1. УВОД

Дечији свет је унеколико другачији од света одраслих. Безбрижнији, маштовитији, испуњен играма и свакодневним новим сазнањима. У том свету ништа није несавладиво, ништа није немогуће, ништа није далеко и непознате ствари су као створене за откривање; сваки проблем је решив, а дечја машта је главно оруђе у том свету играчака и смеха. Али, живот собом нужно доноси одрастање; а у том свету где сви морамо бити “озбиљни и важни”, нема места дечјим лудоријама и ставу “све је достижно”; а у свету где је човек непрестано окружен реалношћу са којом се мора изборити, једноставно нема места дечјој безбрижности. Све оне играчке којима смо некада били “маме и тате” и облачили их у најразнобојније хаљинице и водили их “код чика-доктора”, добијају место за себе у дну неког ормара или кревета, и сетимо их се са сетом само у тренуцима кад помислимо како је лепо бити дете. Машта се може “прошверцовати” у свет одраслих, али она избије на површину само у неким ретким ситуацијама. Читање књиге за децу је једна од њих. Зашто се човек враћа таквој књизи? Зашто воли да чита о Толкиновом царству вилењака, зашто гледа цртани филм “Пера којот звани геније” који упорно јури птицу-тркачицу, а никад је не ухвати? Шта је то у човеку што га вуче да се и у данашње технолошко доба, када је окружен стварима које се некада нису могле ни замислити, врати дечјој причи или бајци и у њима налази ванредно задовољство? Више је разлога за то. Један је што у том свету измишљених бића и невероватних доживљаја поново проналази своје детињство, изгубљени свет својих маштарија. Други, не мање важан, тај је што унапред зна исход свих невоља – унапред зна да добро мора да победи. Увек се трећи, најмлађи син, враћа победоносно својој кући, “мазнувши” при том најлепшу принцезу, са којом “и дан данас срећно живе, ако у међувремену нису умрли”. Живећи у свету где је непрестано у стресним ситуацијама, човек данашњице се теши сазнањем да постоји неки други свет, свет где правда и добро увек побеђују све зле силе које се над њим надносе. Та универзална истина, да све мора да се добро заврши, главна је мисаона поука и порука романа “Хајди”. Пошто су “човек и његов сукоб са светом одувек били предмет књижевне обраде и такав јунак се јавља у скоро сваком књижевном уметничком делу”, ни роман “Хајди”, иако је писан са циљем да буде књига за децу, не разликује се битно од те поставке. Тиме се овај роман, иако није писан са претензијом да буде велико дело које се бави великим питањима човековог бивствовања, придружује корпусу дела која се пишу још од античких времена,а која се баве човеком, свакодневним и малим, али који има своје велике дилеме и проблеме. Човек, решавајући те проблеме, доживљава разне промене, и на крају приче се појављује измењен, у новом руху, ведар и чист. Крајем 19. века, швајцарска књижевница Јохана Шпири створила је лик лепе и одважне Хајди, вероватно ни не сањајући да је тиме заувек ушла у срца милиона девојчица, али и дечака широм планете. Вредност књижевног лика, као и њен успех код најмлађе публике, учинили су да Хајди подједнако млада закорачи и у 21. век, где

старе, добро познате авантуре само добијају ново визуелно рухо. Пуне топлине, племенитих осећања и храбрих поступака, ове приче су симбол бољег и хуманијег света, који нам својим срцем открива Хајди.

2. О КЊИЖЕВНИЦИ И НАСТАНКУ ДЕЛА

Немогуће је споменути име Јохане Шпири а да вам одмах не буде топло око срца. Сваки је камен, сваки листак успела да утка у причу, да га оживи и предочи гладним и жедним читаоцима, па опет, њено име нећете наћи на страницама енциклопедија. Чак и када будете питали неког старијег од вас ко је написао Хајди збуњено ће слегати раменима. Можда ће само понеко замишљено одговорити: „Чини ми се да је писала жена...” Али ко је та жена? Ко је та Јохана Шпири која заједно са нама дубоко уздише за природом? Да ли је она сама Хајди? Да ли су планине Фалкнис и Шезаплана у Швајцарској биле њен дом или је и њена душа попут Хајдине у Франкфурту чезнула за свежим поветарцем, мирисним цвећем и опојним сунцем? Јохана Шпири (1827-1901) рођена је као Јохана Луиз Хојсер у селу Хирцел у Швајцарској. Пошто се 1852. године удала за адвоката Бернарда Шпирија и сместила у Цириху, почела је да пише о животу на селу присећајући се лета које је као дете проводила у близини Грабундена. Прву књигу обавила је 1871. године, а следеће године низ прича за децу и одрасле међу којима је била и остала најпознатија Хајди, првенствено по прелепим описима природе и дубоком познавању дечје душе. Мужа и сина јединца Бернарда изгубила је 1884. године, па се посветила добротворном раду и писању прича. Објавила је преко педесет прича пре него што је умрла. Сахрањена је у породичној гробници у Цириху.До своје смрти објавила је неколико књига приповедака од којих су најпознатије Приче за децу и Приче какве деца воле. Само, те књиге су заборављене чак и у њеној отаџбини. Један једини роман пронео је славу њеног имена. То је роман Хајди, чије се прво издање појавило пре осамдесет година на немачком језику и дочекано је са највећим похвалама.Одмах је преведен на неколико страних језика. Овако велики успех занео је и самог писца, па је Јохана после написала неколико наставака. Тако је настала серија кнјига о малој Хајди. Последња је Хајди као бака. Али сви ови додаци немају изворну снагу и свежину првог дела. Књига се појавила када је права дечија литература тек настајала, и својом свежином и занимљивом радњом, својим представљањен стварног живота, својом снагом да гане и узбуди, много је одударала од

Хајди је лепо замишљен и још лепше извајан лик - не би, иначе, поживела више од стотину година, са још неколико књига као о одраслој девојци и жени, са властитом децом - али оно што је краси јесу врлине којима многи теже, али којима пропуштају да

у животу дају садржај. Хајди је имала ту прилику, али уз скупу цену: била је сироче и приморана да се бори с потешкоћама које многу другу децу мимоилазе.