NUKLEARNI

SATANA

DRAŠKO DRAGOVIĆ

Astronomski magazin

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

1

Draško Dragović

25 . mart. 2012.

Nuklearni „Satana“

Rusi i Amerikanci se već decenijama, što javno što tajno,

prepucavaju u vezi naoružanja, i to neće nikad da se promeni.

Svako od njih ima svoje adute i vrlo retko se događa da jedna

strana javno prizna da nema odgovor na vojne pretnje druge

strane. „Satana“ je bio jedan od tih pretnji, dokazavši da sa njim

nema šale.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

2

Postoji bilateralan dogovor Rusije i Amerike o smanjenju i ograničenju strateškog ofanzivnog naoružanja (čitaj atomskog naoružanja) i on se naziva START (STrategic Arms Reduction Treaty). Prvi dogovor je postignut u Moskvi 1991. godine (START I), i tom prilikom je iz arsenala naoružanja velikih sila povučeno ukupno 1.600 nuklearnih interkontinentalnih balističkih raketa koje su mogle da budu lansirane sa podmornica i bombardera, sa ukupno preko 6.000 nuklearnih bojevih glava1. Drugi dogovor (START II) su 2010. u Pragu potpisali predsednici Medvedev i Obama i on je stupio na snagu u januaru 2011. godine.

Čini se lako i mudro, čak sa primesama romantike, ali se ne treba zavaravati – ispod površine ključa, i neprestano se smišljaju novi načini kako doskočiti drugoj strani, čak i na „prljavi“ način. Ono što bih ovde želeo to je da pomenem jedan projekat koji je izazvao paniku kod druge strane – jednostavno, na njega nije bilo odgovora. O čemu se radi?

Radi se o sovjetskom strateškom balističkom kompleksu R–36 koju su oni sa ponosom nazvali „Vojvoda“ (rus. „Воевода“). Kada je američka špijunaža saznala o kakvim se monstruoznim projektilima radi, kosa im se digla na glavi jer su ubrzo shvatili da nemaju načina da se suprotstave eventualnom prvom udaru ovih raketa. Zato su im dali ime „Satana“ (SS–18), i brže–bolje pokrenuli političku inicijativu za pregovore o razoružanju. Jedan od zahteva na kome izričito istrajavali je bio da se „Satana“ bespogovorno povuče iz svih ruskih kopnenih i pomorskih baza.

Lansiranje konvencionalne rakete „Днепр“ koja je napravljena na osnovu balističke rakete 15A18 „Satana“. Lansirna težina joj je 211 t, dužina 34 m, i može da na visinu od 300–900 km odnese kosmički aparat ili grupu satelita max težine do 3,7 t. Jedno civilno lansiranje košta oko 18.000.000 evra.

Na slici se vidi trebutak paljenja motora prvog stepena rakete. Levo od repa se vidi odbačen klip, koji je štitio pogonski motor od uticaja gasova prilikom „hladnog“ starta.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

3

R–36 označava porodicu interkontinentalnih balističkih projektila i kosmičkih raketa koje su Sovjeti izgradili tokom Hladnog rata. Prvobitna verzija R–36 proizvedena je pod sovjetskom industrijskom oznakom 8K67, dok joj je NATO dao načiv SS–9 „Scarp“. Kasnija verzija, označena kao R–36M (na ruskom „P–36M“), proizvođena je pod ГРАУ oznakama 15A14 i 15A18, dok ih je NATO rezignirano označavao kao SS–18 „Satan“.

Američki generali i vojni analitičari iz Pentagona su smatrali da bi u slučaju da prvi napadnu Sovjeti bili u znatnoj prednosti, naročito zbog vrlo velike težine izbacivanja2 i izuzetno velikog broja povratnih letilica3 (PL; rus. боевой блок). Neke verzije R–36M nosile su i po 10 bojevih glava i 40 penetracionih pomoći4, a postojala je opasnost i od povećavanja tih brojki. Strah je bio utoliko veći što su savremeni američki projektili, kao što je „Minuteman-III” (LGM-30G), mogli da ponesu najviše tri samonavođene bojeve glave.

Levo: Povratna letilica (PL) „Mk-6” je bio oružje tokom Hladnog rata i predak većine kasnijih

Nasinih povratnih kapsula. Koristila je ne-metalni ablativni termički štit. Povratna težina je bila 3.360 kg a dužina 3,1 m. Od šezdesetih, ovakav vrh je postao tipičan za balističke rakete.

Desno: sistem „Chevaline” koji treba da poveća probojnost („penetrabilnost”) britanskih bojnih glava „Polaris” projektila. Nastao je kao odgovor na novi štit oko Moskve, a cilj mu je

bio da makar 1 glava pogodi cilj. Bojeve glave nisu montirane a stajale bi levo i desno od „busa”. Srebrne cevi, okrenute gore i dole, sadrže laserske „mamce”. Ima ih ukupno 27. Vidi

se i hidrazinski tank za pozicione trastere. Na samom dnu se ne vide dve mlaznice motora koji služe za odvajanje sistema od II stepena „bustera“ projektila. Glavna struktura sistema

se sastoji od aluminijum–balza–aluminijum „sendviča“.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

4

Na slici su crvenom bojom naznačene povratne letilice na američkom MIRV projektilu

„Peacekeeper”.

Levo: tri bojeve termonuklearne glave W76/Mk–21A montirane na platformu (PBV,

odn.(„bus“) MIRV „Minutemana“; desno: poklopac vrha rakete.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

5

Testiranje povratnih letilica MIRV „Peacekeeper“. Vide se svih 8 ispaljenih samo jednim projektilom. Svaka linija predstavlja putanju pojedinačne bojeve glave, od kojih svaka ima snagu

25 puta veću od bombe bačene na Hirošimu.

OPIS

R-36 (SS-9 „Scarp“, 8K67) je bila dvostepena raketa čiji su motori sagorevali samozapaljivo dvo-komponentno tečno gorivo – nesimetrični dimetil-hidrazin5 (UDMH) kao gorivo i azot-tetraoksid kao oksidator. Nosila je tri vrste povratnih letilica (PL) projektovanih posebno za ove projektile:

Mod.1 i Mod.2 su nosili po jednu nuklearnu bojevu glavu od 18 odn. 25 megatona6.

Mod.4 je nosio tri višestruke nezavisno navođene povratne letilice7 (MIRV).

Postojala je i verzija Mod.3 koja je trebalo da po niskoj orbiti leti kosmosom8, ali nije ušla u naoružanje zbog ograničenja uvedena Sporazumom o korišćenju kosmosa koji su izvorno potpisale SSSR, SAD i Velika Britanija 1967. godine.

Projektili tipa R-36P („Р-36П“, 8K67П) bili su predviđeni da nose bojeve glave Mod. 4, dok je tip R–36O (slovo „O“ оd „Орб“) trebalo da nosi Mod. 3 FOBS. Tipova projektila R–36 i R–36P lansirani su iz ukopanih zaštićenih betonskih silosa.

Metod za merenje jačine neke eksplozije sastoji se u upo-ređivanju energije koju bi oslo-bodila eksplozija adekvatne koli-čine klasičnog eksploziva TNT. Je-dinica energije je tona TNT, koja oslobađa 4,184 gigadžula. Mnogi neznaju da je dinamit 60% jači od TNT–a. (oko 5,5 MJ/kg prema 4,7 MJ/kg za TNT).

Bomba bačena na Hirošimu stvorila je energiju jednaku 15 kilotona TNT–a.

Tokom Hladnog rata SAD je isprobao hidrogensku bombu jači-ne 25 Mt TNT, a Sovjeti (bomba „Цар“) od 50 Mt.

Energija od 1 Mt TNT mogla bi da zadovolji energo–potrebe je-dne prosečne američke poro-dične kuće preko 100.000 godina. Događaj u Tunguzijii 1908. Oslo-bodio je energiju od oko 30 Mt TNT.

Razorni zemljotres koji je pokrenuo katastrofalni cunami u Indijskom okeanu 2004. na povr-šini je oslobodio energiju jednaku 26,3 megatone TNT–a.

Smatra se da ukupni nuklearni arsenal na Zemlji broji 30.000 nuklearnih glava destruktivne snage jednake eksplozili 5.000 Mt, odn. 5 gigatona (5.000.000.000 tona TNT–a).

Procenjeno je da je energija kojom je najveći komad komete Shoemaker-Levy 9 udario1994. u Jupiter bila približno jednaka 6 miliona megatona (odn. 6 milijardi tona) TNT–a.

Anihilacijom 1 kg materije nakon sudara sa 1 kg ant-imaterije stvorila bi se energija jednaka 43 megatona TNT–a.

Smatra se da je udarna enegrija asteroida koji je istrebio dino-saure iznosila oko 96 miliona megatona TNT–a.

Eksplozija jedne supernove oslobađa kolosalnu energiju od oko 1028 megatona TNT–a.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

6

R-36M (SS-18 „Satan“) su po konstrukciji bili skoro istovetni sa R-36, ali su imali mogućnost da kao MIRV teret nose po 10 bojevih glava, svaka od po 550-750 kt, ili jednu glavu od 20 Mt. Težina izbacivanja ovih projektila je bila 8.800 kg, tako da su ovi sovjetski projektili bili najteži interkontinentalni nuklearni projektili na svetu; najteži američki pandan, „Peacekeeper,“ koji je nosio 10 glava od po 300 Kt, bio je težak svega 4.000 kg.

R–36M čine dva stepena. Prvi stepen ima potisak od 460 t (4,5 MN), sa motorom koji se sastoji od 4 jednokomorna bloka (ima 4 mlaznice). Glavni motor drugog stepena je jednokomorni, potiska 77 t (755 kN).

Zbog specifičnosti skladištenje, radni vek ovih raketa u punoj borbenoj gotovosti je 10–15 godina, sa potencijalima za eksploataciju do 25 godina.

VERZIJE R-36M (SS-18 „Satan“)

R–36M (po NATO klasifikaciji SS–18 Mod.1, ГРАУ indeks 15A14): Ova dvostepena raketa je nosila jednu veliku povratnu letilicu (PL) sa bojevom glavom od 18–25 Mt na udaljenost od oko 6.000 km. Početkom 1971. na kosmodromu Pleseck sprovođeni su prvi testovi „hladnog lansiranja“, dok su prvi letovi obavljeni krajem 1972. Faza testiranja Mod.1 sa različitim bojevim glavama završena je početkom 1975. Do kraja 1977. razmešteno je ukupno 56 projektila, koji će do 1984. svi biti zamenjeni sa Mod.3 ili Mod.4. Za ovo oružje se u Americi smatralo da je osmišljeno za napade na njihove kontrolne centre balističkih raketa tipa „Minuteman“. Tada se pričalo da bi ove rakete mogle da „pretvore Čejenske planine9 u Čejensko jezero“.

R–36M (SS–18 Mod.2): Ovaj projektil je sadržavao sekciju koja je nosila teret („Post–Boost Vehicle“10, odn. „bus“) i 8 PL od kojih je svaka nosila bojevu glavu od 0,5 do 1,5 Mt dometa oko 5.500 km. MIRV su smeštene u parovima, a PBV sa komandnim uređajima i pogonskom jedinicom

Balističke rakete su velike 10–30 metara. Pošto lete brzinama preko 24.000 km/h i nose nekoliko tona tereta, moraju da budu lagane.

Po lansiranju, prvih 50 sec one lete relativno malom brzinom kroz gušće slojeve atmosfere pod uglom od 45°, a onda ubrzavaju do visine od 350 km, nakon čega se gase i otpadaju poslednji raketni stepeni i motori – pogonska faza leta je završena („boost phase“). Trajala je 1–5 minuta. Ovo je idealna faza za presretanje projektila.

Dok projektil lebdi na vrhu trajektorije, sekcija koja nosi projektile, „Post Boost Vehicle“ ili „bus“, vrši poslednja podešavanja kursa. Rakete sa 1 glavom se tek tada usmeravaju ka cilju, a one sa više oslobađaju se jedna po jedna i usmeravaju ka svojim ciljevima. Tada se izbacuju „mamci“ za protiv–raketne radarske sisteme – kopije bojevih glava, baloni, i sl.. Ta faza se naziva „Post–Boost“ i može da traje sve dok projektil ne dospe na vrh trajektorije 1.300 km iznad Zemlje. Posle ove faze, na putanju projektila utiče jedino sila gravitacije.

Bojeve glave, kao i mamci i ostaci projektila, lebde na vrhu balističkog luka i postepeno se šireći, započinju svoj individualni slobodni pad. Ovo je najeći deo trajektorije (traje oko 20 min.), i naziva se Središnja faza („Midcourse Phase“). Pred kraj faze, pre ulaska u atmosferu, bojeve glave postižu maksimalnu brzinu.

Krajnja faza („Therminal Phase“) počinje kada prvi molekuli vazduha počnu da koče, zagrevaju i sagorevaju tanke mamce i ostake projektila. Ova faza traje oko 5 min. i tada radari i sateliti mogu da detektuju glave. Vazduh zagreva i usporava i bojeve glave, ali one su zaštićenje od toplote i pritiska. Glave najvećeg dometa padaju pod uglom od ~12°, a one manjeg dometa ~45°.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

7

nalazili su se u konusnom vrhu R–36M. Prva testiranja Mod.2 započeta su 1973. a do 1978. razmešteno je oko 132 rakete. Zbog izvesnih problema sa PBV, do 1983. sve su zamenjene sa Mod.4. varijantom.

R–36M (SS–18 Mod.3): Ova raketa je nosila jednu veliku PL, zapravo unapređenu verziju SS–18 Mod.1. Samo par meseci pošto je u avgustu 1976. godine R–36M (15A14) ušao u naoružanje, započeti su radovi na usavršenoj verziji. Ti projektili su kasnije dobili oznaku R–36M UUTH (rus. Р-36М УТТХ, 15A18), a razvio ih je konstruktorski biro „Južnoje“ (ОКБ–586). R–36M UTTH je mogao da nosi dva različita nosna konusa. Povratna letilica SS–18 Mod.3 nosila je bojevu glavu od 18–25 Mt.

R–36M UTTH (SS–18 Mod.4, ГРАУ indeks 15A18): Svrha ovog strateškog raketnog kompleksa treće generacije bila je da napadnu i unište balističke projektile i utvrđene ciljeve u USA. Sa povećanjem njihove preciznosti11 usledilo je smanjivanje težine bojevih glava ali i povećavanje njihovog broja sa 8 na 10. To je značilo da je jedna raketa mogla da tuče 10 ciljeva i atomskim udarom pokrije površinu od 300.000 km2. Prema zapadnim procenama, Mod.4 je mogao da nosi do 14 PL. Probna testiranja R–36M UTTH započeta su u oktobru 1977. (od 19 dva su bila neuspešna), a već u oktobru sledeće godine prve jedinice su dobile ovo naoružanje. Tokom 1980. razmešteno je ukupno 120 projektila R–36M UTTH, zamenivži poslednje preostale projektile R–36 (SS–9), a do 1987. postignut je ukupan broj od 308 razmeštenih projektila, što je bio maksimum dozvoljen SALT–1 ugovorom. Visoka pouzdanost kompleksa potvrđena je sa 159 uspešnih lansiranja izvedenih do kraja 2000. godine, od kojih je samo 4 milo neupešno. Procene su bile da su SS–18 Mod.4 bile kadre da unište 65 do čak 80% svih US nuklearnih silosa koristeći po dve bojeve glave za svaki. Čak i posle takvog napada, procenjeno je da bi preostalo još preko 1.000 R–36M UTTH sposobnih da udare na ostale američke ciljeve. Posle 2009. godine, sve SS–18 Mod.4 su zamenjene novijom i boljom SS–18 Mod.5.

R–36M2 „Воевода“ (SS–18 Mod.5, ГРАУ indeks 15А18М): Novija i mnogo preciznija verzija četvrte generacije, SS–18 Mod.5, mogla je da se smesti u prepravljene silose prethodnih projektila, omogućavajući da SS–18 ostanu stožer sovjetskih strateških raketnih snaga kada su u pitanju udari po utvrđenim metama. Mod.5 je nosio 10 MIRV, duplo jačih od onih na Mod.4. (Zapadni izvori su pominjali da je snaga svake bojeve glave od 750 kt do 1 Mt, dok su Sovjeti prijavljivali od 550 do 750 kt.) Povećanje snage bojevih glava Mod.5, uz povećanje njihove preciznosti, omogućavao je Sovjetima da održe dovoljno bojevih glava za uništavanje utvrđenih ciljeva čak i nakon ukidanja 50% teških projektila koliko je zahtevao START

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

8

ugovor. Tehnički zahtev za izgradnjom modernijih teških balističkih projektila pojavio se u junu 1973. godine. Projektili su kasnije dobili oznaku R–36M2 „Vojvoda“ i industrijski indeks 15A18M. Njihova konstrukcija je završena u junu 1982. R–36M2 je sadržavao seriju novih inženjerskih rešenja. Motor drugog stepena je kompletno ugrađen u rezervoar goriva (ranije se to koristilo jedino kod podmorničkih nuklearnih projektila SLBM) a povećan je transportno–lansirni kontejner12. Za razliku od R–36M, 10 bojevih glava u PBV je bilo raspoređeno u specijalne ramove u dva kruga. Letni testovi R–36M2 sa 10 MIRV započeti su 1986. a dovršeni 1988. Prvi razmeštaj ovih projektila počeo je u avgustu 1988. godine. U to vreme to su bile najjače nuklearne rakete, koje su garantovale strategiju povratnog udara.

R–36M2 „Воевода“ (SS–18 Mod.6, ГРАУ indeks 15А18М): Letni testovi projektila R–36M2 sa jednom bojevom glavom (SS–18 Mod.6) snage 20 Mt započeti su u septembru 1989. a razmeštanje prvih 10 započeto je u avgustu 1991. Jedna od namena ovih velikih bojevih glava jeste njihovo detoniranje na velikim visinama radi uništavanja elektronike i komunikacija stvaranjem vrlo snažnog elektromagnetnog udara. SS-18 Mod.6 su povučene krajem 2009. godine.

R–36M3 „Икар“: Тоkom 1991. godine razrađivan je prototip raketnog kompleksa pete generacije R–36M3, ali zbog raspada SSSR–a i prea dogovora START I projekat je povučen iz razmatranja.

Na primeru US „Minutemana III“ pokazano je kako funkcionišu MIRV projektili. Gl. raketni motor („booster“) nosi PBV („bus“) po balističkoj putanji. Nakon aktivne (pogonske) faze

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

9

(„Boost Phase“), „bus“ započinje manevrisanje pomoću malih raketnih motora i kompjuterizovanog astroinercionog sistema za navođenje. Time dovodi povratne letilice sa

bojevim glavama na balističku putanju usmerenu ka cilju. Tada se ispaljuju pojedinačne bojeve glave, svaka po drugačijoj trajektoriji i svaka ka svom cilju.

1 – Projektil se lansira iz silosa pomoću motora prvog stepena (A); 2 – Oko 60 sec posle lansiranja, I stepen otpada a uključuje se motor II stepena (B). Odbacuje se vrh rakete (E); 3

– Oko 120 sec po lansiranju, pali se motor III stepena i odvaja se II stepen; 4 – 180 sec od lansiranja gasi se motor III stepena a PBV (D) odvaja se od rakete; 5 – „Post–Boost“ letilica

(PBV) počinje manevrisanje i pripreme za otpuštanje PL; 6 – Dok PBV odlazi, ispuštaju se PL, mamci i „chaffovi” (mada je na slici prikazano da se to događa tokom spuštanja, to može da

se dogodii tokom penjanja); 7 – Posratne letilice i „chafovi“ ulaze u atmosferu velikom brzinom (18.000–25.000 km/h) a projektili se pripremaju za napad; 8 – Detonacija

nuklearnih bojevih glava, bilo u vazduhu bilo na zemlji.

Na vrhuncu, neposredno pred pad Sovjetskog Saveza 1991. godine, operativno je bilo 308 lansirnih silosa sa „Satanama“. Nakon raspada SSSR–a, njih 204 je ostalo na teritoriji Ruske Federacije a 104 na teritoriji nove nezavisne države, Kazahstanu. Pod pritiskom Amerike, svih 104 lansera lociranih u Kazahstanu demontirano je do septembra 1996. godine. Sporazum START II je zahtevao eliminaciju svih SS–18, ali sporazum nije stupio na snagu i svi projektili su ostali u upotrebi. Rusija konstantno smanjuje brog aktivnih SS–18, i do jula 2009. preostalo je samo 59 (svi verzija Mod.5 sa 10 MIRV). Oko 40 projektila će ostati u upotrebi najmanje do 2020. godine. Posle povlačenja iz naoružanja bojevih glava SS–18 Mod.6 od 20 megatona, najjače pojedinačno atomsko oružje u svetu je kineski „Dong Feng 5“ balistički projektil (CSS–4) snage 5 Mt.

Sve verzije R–36 dizajnirane su tako da budu lansirane iz betonskih silosa 15П714 razmeštenih na rasutim i utvrđenim lokacijama. Sâmi projektili R–36M nalaze se u silosima na dubini od 39 metara u cevastim lansernim kontejnerima prečnika 5,9 m. Prilikom lansiranja, projektil se iz silosa izbacuje pomoću klipa pokretanog gasovima sporogorućeg crnog baruta smeštenog u klipu. Glavni motor projektila pali se na nekih 10 metara iznad zemlje, sprečavajući time velika oštećenja na opremi silosa usled snažvih gasova iz motora. To je bilo prvo takvo rešenje u svetu, i nazivalo se „hladnim“ lansiranjem.

Novi strateški raketni kompleks je bio najjači u svetu i daleko je prevazilazio tehničke karakteristike svog već pomenutog prethodnika R–36 (SS–9 „Scarp“; 8K67):

prema tačnosti – 3 puta;

po bojevoj gotovosti – 4 puta;

po snazi rakete – 1,4 put;

po garantovanom roku eksploatacije – 1,4 put;

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

10

prema zaštiti lansirnih uređaja – 15–30 puta;

prema stepenu iskorišćenja lansirnih uređaja – 2,4 puta.

„Satana“ je imala takva tehnička rešenja da su „suvi“ otseci u raketi iskorišćeni na taj način da je i pored istog prečnika i manje ukupne dužine prva dva stepena u odnosu na „Scarp“ količina goriva (a time i domet) povećana za 11%.

Prvi stepen R–36M je koristio pogonski uređaj РД–264, koji se sastojao od 4 jednokomorna raketna motora zatvorenog sistema 15Д117, proizvedena u moskovskom konstruktorskom birou energo–mašinstva („КБ энергетического машиностроения“, КБЭМ) a konstruisao ih akademik V.P. Gluško. Motori su bili opremljeni kardanima pomoću kojih je sistem upravljanja dirigovao letom rakete.

Drugi stepen je koristio pogonski uređaj koji je sadržavao osnovni motor, jednokomorni zatvorenog tipa, 15Д7Э (РД-0229), i četvorokomorni otvorenog tipa za upravljanje 15Д83 (РД-0230).

Različite varijante R-36M (SS–18 „Satan“) projektila (s leva na desno): R–36M projektil sa

jednom bojevom glavom; R–36M projektil sa MIRV; R–36M УУТХ; R–36M2 projektil.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

11

RAZMEŠTENE VERZIJE NUKLEARNIH PROJEKTILA R–36M

Sistem: R-36M R-36M R-36M R-36M UTTH

R-36M UTTHH

R-36M2

ГРАУ-oznaka: 15A14 15A14 15A14 15A18 15A18 15A18M

NATO-oznaka: SS-18 Satan

Mod.1 SS-18 Satan

Mod.2 SS-18 Satan

Mod.3 SS-18 Satan

Mod.4 SS-18 Satan

Mod.5 SS-18 Satan

Mod.6

Razmeštanje 1974–1983 1976–1980 1976–1986 1979–2005 1986–2009 1988–

Present

Max broj razmeštenih

148 10 30 278 30 58

Dužina 32,6 m 32,6 m 33,66 m 34,3 m 34,3 m 34,3 m

Max prečnik 3,05 m 3,05 m 3,05 m 3,05 m 3,05 m 3,05 m

Lansirna težina 209.200 kg 210.000 kg 208.300 kg 211.100 kg 211.100 kg 211 400 kg

Broj bojevih glava

8 10 ili 4 1 10 1 10

Snaga boj. glava 4 x 1 Mt + 4 x 0,4

Mt = 20 Mt

10×0,4 Mt ili 4×1 + 6×0,4

Mt 20 Mt 10×0,5 Mt 20 Mt 10×0,8 Mt

Težina glava 6.565 kg 7.823 kg 5.727 kg 8.470 kg 8.470 kg 8.730 kg

Domet 11.200 km 10.200 km 16.000 km 11.000 km 16.000 km 11.000 km

Preciznost (CEP) 700 m 700 m 700 m 370 m 370 m 220 m

RAZVOJ

Razvoj R–36 započet je u konstruktorskom birou OKБ-586 („Južnoje“) u Dnjepropetrovsku (Ukrajina) 1962. godine, kao deo radova iz šezdesetih godina na programu balističkih interkontinentalnih raketa R-16 (ГРАУ indeks 8K64, NATO oznaka SS–7 „Saddler“). Do 1971. godine, glavni konstruktor je bio Mihail Kuzmič Jangel (1911-1971), a posle toga Vladimir Fjodorovič Utkin (1923–2000). Razvijane su tri verzije: laka, teška i orbitna, a letni testovi su trajali do 1966. Vesti o razvijanju orbitne verzije izazvali su uzbunu na Zapadu, jer je to značilo da bi Sovjeti mogli da lansiraju veliki broj nuklearnih raketa u orbitu gde bi ih bilo nemoguće presresti. Suočene sa preseljenjem trke u naoružanju u kosmos, obe sile su su se dogovorile da se prekine sa razvojem kosmičkog oružja za masovno uništenje.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

12

Raketne mlaznice R–36 (SS–9 „Scarp“,8K67). Četiri veće su u sredini, a ove manje na

krajevima služile su za korigovanje trajektorije.

1970. godine razvijena je četvrta verzija, sposobna da nosi više bojevih glava, koja je testirana sledeće godine.

Dalja modernizacija R–36 je dovela do konstruisanja R–36M, čime je SSSR došao u poziciju da teorijski bude u prednosti u slučaju prvog udara, uništavajući u prvom naletu američke lansirne silose „Minutemana” i nuklearne kontrolne centre pre nego što budu u mogućnosti da uzvrate. Međutim, ni Sovjetski Savez ni Ruska Federacija nikada javno nisu objavili posebne uloge projektila u njihovom arsenalu. Prvobitna konstrukcija projektila R-36M trebalo je da ponese jednu bojevu glavu od 12 Mt na udaljenost od 10.600 km. Prvi probni projektil je poleteo 1973. ali to lansiranje se završilo neuspehom. Nakon nekoliko odlaganja, R-36M su razmeštene po silosima u decembru 1975. godine. Taj dizajn „Mod.1” mogao je da jednu bojevu glavu od 18-20 Mt odnese na udaljenost malo veću od 11.000 km. Ovoj novoj verziji projektila NATO je dao novu oznaku: SS-18 „Satan”.

SS-18 je imao šest modifikacija, od kojih je prva (Mod.1) korišćena sve do 1984. Finalna modifikacija (Mod.6), označena kao R-36M2 „Воевода”, razmeštena je u avgustu 1988. Ti projektili su mogli da iste bojeve glave od 18-20 Mt pošalju na daljinu od 16.000 km. Modifikacije pre Mod.6 su uglavnom nosile bojeve glave MIRV (višestruke nezavisno navođenje povratne letilice). Ti projektili (Mod.2, 4 i 5) su po snazi, dometu i sposobnosti preživljavanja neprijateljskih protivmera bili ispred američkog parnjaka „Peacekeepera” (LGM-118), ali su bili manje precizni (CEP).

Kontrolne sisteme i elektroniku za sve ove rakete konstruisani su u harkovskom konstruktorsko-proizvodnom zavodu NPO „Электроприбор” iz Ukrajine. Glavni konstruktor sistema za upravljanje je bio mladi ineženjer Vladimir А. Uralov.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

13

Balistička raketa R–36M2 „Vojvoda“ na izložbi u Orenburgu (Priuralje) u kompozitnom

trаnsportnom kontejneru (ТПК 15Я184). U preseku se vide sistemi za upravljanje i izmenjivači sistema termoregulacije.

Pogled na servisni deo („Post–Boost Vehicle“) rakete R–36M „Vojvoda“ (15A18M ) iz pravca bojevih glava. Vide se elementi motora za razdvajanje (boje aluminijuma – tankovi goriva i

oksidatora; zeleno – loptasti tankovi potisnog sistema) i uređaji sistema upravljanja (braon i boja morske trave).

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

14

Vrh prvog stepena 15A18M. Desno: odvojen II stepen, vidi se jedna od mlaznica motora za

upravljanje.

VIŠESTRUKE BOJEVE GLAVE

Projektili porodice R–36M (SS–18 „Satan“) nikada nisu nosili više od 10 bojevih glava, ali zbog velike težine izbacivanja (8,8 tona prema odredbama START–a), mogle su da nose neuporedivo veću destruktivnu snagu. Među projektima projektila koje su Sovjeti razmatrali sredinom sedamdesetih godina bio je i projektil 15A17 – koga je pratio R–36M UTTH (15A18). Taj projektil je imao čak i veću težinu izbacivanja – 9,5 tona – a mogao je da nosi i mnogo veći broj bojevih glava. Razmatrano je 5 različitih verzija ovih projektila. Tri od tih 5 verzija mogle su da nose regularne bojeve glave – 38 × 250 kt, 24 × 500 kt ili 15–17 × 1 Mt. Dve modifikacije su bile predviđene da nose samonavođene bojeve glave (rus. управляемая головная часть) – 28 × 259 kt ili 19 × 500 kt. Međutim, nijedan od tih poboljšabih modela nikada nije proizveden. Dogovor SALT II, potpisan 1979. godine, zabranio je povećavanje broja bojevih glava koje interkontinentalne rakete mogu da nose. Pored toga, sa strateške tačke, smatralo se nepoželjnim da se vrši takva koncentracija bojevih glava u projektilima u silosima, jer bi to učinilo veliki deo projektila SSSR-a vrlo ranjivim za slučaj protivnapada.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

15

Rasprostranjenost dipolnih „smetača“ izmad Severnog mora prilikom vojne vežbe ruskih

snaga pre koju godinu.

Operativni razmeštaj R–36M uključivao je R–36M UTTH, koje su nosile 10 glava od po 500 kt, i njihove naslednike, R–36M2, koje su nosile 10 glava od po 800 kt (jedno vreme su postojale i verzije sa po jednom glavom od 8,3 ili 20 Mt). Delimično izbegavajući bilateralni ugovor, projektili su bili opremljeni sa 40 teških poliesterskih balona–mamaca koji su iskoristili kapacitete preostale nakon limita od 10 bojevih glava. Ti baloni su se na svim radarima prikazivali kao bojeve glave, tako da je izgledalo kao da jedna raketa ispaljuje 50 glava, što je činilo prave glave praktično sakrivenim za protivbalističku odbranu Amerike.

LANSIRANJE

Od 308 lansirna silosa koliko je imao SSSR pre raspada, u Rusiji je ostalo 204 a ostalo se zateklo u nezavisnom Kazahstanu. Polovina kazahstanskih projektila (tačnije, 54) pripadalo je 57. Raketnoj diviziji u Žangiz–Tobeu, u Semipalatinskoj oblasti, dok su ostale R–36M razmeštene u Kazahstanu pripale 38. Raketnoj diviziji u Deržavinsku, u Turgajskoj oblasti. Rusija je ubrzo svela svoj arsenal R–36M na samo 154 silosa, a Kazahstan svoje demontirao. Kasniji sprazum START II je predvideo potpuno ukidanje R-36M projektila, ali zbog agresivne američke spoljnje politike i razmeštaja njihovog raketnog štita po obodu Rusije sporazum nije stupio na snagu a projektili su ostali u upotrebi.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

16

Raketa „Днепр“ u silosu.

R–36 Орб

Tokom 1962. godine u SSSR–u su početi radovi na 3 projekta tzv. globalnih ili orbitalnih raketa: P–36 Орб u burou ОКБ–586 M. Jangela, ГР-1 u birou ОКБ–1 S. Koroljeva i УР–200А u birou ОКБ–52. V. Čelimeja. U naoružanje je ušla samo R–36O, koja je u literaturi označena i kao R–36 Orb.

Razvoj kompleksa projektila R–36, koji je trebalo da koristi delimično–orbitne projektile 8K69 (FOBS), započet je 16. aprila 1962. godine. Ti projektili su imali određene prednosti naspram konvencionalnih nuklearnih balističkih projektila. Domet je ograničen jedino parametrima orbite PL, s tim što ona može da se usmeri u bilo kom pravcu, primoravajući tako da neprijatelj gradi daleko više skupih protivraketnih sistema. Otvaranjem mogućnosti da se bojeve glave postave u orbitu i drže tamo određeno vreme, redukovalo se vreme za napad na samo nekoliko minuta. Time se takoće smanjivala mogućnost predviđanja potencijalnih ciljeva takvih projektila, jer su takvi objekti u orbiti vrlo mali, sa malim brojem uočljivih karakteristika, i teško ih je detektovati.

Struktura i konstrukcija delimično–orbitnog bombarderskog sistema FOBS je bila slična konvencionalnom R–36 interkontinentalnom balističkom sistemu. Dvostepena raketa je bila pokretana motorima na tečno gorivo. Lansirni silosi i komandno mesto bili su smešteni u bunkerima protiv atomskih eksplozija. Osnovna razlika u odnosu na konvencionalne projektile bila je u konstrukciji PL, koja je bila opremljena jednom bojevom glavom od 2,4 Mt, dodatnim motorom i kontrolnim blokom. Kontrolni sistem je koristio nezavisnu

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

17

astroinercionu navigaciju13 i radarski visinomer koji meri orbitne parametre dvaput – prilikom ulaska u orbitu i neposredno pre uključivanja motora za silazak sa orbite.

Letna testiranja su obihvatila 15 uspešnih i 4 neuspela lansiranja. Tokom 17. probnog lansiranja, glava se spustila padobranom. Letna testiranja raketa završena su 20. maja 1968, a u novembru iste godine ušle su u upotrebu. Samo jedan bataljon je dobio 18 ovih silosa i to je bilo u avgustu 1969. godine.

R–36 Орб (8K69) su povučene iz servisa u januaru 1983. godine kao deo SALT II dogovora (tretirani su kao kosmičko nuklearno oružje).

Serija civilnih kosmičkih raketa „Циклон” (11K67), koje u do 2009. povučene iz upotrebe, konstruisane su na osnovu dizajna R-36 Орб (8K69).

Varijante R–36 (SS–9 „Scarp“, 8K67) projektila (s leva na desno): 8K67 sa lakom bojevom

glavom (Mod.1); 8K67 sa teškom boj. glavom (Mod.2); 8K67P sa 3 MRV boj. glave (Mod.4); orbitna varijanta 8K69 (Mod.3).

ELIMINACIJA

Poslednjih desetak godina Ruske oružane snage postepeno redukuju broj „Satana“ u naoružanju, povlačeći one čiji vek upotrebe polako ističe. Oko 40 projektila najsavremenije varijante R–36M2 „Воевода“ će ostati u operativnoj upotrebi do 2019. godine, kada će biti zamenjene novijom MIRV verzijom „Toполь-M” (SS-27 „Sickle B”). U martu 2006. Rusi su napravili dogovor sa prijateljskom Ukrajinom o uzajamnoj saradnji dve zemlje na održavanju

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

18

projektila R–36M2. Kooperacija sa Ukrajinom omogućiće Rusiji da produži upotrebu R–36M2 za još 10 do 28 godina.

Ruska trostepena raketa РТ-2УТТХ „Тополь-М“ (SS-27 „Stickle B”). „РТ“ potiče od „Ракета

Твердотопливная“, što znači da je raketa na čvrsto gorivo, a „УТТ“ od „Улучшенные Тактико-Технические Характеристики“, tj. „poboljšane taktičko–tehničke

karakteristike“. Ovi projektili su imuni na bilo koje trenutne američke odbrambene sisteme, a ubitačno su precizne – greška je samo 200 metara.

U decembru 2008. godine Strateške raketne snage Ruske Federacije posedovale su 75 R–36M UTTH/R–36M2 operativnih projektila.

Tadašnji komandant Stratepkih snaga, general–pukovnik Andrej Šavčenko je objavio krajem 2009. da Rusija planira da „do 2016. godine razvije novu generaciju interkontinentalnih projektila na tečno gosivo koje će zameniti „Vojvode“ (SS–18 „Satan“), sposobne da nose po 10 bojevih glava“.

Američki senator Richard Lugar tokom inspekcije balističkih raketa „Satan“ 1991. godine. Poseta je bila u okviru Nunn-Lugarovog Programa, kojim se kontrolisalo stanje oružja za masovno uništenje u bivšim zemljama Sovjetskog Saveza.

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

19

1 Dogovor jeste potpisan 1991, ali je stupio na snagu 1994. – nekoliko godina po raspadu SSSR–a. Rok važenja dogovora je istekao 2009. godine. Saglasno dogovoru, Rusija je mogla da ima 6.500 bojevih glava a SAD 8.500. U maju 1992. potpisan je Lisabonski aneks ugovora, ukada su START–u priključene i Ukrajina, Belorusija i Kazahstan, čije su nuklearne snage bile jače nego francuske, britanske i kineske zajedno. Obe sile su javile da su do decembra 2001. ispunile svoje obaveze: u Rusiji je bilo 1.136 strateških raketa i 5.518 bojevih glava, a u SAD 1.237 raketa i 5.948 glava. Početkom 2007. Rusi su imali 741 raketu koje su mogle da ponesu 3.821 glavu. 2 Mera za efektivnu težinu balističkih projektila izražena u tonama. U tu težinu ulaze težine bojevih glava, povratnih letilica, penetraciona pomoć, sistema za navođenje i sl. – dakle, sve komponente sem raketni buster i gorivo.To je glavni kriterijum za klasifikaciju različitih tipova strateških projektila. 3 Rus. – боевой блок. Ovo je zaseban i odvojivi deo balističkog projektila koji nosi bojeve termonuklearne glave ka cilju. Zovu se povratle letilice jer se tokom krajnje faze („Therminal Phase“) njihove trajektorije ponovo vraćaju u Zemljinu atmosferu. Sastoji se od korpusa, bojevih glava i sistema koji obezbeđuje funkcionisanje PL prilikom lansiranja rakete, tokom leta s bojevim glavama i posle odvajanja od njih prilikom autonomnog leta i izbacivanju glava u određenoj tački trajektorije.

Inače, postoji čitava nauka vezana za bojeve glave. Recimo, nakon lansiranja i odlaska projektiva na jako velike visine, prilikom ponovnog ulaska u atmosferi treba rešiti problem velikog zagrevanja. Metalni štitovi se tope i ostavljaju dimni trag i deliće metala koji se lako detektuju radarima protivraketnih sistema. Zato savremeni projektili velikih težina imaju zatupaste vrhove i ablativne termo–štitove. Koga interesuje ova tema, preporučujem mu da prouči rečnik žargona ove oblasti. 4 Rus. – Средства преодоления противоракетной обороны (КСП ПРО), sredstva za ometanje PRO. To je kompleks aktivnih ili pasivnih fizičkih mera i uređaja (ili taktika) pomoću kojih se povećava šansa da balistički projektil probije („penetrira“) sistem odbrane. Recimo: projektili koriste stealth tehnologiju, izbacuju „chaffove” (oblake aluminijumskih ili plastičnih listića) koji prave smetnje neprijateljskim radarima, naduvavaju u kosmosu poliesterske balone koji imaju iste radarske karakterisitike kao i bojeve glave, raketni nosači se namerno raspadaju na veliki broj delova da bi se zbunila odbrana, uključuju se frekventni ometači radara, izbacuju se „mamci”, namerno se izaziva nuklearna eksplozija u svemiru da bi se zaslepili neprijateljski radari, i mnogo još koješta. 5 Glavno raketno gorivo, koje su koristili šatlovi, ruski „Protoni“ i „Kosmosi–3M“ i sve evropske, indijske i kineske rakete. Porodice američkih raketa „Titani“, „Delte“ i GSLV sagorevaju mešavinu od 50% UDMH i 50% hidrazina. 6 Misli se zapravo na oslobođenu energiju klasičnog eksploziva TNT. Jedna megatona TNT oslobađa energiju od 4,184 × 1015 Džula. Vizuelno, 1 Mt možemo da zamislimo kao kocku TNT stranica 85 metara. 7 Ova vrsta bojevih glava predstavlja skup nuklearnog oružja koje nosi jedna interkontinentalna balistička ili podmornička raketa. Tako se postiže da 1 raketa može da pogodi više nezavisnih ciljeva, ili 1 cilj sa „zadrškom“ više puta. Prvi MIRV projektil je bio

Draško Dragović: Nuklearni „Satana“ Astronomski magazin – www.astronomija.co.rs

20

američki „Minuteman III“ iz 1970. sa ciljem da zaspu Rusiju bojevim glavama, ali Sovjeti su odgovorili većom težinom izbacivanja svojih raketa. 8 Radi se o sovjetskom nuklearnom programu iz šezdesetih, tzv. „delimično–orbitnom bombarderskom sistemu“, FOBS, po kome su rakete trebale da lete oko Zemlje i odatle da napadaju ciljeve na Zemlji. Projektili su bili neograničenog dometa i na osnovu putanje nije mogao da se utvrdi cilj. Tako je Amerika mogla da bude napadnita i preko Južnog pola, znači sa juga, što je pravac koji američki NORAD sistemi za rano upozoravanje ne pokriva. SALT 1 je sprečio dalji razvoj FOBS sistema. 9 Operativni centar vazduhoplovstva u Koloradu. Još od Hladnog rata skupljaju podatke preko radarskih sistema, satelita, šatlova i bezbrojnih senzora, koji se momentalno obrađuju u realnom vremenu. Ukopani su 600 m u planinski masiv. 10 PBV („bus“; rus. Aвтономный блок разведения, tj. nezavisni odvajajući blok) je deo balističke rakete koji se odvaja od poslednjeg stepena rakete. Sistem sadrži povratnu letilicu (ili letilice) sa sredstvima za ometanje PRO, sistem za kontrolu i navođenje, gorivo, a u sličaju MIRV projektila i motore za manevrisanje radi promene balističke putanje, tako da povratne letilice mogu da se okrenu ka različitim ciljevima. Nakon okončanja procedure, PBV ulazi nekontrolisano u atmosferu i sagoreva. 11 U odnosu na prethodne verzije, preciznost je povećana 2,5 puta (zbog novih računara koji su proračunavali putanje), a vreme za lansiranje skraćeno na samo 62 sekunde. 12 Projektili se lansiraju iz tog cilindričnog hermetičkog metalnog ili kompozitnog kontejnera (rus. Tранспортно-пусковой контейнер, ТПК), koji ujedno služi za transport, čuvanje i održavanje. Prvi kontejneri su primenjeni kod najmasovnijeg u SSSR–u bojevog raketnor kompleksa „УР-100“ (SS–11 „Sego“, 8K84). 13 Recimo, američki astronavigacioni sistem AIRS se sestoji od preko 19.000 delova, a samo jedan akselerometar – sastavni deo sistema – košta oko $300.000 (cena iz 1989).