Udruženje za sistemsku porodičnu terapiju i sistemska rešenja Srbije i Crne Gore

Grupa za edukaciju u radu s porodičnim rasporedima po Bertu Helingeru

Seminarski rad

TEORIJSKE OSNOVE PORODIČNOG RASPOREDA PO BERTU HELINGERU

Mentor Edukant Vlado Ilić Cica Stanić

Beograd 2011.

TEORIJSKE OSNOVE PORODIČNOG RASPOREDA PO BERTU HELINGERU

„KADA SHVATIMO sistemske zakone koji omogućavaju da se razvije ljubav, možda ćemo biti u mogućnosti da pomognemo porodicama i pojedincima koji pate, da pronađu rešenja. To se duboko pokreće kroz klijentovo približavanje Poretku ljubavi i spontano utapa u meku i intimnu ljubav, čak i nakon dugog perioda mržnje, besa i zlostavljanja koje je klijent doživeo u životu.“

Bert Helinger

(citat iz knjige „Skrivena simetrija ljubavi“)

PORODIČNI RASPORED (metoda)

Porodični raspored ili poredak ljubavi jeste metoda tradicionalne medicine, koja je i u našoj zemlji zvanično prihvaćena od strane Ministarstva zdravlja Republike Srbije. Ova fenomenološka metoda ima svoj istorijski razvoj; nastala je početkom 80-ih godina pod uticajem grupne dinamike, primalne terapije, transakcione analize, kao i različitih oblika hipnoterapije. Nju je, pre svega, razvio i metodološki uokvirio nemački psihoterapeut, filozof, teolog i pedagog Bert Helinger. Svojim veoma efikasnim isceliteljskim dejstvom ova metoda prevazilazi okvire klasičnog terapeutskog rada. To je način isceljenja koji uključuje kako nama poznato transpersonalno, tako i unutarnji duševni domen, i odnose unutar porodice i socijalne sredine. Ovaj postupak istovremeno prevazilazi granice ličnog i omogućava uvid u transgeneracijske dinamike i njihovo dejstvo na pojedinca. Spoznaja tih dinamika putem takozvanog kolektivnog pamćenja koje nas povezuje sa transpersonalnim omogućava nam uvid u povezanost i smisao odnosa, što dovodi do neverovantnog napretka i konačnog rešenja i ozdravljenja klijenta.

Poredak ljubavi se uspešno primenjuje na svim kontinentima i pored naziva "Order of Love", poznat je i pod terminima „Familienaufstellung", „Constellation Work" ili „Hellinger-Work".

Kako je već pomenuto, Helingerovi koncepti Porodičnog rasporeda (konstalacije) samo su prirodni nastavak rada više generacija psihoterapeuta na čelu sa Virdžinijom Satir, zatim rada Milanske grupe, kao i pod uticajem i intenzitetom nekoliko strateških terapija ili, po nekima, zahvaljujući Helingerovom radu sa renomiranim hipnoterapeutom Miltonom Eriksonom. Pomenute strateške terapije nastale su i dalje se razvijale od klasične porodične terapije, čiji razvoj će biti predstavljen u daljem tekstu.

PORODIČNA TERAPIJA [Family therapy]

„Koren je pokriven. On pokriva ono što će kasnije izaći na videlo. Koreni sadrže, u skraćenoj formi, ono šta već jeste ali još uvek nije ugledalo svetlost dana. Koren hrani, sadrži i nosi budući rast koji će izaći iz njega samog.“

Bert Helinger

Porodična terapija (koja takođe nosi naziv terapija za parove i porodice, odnosno porodična sistemska terapija), jeste grana psihoterapije koja se primenjuje u radu sa porodicama kao i parovima koji žive u zajednici, da bi uspešno negovali promene i razvoj u svojim međusobnim odnosima. Temelj porodične terapije predstavlja osnovna ideja da je porodica jedna interaktivna jedinica na koju utiču generacije predaka, i koja operiše skupom ujedinjenih principa, sa idejom da je celina veća od sadržine njenih delova.

Ova vrsta terapije teži da gleda na promene kao na sistem interaktivnih odnosa između članova porodice, naglašavajući odnose u porodici kao veoma važnim faktorom za psihološko zdravlje svih njenih članova.

Sama reč - terapija [therapy] vodi poreklo od grčke reči *therapeía = u službi, ili usklađivanje sa bogovima. Ona takođe znači: dovesti dušu u red da bi billa kompletna, ili jedna celina

Formalne intervencije, koje su se koristile u pružanju pomoći porodicama (kako pojedincu tako i čitavoj porodici) tokom rešavanja različitih vrsta problema, bile su deo mnogih kultura verovatno kroz čitavu istoriju ljudskog roda. Ove intervencije su ponekad uključivale i formalne procedure kao što su rituali, koji su se izvodili među članovima uže porodice, a često i proširene (na primer, u slučaju plemenskog rituala Ho'oponopono 1). Rituali su mogli da se primenjuju i na članove koji nisu u srodstvu sa članovima zajednice. Sa željom da se pruži pomoć u rešavanju problema, pomenute intervencije su često izvodili i članovi zajednice sa posebnim statusom – na primer vođa grupe/plemena, sveštenik, lekar, itd.

1 Ho����oponopono [ho-o-pono-pono] je izraz definisan u havajskom rečniku kao „mentalno čišćenje” i predstavlja drevni način

pomirenja i opraštanja na Havajima. Tradicionalni ritual ho����oponopono izvodi se tako što su sveštenici (Kahuna) lečili među članovima porodice osobe koje pate od fizičke bolesti. U mnogim polinežanskim kulturama, verovalo se da počinjene greške pojedinca („hara” ili „hala”) mogu da izazovu nastanak bolesti, ali i da krivica zbog počinjene greške može da bude uzrok pojave bolesti kod pojedinca. Stanovnici ostrva Vanuatu u Južnom Pacifiku veruju da ako osećate ljutnju ili bes dva ili tri dana, bolest će doći. U tom slučaju, ispovest je najbolji način iscelenja. Kao i stanovnici mnogih drugih ostrva, uključujući i Havaje, ljudi Tikopije na ostrvima Solomon, Rarotanga na Kuk ostrvima, veruju da greh oca pada na decu. Ako se dete razboli, sumnja se da se otac posvađao sa nekim ili je nešto loše učinio. Pored bolesti, porodica ali i zajednica može da bude kažnjena u vidu pojave socijalnih nemira, kao i neplodnog zemljišta ili drugih katastrofa. I konačno, harmonija može da se povrati i postigne samo u slučaju priznanja počinjene greške, ili izvinjenja.

Obavljanje rituala po istom pitanju duboko je utkano i u tradiciju naroda Kine i Afrike.

Rodovska bogosluženja kod Kineza predstavljaju spoj učenja Konfučija i taoizma. Glavni značaj ovog bogosluženja jeste održavanje kontinuiteta porodice, poštovanje mudrosti staraca i poštovanje predaka kroz dostignuća aktuelne generacije (npr. ako je član astronaut, to se smatra kao posebna čast za celu porodicu). Ova drevna praksa proteže se unazad, čak i 1000 godina pre n.e. Ona se neguje unutar porodice, a ponekad i čitavog sela, gde većina stanovnika nosi isto prezime. Obredi se održavaju u domovima ili hramovina (seoskim), i sastoje se, pre svega, od molitvi.

Rituali obožavanja predaka kod Kineza javljaju se oko značajnih događaja u godini, kao što je Prolećni festival koji je, u stvari, razlog za veliko porodično okupljanje, poput Božića u zapadnom svetu. Tada se, između ostalog, obredi izvode i na groblju predaka. Takođe, događaji kao što su rođenje, stupanje u brak, postignuti uspeh mlađe generacije u porodici, kao i smrt - u Kini se obeležavaju tradicionalnim ritualima, a koji omogućavaju očuvanje snažnog osećaja solidarnosti u porodici.

Duhovne tradicije poštovanja predaka takođe se neguju u skoro svim afričkim plemenskim kulturama. Preci plemena poštovani su kao duhovi, koji čuvaju moralne standarde plemenskog života. Oni se takođe smatraju posrednicima između živih i božanske moći. Međutim, afrički narodi nemaju isti pristup obožavanja svojih predaka, kao Kinezi; u njihovoj tradiciji neguje se mnogo više interaktivan odnos sa mrtvim precima.

Bert Helinger je takođe izneo neke obrede poštovanja duhova predaka koje izvode članovi plemena Zulu: „Način na koji to rade pripadnici plemena Zulu jeste da kada sahrane mrtve, godinu dana nakon toga preminuli su dobrodošli nazad u kuću, i to se obavlja kroz sledeći ritual: članovi porodice uzmu granu i zamisle da umrli predak sedi na toj grani, koja se zatim unosi u kuću. Određeni prostor u kolibi ostaje rezervisan za pretke i označava se kao mesto za pokojnike. Ono se uvek određuje tamo gde se nalazi i pivo. Kada neko pije pivo, običaj je da on ili ona ostavlja precima nekoliko kapi…”

(Odlomak iz knjige „Priznati ono što jeste”, Bert Helinger i Gabrijela ten Hovel)

Za porodičnu terapiju, kao posebnu stručnu praksu u okviru zapadnih kultura, može se reći da vodi svoje poreklo u organizovanim pokretima socijalnog rada, koji su se razvijali u Engleskoj i SAD-u. Kao grane psihoterapije, njeni koreni mogu da se prepoznaju u kasnijem periodu, do ranog XX veka, pojavom pokreta za vaspitanje deteta kao i bračnih savetovališta2 .

U novije vreme, evoluciju Porodične terapije možemo da pratimo kroz razvoj ključnih teorija i pristupa u ovoj vrsti terapije, a koje su zastupali Bouen, Satir, Minučin, MRI grupa u Palo Altu i Milanska grupa u Italiji.

2 [Child guidance movement and marriage counseling]

- Razvoj porodične terapije, do sredine 1950-ih Formalni razvoj porodične terapije datira iz 1940-ih i ranih 1950-ih godina, osnivanjem Američkog udruženja bračnih savetnika 1942. godine3 (preteča Američkog udruženja za bračnu i porodičnu terapiju4 ), zatim kroz rad različitih nezavisnih psihoterapeuta na klinikama, kao i grupe terapeuta u Engleskoj (Džon Boulbi5 na klinici Tavistok), u SAD-u (Nejtan Akerman6, Džon Bel7, Kristijan Midelfort8, Teodor Lidz9, Lajman Vin10, Marej Bouen11, Karl Vitaker12, Virdžinija Satir13), i u Mađarskoj (D.L.P. Liberman14) – koji su počeli da posmatraju i rade sa članovima porodice u celini. U početku se u njihovom radu osećao snažan uticaj psihoanalize (većina ranih začetnika novih pravaca u porodičnoj terapiji prethodno se bavila psihoanalizom), zatim socijalne psihijatrije koja je kasnije dobila naziv- teorija učenja (engl.learning theory), kao i uticaj bihejvioralne terapije. Veoma je značajna činjenica da su pomenuti psihoterapeuti na klinikama (engl. clinicians) počeli da sistematizuju različite teorije o prirodi funkcionisanja porodice kao entiteta, koje su se razlikovale od dotadašnjeg pristupa u primeni porodične terapije.

Psihoanaliza predstavlja jedan od najuticajnijih psiholoških pravaca nastalim krajem 19. veka u Austriji, kao reakcija na sterilnost i ograničenost klasične introspektivne psihologije. Njen osnivač je Sigmund Frojd. Termin psihoanaliza odnosi se na psihoterapijsku tehniku, iz grupe rekonstruktivnih psihoterapijskih postupaka. Fundamentalne teorije u sklopu psihoanalize jesu: učenje o otporu i potiskivanju, o nesvesnom, o značaju seksualnog i agresivnog nagona i o važnosti ranog razvoja ličnosti. Učenje o potiskivanju i o nesvesnom toliko je važno za psihoanalizu da se često naziva „naukom o nesvesnom”. Osnovni cilj psihoanalize jeste: (1)smanjenje iracionalnih impulsa i htenja kod klijenta i njihovo stavljanje pod kontrolu, (2)povećavanje repertoara odbrane i povećanje elastičnosti odbrane, (3)omogućavanje klijentu da razume svoje potrebe i učini ih svesnijim, i (4)adaptiranje klijenta na okolinu, kao i na sebe samoga i na svoje potrebe.

Učenje je svesna, svrsishodna i namerna aktivnost usmerena na sticanje određenih saznanja i veština. Učenje izaziva relativno trajnu promenu u ličnosti nastalu pod dejstvom individualnog iskustva (proces koji spaja kognitivne, emocionalne i uticaje okoline na pojedinca, zatim i iskustva za sticanje, unapređenje ili izmenu stepenog znanja, tako i veštine, vrednosti i poglede na svet (Illeris, 2000; Ormorod, 1995). Postoji više različitih teorija učenja koje pokušavaju da pomoću jednog ili više principa objasne sve njegove raznovrsne oblike i vidove. Osnovni oblici su: senzitizacija, habitacija, klasično uslovljavanje, instrumentalno učenje i učenje uviđanjem.

Bihejvioralna terapija (eng. Behaviour therapy) jeste primena eksperimentalnim putem izvedene teorije učenja (learning theory) na saniranje psihosocijalnih poremećaja15 i kontrolu ponašanja15. Počiva na shvatanju da je svako ponašanje stečeno učenjem, te se učenje može i „ugasiti“. Bihejvioralna terapija predstavlja postepeni proces planskog i sistematskog odučavanja pacijenta od starog, nedelotvornog stečenog ponašanja i učenje novog, uspešnog. U vezi sa tim, primenjuju se i različite tehnike „razuslovljavanja" i sticanja prikladnijih navika, kao što su implozivna terapija15, averzivna terapija15, desenzitizacija15,

recipročna inhibicija15 itd. Uspešne su kod jednostavnih i izolovanih poremećaja ponašanja (grickanje noktiju, mucanje), ali je manje delotvorna kod težih i složenijih psihičkih poremećaja gde se umesto jednog, „ugašenog“ simptoma razvija drugi.

15 Poremećaj - stanje do koga se dolazi narušavanjem nekog reda i poretka odnosa koji su formirani na osnovu kriterijuma. Poremećaj zato predstavlja formu odstupanja od koncepta celine, odnosno homeostaze. Ponašanje - akcije i reakcije organizma (ili nekih dešavanja u njemu). Ponašanje životinja (i čoveka) je pod kontrolom nervnog i endokrinog sistema, i predmet je izučavanja različitih bioloških disciplina: etologija, filozofija, psihologija i sociologija. Averzivna terapija - posebna tehnika u okviru bihejvioralne terapije, koja se koristi za odvikavanje od nepoželjnog ponašanja. Averzivne tehnike izazvale su veoma kritičke primedbe različitih struka, socijalnog rada posebno. Međutim, suprotno rasprostranjenom verovanju, u bihejvioralnoj terapiji pod pojmom kazne najmanje se misli na fizičko kažnjavanje. Kazna je najčešće gubitak neke privilegije, osim u slučajevima težeg maladaptivnog ponašanja. Desenzitizacija - eliminacija ili minimalizovanje fizičkih ili psihičkih reakcija na stimulus. Bihejvioristički orijentisani socijalni radnici koriste formu desenzitizacije poznatu kao sistematsku desenzitizaciju, kako bi pomogli pojedinim klijentima da prevaziđu određene strahove ili neefektivne obrasce ponašanja. Na primer, pacijenti koji se boje otvorenog prostora i društvenih okupljanja izvan svoje kuće, mogu biti postepeno stimulisani da uvećaju komunikaciju (odnose) sa spoljnim svetom tako što će biti postavljeni u situacije koje su neprijatne, ali koje ne izazivaju paniku kod njih. Ovladavanje njihovom anksioznošću u veoma malim dozama može im omogućiti da preuzmu krupnije korake do samostalnosti.

3[American Association of Marriage Counselors]

4[American Association for Marriage and Family Therapy (AAMFT)]

5John Bowlby (1907-1990)

6Nathan Ackerman (1908-1971)

7John Bell (1928 -2010)

8Christian Midelfort (1942),

9 Theodore Lidz (1910-2001) 10

Lyman Wynne (1923-2007) 11

Murray Bowen (1913-1990) 12

Carl Whitaker (1912-1995) 13

Virginia Satir (1916-1988) 14

D.L.P. Liebermann

(Razvoj porodične terapije u Engleskoj)

Džon Boulbi (1907–1990)

Britanski psiholog, psihijatar i psihoanalitičar, značajan po svom interesovanju za razvoj deteta, kao i po svom pionirskom radu na teoriji osećajnog vezivanja [attachment theory]. Rodjen je u Londonu, u porodici imućnije srednje klase. Kakav je i običaj bio za porodice njegovog staleža, njega je odgajala dadilja (po engleskoj tradiciji), a majku je retko viđao, uglavnom jedan sat dnevno (osim leti). U to vreme se verovalo da prevelika roditeljska ljubav i pažnja mogu opasno da razmaze decu. Sa sedam godina Boulbi je poslat u školu-internat. U svojoj knjizi „Razdvajanje: Anksioznost i bes”16, taj period je nazvao ‘užasnim’. Boulbi je studirao psihologiju naTriniti koledžu u Kembridžu. Nakon Kembridža, radio je sa decom koja imaju poteškoća u prilagođavanju i delikventima, i dalje sticao znanje u bolnici Univerzitetskog koledža (eng.University College Hospital) u Londonu, kao i na Institutu za psihoanalizu. Nakon stečene medicinske diplome, obučavao se na Odseku za psihijatriju u Modsli bolnici [Maudsley Hospital]. Sa trideset godina stekao je zvanje psihoanalitičara.

Nakon II svetskog rata, Boulbi je postao zamenik direktora klinike Tavistok [Tavistock Clinic], a od 1950. godine konsultant za mentalno zdravlje u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji [World Health Organization]. Zbog tužnog iskustva u svom detinjstvu, Boulbi je pokazao veliku osetljivost za patnju dece kroz čitav svoj život i rad. Tako je počeo je da radi i na Klinici za vaspitanje deteta [Child Guidance Clinic] u Londonu. Zahvaljujući iskustvu iz II svetskog rata i radeći na problemu razdvajanja deteta od majke, Boulbi je do kraja 1950-ih sve rezultate svog rada sažmeo u teoriju koja ukazuje na fundamentalni značaj razvijanja vezanosti između ljudi od samog njihovog rođenja.

Boulbi je želeo da pronađe postojeće obrasce u međusobnim odnosima članova porodice, koji uključuju zdrav i patološki razvoj. U toku svog rada, on se najviše fokusirao na istraživanje kako se poteškoće vezivanja prenose sa jedne generacije na drugu (narednu). Razvijajući teoriju osećajnog vezivanja [Attachment theory], on je izložio ideju da ova teorija ponašanja, u suštini jeste evolutivna strategija preživljavanja kojom se štiti odojčad od ‘grabljivica’. Tri najvažnija iskustva koja je Boulbi stekao tokom svog praktičnog rada, jesu:

• rad sa decom koja imaju poteškoća u prilagođavanju, kao i delikventima. (1949) Boulbi je napisao izveštaj o mentalnom zdravlju dece bez domova u posleratnoj Evropi za Svetsku zdravstvenu organizaciju, kao rezultat njegovog iskustva i dotadašnjeg rada;

• rad na dokumentarnom filmu (1952) o dvogodišnjem detetu koje dolazi majci u posetu u bolnicu (tema: razdvajanje dece od roditelja na kratak vremenski period). Kada je sa Robertsonom prikazao svoj film, njegova teorija nije prihvaćena od strane Udruženja psihoanalitičara Britanije17, koji su smatrali da dete ne žali niti je tužno zbog razdvajanja od majke, nego je njegova uznemirenost izazvana elementima nesvesnih fantazija (na filmu je majka bila trudna).

• razmimoilaženje sa G-đom Melani Klajn (njegovim supervizorom u toku obuke, na temu: uloga majke u lečenju trogodišnjeg dečaka). Dok je Klajn je posebno naglašavala da je bitna uloga detetovih fantazija koje gaji prema svojoj majci, Boulbi je tvrdio da je u stvari aktuelna istorija njihovog odnosa glavni uzročnik nastalog problema. Boulbijev stav da deca daju odgovor [response] na stvarne životne događaje a ne nesvesne fantazije - bio je u to vreme neprihvatljiv od strane psihoanalitičara.

16 [Separation: Anxiety and Anger] 17

[British Psychoanalytical Society]

Teorija osećajnog vezivanja. Ovom teorijom je opisana dinamika odnosa između ljudi. Najvažniji princip ove teorije jeste da dete ima potrebu da razvije odnos sa najmanje jednim primarnim negovateljem da bi se socijalno i emotivno razvijalo i normalno funkcionisalo, a da će dalje odnose kroz život da gradi na obrascima koji su se razvili u prvoj vezi. Teorija osećajnog vezivanja jeste interdisciplinarna studija i obuhvata oblasti psihološke i evolucione teorije.

Boulbijevi zaključci jesu da „odojče i malo dete treba da iskusi topao, intiman i kontinuirani odnos sa svojom majkom (ili ženom koja neprekidno provodi vreme sa njim), odnosom kojim su oboje zadovoljni i uživaju u tome”; u suprotnom mogu se izazvati veoma značajne i nepovratne posledice po mentalno zdravlje deteta. Njegova publikacija „Majčinska nega I mentalno zdravlje” za Svetsku zdravstvenu organizaciju (1951) bila je od velikog uticaja i izazvala velike promene u praksi i rasprostranjenosti institucionalne brige za odojčad i decu, kao i promene u praksi, odnoseći se na posete odojčadi i male dece u bolnicama. Neki kritičari se nikako ne slažu sa teorijom neophodnosti majčinske ljubavi (ili zamene za majku) prema detetu da bi ono imalo zdrav život i normalno funkcionisalo, kao i da je formiranje odnosa sa detetom važno pitanje roditeljstva.

Objavljeni radovi/knjige Džona Boulbija • Bowlby J (1995) [1950] , Maternal Care and Mental Health (srp. Majčinska nega i mentalno zdravlje).

The master work series (2nd ed.). Northvale, NJ; London: Jason Aronson. [Geneva, World Health Organization, Monograph series no. 3]

• Bowlby J (1976) [1965] , Fry M (abridged & ed.). (Report, World Health Organisation, 1953 (above)). Child Care and the Growth of Love (srp. Briga o deci i razvoj ljubavi, izveštaj za SZO). Pelican books Ainsworth MD (2 add. ch.) (2nd edn. ed.). London: Penguin Books

• Bowlby J (1999) [1969], Attachment. Attachment and Loss (vol. 1) (srp.Osećajno vezivanje) (2nd ed.). New York: Basic Books

• Bowlby J (1973), Separation: Anxiety & Anger. Attachment and Loss (vol. 2) (srp. Razdvajanje: Anksioznost i bes).; (International psycho-analytical library no.95). London: Hogarth Press

• Bowlby J (1980), Loss: Sadness & Depression. Attachment and Loss (vol. 3) (srp. Gubitak: Tuga i depresija). (International psycho-analytical library no.109). London: Hogarth Press

• Bowlby J (1988) ,A Secure Base: Parent-Child Attachment and Healthy Human Development (srp. Sigurna baza: Vezivanje roditelja-deteta i zdrav razvoj čoveka). Tavistock professional book. London: Routledge

(Razvoj porodične terapije u SAD)

Nejtan Akerman6 (1908-1971) Psiholog i edukator, priznat po svom radu kao porodični terapeut, posebno zbog svoje sposobnosti da gleda i izvan tradicionalnog načina pri vršenju procene [assessment] porodice, odnosno da precizno proceni način na koji se članovi porodice ophode jedni prema drugima.

Rođen je u Rusiji, a sa roditeljima je došao da živi u SAD 1912. godine. Završio je studije na Univerzitetu u Kolumbiji. Radno iskustvo stekao je u sledećim institucijama:

• Stažirao u bolnici Montefjore18, u Njujorku, kao i Meninger klinici i sanatorijumu19 u Topeki, država Kanzas

18

[Montefiore Hospital] 19 [Menninger Clinic and Sanitorium]

• 1935. godine pridružio se kolegama na psihijatriji, a 1937 preuzeo dužnost načelnika psihijatra na Meninger klinici za vaspitavanje dece [Menninger Child Guidance Clinic].

• Sledećih četrnaest godina vodio je i tim psihijatara u Jevrejskom odboru staratelja20 u Njujorku; istovremeno je učestvovao i u radu u raznim institucijama.

• Radio je i na Klinici za rehabilitaciju Crvenog krsta21 (u toku II sv.rata) • Konsultant u Odeljenju za naučno istraživanje, • Preuzeo dužnost kliničkog profesora na psihijatriji, na Univerzitetu u Kolumbiji • Predavač na njujorškoj školi za socijalni rad, Univerzitet u Kolumbiji • Gostujući profesor psihijatrije na više univerziteta, uključujući i Univerzitet u Tulanu

(eng.Tulane University), kao i Univerzitetu u Severnoj Karolini (1952).

Pionir u polju porodične psihologije. Akerman je široko priznat kao pionir u svojoj oblasti, veoma zaslužan za razvoj koncepta porodične psihologije. Godine 1955 on je prvi pokrenuo debatu na temu porodične terapije na sastanku Američkog udruženja za ortopsihijatriju22, sa namerom da se otvore linije komunikacije u ovoj novoj grani psihijatrije. On je verovao da će mentalna ili fizička nastrojenost jednog člana porodice uticati na druge članove; i sam je bio veoma snažan zagovornik ideje da je često najbolji način izlečenja pojedinca u stvari lečenje cele porodice kao celine. Najveći deo svoje karijere Akerman je posvetio porodičnoj psihoterapiji. Njegov rad bio je duboko poštovan od strane njegovih kolega, što se vidi i po broju dodeljenih mu nagrada.

Institut za proučavanje i lečenje porodice23. Akerman je 1960. godine osnovao ovaj institut koji je inače neprofitabilna organizacija, posvećena promovisanju mentalnog zdravlja porodice. Premisa ovog instituta bila je (i još uvek jeste) da ako je porodica zdrava, i pojedinac će biti zdrav, sa krajnjim ciljem stvaranja zdravijeg društva. Akerman je razvio program za istraživanje, što je u velikoj meri i produžilo uspešan rad ovog Instituta. Danas ovaj institut nosi njegovo ime [Nathan W. Ackerman Institute], poznat kao Akermanov institut.

Pokretanje časopisa „Porodični proces” [Family Process]. Ovo je bio prvi časopis porodične terapije, koji je osnovao i pripremio Nejtan Akerman u saradnji sa Donom Džeksonom24 (IMZ Institut, Palo Alto).

Objavljeni radovi/knjige Nejtana Akermana

• Ackerman, N. (1938), The unity of the family (srp. Jedinstvo porodice). Archives of Pediatrics • Ackerman, N.W.; Sobel, R. (1950), Family Diagnosis: an Approach to the Preschool Child

(srp.Porodična dijagnoza: Pristup detetu predškolskog uzrasta) • Ackerman, N.W. (1958), The Psychodynamics of Family Life (srp. Psihodinamika porodičnog

života). Basic Books: New York - prva knjiga o dijagnozi i radu na odnosima unutar porodice • Ackerman, N.W. (1962), Family Psychotherapy and Psychoanalysis: The Implications of

Difference. Family Process (srp.Porodična psihoterapija i psihoanaliza: Implikacije razlike. Porodični proces)

• Ackerman, N.W. (1966), Treating the Troubled Family (srp. Lečenje porodice sa problemom). Basic Books: New York

• Ackerman, N.W. (1970), Family process (Porodični proces). Basic Books: New York

20 [Jewish Board of Guardians]

21[Red Cross Rehabilitation Clinic]

22 [American Orthopsychiatric Association]

23 [The Institute for Family Studies and Treatment] 24 Don Jackson (1920-1968)

Džon Elderkin Bell7 (1928 -2010)

Psiholog na Klark univerzitetu u Vočesteru (država Masačusets) 25 koji je počeo da radi sa porodicama 1951. godine. Mada su ga neki nazivali prvim porodičnim terapeutom, nekoliko godina on nije objavljivao svoje ideje, niti razvijao bilo kakav klinički centar ili trenirao uspešne studente. Ipak njegov najvredniji doprinos u razvoju porodične terapije jeste objavljena knjiga „Porodična grupna terapija”26 (1961), u kojoj je opisao pristup u radu sa porodicama na osnovu ideja grupne terapije. Te ideje je prihvatio od Džona Boulbija, za koga je čuo da primenjuje tehnike grupne psihoterapije u lečenju pojedinačnih porodica. U ovom slučaju, pojedinci diskutuju o svojim problemima u grupi, što im omogućava dobijanje podrške od drugih članova grupe.

Belov genijalan pristup porodičnoj terapiji sadržio je razvoj plana rada koji se realizuje u fazama, korak-po-korak, i koji veoma lako može da se prati. Bel je verovao da bi lečenje porodice trebalo da prati seriju od tri faze, dizajnirane za osmišljavanje podsticanja komunikacije između članova porodice u cilju rešavanja postojećeg problema u porodici. U prvoj fazi, u kojoj je usmerena pažnja na dete, Bel podstiče uključivanje dece omogućavajući im da izraze svoje misli i osećanja. U fazi u kojoj je usmerena pažnja na roditelje, oni odgovaraju na izražene zabrinutosti na poteškoće koje deca često prikazuju kroz svoje ponašanje. Poslednju fazu činila bi porodica na koju bi bila usmerena pažnja.

Bel je svoj rad i posvetio podsticanju komunikacije između članova porodice da bi time uspešno rešavali probleme u porodici. Nažalost, njegovi pionirski napori u oblasti porodične terapije manje su poznati u odnosu na rad drugih porodičnih terapeuta.

Donald D.Džekson27 (1920-1968)

Bio je briljantan psihijatar i harizmatična ličnost kojoj su se neprestano divile kolege zbog njegovog preciznog kliničkog uviđanja glavne srži problema. Izvršio je veliki uticaj na rad mnogih ključnih ličnosti u razvoju porodične terapije svoga vremena. Pre nego što je radio u VA bolnici u Menlo Parku, obavljao je poslove konsultanta na Bejtson projektu, da bi ubrzo i postao član glavnog tima.

Od 1947- 1951. godine proveo je na klinici za psihijatriju [Chestnut Lodge Clinic] pod nadzorom Harija S. Salivana28, koji ga je podučavao interakcionoj prirodi psihoze. Od 1953 do 1962. godine, Džekson je radio zajedno sa Gregori Bejtsonom, Džonom Viklandom, Džej Hejlijem i Viljemom Frajom, razvijajući jedan novi način razmišljanja u pristupu porodičnoj terapiji, kratkoj terapiji [ brief therapy], sistemskoj teoriji i teoriji komunikacije. Jedan od veoma značajnih rezultata ovog istraživanja bio je i razvoj teorije tzv. dvostrukog vezivanja [double bind] u slučaju šizofrenije.

Radeći sa Bejtsonom na projektu komunikacije (1959), Džekson je osnovao i bio prvi direktor nezavisnog Instituta za istraživanje mentalnog zdravlja IIMZ 29 u Palo Altu, Kaliforniji. Iako je Bejtson bio više zainteresovan za istraživački rad, IIMZ je bio više fokusiran na porodičnu terapiju, i služio kao jedan od najvažnijih i veoma uticajnih centara u ovoj oblasti u celom svetu. Ovde je i nastala strateška škola porodične terapije.

25 [ Clark University in Worchester, Massachusetts]

26 [ Family Group Therapy] (1961) 27

Don Jackson (1920-1968) 28

Harry Stack Sullivan 29

[ Mental Research Institute (MRI)]

Iste godine (1959), Džekson je objavio knjigu „Porodična interakcija, porodična homeostaza” u kojoj je tvrdio da rad sa članovima porodice zajedno na okupu daje efikasnije rezultate nego obavljanje terapije sa članovima porodice ponaosob.1960. godine Džekson se pridružio Nejtanu Akermanu u osnivanju časopisa pod nazivom „Porodični proces”, i postavio Džej Hejlija za prvog urednika. Prvi primerak časopisa štampan je 1962. godine.

Don Džekson je bio i izuzetno uspešan dijagnostičar. Pol Vatzlavik je naveo (1995) jedan događaj iz perioda njegovog zajedničkog rada sa Džeksonom na Institutu (IIMZ): obzirom da su dugi niz sati nedeljama provodili zajedno radeći na istraživanju, tako su ostali terapeuti voleli da se igraju sa njim slepih segmenata koristeći strukturalne intervjue koje su vodili u radu sa parovima, postavljajući im pitanja, na primer „kako, od milion ljudi na ovome svetu, da ste baš izabrali jedno drugo?” Bilo je 60 takvih primera; svaki par su ispitivali otprilike 2-5 minuta. Džekson nije poznavao te ljude, nikada ih nije video niti je ikakve informacije o njima dobijao, čak ni koje su starosne dobi. Samo bi slušao kasetu. I tada bi iznosio neverovatne činjenice, odnosno konkretne podatke o njima; recimo „U redu, ako oni imaju sina, on je verovatno delikvent. Ako imaju ćerku, ona verovatno ima neki psihosomatski problem.” I svaki put je bio u pravu. Terapeuti bi ga, zaprepašćeni, pitali kako mu to polazi za rukom, i na osnovu čega je to zaključio. On bi rekao, kao da je to nešto najnormalnije „pa, zbog načina na koji se smeju.“

1962. godine, na kraju realizacije Bejtsonovog projekta, Džon Vikland i Džej Hejli su se pridružili Džeksonu u IIMZ. 1967. godine, sa Polom Vatzlavikom i Dženet Bivin, objavio je „Pragmatiku ljudske komunikacije”, prvu raspravu u obliku knjige koja se odnosi na teorije interakcije (međusobnih odnosa), na čemu su radili članovi tima IIMZ.

Objavljeni radovi/knjige D. Džeksona • The etiology of schizophrenia (srp. Etiologija šizofrenije). NY, Basic Books, Jackson, D. (Ed.).

(1960). • Myths of Madness: New Facts for Old Fallacies (srp. Mitovi o Ludilu: Nove činjenice za stare

zablude). NY, MacMillian Pub. Co., Jackson, D. (1964). • Pragmatics of Human Communication: A Study of Interactional Patterns, Pathologies &

Paradoxes (srp. Pragmatika ljudske komunikacije: Studija obrazaca interakcijei, patologije i paradoksa). Watzlawick, P., Beavin, J., Jackson, D. (1967). NY: W.W. Norton.

• Communication, Family and Marriage (Human communication, volume 1) (srp. Komunikacija, porodica i brak (komunikacije među ljudima, tom 1) Jackson, D. (Ed.). (1968a). Palo Alto, CA: Science & Behavior Books.

• Therapy, Communication and Change (Human communication, volume 2) (srp. Terapija, komunikacija i promena (komunikacije među ljudima, tom 2) Jackson, D. (Ed.). (1968b). Palo Alto, CA: Science & Behavior Books. Lederer, W. & Jackson, D. (1968). Mirages of Marriage. NY: W.W. Norton & Co

Džej Hejli (1923-2007)30

Džej Hejli ostaje zapamćen kao jedan od najkontroverznijih ali i najuticajnijih vođa u oblasti kratke (brief) i porodične terapije, kao i strateškog modela u psihoterapiji. Bio je jedan od najpriznatijih predavača, supervizora na klinici, kao i autora objavljenih radova u ovim disciplinama.

30 Jay Douglas Haley

Sa diplomom magistra u oblasti komunikacija, počeo je kao autsajder da radi u ustanovama za mentalno zdravlje. A možda mu je baš to i pomoglo da se lako prepusti izazovu tradicionalnog psihoanalitičkog pristupa tog vremena, i da se fokusira na obrasce međusobnih odnosa u porodici [family interaction]. U stvari, niko od drugih članova Bejtsonovog tima nije imao diplomu za polje mentalnog zdravlja (i Bejston i Vikland bili su antropolozi). Mada jasno definisan kao jedan od osnivača strateške škole porodične terapije, Hejli je takođe odigrao važnu ulogu promotera koji je sakupljao ideje o porodičnoj terapiji.

Kao član Bejtsonovog projekta, Hejli je putovao u Feniks (Arizona) da izučava rad Miltona Eriksona, cenjenog psihijatra i hipnoterapeuta. Erickson je primenjivao kratku formu hipnoterapije: pacijenti iz cele zemlje bi došli da rade sa njim na nekoliko nedelja, da bi se zatim vratili kući sa razrešenim problemima. Zahvaljujući svojim zapažanjima koje je preneo kolegama na institutu, Hejli i ostali članovi IIMZ mogli su da razviju stratešku porodičnu terapiju, jedan kratak pristup usmeren na posmatranje i menjanje interakcionih sekvenci [interactional sequences] u kojima je i utkan postojeći problem porodice sa kojom se radi.

Kao prilog već navedenom, IIMZ je dozvolilo Hejliju da postane glavni hroničar Eriksonovog rada. Hejli je takodje putovao i sam pratio rad drugih terapeuta; on ih je ohrabrivao da i sami učestvuju i objavljuju svoje radove u časopisu „Porodični proces”. U ovom periodu on je pratio rad pet porodičnih terapeuta, i vodio diskusije sa njima o načinu konceptualizacije slučajeva, kao i zbog čega su reagovali na određeni način u konkretnim slučajevima. Pomenuti intervjui, zajedno sa sačuvanim rukopisima sa njihovih seansi, objavljeni su u obliku knjige pod nazivom „Tehnike porodične terapije” (Hejli i Hofman, 1967). Ovo je prva knjiga koja jasno pokazuje čitaocima kako se primenjuje porodična terapija. Međutim, u knjizi „Strategije psihoterapije” (Hejli, 1963) u kojoj Hejli objavljuje sveopšti rat protiv tradicionalnih institucija za mentalno zdravlje, on je predstavio vrstu terapije koja se zasniva na interakciji, relacionoj moći, kao i terapeutovom usmeravanju [therapist directiveness] u toku procesa rada sa klijentom.

1967. godine Hejli je napustio IIMZ i pridružio se Salvadoru Minučinu na Klinici za vaspitanje deteta u Filadelfiji [Philladelphia Child Guidance Clinic], gde je pomogao razvoj strukturalne porodične terapije, oblika terapije u kome terapeut koristi organizovani pristup u radu sa porodicama. Zatim je nastavio samostalno da radi i osnovao Institut za porodičnu terapiju31 u Vašingtonu.

Objavljeni radovi/knjige Džeja Hejlija • Uncommon Therapy: The Psychiatric Techniques of Milton H. Erickson, M.D. (srp.

Neuobičajena terapija: Psihijatrijske tehnike Miltona H.Eriksona) • The Art of Strategic Therapy (srp. Umetnost strateške terapije) • Strategies of Psychotherapy (srp. Strategije psihoterapije) • Problem-Solving Therapy (srp. Terapija za rešavanje problema) • Ordeal Therapy: Unusual Ways to Change Behavior (srp. Terapija iskušenja: Neobični načini

da se promeni ponašanje) (Jossey-Bass 1984) • Learning and Teaching Therapy (srp. Učenje i podučavanje terapije) (Guilford Press 1996) • Leaving Home: The Therapy of Disturbed Young People (srp. Napuštanje doma: Terapija

mladih ljudi sa poremećajima) Second Edition. (Brunner/Routledge 1997) • Techniques of family therapy (srp. Tehnike porodične terapije) (co-author with Lynn Hoffman)

(1967; 1994), New York: Basic Books (1994 printing – Northvale, NJ: Aronson.)

31[Family Therapy Institute of Washington DC]

INSTITUT ZA ISTRAŽIVANJE MENTALNOG ZDRAVLJA (Palo Alto, Kalifornija)

Od 1959. godine, Institut za istraživanje mentalnog zdravlja (IIMZ),osnovan u gradu Palo Altu, predstavlja jedan od vodećih izvora inovativnih modela koji su uticali na razvoj pristupa interakrtvnih/ sistemskih studija, porodične terapije, kao i kratke terapije za rešavanje problema, koje su primenjivali terapeuti širom sveta. Ovaj institut (IIMZ) je bio usmeren ka istraživanju i podsticanju korišćenja interaktivnih, sistemskih i strateških koncepata u daljem razumevanju i efikasnijem rešavanju ljudskih problema širokog spektra, od pojedinca, parova, porodice pa do svih drugih delova društva (zajednice, škole, preduzeća). Hiljade profesionalnih terapeuta iz SAD-a, kao i iz zemalja sa drugih kontinenata, pohađalo je trening programe ovog instituta.

Misija Instituta

• posvećenost sprovođenju i podsticanju naučnih istraživanja, na osnovu novih načina gledanja na način kako ljudi komuniciraju

• posvećenost doprinošenju boljeg prosperiteta ljudske zajednice, za sve delove sveta kroz objavljivanje publikacija, obrazovanje i obuke, kao i pružanja kliničkih i konsultantskih usluga

• posvećenost tradicionalnom proširivanju inovacija i otvorenosti prema novim interaktivnim paradigmama promene

„Mi možemo da naučimo nešto novo kadgod verujemo da to možemo...“

Virdžinija Satir, pionir IIMZ

Danas, Institut (IIMZ) ima dve klinike koje nude kratku terapiju i stratešku porodičnu terapiju, gde se bira ona najpogodnija vrsta terapije i vrsta savetovanja, u zavisnosti od specifičnih potreba klijenata. Oba modela se koriste u radu sa porodicama, parovima i pojedincima.

Istraživanja. Više od 60 istraživačkih projekata je završeno na IIMZ od njenog osnivanja (1959) , dok je više od 45 istraživača realizovalo je svoj rad, uz pomoć raznih donacija. Među najpoznatijim, realizovani su projekti sa sledećom temom:

• šizofrenija • trening za porodičnu terapiju • kratka terapija • rad sa odraslima (decom) • rad sa hispanskom zajednicom • rad sa porodicama sa posebnim potrebama • višegodišnji projekti- rad sa ovisnicima o alkoholu, kao i razvojni proces oporavka u

porodici bivšeg alkoholičara, itd.

U knjizi „Uvod u bračnu i porodičnu terapiju“32, autori navode da teorija o porodičnim sistemima dozvoljava porodičnim terapeutima da ispitaju kontekst [context] – u kome osobe žive. Kontekst je taj koji oblikuje smisao života osobe, parova i porodice. Individualna psihologija jeste tradicionalno usmerena na um kao izvor mentalne bolesti, a porodična terapija je usmerena na porodični sistem kao izvor problematičnih ponašanja.

32

[An Introduction to Marriage and Family Therapy (General Systems Theory)]

U knjizi „Alisa u Zemlji čuda“ (Luis Kerol), u razgovoru sa Mačkom Alisa odbija da ide među ’lude’ ljude, kako ih naziva, u Zemlji čuda. Mačak joj kaže da ona tu ne može ništa da promeni, jer su svi oni ludi. „A kako znaš da sam ja luda?, upita Alisa. „E, pa mora da si luda, inače ovde ne bi ni došla.“ „A kako znaš da si ti lud?“, upita ga opet Alisa. „Za početak“, kaže Mačak, „slažeš li se da pas nije lud?“ „Da“. „Znači da laje kada je ljut, a maše repom kada je srećan. Je li tako? A evo, ja vičem kada sam srećan, a mašem repom kada sam ljut. Pa to bi značilo da sam ja lud.“ Ovo je veoma slikovit primer za objašnjenje da se mentalna bolest definiše kontekstom kojim je lice okruženo.

Gregori Bejtson (1972) je isticao da bi razumeli mentalno obolelu osobu, trebalo bi da pogledamo mrežu porodičnih komunikacija [web family communications], u kojoj to lice živi. Da bismo razumeli porodice, mi ne možemo da ih umanjimo na odvojene delove, odnosno da posmatramo samo njihove članove pojedinačno, nego da izučavamo članove porodice u odnosima koje su razvili jedni prema drugima. Upravo taj odnos između članova porodice i čini svaku porodicu jedinstvenom. Opšta sistemska teorija. Kada su se proučavale porodice, utvrđeno je da korišćenje redukcionističkog pristupa nije bilo od velike pomoći, te da je holistički pristup bolje zadirao u složenost odnosa u porodici. Pošto je opšta sistemska teorija (OST) usmerena na odnose i interakciju između objekata u sistemu (1. značajno otkriće: (OST)Ludving von Bertalanffi, biolog, 1968), time je OST obezbedila model za razumevanje živih sistema koji je usmeren na činjenicu kako naizgled nepovezani događaji ili pojave mogu da se posmatraju kao delovi koji su u međusobnom odnosu [interrelated parts] ili pak komponente jedne veće celine ili sistema.

Interaktivni sistem [Interactional System]. Jedna jedinica u kojoj svi članovi deluju kao delovi veće celine. Opšta sistemska teorija. Teorija sistema je transdisciplinarno proučavanje sistema u celini, sa ciljem objašnjavanja principa koji se mogu primeniti na sve vrste sistema u svim oblastima istraživanja. Ovaj termin još uvek nema afirmisano, precizno značenje, ali teorija sistema može se razumno smatrati specijalizacijom sistema razmišljanja i generalizacije nauke sistema. Termin potiče iz Bertalanfijeve opšte teorije sistema [General System Theory (GST)] i koristi se i kasnije u drugim oblastima. Sistemska psihologija [Systems psychology] jeste grana primenjene psihologije koja proučava ljudsko ponašanje i iskustvo u složenim sistemima. Ona je inspirisana teorijom sistema i sistemskog razmišljanja, a na osnovu teorijskog rada Rodžera Barkera, Gregori Bejtsona, Umberta Maturane, i dr. To je pristup u psihologiji u kome se grupe i pojedinci posmatraju kao sistemi u homeostazi. Alternativni termini jesu: „sistemska psihologija’’, „sistemsko ponašanje’’, kao i „psihologija zasnovana na sistemima’’.

Razumevanje pojma međuzavisnost [interdependence]. Virdžinija Satir je podsticala ljude da misle o porodicama kao međuzavisnim sistemima i da ih zamisle kao viseću vrtešku (igračku za decu) „Možda ste imali viseću vrtešku na kojoj su visili automobili, planete ili drugi različiti predmeti. Umesto tih predmeta (igračaka), zamislite da na njoj visi po jedan čovek. Sada, zamislite vetar koji počinje da duva. Njihova međuzavisnost će tada biti ilustrovana svaki put kada se jedna osoba na vrtešci pomeri. Kada jedna osoba na mobilu počne da se ljulja usled vetra, to će uticati i na druge osobe koje vise, i one će zauzvrat, takođe početi da se pomeraju. Ova viseća vrteška predstavlja veću celinu nego bilo koji od visećih predmeta, on takođe predstavlja i finu ravnotežu svakog dela sa drugim delovima. Kada zamislite tu vrtešku, tada možete da razumete i koncept sistema da promena na jednom delu sistema utiče i na sve druge delove sistema“.

Porodična sistemska teorija obuhvata sve vrste porodica i ispituje odnose između članova (porodice sa očuhom/maćehom, hraniteljske porodice, porodice sa jednim roditeljem, porodice u vanbračnoj zajednici, porodice sa tri generacije, porodica sa dedom/babom ili roditeljem homoseksualcem). Porodični sistemi takođe uključuju i članove šire porodice, ili rodbinu onih koji čine primarnu (jezgro) porodicu. Mi smo svi odrastali u nekoj vrsti porodičnog sistema. Porodica u kojoj smo odrastali zove se našom porodicom porekla (eng.family of origin). Osobe koje nemaju svoju porodicu porekla, hraniteljsku ili širu porodicu, mogu sami da sačine konfiguraciju svoje porodice, na osnovu prijateljstva; u ovom slučaju reč je o porodici izbora (eng. family of choice).

Povratna informacija [ feedback] u porodičnom sistemu jeste proces koji unosom svakog člana porodice vodi do složenijeg, sistemski-orijentisanog izlaza [output]. Da bi razumeli porodicu, output se individualno ne određuje, nego celina postaje bitnija nego zbir njenih delova. Sa povratnom informacijom koju dobijamo od sistema, pretpostavljamo da greška jednog člana nije izazvana intrapsihičkim slomom (njega samog), već greškom samog sistema koji ne može pravilno da funkcioniše. Obično sistem označava jednu osobu kao problem. Porodični terapeuti nazivaju ovu osobu identifikovanim pacijentom (IP). Porodični terapeuti vide ovu osobu kao nosioca simptoma za disfunkciju porodičnog sistema. Identifikovani pacijent [Identified Patient]. Član porodice sa simptomom koji je doveo porodicu na terapiju. Deca i adolescenti su često IP u porodičnoj terapiji. Koncept IP koriste porodični terapeuti da bi pomogli porodici da ne prilažu žrtveno jagnje ili koriste njega ili nju kao način izbegavanja problema u preostalim delovima sistema.

(2. značajno otkriće: Otkriće kibernetike)

Sama reč – kibernetika [cybernetics] jeste pojam izveden od grčke reči *kubernetes,

što znači „upravljanje“ ili „uređivanje“

Prema ovoj teoriji, ljudi (kao i mašine) pokušavaju da kontrolišu entropiju (dezorganizaciju) u sistemima kroz povratne informacije koje utiču na budući rad. Kibernetska teorija smatra da su organizacija sistema i mehanizami ti koji regulišu funkcionisanje sistema. (3. najuticajniji mislilac na polju porodične terapije, Gregori Bejtson, antropolog, osoba koja je najodgovornija za primenu i opšte teorije sistema i kibernetske teorije u porodičnoj terapiji. Osnovne pretpostavke i specifičnosti kibernetske psihoterapije postavila je veoma inovativna grupa teoretičara i praktičara komunikacije i psihoterapije, koja je učila i razvijala svoje teorije i tehnike pod uticajem Gregori Bejtsona i Miltona Eriksona, u Institutu za istraživanje mentalnog zdravlja, u Palo Altu (Vatzlavik, Vikland, 2003.). Oni su postavili sledeće smernice:

• usmerenost na procese i obrasce nastajanja problema i upotreba stečenog znanja za postavljanje obrazaca koji će doneti promenu;

• usmerenost na budućnost, a ne na prošlost; • usmerenost na proširenje mogućnosti izbora gde je „svaka osoba posebna i specifična”, pa se

ta specifičnost i neguje; • usmerenost na negovanje „individualnih stvarnosti” i kako su one postavljene tj.- kakva je „ta”

konstrukcija sveta.

Pristup u radu s klijentima koji kibernetska psihoterapija predlaže jeste kroz kontekst hipnoterapijskih fenomena i tehnika. Hipnoterapija se koristi kao kontekst komunikacije s klijentovim nesvesnim resursima s ciljem kreiranja ciljeva i ishoda u budućnosti, kako je postavio i inicirao Milton Erikson, najpoznatiji hipnoterapeut novijeg vremena, koji je i zaslužan za veliku renesansu hipnoterapije u 20. veku, kao i za postavljanje teoretskog i naučnog utemeljivanja hipnoterapije. Erikson je naglasio (1980.) da „hipnoza, kao i svaka druga psihoterapijska procedura, treba da se gleda kao pristup problemu, a ne kao kraljevski put za postizanje čuda”. On je razvio i široko prihvaćen sistem psihoterapije iz kojeg je

proizašlo i nekoliko uspešno izvedenih pristupa, među kojima i upotreba kibernetike u psihoterapiji.Takav terapijski model umesto patologije ističe snagu i sve što je kod pojedinca dobro i prikladno.Taj model predlaže metode koje su korisne za kratku terapiju kao i za dugotrajno lečenje ozbiljnih psihičkih bolesti. Beti Elis Erikson (2004.) takođe ističe neke od karakteristika takvog pristupa i navodi:

Kratka terapija [Brief psychotherapy] ili [Brief therapy] predstavlja zajednički termin za različite pristupe u psihoterapiji. Razlikuje se od drugih škola terapije u tome što naglašava (1) fokus na određeni problem i (2) direktnu intervenciju. Kod kratke terapije, terapeut preuzima odgovornost za više pro-aktivan rad sa klijentom radi bržeg izlečenja. On takođe naglašava precizno posmatranje, korišćenje prirodnih resursa, kao i privremenu suspenziju neverice za razmatranje novih perspektiva. Umesto formalne analize istorijskih uzroka za klijentov osećaj boli, primarni pristup kratke terapije jeste da se pomogne klijentu da vidi sadašnjost iz šireg konteksta i to iskoristi za razumevanje (nije nužno da to bude na svesnom nivou). Ova vrsta terapije više je bazirana na rešavanju problema nego na samom problemu.Terapeuti koji primenjuju ovu vrstu terapije ne podržavaju teoriju jednog „ispravnog” pristupa, već prihvataju činjenicu da postoji više načina od kojih jedan može ili ne može da se upešno primeni, pa i u kombinaciji sa drugim.

„Nesvesno se smatra odlagalištem svega što je naučeno tokom života i deluje na načine kojih nismo svesni. Terapijska upotreba tih izvora predstavlja integralni deo terapije. Hipnoza je sredstvo za komunikaciju sa nesvesnim i prenos informacija koje se mogu koristiti svesno i nesvesno. Eriksonova terapija utemeljena je na realitetu i orijentisana je na budućnost, ali se «uvid» kao takav ne smatra potrebnim. Iako se neposredne intervencije i zadaci mogu smatrati prikladnima, mnoge se teme obrađuju posredno. Klijenti se smatraju stručnjacima za vlastitu ličnost. Posredna intervencija omogućava klijentu da fleksibilno koristi ono što je za njega u datom trenutku najbolje, te da na dubljim nivoima upamti i razume ostale delove intervencije kada za to bude vreme. Izuzetno je važno brižljivo opažanje i upotreba svega što klijent iznosi. To je terapija ekspanzije, ne oduzimanja; terapija koja klijentov vlastiti svet koristi kao oruđe ozdravljenja.“

U kibernetskoj psihoterapiji se naglašava da sistem čine terapeut i klijent, te da terapeut nikako ne može biti i nije objektivan, stoga koncept objektivnosti ne postoji u ideji odnosa.U ovakvoj vrsti terapije, veliku važnost i odgovornost nosi terapeut za kreiranje terapijske atmosfere, za započinjanje promena, za poticanje i ohrabrivanje klijenta kao i za korišćenje širokog raspona etički i ekološki efikasnih izvora za postizanje klijentovih legitimnih ciljeva.

Veliki uticaj na razvoj kibernetske psihoterapije, pored već pomenutih Gregora Bejtsona i Miltona Eriksona, imali su i Pol Vatzlavik, Virdžinija Satir, Gordon Pask, Ernest Rosi, Džej Hejli, Martin Buber, kao i egzistencijalistička filozofija, Zen budistička misao sa svojim poznatim kratkim zen pričama (koje upravo imaju za cilj komunikaciju sa nesvesnim potencijalima, sa ciljem podsticanja promene).

BEJTSONOV PROJEKAT (1953 - 1963)

Bejtsonov projekat (1953 - 1963) jeste naziv projekta na kome je zajedno radilo nekoliko terapeuta, a čiji je organizator bio Gregori Bejtson (1904 – 1980). Zahvaljujući ovom projektu, nastale su veoma važne publikacije koje su uvele mnogo inovacija u komunikaciji i psihoterapiji 1950-ih i ranih 1960-ih godina. Na ovom projektu radili su Gregori Bejtson, Don Džekson, Džej Hejli, Džon Vikland i Bil Fraj. Možda i najpoznatija i najuticajnija publikacija bila je „U susret teoriji o šizofreniji” 33, koja je i predstavila koncept dvostrukog vezivanja [Double Bind].

33[Towards a Theory of Schizophrenia]

Članovi Bejtsonovog projekta (u isto vreme i osnivači jednog broja drugih škola porodične terapije, uključujući Karla Vitakera, Marej Bovena i Ivana Bozormenija-Nađa) imali su posebno interesovanje za moguće psihosocijalne uzroke i lečenje šizofrenije, posebno u pogledu navodnih „značenja” i „funkcija” znakova i simptoma unutar porodičnog sistema. Istraživanje psihijatara i psihoanalitičara Lajman Vina i Teodora Lidza na temu: devijantnost u komunikaciji [communication deviance], kao i uloge (npr. pseudo-uzajamnosti, pseudo-neprijateljstva, šizma i iskrivljenog pogleda [pseudo-mutuality, pseudo-hostility, schism, skew] u porodicama u kojima živi osoba obolela od šizofrenije, takođe je postalo veoma uticajno kod teoretičara i terapeuta orijentisanim na sistemskim komunikacijama [systems-communications]. Jedna srodna tema, koja se više uopšteno odnosi na disfunkciju i psihopatologiju, bila je tema „identifikovanog pacijenta” [eng.Identified patient] ili „predstavljanje problema”, kao manifestacija ili surogat problema porodice ili čak društva, o čemu je već bilo reči.U knjizi „Uvod u bračnu i porodičnu terapiju“, autori zaključuju da su knjige Gregori Bejtsona „Koraci za ekologiju uma“34, i „Um i priroda“35 ostavili takođe veliki uticaj na razvoj teorije i prakse porodične terapije do dana današnjeg. Međutim, veran svom osnovnom opredeljenju antropologa, on je ostao skeptičan po pitanju uspešnosti terapeutske intervencije. Često je navodio kako antropolozi i misionari slučajno uništavaju kulture koje pokušavaju da izuče, dajući svoj doprinos tako što ih podučavaju kulturnoj praksi u samim njihovim matičnim zemljama. I često se ovi novi darovi nisu uklapali u tradicionalnu praksu, nego su završavali uništavanjem njihovog društva (Dobar primer je uvođenje alkoholnih pića Indijancima). Bejtsonov najveći strah bio je da bi terapeuti mogli previše da intervenišu u radu sa porodicama i time unište njihovu prirodnu snagu, pokušavajući da razreše njihove probleme. Ovi problemi na kraju su ga i odvukli od porodične terapije, da bi se dalje posvetio izučavanju ponašanja životinja.

Dvostruko vezivanje [double bind]. Emocionalno zabrinjavajuća dilema u komunikaciji u kojoj pojedinac (ili grupa) dobija dve ili više suprotnih/sukobljenih poruka, u kojima jedna poruka negira drugu. Ovim se stvara situacija u kojoj uspešan odgovor na jednu poruku rezultira pogrešnim odgovorom na drugu (i obrnuto). Dvostruko vezivanje se javlja kada osoba (u ovom slučaju žrtva) ne može da se suprotstavi unutrašnjoj dilemi, i stoga ne može da je reši, ili pak odustaje od toga/situacije. Na primer, ako vam vaš poslodavac kaže da uradite neki posao, ali ne ostavlja vam dovoljno vremena da biste mogli da ga završite i vi ste u opasnosti da izgubite posao ako se pobunite zbog takve situacije, vi ste tada dvostruko vezani, u situaciji koju su Bejtson i njegove kolege definisali, između ostalog, i kao situaciju koja uključuje dve ili više osoba, od kojih je jedan (za potrebe definicije) označen kao žrtva: ostali učesnici su osobe superiornije od žrtve (autoriteti, roditelji) koje žrtva poštuje. Kao ponovljeno iskustvo, znači da se ova tema dvostrukog vezivanja ponavlja u iskustvu žrtve, i kao takva, ne može da se rešava kao traumatsko iskustvo.

Teorija dvostrukog vezivanja i šizorenija. Bejtson i njegove kolege su započeli sa hipotezom da šizofreno razmišljanje nije nužni ni urođeni mentalni poremećaj, već naučena konfuzija u razmišljanju. Bejtson dalje tvrdi da u slučaju šizofreničara, tema dvostrukog vezivanja predstavljena je u kontinuiranom i uobičajenom nizu u okviru porodičnog konteksta,i koja se razvija još od detinjstva. Rešenje bi, dakle, bilo stvoriti jedan beg [Escape] iz suprotstavljenih logičkih zahteva dvostrukog vezivanja, u svet deluzionog sistema (Videti „U susret teoriji Šizofrenije” - ilustracije iz kliničkih podataka).

34 [Steps to Ecology of Mind] (1972) 35 [Mind and Nature] (1979)

Virdžinija Satir (1916 - 1988) 13 „Potrebna su nam četiri zagrljaja dnevno da bismo preživeli. Potrebno nam je osam zagrljaja da bismo se održali i dvanaest da bismo se razvijali.“ Virdžinija Satir

Delo Virdžinije Satir, jednog od najpriznatijih američkih psihoterapeuta priznato je u celom svetu, pre svega zbog njenog uvođenja novog pristupa u Porodičnoj terapiji, kao i zbog njenog rada sa sistemskim konstelacijama. Kao mlad socijalni radnik u Čikagu, pročitala je knjigu „U susret teoriji šizofrenije“ (1956) koju je napisao Bejtson sa svojim kolegama, i inspirisana knjigom razvila perspektivu sistema [systems perspective] (Satir, Stahoviak i Tašman, 1977). Naravno, ubrzo se pridružila Džeksonu u Palo Altu. Ona je takođe poznata i po uvođenju modela za proces promene [ Virginia Satir Change Process Model], psihološki model koji se razvijao kroz kliničke studije. Gurui menadžmenta promene kao i organizacije 1990-tih i 2000-ih prigrlili su ovaj model da bi definisali uspešnost uticaja promene na organizaciju.

Kratka biografija. Rođena je 1916. godine na farmi u Neilsvilu, državi Viskonzin. Satir je jednom prilikom izjavila da, iako je bila veoma zahvalna svome ocu što je naučio poštenju i moralnim principima u životu, ona je ipak bila i nesrećno dete, živeći u porodici sa ocem alkoholičarom. Po njenom mišljenju, otac je pio zbog toga što se osećao „prevarenim“, pa je morao da se zadovolji svojim pripadanjem zemljoradničkoj klasi. Međutim, porodica majke Virdžinije Satir pripadala je višem društvenom staležu. Udaja za siromašne muškarce u to vreme bila je normalna pojava za žene iz imućnijih porodica. Za obe bake Virdžinije Satir koje su rođene u Nemačkoj između 1870 ili 1875. godine, zna se da su poticale iz imućnih porodica, kao i da su obe bile u braku sa muškarcima iz niže, radničke klase.

I pored razlika u socio-ekonomskom statusu porodica kojima su pripadali, kao i razlike u stečenom obrazovanju, među roditeljima Virdžinije Satir postojale su i razlike na religioznoj osnovi, koje su izbile na videlo kada je sa pet godina Virdžinija Satir dobila upalu slepog creva. Njena majka, sledbenik religije pod nazivom Hrišćanska nauka36 nije želela da odvede svoju ćerku lekaru; na kraju je otac odveo Virdžiniju u bolnicu u kojoj je lečena nekoliko meseci.

Veoma znatiželjno dete Virdžinija je sama naučila da čita sa tri godine, a do devete je pročitala sve knjige u biblioteci svoje škole koja se sastojala od jedne prostorije za osamnaest učenika. Sa pet godina, Virdžinija je odlučila da kada poraste, postane dečji

36 Hrišćanska nauka [Christian Science] jeste religija koju je osnovala Meri Bejker Edi [Mary Baker Eddy] 1866. godine. Zasnovana je na Bibliji i knjizi „Nauka i zdravlje sa rešenjima“ (srp.Science and Health with Key), u kojoj su predstavljeni osnovni principi pomenute religije. Pripadnici Hrišćanske nauke veruju da su čovek i kosmos u celini duhovne, a ne materijalne prirode, i da su istina i dobro stvarni, a zlo i greška prividni proizvodi fiktivnog materijalnog postojanja. Hrišćanski naučnici veruju da kroz molitvu, poznavanje i razumevanje, sve je moguće kroz Boga, i da je način izlečenja Isusa Hrista moguće primeniti i na sve ljude, i sada kao i u stara biblijska vremena.

detektiv koji će pratiti roditelje; kasnije je objasnila da tada baš i nije bila svesna šta je pod time mislila, ali je shvatila da se mnogo toga dešavalo u porodicama, a da to nisu beležile oči samih aktera.

Virdžinija je imala veliku podršku porodice da pohađa dobre škole; tako je učila školu [ South Division High School] u Milvokiju, gde je upoznala nastavnicu geometrije,Estel Stoun sa kojom se veoma zbližila; od Estel je naučila da jedan dogadjaj, nastao bilo usled povoljnih ili nepovoljnih okolnosti, uvek može dobro da se iskoristi kao mogućnost sticanja znanja.

Satir je završila Državni učiteljski koledž u Milvokiju37. Za to vreme, ona je i prihvatala poslove i svojom zaradom pomagala porodicu u periodu Velike depresije. Kao student koledža u Milvokiju, Satir je radila dramu sa grupom mladih adolescenata, afro-amerikancima, u Centru za zajednice Abraham Linkoln38.

Virdžinija Satir je dalje školovanje nastavila na Univerzitetu u Čikagu.Radila je kao predavač u državnoj školi u Viskonzinu39 (1937).Tada je upoznala svog prvog muža Gordona Rasela za koga se udala, i nakon osam godina razvela.

1943. godine je magistrirala na Univerzitetu u Čikagu. Međutim, njeno studiranje na univerzitetu ne može da se nazove prilično uspešnim; razlog za to nisu bili ostvareni slabi rezultati, nego činjenica što na univerzitetu nisu podržavali činjenicu da njihov program pohađa jedna udata žena. U to vreme se od žena očekivalo da se odreknu svojih ambicija i prihvate život udate žene, o čijoj sudbini treba da odlučuje muž. Virdžinija je prekinula svoje studije na tri meseca, da bi radila na svom diplomskom programu u školi za devojke u Čikagu40. Stepen joj je priznat tek 1948. godine, kada je završila svoju tezu. Njen drugi brak sa Normanom Satirom krunisan je 1951. godine; nažalost, bio je kratkog veka.

Terapeutski rad. Po završenoj školi i stečenog pedagoškog iskustva, Virdžinija Satir se vratila praktičnom radu, sada u ulozi socijalnog radnika. Prvu terapiju sa porodicom realizovala je 1951. godine. Kada je počela da radi na Institutu za psihijatriju u Ilinoisu

(1955)41, upoznala je doktora Kalmesta Girosa sa kojim je zajedno, dakle, širila ideju nove vrste terapije među kolegama, koja ne treba samo da bude fokusirana na pojedinca, nego i njegovu/njenu porodicu. Satir je sagledavala pojedinca kao celinu objedinjenih elemenata,a da ta svojstva ne mogu da se izvedu iz jednostavnog zbira njegovih delova (Satir, 1967). Drugim rečima, za pravilno identifikovanje problema, najbolji pristup bio bi ekosistemski pristup, koji ne isključuje analizu porodice, nego je baš uključuje u pomenuti proces.

Nakon prelaska u Kaliforniju, Virdžinija Satir se upoznala sa Donom Džeksonom i Džuls Riskinom. Oni su zajedno osnovali Institut za istraživanje mentalnog zdravlja u Palo Altu, Kaliforniji. Pod vođstvom Virdžinije Satir, IIMZ je započeo sa realizacijom prvog zvaničnog programa obuke za porodičnu terapiju, nakon što im je budžet za realizaciju projekta, kao i dozvolu za realizaciju prve formalne porodične terapije, odobrio Nacionalni institut za mentalno zdravlje42 1962. godine (Suarez, 1999).

Dve godine kasnije (1964), Satir je posetila Institut Esalen43 u Big Suru, u Kaliforniji, u kome je postala prvi direktor za obuku. Od nje se zahtevalo da nadgleda Program za razvoj ljudskog potencijala [ Human Potential Development Program].

37 [Milwaukee State Teachers College] 38 [Abraham Lincoln House] 39 [Williams Bay State School Wisconsin]

40 [Chicago Home for Girls] 41[Illinois Psychiatric Institute]

42 [National Mental Research Institute]

43 [Esalen Institute of Big Sur]

Virdžinija Satir je nastavila da radi u ovom institutu zbog svoje želje za daljim sticanjem znanja kao i radnog iskustva (npr.meditacija i rad na telesnom-primena metoda fizičke terapije kao što je masaža, joga, treninzi kao i tehnike relaksacije sa ciljem promovisanja fizičkog i emocionalnog blagostanja). Radeći na ovom institutu, Viirdžinija Satir se još više vezivala za iskustvenu porodičnu terapiju [experiential family therapy], školu porodične terapije koja je više fokusirana na ljudske emocije i rast nego na interakcione sekvence. Slično Hejliju, Satir je predstavljala glavnu snagu u popularizaciji ovog novog pokreta. Nasuprot Hejlijevim kritičkim i kontroverznim stavovima, ona je pristalice regrutovala zahvaljući svojoj toplini i harizmi. Imala je talenat za jasno, netehničko izlaganje i harizmatičnu prezentaciju koja je dovela da se desetinama hiljada ljudi obraća lično, stotinama hiljada ljudi kroz svoje knjige, i milionima putem medija.

Jedna od Virdžinijinih najnovijih ideja u psihoterapiji u to vreme bila je „predstavljanje problema” tj. problema koji je izbio na površinu. Taj predstavljen problem, u stvari, jeste veoma retko i pravi problem, on više predstavlja način na koji su se ljudi izborili sa stvarnim uzrokom [ issue] koji je stvorio taj ‘vidljiv’ problem. Satir je takođe ponudila uvid u moguće stvarne uzroke za nastanak problema, kao što je osećaj nedovoljnog samopouzdanja koji može da bude uzrok nastanka problema u odnosima među ljudima.

Virdžinija Satir o samopouzdanju. 1983. godine tvrdila je da osoba koja nema dovoljno samopouzdanja u stvari oseća visok stepen nespokojstva i nesigurnosti u sebi. Dakle, osobe koje pate od niskog stepena samopouzdanja imaju tendenciju da im je više stalo do mišljenja drugih ljudi o njima, nego što oni samo osećaju o sebi. Satir je tvrdila da ovaj nedostatak samopouzdanja ima za rezultat situaciju da osoba postane zavisna od drugih, i time bogalji autonomiju i individualnost same njene ličnosti.

JA JESAM JA

Na pitanje petnaestogodišnje devojčice: „kako mogu sebe da pripremim da bi mi život bio ispunjen?", Satir je odgovorila poemom: „Ja jesam ja“ [ I am me].

„U celom svetu, ne postoji niko drugi isti kao ja. Postoje osobe koje imaju delove kao što ih imam ja, ali niko ih ne povezuje baš kao ja. Ja imam delove kao i ostali, ali ja ih ne povezujem da bi izgledali baš kao i kod nekog drugog. Dakle, sve što izlazi iz mene jeste autentično moje, jer sam ja sama to izabrala.

Ja posedujem sve o meni - moje telo, uključujući i sve što čini; moj um, uključujući i sve njegove misli i ideje, moje oči, uključujući i sliku svega što one posmatraju; moja osećanja, pa štagod ona mogu da budu - bes, radost, frustracija, ljubav, razočarenje, uzbuđenje; moja usta i sve što izlazi iz njih .... reči, ljubazne, slatke, ili grube .... ispravne ili pogrešne, moj glas, bučan ili mek; kao i sve moje radnje, bilo da su činjene drugima ili meni.

Ja posedujem sve moje uspehe i neuspehe, i sve moje greške. Posedujem sve moje fantazije, moje snove, moje nade, moje strahove.

Zato što posedujem čitavu sebe, ja mogu postati blisko upoznata sa sobom. Na taj način ja mogu da volim sebe i da budem prijatelj sa sobom u svim mojim delovima.

Da budem dobro upoznata sa sobom, da volim sebe, i budem prijatelj sebi samoj, ja onda mogu i da učinim mogućim da u celosti radim ono što je najbolje za mene.

Znam da postoje aspekti o meni za koje ne znam, i da postoje delovi mene koji su i prava zagonetka za mene.

Slika 3

Dokle god sam prijateljski naklonjena i puna ljubavi prema sebi, ja mogu hrabro i sa nadom da tražim rešenje za zagonetke i neprestano tražim načine da saznam više o sebi - kako izgledam i zvučim, šta kažem i učinim, i kako mislim i osećam. Niko drugi ne izgleda i ne zvuči, ne kaže i ne čini, misli i oseća baš kao i ja.

Međutim, kako izgledam i zvučim, štagod rekla i činila, i štagod mislila i osećala u datom trenutku – to jesam ja. To je autentično i predstavlja mene kao i gde se ja nalazim u tom trenutku vremena.

Kada sam kasnije razmotrila kako sam izgledala i zvučala kada sam nešto rekla i učinila, i kako sam mislila i osećala, može da se ispostavi da neki delovi baš i ne odgovaraju... Tada mogu da odbacim onaj deo koji ne odgovara, a zadržim onaj za koji se ispostavi da odgovara, i naučim nešto novo za deo koji sam odbacila. Ja jesam ja i ja sam dobro.

Ja posedujem sebe i stoga mogu da izgrađujem sebe.

Ja mogu da naučim sve nove stvari koje su mi potrebne i odbacim sve stvari koje mi više ne odgovaraju. Ja mogu da vidim, čujem, osećam, mislim, kažem i učinim. Tada ću imati oruđe da preživim, da budem blizu drugima, da budem produktivna, i da nalazim smisao i red u svetu ljudi i stvari izvan mene.“

„Objedinjena porodična terapija: Vodič za teoriju i tehniku“ (V. Satir, 1967.)U prvom poglavlju svoje knjige, na pitanje zašto se bavi baš porodičnom terapijom, ona je odgovorila: „zato što se bavim porodičnim bolom [ family pain]. “„Sve više kliničkih posmatranja ukazalo je na zaključak da porodične terapije moraju biti usmerene na porodicu u celini“. Ona je verovala da zdrav porodični život uključuje otvorene i uzajamne razmene osećanja i ljubavi.

Prema Virdžiniji Satir, kada jedna osoba u porodici pokaže neki oblik simptoma, to će postići efekat i uticati na sve članove porodice da i oni osećaju, odnosno dele njegov ili njen bol. Studije su pokazale da se porodice ponašaju kao interaktivne jedinice. Na primer, Džekson (1954) je bio taj koji je prvi predstavio termin porodična homeostaza [ family homeostasis] - kada porodica deluje otvoreno ili prikriveno da se postigne uravnotežen odnos, a to se odnosi i na ponašanje (Satir, 1967). Satir takođe u svojoj knjizi navodi da u to vreme jesu postojali pristupi tretmanu koji se mogu nazvati „porodičnom terapijom“, ali oni su uglavnom orijentisani na članove porodice kao pojedince a ne na porodicu kao jedinicu, odnosno celinu.

Satir (1983) je verovala da bolna bračna veza verovatno dovodi do disfunkcionalnih obrazaca u slučaju roditeljstva. U stvari, Identifikovani pacijent jeste član porodice koji je najviše pogođen bolnim bračnim odnosom, gde najčešće ta situacija rezultira nastajanjem problema nefunkcionalnog roditeljstva. Satir je definisala simptome Identifikovanog pacijenta kao „SOS“ koji se odnose na bol njegovih roditelja, što rezultira u neravnoteženost porodice. Satir je opisala bračne partnere kao arhitekte porodice i tvrdila da je bračni odnos osa oko koje se formiraju svi ostali porodični odnosi. Dakle, odnos bračnih partnera direktno utiče na porodičnu homeostazu.

Teorija komunikacije [communication theory]. Satir (1983) pripisuje opstanak ljudske vrste, pre svega, u komunikaciji, bilo verbalnoj ili neverbalnoj, svesnoj ili nesvesnoj. Satir je navodila da mi veoma često ne uspevamo da iskažemo drugime šta zaista osećamo. U stvari, mi želimo da verujemo da bi drugi ljudi trebalo da budu u stanju da čitaju naše misli. Satir kaže „Ako nekoga volite, a ne čitate im misli, oni veruju da je to stoga što ih vi ne volite, jer da ih volite, vi biste znali sve unapred.“ (Mišlov, 1995, str 143).

Porodična rekonstrukcija. Virdžinija Satir je prepoznala da simptom koji se manifestuje na jednom članu porodice ima funkciju balansiranja sistema, i taj sistem vrši svoju ulogu u održavanju simptoma. Vremenom, Satir i druge kolege razvijali su ovaj koncept i uspostavili tri-generacijski model, pod nazivom porodična rekonstrukcija [ family reconstruction]. Zajedno sa kolegama Banmenom, Gerberom i Gomorije, Satir (1991)je navela: „Rekonstrukcija porodice obezbeđuje način da vidimo sebe i naše roditelje novim očima i da na taj način vidimo sadašnjost i budućnost u novoj perspektivi. Ova nova perspektiva nam daje pristup za veće mogućnosti, više slobode, kao i poboljšani osećaj odgovornosti.“

Zaključak. Čitav rad Virdžinije Satir u celosti može se nazvati „Postajati sve više potpuno ljudsko biće”, što je i naslov njene objavljene knjige. Iz mogućnosti negovanja osnovne trijade oca, majke i deteta, ona je postavila proces ljudske valjanosti. Satir je i zasadila seme nade za mir u svetu. Jednom je izjavila: ,,porodica je mikrokosmos. Znajući kako da izlečim porodicu, ja ću znati kako da izlečim i svet”. Sledeći svoja verovanja, ona je osnovala profesionalne grupe za obuku po Satir modelu na Bliskom Istoku, Orijentu, u Zapadnoj i Istočnoj Evropi, Centralnoj i Južnoj Americi i Rusiji.

Sredinom 1970-tih, njen rad je ostavio veliki utisak na osnivače Neurolingvističkog programiranja (NLP), Ričarda Bendlera i Džona Grajndera, koji su upotrebili Satir model kao jedan od tri osnovna modela NLP. Oni su takođe sarađivali sa Satir u pisanju knjige „Promena sa porodicama…” Pokazujući veliko interesovanje za ideju umrežavanja [networking], Satir je osnovala nekoliko programa ove vrste, pod nazivom „Lepi ljudi” [ Beautiful People] 1970. godine, a 1977 osnovala je i mrežu ADVANTA [Advanta The Virginia Satir Network]. Obe ove organizacije umrežavanja razvijene su u cilju da dopru do pojedinca, porodica, kao i drugih. (Suarez, 1999).

Stiv Andreas, jedan od studenata tvoraca NLP-ja, napisao je knjigu „ Virdžinija Satir: Obrasci njene magije” (1991) u kojoj je sažeto prikazao glavne obrasce rada Satir, a zatim je pokazao kako ih ona primenjuje u bogato pripremljenom tekstu seanse koja je snimljena kamerom, pod nazivom „Praštanje roditeljima“. U ovom radu, Satir radi sa ženom koja mrzi svoju majku, što rezultira njenim neuspešnim pokušajima da uspostavi vezu sa drugima. Korišćenjem raznih uloga, uključujući i proces „rekonstrukcije porodice“(sistemske konstelacije), ta žena je došla da obiđe svoju majku kao „svoju najbolju prijateljicu“.

U svom radu „Ponovno učenje umetnosti da budemo ljudi“ [Re-Learning the Art of Being Human] Virdžinija Satir je napisala:

„Kako protiče vreme, postaje sve teže da budemo ljudska bića u današnjem društvu. Sve češće biva da se ljudi više ne definišu na osnovu toga ko su oni, već su definisani prema onome šta rade, šta voze, gde žive i kolika su im primanja. Zbog toga, stres nije stran prosečnoj odrasloj osobi. Kao kultura, mi smo pod stalnim pritiskom da radimo više, da stvaramo više, i da tražimo šta je to sledeće što treba da uradimo. Do čega smo dovedeni kao ljudska bića? Odgovor je prilično jednostavan.

Mi smo izgubili svoje emocije; sve manje smo tolerantni na naše komšije. Mi se udaljavamo od svoje porodice i bližnjih. Mi sebe guramo na samu ivicu, do nečega što naša tela i umovi ne mogu da obrade. Naravno, ishod ovog je uvereni tehnološki svet koji nam omogućava da živimo više fizički udoban život. Međutim, fizički komfor ne znači mnogo kada se javlja u odsustvu emocionalne radosti i blagostanja. Mi smo Izgubili svoju ljudskost - baš ono što nas odvaja od životinja - našu sposobnost da mislmo apstraktno, praštamo, odgovorimo izazovu, i negujemo.....“

„Ja verujem da najveći dar koji mogu da dobijem od bilo koga jeste da budem viđena, saslušana, shvaćena i dodirnuta. Najveći dar koji mogu da dam jeste da vidim, čujem, razumem i dodirnem drugu osobu. Kada se to ostvari, ja osećam da je ostvaren kontakt.”

Objavljeni radovi/knjige Virdžinije Satir • Satir V (2001), Self Esteem (srp.Samopouzdanje). Berkeley, Calif: Celestial Arts. • Satir V (1976), Making contact (srp.Uspostavljanje kontakta). Berkeley, Calif: Celestial Arts. • Satir V; Bandler R; Grinder J (1976), Changing with families: a book about further education

for being human (srp. Promena sa porodicama: knjiga o daljem obrazovanju o tome kako biti ljudsko biće). Palo Alto, CA: Science and Behavior Books.

• Satir V (1978), You’re many faces (srp. Vaša mnoga lica) Berkeley, Calif: Celestial Arts. • Satir V; Stachowiak J; Taschman HA (1994), Helping Families to Change (srp. Pružanje

pomoći porodicama da se promene). Northvale, N.J: Jason Aronson. • Satir V (1983), Conjoint family therapy (srp.Objedinjena porodična terapija). Palo Alto, CA:

Science and Behavior Books. • Satir V; Baldwin M (1983), Satir step by step: a guide to creating change in families (srp.Satir

korak po korak: vodič za stvaranje promena u porodicama). Palo Alto, CA: Science and Behavior Books.

• Satir V (1988), The new peoplemaking (srp. Novo stvaranje ljudi). Palo Alto, CA: Science and Behavior Books.

• Satir V; Gomori M; Banmen J; Gerber JS (1991), The Satir model: family therapy and beyond (srp. Satir model: porodična terapija i šire). Palo Alto, CA: Science and Behavior Books.

• Satir V (1972/1990,(reissue)). Peoplemaking (srp. Stvaranje ljudi). Souvenir Press Ltd.

„Treba da shvatite da se ništa ne događa bez razloga. Nijedan čovek nikada ništa ne radi tek tako – pa čak ni vi. Imajte svoja osećanja i svoje emocije. Ako osetite uznemirenost, zaustavite se na trenutak, razmislite i pokušajte da razumete zašto ste zaista uznemireni. Često puta ćete shvatiti da ono što ste mislili da vas je uznemirilo i nije pravi uzrok vaših frustracija. Ne negirajte svoja osećanja. Ona su realna i dužna pažnje i poštovanja. Pratite svoja osećanja sa pažnjom, tako da će biti lakše za vas da ih lečite kasnije.“

„Poput životinja, mi imamo instinkte. Međutim, naš glavni problem jeste u tome što smo skloni da ih ignorišemo, čak isuviše često. Koristite svoje instinkte u komunikaciji sa ljudima. Kada se sretnete sa nekim po prvi put, i onda čujete taj glas u zadnjem delu svoje glave, koji vas nagoni da kažete „ne mogu da garantujem, ali ima nešto u ovom čoveku što mi smeta“. Upotrebite ovaj uvid u svoju korist. Budite oprezni, i pre ili kasnije shvatićete šta je to što vas je mučilo... Poslušajte „kutiju mudrosti“ koju imate u sebi kada tragate za istinom."

Počasti i nagrade koje je primila Virdžinija Satir • 1976 nagrada -Zlatna medalja za „izvanredan i konzistentan doprinos čovečanstvu”, od strane

Univerziteta u Čikagu. • 1978- Nagrada - počasni doktorat Društvenih nauka na Univerzitetu Viskonsin-Medison. • 1982- Izabrana od strane Vlade Zapadne Nemačke za jednog od dvanaest najuticajnijih lidera u

svetu.

• 1985- po izboru prestižne Nacionalne akademije praktičara izabran za jednog od dva člana Saveta za brigu o zdravlju Kongresa Sjedinjenih Država.

• 1986- Izabrana za člana Međunarodnog saveta staraca, društva koje su razvili dobitnici Nobelove nagrade za mir.

• 1987- imenovana za Počasnog člana Čehoslovačkog lekarskog društva….

Marej Bouen44 (1913-1990)

Jedan od prvih terapeuta koji je bio koncentrisan na porodicu porekla bio je Marej Bouen. U osnovi njegove teorije bio je koncept diferencijacije, stepen emocionalne reaktivnosti prema porodici. Njegov fokus bio je pružanje pomoći pojedincima da izbegnu da postanu „progutani“ od strane pripisanih porodičnih dinamika.

Marej Bouen je bio dečiji psihijatar koji se specijalizovao za lečenje psihotične dece. Počeo je da studira šizofreniju i njegovo značajno iskustvo psihoanalitičara pomoglo mu je da proširi svoje studije i prihvati se izučavanja obrasca odnosa između majke i deteta. Od 1946 do 1954, studirao je simbiozne odnose [symbiotic relationship] između majki i njihove dece koja boluju od šizofrenije, na Meninger klinici u Topeku, u državi Tenesi45. Ovde je razvio koncepte anksioznosti i funkcionalnog vezivanja, da bi opisao obrasce interakcije u odnosu majka-dete. Pored ispitivanja psihoanalitičkog pojma šizofrenije koja postoji u „glavi” pacijenta, kao i interaktivne dinamike u odnosu između majke i deteta, on je dalje proširio svoje istraživanje o vezanosti [attachment research] da bi uključio i očeve i razvio koncept o triangulaciji [triangulation) kao centralnom elementu sistema o odnosima. U svojoj prvoj godini rada na NIMZ, Bouen je obezbedio terapeute da rade posebno sa svakim članom porodice, ali su ubrzo otkrili da je ovakav pristup razdvojio porodicu, umesto da je ponovo okupi. Kao rezultat toga, Bouen je odlučio da radi sa celom porodicom kao jedinicom, i tako postao jedan od osnivača porodične terapije.

Njegove nove ideje o šizofreniji kao interaktivnom poremećaju, a ne intrapsihičkom, izazvale su gnev mnogih njegovih kolega u klinici Meningers, što je i rezultiralo njegovim odlaskom za Vašington. Tamo se pridružio kolegama na Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje46 (NIMZ). Ovo je bio pravi izvor sticanja znanja i iskustva za kreativne mlade stručnjake koji se bave mentalnim zdravljem i koji su bili zainteresovani za izučavanje emocionalnog fenomena, što je bilo u suprotnosti sa tradicionalnim pristupom i idejama u polju izučavanja mentalnog zdravlja. Tokom ovog perioda, Bouen je ispitivao interaktivni obrazac koji se odnosio na šizofreniju, u stvari samo na odnos majka-dete, a zatim je počeo da ispituje ulogu očeva u ovakvoj vrsti odnosa. On i njegov istraživački tim uspeli su da hospitalizuju četiri porodice i izučavaju nekoliko drugih porodica u zajednici; došli su do saznanja da su odnosi unutar ovih porodica imali obrazac po kome su majka i dete bili neobično bliski, a otac se držao po strani: Međutim, u vreme nastupa stresne situacije, taj savez bi prešao na oca i dete, a majka bi se odvojila.

44 Murray Bowen, M.D

45 [Menninger Clinic in Topeka] 46

[National Institute of Mental Health (NIMH)]

Ovaj nalaz naveo je Bouena da dalje izučava kako se ove sekvence ponašanja prenose kroz generacije u porodicama, koje je i nazvao prenos procesa kroz više generacija [multi-generational transmission process].

Bouenova želja bila je da razvije model prirodnih sistema ljudskog ponašanja [human behaivour-model], model koji pokazuje kako se svi živi sistemi ponašaju u skladu sa programiranim obrascima. Kako su godine prolazile, on se okrenuo više ka biologiji i prirodnim naukama, nego tradicionalnim psihološkim modelima koji su prožimali literaturu na temu mentalnog zdravlja. (Bouen 1978).

Radno iskustvo Mareja Bouena • Posle završenih studija na medicinskom fakultetu i petogodišnjeg rada u vojnoj službi, Bouen

nastavlja svoju karijeru u psihijatriji • (1954)- Bouen je postao prvi direktor u Nacionalnom institutu za mentalno zdravlje, Porodično

odeljenje (NIMZ), da bi ga kasnije napustio • (1959)- Klinički profesor i direktor porodičnog programa, Odsek za psihijatriju u medicinskom

centru na Univerzitetu u Džordžtaunu • (1975)-Osnovao Porodični centar u Džordžtaunu. U isto vreme, vodio i svoju privatnu praksu u

psihijatriji,u svojoj kancelariji u kući (Čevi Čejs, Merilend) • (1956-1963)- Gostujući profesor u raznim medicinskim školama, uključujući i Univerzitet u

Merilendu • (1964-1978)- Vanredni profesor i predsedavajući, Odeljenje za porodicu i socijalnu psihijatriju,

Medicinski koledž u Virdžiniji

Marej Bouen je bio naučnik, istraživač, lekar, učitelj i pisac. Bio je doživotni član Američkog udruženja psihijatara47, Američkog udruženja ortopsihijatara48, i Grupe za unapređenje psihijatrije49. Bio je i prvi predsednik Američkog udruženja za porodičnu terapiju50. Dobio je mnogo nagrada i priznanja za svoj rad i napisana dela.

Bouenova porodična sistemska teorija jeste teorija ljudskog ponašanja koja posmatra porodicu kao jednu emocionalnu jedinicu i koristi sistemsko razmišljanje da opiše složene interakcije u ovoj jedinici. Priroda je porodice da su njeni članovi intenzivno emotivno povezani. Često se ljudi osećaju udaljenim ili diskonektovanim od svojih porodica, ali to je više osećaj nego što je sama činjenica. Članovi porodice tako duboko utiču jedni drugima na misli, osećanja i radnje da često izgleda kao da ljudi žive pod istom „emotivnom kožom“. Ljudi traže jedni od drugih pažnju, odobravanje i podršku i reaguju na potrebe, očekivanja i bol onog drugog. Povezanost i reaktivnost [reactivity]čine da članovi porodice funkcionišu u međuzavisnom odnosu. Promena u funkcionisanju jedne osobe je očekivano praćena recipročnim promenama u funkcionisanju drugih. Porodice se nekako razlikuju u stepenu međuzavisnosti.

Emocionalna međuzavisnost koja je verovatno evoluirala da bi promovisala koheziju i saradnju porodica zahteva da zaštiti, nađe sklonište i hrani svoje članove. Povišena tenzija, međutim, može da pojača ove procese koji promovišu jedinstvo i timski rad, a to može dovesti do problema. Kada članovi porodice postanu anksiozni, ta anksioznost može da eskalira infekciono se šireći među njima. Kako anksioznost raste, emocionalna povezanost članova porodice postaje stresnija nego uteha.

47[American Psychiatric Association]

48 [American Orthopsychiatric Association] 49

[Group for the Advancement of

Psychiatry] 50

[American Family Therapy Association]

Na kraju, jedan ili više članova osećaće se preplavljenim, izolovanim ili van kontrole. On se prilagođava najviše iz razloga da bi smanjio tenziju u drugima. To se zove recipročna interakcija. Na primer, kada neko preuzme previše odgovornosti za nevolje drugih u odnosu na njihova nerealna očekivanja. Onaj koji se prilagođava najviše bukvalno „upija“ aksioznost i na taj način član porodice postaje najranjivi za ulazak u problematična stanja kao što su depresija, alkoholizam, razne situacije ili fizičke bolesti.

Osnovna pretpostavka doktora bouena jeste da emocionalni sistem koji je evoluirao tokom nekoliko milijardi godina upravlja sistemima ljudskih odnosa. Ljudi imaju „mozak koji razmišlja“, jezik, složenu psihologiju i kulturu. Emocionalni sistem utiče najviše na ljudske aktivnosti i glavna je pokretačka snaga i u razvoju kliničkih problema. Saznanje o tome kako emocionalni sistem funkcioniše u nečijoj porodici, poslu i društvenim sistemima, otkriva nove i efikasnije opcije za rešavanje problema u svakoj od ovih oblasti.

Objavljeni radov/knjige Mareja Bouena

• (1966), The Use of Family Theory in Clinical Practice (srp. Upotreba porodične teorije u kliničkoj praksi).

• (1974), Toward the Differentiation of Self in One's Family of Origin (srp.Ka diferencijaciji sebe u svojoj porodici porekla).

• (1978), Family Therapy in Clinical Practice (srp. Porodična terapija u kliničkoj praksi), Northvale, NJ: Jason Aronson Inc.

Karl Vitaker (1912-1995) 51

Od svih harizmatičnih terapeuta osnivača na polju porodične terapije, Karl Vitaker se smatra najšarolikijim. Koristio je inovativni pristup u radu sa porodicama, koji ih je primorao da koriste svoje uspavane kreativne moći da bi rešili svoje probleme. Vitaker je posmatrao terapiju kao kontrakulturni proces u kome klijenti i terapeuti moraju da budu slobodni da se vrate sebi i da istražuju sebe, izvan društvenih ograničenja (Vitaker i Rajan, 1988).

Možda je Vitakerovo uverenje da terapija promoviše lični razvoj na račun društvenih očekivanja- proizašlo iz njegove sopstvene tendencije da dejstvuje suprotno sistemu. On je prvobitno počeo svoju medicinsku karijeru u ginekološko akušerskoj klinici koju je, međutim, napustio i otišao u svet psihijatrije. Tokom Drugog svetskog rata, radio je kao psihijatar u bolnici u Oak Ridž u Tenesiju; u to vreme niko nije znao da je to bila tajna baza u kojoj se stvarao plutonijum za nuklearne bombe.

U ovoj ustanovi Vitaker je udružio snage sa Džonom Varkentinom, još jednin inovativnim terapeutom slobodnog duha, i počeo sa eksperimentisanjem zajedno sa još dva terapeuta koji bi ispitivali pacijenta, i u isto vreme sastajali se sa rođacima pacijenta na seansama. Ovakvim radom sa pacijentima, Vitaker je sa njima razvijao jedan poseban,kreativan pristup ovoj vrsti terapije.

51Carl Whitaker (1912-1995)

Plodove Vitakerovog rada najbolje možemo spoznati kroz priče koje su ispričali njegovi bliski saradnici, između ostalih, i priče o pacijentu, koji je bolovao od šizofrenije, kako je jednom Vitakeru zapretio da će ga ubiti nožem; „nikada nećete znati kada će se to desiti, može biti na ulici, ili kada spavate, idete u kupatilo, i tada, iznenada - ja biću tu…”Vitaker je iskreno odgovorio na to pacijentu, „želim da vam se iskreno zahvalim; dali ste mi temu o kojoj ću da razmišljam dok budem urinirao, a da to ne bude samo pitanje-da li su mi cipele ostale mokre ili ne.

Takav stav kao i odnos prema terapiji i radu Vitaker je pokazivao tokom čitavog svog profesionalnog rada.

(1946) Vitaker je postao šef Katedre za psihijatriju na Univerzitetu Emori u Atlanti52, u Džordžiji. Sa sobom je doveo i Varkentina53( pacijent mu se požalio na Vitakera, a ovaj mu je odgovorio da ga u potpunosti razume, jer je i sam „više puta poželeo da ubije Karla ...”). Vitaker je zaposlio još jednog kolegu, Tomasa Malonea54. Tih godina Vitaker i Malone su objavili knjigu „Koreni psihoterapije” (1953), u kojoj dokumentuju svoj novi pristup lečenju mentalnih bolesti. Inače razočarani individualnim pristupom u lečenju, oni su predstavili svoje eksperimente obavljene sa porodicama šizofreničara.

Ovo je bila veoma provokativna knjiga za svoje vreme; institucije za mentalno zdravlje oglasile su se protiv njihovog prekida sa tradicionalnom psihijatrijskom praksom i ne tako suptilno predložile da ovi članovi tima sami idu na terapiju.

Neki odaju priznanje Vitakeru za sazivanje prvog sastanka porodične terapije na Emoriju; njegovo osoblje bi održavalo polugodišnju konferenciju u kojoj bi posmatrali jedan drugome rad sa porodicama šizofreničara i zatim delili svoja zapažanja. 1955. godine Vhitaker poziva Dona Džeksona i Gregora Bejtsona da učestvuju sa njima. Vitaker se prisećao Džeksona nazvavši ga „‘mozgom’ koji ih je naveo na mnogo inovativnih načina razmišljanja” i (Bejtsona) kao „starijeg državnika antropologa - mudraca, koji je mirisao na ljude” (Vitaker i Rajan, 1988)... Tokom zajedničkog rada, ova grupa je došla do jasne definicije šizofrenije kao porodičnog fenomena. (1965-1982) Vitaker je napustio Atlantu i radio kao profesor na Odseku za psihijatriju Univerziteta u Visconzinu55. Ovde je još više učvrstio svoje mišljenje o porodicama i porodičnoj terapiji i nazvao svoj pristup simboličko-iskustvena porodična terapija [symbolic-experiential family therapy], Vitaker i Kit, 1981): Ova vrsta terapije predstavlja iskustveni oblik susreta između terapeuta i klijenta koji rade na simboličkom nivou. Drugim rečima, terapeut je u interakciji sa porodicom na metaforičkom nivou da bi se, na taj način, zaobišao njihov otpor.

Vitaker i Virdžinija Satir negovali su eksperimentalni pristup porodičnoj terapiji. Porodicama koje su identifikovale problem potrebno je „iskustvo napredovanja’’, izvedeno iz intimnog interpersonalnog iskustva (terapija). Tako što postaju iskrene i ‘otkrivene’, porodice uče da budu još iskrenije, više izražajne, i sposobnije u ostvarivanju ličnog i interpersonalnog rasta. Za Vitakera to znači pružanje pomoći članovima porodice da ih njihov svet simboličkih značenja oslobodi tako da aktiviraju svoje unutrašnje procese rasta.

52 [Emory University, Atlanta (Georgia)] 53

John Warkentin 54

Thomas Malone 55 [Department of Psychiatry, University of Wiscousin]

Objavljeni radovi/knjige Karla Vitakera • Whitaker, C.A. (1975; 1999), The Symptomatic Adolescent – an AWOL Family Member, in M.

Sugar (Ed.) The Adolescent in Group and Family Therapy (srp. Adolescent u grupnoj i porodičnoj terapiji). New York: Brunner/Mazel. (2nd Edition, New Jersey: Jason Aronson).

• Whitaker, C.A. (1976), The Technique of Family Therapy (srp.Tehnike porodične terapije). In G.P.

• Sholevar (Ed.)(1977), Changing sexual values and the family. (srp. Promena seksualnih vrednosti i porodica) Springfield, Ill: Charles Thomas.

• Napier, A.Y. & Whitaker, C.A. (1978; 1988).,The Family Crucible. New York: Harper & Row. • Whitaker, C.A. & Bumberry, W.A. (1988), Dancing With the Family: A Symbolic-experiential

Approach. (srp. Ples sa porodicom) New York: Brunner/Mazel. • Whitaker, C.A. & Thomas Malone Roots of Psychotherapy (srp. Koreni psihoterapije) (1953)

Zaključak. Vitakerovo kreativno i spontano razmišljanje formiralo je osnovu snažnog i inventivnog pristupa porodičnoj terapiji. On je verovao da aktivno pa i nasilno lično angažovanje, kao i briga terapeuta predstavljaju najbolji način da se dogode promene u porodici i promoviše fleksibilnost u odnosima između članova porodice. On se oslanjao na svoju ličnost i mudrost, pre nego na bilo koju određenu tehniku, da bi izazvao ’pokretanje’ stvari u porodicama i da bi pomogao članovima porodice se otvore, da budu više svoji, onakvi kakvi zaista jesu.

Vitaker je, kao i Satir, posmatrao porodicu kao celinu, a ne kao skup diskretnih pojedinaca, i tvrdio je da je nedostatak emocionalne bliskosti i razmene između članova porodice dovela do simptoma i interpersonalnih problema koji su doveli porodice u situaciju da potraže pomoć terapeuta. On je izjednačio porodično zajedništvo i koheziju sa ličnim rastom, i naglasio važnost uključivanja i članova šire porodice.Naglašavao je i izražajnu i razigranu spontanost kod dece, u lečenju. Veliki, udobni čovek sa vilicom u obliku fenjera, Vitaker je voleo prisustvo gomile ljudi u sobi dok je radio terapiju. Vitaker je takođe bio pionir u korišćenju terapeuta saradnika, kao način održavanja objektivnosti, dok je on sam koristio svoje izuzetno provokativne tehnike za podizanje emocionalnih temperatura kod porodice.

Razvoj strukturalne porodične terapije (1960-te)

Do sredine 1960-ih pojavio se određen broj različitih škola u oblasti porodične terapije. Pored uticaja, pre svega, kibernetike i teorije sistema, kasnije se razvila strateška terapija [strategic therapy], a malo kasnije i strukturalna porodična terapija [structural family therapy] Salvadora Minučina, i Milanski sistemski model [Milan systems model]. Delimično kao reakcija na neke aspekte sistemskih modela, predstavljeni su iskustveni pristupi Virdžinije Satir i Karla Vitakera, koji su umanjili teorijske konstrukcije i naglasili važnost subjektivnog doživljaja i neiskazana osećanja (uključujući i podsvesna), autentične komunikacije, spontanosti, kreativnosti, ukupnog angažovanja terapeuta. Često su u rad uključivali i proširenu porodicu. Istovremeno i donekle samostalno, pojavile su se raznovrsne tzv.međugeneracijske terapije [intergenerational therapies] sa Marej Bouenom, Ivanom B. Nađom, Džejms Framom, i Normanom Paulom, koji predstavljaju različite teorije o međugeneracijskom prenošenju zdravlja i disfunkcija, ali koji obično u svoje radove uključuju najmanje tri generacije u porodici (lično ili konceptualno), ili direktno u okviru konkretnog

rada, ili preko „domaćeg zadatka”, „putovanja kući”, itd. Psihodinamička porodična terapija [Psychodynamic family therapy], više nego bilo koja druga porodična terapija, bavi se direktno psihologijom pojedinca kao i nesvesnim u kontekstu aktuelnih odnosa – i nastavlja da se razvija kroz radove grupa koje su bile pod uticajem ideje i metode Nejtana Akermana, Britanske škole objektivnih odnosa [object relations], kao i rada Džona Boulbija na teoriji osećajnog vezivanja.

Salvador Minučin56

Mada Salvador Minučin nije bio jedan od osnivača porodične terapije, ipak ostaje zapamćen kao jedan od najuticajnijih pionira. U stvari, gotovo je nemoguće konceptualizovati polje porodične terapije, a da se ne pomene Minučinov doprinos. Minučin je bio psihijatar zainteresovan za mentalni razvoj deteta, koji je došao u SAD kao imigrant iz Argentine. On je u početku radio pod tutorstvom Nejtana Akermana koji ga je podučavao počecima porodične terapije.

Tokom ranih 1960-tih, Minučin je radio sa gradskim mladim delikventima u školi Viltvik, u Njujorku. Ovde se suočio sa situacijom da porodice manjinskih zajednica nisu mnogo bile zainteresovane za sagledavanje realne situacije, nego su više bile zabrinute za svoju decu želeći da ih na bilo koji način odvoje od bilo kakvog učešća u kriminalnim radnjama. On je primetio da te porodice imaju tendenciju nedovoljne organizovanosti, i da niko među njima nije nadležan za nešto. To je predstavljalo veliki problem za Minučina, pošto tradicionalne terapije u ovakvim slučajevima nisu bile odgovarajuće u radu sa ovim porodicama. Minučin se priseća (u Sajmonu, 1992):

„Kao i svi ostali, mlatio sam se okolo pokušavajući da pronađem nešto što može da funkcioniše, jer sve zašta sam bio obučen da radim-dečija psihijatrija, terapija igre, psihoanaliza-pokazale su se kao smešno neefikasno oruđe u radu sa ovom veoma teškom gradskom decom sa kojom se sastajemo.”

Pošto neophodnost često rađa intervenciju, Minučin je razvio terapiju koja je fokusirana više na akciju nego uvid, i bio je usmeren da pomogne ovim porodicama, postavljajući roditelje na poziciju vođa u odnosu na njihovu decu. Rezultati ovog projekta doveli su do objavljivanja knjige „Porodice u getu” (1967). Ova knjiga ima posebnu vrednost, jer predstavlja jedan od prvih tekstova u oblasti porodične terapije, koji ispituje kulturna i rasna pitanja u terapiji.

Godine 1965, Minučin je preuzeo mesto direktora na Dečijoj klinici za vaspitavanje dece u Filadelfiji57 gde je, zajedno sa Braulio Montalvom, kolegom iz Viltvik škole, i Džej Hejlijem, sa IIMZ u Palo Altu, dalje razvijao svoje rane ideje, i osnovao strukturalnu porodičnu terapiju [Structural family therapy], vrstu terapije koja primenjuje organizacione principe u međusobnim odnosima unutar porodice (eng. family interaction]. Cilj strukturalne porodične terapije jeste da se reorganizuje struktura porodice, tako da roditelji mogu da postanu lideri i rešavaju probleme svoje dece. Ideje strukturalne porodične terapije su prvi put predstavljene u Minučinovoj revolucionarnoj knjizi „Porodice i porodična terapija” (1974), koja i danas predstavlja najpopularniji tekst o porodičnoj terapiji (Nikols, Švarc, 1998).

56 Salvador Minuchin

57[Philadelphia Child Guidance Clinic]

Među programima koje je Minučin započeo bio je i Institut za porodično savetovanje58. Ovaj revolucionarni eksperiment uključivao je obuku pripadnika manjina iz zajednice da rade kao ’paraprofesionalni ’ porodični terapeuti, sa ostalim manjinskim porodicama. Minučin se nadao da će klijenti manjinske zajednice biti otvoreniji u procesu terapije sa terapeutima sličnog porekla nego što su bili u radu sa pretežno profesionalnim terapeutima belcima, sa kojima su se uglavnom viđali u prošlosti. Da bi se uspešno realizovao projekat ovakve vrste, značilo je da su Minučin i njegove kolege morali da predstave ideje strukturalne porodične terapije na veoma jednostavan način, bez korišćenja stručnih žargona. Njihov priručnik za obuku korisnika je kasnije objavio Džej Hejli pod nazivom „Terapija za rešavanje problema” (1987). Godine 1969, Minučin, Hejli, Braulio Montalvo i Bernis Rosman razvili su program obuke u porodičnoj terapiji koji se pokazao izuzetno uspešnim, i koji naglašava praktično iskustvo, ’on-line nadzor’, kao i korišćenje video kaseta za učenje i primenjivanje tehnika strukturalne porodične terapije. Minučin i njegove kolege su organizovali intenzivan nadzor nad pomenutim paraprofesionalcima; razvili su novi oblik treninga pod nazivom ’živi nadzor’, u kome supervizor iza jednosmernog ogledala posmatra polaznika kako vodi terapiju i sugeriše mu intervencije, dok je seansa u toku. Ovaj vid obuke postao je sinonim za nadzor u porodičnoj terapiji od tada. Minučin je podneo ostavku ne mesto direktora klinike u Filadelfiji, i nastavio da se bavi lečenjem psihosomatskih bolesti u porodicama.1981.godine osnovao je Porodične studije, Inc.. 59 u Njujorku, centar posvećen obučavanju porodičnih terapeuta. (1) „U svim kulturama, porodica svojim članovima utiskuje sopstvenost. Ljudsko iskustvo identiteta ima dva elementa: osećaj pripadnosti i osećaj odvojenosti. Laboratorija u kojoj će se ovi sastojci pomešati i izdavati (kao lek) jeste porodica, matrica identiteta”. (2) „Samo porodica, najmanja jedinica društva, može da promeni, a opet da dovoljno održava kontinuitet u odgajanju dece koja neće biti „stranci u tuđoj zemlji“, i koja će biti ukorenjena dovoljno čvrsto da rastu i da umeju da se prilagođavaju.“ (3) „Probni kamen za porodični život jeste još uvek čuvena rečenica „ i tako da su se venčali i živeli srećno do kraja života.“ Nije ni čudo onda što svaka porodica podbaci u odnosu na postavljeni ideal...“ Salvador Minučin (citati iz knjige „Porodice i porodična terapija“) (4) „Porodične vrednosti bih opisao kao odgovornost prema drugima, povećavanje tolerancije, kompromisa, podrške, fleksibilnosti. A u suštini, stvari koje ja nazivam tihom pesmom života –jesu kontinuirani proces uzajamne ugodnosti, bez čega je život nemoguć. Salvador Minučin (citat, „O porodičnoj terapiji", Psihologija danas (1993))

58[Institute for Family Counselling] 59

[Family Studies, Inc., NY]

Objavljeni radovi/knjige Salvadora Minučina

• Minuchin, S. (1974), Families and Family Therapy (srp. Porodice i porodična terapija) (1974), Harvard University Press.

• Coyne, J.C. & Anderson, B.A.: “The ‘psychosomatic family’ reconsidered: Diabetes in context.” (srp. Psihosomaska porodica: Dijabetes u kontekstu) Journal of Marital and Family Therapy,14

• Coyne, J.C. & Anderson, B.A.: “The ‘psychosomatic family’ II: Recalling a defective model and looking ahead.” Journal of Marital and Family Therapy 15:

• Minuchin, S. & Fishman, H. C. (2004), Family Therapy Techniques (srp.Tehnike porodične terapije). Harvard University Press.

• Piercy, Fred (1986), Family Therapy Sourcebook. New York: Guilford Press. • Seligman, Linda (2004), Diagnosis and Treatment Planning in Counseling. (srp. Dijagnoza I

planiranje lečenja u okviru savetovanja) New York: Kluwer Academic. • Will, David (1985), Integrated Family Therapy (srp. Integrisana porodična terapija). London:

Tavistock. • Minuchin et al., (1967), Families of the Slums (srp.Porodice u getu)

Milanska grupa: Mara Selvini Palacoli, Luiđi Boskolo, Đanfranko Ćekin, Đuliana Prata60

Tokom 1960-ih i početkom 1970-ih, porodična terapija je pre svega bila američki fenomen. To se dramatično promenilo kada se jedan tim italijanskih porodičnih terapeuta iznenada pojavio na scenu sredinom 1970-tih. U Milanu 1967. godine Mara Selvini Palacoli osniva Institut za izučavanje porodice, psihoanalitičke orijentacije kasnije poznat pod nazivom Milanska grupa. Razvijali su se pod uticajem Bejtsona i drugih terapeuta iz Palo Alta. Ova terapija obeležena je pozivom porodice za pomoć, ali i njihovim odbijanjem iste pomoći, odnosno promene unutar sebe (porodica traži terapijsku pomoć, ali je na kraju odbija jer ne želi promenu). Grupa je, naime, predložila izraz „porodica u šizofrenoj promeni“ za porodice koje traže pomoć, ali je u stvari odbijaju (knjiga „Paradoks i kontraparadoks“, Palacoli i saradnici (1975)). Među značajnim doprinosima Milanske grupe jesu kružni intervjui i stalna pitanja upućena jednom članu porodice o tome kako funkcioniše odnos druga dva člana. Kako bi se patološki simptom to bolje povezao s funkcionisanjem porodice, njihova terapija je strogo struktuirana i sastoji se od pet delova: razgovora pre terapije, intervjua, razgovora tokom terapije, intervencije i razgovora posle terapije. Strateška porodična teorija i terapija (Milanski model) Uvod Postoje tri 3 glavna modela: 1. Institut za istraživanje mentalnog zdravlja (IIMZ)- Osnivač Instituta bio je Džekson, koji je radio zajedno sa Bejtsonom, kao i Hejlijem na Bejtsonovom projektu. 2. Hejlijev i Madanesov strateški pristup – Bili su pod velikim uticajem Eriksona, Bejtsona i Minučina. Erikson je verovao da je nesvesno puno mudrosti - dakle, nije potrebno da se ljudima predoči uvid, nego samo da im se pomogne da dobiju pristup samom problemu (uvid), ali na njihov način. 3. Milanski model- Palacoli i njen tim sastavljen od osam analitičara čitali su dela Bejtsona, Hejlija ... Godine 1980, pomenuti tim se podelio u dve grupe; jedna polovina terapeuta nastavila je rad na istraživanjima, dok se druga grupa bavila organizovanjem treninga za vođenje ovakve vrste terapije. 60 [The Milan group: Mara Selvini Palazzoli, Luigi Boscolo, Gianfranco Cecchin, Giuliana Prata]

Milanska grupa je verovala da se život dešava u kontekstu ekosistema. Paradoks, nivoi značenja, evoluciona priroda sistema, obrasci informacija, povratne informacije i rekurzivnost jesu koncepti grupe, koji su izvedeni iz Bejtsonovog rada.

Sistemi su homeostatički i morfogeni; oni istovremeno teže za ravnotežom i promenom. Milanska grupa vidi svet u vidu obrazaca odnosa i informacija, a ne u smislu materije i energije. Oni vide da je porodica došla na terapiju sa paradoksalnim zahtevom: ona želi stabilnost u istom (nepromenjenom) sistemu, a opet želi i da se izleči problem člana porodice. Pravi problem, u stvari leži ukorenjen u porodici, a ne samo u njenom članu. U skladu sa teorijskom perspektivom sistema, i u skladu sa Bejtsonovim kružnim ili rekurzivnim obrascima, grupa veruje da nije moguće da se promene obrazaci ponašanja i komunikacije u jednom delu sistema (identifikovanog pacijenta) bez uticaja na porodični sistem kao celinu.

Milanska grupa je utvrdila važnost poznavanja istorije klijenta, jer je terapeutima potrebno da znaju i razumeju poreklo klijenta i događaje koji su uticali na njega/nju tokom vremena, što je u vezi i sa Bejtsonovim konceptom da su telo, um, radnja, i osoba / predmet u stvari deo kola odnosa: um i njegove misli ne postoje nezavisno od tela ili ljudi, aktivnosti i odnosa koji formiraju sistem u kojem pojedinac funkconiše. Problem nije problem dok se kao takav ne definiše. Način kako lice ili porodica definišu specifično ponašanje kao problematično odražava način na koji razmišljaju, kao i kako se odnose prema mišljenju drugih.

Milanska grupa nije se odnosila prema svojim klijentima kao fenomenima ’tamo nekih pojava’; već kao prema terapeutskom sistemu: Porodica + Terapeut. Od ključnog značaja je napomenuti da ova grupa priznaje da različiti članovi porodice reaguju na intervencije u toku terapije, na sebi svojstven način. Ova konstatacija ih vodi do priznavanja važnosti istorije porodice u toku terapeutskog procesa, a što stavlja članove grupe u epistemološku dilemu: kibernetički, sistemski pogled koji naglašava važnost ovde-i-sada u odnosu potrebe za istorijom. Ovo ih dalje vodi do višedimenzionalnog pristupa i terapiji i teoriji, kao i određenom naporu da ne upadnu u zamku u ideološku reifikaciju sistemske teorije. Da ne bi zapali u dogmatsku zamku, po razdvajanju, članovi Milanske grupe nastavili su drugim pravcima.

Takođe, Ćekin i kolege prihvatili su epistemološko stanovište da ne postoji jedna istina, dakle jedna samo istina koju treba otkriti tokom procesa. Opažanje modela, hipoteza, ili tehnike kao predrasude ili pristrasnost, omogućavaju terapeutu da se uključi u pravi dijalog sa klijentima i drugim terapeutima, a ne da ih primorava na jedno rešenje. Kao drugo načelo Milanske grupe bila je upotreba reči „igra“. Prema njihovom mišljenju, „igra se sastoji od razmene konkretnih delova ponašanja među subjektima“. Milanska grupa je utvrdila da je upotreba određenih sistemskih uslova bila zbunjujuća, ili ograničavajuća, povezana sa biološkim poreklom opšte teorije sistema. Međutim, koristeći metaforu igara i igranje igara da bi opisivali sebi kako sistemi funkcionišu, oni su otkrili da su metafore, povezane sa igrama bile bolji temelji za njihova istraživanja. Igranje igara odmah evocira međuljudske odnose i interakciju, za šta je Milanska grupa osećala da sistemska terminologija nije uspela da uradi. Za Milansku grupu, metafore igre i igranje igara unete su u novi rečnik, a one se odnose na njihovu teoriju poznatih, ljudskih reakcija i interakcija.

Teoretske formulacije Normalan porodični razvoj. Kao i IIMZ grupa, Milanska grupa takođe prezire koncepte „normalnosti“.Oni, kao i Hejli i Madanes, smatraju da bi porodice trebalo da imaju jasne generacijske granice. Međutim, za razliku od Hejlija, a isto kao i IIMZ, oni veruju da bi terapija trebalo da bude „neutralna“ bez očekivanja porodice za rešenjem. Na ovaj način, terapija pomaže porodici na jednostavan način- postavljanjem pitanja da bi im se pomoglo da ispitaju strukturu sopstvene porodice, kao i njihovomi izlaganju igrama, posle čega oni mogu da redizajniraju svoju porodicu u bolju strukturu, na njihov sopstveni način.

Problematičan porodični razvoj. IMMZ koristi samo kibernetski model, Hejli i Madanes koriste sva tri, Hejli ističe strukturalni, Madanes funkcionalni, a Milanska grupa koristi i strukturalni i funkcionalni. Milanska grupa jeste usmerena na posmatranje istorije porodice kao i njihove skrivene borbe moći, i porodične igre.

Ciljevi terapije

Milanska grupa je smatrala da proces terapije snosi veliku odgovornost za nastajanje promene. U osnovi oni su morali da manipulišu i nadmudre porodice i njihove igre kroz strategije, dizajnirane za razotkrivanje te igre, i tako preformulišu motive člana porodice. Palacoli je bila usmerena na razotkrivanje „prljavih igara“, a Boskolo na boljem razumevanju igara i porodice. Boskolo nije preuzimala odgovornost za promene u porodici; želela je da radi u dosluhu sa njima, da bi ih navela da sami učine promene i požele i osmisle novu strukturu svoje porodice.

Tehnike

Postoji nekoliko Milanskih modela, od kojih je originalan model sa veoma strateškim pristupom: sa porodicom radi muški ili ženski tim terapeuta saradnika, terapiju prate članovi drugog tima, sa porodicama se sastaju jednom u mesecu, odnosno, ukupno 10 seansi u ciklusu. Terapija bi trebalo da se realizuje neutralnom, i jedva primetno.

Pregled pristupa Milanske grupe procesu terapije

Period Deset meseci, podeljen u deset seansi raspoređenih u mesečnim intervalima

Prvi kontakt Obično telefonska veza. Terapeut želi da bude neutralan, u cilju da ne bude viđen od strane drugih članova porodice kao da je u koaliciji sa onim ko je obavio inicijalni poziv. Pitanja su socijalno formulisana

Pozivi između seansi Terapeut održava neutralan stav, u slučaju hitnih poziva (npr. pokušaji samoubistva) terapeut preuzima ulogu agenta društvene kontrole pre nego terapeuta

Izvori Terapeut uvodi druge članove terapeutskog tima za nadzor i posmatranje

Seansa – pet komponenti (1)Tim razgovara sa porodicom, (2)Intervju sa porodicom koji obavljaju ostali članovi posmatračkog tima; (3)Timska diskusija o porodici i seansi; (4) Zaključci tima predstavljeni porodici sa članovima drugog posmatračkog tima; (5) Post-seansa kada tim sumira postignuto

Završetak Međusobni sporazum terapeuta i porodice Poštovanje za odluku porodice da prekine sa radom Upozorenje na verovatni recidiv (ponovni pad) ili sumnja

Milanska grupa vidi porodice i terapeute kao jedan sistem. Po definiciji, sistemi su relacioni.

Kontekst terapije može da se posmatra kao jedan od društvenih promena.Terapeuti, kao deo porodičnog sistema, ne smatraju se odgovornim za promenu ili nedostatak promene. Paradoksalno, terapija je i dovela do promene u načinu razmišljanja Milanske grupe ( sa linearnog na sistemske)...

Koncept samih promena odnosi se na koncept homeostaze i ravnoteže. U pogledu socijalne kibernetike, ravnoteža je postignuta kada su stanja sistema konstantna (Hanken 1981). Stanja sistema se nazivaju „stanjima koja se odnose na primarni sistem, aktere i komunikacioni sistem“ (Hanken,1981). Akteri i primarni sistem jesu, u slučaju terapije, članovi porodice zajedno sa svojim ukupnim društvenim kontekstom kao i kontekstom sredine, uključujući i njihovu ekologiju ideja i, naravno, terapeuta.

Komunikacioni sistem je razumljiv sam po sebi: njegove obrasce koristi porodica. U homeostatičkom stanju obrasci komunikacije jesu fiksni i održavaju postojeći nivo funkcionisanja za porodicu. Za terapeutske intervencije, kao što su kružno saslušanje, ili ometanje obrazaca komunikacije porodice koje mogu da se dogode, moglo bi se reći da destabilizuju ravnotežu sistema. Sistem na taj način treba da se prilagodi kako bi se održalo optimalno funkcionisanje (cilj sistema). Ovo dovodi do promena.Taj rekurzivni obrazac, koji je priznala Milanska grupa, u skladu je sa socijalnom kibernetičkom teorijom.

Kraj 1980-tih do 1990-ih označile su radikalne promene koje su se dogodile u oblasti porodične terapije. Prateći u stopu ideje članova Milanske grupe da hipoteze nastaju kroz interakcije između porodice i terapeuta, neki terapeuti počeli su da postavljaju pitanje da li bi bilo koji terapeut mogao objektivno da postavi dijagnozu porodice i interveniše u njenom procesu, odvojeno od svog gledanja na vrednosti i pogleda na svet.

Teodor Lidz (1910-2001)9

Američki psihijatar, najpoznatiji po objavljivanju svojih članaka i knjiga o uzrocima pojave šizofrenije, kao i psihoterapeutskom radu sa pacijentima koji pate od šizofrenije. Zagovornik istraživanja pitanja životnih uzroka za nastanak mentalne bolesti, Lidz je bio i značajan kritičar nečega, kako je on nazvao, nesrazmernim smernicama biološke psihijatrije.

Kratka biografija. Rođen u Njujorku, pohađao Koledž u Kolumbiji, kao i Univerzitetski koledž za lekare i hirurge.61 Nakon dvogodišnjeg staža, dobio je mesto asistenta na neurologiji u Nacionalnoj bolnici u Londonu. Nastavio je sa učenjem psihijatrije sa Adolfom Mejerom, gde je naučio da ispituje istorije pacijenata, kao i sticao iskustvo u radu na psihotičnim i neurotičnim poremećajima.

Na Univerzitetu Johns Hopkins 62(1946), postao je šef Psihijatrijskog odelenja i inicirao je istraživanje psihosomatskih stanja (eng. psychosomatic conditions). Zajedno sa svojom suprugom (Rut Lidz), vodio je studiju o mogućim psihijatrijskim problemima između samih roditelja pacijenata koji su hospitalizovani sa dijagnozom šizofrenije. On je objavio članak sa dobijenim rezultatima o visokom stepenu psihijatrijskih poremećaja (iako ne od same šizofrenije), koji su postojali između roditelja. Ovaj rad bio je polazna tačka za kasnije Lidzove studije.

61

[Columbia University College of Physicians and Surgeons] 62

[Johns Hopkins University]

1951. godine preselio se na Jejl kao profesor i šef Odelenja za pružanje psihijatrijskih usluga, i sa Stivenom Flekom i drugih saradnicima, on je započeo dugoročnu studiju upoređujući 17 šizofrenih pacijenata i njihove porodice sa 17 ne-šizofrenih pacijenata i njihove porodice. Tek kasnih 1950-ih, ova istraživačka grupa objavila je prvi od velkog broja članaka o odnosima između samih roditelja pacijenata, što se dovodi u vezu sa pojavom šizofrenije kod mladih ljudi.

Pošto se psihijatrijsko istraživanje o uzrocima šizofrenije usmerilo ka obrascima genetskog nasleđa i funkcijama neurotransmitera, Lidz je tvrdio da porodičan pristup [family approach] ostaje od velike pomoći u lečenju; takođe se borio za klasifikaciju šizofrenije kao neizlečivog, doživotnog stanja. Studirao je kreativnost mnogih umetnika, verskih vođa, pa čak i naučnika koji su imali šizofrene periode u svojim životima. Iako priznaje da savremeni lekovi često ublažavaju neke simptome šizofrenije, ipak je isticao uspehe koje su on i ostali postigli psihoterapijom.

U knjigama „Šizofrenija i porodica”, i „Poreklo i lečenje šizofrenih poremećaja”, Lidz i njegove kolege objašnjavaju svoje uverenje da ponašanje roditelja može da rezultira mentalnim poremećajem kod dece:

„U [takvim] porodicama roditelji su retko otvoreni u svom neslaganju, a situacija u porodici razumno mirna. Ali, kako smo proučavali ove naizgled harmonične porodice, postalo je jasno da su stvarali duboko iskrivljen i poremećen milje, jer se jedan od supružnika veoma pasivno ponašao, uz čak i bizarne koncepte dominantnijeg supružnika po pitanju vaspitanja deteta i kako porodica treba da živi zajedno. Mi smo nazvali ovaj naizgled skladan život porodice, kao „iskrivljeni”.

Objavljeni radovi/knjige Teodora Lidza • Ruth W. Lidz and Theodore Lidz: The family environment of schizophrenic patients

(srp.Porodično okruženje psihotičnih poremećaja); American Journal of Psychiatry, Vol. 106, 1949

• Theodore Lidz, Alice Cornelison, Stephen Fleck and Dorothy Terry: The interfamilial environment of the schizophrenic patient I: The father” Interfamilial (srp.Okruženje šizofrenog pacijenta I : Očevo okruženje); Psychiatry, Vol. 20, 1957

• Theodore Lidz, Stephen Fleck & Alice Cornelison, Schizophrenia and the family (srp. Šizofrenija i porodica) (International Universities Press, 1965)

• Theodore Lidz, The Origin and Treatment of Schizophrenic Disorders (srp.Nastanak i lečenje psihotičnih poremećaja) (Basic Books, 1973)

Lajman Win (1923-2007)10

Američki psihijatar sa posebnim zanimanjem za pojavu šizofrenije. Njegova rana istraživanja pomogla su mu da postavi temelje za razvoje terapija sa porodicom kao osnovom: motivisali su mnoge terapeute, koji su dalje radili na interakciji genetičkoj kao i sredini u kojoj živi pacijent u razvijanju šizofrenije. Bio je na mestu predsedavajućeg na Odseku za psihijatriju, Medicinskog centra u Ročesteru63 i radio kao profesor psihijatrije.Objavio je mnoge članke i sarađivao u pisanju stručne literature, npr. „Priroda šizofrenije” (1978). Bio je predsednik Američke akademije za porodičnu terapiju. Primio je veliki broj priznanja.

63 [University of Rochester, Medical Center’s Department of Psychiatry]

Razvoj porodične terapije, kraj 1960-tih, 1970-te, 1980-te

Do kraja1970-ih, kliničko iskustvo- posebno koje se odnosi na lečenje ozbiljnih mentalnih poremećaja- dovelo je do revizija jednog broja originalnih modela.To je bio i početak opšteg omekšavanja strogo podvučenih ‘demarkacija’ između škola, sa potezima ka približavanju, integraciji i eklekticizmu. Iako je, ipak postojala i određena vrsta kaljenja pozicija u nekim školama, ovi trendovi su se ogledali i u organizovanju živih debata na terenu kao i objavljivanju kritika iz razliičitih izvora, uključujući i pojavu feminizma i postmodernizma, koji se ogleda u delu kulturnog i političkog tenora vremena. U 1980-im i 1990-im se, između ostalog, nagoveštavala i pojava različitih pristupa u tzv.„post-sistemima” [post-systems].

Od sredine 1980-ih do danas ovo polje je obeleženo raznolikošću pristupa velikog broja škola porodične terapije, ali koje se takođe oslanjaju na druge teorije i metode, od individualne psihoterapije pa nadalje – ovi pristupi i izvori uključuju: kratku terapiju, strukturalnu terapiju, konstruktivističke pristupe (npr. Milanski sistemi), narativnu terapiju, niz kognitivnih i bihejvioralnih pristupa, pristupe psihodinamičke i objektivnih odnosa, vezivanja kao i terapije fokusirane na emocijama [emotionally focused therapy], zatim uključuju i međugeneracijske pristupe, mrežnu terapiju [ (network therapy], i multisistemsku terapiju. Multikulturalni, interkulturalni i integrativni pristupi su u procesu razvoja.

Sistemske konstelacije

Proces pod nazivom sistemske konstelacije (eng. systemic constellation) jeste transgeneracijska, fenomenološka, terapijska intervencija sa korenima u porodičnoj sistemskoj terapiji (psihodrama-Jakob Moreno, Virdžinija Satir, Ivan Boszormeni-Nađ), egzistencijalnoj fenomenologiji (Brentano, Huserl, Hajdeger), kao i duhovnoj tradiciji poštovanja predaka u plemenu Zulu, Južnoj Africi.

Konstelacija može da posluži kao osvetljavajući dopunski proces unutar konvencionalnog toka psihoterapije. Iako je ukorenjen u tradiciji psihoterapije, ovaj metod se razlikuje od konvencionalne psihoterapije u tome da 1) klijent jedva da nešto kaže 2) njen primarni cilj jeste da identifikuje i pusti duboko ugrađene modele u porodični sistem, a ne da istražuje ili procesuira narativni, kognitivni ili emocionalni sadržaj.

Proces konstelacija je oplemenio i dalje razvio Bert Helinger.

Porodične konstelacije [family constellations], koje u stvari predstavljaju podskup primena sistemskih konstelacija, jeste iskustveni proces koji ima za cilj da se oslobodi i reši duboke tenzije unutar i između ljudi. Razvoj procesa može da se prati kroz rad filozofa terapeuta (uključujući već pomenutog Edmunda, oca fenomenologije), Ivana Boszormenii-Nađa, pionira transgeneracijskog sistemskog razmišljanja, Virdžinije Satir koji je razvila skulpturu porodice [family sculpture] i preteče sistemskih konstelacija, i Bert Helinger. U protekloj deceniji, dalja napredovanja u korišćenju ovog procesa razvijaju mnogi praktikanti širom sveta.

Termin porodična konstelacija prvi put je upotrebio Alfred Adler u nešto drugačijem kontekstu, i odnosio se na fenomen da svaki pojedinac pripada i vezan je u odnosima sa drugim članovima njegovog/ njenog porodičnog sistema.

Filadelfija: Ivan Boszormeni-Nađ, Džejms Framo, Ros Spek, Kerolin Atniv i Institut za psihijatriju Istočne Pensilvanije64

Pored Instituta za istraživanje mentalnog zdravlja u Palo Altu, još jedan značajan centar za porodičnu terapiju se razvijao u Filadelfiji. Iako možda ne toliko poznat širim krugovima kao IIMZ, porodični terapeuti i naučnici koji su učestvovali u procesima istraživanja, i koji su radili na Institutu za psihijatriju Istočne Pensilvanije (IPIP) 65 dali su značajan doprinos u oblasti porodične terapije.

Ivan Boszormeni Nađ (1920-2007) 64

Psihijatar, rođen u Mađarskoj a živeo i radio u SAD.Smatra se jednim od osnivača porodične terapije.

Njegov naglasak na lojalnost, poverenje, i relacionoj etici - kako u okviru porodice tako i između porodice i društva – pružio je značajan doprinos u oblasti porodične terapije od njenog osnivanja (1950-ih). Student Virdžinije Satir i ostvareni naučnik i lekar, Nađ je bio obučen psihoanalitičar, a njegov rad ohrabrio je mnoge porodične terapeute da ugrade psihoanalitičke ideje uz porodičnu terapiju. Nađ je možda najpoznatiji za razvoj kontekstualnog pristupa u porodičnoj terapiji, koji naglašava etičku dimenziju porodičnog razvoja. Na osnovu psihodinamičkog modela, kontekstualne terapija naglašava potrebu da etička načela budu sastavni deo terapijskog procesa. Nađ smatra da su poverenje, lojalnost i uzajamna podrška ključni elementi koji leže u osnovi odnosa između članova porodice i porodicu drže zajedno, kao i da razvijaju simptome kada nedostatak brige i odgovornosti za posledicu ima nedostatak poverenja u odnosima. Uloga terapeuta jeste da pomogne rad porodice tako što će se izbegavati emocionalni konflikti i razviti osećaj za pravičnost između članova porodice. Godine 1957, Nađ je osnovao IPIP65, i služio je kao ko-direktor i ko-terapeut zajedno sa socijalnim radnikom Džeraldinom Spark. Nađ je takođe aktivno radio na istraživanju pojave šizofrenije i porodične terapije i bio ko-autor dela „Nevidljivi lojalnosti: Reciprocitet međugeneracijske porodične terapije“ (Boszormenii-Nađ i Spark, 1973). Ivan B.Nađ je prešao na Hahneman univerzitet 1980. godine, kada je država Pensilvanija zatvorila Institut za psihijatriju (IPIP). Nastavio je i dalje da se bavi modelom kontekstualne porodične terapije, koji je usmeren na etiku u porodičnim odnosima (Boszormeni-Nađ I Krasner, 1986).

Kontekstualna terapija [contextual therapy]. Ivan B.Nađ osnovao je kontekstualan pristup porodičnoj terapiji i individualnoj psihoterapiji. To je jedan sveobuhvatan model koji integriše individualne psihološke, interpersonalne, egzistencijalne, sistemske, i međugeneracijske dimenzije individualnog i porodičnog života i razvoja.

64 Ivan Böszörményi-Nagy, James Framo, Ross Speck, Carolyn Attneave

65 [Eastern Pennsylvania Psychiatric Institute]

Kontekstualni model predlaže četiri dimenzije relacione stvarnosti, i kao vodič za sprovođenje terapije i za stvaranje koncepcije relacione stvarnosti [Relational reality] u celini:

1) Činjenice (na primer, genetski ulaz, fizičko zdravlje, osnovne istorijske činjenice, događaji u životnom ciklusu čoveka, itd.) (2) Individualna psihologija (3) Sistemske transakcije (domen pokriven klasičnom sistemskom porodičnom terapijom na primer, pravila, moć, poravnavanja, trouglovi, povratne informacije, itd.) (4) Relaciona etika

Kontekstualni model predlaže relacionu etiku – etičku ili „pravednu” dimenziju bliskih odnosa - kao sveobuhvatni integrativni konceptualni i metodološki princip. Relaciona etika je usmerena posebno na prirodu i uloge povezanosti, brige, reciprociteta, lojalnosti, nasleđa, krivice, pravičnosti, odgovornosti i pouzdanosti - unutar i između generacija. Smatra se da ona ne predstavlja samo skup zakonodavnih normi, niti samo psiholoških fenomena, perspektiva, ili konstrukcija. Umesto toga, relaciona etika se vidi kao (1) da ima neku objektivnu ontološku i iskustvenu osnovu na osnovu toga što potiče iz osnovne potrebe i iz realnog odnosa sa konkretnim posledicama (tj. za razliku od apstraktne ili „vrednosne” etike); i kao (2) značajno objašnjenje i motivaciona dinamika rada – i na korisne i destruktivne načine - u pojedincima, porodicama, društvenim grupama i širem društvu.

Pojava nevidljive lojalnosti [invisible loyalities]. Dogodi se često da član porodice trenutno nesvesno izražava emocije i ponašanja koji potiču od prethodne generacije. Problematično ponašanje živog člana porodice u sadašnjoj porodici ili okolnost predstavlja- ponavljanje-ili-nadoknadu za traumu koja se dogodila u prošlosti. Ovu pojavu je prvi put identifikovao Ivan B. Nađ, koji je ovakve pojave nazvao nevidljivim lojalnostima.

Objavljeni radovi/knjige I.B.Nađa - Boszormenyi-Nagy, I., & Framo, J. (Eds.) (1965; 1985), Intensive family therapy: Theoretical

and practical aspects. (srp. Intenzivna-porodična terapiju: teorijski i praktični aspekti) New York: Harper & Row. (Second edition, New York: Brunner/Mazel)

- Boszormenyi-Nagy, I., & Spark, G. (1973; 1984), Invisible loyalties: Reciprocity in intergenerational family therapy. (srp. Nevidljiva lojalnost: Reciprocitet u međugeneracijskoj porodičnoj terapiji).New York: Harper & Row. (Second edition, New York: Brunner/Mazel)

- Boszormenyi-Nagy, I., & Krasner, B. (1986),Between give and take: A clinical guide to contextual therapy. (srp. Između davanja i uzimanja: Klinički Vodič za kontekstualnu terapiju).New York: Brunner/Mazel.

- Boszormenyi-Nagy, I. (1987), Foundations of contextual therapy: Collected papers of Ivan Boszormenyi-Nagy, (srp. Temelji kontekstualne terapije: Zbornik Boszormenii-Ivan Nađ,MD). New York: Brunner/Mazel.

- Boszormenyi-Nagy, I., Grunebaum, J., & Ulrich, D. (1991), Contextual Therapy. In A. Gurman & D. Kniskern (Eds.) Handbook of Family Therapy, Vol 2. (srp.Priručnik za porodične terapije) New York: Brunner/Mazel

Džejms Framo66. Bio je jedan od malog broja psihologa koji je odigrao važnu ulogu u ranim danima porodične terapije. On je na početku svoga rada stekao nacionalno priznanje (od IPIP), da bi zatim prešao na Univerzitet Templ. U toku ovog perioda, počeo je da traži od odraslih pacijenata da dovode sve članove svoje porodice porekla, bez obzira koliko su njihovi domovi udaljeni od mesta gde se obavlja terapija, da bi prisustvovali intenzivnom vikendu maratonske seanse, na kojoj bi primenjivao transgeneracijski model (Framo 1981). Tada se preselio u SAD, i zaposlio na Internacionalnom univerzitetu u San Dijegu67, Kalifornija. Zahvaljujući svome radu i rezultatima, zapamćen je kao jedan od najvažnijih glasova u pokretu transgeneracijske porodične terapije.

66 James Framo

67[International University in San Diego, California]

Ros Spek i Karolin Atniv68. Ako je Džejms Framo proširio opseg porodične terapije vođenjem seansi sa porodicama porekla svojih odraslih pacijenata, Ros Spek i Karolin Atniv su prebrisale polja individualne i porodične terapije, tako što su dozvolile pacijentima da uključe i ceo njihov društveni sistem podrške (porodica, rođaci, prijatelji, a ponekad i saradnici) u podebljanom poduhvatu poznatom kao terapija mreže [eng.network therapy] (Spek i Atniv, 1973). U ovom pristupu terapeut koristi grupni proces za podsticanje mreže da bi predstavio inovativne ideje za rešavanje problema i pruži podršku identifikovanom pacijentu i porodici. Ovaj pristup terapiji ostavio je utisak na Marej Bouena, i može se prepoznati u njegovom radu.

PRIMALNA TERAPIJA

Artur Janov69

„Primalna terapija je čudotvorna, ali ona nije čudo, ona je nauka na poslu"

Dr. Artur Janov

Dr Artur Janov jeste jedan od vodećih svetskih psihologa i autor deset knjiga, uključujući i svetski bestseler, „Primalni vrisak“. Njegova najnovija knjiga, „Biologija ljubavi“, objavljena je marta 2000. godine. On je osnivač i direktor Centra za primalnu terapiju u Santa Moniki, Kalifornija70.

Kratka biografija. Dr Janov je stekao magistarsku diplomu u oblasti psihijatrije i socijalnog rada na Univerzitetu Kalifornija u Los Anđelesu, a zatim odbranio svoj doktorat iz psihologije

u Klermontu71. Pre nego što se okrenuo Primalnoj terapiji, Janov se bavio konvencionalnom psihoterapijom u rodnoj Kaliforniji. Stažirao je na Psihijatrijskoj klinici Haker na Beverli Hilsu72, radio za veterana uprave u Brentu, i vodio svoju privatnu praksu (1952 -1967).

Takođe je bio na čelu osoblja na psihijatrijskom odeljenju u dečijoj bolnici u Los Anđelesu73, gde je bio uključen u razvoj jedinice za psihosomatske bolesti, u ovoj bolnici.

Pravac profesionalnog rada doktora Janova bio je promenjen u jednom danu, sredinom 1960-tih, otkrićem prvobitnog, primalnog bola [primal pain]. U toku jedne terapije, čuo je (kako on to opisuje) „jeziv vrisak koji je izlazio iz dubine duše mladog čoveka koji je ležao na podu“. Janov je shvatio da je taj krik bio proizvod neke nesvesne, nematerijalne rane koju pacijent nije bio u stanju da reši. Od tada, doktor Janov se posvetio istraživanju baš tog u osnovi bola kao i razvoju precizne, naučne terapije koja bi mogla da ublaži njene doživotne efekte.

68

Ross Speck & Carolyn Attneave 69

Artur Janov 70 [Primal Center in Santa Monica, California]

71

[Claremont Graduate Schoo]l 72

[Hacker Psychiatric Clinic in Beverly Hills]

73

[Psychiatric Department at Los Angeles Children’s Hospital]

Janov je sprovodio revolucionarna istraživanja u oblasti psihoterapije duže od tri decenije. Kao začetnik Primalne terapije, on je radio sa hiljadama pacijenata i realizovao opsežno istraživanje da bi potkrepio svoju tezu da i fizičke i psihičke bolesti mogu da budu povezane sa nekom davnom traumom. On je zaključio da pacijenti Primalne terapije mogu, u velikom procentu, da smanje zdravstvene probleme kao što su depresija, anksioznost, nesanica, alkoholizam, narkomanija, bolesti srca i mnoge druge ozbiljnije bolesti. Godine 1970, on je predstavio svoj radikalno novi pristup u terapiji široj javnosti u svojoj prvoj knjizi, „Primalni vrisak“, koja je postala bestseler i od tada do danas prodata u više od milion primeraka širom sveta.

U poslednjih trideset godina Primalna terapija se sama predstavila kao jedina terapija koja proizvodi duboke promene u telu čoveka psihosomatskih simptoma i psiholoških problema. Kao direktor i supervizor za istraživanja sa laboratorijom Primalne fondacije74, dr Janov je bio prvi psiholog koji je predao svoje rezultate na naučnu proveru. Studije na Rutgers, Univerzitetu u Kopenhagenu75, u bolnici Sveti Vartolomej u Engleskoj76 ,kao i Kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu77 podržale su u potpunosti njegovu teoriju da Primalna terapija može da proizvede merljive pozitivne efekte na funkciju ljudskog mozga i tela.

Doktor Janov i njegova supruga, dr Frans D.Janov78 , ko-direktor Primalnog centra, držali su predavanja u čitavom svetu o Primalnoj teoriji i Primalnoj terapiji.

Najnovija istraživanja koja su sprovedena u Primalnom centru doktora Janova, o efektima Primalne terapije na mozak, izvršio je dr Erik Hofman, bivši profesor neuropsihologije Univerziteta u Kopenhagenu.Ovo istraživanje je pokazalo nastanak vrlo jasnih promena u mozgu, kao rezultat osećanja.

Objavljeni radovi/knjige Artura Janova • The Primal Scream (1970), (srp. Primalni vrisak) (revised 1999) • The Anatomy of Mental Illness (1971), (srp. Anatomija mentalnog obolenja) • The Primal Revolution: Toward a Real World (1972), (srp. Primalna revolucija; prema

stvarnom svetu) • The Feeling Child (1973), (srp. Osećajući dete) • Primal Man: The new consciousness (1976), (srp.Primalni čovek; Nova svesnost) • Prisoners of Pain (1980), (srp. Zatvorenici bola) • Imprints: The Lifelong Effects of the Birth Experience (1984), (srp.Dugoročni efekti na iskustvo

pri rođenju) • New Primal Scream: Primal Therapy 20 Years on (1992), (srp.Novi primalni vrisak: Primalna

terapija) • Why You Get Sick and How You Get Well: The Healing Power of Feelings (1996) • The Biology of Love (2000), (srp. Biologija ljubavi) • Sexualité et subconscient : Perversions et déviances de la libido (2006) • Primal Healing: Access the Incredible Power of Feelings to Improve Your Health (2006) • The Janov Solution: Lifting Depression Through Primal Therapy (2007)

74 [Primal Foundation Laboratory, Kopenhagenu] 75

[Rutgers, the University of Copenhagen] j 76

[St. Bartholomew’s Hospital in England Anđelesu] 77

[University of California at Los Angeles] 78

Dr. France D. Janov

PRIMALNA TERAPIJA [Primal therapy] Osnovna teorija U navedenim odlomcima iz knjige „Zašto se razbolite – kako da ozdravite“, koju je napisao Dr. Artur Janov, dat je pregled nekih od osnovnih teorija koje objašnjavanju primalnu terapiju.

„Postoji jedna neuroza, mnoge manifestacije i jedan lek— osećanje.”

„Usled potiskivanja osećanja (uzdržavanja) nastaje bol koji deli sebe na dva dela, gde jedna strana ratuje sa onom drugom. Jedan deo je realan svoj [real self], pun potrebe i bola koji su potopljeni, a drugi je nerealan svoj [unreal sefl] koji pokušava da se bavi spoljnim svetom pokušavajući da ispuni svoje nezadovoljene potrebe i upražnjava neurotične navike i ponašanje kao što su opsesije i zavisnosti. Podela sebe na dva dela čini suštinu neuroze, koja može da dovede i do smrti.

Ta bol je posledica potrebe i osećanja koji su ostali neispunjeni u ranom životu.Te rane nezadovoljenih potreba stvaraju ono što je dr Janov nazvao- Primalnim bolom [Primal pain]. Približavanje smrti pri porođaju, ili osećaj da niste voljeni kao dete su primeri takvog bola. Bol tada prerasta u neosetan, jer telo nije opremljeno da taj bol proživi u potpunosti i bavi se njime. Kada je bol previše jak, on se potiskuje i skladišti. Kada dođemo do stanja kada se mnogo nerešene boli skupilo, tada možemo izgubiti pristup svojim osećanjima i zatim postati neurotični.“

„Ubica broj jedan u svetu danas nije rak ili srčane bolesti, nego potiskivanje osećanja (uzdržavanje)“.

„Veoma je važno da Primalna terapija postoji u oblasti psihologije, jer to znači da će se rešiti problem i zaustaviti bol koji oseća veliki broj ljudi. Posle dve decenije istraživanja, i na hiljade pacijenata sa kojima je radio tim psihologa, došlo se do zaključka da primalna terapija jeste u stanju da smanji ili eliminiše mnoštvo fizičkih i psihičkih oboljenja u relativno kratkom vremenskom periodu, i to sa trajnim zadovoljavajućim rezultatima.“

„Osećati bol znači zaustaviti patnju”

„Potiskivanje osećanja (uzdržavanje) jeste skrivena snaga iza bolesti"

„Mi možemo da vidimo kako zakopana osećanja konstantno aktiviraju sistem, vršeći pritisak na vitalne organe i izazivajući poremećaje koji mogu eventualno da dovedu i do ozbiljne bolesti. Problem za sve nas jeste kada se iznenada nađemo u nevoljama ili opsesijama i nemamo pojma kako se sve to desilo. Ne znamo zašto ne možemo da spavamo, zašto ne možemo da nađemo partnera, zašto smo opsednuti ovom idejom, ili zašto da ili ne funkcionišemo kako želimo, seksualno. Primalna terapija jeste vrsta terapije koja može da razjasni ove, na prvi pogled misterije.“

* * *

„Mi smo naučili iz primalne terapije da bez obzira na to da li se bol manifestuje u telu ili u glavi - ta osoba nije ’sama’- postoji dislokacija funkcije koja je globalna. I emocionalni i fizički bol deformišu ćelije i izazivaju promene koje se pojavljuju u izmerenim vrednostima vitalnih znakova, promene moždanih funkcija i hemije, imunog sistema, hormona, perifernog protoka krvi i u ponašanju osobe. Slika je potpuno iskrivljena. Primalna terapija radi u obrnutom smeru od normalnog pristupa; umesto da se radi od simptoma do mogućih uzroka, radi se od uzroka do simptoma. Iz ovog pristupa, razvilo se još dublje razumevanje toga ko smo i šta nas vodi, kao i naših osnovnih, skrivenih,nesvesnih motivacija.“

Neuroza

U sledećim odlomcima data su objašnjenja za teoriju neuroze:

„Mi smo svi stvorenja sa potrebama. Rođeni smo sa potrebama, a velika većina nas i umre nakon dugog života borbe a da nismo mnoge potrebe ostvarili. Te potrebe nisu preterane – da budemo siti, utopljeni i suvi, da rastemo i razvijamo se u svom sopstvenom tempu, da nas drže i miluju, i da budemo stimulisani. Ove primalne potrebe jesu centralna realnost za odojče. Neurotični proces počinje kada se te potrebe ne zadovoljavaju u bilo kojem vremenskom intervalu. Novorođenče ne zna da bi trebalo da se podigne kada plače, niti da ne bi trebalo prekinuti prerano sa dojenjem, ali kada njegove potrebe nisu zadovoljene, on se zaplače.“

„Neuroza je simboličko ponašanje u odbrani od prekomernog psiho-biološkog bola.Naravno, simbolička zadovoljstva ne mogu da ispune stvarne potrebe; da bi stvarne potrebe bile zadovoljene, one moraju da se osete i iskuse. Nažalost, bol je prouzrokovao da te potrebe budu sahranjene. Kada su sahranjene, organizam ide u stalno vanredno stanje pripravnosti. To upozorenje jeste, u stvari, stanje napetosti. On pokreće dete, a kasnije odraslu osobu ka zadovoljavanju potreba na bilo koji mogući način. Ovo upozorenje je neophodno da bi se obezbedio opstanak deteta, ako bi on odustao od nade da će njegove potrebe ikada biti ispunjene, tada bi mogao da umre. Organizam nastavlja da živi po svaku cenu, i rezultat svega obično su neuroze - gašenje telesnih nezadovoljenih potreba i osećanja, jer bol je prevelika da bi se izdržala.“

---------

„Strašan je osećaj bezizlaznosti nikada ne biti voljen, i to izaziva rascep u duši. Dete mora da negira stvarnost da njegove potrebe nikada neće biti ispunjene, bez obzira šta on bude uradio. On ne može da živi znajući da je bio preziran, ili da niko nije istinski zainteresovan za njega. Nedopustivo je za njega da zna da ne postoji način da učini da otac bude manje kritičan, a majka ljubazna. Jedini način koji ima da odbrani sebe jeste da razvije zamene za te potrebe, a one su neurotičnog karaktera...“

„Uzmimo primer deteta koje stalno kritikuju njegovi roditelji. U učionici on može neprekidno da brblja; u školskom dvorištu može stalno da se razmeće (i odbija drugu decu). Kasnije u životu možda će imati nekontrolisanu žudnju da glasno zahteva nešto kao, na primer,da uvek ima „najbolji sto u kući“ u nekom skupom restoranu.

Dobijanje stola ne može a da ne zadovolji njegovu potrebu da se oseti važnim. Inače, zašto ponavljati svoj nastup svaki put kada se jede negde napolju? Otcepljen od autentične nesvesne potrebe (da bude priznat kao vredno pažnje ljudsko biće), on izvodi „značenje“svog postojanja tako što ga pozdravljaju po imenu razni šefovi sala u fensi restoranima.“

„Deca se rađaju, tada, sa realnim biološkim potrebama * koje, iz jednog ili drugog razloga, njihovi roditelji ne ispunjavaju. Može biti da neke majke i očevi jednostavno ne prepoznaju potrebe svoje dece, ili da ti roditelji, iz želje da ne naprave neku grešku, slede savete nekih autoriteta za vaspitanje dece pa se odnose prema detetu po navedenoj shemi, hrane ga po tako preciznom vremenskom rasporedu da bi im bilo koja avio-kompanija zavidela na tačnosti, pa zatim prekinu sa dojenjem deteta -opet prema dijagramu... „

„Glavni razlog do kojeg sam došao na pitanje kada deca postaju neurotična jeste da su njihovi roditelji previše zauzeti boreći se sa svojim sopstvenim neispunjenim potrebama...

Tako žena može da zatrudni, da bi bila beba- ono što je ona zapravo imala potrebu da bude ceo svoj život. Sve dok je ona u centru pažnje, ona je relativno srećna. Kada rodi dete, ona može postati akutno depresivna. Trudnoća će služiti njenoj potrebi i nema nikakve veze sa stvaranjem novog ljudskog bića na ovoj zemlji. Dete može čak i da pati zbog rođenja i zbog toga što mu je bila uskraćena njegova majka jednom u njenom životu kada je mogla da navede druge da brinu o njoj. Pošto ona nije spremna za materinstvo, njeno mleko može da presuši, ostavljajući svoje novorođenče da pati isto od rane deprivacije koju je i sama možda pretrpela. Na ovaj način gresi roditelja posetili su decu u ciklusu koji, izgleda, kao da nema kraja.

Pokušaj deteta da zadovolji svoje roditelje ja nazivam borbom. Borba počinje prvo sa roditeljima, a kasnije se generalizuje i na ceo svet. Ona se širi preko porodice, jer osoba nosi svoje lišene potrebe sa sobom gdegod da ide, i te potrebe moraju da se iznesu. On će tražiti zamenu za roditelja, sa kojom će se igrati.“

„Iz svoje neurotične drame, on će postaviti bilo koga (uključujući i njegovu decu) u ulogu roditeljske figure, koji će ispunjavati njegove potrebe. Ako je otac bio verbalno potisnut i nikada mu nije dozvoljavano da govori mnogo, njegova deca će biti slušaoci. A oni, koji su zauzvrat, morali da slušaju toliko mnogo, imaće potisnute potrebe da ih neko sluša, i to mogu vrlo često da budu njihova sopstvena deca.“

„Lokus borbe pomera se iz realne potrebe do neurotične potrebe, od tela do uma, jer mentalne potrebe se javljaju kada se negiraju osnovne potrebe. Ali mentalne potrebe nisu stvarne potrebe. U stvari, ne postoje čisto psihološke potrebe. Psihološke potrebe jesu neurotične potrebe, jer ne služe realnim potrebama organizma. Čovek u restoranu, na primer, koji mora da ima najbolji sto kako bi se osećao važnim, deluje na potrebe koje su se razvile zato što nije bio voljen, jer su njegovi stvarni napori u životu bili ili ignorisani ili potisnuti. On može da ima potrebu da bude prepoznat po imenu od strane šefa sale, jer ranije u životu bio je samo u kategoriji „sina“.To znači da je bio dehumanizovan od strane svojih roditelja i da pokušava da dobije ljudski odgovor simbolično, kroz druge. Ono što neurotična osoba čini jeste da stavlja nove oznake (potreba da se oseća važnim) na stare nesvesne potrebe (da bude voljen i cenjen). Vremenom može da počne i da veruje da su ove oznake stvarna osećanja i da je potrebno krenuti u potragu za njima...

Fascinacija gledanja svoga imena na velikom svetlu ili na odštampanoj stranici jeste samo jedan pokazatelj dubokog lišavanja, u mnogima od nas, individualnog priznanja. Ona dostignuća, bez obzira na to koliko su stvarna, služe kao simbolično traganje za roditeljskom ljubavi. Udovoljavanjem publici to postaje borba.

Borba je ono što čuva dete od njegovog osećaja beznadežnosti. Ona leži u prekomernom radu, u robovanju za visokim ocenama, u kome je dete izvođač. Borba je nada neurotične osobe da bude voljen. Umesto da bude svoj, on se bori da postane još jedna verzija sebe. Pre ili kasnije, dete počinje da veruje da ova verzija jeste ono što je on stvarno. Taj „čin“ nije više dobrovoljan i svestan, on je automatičan, i nesvesan. On je neurotičan.“

PSIHODRAMA

Psihodrama jeste metoda psihoterapije nastala dvadesetih godina prošlog veka. Osnivač psihodrame i sociometrije, utemeljivač grupne psihoterapije bio je Jakob Levi Moreno79. Psihodrama predstavlja akcionu metodu (jer se većina njenih tehnika bazira na akciji) u kojoj se životne situacije ili unutrašnji svet pojedinca odigravaju na sceni uz pomoć članova i vođa grupe, onako kako ih taj pojedinac doživljava.Takođe, ona se može smatrati i interpersonalnom terapijom, jer se realizuje u grupi koja postaje mesto na kome se uspostavljaju kvalitetne interpersonalne relacije. U svojoj suštini ona je egzistencijalistička, humanistička terapija koja posmatra čoveka u celini i gaji veru u njegove zdrave potencijale.

U literaturi se sreće veoma veliki broj različitih definicija psihodrame, ali jednu od značajnijih definicija dao je P.F. Kelerman (1992. str. 20) 80 zbog njene sveobuhvatnosti tj. opštosti, definišući psihodramu kao: „metodu psihoterapije u kojoj se klijenti podstiču da nastave i upotpune svoje postupke (delovanje, akcije) kroz dramatizaciju, igranje uloga i dramsku self-prezentaciju. Koriste se i verbalna i neverbalna komunikacija. U toku procesa se odigravaju različite scene kada se opisuju, na primer, uspomene klijenta na određene događaje iz prošlosti, nedovršene situacije, unutrašnje drame, fantazije, snove, i tako se otkrivaju vlastita ograničenja, i pripremaju klijenti za prihvatanje budućih rizičnih situacija ili neiskazana stanja svesti (dakle, klijent uči kako da misli i osećaje slobodno izražava kroz svoje ponašanje). Ove scene odigravaju se sada i ovde, i one su ili aproksimativne realnim životnim situacijama ili su eksternalizacija unutrašnjih mentalnih procesa. Ako je potrebno, druge uloge mogu da igraju članovi grupe ili neživi objekti. Koristi se više tehnika, kao što su: zamena uloga, dubliranje, ogledanje, konkretizacija, pojačavanje i monolog. Obično se mogu naći sledeće faze: zagrevanje, akcija, (prorada, zatvaranje) i podela osećanja (sharing)."

Psihodrama je značajno uticala na razvoj ne samo grupne psihoterapije, nego i na grupe susretanja i geštalt terapiju, pošto je i Moreno, tvorac ove metode, smatrao da ovim postupkom ljudi postaju ne samo zdraviji, već i autentičniji, spontaniji i kreativniji.

Sociometrija jeste jedna kvantitativna metoda pomoću koje se, na jednostavan način, grafički može prikazati kompletna struktura odnosa jedne grupe. Ovim postupkom glavne linije komuniciranja, a naročito međusobno privlačenje ili odbijanje članova grupe, postaju razumljive na prvi pogled. Sociometrija je zato istraživačka tehnika kojom se proučavaju odnosi u grupi, ali i dijagnostička procedura određivanja položaja pojedinca u grupi ili grupe u zajednici. Prema autoru ove metode J. Morenu, kompletna sociometrijska procedura obuhvata korišćenje sociometrijskog testa, izradu sociograma i sociometrijskih indeksa. Ova metoda je široko korišćena u psihološkim i sociološkim istraživanjima u porodici, sportskim kolektivima, školi, privredi, vojsci, itd.

Termin sociometrija vodi etimološko poreklo od reči socius, što znači pratilac, i metrum - meriti. Jakob Moreno definiše sociometriju kao „ istragu u evoluciji i organizaciji grupa i pojedinaca, kao i pozicije individualaca u njima samima”. On dalje kaže da „kao nauka...organizacija grupe, ona napada problem ne iz spoljne strukture grupe, površine grupe, već iz unutrašnje strukture”. Sociometrijskim istraživanjem otkrivaju se skrivene strukture koje daju grupi njen oblik (savezi, podgrupe, skrivena uverenja, zabranjene agende, ideološki sporazumi, ‘zvezde’ programa”).

79

Jacob Levy Moreno 80

J P.F. Kellermann

Jakob Levy Moreno (1889-1974) 79

Jakob Levi Moreno rođen je u Bukureštu, kao dete jevrejske porodice u Rumuniji, koje se razvilo u veoma uspešnog i vodećeg austrijsko-američkog psihijatra i psihosociologa, mislioca i edukatora, osnivača psihodrame, kao i pionira u stvaranju grupne psihoterapije. Za života dato mu je priznanje jednog od vodećih naučnika društvenih nauka.

Sa četiri godine, Moreno je organizovao svoje drugare u dramsko/dramatičnu igru kada je, zagrejano i u ulozi Boga jedno drugo dete predložilo da on, Bog ne bi trebalo da ima problema ako poleti sa kule sačinjene od stolica. Kao uslužan i siguran u svoj uspeh, on je to i učinio, pao i slomio ruku. Moreno je kasnije tvrdio da to njegovo iskustvo sadrži, u stvari, većinu elemenata psihodrame.

Morenova porodica se iz Rumunije preselila u Beč. On je studirao medicinu, matematiku i filozofiju na Univerzitetu u Beču, postavši doktor medicine 1917. godine. Frojdovske teorije izučavao je još na medicinskim studijama, a sve više se interesovao za razvijanje potencijala grupe u terapijske svrhe/praksi.

U svojoj autobiografiji, Moreno se priseća svog susreta sa Sigmundom Frojdom, 1912. godine: „Prisustvovao sam na jednom od Frojdovih predavanja, kada je upravo završio analizu jednog telepatskog sna. Kako su studenti izlazili, on me je izdvojio iz gomile i pitao šta ja to radim. Ja sam odgovorio, „pa, doktore Frojd, ja započinjem tamo gde vi prekidate. Vi srećete ljude u neprirodnim uslovima, u svojoj ordinaciji; ja ih srećem na ulici i u njihovim domovima, u njihovom prirodnom okruženju. Vi analizirate njihove snove; ja im dajem hrabrost da ponovo sanjaju. Vi ih analizirate i razdvajate na delove; ja ih puštam da odglume svoje uloge suprotstavljenih delova i pomažem im da ih vrate, da ponovo budu deo celine. ____________________________________

1925. godine Moreno se preselio u SAD i počeo da radi u Njujorku. U svojoj autobiografiji on navodi da od svih mesta na svetu, „jedino u Njujorku, ogromnom metropolisu i mestu izmešanih naroda, osećajući se oslobođenim od svih predubeđenja, mogao sam slobodno da nastavim sociometrijsko istraživanje grupe u velikom stilu, kako sam i predviđao.” Kasnije se zaposlio na Univerzitetu u Kolumbiji81 i Novoj školi za socijalna istraživanja82.

Godine 1932, dr Moreno po prvi put predstavlja grupnu psihoterapiju na sastanku Američke asocijacije psihijatara83. Za narednih 40 godina, on je razvio i predstavio svoju teoriju o

81 University of Columbia 82

New School for Social Research 83

American Psychiatric Association.

međuljudskim odnosima, kao i alat za društvene nauke koje je nazvao „sociodramom”, „psihodramom”, „sociometrijom” i „socijatrijom”.

U svojoj monografiji pod nazivom „Budućnost čovekovog sveta” on opisuje kako je razvio ove nauke da bi se suprotstavio „Marksovom ekonomskom materijalizmu, Frojdovom psihološkom materijalizmu, kao i tehnnološkom materijalizmu” našeg modernog industrijskog doba .

1950. godine on je osnovao Internacionalni komitet za grupnu psihoterapiju84 u Parizu, kao i prvu Svetsku konferenciju psihodrame85 , takođe u Parizu, 1964. godine. Nakon toga ova metoda doživela je veliki uspeh u primeni u SAD u Evropi. Dečji psihoanalitičari u Francuskoj preuredili su njegovu tehniku psihodrame i transformisali je u pravu analitičku metodu rada, koja se veoma progresivno proširila i razvila i u radu sa odraslima.

Filozofske osnove - Spontanost, kreativnost i susret

Morenova filozofija počiva na fenomenima spontanosti, kreativnosti i susreta. Moreno (1961. Str. XII) definiše spontanost kao: „nov odgovor na staru, stereotipnu situaciju i kao adekvatan odgovor na novu situaciju. Spontanost je potencijal koji poseduje svaki čovek, to je njegovo prirodno svojstvo. Ona je najprisutnija kod dece jer se razvija u spontanoj dečjoj igri i omogućava detetu da istraži, isproba i proširi repertoar svojih uloga kao odgovora na različite životne situacije. Međutim, kako društvo preko sistema normi postavlja svoje zahteve i favorizuje stereotipne odgovore na brojne životne situacije, spontanost a i kreativnost se sputavaju, dolazi do zastoja u njihovom razvoju. Kreativnost kao i spontanost odraz je ljudske fleksibilnosti, bogatstva duha, ona je sposobnost za stvaranje novog kvaliteta. To znači da „kada su funkcije spontanosti nerazvijene stvaraju se kontradiktorne tendencije u ličnosti, što dovodi do razjedinjenja ličnosti i komadanja kulturološkog okruženja."(Moreno 1946, 1972 str. 101).

Moreno uvodi princip SADA I OVDE kao jedan od osnovnih principa psihodramskog procesa, što znači da klijent ne priča o onome što je bilo, već to oživljava na sceni kao da se dešava sada i ovde. Prevazilazeći vremensku distancu, on prošlost čini dostupnom a osećanja vezana za nju ponovo prisutnim i autentičnim.

Shvatanje psihopatologije

U klasičnoj, egzisencijalističkoj psihodrami nema ni koncepta zdravlja (normalnosti) ni patologije. Zbog toga je dijagnoza irelevantna, cilj nije otklanjanje simptoma već razvijanje spontanosti. Moreno je smatrao da je spontanost suprotstavljena anksioznosti. Terapija je usmerena na zdrave potencijale ličnosti i ona je način da se stekne značajno emocionalno iskustvo i razvije spontanost i kreativnost klijenta čime se redukuje anksioznost koja se nalazi u osnovi mnogih poremećaja.

84 [International Committee for Group Psychotherapy] 85

[World Conference on Psychodrama]

Teorija uloga

Viđenje čoveka u psihodrami je izrazito holističko i humanističko. Čovek se u psihodrami uvek posmatra u celini, on je jedinstveno, neponovljivo i autentično biće, on se posmatra kako u sopstvenoj celosti tako i u odnosu na svet oko sebe. Zato je u psihodrami i neverbalni jezik važan za potpuno razumevanje čoveka . Sve varijante psihodrame, od egzistencijalističke do psihoanalitičke, baziraju se na teoriji uloga, razvijenoj i originalnoj teoriji psihodrame.

Teorija uloga čoveka posmatra kao igrača uloga. To, dalje, znači da čovekova ličnost nastaje iz uloga, te da one nisu urođene ili date.

Moreno je razlikovao više vrsta uloga i to: fiziološke ili psihosomatske uloge, (kao što su seksualne uloge, čoveka u odnosu na ishranu, san itd.); zatim psihološke ili psihodramatske uloge, koje predstavljaju, pre svega, naše predstave i ideje o određenim ulogama (predstave o ulozi majke tj. materinstva itd.) i socijalne uloge kao što su uloge lekara, učitelja itd. Moreno definiše ulogu kao: "funkcionalnu formu koju individua uzima u određenom trenutku reagovanja, u određenoj situaciji, u kojoj su druga osoba ili objekt uključeni. Svaka uloga ima dve strane, ličnu i društvenu, kako u procesu formiranja, tako i u procesu ekspresije."(Moreno 1961 str. IV)

Kakvim se promenama teži i za koga je psihodrama terapija izbora?

Koncept uloge je od presudnog značaja za psihodramski terapijski pristup jer uloga ovde predstavlja i terapijski cilj i terapijsko sredstvo. Najveći broj dečijih igara podrazumeva oprobavanje u određenim ulogama, istraživanje i otkrivanje novih uloga. Obzirom da je dete obdareno velikim stepenom spontanosti, ono u igri lako i brzo menja uloge, dodeljujući sebi različite uloge. To je način da se istraži svet oko sebe i sopstvene veze sa njim. Međutim, čovek se tokom odrastanja ograničava na određen broj uloga koji je manji od onog koji bi mogao da preuzme kada bi se oslobodili njegovi potencijali, pre svega, spontanost i kreativnost. Sazrevanje podrazumeva potrebu da čovek prihvata sve veći broj uloga, da prelazi iz jednih u druge. Zbog toga je jedan od ciljeva psihodramskog terapijskog procesa da se osobi omogući da proširi repertoar svojih uloga, da se bolje realizuje u postojećim ulogama ili da neke od njih odbaci i prihvati nove. Moreno je smatrao da se psihodrama može primenjivati sa gotovo svim dijagnostičkim grupama, a takve tvrdnje susrećemo i kod nekih savremenih autora.

Dijagnostički kriterijumi za uključivanje klijenata u grupu

Psihodrama, kao i druge humanističke terapije, nema neki posebno izgrađen dijagnostički instrument koji se koristi pri selekciji klijenata za formiranje grupe. Terapeut se u cilju sakupljanja osnovnih informacija koristi kontaktnim nestandardizovanim intervjuom, a ukoliko je potrebno moguće je sprovesti i nekoliko intervjua pre uključenja klijenta u terapijski proces.