1. Multilateralne institucije meñunarodne trgovine Nakon završetka Drugog svetskog rata, koji je ostavio teške posledice na

meñunarodnu trgovinu, i rastućim protekcionizmom država, javila se potreba za liberalizacijom i regulisanjem meñunarodnih robnih tokova. Svetska trgovinska organizacija, pored Meñunarodnog monetarnog fonda, svakako predstavlja najbitniju multilaterlanu instituciju koja reguliše ponašanje učesnika u meñunarodnoj razmeni. Ova organizacija je stvorena sa ciljem uklanjanja svih barijera u meñunarodnoj trgovini i stvaranju uslova za njeno nesmetano odvijanje.1

1.1. Svetska trgovinska organizacija

Svetska trgovinska organizacija (World Trade Organization, WTO) je meñunarodna organizacija koja predstavlja institucionalni i pravni okvir multilateralnog trgovinskog sistema u područjima carina i trgovine robama, uslugama i trgovinskih aspekataintelektualne svojine. STO predstavlja pravno obavezujuću instituciju u domenu svetske trgovine koja počiva na pravilima, odnosno sporazumima koji na sveobuhvatan način regulišu trgovinu robom, uslugama i trgovinske aspekte intelektualne svojine. Pored toga, u okviru Svetske trgovinske organizacije, ustanovljen je sistem rešavanja sporova (čime se obezbeñuje sankcionisanje nepoštovanja preuzetih meñunarodnih obaveza), sistem praćenja nacionalnih trgovinskih politika zemalja članica (svakih 6 godina za zemlje poput naše), sistem tehničke pomoći i obuke zemljama u razvoju i tranziciji i sistem saradnje sa Meñunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom.

Svetska trgovinska organizacija ima za osnovni cilj da promoviše slobodnu trgovinu, podstičući zemlje da smanjuju uvozne carine i druge barijere koje se nameću otvorenom, slobodnom tržištu. Svetska trgovinska organizacija je osnovana 1995. godine i predstavlja sukcesora meñunarodnog sporazuma koji je bio poznat pod imenom GATT - Opšti sporazum o carinama i trgovini (General Agreement on Tariff and Trade).

Svetska trgovinska organizacija je jedina meñunarodna agencija u svetu koja se bavi nadgledanjem pravila u meñunarodnoj trgovini. Ona olakšava protok roba i usluga kao i rešavanje eventualnih nesporazuma izmeñu nekih zemalja članica. Njen značaj je ogroman, što pokazuje sve veći broj članica (153 u 2008. godini) ali i sve veći obim svetske trgovine (trenutno preko 8500 milijardi dolara).

1.1.1. Principi i članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji

Svetska trgovinska organizacija počiva na nekoliko osnovnih principa: - princip najpovlašćenije nacije, kojim se zemlje izjednačavaju u pogledu pristupa

tržištu (izuzetak su sporazumi o slobodnoj trgovini, carinske unije i ekonomske integracije),

- nacionalni tretman, koji podrazumeva isti tretman strane i domaće robe, stranih i domaćih pružalaca usluga i trgovinskih marki, patenata i prava na kopiranje,

- princip transparentnosti, obavezivanja (na maksimalnu carinsku stopu) i predvidivosti, čija je suština da se obezbedi da sve informacije o propisima, postupcima i 1 Kozomara, Jelena, Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beograd, 2001, str.57

procedurama vezanim za trgovinu budu unapred i lako dostupne čime bi se obezbedila stabilnost.

Članice Svetske trgovinske organizacije mogu biti države ali i autonomne carinske teritorije (Tajvan, Makao, Hong Kong). Svetska trgovinska organizacija danas ima 153 zemalja članica, a 25 zemalja je trenutno u procesu pristupanja. Od dana podnošenja zahteva za pristupanje u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kandidati za članstvo dobijaju status posmatrača. Prema pravilima Svetske trgovinske organizacije, države posmatrači su u obavezi da u periodu od 5 godina pokrenu pregovore za pristupanje u punopravno članstvo.

U regionu jugoistočne Evrope još jedino Srbija, Crna Gora i Bosna i Hercegovina nisu članice ove organizacije.

Sedište STO se nalazi u Ženevi. Organizaciona struktura Svetske trgovinske organizacije Svetska trgovinska organizacija, kao i druge meñunarodne meñudržavne

organizacije, ima stalne organe koji su rangirani u pet nivoa: 1. Ministarska konferencija je najviši organ koji odlučuje o pitanjima Svetske

trgovinske organizacije multilateralnih trgovinskih sporazuma.2 Sastavljena je od visokih predstavnika država članica, ministara, carinskih unija i nezavisnih carinskih teritorija. Odluke donosi konsenzusom. Odlučivanje većinom je moguće ali nikada nije upotrebljeno. Svi sporazumi kojima članice Svetske trgovinske organizacije pristupaju, moraju biti ratifikovani u nacionalnim parlamentima.

2. Opšti savet je organ koji rukovodi radom organizacije i odlučuje o tekućim pitanjima u Svetskoj trgovinskoj organizaciji u periodu izmeñu Ministarskih konferencija. Sastavljen je od predstavnika država članica (ambasadora). Odgovorno je i nastupa u ime Ministarske konferencije.

3. Saveti koji su zaduženi za nadgledanje Multilateralnih trgovinskih sporazuma, u oblasti meñunarodne trgovine robom, trgovine uslugama i trgovinske aspekte prava intelektualne svojine.

4. Sekretarijat Svetske trgovinske organizacije obavlja administrativne poslove u užem smislu, koordenacione, finansijske, tehničke i reprezentativne funkcije. Sekretarijatom rukovodi Generalni director, koji imenuje zaposlene u Sekretarijatu i odreñuje njihove dužnosti i pravila službe u skladu sa smernicama koje donosi Ministarska konferencija Svetske trgovinske organizacije.

5. Pomoćne organe čine komiteti, radne grupe i saveti podreñeni Opštem savetu i savetima koji administriraju pojedine sporazume.

PREDNOSTI I CILJEVI ČLANSTVA U STO

Članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji predstavlja jedan od ključnih koraka integracije zemlje u moderne meñunarodne ekonomske odnose. On je istovremeno i važan element podrške procesu unutrašnjih ekonomskih reformi, kao i neophodan korak u procesu pridruživanja i pristupanja Evropskoj uniji. U tom smislu, pristupanje Svetskoj

2 Bjelić Predrag, Meñunarodna trgovina, Ekonomski fakultet Beograd, str.448.

trgovinskoj organizaciji predstavlja i važan element razvojne strategije zemalja u tranziciji, kao i zemalja u razvoju.

Osnovne prednosti članstva u Svetskoj trgovinskoj organizaciji se ogledaju u sledećem:

- mogućnost pristupa tržištima drugih zemalja pod povoljnijim uslovima, - izuzetno važan signal stranim investitorima o stabilnosti i predvidivosti

ekonomskog sistema – smanjuje se faktor rizika za potencijalne ulagače, - izgradnja tržišne privrede i podsticaj modernizaciji i reformi privrednog

zakonodavsta. Pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji, izmeñu ostalog, omogućava i

poboljšanje poslovne klime za buduće strane investitore. Stabilna vlada, standardi, zaštita intelektualne svojine i drugi uslovi neophodni za članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji nalaze se meñu najznačajnijima za ulaganje u jednu zemlju. Dva primera najbolje ilustruju značaj ulaska u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Grafikon 1 . Strane direktne investicije u Bugarskoj nakon prijema u STO

(► OECD, 2006, str. 45) U Bugarskoj je u osmogodišnjem periodu članstva u Svetskoj trgovinskoj

organizaciji postignuto povećanje stranih direktnih investicija za oko osamnaest, dok je Estonija u petogodišnjem periodu uvećala obim stranih ulaganja za tri puta.

Mili

on

i do

lara

Datum prijema u STO

Mili

on

i do

lara

Grafikon 2. SDI u Estoniji nakon prijema u STO (► OECD, 2006, str. 46)

U okviru Jugoistočne Evrope, Srbija (sa Kosovom i Metohijom), Crna Gora i

Bosna i Hercegovina nisu članice Svetske trgovinske organizacije, i zbog toga je i revidiran Sporazum o osnivanju CEFTA 2006.

Za zemlju koja je u procesu pristupanja je vrlo važno da obezbedi nekoliko preduslova:

- političku podršku procesu pristupanja, odnosno punu podršku Vlade kako bi se, pored ostalog, omogućilo da pregovarački tim ima mogućnost direktnog i efikasnog učešća u reformi propisa važnih za pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji,

- realizacija efektivnih reformi na planu spoljnotrgovinskog sistema, kao i šireg zakonodavstva u celini, u cilju stvaranja tržišne privrede i pravnog sistema koji je uporediv sa sistemima razvijenih tržišnih privreda,

- informisanje celokupne javnosti u zemlji – poslovnih i naučnih krugova, asocijacije potrošača, članova parlamenta, medija, kako bi se obezbedio nacionalni konsenzus o važnosti što skorijeg pristupanja ovoj organizaciji

- finansijsko-materijalno i kadrovsko jačanje institucija koje nose proces pripreme i pregovora za pristupanje, kao i ispunjavanja preuzetih obaveza.

Sporazumi Svetske trgovinske organizacije Neuspeli pokušaj stvaranja Meñunarodne trgovinske organizacije 1948. godine,

kao jedne od Bretton Woods institucija, rezultirao je pristupanjem 23 države Opštem sporazumu o carinama i trgovini (GATT). Inicijalni nacrt Povelje ITO (International Trade Organization) bio je ambiciozan s obzirom da je predviñao pravila na području zapošljavanja, meñunarodnih investicija, usluga i restriktivne poslovne prakse. Dvadeset tri države potpisnice GATT pokrenule su postepenu trgovinsku liberalizaciju i uklanjanje protekcionističkih mera u trgovini robom koje su predstavljale ostavštinu iz 30-tih godina. Tokom 47 godina i 8 rundi pregovora, sve do 1994. godine, razvijan je multilateralan trgovinski sistem, koji prerasta u Svetsku trgovinsku organizaciju.

Svetska trgovinska organizacija je osnovana 1995. godine, posle Urugvajske runde multilateralnih trgoviskih pregovora (1985-1994). Finalnim aktom Urugvajske runde usvojeno je 28 sporazuma o liberalizaciji svetske trgovine, Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije, i četiri plurilateralna sporazuma koje su potpisale pojedine delegacije na Ministraskom sastanku u Marakešu.3

Dva najvažnija dokumenta opšteg tipa usvojena na kraju Urugvajske runde su: 1. Finalni akt Urugvajske runde multilaterarnih trgovinskih pregovora (koji sadrži

sve rezultate tih pregovora) i 2. Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije. Svetska trgovinska organizacija ima status pravnog lica i subjekta meñunarodnog

prava. Njena nadležnost pokriva regulisanje trgovine robom, uslugama i trgovinskim

3 Jevtić Ana, Uticaj Urugvajske runde pregovora na meñunarodnu razmenu, Institut ekonomskih nauka, 2006, str.345-60.

aspektima prava intelektualne svojine, a poseduje i mehanizme za reviziju spoljnotrgovinskih politika zemalja članica kojima obezbeñuje poštovanje njenih pravila.

Svetska trgovinska organizacija mehanizam delovanja ispoljava kroz sporazume kojima su regulisane pojedine oblasti meñunarodne trgovine. Sporazumi Svetske trgovinske organizacije se mogu podeliti u tri grupe:

1) sporazumi koji se odnose na snižavanje carinskih i necarinskih barijera u meñunarodnoj trgovini,

2) sporazumi koji utiču na unifikaciju pravnih normi u zemljama članicama, i 3) sporazumi koji regulišu ključne procedure prilikom realizacije

spoljnotrgovinskih poslova. U prvu grupu sporazuma spadaju Opšti sporazum o carinama i trgovini iz 1994.

godine, Sporazum o trgovini poljoprivrednim proizvodima i Sporazum o tekstilnim proizvodima.

Opšti sporazum o carinama i trgovini iz 1994. godine predstavlja skup unapreñenih postojećih pravila, mehanizama i instrumenata koji se tiču zaštite pre svega carinske politike država članica. Meñu njima su najznačajniji:

� carine postaju jedini legitimni instrument zaštitne politike na granici, � primena necarinskih mera zaštite je u principu zabranjena (osim u specijalnim

slučajevima koji su precizno definisani); � zemlje članice Svetske trgovinske organizacije su preuzele obavezu da u detaljno

preciziranim rokovima ostvare postepeno snižavanje postojećih carinskih stopa ili njihovo potpuno ukidanje za pojedine proizvode;

� reciprocitetom u carinskim koncesijama utvrñuju se i takozvane konsolidovane carinske stope za pojedine proizvode, koje postaju obavezujuće i ne mogu se jednostavno menjati, odnosno povećavati, bez kompenzacije glavnim trgovinskim partnerima;

� isključuje se diskriminacija zemalja članica i uvoznih proizvoda u odnosu na domaće, a klauzula najpovlašćenije nacije se bezuslovno primenjuje prema svim članicama STO;

� uvozni proizvodi iz zemalja članica STO imaju tzv. „nacionalni tretman“, tj. moraju imati isti tretman kao i domaći proizvodi.

Spoljnotrgovinska razmena zemalja u oblasti poljoprivrede se reguliše

Sporazumom o poljoprivredi, kojim se u poljoprivredi po prvi put primenjuju pravila slična onim koja se već decenijama primenjuju u trgovini industrijskim proizvodima.

Imajući u vidu značaj poljoprivrede, u mnogim zemljama postoje programi podrške koji imaju za cilj podsticanje proizvodnje hrane. S druge strane, ovakvi programi mogu itekako uticati na spoljnotrgovinsku razmenu poljoprivrednih proizvoda. Programi domaće podrške obuhvataju širok spektar mera čiji je cilj porast poljoprivredne proizvodnje, povećanje prihoda zemljoradnika, ili stimulisanje ruralnog stanovništva da se bavi poljoprivredom. Spektar programa se kreće od direktne podrške cena (garantovanje cena poljoprivrednih proizvoda) do subvencionisanja inputa čime se smanjuju troškovi proizvodnje. Ako se zemljoradniku garantuje cena proizvoda ili ukoliko za uložena sredstva plaća manje od tržišne cene, on se time podstiče na veću proizvodnju.

Da bi se omogućio razvoj domaće poljoprivredne proizvodnje, u spoljnotrgovinskoj razmeni poljoprivredni proizvodi su obično bili podložni necarinskim barijerama (Non Tariff Barriers, NTB). Necarinske barijere obuhvataju, na primer, kvote kojima se ograničava obim uvoza, minimalne uvozne cene ili promenljive uvozne dažbine. Primenom ovakvih spoljnotrgovinskih barijera ograničava se pristup tržištu i onim zemljama koje bi mogle da ponude proizvode po nižim cenama od domaćih.

Urugvajskom rundom pregovora zemlje članice su se složile da u budućnosti zabrane necarinske barijere i da sve postojeće konvertuju u carinske tarife izračunavanjem odgovarajućih tarifnih ekvivalenata. U mnogim zemljama, obračunati tarifni ekvivalenti necarinskih barijera su bili izuzetno visoki (200–300 procenata).

Do pojave Svetske trgovinske organizacije visokorazvijene zemlje (najveći uvoznici tekstilnih proizvoda) imale su dominantnu ulogu u odreñivanju tržišnih pravila trgovine tekstilnim prozivodima, sprovodeći, pre svega, protekcionističke spoljnotrgovinske mere. Početkom šezdesetih godina dvadesetog veka meñunarodna trgovina tekstilom i odećom je izašla iz okrilja GATT-a. S obzirom da se tekstilna industrija razvijenih zemalja, zbog konkurencije vrlo jevtinih i sve kvalitetnijih proizvoda iz zemalja u razvoju našla u velikim teškoćama, razvijene zemlje preduzimaju mere zaštite koje su odudarale od pravila GATT-a. Od 1974. godine meñunarodna trgovina tekstilom i odećom se reguliše Meñunarodnim sporazumima o tekstilu (Multifibre Agreements – MFA). Režim MFA je definisao pravila na osnovu kojih su se primenjivale kvote, kroz bilateralne sporazume ili unilateralne akcije, uobičajeno dozvoljavajući godišnju stopu rasta kvota od 6 procenata. Takav sistem je obezbedio transparentnost, kao i odreñeni stepen predvidljivosti. Meñutim, tokom vremena je postao previše komplikovan i restriktivan, sa brojnim negativnim efektima (npr. stopa rasta od 6 procenata često je, putem bilateralnih sporazuma u praksi bila drastično smanjena).

Sporazum o tekstilu i odeći (ATC) predviña sistem za fazno uključivanje bilateralnih sporazuma po MFA u GATT, ali isto tako obuhvata i trgovinu tekstilom i odećom koja je bila ograničena izvan MFA. Centralni element ATC Sporazuma je progresivna i vremenski odreñena integracija sektora tekstila i odeće u GATT iz 1994. godine.

Ipak, iako je ovim Sporazumom bilo predviñeno da se, postepeno, do 2005. godine ostvari slobodna trgovina tekstlinim proizvodima na meñunarodnom nivou, na snazi ostaju mnogobrojni bilateralni sporazumi kojima se ograničava potpuna liberalizacija trgovine u okviru ovog sektora (najviše se odnosi na Evropsku uniju).

U drugu grupu sporazuma Svetske trgovinske organizacije spadaju: � Sporazum o investicionim merama koje utiču na trgovinu, � Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine (Agreement on

Trade-Related Aspects og Intellectual Property Rights – TRIPS) � Sporazum o meñunarodnoj trgovini uslugama (General Agreement on Trade in

Srevices - GATS) 4 Sporazumi ove grupe koncentrisani su na unifikaciju, odnosno ujednačavanje

zakonske regulative u zemljama članicama Svetske trgovinske organizacije. Za razliku od prethodne grupe sporazuma, ovde osnovni instrument spoljnotrgovinske politike ne

4 Videti detaljnije o svim sporazumima: Rezultati Urugvajske runde multilateralnih trgovinskih pregovora, Institut Ekonomskih nauka, Beograd 1996. godine.

predstavlja carina, već pravne norme kojima se eliminišu pravne barijere meñunarodnoj trgovini uslugama i intelektualnoj svojini.

U treću grupu sporazuma Svetske trgovinske organizacije meñu najvažnije spadaju:

� Sporazum o antidampingu � Sporazum o subvencijama i kompenzatorskim merama � Sporazum o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera, � Sporazum o tehničkim preprekama u meñunarodnoj trgovini, � Sporazum o carinskoj vrednosti � Sporazum o kontroli pre isporuke � Sporazum o pravilima o poreklu robe

Svetska trgovinska organizacija definiše damping u Sporazumu o implementaciji člana 6. GATT-a iz 1994. godine (Sporazum o antidampingu) kao izvoz proizvoda u drugu zemlju po ceni koja je niža od normalne cene. Takoñe, navodi se da zemlje članice Svetske trgovinske organizacije mogu da, u skladu sa Sporazumom sprovedu mere zaštite domaćeg tržišta, ukoliko se, naravno, dokaže postojanje dampinga.5

Sam termin damping je nastao da obeleži diferenciranje cena u meñunarodnoj trgovini (na osnovu državnih granica).6

Damping je široko rasprostranjena praksa zemalja, posebno onih koje imaju problema u prometu sa inostranstvom ili imaju hroničan nedostatak stranih, posebno konvertibilnih, sredstava plaćanja, iako nije i dovoljna pretpostavka za uspeh na inostranom tržištu i ostvarivanje zadovoljavajućeg nivoa konkurentnosti. Može se sprovoditi kod kategorije primarnih, homogenih i standardizovanih proizvoda, kod kojih je cena još uvek dominantno područje ostvarivanja diferentne prednosti u odnosu na konkurenciju, dok ostali necenovni faktori predstavljaju dodatni tržišni stimulans. S obzirom da damping može naneti ozbiljne posledice zemlji uvoznici, a po pravilu ova strategija ima za cilj eliminisanje konkurencije, Svetska trgovinska organizacija je stvorila mehanizme kojima se zemlje mogu štititi od ovakve nefer konkurencije. Dampinške cene se mogu utvrditi na nekoliko načina. Kao prvo, to je cena koja je drastično niža od konkurentske. Meñutim, kao takva ne mora biti okarakterisana kao dampinška, već se utvrñuje takozvana normalna cena. To je cena po kojoj se proizvod prodaje na tržištu zemlje iz koje se izvozi. U slučaju da se proizvod prodaje samo na inostranom tržištu, vrši se uporeñivanje sa cenama istog na trećim tržištima. Ukoliko ni to nije moguće (iz različitih razloga), vrši se takozvano zidanje cena ( cena koja se dobije kombinacijom proizvodnih i drugih troškova koje je izvoznik ostvario i uobičajene (normalne) marže).

Sporazumom je predviñeno da se vodi računa i izvrše odgovarajuće korekcije kada se porede proizvodi koji nisu u potpunosti identični – kada se razlikuju po svojim fizičkim osobinama, po obimu prodaje, načinu prodaje i poreskom tretmanu. Damping je najčešće prisutan na razvijenim tržištima. Na takvim tržištima izvoznici vide najbolje prilike za ekspanziju, a damping je jedan od načina da se domaća

5 Simić Jelena, Damping i dampinške cene u meñunarodnoj trgovini,Ekonomski pogledi br. 1i 2, Ekonomski fakultet Priština, 2003. 6 Dr Branko Rakita, Meñunarodni marketing, Beograd 1996.

industrija učini nekonkurentnom (najbolji primer predstavlja izvoz japanskih proizvoda na tržište Sjedinjenih američkih država osamdesetih godina dvadesetog veka). Jednom kada je to postignuto, cena uvezene robe može biti povećana. Ukratko, izvoznik može praktikovati damping s malim profitom kratkoročno, ali s vrlo velikim dugoročno.

Damping se smatra jednim od vidova nelojalnog spoljnotrgovinskog poslovanja; javlja se kada zemlja izvoznica nema komparativne prednosti u proizvodnji nekog proizvoda, a plasira ga na tržište druge zemlje po ceni koja je niža od cene koja se formira na domaćem tržištu (zemlje izvoznice). Dakle, uporeñivanjem cene koju izvezeni proizvod ima na tržištu zemlje izvoznice i tržištu zemlje uvoznice može se ustanoviti da li damping postoji. Meñutim, da bi se ovo poreñenje obavilo, najčešće je neophodno prethodno izvršiti veliki broj složenih analiza kako bi te dve cene bile uporedive.

Novim sporazumom o antidampingu detaljno su razrañena pravila u kojim slučajevima se može uvoditi damping i uspostavljena je disciplina u njegovom korišćenju.

Pored kalkulacije takozvane normalne cene, vrlo je bitno odrediti učešće uvoza datog proizvoda u ukupnom uvozu takvog ili sličnog proizvoda pogoñene zemlje, odnosno domaće industrije. Ukoliko je ono veće od 3%, uz cenu nižu od normalne preko 2%, tada govorimo o dampingu. U nekim slučajevima, kada je učešće u uvozu takvog ili sličnog proizvoda zemlje manje od 3%, i cena koja je niža od normalne za preko 2% nije dovoljan dokaz o postojanju dampinga. Mora se uzeti u obzir da posotje i slučajevi kada nije samo jedna zemlja zainteresovana za sprečavanje dampinga, već to može biti slučaj sa više zemalja istovremeno (na primer, ukoliko je dve ili više zemalja dostiglo takav nivo integracije da imaju jedno, unificirano tržište, industrija takve integracije će se smatrati kao domaća industrija. U ovakvom slučaju, ukoliko zemlje pojedinačno imaju po manje od 3% uvoza spornog proizvoda, ali zbirno taj uvoz čini više od 7% ukupnog uvoza takve robe, uz razliku izmeñu normalne i prodajne cene preko 2%, ponovo se radi o dampingu.

Generalno, Sporazum omogućava državama članicama da reaguju po pitanju antidampinga samo u slučajevima u kojima postoji prava (materijalna) povreda konkurentne domaće privrede. Da bi došlo do primene ove mere država treba da dokaže da damping postoji, da utvrdi u kojoj meri postoji (tj. za koliko je niža izvozna cena u poreñenju sa cenom zastupljenom na tržištu zemlje izvoznice) i dokaže da je damping stvarno prouzrokovao povredu ili da postoji opasnost da je izazove.

Dampinška marža (razlika izmeñu izvozne cene i normalne vrednosti proizvoda) se najčešće izražava u procentima od izvozne cene. Na primer, ako nakon korekcije usled razlika koje utiču na poreñenje, normalna vrednost iznosi 100, a izvozna cena 80, razlika je 20 i dampinška marža bi iznosila 25%.

Odreñivanje u kojoj meri je ostvaren damping nije dovoljno. Antidampinške mere se primenjuju samo onda ako su domaći proizvoñači pretrpeli izvesnu štetu i u tom smislu sporazum precizira proceduru pokretanja antidampinške istrage kojom se svim stranama u sporu pruža mogućnost prezentovanja argumenata i dokaza.

Ukoliko istraga pokaže da postoji damping i da je naneta šteta domaćoj idustriji, izvozna kompanija može da preduzme meru povećanja svojih cena na dogovoreni nivo i izbegne uvoñenje antidampinških uvoznih carina. U tom smislu Sporazum utvrñuje detaljan postupak iniciranja antidampinških sporova, metod za sprovoñenja

odgovarajućih ispitivanja, kao i uslove koji obezbeñuju svim zainteresovanim stranama podnošenje odgovarajućih dokaza.

Mere antidampinga ne mogu trajati duže od 5 godina od dana uvoñenja, osim ukoliko ispitivanje ne pokaže da bi prestanak njihove primene prouzrokovao štetu.

Kada se govori o dampingu, uglavnom se misli na izvozne firme. Meñutim, dešavalo se da i države sprovode damping, primenjujući višestruke devizne kurseve i devalvaciju iznad nivoa prosečnog rasta cena, tako da se moglo govoriti o posebnoj vrsti dampinga. Danas su takve situacije retke, pošto se devalvacije i višestruki devizni kursevi sprovode uz saglasnost Meñunarodnog monetarnog fonda i Svetske trgovinske organizacije .

Neke od vrsta dampinga koje se mogu javiti u meñunarodnoj trgovini danas su: � ekološki damping, kada zemlja izvoznica ima niže ekološke standarde pa

samim tim omogućava proizvoñačima i niže troškove proizvodnje, � prikriveni damping, kada su sve komponente izvozne cene u stvari

dampinške, � socijalni damping, kada postoje izuzetno niski troškovi radne snage.

Svako preduzeće koje posluje na meñunarodnom tržištu danas treba primeniti poslovnu strategiju za koju smatra da bi dugoročno bila korisna. Na različitim tržištima mogu biti primenjene različite cene, zasnovane na potrošnji i konkurenciji. Ipak, Sporazum o antidampingu vrlo strogo reguliše svaki pokušaj stvaranja nelojalne konurencije, naročito u meñunarodnom poslovanju, gde damping sprečava razvoj domaće industrije. U periodu sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka antidampinški mere su se često sprovodile, naročito u SAD. gde je 1976. godine ustanovljeno da čak 23 od 28 stranih proizvoñača automobila na američkom tržištu primenjuje dampinšku strategiju. Za dampinške cene na tom tržištu su optuženi i japanski proizvoñači televizora, kao i preduzeća za proizvodnju čelika. Vlade evropskih zemalja takoñe su uvele primenu antidampinških propisa na uvoz čelika i drugih proizvoda koji se uvoze po niskim cenama.

Sporazum o subvencijama i kompenzatornkim merama ima sličan cilj kao i sporazum o antidampingu, sa izvesnim razlikama u pogledu aktera na koje se primenjuje.7 Sporazum ima dvostruki cilj: reguliše korišćenje subvencija i odreñuje mere koje zemlje mogu preduzimati u odnosu na efekte subvencija. Sporazumom se daje mogućnost državi ili da pokrene proceduru za rešavanje sporova tražeći povlačenje subvencije (ili otklanjanje negativnog efekta njenog dejstva) ili da sama sprovede istragu i utvrdi posebnu carinu (poznatiju kao „kompenzatorna carina“) za uvoz onog subvenisanog proizvoda za koje je ustanovljeno da ugrožava domaće proizvoñače.

Sporazum definiše pojam subvencije preko tri determinante: � finansijska pomoć od strane vlade ili bilo kog javnog tela na teritoriji zemlje članice koja donosi korist (fiskalni podsticaji; vladina nabavka dobara i usluga od pojedinih, izabranih preduzeća; vladina plaćanja iz fondova stvorenih za svrhe subvencionisanja)

� subvencije utvrñuje i sprovodi vlada ili druga javna institucija na teritoriji zemlje članice, i

7 Jevtić Ana, Uticaj Urugvajske runde pregovora na meñunarodnu razmenu, Institut ekonomskih nauka, 2006, str.345-60

� subvencija omogućava korist odreñenim preduzećima, koju je moguće utvrditi.

Iako Svetska trgovinska organizacija u načelu zabranjuje upotrebu subvencija, sporazumom o subvencijama i kompenzatornim merama definišu se tri kategorije subvencija:

� zabranjene, � subvencije povodom kojih je moguće voditi spor, i � dozvoljene subvencije.

Zabranjene subvencije utiču na ometanje slobodnih tokova robe i usluga i, shodno tome, da će ugrožavaju trgovinu ostalih zemalja članica. Tu spadaju:

� izvozne subvencije (subvencije koje su usmerene povećanju izvoza), i � subvencije supstitucionisanja uvoza (subvencije koje su usmerene većoj

upotrebi domaćih od uvoznih proizvoda). Status zabranjenih subvencija moguće je dovesti u pitanje prema proceduri o

rešavanju sporova u okviru STO i one su predmet ubrzanog postupka. Ukoliko se u procesu rešavanja nesporazuma utvrdi da je odreñena subvencija zabranjena, ona momentalno mora biti povučena. U protivnom, zemlja koja se žali može uvesti protivmere. Ukoliko su domaći proizvoñači pogoñeni uvozom subvencionisanih proizvoda, dozvoljeno je uvoñenje kompenzatorne carine.

Subvencije u pogledu kojih je moguće voditi spor su dozvoljene, ali ih je moguće dovesti u pitanje u okviru multilateralnog rešavanja sporova ili uvoñenjem kompenzatorne mere, ukoliko imaju nepovoljno dejstvo na interese druge zemlje članice.Ovde spadaju subvencije koje prouzrokuju štetu domaćoj industriji zemlje koja vodi spor zbog uvoza subvencionisanih proizvoda.

Sporazum o subvencijama i kompenzatornim merama sadrži tri usko definisane kategorije subvencija koje su dozvoljene, odnosno koje se ne mogu dovesti u pitanje multirateralno, niti mogu biti predmet kompenzatornih radnji ukoliko su u okviru odreñenih granica. To su:

� subvencije za bazična istraživanja i prekonkurentni razvoj, � pomoć nerazvijenim regionima, i � subvencije koje se odnose na zaštitu životne sredine.

One su dozvoljene jer je verovatnoća da će izazvati nepovoljne posledice sasvim neznatna, ili zato što se smatra da imaju posebnu vrednost i da ih stoga treba podsticati.

Kompenzatorna carina (kao paralela antidamping carini) može se uvesti samo pošto je zemlja uvoza sprovela detaljno istraživanje slično onom koje se zahteva za anti-damping. Postoje detaljna pravila na osnovu kojih se odlučuje da li je proizvod subvencionisan (što nije uvek jednostavno), kriterijumi na osnovu kojih se odlučuje da li uvoz subvencionisanih proizvoda nanosi štetu domaćoj industriji, postupci za pokretanje i voñenje istraživanja i pravila o primeni kompenzatornih mera (obično je to period od pet godina). Subvencionisani izvoznik takoñe može pristati da povisi svoju izvoznu cenu kao alternativnu mogućnost naplati kompenzatorne carine.

Sporazum uzima u obzir da subvencije igraju značajnu ulogu u ekonomskom razvoju zemalja u razvoju i obezbeñuje specijalan i diferencijalni tretman ovih zemalja članica. Zemlje u razvoju takoñe imaju povlašćen tretman ukoliko je njihov izvoz predmet ispitivanja koje se tiče uvoñenja kompenzatorne carine.

Sporazum o primeni sanitarnih i fitosanitarnih mera ističe osnovna prava i obaveze članica u spovoñenju mera kojima se obezbeñuje ispravnost hrane namenjene ljudskoj ishrani (zdravstvena ispravnost namirnica), zaštita zdravlja životinja (sanitarne mere) ili biljaka (fitosanitarne mere), kada takve mere imaju uticaj na meñunarodnu trgovinu.

Ovim Sporazumom se omogućava da zemlje članice STO uspostave standarde u pogledu sanitarne i fitosanitarne zaštite, i preduzmu sve neophodne mere, ali samo pod uslovom da se zasnivaju na naučnim principima i da se primenjuju samo u onoj meri koja je neophodna da bi se očuvalo zdravlje ljudi, životinja i biljaka. Države članice Svetske trgovinske organizacije prilikom primene ovih mera ne bi smele da arbitrarno ili nepravično vrše diskriminaciju meñu članicama, ili da dovedu do prikrivene restrikcije meñunarodne trgovine. Sanitarne i fitosanitarne mere (SPS) se mogu koristiti samo pod sledećim uslovima:

� sve SPS mere moraju biti zasnovane na naučnim činjenicama, � SPS mere ne smeju ograničavati meñunarodnu trgovinu, � prilikom primene SPS mera nije dozvoljena diskriminacija meñu zemljama u

kojima postoje slični ili isti uslovi. Sporazum o primeni SPS mera podstiče zemlje članice STO da koriste

meñunarodne standarde i preporuke u svim slučajevima kada oni postoje. Članicama je, meñutim, dozvoljeno da koriste i viši nivo sanitarne i fitosanitarne zaštite od nivoa koji pružaju meñunarodni standardi, ukoliko se na osnovu naučno zasnovane procene rizika utvrdi da je takav nivo zaštite neophodan. Ukoliko ne postoje odgovarajući meñunarodni standardi, zemlje članice mogu da primenjuju mere zasnovane na naučnim metodama ili da preuzimaju odgovarajuće standarde drugih zemalja.

Sporazum o primeni SPS takoñe predviña da svaka zemlja članica mora da formira informativni punkt u kome će zainteresovane zemlje članice moći da se informišu o svim pitanjima koja ih interesuju, i koji će obezbeñivati svu relevantnu dokumentaciju koja se odnosi na sanitarne i fitosanitarne propise, postupke kontrole i inspekcije, postupke procene rizika, kao i naznačenje ostalih nadležnih organa .

Na osnovu sporazuma o primeni SPS mera formiran je Komitet za sanitarne i fitosanitarne mere koji omogućava redovne konsultacije o ispravnosti hrane ili merama zaštite zdravlja biljaka i životinja, koje utiču na meñunarodnu trgovinu. Komitet takoñe vodi računa o adekvatnoj primeni odredaba Sporazuma o SPS merama.

Sporazum o primeni SPS mera izričito predviña mogućnost za zemlje u razvoju i nerazvijene zemlje da traže tehničku pomoć u cilju poboljšanja sistema zaštite ispravnosti hrane i sistema zaštite zdravlja biljaka i životinja. Pomoć se obezbeñuje u oblastima tehnologije prerade, istraživanja ili razvoja infrastrukture, tehničkim savetima, ekspertizom, finansijskom pomoći, itd.

Osnovni cilj Sporazuma o tehničkim preprekama u meñunarodnoj trgovini je da onemogući da propisi i standardi, kao procedure atestiranja i usaglašenosti postanu neopravdana prepreka za normalnu spoljnotrgovinsku razmenu.8 Odredbe Sporazuma o TBT primenjuju se na sve proizvode, industrijske i poljoprivredne.

Za preduzeća koja svoju robu prodaju na inostranom tržištu ovo je jedan od najvažnijih sporazuma koji može direktno uticati na njihov poslovni rezultat. Postoji

8 Tehničke barijere u spoljno trgovinskoj razmeni (TBT) su uslovi i ograničenja kao posledica propisanih specifikacija ili karakteristika robe.

nekoliko vrsta tehničkih prepreka u meñunarodnoj trgovini, mada se mogu svrstati u tri grupe: a) različiti propisi koji postoje u zemljama kada su u pitanju standardi proizvoda, b) razlike u nacionalnim propisima koji imaju snagu zakona i doneti su u cilju zaštite zdravlja, sigurnosti i zaštite okoline, c) različite procedure ispitivanja i atestiranja u cilju osiguranja usklañenosti nekog inostranog proizvoda sa nacionalnim propisima ili industrijskim standardima (što inostranog izvoznika izlaže dodatnim troškovima i produžava rokove isporuke).

Zemlje članice Svetske trgovinske organizacije su ovim sporazumom prihvatile obavezu transparentnosti svih nacionalnih aktivnosti na planu izrade, usvajanja i primene standarda i tehničkih propisa. Na kraju, od članica se zahteva da osnuju nacionalne informativne punktove preko kojih bi se svi potencijalni inostrani izvoznici mogli obavestiti o vazećim tehničkim propisima, standardima i postupcima za ocenu usaglašenosti inostranih proizvoda sa nacionalnim standardima. Sporazumom o pravilima o poreklu robe Svetska trgovinska organizacija vrši harmonizaciju propisa vezanih za poreklo proizvedene robe i smanjuje moguće prepreke u meñunaronoj trgovini.9 Pravilo o poreklu robe je kriterijum koji definiše gde je roba proizvedena. Ono je esencijalni deo meñunarodne trgovine jer postoji mnogo diskriminatornih mera meñu zemljama izvoznicama: kvote, preferencijali, damping, subvencije. Samo poreklo robe se danas u periodu globalizacije svetske privrede u nekim slučajevima vrlo teško može utvrditi, jer se mnogobrojni delovi proizvoda mogu proizvoditi u različitim zemljama pre nego budu plasirani na tržište. Sporazum o pravilima o poreklu robe zahteva od zemalja članica da imaju transparentna pravila koji se odnose na ovu oblast; da nemaju restriktivne i razarajuće efekte na meñunarodnu trgovinu i da budu administrirana na konsistentan, celovit i razuman način.

Cilj ovog Sporazuma je da harmonizuje pravila o poreklu roba izmeñu zemalja članica Svetske trgovinske organizacije. Radi efikasnijeg obavljanja spoljnotrgovinskih poslova usvojena je jedinstvena forma dokumenta o poreklu robe.

Sporazum o carinskoj vrednosti robe insistira na fer, uniformnom i neutralnom sistemu valuacije robe za carinske svrhe. S druge strane, umanjena ili uvećana carinska vrednost može biti način za prelivanje dobiti iz jedne zemlje u drugu, odnosno može ozbiljno narušiti carinske prihode jedne zemlje.

U tom smislu, sporazum pokušava da eliminiše korišćenje arbitrarnih ili fiktivnih carinskih vrednosti, odnosno korišćenje transfernih cena u meñunarodnoj trgovini. Na ovaj način, Svetska trgovinska organizacija direktno utiče na poslovanje spoljnotrgovinskih firmi na dva načina: ograničava mogućnost upotrebe arbitrarnih cena a zatim i odreñuje način na koji će carinska služba zemlje uvoza odrediti novu, realnu vrednost uvezene robe, poštujući, pritom, smernice iznete u Sporazumu.

Posle prihvatanja Urugvajske runde, zemlje potpisnice su započele sa smanjivanjem carinskih stopa. Ipak, iako je najveći broj razvijenih zemalja sledio ovu politiku, protekcionizam u različitim vidovima je sve više dolazio do izražaja, o čemu će više reči biti u narednim poglavljima. Evropska investiciona banka (skr. EIB) – institucija osnovana Rimskim 9 Kozomara Jelena, Spoljnotrgovinsko poslovanje, Beograd, 2001, str. 69.

ugovorom iz 1957. godine; članice EU su automatski i članice EIB. Sedište joj je u Luksemburgu. EIB daje zajmove i jemstva (garancije) za finansiranje investicija koje unapreñuju regionalni razvoj od zajedničkog interesa za više zemalja članica ili za zajednicu kao celinu. Doprinosi modernizaciji privrede i reformi industrijskog sektora. Najveći deo sredstava pribavlja na tržištima kapitala u EU i van nje. Meñu najpoznatijim je zajmotražiocima i ima prvoklasni rejting. Od 1963. godine, EIB odobrava zajmove i pridruženim zemljama Afrike, Azije,Pacifika, kao i zemljama Mediterana.

Meñunarodni monetarni fond

Meñunarodni monetarni fond (International Monetary Fund, IMF) osnovan je, zajedno sa Meñunarodnom bankom za obnovu i razvoj (International Bank for Reconstruction and Developement), na konferenciji u Bretton Woods-u 1944. na kojoj su učestvovale 44 zemlje. Ciljevi Meñunarodnog monetarnog fonda su: 1) unapreñenje meñunarodne saradnje kroz konsultacije i zajedničko rešavanje monetarnih problema; 2) proširivanje meñunarodne trgovine, rast zaposlenosti dohotka i proizvodnje; 3) stabilizacija deviznih kurseva i sprečavanje konkurentskih depresijacija; 4) multilateralizam u meñunarodnim plaćanjima za tekuće transakcije i uklanjanje deviznih ograničenja koja sputavaju rast meñunarodne trgovine; 5) smanjenje platnobilansnih neravnoteža.

Zemlje članice uplaćuju kvotu, i to 25% u SPV (specijalnim pravima vučenja) ili konvertibilnim valutama, a 75% u nacionalnoj valuti. Od veličine kvote zavisi mogućnost dobijanja kredita, broj glasova i udeo pri raspodeli novokreiranih SPV. U Fond je, do početka 2009. godine, učlanjeno 185 država.

Specijalna prava vučenja su bankovni računi zemalja članica kod MMF, iza njih ne stoji zlato ili neka valuta. Postoje samo na osnovu dogovora zemalja članica, a njihova alokacija po državama je izvršena prema kvotama. Vrednost SPV se veže za "korpu" 16 ključnih valuta. Njima mogu da operišu samo Centralne banke zemalja članica i to samo radi rešavanja problema platnog bilansa.

Za dobijanje kredita potrebno je da se zemlja članica dogovori sa Fondom o programu prilagoñavanja, koji obuhvata mere fiskalne, monetarne, devizne i trgovinske politike radi popravljanja platnobilansne situacije. Otplata pozajmica na osnovu kreditnih tranši (delovi uzetih kredita) počinje tri godine i tri meseca od odobravanja, a završava se pete godine, računajući od trenutka korišćenja sredstava.

Meñunarodni monetarni fond je osnovan sa sledećim ciljevima: a) upravlja pravilima ponašanja u vezi s politikom valutnih kurseva,

konvertibilnosti valuta i plaćanja vezanih uz transakcije na tekućem bilansu, b) osigura sredstva zemljama članicama tako da se mogu pridržavati pravila

ponašanja dok ispravljaju ili pokušavaju izbeći neravnotežu u platnom bilansu i c) utemelji instituciju u kojoj se države mogu savetovati i sarañivati na

meñunarodnim monetarnim pitanjima.

Polazište u postavljanju svrhe i zadataka Fonda jeste ravnomeran razvoj meñunarodne trgovine i njen doprinos privrednom razvoju, doprinos stabilnosti valutnih kurseva sa strateškim ciljem ostvarenja svetske konvertibilnosti i smanjenja neuravnoteženosti meñunarodnog platnog bilansa država. Meñunarodnom saradnjom i instrumentima pomoći Fonda zemljama članicama s ograničenim rezervama omogućava se finansiranje kratkoročnih deficita.

Fond je organizovan kao akcionarsko društvo. U organima Fonda odlučuje se ponderiranim pravom glasa. Svaka država članica dobija početnih 250 glasova, a svaki sledeći glas pripada joj za svakih 100.000 posebnih prava vučenja. Kvote država izražene su u posebnim pravima vučenja. Glavni izvor sredstava Fonda su članarine koje su po iznosu jednake kvoti vezanoj za nju. Članarine se plaćaju pretežno u domaćoj valuti sa mogućim kombinacijama plaćanja u posebnim pravima vučenja ili drugim valutama.

Za svoje delatnosti Fond prikuplja sredstva i zajmovima. Poseban način pružanja finansijske pomoći državama članicama ostvaruje se prodajom valuta druge države članice ili posebnih prava vučenja. Posebna prava vučenja (engl. special drawing rights – SDR) uvedena su u praksu dopunama Statuta Fonda . Poslovi u vezi SDR vode se na računu posebnog vučenja. Svaka država koja je deponovala izjavu da preuzima obaveze učesnika računa SDR ima pravo učestvovati u računu posebnog vučenja. Praktično se ta prava vučenja ostvaruju tako da Fond prodaje državama valute ili SDR u zamenu za njihovu nacionalnu valutu. To se naziva kupovina ili vučenje iz Fonda. Pravno-tehnički se ne radi o kupovini ili pozajmici, ali ekonomski efekat je isti. Sredstva Fonda dostupna su samo kratkoročno. Države koje su vukle (kupovale) sredstva od Fonda moraju postupno kupovati svoju nacionalnu valutu pomoću drugih valuta ili SDR. To se naziva ”otkup” nacionalne valute, a ekonomski efekat je isti kao otplata. Do 1970. sredstva

Fonda koja su bila namenjena uravnoteženju platnog bilansa ustupana su za vreme kraće od godine dana. Ti sporazumi poznati su pod nazivom stand-by sporazumi. Nakon 1970. praksa Fonda je bila finansiranje programa prilagoñavanja stand-by sporazumima u rokovima i do tri godine.

Država koja želi koristiti opšta sredstva MMF-a mora dokazati da joj je potrebna valuta drugih članica zbog svoga platnobilansnog položaja. Pored toga ona je dužna sprovoditi politiku utvrñenu u sporazumu s Fondom. Ta politika razrañuje se kao poseban program stabilizacije, a Fond ima pravo nadzora sprovoñenja programa.

Fond je razvio više od 45 različitih programa pomoći, a naročito praćenje i ocenjivanje njihove primene i sprovoñenja politike stabilizacije. Neki od njih su:

a) rezervna tranša (reserve trench), višak nacionalne valute koju Fond drži u svojim opštim sredstvima (General Resources Account) vučenja (”kupovanje valuta” iz rezerve tranše) službe za uravnoteženje platnog bilansa, a Fond nema pravo ispitivati da li su ta sredstva potrebna državi ili nisu. Za upotrebu tih sredstava ne plaćaju se naknade (kamate), a provizija koju naplaćuje Fond za te transakcije manja je od uobičajene provizije koja se naplaćuje za kupovinu specijalnih prava vučenja ili valute druge države članice. Država korisnica tih sredstava takoñe nije dužna nakon odreñenog vremena ta sredstva otkupiti (otplatiti);

b) kreditna tranša i stand-by sporazumi, redovan način davanja zajmova Fonda. Zajam je dostupan u četiri tranše, a svaka iznosi 25% od vrednosti nacionalne kvote države. Kreditna tranša se može dobiti direktno ili preko stand-by sporazuma koji odobrava Fond. Sporazum osigurava državi članici povlačenje sredstava u odreñenom iznosu u odreñenim rokovima i pod uslovom da poštuje merila i uslove sporazuma sklopljenog izmeñu države članice i Fonda;

c) produžena sredstva Fonda (Extended Fund Facilities), imaju duži rok korišćenja i može se povući i do 140% nacionalne kvote. Njihova upotreba moguća je ako su teškoće države vezane za platni bilans proizašle iz strukturnih faktora koji su izvan kontrole države. Ovim sredstvima se pokušava povećati nivo uvoza i stopa privrednog rasta.

d) sredstva za finansiranje kompenzacija (Compensatory Facility), kao poseban način zaduživanja uveden je 1963. kako bi se osigurala dodatna sredstva državama članicama namenjena pre svega proizvoñačima primarnih proizvoda. Uslov odobravanja tih sredstava je da su proizvoñači ostvarili deficit u platnom bilansu kao rezultat naglog i smanjenog prihoda od izvoza, a da je smanjenje izvoza i njime uzrokovan deficit bio van mogućnosti uticaja države. Radi kompenzacije smanjenih prihoda od izvoza moguće je vući najviše do 100% kvote;

e) sredstva za finansiranje tamponskog udela (Buffer Stock Financing Facility), uvedena su 1969. kao novi oblik olakšica u otplati zajmova. Koriste se kao dopuna sporazumima o zajmovima kojima se predviñaju olakšice radi ublažavanja učinaka velikih promena izvoznih cena, odnosno naglih promena prihoda od izvoza. Države članice mogu ta sredstva kupiti u visini od 50% nacionalne kvote;

f) dodatna sredstva finansiranja (Supplementary Financing Facility), odobravaju se samo u vezi s kreditnim tranšama stand-by sporazuma i sporazuma o produženim sredstvima Fonda. Uslovi pod kojima se daju dodatna sredstva jednaki su uslovima iz glavnih sporazuma. Za korišćenje tih sredstava potrebno je da su ispunjena dva uslova: rokovi predviñeni za uravnoteženje bilansa moraju biti duži od godinu dana, a visina

sredstava koja su potrebna moraju prelaziti ona odobrena u kreditnim tranšama ili produženim sredstvima Fonda. Svetska Banka (World bank) Svetska banka (engl. World Bank) je osnovana zajedno sa Meñunarodnim monetarnim fondom i Meñunarodnom bankom za obnovu i razvoj (IBRD) jula 1944. godine na konferenciji u Breton-Vudsu, uz učešće 44 zemlje. Banka je počela sa radom 26. juna 1946. Pod okriljem Meñunarodne banke za obnovu i razvoj formirane su još tri finansijske institucije: Meñunarodna finansijska korporacija (IFC), Meñunarodno udruženje za razvoj (IDA) i Multilateralne agencije za garantovanje investicija (MIGA). Za Meñunarodnu banku za obnovu i razvoj i Meñunarodno udruženje za razvoj (IDA) koristi se često zajednički naziv Svetska banka, dok se pod Grupom Svetske banke podrazumevaju sve četiri institucije: IBRD, IDA, IFC i MIGA. IBRD je fokusirana na zemlje sa srednjim prosečnim prihodom po glavi stanovnika i kreditno sposobne siromašne zemlje, a IDA na najsiromašnije zemlje sveta. Ove dve organizacije zajedno obezbeñuju niskokamatne zajmove, beskamatne kredite i subvencije za zemlje u razvoju, za potrebe obrazovanja, zdravlja, infrastrukture, komunikacija i za mnoge druge svrhe.

Svetska banka je akcionarsko društvo koje čini 184 zemalja članica i akcionara. Akcionare predstavlja Odbor guvernera, koji je ujedno i glavni kreator politike Svetske banke. Generalno gledano, guverneri su ustvari ministri finansija i ministri razvoja zemalja članica. Oni se sastaju jednom godišnje na Godišnjem sastanku Odbora guvernera Svetske bankarske grupe i Meñunarodnog Monetarnog Fonda.

Predsednik Svetske Banke predsedava sastancima Odbora Direktora i odgovoran je za sveukupno upravljanje bankom. Po tradiciji, predsednik banke je nominovan od strane najvećeg deoničara banke, Sjedinjenih američkih država. Predsednika bira Odbor Guvernera, na period od 5 godina, sa mogućnošću ponovnog mandata.

Izvršni direktori čine Odbor direktora Svetske Banke. Oni se normalno sastaju najmanje 2 puta nedeljno ne bi li nadgledali poslovanje banke, uključujući i odobrenja za

zajmove i garancije, novu politiku banke, administrativni budžet, strategiju pomoći zemljama, kao i pozajmice i finansijske odluke.

U sedištu Svetske banke u Vašingtonu zaposleno je oko 10 000 stručnjaka za razvoj iz gotovo svih zemalja sveta ili u njenim kancelarijama u 109 zemalja sveta ( 7 000 radi u Vašingtonu, a preko 3 000 u kancelarijama u zemljama u razvoju ). Osoblje Svetske banke je multidisciplinarno i raznoliko i uključuje ekonomiste, edukatore, specijaliste za životnu sredinu, finansijske analitičare, antropologe, inženjere i mnoge druge.

Svetska banka nije „banka” u pravom smislu te reči. Ona je, u stvari, jedna od specijalizovanih agencija Ujedinjenih nacija i čine je 184 zemlje članice. Ove zemlje su podjednako odgovorne za finansiranje ove institucije i raspodelu novca.

Svetsku bankarsku grupu, pored IBRD i IDA čine još tri organizacije, koje su takoñe u vlasništvu zemalja članica. Meñunarodna finansijska korporacija (The Internacional Finance Corporation – IFC) promoviše investiranje privatnog sektora dajući podršku područjima i zemljama visokog rizika. Multilateralna agencija za garantovanje investicija (The Multilateral Investment Guarantee Agency – MIGA) obezbeñuje garancije od političkog rizika svima koji investiraju svoj novac u zemljama u razvoju, kao i onima koji ovim zemljama pozajmljuju novac. Konačno, Meñunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (The International Centre for Settlement of Investment Disputes – ICSID) je zadužen za rešavanje investicionih sporova izmeñu stranih investitora i njihovih zemalja domaćina. Takoñe, svaka od ovih institucija ima jasnu ulogu u misiji borbe protiv siromaštva i poboljšanja životnog standarda za stanovništvo zemalja u razvoju. Od 1947. godine Meñunarodna banka za obnovu i razvoj je dobila status specijalizovane agencije Ujedinjenih nacija.

Meñunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj (THE INTERNATIONAL BANK FOR RECONSTRUCTION AND DEVELOPMENT – IBRD)

Meñunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj je usmerena na smanjenje siromaštva u zemljama sa srednjim dohotkom i siromašnijim zemljama kojima se isplati davati kredite, potpomažući njihov razvoj kroz zajmove, garancije i nefinansijske – analitičke i savetodavne – usluge. IBRD ne uvećava svoj profit do krajnjih granica već zarañuje neto dohodak svake godine počev od 1948. Zahvaljujući svojim prihodima ona

finansira nekoliko razvojnih aktivnosti i obezbeñuje finansijsku moć koja joj omogućava niskokamatne zajmove na tržištu novca i dobre uslove otplate za svoje klijente. Zemlje koje pozajmljuju od IBRD-a imaju duži period otplate duga, nego kada bi pozajmljivale od komercijalnih banaka (15 do 20 godina, sa 3 do 5 godina grejs perioda). Vlade ovih zemalja pozajmljuju novac za specifične programe, fokusirane na smanjenje siromaštva i na ekonomski razvoj koji bi omogućio bolje uslove života stanovnicima ovih zemalja. S obzirom da je IBRD vlasništvo zemalja članica, moć odlučivanja u njenom radu je u tesnoj vezi sa finansijskim doprinosima, koji se baziraju na relativnoj ekonomskoj snazi svake od zemalja članica.

Dok IBRD zarañuje manji deo od ovakvih pozajmica, veći deo prihoda prikuplja od pozajmica svog kapitala. Ovaj kapital se sastoji od rezerva koje se nagomilavaju tokom godina.

Meñunarodna agencija za razvoj (THE INTERNATIONAL DEVELOPMENT

ASSOCIATION – IDA) Prilozi koje dobija Meñunarodna agencija za razvoj (IDA) omogućavaju Svetskoj

banci da odobri 6-7 milijardi dolara beskamatnih kredita godišnje za 78 najsiromašnijih zemalja sveta, u kojima živi 2,5 milijarde ljudi. Ova pomoć je od vitalnog značaja zato što ove zemlje imaju malo ili nimalo mogućnosti za pozajmice pod tržišnim uslovima (Svetska banka im omogućava zajmove i kredite, koji se vraćaju bez kamate, sa rokom otplate od 35 do 40 godina i sa grejs periodom od 10 godina). U većini ovih zemalja prosečan dohodak po glavi stanovnika je nešto manji od 500 dolara godišnje, a mnogi stanovnici ovih zemalja preživljavaju i sa mnogo manje novca. IDA pomaže u pružanju boljih osnovnih životnih usluga (kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita, čista voda i sanitarna zaštita) i podržava reforme i investicije namenjene povećanju produktivnosti i zapošljavanju.

Meñunarodna finansijska korporacija (THE INTERNATIONAL FINANCE CORPORATION – IFC)4

Meñunarodna finansijska korporacija (IFC) ima za cilj da unapredi ekonomski razvoj kroz privatni sektor. Delujući sa poslovnim partnerima, investira u profitabilna privatna preduzeća u zemljama u razvoju, obezbeñuje dugoročne zajmove i garancije, i pruža savetodavne usluge svojim klijentima.

Meñunarodna finansijska korporacija investira u projekte u regionima i područjima u kojima privatni investitori nisu angažovani u velikom broju i pronalazi nove načine da stvori mogućnosti na tržištima za koja se smatra da su suviše rizična za komercijalna ulaganja bez učešća ove korporacije.

Multilateralna agnecija za garantovanje investicija (THE MULTILATERAL

INVESTMENT GUARANTEE AGENCY – MIGA) Multilateralna agnecija za garantovanje investicija (MIGA) pomaže u

ohrabrivanju stranih investicija u zemljama u razvoju pružajući garancije stranim investitorima za gubitke izazvane nekomercijalnim rizicima, kao što su eksproprijacija, nekonvertibilnost valute i restrikcije transfera novca, rat i grañanski nemiri. Osim toga,

MIGA pruža tehničku pomoć ovim zemljama pri širenju informacija o mogućnostima ulaganja. Ova agencija nudi i posredovanje u investicionim sporovima.

Garancije koje obezbeñuje MIGA zahtevaju od investitora da se pridržavaju društvenih i ekoloških standarda za koje se smatra da su najbolji na svetu. Bez angažovanja Svetske bankarske grupe, često se pokreću projekti bez adekvatne zaštite. Projekti koje podržava MIGA imaju višestruku korist: otvaraju se nova radna mesta, stiču se prihodi od poreza, vrši se transfer znanja i tehnologije. Lokalne zajednice često izvlače značajne sekundarne koristi kroz poboljšanu infrastrukturu, uključujući puteve, elektro-mrežu, bolnice, škole i vodovodna postrojenja. Direktna strana ulaganja koja podržava MIGA ohrabruju i slična lokalna ulaganja i podstiču razvoj lokalnih preduzeća koja obezbeñuju srodnu robu i usluge. Rezultat svega toga je da zemlje u razvoju imaju veću šansu da prekinu začarani krug siromaštva.

MIGA podržava i istovremeno privlači ogromne prihode Svetske bankarske grupe, primenjujući svoje znanje o ekonomijama u razvoju u projektima za koje pruža garancije.

Zabrinutost zbog politički nesigurnih okruženja i izgledi za politički rizik često inhibiraju investiranje, pri čemu direktne strane investicije često idu u manju grupu zemalja, dok najsiromašnije svetske ekonomije ostaju zapostavljene. MIGA je važan katalizator, koji neprestano podstiče direktna strana ulaganja – ključ razvoja – u zemlje u razvoju kroz svoje garancije, tehničku pomoć i pravne usluge.

Meñunarodni centar za rešavanje sporova (THE INTERNATIONAL CENTRE

FOR SETTLEMENT OF INVESTMENT DISPUTES – ICSID) Meñunarodni centar za rešavanje sporova (ICSID) pomaže u ohrabrivanju stranih

investicija obezbeñujući meñunarodna sredstva za izmirenje i arbitražu u investicionim sporovima, pomažući na taj način da se izgradi atmosfera uzajamnog poverenja izmeñu država i stranih investitora. Mnogi meñunarodni dogovori u vezi sa investiranjem sklopljeni su zahvaljujući ICSID-ovim arbitražnim sredstvima. Ovaj centar bavi se i istraživanjima i izradom zakona o arbitraži i stranim investicijama.

.

IDA je šalter Svetske banke za koncesijske zajmove. Ona obezbeñuje dugoročne kredite bez kamata za najsiromašnije zemlje u razvoju. IDA pomaže u izgradnji ljudskog kapitala, politike, institucija i fizičke infrastrukture koji su ovim zemljama hitno potrebni da bi se postigao brži i zdraviji rast. IDA-in cilj je da smanji disparitete izmeñu i unutar zemalja, naročito u pristupu osnovnom obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti, snabdevanju vodom i sanitarnoj zaštiti, i da uključi više ljudi u matični tok povećavajući njihovu produktivnost.

Kada je Meñunarodna banka za rekonstrukciju i razvoj (The International Bank for Reconstruction and Development – IBRD), poznatija kao Svetska banka, osnovana 1944. godine, njen prvi zadatak je bio da pomogne da se Evropa oporavi od razaranja u II svetskom ratu. Kada je Evropa ponovo izgrañena, Banka je usmerila svoju pažnju na zemlje u razvoju. Krajem 50-ih godina XX veka, postalo je jasno da najsiromašnije zemlje u razvoju ne mogu da priušte posuñivanje kapitala potrebnog za razvoj pod uslovima koje nudi Banka. Bili su im potrebni lakši uslovi.

Kada je inicijativu preuzeo SAD, grupa zemalja članica Banke odlučila je da osnuje instituciju koja bi mogla da daje zajmove izrazito siromašnim zemljama u razvoju pod vrlo pogodnim uslovima. Nazvali su je Meñunarodna asocijacija za razvoj (The International Development Association – IDA). Njeni osnivači videli su je kao sredstvo da „imućni” sveta pomognu „siromasima”. Ali su takoñe želeli da IDA bude prožeta disciplinom banke. Iz tog razloga, američki predsednik Dvajt D. Ajzenhauer predložio je, a ostale zemlje su to prihvatile, da IDA bude deo Svetske banke.

Sporazum o formiranju IDA-e stupio je na snagu 1960. godine. Prvi IDA-ini zajmovi (poznati kao krediti) odobreni su 1961. godine, za Honduras, Indiju, Sudan i Čile.

IBRD-om i IDA-om rukovodi se na isti način. One dele osoblje i sedište, izveštaje o svom radu podnose istom predsedniku i koriste iste rigorozne standarde kada vrše procenu projekata. IDA jedino uzima potreban novac iz druge „fioke”. Svaka zemlja koja želi da se pridruži IDA-i mora najpre biti članica IBRD. IDA ima 165 zemalja članice.

IDA daje zajmove zemljama u kojima je dohodak po glavi stanovnika manji od 875 dolara i koje nemaju dovoljnu finansijsku moć da posuñuju od IBRD.

Trenutno je 81 zemlja podobna da posuñuje novac od IDA-e. U ovim zemljama živi 2,5 milijardi ljudi, što čini polovinu ukupne populacije zemalja u razvoju. Procenjeno je da 1,1 milijarda stanovnika ovih zemalja preživljava sa prihodom manjim od 1 dolara dnevno. Neke zemlje, poput Indije i Indonezije, su podobne za IDA-ine usluge zbog niskog dohotka po glavi stanovnika, ali su ove zemlje istovremeno pogodne za neke zajmove od strane IBRD. Ove zemlje poznate su kao „mešoviti” klijenti.

Podobnost za IDA-u je prelazni aranžman koji najsiromašnijim zemljama omogućava pristup znatnim novčanim sredstvima pre nego što budu u mogućnosti da na tržištima novca dobiju finansije koje su im potrebne za investiranje. Kako se njihove ekonomije razvijaju, ove zemlje „prerastaju” svoju podobnost. Njihove otplate (ili povraćaj) zajmova koje su dobile pomažu u finansiranju novih IDA-inih zajmova za ostale siromašne zemlje. Tokom godina, 23 zemlje su doživele da se njihove ekonomije razviju i ojačaju, i da preñu IDA-in prag podobnosti. Ove zemlje, koje su sada suviše uspešne da bi se kvalifikovale za IDA-ine fondove, obuhvataju Kinu, Kostariku, Čile, Egipat, Maroko, Tajland i Tursku.

IDA-ini krediti imaju rok otplate od 20, 35 ili 40 godina sa 10-togodišnjim grejs periodom za otplatu glavnice. Na ove kredite nema kamata, ali ima uslužne takse od 0,75% na isplaćeni saldo.

Od 1960. godine, IDA je pozajmila 135 milijardi dolara. Godišnje, u proseku, pozajmi 7-8 milijardi dolara za različite tipove razvojnih projekata, a naročito za one koji se tiču osnovnih ljudskih potreba, kao što su: osnovno obrazovanje, primarna zdravstvena zaštita, čista voda i sanitarne usluge. IDA takoñe finansira projekte koji se bave zaštitom životne sredine, poboljšanjem uslova za privatno preduzetništvo, izgradnjom infrastrukture i podržavanjem reformi usmerenih na liberalizaciju ekonomije ovih zemalja. Svi ovi projekti utiru put ka ekonomskom razvoju, otvaranju radnih mesta, većem nacionalnom dohotku i boljem kvalitetu života.

IDA-ini fondovi dodeljuju se zemljama potencijalnim klijentima u zavisnosti od njihovog nacionalnog dohotka, i evidencije uspeha ovih zemalja u upravljanju ekonomijom i

njihovim tekućim projektima koje finansira IDA. U fiskalnoj 2005. godini, IDA je svojim klijentima pozajmila 8,7 milijardi dolara. Ovi krediti pokrivaju 160 novih operacija u 66 zemalja..

Dok IBRD prikuplja veći deo svojih sredstava na svetskim finansijskim tržištima, IDA uglavnom puni svoje fondove prilozima vlada 40-ak bogatih zemalja članica na svake 4 godine. Njihovi ukupni prilozi od IDA-inih početaka iznose 109 milijardi dolara. Dodatni fondovi proizilaze iz otplate ranijih IDA-inih kredita i od neto dohotka IBRD-a. Donatori se sastaju na svake tri godine da popune IDA-ine fondove. Trinaesto popunjavanje fondova finansiralo je projekte u periodu od tri godine, računajući od 1. jula 2002. godine

Trinaesto popunjavanje fondova omogućilo je IDA-i da daɵ pozajmice od oko 23 milijarde dolara, pri čemu prilozi donatora obezbeñuju nešto više od polovine te sume. Ostatak sume dolazi, uglavnom, od otplate ranijih IDA-inih kredita, kao i iz drugih nedonatorskih izvora.

Glavni zadatak je da se novac upotrebi na načine koji doprinose zemljama u razvoju. Ovi fondovi se odobravaju sa nultom ili niskom kamatom, ili kao grantovi, onim zemljama koje nemaju pristup meñunarodnom tržištu.

Zemlje članice obraćaju se Svetskoj banci za ekonomska istraživanja, savete u vezi sa politikom rada i tehničku pomoć u izradi i ostvarivanju razvojnih projekata. Ove zemlje izrañuju sopstvene programe uz tehničku podršku koju im pruža bančino osoblje. Meñutim, ovi programi moraju da imaju specifične ciljeve razvoja kao što su smanjenje siromaštva i pružanje socijalnih usluga, izmeñu ostalog.

Vrsta finansijske pomoći koju će dobiti neka od zemalja u razvoju zavisi od nivoa njenih potreba. Zemlje koje posuñuju od IBRD (Meñunarodne banke za rekonstrukciju i razvoj) uglavnom su zemlje sa srednje visokim dohotkom, manjim od 5185 dolara po glavi stanovnika za godinu dana. 75 procenata najsiromašnijih ljudi na zemlji (oni koji žive sa manje od 1 dolara dnevno) živi u ovim zemljama, i mogu da posuñuju novac samo na privatnim tržištima sa nepovoljnim kamatama. IBRD im nudi zajmove pod boljim uslovima i sa dužim periodima plaćanja.

Najsiromašnije zemlje sveta (one u kojima je nacionalni dohodak po glavi stanovnika 875 dolara ili manje) dobijaju grantove i beskamatne zajmove za projekte koji obezbeñuju najosnovnije usluge. U slučaju ovih zajmova, svaka zemlja ima period otplate od 35 do 40 godina, sa desetogodišnjim grejs periodom. Prihodi od finansijskih operacija Svetske banke odlaze u rezerve, koje nude visok nivo zaštite i pomoći za finansiranje glavnih izvora podrške, kao što su IDA (Meñunarodna agencija za razvoj) i redukcije dugovanja.

Formirajući IFC (Meñunarodnu finansijsku korporaciju) i MIGA (Multilateralnu agenciju za garantovanje investicija), Svetska banka je pokušala da stvari učini pravičnijim za zemlje u razvoju i privlačnijim za investitore. IFC radi sa privatnim sektorom u zemljama u razvoju. Ona uzima manji udeo u nekoj privatnoj kompaniji da bi privukla privatne investitore. Garancije koje pruža MIGA osiguravaju investitore i zajmodavce od finansijskog i političkog rizika u zemljama u razvoju, nudeći pokriće od nekomercijalnih rizika poput ratova i grañanskih nemira.

Banka je organizovana u vidu akcionarskog društva. Najveći uticaj na politiku i poslovanje IBRD ima vlada SAD. Amerikanci imaju svog predstavnika na mestu

predsednika Banke, kao i veliki broj kadrova u aparatu. Organi Banke su Odbor guvernera, Odbor izvršnih direktora i predsednik. Sredstva Banke potiču iz četiri osnovna izvora: uplaćenog dela kvota zemalja članica, zaduživanja na meñunarodnom finansijskom tržištu, povraćaja ranije datih kredita i ostvarenog dohotka. Svetska banka odobrava zajmove, prvenstveno za finansiranje konkretnih projekata, a reñe za opšterazvojne potrebe. Sada su zajmovi IBRD usmereni prvenstveno na razvijenije meñu zemljama u razvoju.