nailazi, međutim, samo na odobravanje. Kritičari mu zameraju to da kreativne snage eksplaotiše u komercijalne i političke svrhe, da doprinosi tzv. gentrifikaciji (gentrification), tj. doseljavanju pripadnika viših društvenih slojeva, koji onda ubrzo sasvim potiskuju prvobitne stanovnike, i da sve to zajedno zapravo nanosi štetu i gradskim četvrtima, a i samim kreativnim snagama.

Biro Savamala latiće se zato zadatka da kritički prati i analizira doprinos koji umetnici i drugi stvaraoci daju razvoju Savamale. U žiži njihve pažnje biće i raznovrsne aktivnosti u okviru projekta Urban Incubator: Belgrade, ali i drugi projekti i događaji koji se istovremeno odvijaju u Savamali. Koristeći empirijske metode, Centar će utvrditi kako se Savmamala menja, ali i kako njeni žitelji i šira javnost doživljavaju te promene.

Biro Savamala dopunjavaće projekat Urban Incubator: Belgrade i truditi se da nadomesti njegove eventualne slabosti. Na taj će način ovaj centar pokušati da doprinese socijalno održivom razvoju Savamale.

Biro Savamala dopunjavaće projekat Urban Incubator: Belgrade, kritički će ga pratiti i doprinositi društveno održivom razvoju Savamale. Osim toga što se bavi prikupljanjem podataka i materijala, etnografskim istraživanjem i posmatranjem, Biro je pripremio i niz anketa i mnogo dokumentacije o promenama u Savamali.

Tim: Filip Klaus, Jirgen Kruše, Dobrica Veselinović

U saradnji s Univerzitetom umetnosti u Cirihu (ZHdK)

Mikro Fabrike. © Matijas Miler-Viferig NextSavamala. © Nebojsa Vasic

škoLA uRBAnE pRAkSE

Kako se može uticati na razvoj grada bez investicija i pouzdanog prvnog okvira, ali zato s neefikasnim birokratskim aparatom? Projekat „Škola urbane prakse“ na primeru Savamale ispitaće i isprobati nove puteve razvoja urbanih četvrti.

Studenti Arhitektonskog fakulteta u Beogradu pokušaće da ustanove da li takav pristup nudi alternativu etabliranom urbanizmu? Projekat Urban Incubator: Belgrade poslužiće im kao studija slučaja, pomoću koje će istraživati alternativne puteve razvoja urbanih četvrti. Oni će proučavati pojedinačne projekte u sklopu kompleksnog projekta Urban Incubator: Belgrade, ali će u Savamali realizovati i sopstvene zamisli.

Osim što su renovirali i dobili na korišćenje radionicu u Crnogorskoj 5 u saradnji sa projektom Urban Incubator, sa vlasnicima i stanarima iz ove zgrade organizovali su projekat posvećen pretvaranju zapuštenog podruma zgrade u zajednički prostor. Saradnja između stanara i vlasti, posredovanje u procesu izgradnje poverenja, kao i čišćenje i priprema ovog prostora bili su centar njihovog angažovanja.

Tim: Ivan Kucina i studenti Univerziteta u Beogradu

GoEthE GuERiLLA

Mladi Beograđani osmišljavaju projekte i akcije u vezi sa Savamalom, kojoj ponekad pristupaju kritički, a ponekad vizionarski, u želji da probude interesovanje javnosti za ovu četvrt.

Goethe-Guerilla osnovana je 2010. godine, u sklopu obeležavanja četrdesetogodišnjice rada Goethe-Instituta u Beogradu. Grupa se iznova formira svake godine, a čini je 10 do 15 mladih ljudi, koji se zalažu za širenje nemačke kulture, ali isto tako žele i da podstaknu razvoj vlastite kulture. Oni u ove napore ulažu veliku energiju, pokazujući pritom izuzetno znanje i originalnost.

Odnedavno deluje već četvrta generacija grupe Goethe-Guerilla, kojoj su, baš kao i njihovim prethodnicima, Savamala i njeni žitelji u središtu interesovanja. Projekat Urban Incubator: Belgrade postavlja pitanja koja interesuju mlade ljude u različitim gradovima: „Šta mi možemo da uradimo?“, „Kome pripada grad?“, „Kako da sami oblikujemo svoju budućnost?“.

U kreativnoj sradnji s Goethe-Institutom, grupa Goethe-Gerilla osmišljava programe i akcije u vezi sa Savamalom, koji im omogućavaju da umetnički obrađuju različite aspekte njene stvarnosti. Na zatečeno stanje oni ponekad reaguju kritički, a ponekad vizionarski, budeći tako interesovanje javnosti za ovu gradsku četvrt.

Od njihovoh aktivnosti možemo spomenuti istraživanje sound arta i vizuelnih umetnosti, izložbe u Savamali (Španska kuća), program EU Youth Action u kome je učestvovalo dvadesetpetoro mladih aktivista iz Viljnusa, Budimpešte, Hemnica, Sarajeva i Beograda, koji je takođe održan u Španskoj kući.

Tim: Zorica Milisavljević, Bojana Babić, Dajana Đuka, Jovana Sibiniović, Milka Mitrović, Mirjana Jeremić, Nina Vujasin, Katarina Simić, Stefan Lazić, Anita Knežić, Simon Marić

mi voLimo i umEtnoSt DRuGihSavamala je dugo bila kapija Beograda prema svetu, mesto na kome su se ljudi susretali, trgovali i razmenjivali robu, misli i ideje. Uslovi za međunarodnu trgovini, uspostavljanje kontakata i inovativni razvoj najbolji su bili upravo tu, na ušću Save u Dunav. Od tog nekadašnjeg značaja danas nije ostalo mnogo. Luka je izmeštena, a trgovačke aktivnosti preselile su se u druge delove grada, baš kao i kulturne ustanove. Otvorenost i inovativnost zamenio je parališući utisak stagnacije i zaostalosti. Tako se Savamala vremenom pretvorila u daleku i nepristupačnu četvrt u samom centru grada.

Savamala je dugo bila kapija Beograda prema svetu, mesto na kome su se ljudi susretali, trgovali i razmenjivali robu, misli i ideje. Uslovi za međunarodnu trgovinu, uspostavljanje kontakata i inovativni razvoj najbolji su bili upravo tu, na ušću Save u Dunav. Od tog nekadašnjeg značaja danas nije ostalo mnogo. Luka je izmeštena, a trgovačke aktivnosti preselile su se u druge delove grada, baš kao i kulturne ustanove. Otvorenost i inovativnost zamenio je parališući utisak stagnacije i zaostalosti. Tako se Savamala vremenom pretvorila u daleku i nepristupačnu četvrt u samom centru grada.

Posle obnove i preuzimanja galerijskog i poslovnog prostora, Treći Beograd je organizovao nekoliko domaćih i međunarodnih radionica, brojne izložbe i projekte posvećene Savamali, manifestacije i okupljanja na kojima su se umetnici družili sa Savamalcima, kao i predavanja i diskusije. Povrh toga, Treći Beograd je organizovao i obrazovni program pod nazivom „Umetnička škola Savamale“.

Tim: Treci Beograd

uRBAn incuBAtoR fEAtuRinG…

Urban Incubator: Belgrade domaćin je brojnih i raznorodnih programa koje u Španskoj kući organizuju lokalni pokreti i projekti. Evo nekoliko primera: prostor za istraživanje i rad „Modela za Savmalu“, konstrukcija i instalacija nameštaja za „Raumlabor“, zvučne instalacije Goethe-Guerille, raznovrsne izložbe (npr. o arhitekturi i urbanizum), izrada dokumentacije o radu na projektima, radionice, koncerti lokalnih i inostranih bendova (npr. GRUBB-Roma-Workshop), Biciklistička kuhinja i izložba biciklističkog pokreta „Beograd-velograd“, kao i mnogi drugi.

Španske kuće. © Nebojsa Vasic

u poSEti pRojEktu uRBAn incuBAtoR — ana holer, dopIsnIk veltŠtata Iz beograda

Radionica u okviru projekta Urban Incubator. © Nebojsa Vasic

Nesumnjivo je da zapadnoevropskim posetiocima Beograd može da održi neverovatnu lekciju iz oblasti razvoja grada već danas, nakon više od deset godina otkako je objavljen članak koji je skrenuo pažnju na neverovatnu količinu divlje gradnje koja je u prestonici Srbije dobila novi zamah 2002. godine, samo tri godine nakon vazdušnih udara NATO-a. „Lice ovog grada se menja, urbanisti su u očajanju, dok političari (još) ne žele da se time gnjave“, pisao je Ridi Vidman, istoričar i tadašnji urednik TEC21, u uzbudljivom članku o haotičnom stanju i sve prisutnijoj divljoj gradnji u Beogradu1. „Dobro upućeni urbanista procenjuje da u ovom trenutku većina stanovništva stanuje bez prijave, iznajmljuje stanove na crno ili profitira od njihove gradnje“, kako tamo piše. „U Srbiji gradnja stanova i kuća predstavlja jedinu mogućnost za investicije. A „danas će svako ko se mora osloniti na zvaničnu proceduru i ko se ne mora hitno rešiti gotovine graditi polako: […] biroi za planiranje čekaju strana ili domaća ulaganja […] Potencijalni ulagači čekaju da novi zakoni o planiranju regulišu složenu pravnu situaciju i da se reše pitanja vlasništva.“

Iako su ove procedure u toku, denacionalizacija nekretnina i njihovo vraćanje predratnim vlasnicima je svakako složen posao. U ovom trenutku beogradske vlasti pokušavaju da balansiraju između zalaganja za njihov povraćaj i zalaganje za dodelu prava na korišćenje tih nekretnina ukoliko postoje projekti za individualnu gradnju ili njihovo renoviranje, uprkos tome što problemi vlasništva i pravna pitanja nisu razjašnjena ili u trenutku kada se privatni ulagači povlače usled finansijskih teškoća. Odličan primer za ovo je Španska kuća, nekadašnja carinarnica, koja je napuštena jer je projekat njenog renoviranja propao, a zahvaljujući tome što je Goethe-Institut dobio pravo da je privremeno koristi i uz pomoć privremeno izgrađenih objekata, ovu zgradu pretvori u glavno mesto za javne manifestacije projekta Urban Incubator: Belgrade. U međuvremenu, u Španskoj kući su otpočele intenzivne aktivnosti, koje su učinile da davno napuštene ruševine ponovo ožive.

Do sada su se mnoge studije i projekti koji se bave urbanim razvojem Beograda bili usmereni na divlju gradnju u predgrađima ili u Novom Beogradu, novom delu grada koji je nastao u socijalističkoj Jugoslaviji. Dobar primer za to je studija pod naslovom „Belgrade Formal, Informal“ koju je 2012. godine izradio Studio STH iz Bazela. „Gotovo ni u jednom drugom evropskom gradu javnost i vlast nisu toliko brzo i potpuno izgubili uticaj na polju urbanizma“, kako u predgovoru pišu Rodžer Diner, Marsel Majli, Kristijan Miler-Inderbicin i Milica Topalović. „Sa druge strane, gotovo nigde drugde nije

bilo toliko aktera koji su na razne načine učestvovali u stabilizaciji divlje gradnje. […] Tokom našeg istraživanja postalo je očigledno da dijalektičko suprotstavljanje zakonitog i nezakonitog ima značajan odraz u urbanističkom planiranju ovog grada: iako se, kako je i očekivano, destabilizacija savremenog modela planiranja grada najjače manifestuje u Novom Beogradu, gotovo sve stabilizovane zone divlje gradnje nalaze se na obodima starog grada. Na području između novog i starog dela grada, to jest u priobalju, ove podele nisu toliko

očigledne na mikro-nivou. U tekstu Urbane Gegenwelten (’Urbani kontra-svetovi’) Kristijan Miler-Inderbicin ide čak toliko daleko da zaključi kako su „naprotiv, delovi grada uz Savu i Dunav u iščekivanju, bez ikakvih komešanja, bez ’protoka energije’: u jednom letargičnom čekanju da nastupi bolje sutra“.

Projekat Urban Incubator: Belgrade nastoji da ispravi ovakvo stanje i da dâ svoj doprinos umeravanju pažnje javnosti na ovaj deo priobalja, koji je najbliži centru grada, a nalazi se između istorijskih četvrti i rečne obale. Projekat je usmerio interesovanje na Savamalu, staru gradsku četvrt pokraj reke, koja izlazi na samu reku.

Ovaj projekat, koji je pokrenut 2013. godine, organizovao je Goethe-Institut, a finansirali Grad Beograd i opština Savski venac, predstavlja jedan nov pokušaj da se kroz kulturne i društvene projekte stvori osnova za urbanističku revitalizaciju nekada prestižne četvrti koja je propala za vreme Titove vladavine. Savamala se nalazi na istočnoj obali Save između dva mosta – Brankovog na severu i Starog savskog mosta na jugu, obuhvata Glavnu železničku stanicu, dve autobuske, a kroz nju prolazi ceo tranzitni saobraćaj, ili će bar tako biti do kraja 2014. godine, za kada je planirano otvaranje drugog mosta na Dunavu u severozapadnom delu grada. U ovoj četvrti preovladava idiosinkratička mešavina rasta i stagnacije. S jedne strane,

planirano je da se u nastupajućim godinama izvrše strukturne promene. Zahvaljujući novom mostu, kamioni tuda više neće prolaziti, dok će kroz četiri ili pet godina autobuske stanice biti izmeštene na Novi Beograd. Na manje od dva kilometra južno od sadašnje glavne železničke stanice radi se na proširivanju buduće glavne stanice Prokop, gde radovi traju još od 1970. godine sa manjim prekidima, tako da glavno čvorište železničkog saobraćaja čeka da bude dovršeno. Ovaj prostor je zato ostao nedovršen, a postojeće napušteno

napušteno zemljište čini takozvani Savski amfiteatar, što je svakako jedna od najdragocenijih gradskih zona za koje se pravi bezbroj planova koje je nemoguće ostvariti u praksi. Predsednik opštine Dušan Dinčić govori o novoj zgradi opere i sličnim kulturnim objektima, a jedan od brojnih master-planova predviđa da se u nastupajućim decenijama tu izgradi simpatično šetalište: na papiru ima preko 50 crteža sa planiranim aktivnostima, počevši od prostora za sunčanje, tezgi sa sladoledom, pa sve do mesta za posmatranje ptica, dizanje tegova ili staza za vožnju segveja*.

Vlasti gotovo da nisu ni razmatrale brojne lokalne inicijative i aktivnosti koje su u toku, uprkos relativno malom kapacitetu za mobilizaciju lokalnog stanovništva, čemu su doprineli socijalistički režim i ratovi. Ipak, ovo se polako menja otkako je počeo

projekat Urban Incubator: Belgrade: danas predsednik opštine sedi za stolom kao gost na sastanku sa učesnicima, a srpski mediji često i detaljno izveštavaju o ovom jedinstvenom projektu. Svest o postojanju ovog problema i o razvoju Savamale raste i među stanovništvom, pa je tako jedan od najbitnijih ciljeva projekta, ili bar njegova osnova, već ostvaren – Savamalci su uključeni u unapređivanje kulturnih i društvenih vrednosti ovog dela grada i u njegov kontinuirani razvoj. Na duge staze, jedan od više od deset manjih projekata koji su u sklopu ovog većeg pod nazivom Urban Incubator: Belgrade, to jest Biro Savamala, bavi se konkretnim posledicama po Savamalu i kritičkim preispitivanjem umetničkih doprinosa razvoju ovog dela grada.

Svi manji projekti osmišljeni su tako da se razvijaju duže od predviđenog roka, a u okviru glavnog projekta Urban Incubator: Belgrade. U jednom razgovoru, kustos Tim Rinic objasno je svoju koncepciju: Incubator nije ni festival niti program za gostujuće umetnike, već ima sebi svojstvenu i jedinstvenu strukturu. Odabrani projekti se odvijaju u neiskorišćenim prostorima i zgradama u Savamali, a traju bar godinu dana. Uglavnom se bave širokim dijapazonom aspekata života u ovom delu grada, njegovim razvojem i žiteljima, otvoreni su za svakoga i promovišu razmenu i saradnju između stranih i domaćih aktera.

Tako je, na primer, Camenzind goes Belgrade pokreuo srpski časopis o arhitekturi u Savamali i organizovao javne manifestacije, kao što su predavanja, diskusije i radionice u malim prostorijama uredništva. Камензинд, platforma za istraživanje i izdavaštvo, koju su 2005. godine u Cirihu pokrenula trojica arhitekata, Benedikt Boukzajn, Aksel Humpert i Tim Zajdl, a koju je 2007. proširila Dženet Bek, sarađuje sa lokalnim koordinatorom Anom Đorđević-Petrović i drugima kako bi sve ovo bilo moguće. Ovaj projekat će kasnije biti predat u ruke lokalnim učesnicima i postaće stalna institucija. Do sada su izašla dva od četiri planirana broja časopisa Камензинд, u kome, prema rečima urednika, ima članaka koji polaze od mesta gde se lokalna istorija sreće sa urbanom mitologijom. U tom smislu, Savamala je pravi raj – ako postoji nešto čega ima u izobilju, onda su to priče i legende. Autori su tokom razgovora sa žiteljima Savamale našli dokaz da je tako pokušavajući da označe Savamalu na mapi. Rezultat: zapisi se toliko razlikuju da je nemoguće jasno razgraničiti ovu četvrt.

Jedan drugi projekat se bavi istim pritanjem u tri dimenzije, a to je Model za Savamalu Maje Popović i Bobe Stanića. Ovo dvoje arhitekata izradili su maketu Savamale u razmeri 1:200, a čiji je oblik neuhvatljiv kao i podaci saržani u njemu: činjenice

„Delovi grada uz Savu i Dunav u iščekivanju, bez ikakvih komešanja, bez ’protoka energije’: u jednom letargičnom čekanju da nastupi bolje sutra?“ — Kristijan Miler-Inderbicin

Kakav grad će se ovde izgraditi? Do sada skoro niko u Beogradu nije postavio ovakva pitanja, koja su od fundamentalne važnosti.. — Ana Holer

koje nadilaze samu lokaciju i oblike zgrada i ulica, u koje spadaju i vlasništvo nad nekretninama, socijalni profil žitelja, infrastrukturu i istorijske događaje. Prema rečima Bobe Stanića, Savamala je ničija zemlja koja krije sve podatke u sebi. Većina podataka o Savamali ne može se naći u knjigama niti dobiti od zvaničnika, već u sećanjima njenih žitelja. A to je i bio cilj – trebalo je sakupiti i odabrati iskustva i od njih stvoriti model u Španskoj kući, da bi prikupljeni podaci postati dostupni javnosti.

U projektu Slušaj, Savamala! Klara Šiliger, Lara Stanić, Valerijan Mali i Siril Lim iz GingerEnsemblea iskazuju stav da pojedinac ne samo da vidi promene u gradu, već i da ih čuje. Njihov sound art je akustičko putovanje kroz otkrića, a na neki način i forenzika zvuka u Savamali koja identifikuje nove tonove, šumove i zvuke, arhivira ih, kombinuje ih na nove načine i reprodukuje. Međutim, okosnica ovog projekta je otvaranje lokalne radio stanice, koja će takođe biti predata u ruke lokalnom timu krajem godine kada će se zvanično završiti Urban Incubator: Belgrade, pa će nastaviti da funkcioniše kao alternativna stanica. Članovi GingerEnsemblea smatraju da im je glavni zadatak organizacione i administrativne prirode – osnivanje neprofitnog udruženja za podršku, otvaranje radio-stanice, nabavka vozila za emitovanje, dogovaranje sa vlastima kako bi dobili dozvolu za emitovanje i naglašavaju da ovde u Beogradu nije problem stvarati umetnost, već da umetnost i kulturne aktivnosti treba povezati sa problemima iz svakodnevnog

života, a i njihovim rešenjima, čime se stvara osnova za buduće korake u urabanoj revitalizaciji.

Svi se slažu oko jednog – gentrifikacija** je sasvim realna opasnost. Urban Incubator: Belgrade nije jedini koji se bavi revitalizacijom Savamale, već je tu i Mikser festival, multidisciplinarni događaj u okviru koga se organizuju radionice, koncerti, izložbe i tzv. Urban Lab, a organizovana je i nedelja posvećena tranzitu krajem maja 2013. godine. Tu je i Kulturni centar Grad, koji je osnovan 2009, jeste kulturni centar i kafe smešten u jednom starom magacinu odmah pored Španske kuće. 2012. godine, u zdanju nekadašnjeg Instituta za geodeziju, ogromnoj zgradi koja datira sa početka dvadesetog veka, održan je Oktobarski salon, jedna od najznačajnijih izložbi savremene umetnosti u jugoistočnoj Evropi. Međutim, ove kulturne inicijative koje zavređuju svaku hvalu, imaju i svoju tamnu stranu: više cene zakupa, odliv siromašnijih žitelja i slično. Povrh toga, jedan od glavnih zadataka urbanista će biti da se uhvate u koštac sa premeštanjem autobuske i železničke stanice, koje su katalizatori gradskog života i urbanosti Savamale. Šta će doći umesto njih? Kakav grad će se ovde izgraditi? Do sada skoro niko u Beogradu nije postavio ovakva pitanja, koja su od fundamentalne važnosti. Ipak, Urban Incubator: Belgrade pozabavio se njima i skrenuo pažnju javnosti na njih krajnje nepretenciozno i nedidaktički, što je samo po sebi veliki uspeh.

1 Ridi Vajdman „Belgrad wächst nachts“, u „Balkan: Stadtentwicklung“, TEC21 br. 25, Jun 2002

2 ETH Studio Basel, Institut Stadt der Gegenwart (ur.), Belgrade. Formal, Informal. Eine Studie über Städtebau und urbane Transformation, Scheidegger & Spiess, 2012, str. 15.

3 Časopis Камензинд, dostupno na adresi projekta Urban Incubator: www.goethe.de / urbanincubator

4 www.savamala.rs

* segvej – vozilo na dva točka na kome se stoji [prim. prev.]

** gentrifikacija – proces pretvaranja jeftinih zgrada ili gradskih četvrti u elitne, pri čemu se domicilno stanovništvo iseljava [prim. prev.]

Švajcarkinja Ana Holer kritičar je arhitekture i publicista. Projekat URBAN INCUBATOR: BELGRADE posetila je tokom maja 2013. godine, za potrebe WELTSTADT-a. Njeno omiljeno mesto u Savamali postala je tiha bašta kafića na Glavnoj železničkoj stanici. Pita se šta će s njom biti jednoga dana kada stanica više ne bude bila u upotrebi.

„Place Leon Aucoc“. © Lakaton i Vasal

Društvene dimenzije arhitektonskog mišljenja i delovanja veoma su značajne onda kada arhitekturu ne posmatramo isključivo u odnosu na objekte, već i u odnosu na odgovarajuće situacije i kontekste. Ukoliko pažnju usmerimo u tom pravcu, otvara se niz pitanja koja se tiču odnosa između strukture (objekta), improvizacije (situacije) i delatnog subjekta. Iz ovakvih razmišljanja danas se pomalja arhitektonska strategija koju bih najradije opisao kao tranziciju u urbanističkom planiranju, kao „urbanistički preokret“. Ta strategija prepoznaje činjenicu da je grad sam po sebi uključen u određeni kontekst, odnosno proces, i da se zato ni ne može smatrati potpuno oblikovanim, završenim proizvodom. Nasuprot tome, grad valja shvatiti kao performativni proces.

Ali šta je to uopšte performativni proces, i kakav je tačno odnos između performativnog procesa i improvizacije? Smatramo da je svako delovanje performativni proces, odnosno ─ drugim rečima ─ nešto što neko izvodi ili sprovodi u delo.

Isto važi i u suprotnom smeru. Da bi postao emancipatorska sila, performativni proces mora objediniti delovanje, praktično i refleksivno znanje, kao i konstruktivan i intersubjektivan pristup, koji nipošto nije savršeno strukturiran. Jednom rečju, performativni proces sam po sebi pretpostavlja improvizaciju. Time što o improvizaciji govorimo kao o performativnom procesu, neizbežno se bavimo i „samoprikazivanjem“ improvizacije u njenom kulturnom, tehnološkom i društvenom značenju, koje istovremeno podrazumeva reprezentaciju, postignuće i realizaciju. […]

pERfoRmAnSAPerformativni proces i performansa, odnosno delanje i učinak, modaliteti su koji danas dominiraju u svim oblastima proizvodnje u kapitalističkim društvima, bile one socio-kulturne, tehnološke ili organizacione prirode. U skladu s tim, performativni proces i performansa

istovremeno su i najznačajnija obeležja trenutnih proizvodnih odnosa u društvu. Ukoliko, sledeći Anrija Lefevra, prostor shvatimo kao rezultat proizvodnog procesa, performativni proces neizbežno prerasta u praktičan element načina na koji se taj prostor stvara, tj. „pravi“.

Svaki tip društvene organizacije, sledstveno tome, generiše životni prostor koji je u direktnoj uzročno-posledičnoj vezi s društvenim odnosima. Na taj se način razvija dijalektika prostora koja taj prostor istovremeno tumači i kao medij društvenih odnosa, ali i kao proizvod koji, jednom kada je proizveden, i sam utiče na društvo koje ga je stvorilo.

Iz ovoga, opet, neizbežno proizilazi zaključak da prostor nije objektivno dat, već da ga proizvode sile koje deluju u društvu. Proizvedeni je prostor naša lična performansa, naš lični učinak, baš kao i performansa tehnologija koje koristimo. Prostor i performativni proces, odnosno performansa, deo su objedinjenih i međusobno uslovljenih odnosa, koji sa svoje strane obeležavaju svakodnevni život, a imaju i dalekosežne posledice na isprepletanost pojedinca i društva.

Sve u svemu, možemo reći da je u industrijskom društvu pojedinac bio izložen apsolutnoj spoljašnjoj kontroli i nadzoru. Kada bi to bilo potrebno, dovodili su ga u red disciplinovanjem i kažnjavanjem. U postindustrijskom društvu, nasuprot tome, preovladava princip performanse tj. učinka, u tom smislu da nadzor prerasta u samonadzor, tako što pojedinac internalizuje društvene norme. Govoreći o vladavinskom / upravljačkom mentalitetu (la gouvernementalité), Fuko je izgradio teorijske osnove na kojima se može objasniti transformacija moći iz disciplinske u performativnu. Francuski je filozof, naime, opisao to kako se moć u modernom društvu nikada ne javlja jednostrano, već se uvek manifestuje kao sadejstvo samodeterminisanog i eksterno determinisanog vladanja / upravljanja. Time on ne samo da je opisao Arhimedovu tačku gotovo svih društvenih problema našeg vremena, već je istakao i to da se upravo navedenim okolnostima može pripisati i naš

odnos prema prostoru, ali i naša uloga kao subjekata, odnosno ─ tačnije rečeno ─ kao korisnika i aktera u tom prostoru.

Izrada kIbernetIčke maŠIne za Učenje: „Fan pLEjS“ SEDRikA pRAjSATipičan primer ove tendencije nudi nova taktika koju marginalizovane grupe ili pojedinci koriste za to da bi se probili u „centar“. Umesto da dugoročnom političkom borbom obezbede većinu, marginalizovane grupe i pojedinci danas, naime, pokušavaju da se sa krajnje socijalne periferije probiju pravo u samo središte društvene debate koristeći se upravo najučinkovitijim („najperformativnijim“) efektima.

Ciljeve koje su njihovi prethodnici mogli ostvariti isključivo tako što bi zaista obezbedili većinu, oni u međuvremenu postižu primenjujući sasvim drugačije taktike, za koje se u engleskom jeziku koristi termin positing. U navedenom kontekstu projekat „Fan plejs“ engleskog arhitekte Sedrika Prajsa možemo posmatrati kao tipičan primer iz šezdesetih godina 20. veka. Ovaj projekat, istini za volju, nikada nije izveden, a bio je zamišljen kao višenamenski centar za zabavu i odmor koji bi radio 24 časa dnevno. „Fan plejs“ je komunikacione tehnologije i arhitektonske elemente objedinjavao u performativnu mašinu, sposobnu da se prilagodi željama i potrebama korisnika. […]

Da bi zadovoljila zahteve konvertibilnosti, fleksibilna struktura „Fan plejsa“ zasniva se na principima koji se koriste i u brodogradilištima. Pomoću dizalica, elementi te strukture mogu se, prema potrebi, prekomponovati na krovnom nivou, dok mostovi i pokretne trake omogućavaju kružno kretanje. Koncept arhitekture kao izgrađenog prostora ovde ustupa mesto konceptu kontrolisanog prostora. Konstelaciju konstrukcije reguliše funkcionalno upravljanje. Simbolički izraz povlači se pred automatizacijom baziranom

na protoku vremena. Pokretni zastori za zaštitu od sunca preuzimaju funkciju krova, dok podelu prostora preuzimaju paravani, optičke barijere i posebni vizuelni efekti. Delovi koji obavljaju specifične funkcije, poput higijenskih prostorija i kuhinja, instalirani su u standardizovanim modulima na platformama koje se mogu mehanički pomerati, što takođe obezbeđuje mogućnost improvizacije. Izgrađeni prostor ovde je zamenjen konceptom apstraktne metamašine.[…]

LAkAton i vASAL – ARhitEktuRA kojA kreIra mogUćnostI i DozvoLjAvA impRovizAcijuProjekti biro „Lakaton i Vasal“ iz Bordoa poznat je po tome što posebnu pažnju poklanja otvaranju prostora za individualnu slobodu. Arhitekti An Lakaton i Žan Filip Vasal trude se da dosegnu samu suštinu improvizacije, da oblik izvedu iz pokreta i da ga potom transformišu u arhitekturu. Oni se pritom ne oslanjaju na pristup iz osamdesetih i devedesetih godina 20. veka, koji se fokusirao na manifestacije (event), težeći tome da obezbedi forme koje će same po sebi generisati takve događaje.

Dvoje arhitekata iz Bordoa formu ne shvata ni kao arhitektonski problem koji bi neprestano trebalo elaborirati, već kao agregat za arhitektonsku analizu određene situacije. Arhitektura za njih proističe pre svega iz konkretnog pokreta u konkretnoj situaciji. Prostorni kvalitet konstituišu sledeći faktori: život, svrhovitost i mogućnost improvizacije.

U slučaju biroa „Lakaton i Vasal“ možemo zato govoriti o arhitekturi koja kreira mogućnosti (the architecture of enablement), o proizvodnji prostora na sasvim drugom nivou. Ovaj tim, naime, proizvodi prostorne strukture koje onda i

pERfoRmAnS pRoStoRAKristof Del

same omogućavaju proizvodnju prostora. Dodatna vrednost prostora ne meri se samo dodatnim kvadratnim metrima, već i dodatnim potencijalom za živi pokret, doživljeno iskustvo, pa i za kvalitet života. Povezanost s vremenskom dimenzijom proizvodi lakoću arhitekture, koja se suprotstavlja ideji monumentalnog, večnog, vanvremenskog.

Tako otkrivamo i direktnu vezu s Prajsom. Arhitektura je tim lakša i sposobnija za transformacije, što više u objekte uključuje vreme kao faktor života i proizvodnje, pa čak i mogućnost sopstvenog nestanka. Analogno tome, „Lakaton i Vasal“ nastavili su istim putem i u domenu konceptualne umetnosti. Oni situaciju, naime, analiziraju iznutra, i na osnovu toga izrađuju konceptualni program koji se transformiše, i treba da se transformiše, dokle god je otvoren i dokle god ne dođe vreme da se dopusti i formalna determinacija. Ono što je dato ujedno je i ono što determiniše. Pitanje se postavlja u skladu sa svešću o situaciji.

Taj proces može ići čak i toliko daleko, da se arhitekti potpuno suzdrže od bilo kakve intervencije, prepoznajući i prihvatajući činjenicu da situacija u datom slučaju sasvim dobro funkcioniše baš onakva kakva i jeste. Tako su, primera radi, postupili s Trgom Leona Okoka u Bordou. Oni isključuju bilo kakve promene u već postojećoj, suptilnoj ravnoteži nekog mesta. Biro „Lakaton i Vasal“ ograničava se na jednostavno održavanje. I to je to!Baš kao što mesto može postati serijski proizvod, tako i tehnologija može postati instrument reinterpretacije, odnosno tehnike poznate kao détournement. Staklene bašte transformišu se u mašine za stanovanje (Le Korbizje, unité d'habitation). S obzirom na to da staklene bašte nisu skupe, a da istovremeno obezbeđuju maksimalnu otvorenost, promenio se i pogled na stvari iz ekonomske perspektive. Paradoksalno je to da su „Lakaton i Vasal“ ekonomske faktore tako proračunato integrisali u svoje delovanje, i to kao pokretačku snagu, da su se istovremeno i potpuno oslobodili njihovog uticaja: „Nikada ne polazimo od namere da gradimo jeftino. Umesto toga, pitamo se kako da obezbedimo sebi sve što nam treba.“ Njihove su građevine toliko jeftine da obezbeđuju luksuz bez mnogo novca, dakle

luksuz za svakoga. Se libérer de l'idée de forme ne podrazumeva, tako, oslobađanje od forme, kao što formulacija na prvi pogled sugeriše, već izvođenje forme iz pokreta. To oslobađa našu pažnju, omogućavajući nam da uočimo značaj svakaodnevnog života i pokreta koji se generišu unutar njega.

pER-foRmAtivni pRoStoRBritanski arhitekta Sederik Prajs i biro „Lacaton i Vasal“ jasno su pokazali da arhitektura može funkcionisati i kao privremena mašina za tumačenje tranzicije u društvenoj proizvodnji prostora. Društveno-politička efikasnost, tj. efekti društveno-kulturnog učinka arhitekture, i sami na taj način dolaze u žižu interesovanja. Kao estetski oblik delovanja, arhitektonska praksa može biti i platforma za nove oblike političkog delovanja. S tim u vezi, francuski filozof Žak Ransije govori o kreiranju pozornica koje bi novim političkim akterima obezbedile vidljivost. Kada se kreiraju takve pozornice, nisu više važni isključivo politički ciljevi, već i način na koji se oni formiraju i „performiraju“.

Arhitektima forma već sama po sebi zvuči zavodljivo. Čini se da čitav diskurs o formi potvrđuje shvatanje prostora kao čiste forme, kao nečega transparentnog i spoznatljivog. Iz takve koncepcije proističe uverenje da haosom koji nas okružuje možemo ovladati racionalno, tako što ćemo se osloniti na prostor koji našem intelektu dozvoljava da ga spozna. Odatle bi sledilo čak i to da se grad kao kompleksna struktura može „generisati“ nizom precizno definisanih operacija. Sve je to, međutim, varka. Prema Lefevru, u urbanom kontekstu mi doživljavamo netransparentnu, zamračenu formu. Urbani se prostor samo pretvara da je transparentan. „Sve je simbolično…, sve je povezano s čistom formom i predstavlja sadržinu te forme… Ljudi, međutim, ipak primećuju… da je ta transparentnost varka. Grad i urbanost istovremeno su i mistični, gotovo okultni.“

Lefevrove reči o formi lako bi se mogle pogrešno shvatiti, baš zato što on formu definiše u odnosu na pokret i u odnosu na vreme. Prostor se interpretira kao

tok radnje, tj. kao radnja neke priče, kao dinamičan entitet koji utiče na tkivo društvenih odnosa i strukturira ih, premda i oni, sa svoje strane, utiču na njega. U tom procesu svakodnevni život sistematski povratno utiče na performanse prostora.Mogućnosti za to da prostor konstituišemo upravo onim što činimo zavise od simboličnih i materijalnih faktora u situaciji u kojoj delujemo, od navika i sklonosti aktera, od kontrole pristupa ugrađene u samu strukturu, kao i od fizičkih opcija. Tako se fokus postepeno udaljava od objekata, a približava onome što ti objekti omogućavaju. Kompleksnost i nered izviru iz ovog konstitutivnog elementa urbanosti, a improvizacija je, u skladu s tim, urbana praksa koja traga za konstruktivnim suočavanjem s neredom, i to na bazi performativnog. Ovde je od odlučujuće važnosti to da spoljnu formu performanse ne tumačimo kao determinantu, već isključivo kao tačku iz koje polazi put ka novim formama. Oni koji veruju da pokret sledi iz forme mogli bi na primer, ako se nađu u ulozi urbaniste, ostati pri stavu da zadovoljavajuće planiranje proizvodi i autentičan urbani pokret. Lefevrovo shvatanje potpuno je, međutim, suprotno. Za njega se forma rađa iz pokreta, a ne obrnuto!

Ovde bi, dakle, razumevanje forme takoreći trebalo postaviti naglavačke. To nije nimalo spektakularno, ali je baš zato izuzetno efikasno. Urbanizam postaje situacioni, prepoznajući to da sve što je u određenoj situaciji realno, sve što se u njoj može izvesti, baš kao i sav njen potencijal, proizilaze iz spleta međuzavisnih faktora. Ukoliko ne bismo više ustrajavali u tome da vreme provodimo sabijajući realnost u kalupe, odnosno forme, imali bismo i dovoljno vremena za to da tragamo za strukturama koje regulišu tok transformacije, kao i za to da takve strukture zaista i nađemo.

Takav bi nam pristup pomogao i da se oslobodimo. Otkrivali bismo koherentnost, umesto da izbegavamo nered, nalazeći tako uporište i polazište u samom životu. Umesto da pozivamo na red i na dominantnu perspektivu subjekta, trebalo bi sada da se posvetimo mogućnosti subjekta da putem improvizacije preoblikuje samog sebe. Sve bi to, takođe, značilo da ni nepogrešivost tog istog subjekta ne bi mogla ostati nedirnuta!

pERSpEktivEKako da oprezno kreiramo improvizacije? Posmatranjem ili delanjem? Ili pak refleksivnim delanjem u zadatim granicama? Improvizacija se može uobličiti isključivo u konfrontaciji s našim sopstvenim načinom života i s njegovim nepravilnim razvojem. Drugim rečima, za njen je razvoj neophodna neizvesna i nepredvidljiva budućnost. Prostorna situacija pod takvim se pretpostavkama ne svodi na puko dodavanje elemenata ili na nabrajanje različitih okolnosti, već ─ nasuprot tome ─ prerasta u jedinstveni, kontradiktorni sistem. Za današnje arhitekte to takođe znači da se projekti rađaju iz unutrašnje dinamike, i da se iz nje razvijaju, pa tako zvaničan angažman i nije neophodan. Angažman sledi projekat, tj. proizilazi iz njega. Taj momenat menja međusobni odnos funkcije, forme i strukture. One postaju stvarne ili potencijalne snage u društvenom prostoru, koje se mogu iskoristiti u eksperimentalnom dizajnu. Da li forma tako nestaje? Ne. Forma je samo osavremenjeni pojavni oblik transformacije koja se upravo događa. Iz toga razloga suštinsko pitanje i dalje glasi: kako tumačimo specifične gramatike, pravila i forme? Kao obrasce koji se mogu kontrolisati i planirati, ili kao improvizovanu strukturu za konstruktivne pristupe suočavanju sa ne-uređenošću grada?

Ovaj je tekst prerađena verzija članka: Dell, Christopher: Replaycity, Berlin, 2011.

Dr Kristofer Del teoretičar je, muzičar i kompozitor. Predavao je Teoriju arhitekture na Akademiji likovnih umetnosti u Berlinu i na prestižnom Arhitektonskom fakultetu Londonskog udruženja arhitekata, kao i na pojedinim drugim visokoškolskim ustanovama. Bio je i gostujući profesor Urbane teorije na Univerzitetu HCU u Hamburgu i na Univerzitetu tehničkih nauka u Minhenu. U istraživačkom radu pretežno se bavi pristupima i organizacionim procesima u savremenom urbanom okruženju. Pored toga, Kristofer Del osnivač je i upravnik Ifit-a, Instituta za tehnologiju improvizacije u Berlinu.

Skica za projekat „Fan plejs“. © Cedric Price

Mnogo razloga govori u prilog tome da „Urban Incubator: Belgrade“ treba smatrati kulturnim projektom. Iza ovog imena krije se, naime, kompleksan projekat koji u delo sprovodi beogradski Goethe-Institut, a sastoji se od deset pojedinačnih projekata, i to uglavnom iz oblasti kulture u najširem smislu. „Urban Incubator: Belgrade“ ne deluje, međutim, samo u oblasti kulture, jer je njegov cilj to da podstakne sveukupan razvoj Savamale kao gradske četvrti. Drugim rečima, kulturna produkcija u okviru pomenutih deset pojedinačnih projekata nikako nije sama sebi cilj, već bi, baš nasuprot tome, trebalo umnogome da doprinese razvoju i unapređenju ovog dela grada.

Van toga, „Urban Incubator: Belgrade“ nema mnogo dodirnih tačaka s urbanizmom kakvim se tradicionalno bave pojedinačni urbanisti ili urbanistički zavodi. U njemu nije zastupljen onaj tip stručnjaka, metoda i sredstva koji se obično sreću u urbanizmu. Nema čak ni najznačajnije alatke koja je gotovo neizostavno u samom središtu prostornog planiranja, a to je sam plan.

Šta se, međutim, krije iza izostavljanja plana, kao središnjeg kartografskog medija, i koje su posledice tog dobrovoljnog odricanja? Da bismo odgovorili na to pitanje, moramo se upustiti u mali misaoni eksperiment. On se može odvijati u Beogradu, ali i na bilo kom drugom mestu na našoj planeti, jer planovi odlučujuće utiču na rad svih arhitekata i urbanista, bez obzira na to gde tačno oni deluju. Važno je da sagledamo to šta bi za pripadnike ovih profesija značilo izostavljanje planova.

Zamislite da ste arhitekta ili urbanista, i da ste se upravo posvetili nekom projektu. Već na samom početku neophodni su vam pouzdani planovi lokacije na kojoj radite. Da biste mogli da osmislite projekat i da planirate njegovu realizaciju, preko su vam potrebne podrobne informacije o granicama između parcela, o važećim građevinskim i urbanističkim propisima, o karakteristikama prirodnih i građevinskih objekata itd. Te vam informacije po pravilu pružaju standardizovani planovi, a oni se čuvaju u nadležnim ustanovama. Šta, međutim, biva kada takvih planova nema, ili kada oni ne zadovoljavaju potrebne standarde, kao što je, primera radi, slučaj i kod same Savamale?

U takvim biste okolnostima do neophodnih informacija, hteli ─ ne hteli, morali doći nekim drugim putem. Mnoge od njih prikupili biste na samom licu mesta, posmatrajući okruženje. Druge biste podatke, pak, pribavili razgovarajući sa stručnjacima i drugim obaveštenim osobama. U takav biste poduhvat svakako morali da uložite neuporedivo više vremena i truda nego što biste uložili u proučavanje kvalitetnih planova, da oni kojim slučajem postoje.

Kada biste konačno prikupili sva obaveštenja koja su vam potrebna, mogli biste početi s izradom idejnog rešenja. I tu opet dolazimo do plana, jer i razrada idejnog rešenja od vas zahteva da primenjujete iste one tehnike koje se koriste i pri izradi planova. Da biste prikazali to kako će izgledati vaša buduća zgrada, morali biste da nacrtate osnove, profile i perspektive, a ukoliko biste se opredelili za urbanistički projekat, ne bi vam bilo druge nego da izradite plan čitavog grada.

Zamislite samo kako bi vam teško palo to da nekom budućem vlasniku, investitoru ili nadležnom državnom službenikom predstavljate projekat, a da pritom morate da se odreknete svih kartografskih tehnika. Verovatno biste u takvoj situaciji sve pokušali da im objasnite u razgovoru, ili biste možda napisali i neki tekst o svojoj viziji. Da li ste, međutim, ikada probali da rečima opišete osnovu objekta, plan grada ili urbanistički plan? Pretpostavljam da niste, i za to postoji dobar razlog. Geometriju prostora rečima je gotovo nemoguće opisati, pogotovo ako bi to trebalo uraditi precizno poput plana. Kada biste bili prinuđeni da se ograničite samo na jezička sredstva, vaša bi prezentacija bila veliki izazov i za vas same, ali svakako i za vaše slušaoce. Oni bi svaku vašu reč u glavi morali nekako da pretoče u slike, pa da onda te slike pretoče u geometrijsku celinu.

Pretpostavimo sada da ste ipak nekako i bez plana prebrodili fazu planiranja, pa da ste čak i uspeli da dobijete neophodne dozvole. Građevinski radovi mogu da počnu, i došlo je vreme za to da svoj projekat predstavite majstorima koje će ga pretočiti u realnost. Sve zavisi od vašeg dara da izrazite misli i ideje, kao i od sposobnosti zanatlija da pravilno razumeju i upamte vaše reči. Ma kako rečiti bili, bili biste, po svemu sudeći, prinuđeni na to da sve vreme provodite na gradilištu, ne bi li ste tako sprečili da vam se projekat potpuno izmakne kontroli.

Bez obzira na sav trud, vaše reči i objašnjenja nikada ne bi mogla da se mere s planom, već bi uvek bila nedovoljna i neprecizna. Otvorilo bi se mnogo prostora za lične interpretacije, pa time i za spontane odluke i improvizaciju. Sve u svemu, vaša se zamisao nikada ne bi ostvarila u potpunosti, onako kako ste vi to želeli, već bi zgrada na kraju neizbežno bila rezultat izuzetno dinamičnog procesa komunikacije, s brojnim modifikacijama koje bi on doneo.

Možda vam to sve na prvi pogled deluje kao frustrirajuće iskustvo. Naš mali misaoni eksperiment jasno nam je predočio to da bi građevinski ili urbanistički projekat bez uobičajenih planova bio veoma dugotrajan, da bi zahtevao intenzivnu komunikaciju i da bi bio podložan različitim greškama. Eksperiment nam je, međutim, predočio i još nešto, naime to da bismo, svesno se odričući plana, sebe primorali na to da se znatno predanije bavimo prostorom i ljudima, da o njima intenzivno razmišljamo i da s njima podjednako intenzivno komuniciramo.

Kada koristimo planove, uopšte ni ne moramo da boravimo na licu mesta. Izrada idejnog rešenja i planiranje mogu se odvijati i na potpuno drugom mestu, tj. mogu se premestiti tamo gde stručnjaci za ovu oblast obično i deluju: u projektantske biroe i u kancelarije inženjera, investitora i državnih činovnika. Ta „emancipacija“ od prostora kome je određeni projekata zapravo namenjen veoma snažno utiče na način na koji doživljavamo svoje okruženje i na koji se prema njemu odnosimo. Oslobađajući nas obaveze da ikada nogom kročimo na mesto kojim se bavimo, ovakav pristup stvara fizičku distancu. Nju u stopu prati i emocionalna distanca, jer smo se istovremeno odrekli i brojnih neposrednih utisaka i doživljaja, koji bi u nama inače probudili duboku empatiju.

Drugim rečima, planovi omogućavaju to da se planiranje i gradnja odvijaju veoma efikasno, ali nam zato onemogućavaju da prostor i ljude doživimo lično i neposredno, da ih osetimo čulima ili da saosećamo s njima. Upravo je to i podstaklo brojne prigovore arhitektima i urbanistima da ne uzimaju u obzir potrebe lokalnog stanovništva i jedinstvena svojstva njihovog životnog prostora.

Lišimo li se pak planova, izgradićemo potpuno drugačiji odnos prema prostoru i prema ljudima, bićemo neuporedivo pažljiviji i smatraćemo da imamo određene obaveze prema njima. Moraćemo da boravimo na licu mesta, moraćemo da stupamo u kontakte i da ih negujemo, moraćemo pažljivije da gledamo i slušamo. A upravo u tome i jeste suština.

Najvažniji zaključak na koji nas navodi naš misaoni eksperiment jeste taj da su rezultati rada potpuno različiti onda kada ne koristimo plan, jer na taj način nastaju potpuno drugačija prostorna rešenja. Kada izrađujemo plan, to je isto kao kada bismo svaku rečenicu formulisali kao zapovest. Prostor će izgledati ovako, i nikako drugačije! Projekat mora da bude baš ovakav! Ukoliko se, međutim, odreknemo plana, projekat će prirodno proizađi iz procesa komunikacije, a zatim će se neprekidno menjati i razvijati, tako da će njegov krajnji oblik biti otvoren do poslednjeg trenutka.

Evo konačno i poslednjeg saznanja do koga smo došli, upustivši se u eksperiment. Da nema planova, projekti ni u kom slučaju ne bi mogli da zadovolje zahteve modernog građevinarstva. Radili bismo previše nepredvidljivo, neprecizno i neekonomično. Uprkos tome, ako bismo se odrekli planova imali bismo i šta da dobijemo. Na taj bismo način, naime, sačuvali nešto što nam planovi oduzimaju, a to je brižljivo i predano razvijanje ideja i projekata. Zahvaljujući takvom udubljivanju u problem projekti bi proizilazili iz komunikacije o specifičnim zahtevima odgovarajućeg mesta i poštovali bi te specifičnosti.

Kao što čitalac sada već zasigurno uveliko naslućuje, duboko smo uvereni u to da projekat „Urban Incubator: Belgrade“ razvoju Savamale može doprineti upravo na način koji smo opisali na prethodnim stranicama, a nadamo se da će naredni meseci i godine pokazati da smo bili u pravu.

pLAniRAnjE BEz pLAnA?Tim Rinic

pER-foRm!

pER-foRm!

talenta pruža mogućnost koncentrisanja na određeno mesto. Dok se Camenzind goes East Africa orijentisao na celi region, projekat Camenzind goes Belgrade ima za cilj stvaranje platforme za diskusiju i izdavaštvo ograničen na Savamalu, a istovremeno je i međunarodnog karaktera, dok su njegovi učesnici stalni članovi redakcije Камензиндa.

Rezultat svega ovoga je publikacija koja predstavlja jedinstvenu mešavinu novina iz kraja i međunarodnog arhitektonskog čaopisa. Zbog toga je časopis u mogućnosti da igra posedničku ulogu između društva i arhitekture, što je i glavni cilj svih projekata Камензиндa. Na ovaj način časopis može imati urbanističku i društvenu funkciju koja ga usmerava na bavljenje promenama na konkretnom mestu. Oba broja koja su do danas izašla pokazuju šta mogu biti ciljevi ovakvih aktivnosti: kritika aktuelnog razvoja i tendencija, subjektivne primedbe i intervjui. Uz detaljne portrete pojedinačnih mesta i građevina, na ovaj način je procenjena istorijska uloga i suština Savamale. Povrh toga, kako izlaze novi brojevi, stvoriće se i jedinstveni arhiv jedne gradske četvrti ukoliko časopis bude duže opstao. Konačno, tu je i međunarodni aspekt, budući da postoji i engleska verzija, što pruža mogućnost da Savamala na izvestan način postane i uzor ukoliko se nastavi sa kritičkim preispitivanjem lokalnog razvoja.

Камензинд koristi ’performativni urbanizam’ da bi reagovao u domenu oblikovanja prostora pre nego što na njemu nastane građevina. Kroz ovaj časopis mogu se stvoriti kvalitativno novi odnosi između prostora i njegovih korisnika, a iz specifične situacije u kojoj se nalazi Savamala mogu nastati značajne teme. U tom smislu Камензинд je neka vrsta prostora paralelnog Savamali koji je usko povezan njom i mesto je za improvizaciju, eksperimente i ozbiljno promišljanje. Biće zanimljivo videti kako će se Камензинд iz Savamale uhvatiti u koštac sa tamošnjom situacijom i kakav će uticaj imati na dešavanja u njoj.

deluje kao tiha voda koja breg roni – posle nekoliko godina, važna pitanja postaju stalno u centru pažnje, diskusije su fokusirane, obezbeđene su informacije koje su nekada bile teško dostupne, projekti i aktivnosti su predstavljeni, i o svemu tome se razgovara. Ovo je izuzetno značajno u situaciji kada se dnevna štampa sa kritičkog stanovišta gotovo i ne bavi uslovima za oblikovanje prostora. Ovde postoji istinska potreba za kritički nastrojenim časopisima koji će inicirati promene. U ovako problematičnim i statičnim situacijama, mnogi učesnici se osećaju razočarano i rezignirano, pa deluju samostalno, a pogled izvana može pomoći da se prevaziđu ustaljeni obrasci razmišljanja i pospeši razmišljanje o novim perspektivama, s obzirom na to da nisu razjašnjene od početka projekta. Reakcije kao što je ova nemaju nikakve veze sa primenom upravo izložene koncepcije.

Prvi projekat Камензиндa iz 2011. godine koji se bavio ovom tematikom nazvan je „Camenzind goes East Africa“ (Камензинд u istočnoj Africi). Tada u celoj istočnoj Africi nije bilo časopisa koji daje kritički osvrt na brzu urbanizaciju ovog dela kontinenta. Kao reakciju na ovakvu situaciju, Камензинд je sa tamošnjim studentima i diplomcima izdao prvi broj časopisa ANZA, što na svahiliju znači početak, što se desilo u okviru četvorodnevne radionice u Dar-es-Salamu, u Tanzaniji, a što je takođe bio deo projekta lokalnog Goethe-Instituta.

Ceo proces izdavanja časopisa počeo je nakon što su obezbeđeni infrastruktura i kadar. ANZA je u potpunosti osmišljena, stvorena, grafički oblikovana, odštampana i distribuirana u Dar-es-Salamu. Tako je u prvi plan izbio lokalni urednički tim, koji uspešno i samostalno nastavlja sa realizacijom projekta, a on se i dan-danas neprekidno razvija.

Uslovi u Beogradu i Dar-es-Salamu teško se mogu porediti. Između Srbije i Švajcarske odvija se razmena jednakih. Intelektualni i književni potencijal koji se ne vide su ogromni. Količina znanja i

U trenutku kada izgradnja ili planiranje započnu u nekom gradu, najbitniji elementi već su zadati. Arhitekti i vlasnici nekretnina svakodnevno se suočavaju ne samo sa tehničkim, već i društveno determinisanim uslovima pri oblikovanju prostora. Prostor za individualno manevrisanje ne postoji, a ništa nije unapred određeno. Međutim, pojedinačne slobode i mimoilaženja gotovo da nemaju nikakvog uticaja na to kako se percipira neka gradska četvrt, jer se veliki deo projekata prilagođava uslovima u datom kontekstu. način na koji je sagrađen jedan grad predstavlja društvo u kome je nastao.

Čovek zato mora brzo da reaguje ukoliko želi da promeni nešto u gradu, ili u načinu na koji on funkcioniše. Potrebno je razgovarati sa lokalnom zajednicom. Trajne promene mogu se ostvariti jedino ukoliko se čovek dugo i intenzivno angažuje na određenom mestu i ako uzme u obzir njegove specifičnosti. U ovom slučaju, fokusiranje na konkretnu gradsku četvrt pomaže u rešavanju pitanja koja imaju veze sa gradom kao celinom, a da se ne mora koristiti opšti diskurs, koji retko za posledicu ima promene, iako može biti važan.

Razmišljanje o oblikovanju prostora, što je prvi korak ka promenama, može se podstaći na više načina – kroz performanse, intervjue, radionice, predavanja, umetničke projekte na javnom prostoru, kao i na mnoge druge načine. Svaki od ovih formata ima opravdanje u ovom kontekstu, kao recimo pokretanje časopisa o arhitekturi i urbanizmu kakav je Камензинд, jer se on može uzeti i držati u ruci, a sadržaj mu je jasan i raznovrstan. Zahvaljujući tome što se štampa u ovako pristupačnom formatu, moguće ga je osmisliti tako da bude zanimljiv i laicima i da se obrati ljudima koje arhitektura i urbanizam do tada nisu ni zanimali. Povrh svega, ovaj časopis može uticati i na pojedinačne događaje ukoliko se u dužem periodu kontinuirano objavljuje. Ovo je veoma bitno, jer se promene u oblikovanju prostora veoma teško i sporo ostvaruju. U ovakvoj situaciji, časopis

Časopis za arhitekturu Камензинд preuzima posredničku ulogu između društva i arhitekture. On tako obavlja izuzetno značajnu urbanističku i socijalnu funkciju, fokusirajući se pritom upravo na promene koje se mogu ostvariti na konkretnoj lokaciji.

časopIs kao dIskrUsIvnI pRoStoRmoglo bI se rećI da je srpskI arhItektonskI I UrbanIstIčkI dIskUrs Izolovan U nacIonalnom I InternacIonalnom kontekstU. srpsko Izdanje Švajcarskog časopIsa camenzInd doprIneće tome da se sItUacIja sUŠtInskI promenI nabolje. ono će korIstItI metode tzv. perFormatIvnog UrbanIzma, UtIčUćI na Uslove pod kojIma se odvIja prodUkcIja prostora, I to pre njIhovog transponovanja U građevInske Forme.

Švajcarski časopis Camenzind istraživački je ogranak tima BHSF Architekten. On urednicima omogućava to da praktične potrebe građevinarstva kombinuju s refleksijama o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti arhitekture, kao i da generišu odgovarajućie diskurse, i to sve pod istim krovom. Časopis su 2005. godine u Cirihu pokrenuli trojca arhitekata, Benedikt Bukzajn, Aksel Humpert i Tim Zajdel, da bi im se 2007. pridružila i Žanet Bek. U projektu Camenzind Goes Belgrade ovaj je tim udružio snage s britanskim arhitektom Lejlom Pikok, kao i s beogradskim aktivistom Anom Đorđević-Petrović.

RAzmišLjAnjA o pERfoRmAtivnom uRBAnizmu

na početkU ovog broja postavIlI smo pItanje o tome Šta se događa onda kada lIčnostI I InstItUcIje koje obIčno delUjU samo na poljU kUltUre delatnost proŠIre I na oblast UrbanIzma, U kojoj polItIka, po prIrodI stvarI, Uvek Igra značajnU UlogU? trUdIlI smo se da UtvrdImo to kakvU UlogU perFormatIvnI UrbanIzam može danas IgratI U razvojU grada, U sItUacIjama U kojIma etablIranI UrbanIstIčkI prIstUpI ne uSpEvAju DA oDGovoRE nA izAzovE koji SE pRED njih poStAvLjAju? U ovom delU časopIsa sakUpIlI smo Izjave I Ideje vIŠe pojedInaca I predstavnIka razlIčItIh Ustanova o tome kako se mogU proIzvestI raznovrsnI prostornI kvalItetI, kao I o tome kakav je UtIcaj projekat UrbanI IncUbator: belgrade do sada Imao na razvoj savamale.

jesko, možeŠ lI nam rećI neŠto o projektU „podrŠka javnom dIzajnU“, kao I o IskUstvIma kojA Si StEkAo u SAvAmALi?

Studio za eksperimentalni dizajn Akademije likovnih umetnosti u Hamburgu (HFBK) već dve godine sprovodi projekte pod nazivom „Podrška javnom dizajnu“, i to u različitim prostornim, društvenim i kulturnim kontekstima. Novembra 2011. ostvarili smo nekoliko projekta u Hamburgu, ali i u Istambulu i Beogradu. Sve je, međutim, počelo kao savetovalište za javni dizajn, koje se jednom nedeljno održavalo u hamburškoj četvrti Sankt Pauli, a bilo je namenjeno svima zainteresovanima. Želja nam je uvek bila da građanima koji žive u nekoj četvrti ili na nekom području pomognemo da razumeju različite probleme koji se tiču dizajna ili su u izvesnoj vezi s njim. Pritom smo se oslanjali na rezultate istraživanja, ali smo neizostavno uvek bili prisutni i na samom licu mesta.

Organizatori Studija za eksperimentalni dizajn posetili su i beogradsku četvrt Savamala. Istraživali su je, obilazili, razgovarali s njenim stanovnicima, i tom im je prilikom pažnju privukla jedna romska porodica. Stanovali su u zadnjem dvorištu, u maloj, improvizovanoj kući, koja je neposredno pre toga izgorela gotovo do temelja. Susedi su se prema njima odnosili neprijateljski, pa im je borba sa svakodnevnim problemima tim teže padala. Nisu imali dovoljno mesta da spavaju, jednu, kuvaju, žive i rade, a nedostajao im je i nameštaj.

Tako je Studio za eksperimentalni dizajn odlučio da im pomogne. Zajedno sa članovima porodice, a naročito s jednim od sinova, dvanaestogodišnjim dečakom, učesnici projekta dizajnirali su im novi dom. Koristeći jednostavna sredstva i oslanjajući se na minimalan budžet, pronašli su rešenja koja potpuno odgovaraju potrebama i shvatanjima romske porodice. Za svega tri dana obezbedili su im komplet stolica koje se lako uklapaju, a mogu se i uskladištiti na veoma malom prostoru, kao i krevet na razvlačenje za tri osobe, sto s izuzetno

samostalne akcije, i da upravo na taj način formulišu zajedničke zahteve i razviju alternativna shvatanja urbanog okruženja i njegove prirode. Kao dizajneri, mi želimo da preispitamo potencijal dizajna, a time i njegovu društvenu funkciju i njegov značaj za razvoj (urbanih) strategija.

mogU lI projektI popUt ovog da prUže konkretan doprInos razvojU određene četvrtI iLi oBLASti? Mogu, ali je neophodno da u tome aktivno učestvuju pojedinci ili manje grupe, koje onda zajednički pronalaze rešenja za probleme, otkrivajući pritom i „transindividualne“ teme koje se tiču razvoja gradskih četvrti i manjih gradskih celina, i to sve na osnovu ličnih potreba i iskustava.

kAkvi SE Rizici i pRoBLEmi pRitom jAvLjAju? Plašili smo se da ćemo u okviru „Podrške javnom dizajnu“ možda dolaziti u dodir isključivo s veoma malim, izolovanim i privatnim problemima, i da ćemo ljudima pomagati samo u tome da ostvare skromne želje koje se tiču uređenja doma. Pokazalo se, međutim, da smo tokom projekta kod svih s kojima smo sarađivali uspeli da probudimo i interesovanje za sveobuhvatnije probleme urbanog okruženja. Mi smo se tim problemima onda zaista i bavili, i to ne na osnovu opšteprihvaćenih ciljeva, već na osnovu konkretnih individualnih ili kolektivnih interesa i interesovanja. Mislim da se upravo u tome krije veliki potencijal.

miSLiš Li DA Bi tREBALo oRGAnizovAti višE tAkvih projekat, IlI „podrŠkU javnom dIzajnU“ vIdIŠ kAo izoLovAni pRimER?

Veoma bih se radovao ukoliko bi nam pošlo za rukom da i druge dizajnere različitih usmerenja podstaknemo na to da se i sami uključe u ovakve projekte, pa čaki i na to da izgrade institucionalne i finansijske okvire za njihov razvoj.

imAju Li tAkvi pRojEkti potEncijALA DA pRERAStu u ELEmEnAt intEGRiSAnoG uRBAnoG RAzvojA? Da, smatram da je taj nivo praktičnog uključivanja građana putem konkretnih projekata, kao što je dizajniranje njihovog zajedničkog okruženja, veoma važan poduhvat sa stanovišta ciljeva urbanog razvoja. Na taj se način težnja za participacijom u urbanom razvoju, koja se inače često iscrpljuje na nivou običnih pregleda situacije, događaja tipa „join in“ ili obrade informacija, može realizovati i na mnogo zanimljiviji, kvalitetniji i korisniji način, tj. u obliku konkretnog dizajnerskog procesa.

Jesko Fezer profesor je Eksperimentalnog dizajna na Akademiji likovnih umetnosti u Hamburgu (HFBK).

poDRškA jAvnom DizAjnu kAo pARticipAcijA u pRAkSitIm rIenIets spoke wIth jesko Fezer aboUt the socIal dImensIon oF desIgn. wIth hIs project „pUblIc desIgn sUpport“, Fezer, together wIth hIs stUdents, establIshed a contAct point whERE SAvAmALA RESiDEntS cAn finD ADvicE AnD ActivE SuppoRt foR thEiR own desIgn and constrUctIon demands and reqUIrements.

fleksibilnim mogućnostima za skladištenje i pult za lični računar.

na prvI pogled, cIlj vaŠeg projekta bIo je „samo“ da dIzajnIrate I napravIte nekolIko komada nameŠtaja za svakodnevnU UpotrebU. kolIko znam, vaŠe aktIvnostI pored toga ImajU, međUtIm, I veoma IzraženU socIjalnU I UrbanIstIčkU dImenzIjU? Pošto se „Podrška javnom dizajnu“ uvek odvija u specifičnom urbanom kontekstu, od samog se početka nametalo pitanje kako bi dizajn na svakoj konkretnoj lokaciji mogao da doprinese tome da grad postane drugačiji i bolji? Može li dizajn uopšte prerasti ulogu prepoznatljivog obeležja u nadmetanju među gradovima, markera ličnog statusa, elementa strategije označavanja uređenih i ulepšanih gradskih četvrti i instrumenta segregacionog urbanog planiranja?

Bilo kako bilo, praktično svako od nas ili profitira od dizajna, ili je pak njegova žrtva. Sve se dizajnira na jedan od ta dva načina: društveni odnosi, ljudi koji ulaze u te odnose, baš kao i stvari koje njih i njihove odnose opremaju i identifikuju. Ukoliko je, međutim, baš sve dizajnirano, onda su i mogućnosti za promenu neograničene.

U sklopu konsultacija i sedmičnih radionica, baš kao i prilikom poseta lokacijama, mi s klijentima radimo na rešavanju njihovih konkretnih problema (dizajnerske prirode). Mnogi ljudi nikada ni ne bi mogli da plate usluge dizajnera. Mi ih zato podstičemo na to da sami istraže probleme koji ih muče i da razviju praktične strategije za njihovo rešavanje, pristupajući dizajniranju kao kooperativnom procesu.

Cilj nam je da intervenišemo u urbanim procesima, kao i da građane i pogođene osobe navedemo na to da sami preuzmu inicijativu, da se pozabave socijalnim pitanjima i problemima koji se tiču dizajna, a po mogućstvu i na to da samostalno pronalaze rešenja za takve probleme. Konsultacije iz oblasti dizajna trebalo bi da pomognu ljudima da preduzmu praktične,

Uspešno okončani zajednički dizajnerski poduhvat s romskom porodicom. © Danijel Pićman

Radionica časopisa Камензинд © Камензинд

Dizajnerska podrška studenata Jeska Fezera. © Nebojsa Vasic

Savamala Design Studio.© Nebojsa Vasic

njihovi inicijatori i organizatori, s molbom da im se dozvoli korišćenje nekih od tih prostora. Odgovora, međutim, često ne bi bilo, ili bi aktivisti potpuno gubili orijentaciju u pravoj pravcatoj džungli propisa, institucija, agencija i odgovornih lica. Zato se na našoj konferenciji za štampu i moglo čuti pitanje kako je to nemačkom kulturnom centru pošlo za rukom da pokrene kulturni i umetničkih projekat tolikih razmera, dok tokom prethodnih godina mnogi drugi, uprkos velikom angažovanju, ipak nisu stigli do cilja?

Čuvši to, bilo nam je jasno da moramo naučiti kako da što bolje iskoristimo status međunarodne organizacije, a da pritom ne uvredimo lokalne aktere s kojima smo želeli da sarađujemo. Kada je, primera radi, Kulturni centar Grad, koji se nalazi u neposrednom komšiluku razrušene Španske kuće, saznao da je Goethe-Institut zainteresovan za to napušteno zdanje, odmah je iskoristio priliku da prostor između dve zgrade pretvori u pivnicu na otvorenom, bez velikih formalnosti. Slično tome, Festival MIKSER našu je inicijativu iskoristio za to da se naredne godine i sam preseli u Savamalu, tako da je sada i njihov MIKSER HOUSE centar kreativnih aktivnosti u Savamali.

Pored navedenih, prilično specifičnih razloga koji su Goethe-Institut naveli na to da se angažuje u oblasti urbanog razvoja, tu su i razlozi opštije prirode. U Srbiji i u drugim zemljama uveliko već, naime, deluju brojne međunarodne organizacije koje se takođe bave urbanim razvojem, ali na sasvim drugačiji način. Takozvani treći sektor ─ tj. međunarodna zajednica generalno gledano, Evropska unija i SR Nemačka, koje predstavljaju institucije poput GIZ-a KfW-a i fondova EU ─ uglavnom investiraju u privredu i u ekonomiju, odnosno u oblasti poput vodosnabdevanja, energetike, saobraćajne infrastrukture, poljoprivrede i upravljanja zemljištem, ili pak u mere za suzbijanje korupcije i u reformu lokalne samouprave i pravosuđa. S obzirom na to da se nalazi u teškoj ekonomskoj krizi, Srbiji su zaista i potrebni takvi inostrani krediti i veliki investicioni projekti.

Niskobudžetne „kulturne investicije“ kakve u ovom slučaju nudi Goethe-Institut ne doprinose neposredno izgradnji infrastrukture

poput Hamburga, Ciriha, Amsterdama i naročito Berlina, kojom raspolaže Goethe-Institut, lokalni politički lideri i drugi relevantni činioci pokazali su veliko interesovanje za ono što samo spremni da ponudimo. Tadašnji zamenik gradonačelnika i gradski arhitekta Dejan Vasović uveravao nas je da su Beogradu i Savamali zaista neophodni takvi i slični podsticaji iz inostranstva, jer ljudi inače često jednostavno slede utabane staze i uvrežene načine razmišljanja.

Projekat „Urban Incubator: Belgrade“ za konceptualno je polazište odabrao upravo okolnost da njegovi inicijatori nisu deo lokalne zajednice, koju čine stanovnici, urbanisti, investitori, političari itd. Smatrali smo da ćemo baš zahvaljujući tome i moći da pronađemo neki nov i drugačiji pristup, da ponudimo nove ideje i da pridobijemo nove partnere za svoj projekat, ali i za samu Savamalu. Pozvali smo renomiranog stručnjaka, koji je već imao iskustva kao kreativni direktor značajnih međunarodnih projekata, a odlučili smo i da primenimo svetske metode i savremeni menadažment, kao i da oberučke prihvatimo sve inovativne pristupe participativnim procesima.

Kako je, međutim, Goethe-Insitutu pošlo za rukom nešto u čemu su svi pre njega imali znatno manje uspeha? Na konferenciji za štampu na kojoj smo najavili da ćemo se uskoro intenzivno angažovati u Savamali čulo se i jedno veoma zanimljivo, ali i prilično indikativno pitanje. Ministarstvo prostornog planiranja svojevremeno je, naime, identifikovalo sve napuštene i neiskorišćene javne površine u Beogradu. Ti su podaci dostupni u katastru nepokretnosti, pa svi zainteresovani lako mogu da se informišu o neiskorišćenim zgradama i drugim prostorima u vlasništvu republike, grada i opštine.

Vlastima su se pre Goethe-Instituta već obraćali brojni kulturni i socijalni projekti, tj.

i materijalnom preobražaju Savamale. Naša ulaganja i naša podrška usmereni su ka oblikovanju „mentalnog prostora“, međusobnom povezivanju aktera, podsticanju novih kulturnih aktivnosti, pa time i ka podizanju svesti o značaju kulture i znanja, kao osnova za novo shvatanje Evrope.

Podrška kulturne institucije poput Goethe-Instituta i njena ulaganja mogu pomoći samo utoliko što će pokrenuti nove sinergije, podstaći lokalne inicijative i inicirati uspostavljanje šire mreže za rast i distribuciju znanja i veština. Brojni eksperimenti i inicijative koje kreću odozdo naviše, a rađaju se i odvijaju na trgovima, ulicama, u drugim javnim prostorima, pa čak i na brodovima, u Savamali bude i novi međukulturni dijalog, i to iz različitih lokalnih i međunarodnih perspektiva. Razmena inovativnih umetničkih formi podstiče transfer znanja o novim participativnim oblicima. Arhitektima, urbanistima, političarima i žiteljima Savamale, kao i članovima brojnih timova studenata i aktivista, to će omogućiti da promene način gledanja na sopstveno profesionalno ili privatno okruženje.

Neosporno je da se stimulisanje inovacija, stvaranje nove kulturne energije putem međunarodne razmene i uspostavljanje veza između kulturnih i umetničkih zajednica izuzetno dobro uklapaju u ciljeve i zadatke Goethe-Instituta. Upravo zahvaljujući takvom kulturnom i umetničkom pristupu urbanom razvoju, kulturne institucije poput Goethe-Instituta i mogu uspešno da se bave ovakvim temama, koje su obično u nadležnosti stručnih službi ili političkih institucija. U periodu političke i ekonomske stagnacije Goethe-Institut i alternativni pristup koji on nudi mogu

Brojni su razlozi, opšti i konkretni, naveli beogradski Goethe-Institut na to da se pozabavi urbanim razvojem, iako se tom oblašću prevashodno bave političke institucije i stručne službe, a ne kulturni centri.

Jedan od povoda za ovu odluku bila je situacija u kojoj se Goethe-Institut neočekivano našao ne tako daleke 2011. godine. Tada se činilo da će naš kulturni centar morati privremeno da napusti sadašnje prostorije, radi renoviranja zgrade, koju je trebalo prilagoditi nemačkim propisima za zaštitu od zemljotresa. Gradska opština Savski venac ljubazno nam je ponudila pomoć u vidu alternativnog prostora u Savamali. Nadležni su možda već tada gajili nadu da će na taj način u Savamalu dovesti strane investicije i obogatiti kulturnu ponudu te četvrti.

Ispitivanja su, međutim, nakon izvesnog vremena pokazala da su prostorije Goethe-Instituta zapravo sasvim bezbedne i da nema potrebe za privremenim preseljenjem. Ideja ipak nije potpuno napuštena, s tom razlikom što je fizičko preseljenje zamenjeno operativnim. Umesto da napusti prostorije u Knez Mihailovoj ulici i kancelarije premesti u Savamalu, Goethe-Institut je, u saradnji s arhitektom Timom Rinicom, odlučio da ubuduće u tom delu grada organizuje kulturne programe. Želja nam je bila da tako podstaknemo vidljive i održive promene u urbanom okruženju, pružajući mu kulturne i socijalne impulse. To je ujedno bio i odlučujući momenat, u kome je Goethe-Institut preuzeo na sebe ulogu činioca urbanog razvoja, koja mu je do tada bila gotovo sasvim nova i nepoznata.

Gradske vlasti i naši partneri iz oblasti kulture veoma su pozitivno reagovali na najavu Goethe-Instituta da će se uskoro angažovati u Savamali. Svi su izrazili uverenje da smo odabrali pravo mesto, ali i pravo vreme. Prepoznajući značaj međunarodne mreže arhitekata, umetnika i projekata iz gradova

uLoGA kuLtuRnih inStitucijA u SAvREmEnom uRBAnom RAzvojuMatijas Miler-Viferig, Goethe-Institut Beograd

kAkvE pRimEDBE jE DAo BuREAu SAvAmALA? DA Li SE ovAj kRAj znAtno izmEnio u poSLEDnjih nEkoLiko mESEci?

U relativno kratkom periodu od maja do novembra tokom koga smo vršili posmatranje videli smo brojne promene. Na raznim lokacijama bilo je privatnih investicija, u koje spadaju radnje, kao na primer jedna za prodaju bicikala, što je velika stvar za Beograd koji nije poznat kao grad pogodan za bicikle, a otvoreno je i više kafea i klubova. U isto vreme, zatvorene su tradicionalnije radnje, kao recimo gvožđare ili vulkanizerski servis. Osim toga, neke fasade su okrečene i oslikane. Karakteristično je da je porastao broj hostela otvorenih na pojedinim spratovima stambenih zgrada. Hosteli predstavljaju odgovor na sve veću potražnju za jednodnevnim smeštajem, što je posledica sve popularnijeg noćnog života u Beogradu i Savamali. Vlasnici nekretnina zarađuju, ali susedi osećaju negativne posledice, naročito u smislu buke koju gosti željni izlazaka i druženja prave noću.

Rizik GEntRifikAcijEana holer razgovarala je s FIlIpom klaUsom, strUčnjakom za ekonomskU I drUŠtvenU geograFIjU. njegov projekat BuREAu SAvAmALA imAo jE zADAtAk DA utvRDi EfEktE pRojEktA Urban IncUbator: belgrade.

Naša istraživanja su pokazala da Savamalci očekuju promene nabolje, pa čak i bolju budućnost. Iako tumače da se to kreće u ovom pravci, iskazuju i strahove da će njihov kraj postati previše u trendu, a samim tim i preskup za njih. Naša istraživanja još nisu gotova. Konkretno, čekamo rezultate najnovijeg istraživanja sprovedenog pred sam kraj projekta, koji se završava u novembru kako bismo potpuno iskoristili period odvojen za posmatranje.

kojI empIrIjskI metodI sU korIŠćenI prIlIkom poSmAtRAnjA?

Koristili smo čitav niz metoda. Kao prvo, klasične metode anketiranja, pri čemu smo ispitanicima davali standardizovane upitnike, a stručnjaci i ostali zainteresovani dobijali su polustandardizovane. Osim toga, u maju smo napravili foto-dokumentaciju sa svakom pojedinačnom kućom u celom kraju. Konačno, putem participativnog posmatranja proučili smo različite aspekte iz noćnog života kafea i klubova, kao što su proporcija učešća prema polu, cene itd.

DA Li StE pokušALi DA SAvAmALcE DiREktno UkljUčIte U IstražIvanje?

Osim anketa, uradili smo i foto-reportažu pod nazivom „Volim-ne volim“. Petoro ljudi iz Savamale dobilo je fotoaparate za jednokratnu upotrebu kojima je trebalo da slikaju mesta ili stvari koje vole, ali i ono što ne vole, po pet iz svake grupe. Na ovaj način je njihova subjektivna percepcija vizualno zabeležena, jer to je često teško učiniti kroz reči. Kasnije je postavljena izložba ovih fotografija u Birou Savamala, pa smo o njima diskutovali sa posetiocima.

kAkvE konkREtnE EfEktE jE uRBAn incuBAtoR imAo nA SAvAmALu?

U ovom trenutku efekti projekta Urban Incubator:Belgrade su izolovani i povezani su sa aktivnostima. Sada su noćni život, novi kafei i Mikser House mnogo prisutniji i efikasniji od projekta Urban Incubator:Belgrade. Uopšteno gledajući, aktivnosti ovog projekta povezuju se sa mnogo jačim tendencijama. Međutim, efekti Urban Incubatora su suptilniji. Oni će se osetiti nešto kasnije, a sadržani su u

činjenici da su tokom projekta podstaknute diskusije, razvoj ideja, kao na primer o zajedničkom delovanju i slično. Oni će postati više ili manje primetni. Možda će se neke ideje za budućnost ukoreniti u umovima. Ipak, procesi kao što je ovaj uvek traju duže i u ovom trenutku ih je teško kvantifikovati.

Činjenica je, međutim, da Urban Incubator: Belgrade podržava to što se Beograd i Srbija sve više oslobađaju izolacije. Razmena između lokalnog stanovništva, studenata i lokalne administracije sa međunarodnim timovima je pozitivan znak. Ipak, ravnotežu između međunarodnog know-how i osećaja kolonizovanosti uopšte nije lako postići. Šta UmetnIčkI projektI mogU postIćI na poljU UrbanIstIčkog razvoja?

Mogu postići mnogo, kao što smo već videli u drugim gradovima. Ipak, odnos između umetnosti, kulture i urbanog razvoja je uvek ambivalentan. Umetnost je često katalizator promena. Ukoliko ima društvenih i kulturnih investicija, siromašne četvrti oživljavaju i dolazi do poboljšavanja uslova za život. Istovremeno, postoji i opasnost od pritisaka

Zid kao pokazatelj promene: prvo „elektronski metali“…

…a onda umetnost; oba © Jirgen Kruše

Savamala. © Tim Rinic

čak biti i neuporedivo efikasniji od delovanja etabliranih aktera, često potpuno zaokupljenih lokalnim problemima i rivalstvima.

Budućnost Savamale i urbanog razvoja nikako, međutim, ne može zavisti samo od Goethe-Instituta. Projekat „Urban Incubator: Belgrade“ od samog je početka zamišljen kao skup privremenih aktivnosti, koje treba da probude i ohrabre velike nade i očekivanja, koje često čak i nadilaze naše ograničene sposobnosti. U okviru precizno definisanih kulturnih strategija i budžetskih procedura, na kojima se zasniva delovanje Goethe-Instituta, a u skladu sa ciljem ─ prvo održivog, a zatim i nezavisnog ─ lokalnog razvoja Savamale, moraju postojati jasan fokus i vremenski okvir. Upravo zbog toga, mnogi pojedinačni projekti u okviru kompleksnog projekta „Urban Incubator: Belgrade“ koncipirani su tako da pređu u ruke lokalnih partnera, čim se uloga Goethe-Instituta u ovom procesu okonča.

Na kraju bismo još želeli da istaknemo to da postoje brojni razlozi koji govore u prilog tome da kulturne institucije mogu igrati ne samo istaknutu, nego i veoma pozitivnu ulogu u transformaciji gradskih četvrti zahvaćenih krizom. Uprkos tome, moramo biti samokritični i stalno preispitivati šire posledice našeg delovanja. Šta će sve proizaći iz toga što je Goethe-Institut preuzeo na sebe novu odgovornost i fondove za razvoj kulture investirao u projekte koji se po pravilu finansiraju iz sasvim drugačijih izvora? Ima li razloga za bojazan da Goethe-Institut i svi umetnici i aktivisti koje je on pozvao da učestvuju u projektu „Urban Incubator: Belgrade“ zapravo nesvesno rade u korist drugih aktera, koji možda imaju sasvim drugačije, pa čak i potpuno suprotne interese? Ova i druga pitanja neizbežno se postavljaju, i moraju se postavljati. To je naša obaveza, ali i obaveza svih drugih kulturnih institucija koje bi takođe želele da debituju u „urbanoj areni“.

Savamala. © Nikola Markovic

investitorâ ukoliko lokalno stanovništvo ne može da drži korak i na kraju je primorano da se iseli.

a Što se tIče samog projekta Urban IncUbator, kAkvE Su mu šAnSE? kojA Su njEGovA ogranIčenja?

Šanse projekta su u tome što ispituje mogućnosti za promene, naročito u identifikaciji problema u Savamali i što ih čini vidljivim. Ograničenja su uglavnom na polju finansijskih resursa, a manje na polju ideja. Iako je Goethe-Institut potrošio mnogo novca, bilo je potrebno više. Pojedinačni projekti Urban Incubatora ili nisu uspeli da prikupe dodatna finansijska sredstva, ili su dodatno radili o svom trošku. Naravno, tako ne bi trebalo da bude, ali ovo je, nažalost, često pravilo u sektoru umetnosti i kulture.

Prema našem viđenju, saradnja sa zainteresovanima na lokalnom nivou i žiteljima ovog kraja je od ogromne važnosti. Učesnici projekta Urban Incubator: Belgrade iz Nemačke i Švajcarske doneli su svoju posvećenost i znanje. Ipak, još je prerano da bismo znali da li je to dovoljno na duge staze. Izgradnja odnosa sa lokalnim žiteljima iziskuje velike napore, odgovarajuća sredstva i strpljenje. Lakše je govoriti o učešću nego zaista učestvovati. Mobilizacija žitelja ovog kraja i radnih ljudi povezana je sa velikim naporima, a uspeh zavisi i od političke kulture i sistema. Ovde ne bi trebalo postavljati previsoke standarde kako se ne bismo razočarali.Naš projekat je veoma kratko trajao i nismo ga još sasvim okončali, jer nas čeka poslednji krug intervjua. Uprkos

tome, primetili smo da je Savamala postala neverovatno dinamičnija. Možda će se pojedinačni projekti u okviru Urban Incubator: Belgrade i nastaviti. Ukoliko uspemo da nađemo sredstva, produžićemo istraživanje do jeseni 2014. Period posmatranja od šest meseci omogućio nam je da identifikujemo male promene. Ponekad se stvari polako razvijaju same od sebe i odjednom postaju zrele za realizaciju, pa se sve može dosta ubrzati.

Dr Filip Klaus stručnjak je za ekonomsku i društvenu geografiju. Istražuje u prvom redu ulogu kulture, umetnosti i kreativnih industrija u nadmetanju između gradova, kao i uticaj kulturnih strategija na urbani razvoj. Na čelu je instituta INURA u Cirihu i sekretar Međunarodne mreže za istraživanje urbanog prostora. Predajte Sociologiju arhitekture na Univerzitetu tehničkih nauka ETH u Cirihu i na Odseku za geografiju Univerziteta u Cirihu.Tim projekta Bureau Savamala: Dobrica Veselinović, Jirgen Kruše i Filip Klaus

I dolazi do poboljšavanja uslova za život. Istovremeno, postoji i opasnost od pritisaka investitorâ ukoliko lokalno stanovništvo ne može da drži korak i na kraju je primorano da se iseli. PK

Škola urbanih praksi zamišljena je kao obrazovna komponenta programa čiji je cilj da Savamalu preobrazi koristeći pristup odozdo nagore. Taj se pristup zasniva na uverenju da se zapušteni delovi grada mogu oživeti primenom srazmerno jednostavnih obrazovnih, kulturnih i umetničkih postupaka, koji su oslonjeni na samoinicijativu i samoorganizovanje. Škola urbanih praksi je potekla s Arhitektonskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i to kao platforma za obrazovno delovanje koje arhitekturu kao profesiju premešta u područje transformacionog delovanja. U takvom kontekstu, projekti se začinju na transdisciplinarnom terenu na granici između akademskog istraživanja i urbanog aktivizma, tragajući za profesionalnim mogućnostima koje proističu iz neprekidnih promena u urbanom okruženju.

Škola urbanih praksi zasniva se na uverenju da obrazovanje stvara nova znanja, i to putem stalne razmene iskustava između lokalnog stanovništva i profesionalnih arhitekata. Učenje kao proces treba zato naročito podsticati baš u zapuštenim područjima, gde razmena iskustava iz stvarnog života najviše može doprineti akumulaciji novog znanja.

Slédeći metod neposrednog obrazovanja poznat kao pristup learning by doing (učenje kroz praksu), studenti, pored toga, u okviru ovog projekta pomažu stanovnicima Savamale da otkriju puteve za unapređenje svog svakodnevnog okruženja. U tom cilju oni, primera radi, mogu koristiti sredstva kao što su javno delovanje, medijacija, urbano planiranje i arhitektonski dizajn, ali i druge vidove dizajna koji predviđaju uključivanje „običnih građana“ već na samom početku svakog projekta. Interakcija između studenata i stanovnika Savamale, ili bilo koje druge urbane celine, urezuje se u svest građana, i to kao simbol

novog života razorenog gradskog tkiva, utirući tako put u novu budućnost.

U okviru Škole urbanih praksi studenti „običnim građanima“ ne nameću svoja rešenja. Umesto toga, oni stvaraju platformu za razmenu ideja, ne bi li podržali proces usaglašavanja različitih interesa. Aktivno učešće građana menja orijentaciju arhitektonskih i urbanističkih projekata, tako da se oni više ne usresređuju na dizajniranje objekata, već na pregovaranje sa stanovništvom i na saradnju s njim. Na taj se način jačaju i veze između samih građana, kao i njihova svest o tome da zavise jedni od drugih i da moraju biti solidarni, ukoliko žele da unaprede svoju životnu sredinu. Ovakvi poduhvati i saradnja na njima građanima omogućavaju da steknu veštine i da razviju sposobnosti koje su im neophodne da bi svoj grad promenili na bolje.

Stručnjacima za arhitektonski dizajn i urbano planiranje saradnja s „običnim građanima“, s druge strane, pomaže da svojoj profesiji i svome delovanju vrate društveni i kulturni uticaj. Savremena arhitektura mora da razvije novu svest o zajedništvu, jer jedino tako može postati relevantan faktor u društvu. Arhitekti bi trebalo da artikulišu želje i zahteve građana, kao i da utiču na vlasti, ne bi li ove, ne samo prihvatile, nego i podstakle nove modele urbanog preobražaja. Tako bi se inicijative građana, tj. pristup odozdo nagore, udruživale s pristupom odozgo nadole, a tradicionalan pristup urbanom razvoju i njegovi razjedinjujući efekti preobrazili bi se u nove modele koji podstiču integrativne procese.

Ekonomija društvene razmene i saradnje neprekidno doprinosi integrativnoj snazi grada. Razmena mišljenja, iskustava i znanja između različitih aktera u urbanom okruženju povoljno će uticati na raznovrsnost ponude u okviru

Renoviranje Crnogorske 5. © Nebojsa Vasic

projekta koji teži tome da odgovori na potrebe i zahteve tog okruženja, koristeći pritom resurse date sredine. Parcelu po parcelu, zgradu pa zgradu, ulicu po ulicu, niz intervencija mogao bi da proizvede urbanu transformaciju zasnovanu na komunikaciji između pojedinaca, na volji građana da udruže snage na zajedničkom zadatku, kao i na spremnosti javnog i privatnog sektora da značajno doprinesu opštem dobru.

Promene u okviru ovog procesa trebalo bi da se odvijaju postepeno, dok se međusobno smenjuju faze konceptualizacije, izgradnje, evaluacije i učenja. Pritom bi samo učenje učesnike u projektu podsticalo na to da stiču nova znanja, što bi ubrzalo neprekidan napredak. Ovakav program urbane transformacije objedinjuje i međusobno usklađuje raznovrsne odnose između građana, arhitekata, vlasti i građevinskih preduzimača, koji često i protivureče jedni drugima. Kada nastupi takvim putem, preobražaj se više ne zasniva ni na čijim fantazijama o čvrstom poretku i moći, već na razgovoru i saradnji. Cilj više nisu stabilne strukture, nego, baš naprotiv, otvoren prostor na kome će se grad slobodno oblikovati.

Škola urbanih praksi pre svega teži tome da stvori okvir u kome će se odvijati trajni obrazovni proces u kome će aktivno učestvovati svi zainteresovani činioci, i da tako obezbedi raznovrsne mogućnosti za vaninstitucionalne, fleksibilne i dinamične aktivnosti usmerene ka razmeni znanja i iskustava i ka zajedničkom rešavanju kreativnih zadatka. Želja nam je da građani uz pomoć Škole urbanih praksi, dugoročno gledano, unaprede svoje urbano okruženje i da tako Savamali podare novu ulogu i novi značaj u sklopu Beograda kao celine. Kada ta želja postane stvarnost, Škola urbanih praksi potražiće nove zadatke i preseliće se u neku drugo okruženje, kome je takođe potrebna ovakav ambijent za učenje.

oBRAzovni potEncijAL pERfoRmAtivnoG uRBAnizmA — škoLA uRBAnih pRAkSiIvan Kucina

Imperativ organizovanja manifestacija dosegao je ne samo sve umetničke žanrove, već i urbani razvoj. Konkretno, u slučaju urbane obnove, kombinacija planiranja i umetničkih intervencija doživljava procvat. Performativne strategije postaju značajan medijum u konglomeratu projektovanja i predstavljanja grada. Ovaj spoj umetnosti i planiranja odvija se ruku pod ruku sa promenama u obe discipline. S jedne strane suptilni metodi zadiru u nemilosrdnu praksu urbane izgradnje, a sa druge umetnici i arhitekti koji performativno deluju u urbanom prostoru sve se više suočavaju sa pitanjima koja se tiču kreiranja javnosti, logike eksploatacije i balansiranja između efemernosti i permanentnosti.

Kritikovanje tradicionalnih metoda urbanističke analize i planiranja potiče još iz pedesetih godina prošlog veka, i to od situacionista, čija je glavna hipoteza da se, ukoliko želimo da sagledamo grad u njegovoj kompleksnosti, njegove kutke, vrline i mane, moramo prepustiti tom gradu, dozvoliti mu da nas ponese, kao recimo kada besciljno lutamo (dérive). U ovakvim okolnostima nastale su teorijske refleksije Anrija Lefevra o proizvodnji prostora, što sociologija više ne smatra magnitudom elastičnosti, već kao proizvod procesâ koji se istovremeno odvijaju u fizičkoj, društvenoj i estetskoj dimenziji, a u njihovom oblikovanju učestvuju i konstelacije moći. Ovaj diskurs prvi put je zabeležen dvadesetih godina kod Georga Zimela, koji je prostor opisao ne kao statičku ili matematičku magnitudu, već kao proces društvene i kulturne proizvodnje prostora. Tako je postalo moguće napustiti čisto teritorijalni koncept prostora i formulisati procesno orijentisane koncepcije prostora kakve će kasnije razvijati Mišel de Serto, Mišel Fuko, Mark Ože, Žil Delez, ili danas Martina Lev.1 Levefr je smatrao da je „diferencijalna prostorna praksa“, kakvu su od njega zahtevali, utopijska zona između proizvodnje „apstraktnog prostora“ putem kapitalističkih predstava i „društvenog prostora“ kao svakodnevne

weltstadt-ov ekskUrs: perFormatIvnI UrbanIzam U dakarU I U jUgoIstočnoj evropI

vrednosti korisnosti*. Ovakva praksa stvoriće heterogenost, sprečiti neobuzdanu ekonomizaciju i stvoriti prostor za delovanje.2

Projekat Goethe-Instituta We-Traders. Swapping Crisis for City identifikuje impresivne primere ovakve diferencijalne prostorne prakse u krizom zahvaćenim gradovima jugozapadne Evrope. Kada pokleknu tržište i politika, građani preuzimaju inicijativu i sami se staraju o gradu. Za njih koristimo naziv We-Traders (engl. ’mi, trgovci’), jer redefinišu odnos između vrednosti, profita i opšteg dobra. Svima je zajedničko to što unose fluidnost u odnos između kupca i prodavca, jer i kupci postaju uključeni u proizvodnju. Tako je, na primer, grupa ljudi iz jedne madridske četvrti reagovala na propali pokušaj planiranja u svojoj opštini privremenom okupacijom, a njeni su rezultati bili održiviji nego u zvaničnom planu. Pošto je zatvoren jedan od poslednjih gradskih bazena na otvorenom, a sredstva za novu zgradu nisu bila dostupna, građani su preuzeli na sebe korišćenje praznog prostora. Campo de Cebada je prostor koji dele svi, delić grada koji projektuje sam sebe, površina koja se tako menja kroz intenzivnu saradnju između tamošnjih žitelja, arhitekata, kulturnih poslenika, lokalnih udruženja i gradske uprave tako da u donošenju odluka učestvuje maksimalan broj ljudi. Građani sami odlučuju koje aktivnosti i projekti će se sprovoditi, tako da su svi zajedno odgovorni za način na koji se taj prostor koristi, pa tako pozorište i koncertna dvorana dopunjavaju košarkaški teren, a nedaleko je i jedan povrtnjak. Campo de Cebada je trajno samomaterijalizujuća pozicija za mirnu saradnju i zajedništvo, transparentnost i otvorenost, kao i za budućnost u kojoj će građani i dalje imati bitnu ulogu.

Primer koji daje Campo de Cebada pokazuje da su performativne strategije projekta We-Traders od velikog značaja, jer je tu zajedničko odlučivanje preraslo u konkretno, fizičko oblikovanje. Ovaj

projekat pospešuje ekološku, ekonomsku i socijalnu održivost, jer se oni koji se aktivno bave razvojem, proizvodnjom i razmenom staraju o svemu. Madridski kolektiv Todo por la Praxis takođe radi na novom odnosu korišćenja i proizvodnje. Bavi se izradom kataloga mikro-arhitektonskih i mikro-urbanističkih alatki koje pružaju mogućnost za direktan uticaj i društvenu efikasnost korisnika. Podržava se i podstiče gradnja po principu uradi sam kao metod koji podrazumeva direktnu odgovornost tokom svih faza projekta i omogućuje brzu i direktnu vidljivost u urbanom prostoru.

Poslednjih godina u svojim umetničkim, arhitektonskim i urbanističkim delima, filozof i aktivista Žak Ransije nekoliko puta je naglasio politički značaj alternativne produkcije vizibiliteta.[3] Ransije definiše politčki aspekt kao konflikt između stvaranja novih faza u kojima oni koji su do sada bili nevidljivi i čiji se glas nije čuo, mogu ostvariti susret sa onima koji se već vide i čuju. Lisabonski projekat O Espelho (’Ogledalo’) stvara upravo ovakvu kontra-javnost u obliku zidnih novina. Ove novine, koje su osnovane 2012. godine kada je Angela Merkel boravila u poseti Portugalu, od tog trenutka su uvek prisutne u osetljivim trenucima i na osetljivim mestima u gradu. Upotreba ovako klasičnog načina komuniciranja za izražavanje stavova, agitaciju i instrumentalizaciju urbanog prostora posledica je i reakcija grupe novinara, umetnika, arhitekata, pisaca i fotografa, od kojih su mnogi nezaposleni, na neizvesnu situaciju, ali i na portugalski medijski prostor u kome je sve manje mesta za kritiku. Zidne novine se finansiraju kroz nezavisnu inicijativu, dobrovoljnim prilozima i od pretplatnika na malotiražno štampano izdanje.

Projekti kao što je ovaj prema rečima Žaka Ransijea menjaju „raspodelu razumnog.“ Oslobađaju konkretne potencijale u trenutku kada počnu da nadilaze strategije samoorganizovane zamene socijalnih povlastica. Stvaranje infrastrukture za urbani prostor ili njegovo atraktivno

Angelika Fic, kreativni direktor projekta We-Traders

projektivanje i dalje su bitni. Međutim, politički aspekt je smešten na privremenom nivou, na nivou manifestacije. Ovaj trenutak je političke prirode, a omogućava da ono što je poznato bude viđeno na različite načine. Ekspanzija prostorne prakse arhitekture i urbanističkog planiranja koja podrazumeva intervencionističke taktike, npr. kroz privremene saveze sa takvim projektima, može biti način za unapređenje elementa pokreta. Kao zona utopije između stvaranja apstraktnog prostora za planiranje i društvenog prostora kao svakodnevne vrednosti korisnosti, diferencirana prostorna praksa može doneti trajne promene u odnos između profita, vrednosti i opšteg dobra u gradu.

Todo por la praxis – Novi odnos između upotrebe i proizvodnje. © Todo por la praxis.

1 Vidi npr. Martina Löw, Raumsoziologie, Frankfurt / M 2001.

* vrednost korisnosti – termin iz ekonomije koji označava subjektivnu procenu koliki deo investicije će se vratiti uz izvestan rizik [prim. prev.]

2 Za Lefevrovu koncepciju prostora videti: Henri Lefebvre, The Production of Space, Oxford 1991 (fr. izdanje 1974).

3 Vidi i: Angelika Fitz, Performative Materialism, Vienna 2003, str. 11–12.

Projekat We-Traders. Swapping Crisis for City započeli su Goethe-Instituti u jugozapadnoj Evropi, a njime rukovode Angelika Fic i Roze Eple. Ovaj projekat povezuje umetnike, dizajnere, aktiviste i mnoge druge građane koji su preuzeli inicijativu da preuzmu urbani prostor. Nazivamo ih We-Traders, u smislu da redefinišu odnos između vrednosti, profita i opšteg dobra. U periodu između oktobra 2013. i novembra 2014. godine otvoren je poziv da se pridružite platformi We-Traders kroz interaktivne forume, radionice i izložbe u Lisabonu, Madridu, Tuluzu i Torinu.

www.goethe.de / wetraders

grad kao kolektIvnI perFormatIvnI čIn

O Espelho – Ogledalo. © O Espelho

weltstadt-ov ekskUrs: perFormatIvnI UrbanIzam U dakarU I U jUgoIstočnoj evropI

Alioune Diagne. © Goethe-Institut Dakar

Eva Regnir, Goethe-Institut Dakar

„Scenografija nije mogla biti realističnija – kuće iz predgrađa, šareni autobusi koji se kotrljaju i deca koja se igraju u pesku. Ovakav presek umetnosti i stvarnosti nije uobičajen za Senegal, a anročito za njegova predgrađa u koja umetnost retko zalazi.“ — Eva Regnir

Migracija iz ruralnih u urbana područja je globalni trend. Skoro jedna polovina od 13 miliona žitelja Senegala sada živi u gradovima. Nastaju satelitska naselja, a predgrađa (banlieu) se šire sve više. Ova predgrađa, na koja spoljni svet često zaboravlja, predstavljaju urbani svet sama za sebe, a svako ima neku specifičnu logiku o kojoj se malo zna.

U ovakvom okruženju, senegalski plesač i koreograf Aliun Dianj napisao je plesni komad Banlieue, u kome se govori o životu stanovnika ovakvih predgrađa, o tome kako ti ljudi preživljavaju, čemu se nadaju i čemu teže. Iako je ostvario veliki uspeh na susretu koreografa pod nazivom „Danse l’Afrique Danse!“, održanom 2012. godine u Johanesburgu, kao i na raznim manifestiacijama održanim u tipično pozorišnom ambijentu, Aliun Dianj je nedugo zatim zaključio da to nije dovoljno. Pošto je odrastao u Diaminaru, predgrađu Sen-Luja, imao je žarku želju da izvede svoj komad na ulicama predgrađa kao živog okruženja sa kojim se identifikuje.

Shodno tome, Aliun i njegova trupa odlučili su da komad adaptiraju za izvođenje na otvorenom i nazvali ga Banlieue en Banlieues, što su učinili u saradnji sa Goethe-Institutom iz Senegala, te je ovaj komad, kao deo projekta Le dernier Village (’Poslednje selo’), izveden u predgrađima Dakara, Sen-Luja, Luge, Sedijua, Kaolaka i Ziginšora. Banlieue en Banlieues evocira upečatljive i dirljive slike očajanja, slavljenja i revolta ljudi koji su naučeni na puko preživljavanje. Komad oscilira između duhovite frivolnosti i ozbiljnosti, tako da misli i nade žitelja predgrađa čini opipljivim.

Scenografija nije mogla biti realističnija – kuće iz predgrađa, šareni autobusi koji se kotrljaju i deca koja se igraju u pesku. Ovakav presek umetnosti i stvarnosti nije uobičajen za Senegal, a anročito za njegova predgrađa u koja umetnost retko zalazi. Prolaznici bi zastajali i odjednom postali deo publike koja prati ovaj komad. Aliun Dianj se publici obratio direktno i

tako stvorio jedan diskurs. Cilj mu je da ljudi postanu svesni sopstvenog uticaja i da ga iskoriste. Želja mu je da ih probudi iz letargije koja je nastala zbog utiska da su ostali zaboravljeni na marginama ’normalnog’ društva.

Kroz ovako žive performanse, umetnici su došli u neposredan dodir sa protagonistima komada, ukazali im na mogućnost da ostvare promene i time podstakli ličnu inicijativu. Stoga Banlieue en Banlieues u suštini predstavlja umetničko angažovanje i društveni diskurs u jedinstvenom urbanom ambijentu gde se umetnost i stvarnost prožimaju. Ili, ukoliko to kažemo rečima Kristofera Dela, Dianjova improvizacija, izražena u evoluiranom obliku, može se smatrati kao nuđenje strategije za rešavanje problema u načinu života stanovnika predgrađa.

Komad traje pedeset minuta, ali njegov efekat je trajan. Iza njega ostaju svest o svetu koji sada razumemo bolje nego ranije, kao i ubeđenje da su ipak moguće promene u domenu lične sfere uticaja. Prenevši komad pravo na gradske ulice, što je urbana realnost većine žitelja Senegala, Aliun Dianj je uspeo da prigrli dijalektiku prostora, koji je sa jedne strane medijum za društvene odnose, a sa druge proizvod, koji zauzvrat može direktno uticati na društvo. Aliun je opisao ulogu posmatrača kao subjekata u specifičnom domenu predgrađa, omogućio im da gledaju iz perspektive posmatrača i tako ih podstakao da sagldaju nove mogućnosti za one koji su marginalizovani u društvu.

Senegalski plesač i koreograf Aliun Dianj se školovao u Senegalu, Burkini Faso, Maliju i Francuskoj, a radi širom sveta. Godine 2008. u Sen-Luju je osnovao plesnu trupu Diagn’Art. Iste godine ustanovio je međunarodni festival Duo Solo Danse, jedini godišnji festival savremenog plesa u Senegalu i širem okruženju. U svoj centru za koreografiju Le Château, koji se nalazi u Sen-Luju, organizuje radionice i kurseve, a gostujućim umetnicima iz zemlje i inostranstva daje prostor za rad.

Eva Regnir još se u studentskim danima zanimala za veze između poslovanja i umetničkog delovanja. Po okončanju studija učestvovala je u nekoliko pozorišnih produkcija kao pomoćnik reditelja, a bila je zadužena i za realizaciju kulturnih projekata. U Goethe-Institutu u Tel Avivu bila je na stručnoj praksi, kao konsultant u oblasti kulture. Nakon toga delovala je i u okviru Goethe-Instituta u Senegalu, gde je od januara 2013. godine bila asistent na projektu „Poslednje selo“.

BAnLiEuE En BAnLiEuES

SARADniciUrednici Weltstadt-a: Matijas Betger, Angelika Fic i Tim Rinic

Urednici: Tim Rinic i Leona Lajnen

Menadžeri projekta Weltstadt: Andrea Cel (Goethe-Institut) i Mihael Marten (Savezno ministarstvo saobraćaja, građevine i urbanizma SRN)

Grafički dizajn: Studio Matijas Gerlih (Jan Aulbah, Matijas Gerlih i Haralambos Lazos)

Prevod: Idit Vots, Jelena Kostić-Tomović i Džejms Mej

Tehnički urednici: Leona Lajnen, Tim Rinic i Ivan Kucina

Štampa: Finegraf, Beograd

Posebnu zahvalnost dugujemo: Matijasu Miler-Viferihu, Nikoli Markoviću, Mileni Berić, Milici Lalić, Ivanu Kucini, Dejanu Vasoviću, Dejanu Uboviću, Angeliki Fic, Katji Asman, Dušanu Dinčiću, Nemanji Perišić- Petovaru, Nemanji Petroviću, Susie Vasović-Bohse, Zorici Milisavljević, Eleni Herzen, Rozani Balcer, Sandri Filipovski, Saši Vlahoviću, Ediju Kostiću, Ani Holer, Kristoferu Delu, Evi Regnijer, Filipu Klausu, Akselu Humpertu, Benediktu Boušajn, Timu Sajdel, Jesko Fezeru i svim učesnicima projekta Urban Incubator: Belgrade koji su, kroz svoj rad dali značajan doprinos i učinili ovo izdanje mogućim.

V.i.S.d.D.P. Dr. Miler-Viferig, Goethe-Institut Belgrad

Copyright: Lejaut, grafički materijal i druga sadržina ove publikacije zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Sva prava zadržana.

ISBN 978-3-939670-94-0

Urban Incubator: Belgrade – projekat od izuzetnog kulturnog značaja, Goethe-Institut, 2013.

Partneri i spoznori: projektni biro BHSF Architekten, Cirih; Fondacija Pro Helvecija, Univerzitet tehničkih nauka u Cirihu (ETH), Ambasada Švajcarske u Srbiji, PERI d.o.o. Srbija, Savezno ministarstvo saobraćaja, građevinarstva i urbanizma Savezne Republike Nemačke, KC Grad, Dom omladine; Gradska opština Savski venac, Grad Beograd, Univerzitetom umetnosti u Cirihu (ZHdK)

Medijski partneri u Srbiji: B92, Blic, 24sata, Politika.

projekat weltstadt – who creates the cIty? zajednIčkI realIzU-jU goethe-InstItUt I mInIstarstvo saobraćaja, građevInarstva I UrbanIzma savezne repUblIke nemačke, a pod kreatIvnIm rUkovodstvom matIjasa betgera, angelIke FIc I tIma rInIca www.goethe.de / weltstadt

Medijski partneri