03 Predavanja Iz Prakticke Filozofije

7/28/2019 03 Predavanja Iz Prakticke Filozofije

1/160

LAZARVRKATI

IZABRANA DELA

KNJIGA3


2/160

Za izdavaa USEE: Ivana VrkatiZa izdavaa Mediterran Publishing: Nikola Jankovi

Urednik: dr Duan MarinkoviLektura i korektura: Predrag Raji

Dizajn korica: Mediterran PublishingTehniko ureenje: Mediterran Publishing

Copyright za srpsko izdanjeMarica Kuzmanovi, Ivana Vrkati, Sonja Vrkati, Nataa Vrkati

Izabrana dela priredila Ivana Vrkati

CIP ,

17

, Predavanja iz praktike ilozoije / Lazar Vrkati;

priredila Duka Dobrosavljev. Novi Sad :Mediterran Publishing, 2009 (Novi Sad: tamparija Stojkov).

160 str.; 24 cm. (Izabrana dela / Lazar Vrkati; knj. 3)Tira: 300

ISBN: 978-86-86689-23-8

a)

COBISS.SR-ID 236971271

tampa: tamparija Stojkov, Novi Sad

Priprema: Aleksandar Karajovi

Mediterran Publishing d.o.o.Nikole Paia 24,21000 Novi Sad

tel: +381.21.472.38.20 ax: +381.21.661.37.65

www.mediterran.co.yue-mail: [email protected]

Z s nm m m znmMn Psn,

n: [email protected]


3/160

Lazar Vrkati

PREDAVANJAIZ

PRAKTIKE FILOZOFIJE

Priredila:DUKA DOBROSAVLJEV

USEE

Novi Sad2009.


4/160


5/160

Sadraj

Napomena prireivaa 7

1. IDEJA PRAKTIKE fILOZOfIJE 91.1. Zasnivanje prava 9

1.2. Antiko shvatanje praktike ilozoije 111.2.1. Aristotelovih pet naina dolaska duedo istine i podela ilozoije 12

TEMELJNI POJMOVIMODERNE PRAKTIKE fILOZOfIJE

2. LINOST I LICE 232.1. Lice u starom Rimu 232.2. Lice u srednjem veku 262.3. Moderni pojam lica 27

2.3.1. Sera subjektivnog prava 302.3.2. Pojam svojine i pojam stvari 31

3. POTREBA, SUBJEKTIVNOST, RAD 373.1. Pojam potrebe 373.2. Pojam subjektivnosti 413.3. Pojam rada 45


6/160

4. ROBA I VREDNOST 49

5. GRAANSKO DRUTVO

656. DRAVA I USTAV 79

6.1. Ustav kao mogunost drave 796.1.1 SAD 806.1.2. Velika Britanija 836.1.3. Ostali evropski ustavi 85

7. VLAST 917.1. Lokova, Monteskjeova i Hegelova koncepcija

podele vlasti 917.2. Velike politike ideje i ideja podele vlasti 937.3. Vlast, mo i suverenitet 987.4. Ideja anarhizma 100

8. POLITIKA I BIROKRATIJA 1058.1. Pojam politike 1058.1.1. Javno mnjenje 112

8.2. Birokratija 115

9. ISTORIJSKI PRIKAZ RAZVOJA MODERNEEKONOMSKE SfERE 119

9.1. Izvori obiajnosti kapitalske epoheu pretkapitalskom periodu 1199.2. SAD 1239.3. Evropa 133

Pogovor 139

Napomene 143


7/160

NaPoMeNa Prireivaa

Predavanja sabrana u ovoj knjizi predstavljaju izbor iz ci-klusa predavanja koji je proesor dr Lazar Vrkati odrao nafilozoskom akultetu Univerziteta u Novom Sadu 2001. go-dine. Predavanja su sauvana u tonskom zapisu, a sm autor je

nameravao da ih objavi uz odgovarajuu preradu i dopunu.Pri pripremi sauvanih materijala za objavljivanje izvre-ne su izvesne promene kako bi ona bila prikladnija pisanoj or-mi. Naslovi i podnaslovi su dodani radi vee preglednosti tek-sta i u tom smislu bi ih trebalo i posmatrati. Oni su ire ormu-lisani kako se ne bi izgubila iz vida celovitost predavanja, ide-

ja koja ih spaja i temeljna namera da se u osnovnim crtama

prikae smisao praktike ilozoije i moderno praktiko pod-ruje. Pre svega, knjizi i pojedinanim predavanjima su datinaslovi i podnaslovi (izuzev predavanja pod naslovom Istorij-ski prikaz razvoja moderne ekonomske sfere koje je sm autornaslovio i zapoeo njegovu pripremu za objavljivanje). Preda-

vanja su tokom pripreme rasporeena prema drugaijem redo-sledu od originalnog poto je nekoliko predavanja nedostaja-lo. Dva predavanja iz dela koji se odnosi na istorijski uvod utemu nisu sauvana, tako da je istorijski prikaz razvoja mo-derne ekonomske sere premeten na kraj, a knjiga zapoinjepredavanjem pod naslovom Ideja praktike filozofije koje bli-e obrazlae stanovite autora.


8/160

Tokom prireivanja izvrene su i druge intervencije. Izve-sni delovi teksta, uglavnom napomene, digresije i dodatna ob-

janjenja, prebaeni su u usnote, neki delovi su izostavljeni,neki premeteni, a izvrene su i odreene blae jezike izme-ne, ali istovremeno uz nastojanje da se ne poremeti narativnitok i originalni ton izlaganja. Izmene su napravljene kako bi sena pojedinim mestima tekst, premetanjem u usnote, raste-retio od digresija, da bi se izbegla neka ponavljanja i kako bimaterijal u celini vie odgovarao pisanoj ormi. Pri ovim inter-

vencijama, koje ni u kom sluaju nisu bile drastine, nego

uglavnom diskretne, pre svega se vodilo rauna da se sauvasmisao predavanja, ali i njihova ivost i slikovitost.

Napomene na kraju knjige u kurzivu su komentari prirei-vaa, a sve ostale napomene su delovi predavanja autora. Unapomenama prireivaa uglavnom se nalaze podaci o mesti-ma iz literature koja je autor komentarisao nakon odgovaraju-ih citata ili pararaza (s obzirom na to da detaljniji podaci ko-

ji se tiu pozivanja na izvore nisu sauvani, tako da je, kolikoje bilo mogue, to naknadno uinjeno), podaci o linostimakoja se u predavanjim spominju (ime, prezime, godina roenjai smrti), znaenja odreenih korienih stranih pojmova, kaoi neka dodatna objanjenja.

8 PREDAVANJA IZ PRAKTIKE fILOZOfIJE


9/160

1.ideja Praktike filoZofije

1.1. ZaSNivaNje Prava1

filozoiju prava treba razlikovati od optepravnih discipli-na, kao, na primer, od teorije drave i prava. Osnovna razlikameu njima je metodoloke prirode. filozoija prava je ilozo-ska disciplina, dok je teorija drave i prava pravna disciplina,pa svaka od njih primenjuje svom polju primerenu metodu. Te-

orija drave i prava je teorijska disciplina, to znai da na teo-rijski nauni nain pristupa pravu i dravi, dok ih ilozoijaprava razmatra na ilozoski, odnosno na praktiki nain.

Postoji nekoliko naina zasnivanja prava. Prvi i najvidljivi-ji nain zasnivanja prava jeste pozitivno pravo. Postoje zako-ni, ustavi, njihove modiikacije, pravno iskustvo: sve to inipozitivno pravo. Veina pravnika celukopno pravo vidi samo

u tome, a i veina ljudi misli da se pravo iscrpljuje u pravnomzakonodavstvu.Drugi, i najnii nain releksije o pravu je takozvana Sta-

atswissenschaft, nauka o dravi, koja je postojala pre svega uAustrougarskoj i Nemakoj, ali i u nekim drugim evropskimdravama u kojima se na jedan poseban nain uilo o dravi.To je bila jedna poduka o dravi, u kojoj se objanjavalo tadrava u stvari jeste, a pre svega ta je nacionalna drava, i toposebno ona u okviru ijeg se obrazovnog sistema vrila tapoduka. Takvo poimanje o dravi nije releksija nego upozna-vanje sa nekim irim momentima, ali je to, u sutini, zaetakneke releksije.


10/160

Trei nain poimanja drave i prava je takozvana naunareleksija prava, koja za svoj predmet prouavanja ima pozi-tivno pravo. Prouavanje, na primer, krivinog prava, tuma-enjem pozitivnog krivinog prava.

etvrti nain poimanja je ilozosko pravo. filozosko pra-vo je nazor o tome da je pravo samo predmet ilozoskog pro-miljanja, to znai da pravo nema imanentnu svrhu, nego da

je svrha prava van prava. Svrha prava se u istoriji nazivala raz-liito, od boanskoga Boga, pa do pravde i ideje dobra.

filozosko pravo se moe zasnovati na nekoliko naina. Pr-vi, najstariji i najprepoznatljiviji nain ilozoskog promilja-nja prava jeste koncepcija prirodnoga prava. Koncepcija pri-rodnoga prava polazi od postojanja dve vrste prava. Jedno jepozitivno pravo (koje moe biti razliito), a drugo je opte pra-

vo. Prvo je poznato kao ius voluntarium, a drugo kao ius na-turale. Koncepciju prirodnoga prava zastupalo je mnogo raz-liitih kola i miljenja, od kasne antike, pa sve do kraja dva-desetog veka. Sve one su razmatrale prirodno pravo, iako suesto bile nemerljivo udaljene. Najpoznatija kola prirodnogaprava vezana je za prosvetiteljstvo. Ruso2, Lok3 ili Hobs4 ovdesu nezaobilazni. U poimanju prirodnoga prava mogu se srestii religijski momenti. U takvim koncepcijama postoji boanskopravo i ljudsko pravo. Zbog toga se na odreeni nain moe isam Avgustin5 svrstati u kolu prirodnoga prava. U toj ilozo-skoj koncepciji poimanja prava pozitivno pravo je udaljeno odprirodnog prava, a istina prava se nalazi u prirodnom pravu.Takva koncepcija je problematina (Hegel6ju je nazvao pod-lom sveu) zato to u konanome, onome stvarnome, ne vi-di veliku svrhu i istinu.

Drugi nain je nauna ilozoija prava, koja se razvija tekposle velikog preloma,7 sredinom devetnaestog veka. Ona po-lazi od stava da je ilozoija prava samo zajedniko postolje za-sebnih pravnih disciplina, da je ona vrhunska optepravna di-sciplina i da ima istu teorijsku metodu kao zasebne pravne di-scipline (npr. neokantovstvo8, Toma ivanovi9).



11/160

Postoji i stanovite da se ilozoija prava, odnosno pravo,moe smestiti iskljuivo u okvir praktike ilozoije, koje suneki mislioci posle Drugog svetskog rata pokuali da rehabi-lituju. Ovo stanovite je, otprilike od vremena Vikoa,10 bilozaboravljeno. Ono tvrdi da je pravo samo jedan praktiki e-nomen i da je svrha prava izvan njega samog. U okviru ovepozicije postoji jedno potpuno spekulativno stanovite kojetvrdi da se o stvari prava moe misliti samo u okviru celinepraktike ilozoije a ne kao o delu praktike ilozoije, te da,kada se govori o pravu mora se govoriti o celokupnoj ilozo-

iji (to je pozicija Hegelovih Osnovnih crta filozofije prava,Aristotelove11 Nikomahove etike, Platonove12 Politeje). Autorovih predavanja je tu koncepciju nazvao idejom praktike i-lozoije.

1.2. aNtiko ShvataNje

Praktike filoZofije

Da bismo doli do antike predstave praktike ilozoije imesta prava u njoj, treba odrediti nastanak i razvoj, odnosnogenezu stava o praktikom kod Grka. Bio je potreban dug pe-riod razvoja ilozoije da bi se kod Grka dolo do stava prak-tikoga. Praktiki problem, posle Aristotela, postaje osnovni

problem stare grke civilizacije, iako se o njemu promilja ipre Stagiranina. ak se moe rei da je celina razvoja helenskecivilizacije put ka stavu o praktikom. Sav razvoj helenske ci-

vilizacije usmeren je u pravcu emancipacije od spoljanjosti,od razmiljanja o jednom i elementima. Odluna taka u tomrazvoju su, svakako, soisti.

udo, po kom su se Grci razlikovali od svih drugih narodakoji su tada iveli na Sredozemlju, pa i od Rimljana, shvatie-mo kroz saznanje o razvoju helenske civilizacije, koja je najra-nije od svih krenula ka izlasku iz mitskog naina miljenja. Nienika, ni egipatska, ak ni judejska civilizacija (jevrejska),nije mogla da izae iz mitskog naina predstavljanja same se-

11Ideja praktike filozofije


12/160

be, mada je stav jevrejske religioznosti u mnogo emu super-ioran stavovima helenske ilozoije.13

Teko je odgovoriti zato se ilozoija javlja u Grkoj, u Jo-niji, zato je Tales prvi ilozo. injenica je da je ilozoija za-ista poela sa helenskom ilozoijom, koja, u osnovi, zavravasa Aristotelovom praktikom ilozoijom kao najviim mo-mentom helenskoga ilozoiranja. Sokrat, Platon i Aristotel sutaj put zavravali.

Opravdano se postavlja pitanje zato Aristotel nije imaouenika ili, drugaije reeno, zato Aristotel nije imao ueni-

ka ilozoa? Sokrat je imao uenika ilozoa, kao i Platon. Ari-stotel je imao uenika osvajaa, politiara, zato to se sa njimzavrila helenska ilozoija. Metaoriki reeno, Aristotel jeideolog helenizma. Poznata je Aristotelova podela ilozoijena teorijsku, praktiku i poietiku. Mnoge, koji su prouavaliAristotela, zbunjivalo je to to u istim delima, recimo Nikoma-hovoj etici, na jednom mestu pie da je teorijski ivot najvii,

a na drugom da je najvii ivot onaj koji je u skladu sa svrhom,odnosno praktiki. ak u XIX i XX veku ima mnogo ilozo-skih rasprava o tome (koje su veinom izlazile izvan ilozoi-

je), pretpostavljajui da su to razliita dela, pisana u razliitovreme itd., ne videi da se ne radi ni o kakvom nesporazumu.Kad je koja knjiga Nikomahove etike nastala to za na uvid uAristotela nije naroito bitno.

1.2.1. ARISTOTELOVIH PET NAINA DOLASKA DUEDO ISTINE I PODELA fILOZOfIJE

U estoj knjizi Nikomahove etike Aristotel govori o uve-nih pet naina na koje dua dolazi do istine. To razlikovanje je

veoma znaajno za shvatanje pojma praktikog.Mit o seljenju dua u helensku civilizaciju je doneo Pitago-

ra. Grci su govorili da postoje bogovi, ljudi i Pitagora, kao ne-to zasebno. Pitagora je zasnovao red u junoj Italiji, koji jepredstavljao prvu praktiku organizaciju ivota suprotnu po-



13/160

lisu. Ljudi su se tamo na isti nain oblaili, iveli zajedno, hra-nili se, valjda, samo smokvama, medom, sirom i vinom. Ima-li su tretman uenika i bili su posveeni, odnosno elitni, odvo-

jeni. Takva organizacija je do tada bila nepoznata u helenskojcivilizaciji. Nije neobino to su ih ostali Heleni udarali og-njem i maem, jer je pitagorejski red bio velika uvreda za njih,neto potpuno suprotno njihovom praktikom ivotu, njihovojobiajnosti. U ovom redu se sve zasnivalo na predstavi seljenjadue, pri emu se selila Pitagorina dua. Mit o dui je oigled-no doao iz Egipta i nekako je plutao po helenskome znanju,

helenskoj kulturi, ali nije dolazio u njeno sredite. Svoju an-su da doe u sredite dobio je sa pojavom soista, koji su us-postavili stav da je sve misao, odnosno da je sve miljenje. Ta-ko se dua smestila u samo srce ilozoije, u pojam due. Ari-stotel je, kao i veina Grka, smatrao da dua nije neto suprot-no prirodi.

Neto drugo je antiki fizis.14 Tek sa Galilejom15 i Keple-

rom16 dolazi do pojave kvantitativne izike, a helenska izika jebila kvalitativna. Dua je naprosto najvii stav prirode o sebisamoj, ona nije neto van prirode to posmatra prirodu. Ljud-ska svest nije posmatra. Ona je iznutra, ona izlazi iz tog pri-rodnog. Dua je celina pojedinane svesti, odnosno celokup-na svest koju svako od nas ima, a ne zaseban njen deo. Dua jemogunost tog zasebnog dela, ali ona podrazumeva u sebi ce-

linu pojedinane svesti. Prema Aristotelu, dua, ljudska svestuopte, dolazi na pet naina ne u pet disciplina do istine.Aristotel je pisao da se na pet naina dolazi do istine, ne odre-ujui ta je istinito, a ta nije. Tu se ne radi o stavu adekvaci-

je.17 Kod Aristotela sa radi o adekvaciji kada dua neto odre-uje pomou da i ne, kada ona neto potvruje ili porie, aline i u sluaju pet naina dolaenja due do istine. Stav o ade-kvaciji podrazumeva da neko ima stav, da ima stvarnost. Stavmora odgovarati stvarnosti da bi neto bilo istinito. Za razli-ku od toga, Aristotel objanjava sledee: da bismo imali razli-ku, i da bismo odredili da li je neto tano, pre toga moramoimati jedinstvo.



14/160

Dua na pet naina dolazi do istine, da bi bila u njoj, a neda bi ocenjivala neto van sebe, odnosno da li e to biti ade-kvatno stvarnosti ili ne. Ova ormulacija, kao i mnoge druge i-lozoske ormulacije, opire se jezikim normama.

Aristotel pie o umeu (), znanosti (), raz-boritosti (), mudrosti (o) i umnosti (). Tihpet naina dolaska do istine postrojeno je na jedan neobiannain. Prvo je episteme koje, inae, ima tri znaenja: ono je naj-pre spoznajna mo. Aristotel razlikuje aisthezis, empeiria, teh-ne i episteme (kod Platona: eikasia, pistis, dianoia i nus). Raz-

lika tehne i episteme je razlika razuma i uma, analitikog i sin-tetikog. Drugo znaenje jeste da je episteme znanje, a tree jeda je episteme poseban nain dolaska do istine. Predmet epi-steme su bivstvujua koja su vena, nenastala i nepropadljiva.Episteme je dokazna mo.

Nus je znanje o naelima, a ne o bivstvujuim kao takvim,o pojedinanostima. Postoje etiri naela: tvarno, oblikovno,

eicijentno i svrhovno.Po Aristotelu, najvie naelo je oblikovno. Poznat je uve-ni primer iz Metafizike koji se odnosi na bronzanu kuglu, ko-

jim Aristotel objanjava da u bronzanoj kugli postoji bronza imorfe;18 ideja kugle i stvarna kugla. Stvarna kugla ima nii on-toloki rang od ideje kugle. Najvii ontoloki rang ima idejakugle, odnosno oblik kugle, zato to se u stvarnoj kugli nalazi

tvar, to jest bronza, a u ideji kugle je nema, nego je ona ista.esto se kae da se tu radi o poietikom ateizmu Aristotela,koji momenat stvaranja kugle zaboravlja, unitava i uniava.Najvie naelo od postojea etiri kod Aristotela materijal-nog, oblikovnog, eicijentnog i svrhovnog jeste oblikovno.Aristotel kae u ala jedan knjizi Metafizike da niko do njeganije imao vie od dva naela, pa ak ni Platon, tako da moe-mo rei da je sva ilozoija pre Aristotela plutala u razlici tvar-nog i oblikovnog naela i nije dola do svrhe. Platon je doaosamo donekle do svrhe, ali nije bio svestan toga.

Najvie naelo nusa je svrha. Praktiki svet je svet svrhe.Predmet episteme su i nebeska tela, odnosno prouavanje kre-



15/160

tanja zvezda. Kretanje zvezda nema svrhu. Mi samo moemoda uitavamo u njih svrhu iz naega uma. Kretanje zvezdase ne ponaa prema svrsi, nema svoju svrhu. Postavlja se pita-nje ta je ista svrha u nusu? Aristotel daje odgovor da je tobog. Na koji nain je bog svrha? ta je bog kod Aristotela? Bog

je kod njega vladar. Jo je Ksenoan govorio o jednom bogu, aliAristotel je prvi Arijevac koji je jednog boga doveo do pojma.Bog, po Aristotelu, pokree tako to sve udi da bude bog. Sveto jeste, sve pojedinano tei da napusti svoju pojedinanosti tvarnost koju nosi sa sobom da bi bilo ista orma ili da bi

postalo orma. Tako je Aristotelov bog ista orma svrhe, alito je ujedno Aristotelovo ogranienje i kraj helenske ilozoi-

je. Poto je Aristotel odredio boga kao miljenje miljenja, od-nosno kao pojam, svrha svega jeste da postane pojam. Svrha i ivotinje, i oveka, i prirode svega jeste da postane po-

jam, da se oisti od tvari, jer momenat orme ima najvii on-toloki rang.

Moemo rei da je znanje o nusu, znanje o naelima, uosnovi teologika kod Aristotela. Bog pokree tom udnjomsvih da budu u bogu, pa pokree i ljudske stvari. Ali na kojinain bog pokree ljudske stvari? Poto je svrha najvie nae-lo, u praktikom ivotu ljudi svrha biva pokretaem. Ako jeovde bog isti causa formalis, u praktikom ivotu ljudi bog jecausa finalis. Na koji nain helenski svet tei da bude u bogu,

u praktikoj seri? Aristotel utvruje da je ono emu se teisupstancijalnost, eudajmonija19. To je sloenica od dve rei:eu i daimon koja se moe samo opisno prevesti. Radi se o i-votu u saglasnosti sa obiajima otaca, ivotu u saglasju saonim to je bilo. Eudajmonija je ono supstancijalno emu.Ono subjektivno to ljude pokree u svemu tome je sera fro-nezisa. Fronezis je nain dolaska do istine u sluajevima kaddua ima posla sa bivstvujuima koja mogu biti i drugaija,koja su nastala i propadljiva. A od svih bivstvujuih najko-naniji je ovek sm.

Postoji jo jedan nain dolaska do istine koji ima za pred-met propadljive, konane i nastale stvari to je tehne. Zna-



16/160

ajna je razlika izmeu tehne i fronezis. Aristotel pie da setehne odnosi na nastale, konane i propadljive stvari, a u pi-tanju je promiljanje i iznalaenje oko nastanka. Nije u pita-nju sam rad ipak je Aristotel Grk nego promiljanje i iz-nalaenje oko nastanka stvari koje imaju svrhu van sebe, utvorcu, u arhitektonu. U sluaju praktikih stvari, odnosno

fronezisa, radi se o razboritosti, i to je sjajan prevod jer se ina srpskom jeziku za nekog ko se snalazi u ivotnim situaci-jama i dobro procenjuje ljude, dogaaje i procese, kae da jerazborit ovek. Za onoga ko se razume u teorijske stvari kae-

mo da je inteligentan, a za one koji se razumeju u praktikestvari i umeju odmereno da ih ocene, kaemo da su razbori-ti. I ovde su u pitanju bivstvujua koja imaju svrhu u sebi, a nevan sebe. To je helenska predstava praktikog.

Jo je Platon objanjavao da ne moe svrha delovanja leka-ra biti, na primer, novac, kao to novac ne moe biti ni svrhabavljenja javnim poslovima. Svrha javnih poslova su sami jav-

ni poslovi. Ne moe biti svrha u neemu drugom, ak ni u sla-vi. Rimljani, meutim, gloriju20 diu do svrhe svoje javne de-latnosti. Grk ne; on taj posao obavlja zato to mora. Grki svetne poznaje birokratiju. Dodue, i kod Rimljana tek posle Av-gusta dolazi do obrazovanja rimske birokratije. Nije bilo biro-kratije, nego su se svi javni poslovi vrili neposredno, jer nijepostojalo ni inovnitvo. Aristotel objanjava polis kao zajed-

nicu u kojoj se svi slobodni ljudi meusobno poznaju, a svateritorija se moe videti golim okom sa jedne take. Polis jezajednica neposrednosti u kojoj se komunikacija izmeu lju-di obavlja na ravni poznavanja, bez apstraktnije komunikaci-

je.21 Zato su Grci imali kult zakonodavca koji je stranac, jer onne poznaje konkretne ljude u polisu.

Tehne je promiljanje o izumevanju kako nastaju poietikestvari. Fronezis se odnosi na seru praktikog, a tehne na serupoietikog. Najvii nain dolaenja due do istine je, meu-tim, sofia, mudrost. Sofia je, kae Aristotel, znanje o nusu. So-fia, nus i episteme imaju za predmet ono veno, nenastalo i ne-propadljivo, pa su to teorijska znanja.



17/160

Aristotelova podela na praktiku, teorijsku i poietiku jeosnov ilozoije.22 Nas posebno interesuje sera praktike ilo-zoije koju je Aristotel podelio na uvene tri oblasti.

Prva delatnost je vezana za javne poslove ili, dananjim re-nikom politiku. Politika kao znanje i politika kao delatnostse moraju razlikovati. Kao delatnost, politika pokazuje svojusamosvrhovitost u javnim poslovima. U tu seru spada i delo-

vanje u okviru regulativa, normi, odnosno ona svest koju ka-snije poznajemo pod imenom pravo.

Netano je da Aristotel deli praktiku ilozoiju na politiku,

etiku i ekonomiju u dananjem smislu tih rei. Pojmovi prava,morala i ekonomije koje mi danas poznajemo, nisu Aristote-lovi pojmovi. Dananji pojmovi politika, pa ak i ekonomija,izvedeni su iz Aristotelovih pojmova, ali nisu u pitanju isti poj-movi. U svakom sluaju, prva je sera javnog delovanja i ona jepromiljena u Aristotelovoj Politici.

Druga sera je neoprezno nazvana etikom, jer je sam Ari-

stotel tako naziva, pa se poistoveuje sa svim to se kasnije podtim terminom podrazumevalo. To je sera u kojoj se pita o su-bjektivnoj strani svega: o onome to oveka pokree u njego-

vom delovanju.Poslednja je sera privatnog delovanja oveka. Naravno, ovo

odreenje treba uzeti uslovno, jer Grk nije mogao svoj ivotda odvoji na javnu i privatnu seru. To njemu nije primereno,

on nema privatnu seru odvojenu od sere publicuma, za raz-liku od Rimljanina koji ju je imao. Grk je imao ivot iz jed-nog komada, te se ta sera privatnosti ne postavlja kao serasamovolje, kao to je danas sluaj: Ne diraj me, u svome do-mu u da radim ta god hou. Nepovredivost privatne serekod Grka nije postojala. Ono to je Grk mogao da ima u pri-

vatnoj seri, jeste jedno znanje upravljanja svojom privatno-u. Znanje o upravljanju tim podrujem je prilino komotnonazvano oikonomia. Nomos znai zakon; oikos domainstvo,dom, a zajedno zakon doma odnosno okionomia kao nainna koji se odreenim pravilima upravlja domom. Grk kao slo-bodan ovek ima dom. Dom je neto razliito od porodice, kao



18/160

i kod Rimljana. Tek sa modernim dobom dom i porodica po-staju isto. Dom kod Grka podrazumeva pretke loza se nasta-

vlja u okviru sveta predaka, patrijarhalnog sveta.Dom starog Grka moe da pretpostavlja porodicu, ali ne

mora da znai da on zaista i ima porodicu. Taj deo najboljerazrauje Aristotel u Politici, kada objanjava kako se iz po-rodice, jasno razlikujui porodicu i dom, prelazi u polis. Dom

je paralelan polisu i zato je on po oikonomosu. Ono to midanas podrazumevamo pod terminom ekonomija seru tr-govine, rada itd., Aristotel je razvio u jednoj drugoj discipli-

ni koju je zvao hrematistika. U okviru pomenuta tri znanja(politike, etike i ojkonomije), razvija se celina praktike ilo-zoije.

Postavlja se pitanje gde je mesto retorike. Retorika je poie-tika disciplina. Ona ne pripada praktikoj seri zato to nemasvrhu u sebi, nego izvan sebe, u tvorcu. Uimo se vetini, ume-u govorenja, koje treba neto da dokae. Ne moe biti lep go-

vor svrha samom sebi. To znai da retorika nije praktika, iakonajee ima za predmet ono praktiko. ovek o praktikimstvarima ubeuje drugog, kod teorijskog se ne ubeuje, ve sedokazuje. To je teorijska dokazna mo, za razliku od retorikekoja nije dokazna, jer u njoj nain izlaganja, odnosno predsta-

vljanja, u velikoj meri odluuje.Veoma je bitno imati u vidu da se kod Aristotela, a time i

kod celog antikog sveta, sera praktikoga ne moe podeliti uzasebne discipline. Sav praktiki ivot ljudi se promiljao kaocelina i na nain celine.

U Nikomahovoj etici Aristotel pie da postoji razlika u na-inu izlaganja u teorijskoj i praktikoj ilozoiji. U teorijskojilozoiji nain izlaganja je ilozoski, njime se analitiki netodokazuje, i on je, kao takav, iscrpan i jasan. Nain izlaganja upraktikoj ilozoiji je posve drugaiji i predstavlja tipos23, na-crt, zato to praktike stvari mogu biti i ne biti, odnosno mo-gu biti i drugaije. Iz tog razloga se o njima ne moe govoritisa pouzdanou kao da su vene. Moemo samo da vidimoosnovne tokove, ali ne moemo da vidimo detalje, ne moe-



19/160

mo ih predvideti niti znati. Utoliko Hegel svoje najznaajnijedelo iz praktike ilozoije naziva Osnovne crte filozofije prava.Nije Hegel bio skroman, nego se praktika ilozoija ne moeizlagati na teorijski nain, ona se mora izlagati kao nacrt.

Poslednji veliki ilozo, koji je sve drao na okupu, koji jejo imao pojam praktike ilozoije, bio je an Batista Viko.Negde sa racionalizmom ve poinje pometnja i unoenje ma-tematike metode u podruje praktikog, ljudskog, meanjeteorijskog promiljanja sa racionalnou ljudskih stvari. Sa na-stankom drutvenih nauka, manir da se na teorijski nain mi-

sle praktike stvari postaje postulat svih nauka. Uzmimo, reci-mo, istoriju. Istorija je, kao to ree Rilke24, ono to se desilo.Da li je tako? Sve stvari koje su se desile, prvo su mogle da sedese. Naglaavamo, mogle su da se dese. Nita se nije desilo tose nije moglo desiti.

Sada je neophodno da se, drei se Aristotela, proui seramogunosti dinamisa25. Moderna istorijska nauka je posle

Drugog svetskog rata napustila klasini nemaki stav da jeistorija pozitivistika, i da prouava ono to se desilo. Postojisera hermeneutike u modernoj istoriji i zahtev da se uivimou to doba, i da vidimo ta se sve moglo desiti, a ne ta se desi-lo. Ne ta se sve desilo, nego ta se sve moglo desiti, jer sve jemoglo biti drugaije. Mnogi istoriari postavljaju istoriju kaoteorijsko znanje, koje ide do detalja o svemu, kao nepromen-

ljivo, kao da je predmet istorije ono to je veno, nenastalo inepromenljivo. Vene stvari nisu u vremenu, one nisu vremen-ski uslovljene.

Tako je esto i u drugim naukama, na primer, psihologiji. Upsihologiji se dua esto shvata na potpuno teorijski nain.Ona se shvata kao stvar, te se popravlja kao asovnik.

Pravna nauka takoe esto pozitivnom pravu prilazi kao daje ono veno, nenastalo i nepropadljivo. Svim praktikim stva-rima prilazi se na isto teorijski nain, kao da su vene, kao dase ne moe pitati o njihovim razlozima, uzrocima, i ne vidi sesera vremena. A praktike stvari su nemogue bez vremena;sve se deava u vremenu i zato su one konane.



20/160

Mnogi sociolozi na pomenuti teorijski nain prilaze prakti-kim stvarima. Kont26 je postavio osnov teorijskog naina raz-miljanja o praktikim stvarima. Maks Veber27je svojim meto-dolokim postavkama o drutvu prevaziao ovaj pristup i uveopojam ideal-tipa. Sam termin ideal-tip upuuje na nacrt,tipos. Veber je shvatio da se ne moe na teorijski nain razma-trati praktika stvar, jer je ona iva i moe biti i drugaija.

Sadraj praktike ilozoije je jedinstvo uma i stvarnosti;pokuaj da se stvarnost ne shvati kao neto sluajno. Pozitiv-no pravo ne moe vaiti samo zato to je zakon donet po re-

gularnoj proceduri, to samo po sebi nije dovoljno. I u svetu jepoelo drugaije da se shvata pravo posle Drugog svetskog ra-ta, prihvatanjem koncepcije ljudskih prava, koja prevazilazisve pojedinane drave, jer su je postavile Ujedinjene nacije.Ova zemlja, odnosno tadanja DfJ Demokratska federativ-na Jugoslavija, potpisala je nakon pet meseci tu deklaraciju, iveriikovala 1949. godine da postoje neotuiva ljudska prava

koja pojedinane zemlje ne mogu dovoditi u pitanje. Kada segovori o ljudskim pravima, vie nije u igri teorijsko miljenjeo pravu, to znai da u svakom pozitivnom pravu postoji na-nos koji je iznad njega.



21/160

teMeljNi PojMoviModerNe Praktike filoZofije


22/160


23/160

2.liNoSt i lice

2.1. lice u StaroM riMu

Oko pojma linosti kree se, okree i koncentrie sva prak-tika ilozoija. Sama ideja moderne praktike ilozoije dea-

va se oko pojma linosti. Pojam lica je u pravu poznat od ka-da je ono samo sebe zasnovalo, znai jo od rimskoga prava.Kod Rimljana postoje dva osnovna pravna statusa lica, lice sui

iuris i lice alieni iuris lice po sebi i lice po drugome. Lice suiiuris je lice koje subjektivno i javno pravo zasniva na svojojsubjektivnosti, dok lice alieni iuris zasniva svoje subjektivno

javno pravo preko lica sui iuris. Da stvar bude neobinija zamoderno shvatanje onoga to bismo danas nazvali javnim pra-

vom, u rimskome pravu u sutini nema podele na javno i pri-vatno pravo, a nema je ni u eudalnom pravu. Na primer, ona

je u Nemaku stigla tek kasnom recepcijom rimskoga prava.Zbog toga su lica alieni iuris, u podruju koje bismo mi nazva-li javnim pravom, bila u povoljnijem poloaju nego u onomkoje bismo danas zvali privatnim, odnosno subjektivnim pra-

vom. Drugim reima, onaj ko se nalazio pod manusom paterfamiliasa imao je status lica alieni iuris.

Pater familias ovde ne znai ono to danas podrazumevamopod ocem porodice. Ve smo naglaavali da ne treba u antikuuitavati moderne pojmove, a jo je opasnije uitavati mo-derne pravne, socioloke ili ilozoske pojmove u rimsko pra-

vo. Institucija pater familiasa, koji je bio lice sui iuris, nije bi-la krvna, ulna. Oni koji su se nalazili pod manusom pater fa-


24/160

miliasa nisu mogli meusobno sklapati brak, niti bilo kakveveze, jer se to smatralo rodoskrnavljenjem i kada nisu bili ubiolokoj vezi. Na nekoliko naina se postajalo dete pater fami-liasa ili dolazilo pod manus, ruku pater familiasa. Jedan od tihrazliitih naina bilo je usvojenje, ali se to postajalo i zbog du-gova, pa i slobodnom voljom

U onim pravima koja bismo mi danas nazvali subjektivnaprava, lice alieni iuris u daleko je nepovoljnijem poloaju ne-go u pitanju javnih prava. ak je i bioloki sin kod Rimljanaimao status stvari, a erke nisu imale pravo ni na vlastito ime,

nego su se zvale flavije, Julije itd. Sve ene iz roda flavijevacasu flavije, sve ene iz roda Julijevaca su Julije, te svaki rod imaisto ime za svaku enu. Vlastito ime ene su dobile tek kasni-

je. U Vizantiji je ta situacija, na kraju, razreena sa Justinija-nom28, kada im je ak dodeljeno i pravo naslea, imovine.

Rimsko pravo u osnovi nema javno pravo. Rimska drava,civitas, izvedena je iz civisa29. Civis su rimski slobodni graa-

ni, dananjim reima; civis je pojam kojim su Rimljani otva-rali sve. Oni koji su slobodni bili su civis. Civitas je odree-na vanteritorijalno i vanetniki i oznaava neto razliito oddananje drave. Mi danas traimo od drave da bude terito-rijalna zajednica, iako u poslednje vreme postoje nove kon-cepcije koje odbijaju teritorijalnost drave, te razmiljaju otome da je do kraja ovog veka mogue da se desi i vanterito-

rijalna dravna zajednica.30

Moderni pojam drave, ipak, podrazumeva teritoriju. Onpodrazumeva i etniku zajednicu. U Rimu to nije postojalo;civitas je neto drugo. Civitas je tamo gde su civis. Civis, gra-ani Rima, jesu osnova dravne zajednice, a ne teritorija. Ni-

je graanin Rima bio onaj ko je iveo na teritoriji Rima, negoje teritorija Rima ona na kojoj ive graani Rima. Drugo, gra-ani Rima nisu etniki odreeni. Biti graanin Rima je prav-ni status, a ne dravljanstvo. Jedina moderna zajednica koja sena slian nain odredila jeste amerika zajednica koja u svomustavnom ustrojstvu nema ni teritoriju ni etniku podlogu.Amerikanci su napravili ustav u kome nigde ne pie ta je te-



25/160

ritorija Sjedinjenih Amerikih Drava. Taj ustav je napisaoDeerson31, iako se on pripisuje jo i Adamsu32 i Hamiltonu33.Deerson je taj ustav napisao34 kao ustav jedne tada jo kon-ederalne jedinice, Virdinije, jedne od trinaest kolonija, i te jeodredbe preneo u ustav Sjedinjenih Amerikih Drava. Nigdenije odreeno ta je teritorija Sjedinjenih Amerikih Drava,koja je to teritorija, te i zbog toga Amerikanci tako komotno usvesti imaju predstavu irenja svoje drave. Drugo, nigde se nepojavljuje kategorija amerikog naroda, postoji samo odredni-ca ameriki graanin. Na taj nain su Sjedinjene Amerike Dr-

ave od poetka, svojim osnovnim, ustavnim aktom, odree-ne kao vanteritorijalna i vanetnika zajednica, vrlo slino rim-skoj civitas.35

Kod Rimljana pojam lica nije mogao ovde se govori o Re-publici da izae iz pojedinanosti i da doe do zajednikogi opteg. Rimljani nisu mogli da posmatraju lice kao to ga midanas posmatramo, pa privredni subjekti, te subjekti politike,

drava, razliite institucije, organizacije, partije, imaju statuslica. Kod Rimljana lice je bilo vezano za pojedinca. Oni nisudoli do apstrahovanja, do odvajanja lica od tela, te zbog togaimaju takozvani homo koncept, u kome je nosilac lica konkre-tan ovek. To se ogleda i u tome da status lica sui iuris nisumogli dobiti ljudi sa odreenim izikim nedostacima, a za Ri-mljane je najvei iziki nedostatak bila mucavost. Peti rimski

imperator, Klaudije36

, mucao je. To je bilo negde oko 40. godi-ne nae ere i pokazuje da je rimski svet ve onda nadmaiosvoje vrednosti i krenuo ka jednom drugom putu. Sto godinapre toga Klaudije ne bi mogao biti ni lice sui iuris zbog svojemucavosti i hromosti, a tada je bio imperator. Bio je ak i us-pean i relativno dugo je vladao za rimske prilike.37

Lice je kod Rimljana linost vezana za telo, za ulnost. Na-ravno, lice je kod Rimljana samo onaj ko je imao takav pravnistatus. ene su bile odvojene od ovog statusa u potpunosti abili su odvojeni i peregrini, stranci u Rimu. Pod strancem peregrinom Rimljani nisu podrazumevali onoga ko je stigaoiz susedne drave. Ne, njegovi preci su mogli da ive ve eti-

25Linost i lice


26/160

ri stotine godina ba tu, u Rimu, a da on ima status peregrina,stranca. Da bi se prelo iz statusa peregrina u cives, trebalo jetaj status izboriti odreenim pravnim radnjama. Neko je uspe-

vao, neko nije; veina ipak ne. Kasnije je to postalo nebitno,jer je peregrinsko pravo postalo superiorno, te su kasnije i slo-bodni rimski graani traili da im se sudi po ius peregrinum,a ne po ius civile. Moe se rei, Hegelovom terminologijom,da u Rimu skoro da i nije bilo slobodnih ljudi, jer je vrlo ma-li broj graana Rima bio u statusu lica sui iuris.

2.2. lice u SredNjeM veku

U srednjem veku postojala je, kao osnovni praktiki odnosizmeu ljudi, privilegija, odnosno seniorsko-vazalski odnos.To vie nije bio pravni status, privilegija je neto drugo. U ta-kvoj zajednici se ne moe govoriti o tome da je postojalo lice,

odnosno linost, zato to se svako, sem jednoga na vrhu, na-lazio i u seniorskom i u vazalskom odnosu. Svako je bio nei-ji vazal, a istovremeno i neiji senior, te je dvostrukost takvogpostojanja pretoena u srednjovekovni pravni odnos, kome jeprivilegija bila osnova. Svi srednjovekovni zakoni poivaju natom principu. Pri tome je postojala strana klasna razlika, tose videlo, na primer, u Duanovom zakoniku ili Karolinkom

krivinom zakoniku, u kojima se za isto krivino delo poja-vljivala potpuno razliita kazna, s obzirom na odreene soci-jalne slojeve. Za isto delo nekome je sledilo upanje jezika,nekome odsecanje glave, a nekome skoro nita Mora serei da su zakonodavci u srednjem veku bili vrlo matoviti uraznovrsnosti izikih kazni.

Srednji vek je izgubio predstavu lica i ona se javlja tek u no-vom veku, sa pojavom protestantizma i njegovim velikim uti-cajem. Protestantizam je doao do stava da je svako bogougo-dan. Nevolje sa enama imao je i protestantizam, ali nael-no je poao od stava da je svako bogougodan, bez obzira nanjegov socijalni poloaj ili iziki izgled. Polnu razliku je zadr-



27/160

ao, ali je i ona pod odreenim uslovima protestantske zajed-nice izbrisana. ak je danas u Evropi, ali ne i u Americi, angli-kanska zajednica dozvolila enama da budu svetenici, za raz-liku od katolike crkve koja je to pitanje deinitivno zakovala,kazujui da bi to bilo krenje evaneoskih spisa, a kod pravo-slavaca se o tom pitanju niko ni ne izjanjava.

2.3. ModerNi PojaM lica

Moderni pojam lica, persone, linosti, probijao se polako.Prosvetiteljstvo je iznelo stav, kao i francuska graanska re-

volucija, da je svako pre svega politiki subjekt. Od toga pa dostava da je svako pravni subjekt samo je jedan korak. Zato jeNapoleonov38 graanski zakonik najznaajniji pravni doku-ment moderne epohe, jer je poao od toga da je svaki podanikfrancuske jednak. Jedino ogranienje koje je Napoleon zadr-

ao bilo je polno ogranienje, pa ene nisu smatrane licima.Zanimljivo je da je ponitavanje tog polnog ogranienja veza-no za radniki pokret, najpre u Americi a onda i u Evropi.

Veina visokorazvijenih graanskih drava Evrope izbri-sala je tu razliku tek poetkom XX veka, a neke tek posle Pr-vog svetskog rata, pa su i ene poele da bivaju smatrane lici-ma u javnom i u privatnom pravu. U Holandiji se, na primer,

ta razlika zadrala veoma dugo, iako je ona bila jedna od slo-bodoumnijih, pravno gledajui, zemalja na planeti. Do Prvogsvetskog rata u toj zemlji ena ak nije mogla biti nosilac, ti-tular svojine. Kod nas je tek 1946. godine, sa komunistikomvlau, uspostavljeno pravo ena da budu subjekti javnog pra-va, iako su im jo u Kraljevini Srbiji bila priznata subjektivnaprava. U Austro-Ugarskoj su takoe enama bila priznata su-bjektivna prava, mogle su biti nosioci svojine i smatrane suodgovornim linostima, ali samo u subjektivnim pravima,dok u javnim to nije bio sluaj. U javnom pravu prvi put sekod nas pojavljuje ena kao slobodna, odnosno kao linost,na jednoj usputnoj skuptini Srba, Bunjevaca i ostalih Slove-

27Linost i lice


28/160

na, 1918. godine u Novom Sadu. Tada su prvi put na ovometlu izabrane i ene kao skuptinski predstavnici, ali je Vidov-danskim ustavom 1921. godine vraen princip da ene ne mo-gu biti subjekti javnoga prava. Tek su komunisti to pravo po-novo uspostavili.

Osnovni stav na kome poiva moderna koncepcija lica je-ste da je lice svako. Lice je apstrakcija od svake ulnosti i odsvake pojedinanosti, dakle neto razliito od rimskog pojmalica. To lice je danas svako, bez razlika vezanih za pol, boju ko-e, bez obzira na imovinski status itd. Jedino ogranienje poj-

ma lice je uraunljivost, odnosno uraunljivost konkretnog o-veka. Ako je neko neuraunljiv, to ga odvaja po stvarnosti, oddelatnosti kao lica, ali ga ne odvaja po mogunosti, to iskazu-

je injenica starateljstva ili dravnog starateljstva (skrbnitva)nad neuraunljivim ovekom, pri emu drugi preuzima nje-gova prava i ovlaenja kao lica, da bi ih realizovao. I neura-unljiv ovek je, dakle, na posredan nain, lice.

Na slian nain se deiniu i deca. U modernoj koncepcijiprava, posle Drugog svetskog rata, prava deteta se smatrajuosnovnim ljudskim pravima, zato to je dete lice u moguno-sti, linost u mogunosti, ali jo ne u stvarnosti. Ono je linostkoja nastaje, te izvorna prava deteta ulaze u korpus osnovnihljudskih prava.

Liberalizam je u odreivanju pojma linosti poao od sta-

va Dona Loka da je pojam linosti vezan za vlasnitvo, zasvojinu, da je linost onaj ko ima vlasnitvo. To se ogledalo iu tome to se u javnom pravu kao subjekt pojavljivao isklju-ivo vlasnik; drugim reima, postojao je imovinski cenzus.Nije mogao da bude subjekt javnog prava onaj ko ne plaa od-reenu svotu poreza.

To je stav klasinog liberalizma. Do dana dananjeg takveteze se javljaju u liberalizmu i, ak, u neoliberalizmu koji jeneto drugaiji od klasinog liberalizma. Postojala je praksa,ne samo u Britaniji nego i na kontinentu, da se imovinski cen-zus neprekidno instalira u birako pravo. Nije mogao onaj kone plaa dovoljnu svotu poreza da odluuje o zajednici. To je



29/160

osnovni liberalni stav: mora se plaati porez da bi se odluiva-lo. Oko visine poreza, koja je predstavljala imovinski cenzus,

vodila se ogorena borba u Britaniji, ali i na kontinentu. To jebio osnovni princip politike borbe smanjenje imovinskogcenzusa i poveanje glasakog tela. Vrlo malo ljudi je tada gla-salo, samo elita. Za najpoznatijeg realnog liberalnog politia-ra, uvenog Gledstona39, kada je superiorno dobijao izbore, ni-

je glasalo vie od dva do tri posto britanskog stanovnitva; li-beralizam je imao izuzetno visok imovinski cenzus. Lice se ve-zivalo za vlasnitvo, odnosno svojinu.

Liberalizam nije doao do stava da je lice svako, svaki po-jedinac. Takav stav je kontinentalno edo, dete revolucije. Nakontinentu je, pod uticajem francuske graanske revolucije ian-ak Rusoa, Imanuel Kant ormulisao stav da je granicaslobode tua sloboda, ali je ta sloboda kod Kanta ispranjenaod svakoga sadraja. Liberalni i potonji demokratski stav sudva potpuno razliita stava. Sloboda i jednakost esto ne idu

zajedno nego su suprotstavljene, kao i liberalizam i demokra-tija. U toj pogrenoj politikoj prii svi se pozivaju, u isto vre-me, na slobodu i jednakost; one ne idu zajedno. Nije uzaludreeno da, u sluaju kad u koliziju dou sloboda i jednakost,treba odluno stati na stranu slobode. Jednakost je osnova li-ca, sa jedne strane, a sloboda je njegova druga osnova.

Hegel je u Osnovnim crtama filozofije prava, razmiljajui,

a ne poznavajui dobro liberalnu tradiciju, naslutio o emu seradi. Zauzeo je stav da je osnovni princip princip personal-nosti: budi linost i potuj druge kao linosti.40 Autor ove knji-ge je sklon da prihvati da je to najznaajnije odreenje od ko-ga moramo poeti. To je Hegelov kategoriki praktiki impe-rativ. Budi linost i potuj druge kao linosti: taj stav je vezan

vie za Kanta nego za Loka, odnosno vie za demokratsku kon-tinentalnu tradiciju nego za liberalnu, a sadri elemente kojeKantov aksiom41 nema. Svako je linost, ne moe se nita upraktikom svetu odnositi na linost osim jedne sere serepotreba, koja je vezana za konkretnog oveka. Sve ostalo veza-no je za apstrakciju linosti. Ta sera potreba je ekonomska se-

29Linost i lice


30/160

ra. ak u drugoj polovini XX veka i sera potreba izlazi iz kon-kretnosti, jer vie nema samovolje u potrebama, nego se potre-be nameu putem reklame, pripreme, te su nae potrebe iza-zvane i gotovo odvojene od nas samih. Nema lanih i istinitihpotreba, sve su one u isto vreme lane i istinite, ali su izazva-ne; nismo mi subjekt potreba nego je to neko drugi.

ta znai stav: budi linost i potuj druge kao linosti? Tajstav, kao osnova personalnosti, provlai se kroz sve momentepraktike ideje: apstraktno pravo, moral, ekonomiju, politikudravu. Budi linost i potuj druge kao linosti ne znai da sa-

mo pojedinac treba da bude linost. To je problem liberalisti-kog shvatanja slobode, koje je vezano iskljuivo za vlasnitvoi u kom se linost pojavljuje iskljuivo i jedino kao pojedinac.U demokratskom shvatanju slobode se i socijalni, politiki i

javni entiteti takoe pojavljuju kao linosti. Linost je i pred-uzee, linost je i kompanija, linost je drava, linost je par-tija, linost je crkva, linost je maija, linost je sve kroz ta

slobodna volja moe da ue u svoje supstancijalno odreenje.

2.3.1. SfERA SUBJEKTIVNOG PRAVA

Prelazei u seru subjektivnog prava, pokazaemo kako seu okviru njega razvija stav personalnosti: budi linost i potuj

druge kao linosti. Ve je napomenuto da se bie modernepraktike ideje razvija kroz svoja etiri momenta i u svakomod njih se razvija stav: budi linost i potuj druge kao linost.

ta je svrha subjektivnih prava oveka i ta ona tite? Onajuveni stav glasi: tititi pravo pojedinca je besmisleno. Zbogtoga u stvarnom pravu niko ne titi pravo pojedinca. Ne titiniko ni u krivinom pravu pravo pojedinca. ak ni u graan-skom pravu se ne titi pravo pojedinca. Pravo pojedinca je se-ra ljudskih prava. Pravo na ivot, pravo na ivotnu sredinu,pravo na obrazovanje, na socijalnu brigu, itd. subjektivnimpravima se titi stav personalnosti: budi linost i potuj drugekao linost. Svrha subjektivnih prava jeste da se omogui da



31/160

stav personalnosti postane stvarnost, da postane spoljanjostljudskog delovanja, da ta mogunost jer svako pravo je datosamo kao mogunost (da li e se ono ostvariti ili ne to se pra-

va vie ne tie) moe da se pretoi u stvarnost, da nema pre-preke za realizaciju. Njihova je svrha da se otklone preprekeda ta osnovna maksima bude princip obiajnosnog delovanja.

2.3.2. POJAM SVOJINE I POJAM STVARI

Na ovom mestu se otvara pitanje gde se po prvi put linostpretae u stvarnost. Odgovor na njega ipak mora biti u skladus Lokovim stavovima. Na kojem dubljem, najapstraktnijem ni-

vou linost dolazi do stvarnosti iz te svoje potencije, apstrak-cije, besadrajnosti? Traeni nivo je odnos linosti prema stva-ri. Odnos linosti prema stvari je svojina, odnosno vlasnitvo.

Da bi se razumela svojina, potrebno je objasniti pojam

stvari. U pravu se esto polazi od stava da je stvar deo materi-jalne prirode. Pitanje o stvari je pitanje prava, a ne pitanje oprirodi. Kako e od livade postati oranice praktiko je, a ne te-orijsko pitanje. To to je pre oranice na tom mestu bila livada,nema nikakve veze sa stvari. Jo neprihvatljiviji argument je-ste da je mnogo toga to je apstraktno u poziciji stvari. Nekomoe, kroz autorska prava na primer, ugovorima prodavati

svoj talenat. Neto isto duhovno talenat postavlja se kaostvar i prodaje se. Talenatse ovde prodaje, tako da je stvar ne-to drugo.

Razne su koncepcije koje govore o tome na koji nain na-staje stvar. Prva je, u osnovi, ranograanska, ak kasnoeudal-na koncepcija, koju je izneo Puendor42 teorija zaposedanja.Puendor je smatrao da je zaposedanje osnov po kome nasta-

je stvar, odnosno nain kako priroda prelazi iz statusa prirodeu stvar. To je u velikoj meri bila istina onoga vremena, a osta-la je vaea i do XIX, pa i do XX veka.43

Patrijarhalni rezon je ispod koncepcije zaposedanja, jer onpolazi od toga da je osnova svojine naslee. Drugim reima,

31Linost i lice


32/160

on polazi od stava da je svojina vena. Kao jedini izvor svoji-ne ovde se pojavljuje naslee. Razvojem patrijarhalnog princi-pa dolazi do nastanka koncepcije obdelavanja. Tu koncepcijuiznosi Don Lok, koji tvrdi da je, u skladu sa radnom teorijom

vrednosti koju su ormulisali ekonomisti, osnova svojine obde-lavanje. Drugim reima, ljudski rad je dodavanje nove vred-nosti, to je osnova svojine to je radna teorija vrednosti.

Sline tvrdnje mogue su samo za manuakturnu i zanat-sku proizvodnju, ali ne i za industrijsku proizvodnju u kojoj

je neko drugi vlasnik maina, sredstava za proizvodnju. Vla-

snik dobija proit i poveava svojinu, a radnik dobija najamni-nu. ovekov rad vie nije osnova svojine.

Teorija zaposedanja, nasleivanja i vrednosti su tri klasinekoncepcije izvora svojine. U sve tri teorije postoji zabluda da jesvojina neto ulno. Moramo doi do drugaijeg pojma svoji-ne, odnosno stvari, koji nam omoguava da i njene izvore dru-gaije promislimo. ini nam se, a o tome imamo i potvrdu u li-

teraturi, da je stvar, odnosno sadraj vlasnitva, sadraj svoji-ne, sve ono to se moe otuiti. Sve to se moe otuiti moebiti sadraj vlasnitva. Ono to se ne moe otuiti ne moe bi-ti ni sadraj vlasnitva. To su takozvana neotuiva dobra. Lokje bio ubeen da je ak i sloboda predmet vlasnitva. On je ne-ko vreme iveo i radio kao inovnik u Americi, koja je bila ro-bovlasnika zajednica, i pokuao je da opravda robovlasnitvo,

te je tvrdio da je osnova odnosa robvlasnik prodaja slobodeod strane roba, objanjavajui da rob nije bio u stanju da za-dovolji svoje osnovne potrebe za hranom, skrovitem itd., paprodaje slobodu kao kompenzaciju za njih. U pitanju je rani li-beralni stav koji govori o tome da je i sama sloboda pravo vla-snitva. Sloboda ipak pripada neotuivim dobrima i ne moe seprodati. Jo je Bekarija44 tvrdio da je smrtna kazna nemoguau krivinom pravu zbog toga to je ivot neotuivo pravo i nemoe se prodati. Ne moe neiji ivot biti predmet trgovine.ak i ako se to desi, to onda nije pravno valjan posao, jer akoje predmet trgovine neiji ivot onda to mora biti predmet kri-vinog progona. Neiji ivot ne moe da bude predmet.45



33/160

Sadraj vlasnitva je sve ono to se moe otuiti. Ono to sene moe otuiti, takozvana neotuiva dobra, nemaju statusstvari. Dua nije stvar. Ona religijska predstava zla u kojoj a-vo kupuje duu pretpostavlja da je svest stvar. ta je dua, ne-go svest u jednome komadu? Pojedinana svest data kao jedna.

ta je to ja koje je neotuivo? Ako sve mogu otuiti, taostaje kao osnova mene, moga postojanja? ta je neotuivo umeni? To su vrednosti, to je ono to ne moe da zauzme svo-je mesto u prostornom smislu, ono to ne moe da bude stvar.U suprotnom, dolazi se do jednog pozitivizma, skoro neokan-

tovskog, gde se postavlja pitanje koja je uopte svrha prava ikoja je svrha ivota.

Slobodna volja pokree linost da se ta ista apstrakcija re-alizuje. Gde se ona prvi put realizuje na najdublji nain? I tu semoramo sloiti sa Lokom: ona se realizuje u vlasnitvu, odno-sno u predmetu vlasnitva, u stvari.

U liberalnoj koncepciji osnov linosti je sloboda, pa se mo-

emo upitati kako se taj stav slae sa tezom da je sloboda mo-gui predmet prava. Liberali slobodu ne shvataju u apstrakt-nom smislu kao to je to bio sluaj u francuskoj graanskojrevoluciji, kod Rusoa, Kanta i u nemakoj klasinoj ilozoiji.Sloboda je kod liberala data u sadraju. Lok pod slobodom nepodrazumeva neto ispranjeno i opte, ve je uvek vezuje zasadraj. Zbog toga Lok i pie da je mogue otuiti slobodu.

Neko nije sam u stanju da realizuje svoja neotuiva prava, pamenja slobodu za krov i hranu. Sloboda se ovde uvek vezuje zavlasnitvo, onaj ko nije vlasnik za liberale nije slobodan ovek;ovek mora biti vlasnik da bi bio slobodan.

Kada su liberali napustili takva shvatanja? Prvi svetski rat jemomenat u kome je ovakva liberalna koncepcija postala ne-dovoljna, jer je morala da se pojavi drava kao subjektivna ida odbrani interese Britanije. U Britaniji poetkom dvadesetog

veka, posle Prvog svetskog rata, dolazi do deinitivnog porazaLiberalne partije, tako da se do danas kao nosioci vlasti poja-

vljuju Konzervativna i Laburistika partija, a Liberalna parti-ja je nestala sa politikog tla Velike Britanije.

33Linost i lice


34/160

Vlasnitvo je osnovni, najdublji, izvorni arhetip, ak osnovpraktikoga ivota modernoga oveka. Vlasnitvo nije samoprivatno vlasnitvo; i ono je izgubilo znaaj koji je imalo, aliznaaj privatnog vlasnitva treba imati u vidu. Podsetimo dasu mnogi dolazili kod Platona traei od njega da za njih na-pie zakone, to on nije uinio jer su svi posle razgovora s njimodbili njegov jedini uslov: da nemaju privatno vlasnitvo. To jebio Platonov uslov i on je to kroz svoju Politeju i izneo kaouslov: da nema privatnog vlasnitva. Iz tog razloga on govorio zajednici dobara koja podrazumeva i zajednicu dece i zajed-

nicu ena. On u Politeji kae da su svi oni koji su roeni jed-ne godine braa i sestre to je njegova ideji o zajednici.

Ruso je, mnogo kasnije, odbio Sardiniju i Poljsku koje sumu nudile da za njih napie osnovne normativne akte. On jeodbio i jedne i druge iz istog razloga: zbog privatnog vlasni-tva. Ruso je s pravom pre priblino dvesta pedeset godina na-pisao uvenu misao u raspravi O poreklu i osnovama nejedna-

kosti meu ljudima: da je onaj koji je prvi pokorio neku terito-riju i rekao: Ovo je moje otac moderne civilizacije. Rei moje je to je poetak. Ta odluka slobodne volje, ta mo slo-bodne volje da kae moje je.

Privatno vlasnitvo je izgubilo znaaj koji je imalo do tadapojavom industrijske revolucije, zato to je ona donela posre-dovanije oblike vlasnitva, te se kapital ukrupnjavao i kao pri-

vredni subjekti pojavili su se neki drugi elementi. Na manu-akturnom nivou privatno vlasnitvo se pojavljuje kao subjek-tivno.

Prema principu liberalizma smo vlasnitvo nije imalo ni-kakve granice. Liberalizam nije postavio granice vlasnitva.Sve dok nije dolo do velike krize taj princip da je vlasnitvo privatno vlasnitvo bezgranino, u kojoj je taj princip naekonomskoj ravni doiveo slom, ni na javnoj ravni nije dola-zio u pitanje. Drava se tada pojavljuje kao instanca koja naj-bolje ograniava privatno vlasnitvo.

Polovinom dvadesetog veka se desio jedan proces, modanajrevolucionarniji, velianstven proces, koji je izmenio ceo



35/160

praktiki ivot modernog oveka. To je proces odvajanja upra-vljanja od vlasnitva. Ve smo spominjali starijeg Henrija for-da46 i Enca ferarija47 i njihov nain proizvodnje automobila.48

Oni su u upravljanju svojim vlasnitvom ili do samovolje,proizvodei automobile samo odreene boje. U drugoj polovi-ni dvadesetog veka, kada se odvojilo upravljanje od svojine,svojinom upravlja onaj koji to zna, a ne onaj koji je ima. Svo-

jina se opire neracionalnoj upotrebi i ona kao imovina propa-da ako se njom ne upravlja na optimalan nain. Vie nijedan

vlasnik ne moe da se ponaa samovoljno, nego nastoji da an-

gauje nekog drugog, strunjaka, da upravlja njegovom svoji-nom. Upravljanje je postalo nauka upravljanje vlasnitvom,49

upravljanje dravom, upravljanje privredom, tako da se gubimogunost subjektivnosti.

35Linost i lice


36/160


37/160

3.Potreba, SubjektivNoSt, rad

3.1. PojaM PotrebeU seri potreba slobodna volja se pojavljuje u obliku ulno-

sti, to ne znai da ta ulnost iza sebe nema duhovnost. ul-nost se pojavljuje kao samovoljna i predstavlja sve ono to sepokazuje kao potreba. Potreba je ono to je iznad svega subjek-tivno, to je naizgled samostalno, ak se neki put ini da samanutrina due oveka, izmeu ostalog, predstavlja njegov svetpotreba. Ali, sve ono to se smatra potrebama izazvano je naneki nain. Potreba je isprepletenost onog subjektivnog, unu-tranjeg i onog spoljanjeg.

Postavlja se pitanje: da li je potreba neto moje? Uverenismo da je svaka potreba apsolutno moja, odnosno da pripadapojedincu. Ali iza te vlastitosti potrebe pojavljuje se sera kon-stituisanja potrebe sme iz spoljanjosti, iz stvarnosti.

Ve je istaknuto da je potreba istorijska, a ne zajednika ka-tegorija. Svako vreme ima svoje potrebe. Potreba je i klasnakategorija: odreene klase imaju odreene potrebe. Potrebamoe da bude ak i etnika kategorija, zato to odreeni naro-di imaju odreene potrebe. Ona moe da bude ak i klimat-ska, jer u jednom klimatskom pojasu ljudi imaju jednu, u dru-gom drugu vrstu potreb. Potreba moe da bude tradicional-na, vezana za religiju, ak i za tlo itd.

Potreba je uslov, mehanizam njenog dejstvovanja je takavda predstavlja ono najsubjektivnije u svakom pojedincu, alinjeno istinito bivstvo pokazuje da je ipak uslovljena mnogimsubjektu spoljanjim aktorima.


38/160

Socioloka tvrdnja o istinitim i lanim potrebama je neis-torijska. Problem sociologije je to to kao nauka ima neisto-rijske kategorije. Osnovna kategorija sociologije je tip, a ne po-

jam. Ve je napomenuto da je Maks Veber svojom tvrdnjom oideal-tipu pokuao da prevazie granicu tipa. ta znai ideal-tip? Sama Veberova terminologija ve na prvom koraku padau zamku. Ideal je naputanje pojedinanog, ideal je neto tose trai. Tip, typos50, je nacrt, pa je Veber terminom ideal-tip51,koji sainjavaju i ideal i tip, pokuao da doe do opteg. Ali, dabi se dolo do opteg potreban je drugaiji pristup. Opte se

ne moe objasniti praktikim naukama, a sociologija se kreepo polju praktike ilozoije, tako da se opte ne moe druga-ije oblikovati nego u odnosu prema vremenu. Sve praktiko

je ljudsko; u vremenu sve moe biti ovakvo, ali i drugaije. Tunastaje problem Veberovog pristupa, jer je njegov ideal-tip ne-promenljiv i ne pojavljuje se u vremenu, nego se kree kroz

vreme. Na primer, sultanat, koji Veber povezuje i sa Turskom

iz odreenog perioda, ali i sa savremenim dravnim poreci-ma. Neki pojmovi i neki termini se vezuju za potpuno razlii-te epohe.

Smo vreme je istorinost praktike ilozoije. Praktika i-lozoija je istorina i ona nema drugih kategorija mimo poje-dinca, mimo mene. U osnovi, ne treba razmiljati o vreme-nu kao Kant52, treba misliti o tome ta je vreme: da li je ono

spoljanjost, da li je uslov optosti ili je vreme sma optost?Smatramo da je vreme iskljuivo sma optost. Nije vremespoljanjost, nije vreme ono to se meri satima, nije vreme niono to je samovoljno. Sma optost pojma je vreme. Pojam je

vreme. Zato ne moe biti istinitih i lanih potreba. Drugim re-ima, moe, ali se pri tom postavlja pitanje da li je kriterijumodreivanja istinitih i lanih potreba takoe istorian.

Za Grke su, u vreme propasti ili procvata antikog polisa,odnosno Atine, kada su se pojavile odreene nove potrebe oslanjajui se na Aristotela i Platona te potrebe bile lane.Kada je propadala Rimska republika javile su se nove potrebekoje su za tradicionaliste bile lane. Gaj Julije Cezar je prvi



39/160

ozbiljno organizovao gladijatorske igre. Pre njega to je bio spo-radian obiaj koji nije poseivala elita. On je to uinio iz po-litikih razloga jer je time vezivao glasae za sebe ustanovivinovu potrebu. Hleba i igara Cezar je to geslo prvi pokre-nuo. Kasnije je takva potreba postala opta, niko posle njeganije mogao da napravi uspenu politiku karijeru u Rimu akonije organizovao gladijatorske igre. Te igre su vremenom do-bile kultni znaaj i gotovo se izjednaile sa bogoslubom.Ukratko, jedna potreba koja je u vreme Republike bila besmi-slena, sad postaje istinita i odjednom rimski podanik ne mo-

e da ivi bez gladijatorskih igara. Lavovi su u to vreme iveliu junoj Makedoniji i celom Sredozemlju, ali su istrebljeni, kaoi mnoge druge krupne ivotinje, upravo zbog ove novousta-novljene potrebe. Zabava je u to vreme bila najvea industri-

ja i ostvarivala je najvei proit u Rimu, a politika je bila njenosnovni razlog.

Nema lanih i istinitih potreba.53 Uvek se postavlja pitanje

kriterijuma na kome se teze o istinitim i lanim potrebama za-snivaju, jer je on sm istorijski. U tezi o postojanju lanih iistinitih potreba krije se vie problema. Recimo, kada se nekepotrebe iz patrijarhalnog perioda predstavljaju kao istinite, asve to dolazi iz graanske civilizacije kao neistinito. Poznatapesma e objanjavati da su potrebe za istim vazduhom i ne-kim selom u planini istinite, a da je potreba da se sretne devoj-

ka iz grada neistinita, pa se junak pesme vraa kui da uvastada i volove.Kako iz spoljanjosti nastaje naa sposobnost da imamo ne-

ku potrebu u sadanjosti? Spoljanjost nam daje sve to je nu-no za nastajanje potrebe. Svi odnosi, sve to je pred naimoima daje nam sadraj te nae sposobnosti. I nema istinitijemisli od one da je ovek sam svoja potreba. On iscrpljuje svo-

je ovetvo u potrebama.Da li se u toj spoljanjosti, toliko osebujnoj a u isto vreme

toliko sivoj, moe nai neto to planirano izaziva potrebu idaje sadraj naoj sposobnosti za izazivanje potreba? To pita-nje se dugo postavljalo i dugo se na njega nije mogao dati pre-

39Potreba, subjektivnost, rad


40/160

cizan odgovor, ali se konano dolo do odgovora da se radi oreklami. Sa reklamom se polako izlazi iz sere potreba i ulaziu seru proizvodnje.54 Reklama je izazivanje potrebe za odre-enim proizvodima na izvestan nain. Objanjenje nekih eko-nomista da je reklama obavetenje, ne pogaa sutinu rekla-miranja. Reklamom se izaziva potreba kod oveka.55

Ponovo moramo da se suoimo sa sociolokim tezama da jereklama nasilje. Da li je reklama napad na nau linost i slobo-du kao to se moe proitati u nekim sociolokim analizama?Najpre postavimo pitanje: ako je reklama napad na linost, ka-

ko je takva nesloboda uopte mogua? Kako je uopte mogu-e da nas neko terorie reklamom?

Odluujui momenat u svemu ovome desio se sa Ruzvelto-vim56 Nju dilom, kada je ameriki podanik prestajao da buderadnik, odnosno prestajao da bude proizvoa i postajao presvega potroa. Svrha ivota ljudi u poslednjih sedamdeset go-dina izbaena je iz proizvodne sere i prebaena u seru upo-

trebe, odnosno potronje. Do tada su ljudi iveli da bi radili, aod tada ljudi rade da bi troili. Potronja je postala svrha nji-hovog drutvenog bia. Amerikanac vie ne moe da ivi a dane troi. ak je i amerika poreska politika namerno napra-

vljena tako da onemogui ivot bez potronje. Ako Amerika-nac ne investira ono to zaradi, poreska politika e mu uzetinajvei deo zaraenog novca, tako da je on prisiljen da troi.

funkcija potroaa u privredi, od Ruzveltovog doba do danas,znaajnija je od unkcije proizvoaa. U tome je, u ekonom-skom smislu, velika prednost amerikog naina ivota. Ame-riki radnik je jo uvek najproduktivniji radnik na Zemlji, aameriki graanin je najvei potroa na planeti, u emu je isnaga amerike privrede57.

Ako se sve posmatra iz ugla ekonomske nunosti potronje,onda se moe rei da reklama ima svoju svrhu. I to da apsolut-no ima svoju svrhu. Reklama nije puka obaveza proizvoaada uputi kupcima obavetenje o tome ta je napravio, nego jeto intervencija proizvodnje u potronji. Reklama nije, opetmoramo protivreiti mnjenju nekih sociologa, napad na ove-



41/160

kovu linost i njegovu slobodu, postavljajui pitanje ta je o-vekova linost mimo njegovih potreba? Hoemo li opet trai-ti neko selo u planini i neku setu za patrijarhalnim ivotom?

ta je ovek mimo njegovih potreba? Te potrebe su, bez ob-zira na koji nain, uvek proizvedene i izazvane. Nebitno je dali su one proizvedene neposrednim, kao to to ini reklama, iliposrednim putem kao to se to pre svega dogaalo u doba prenego to je reklama ula u na svakodnevni ivot. Sutina je dasu potrebe nuno izazvane i proizvedene. Najbitnija je naasposobnost, mo, osobina da imamo potrebe. Bez obzira na nji-

hov sadraj ovek je bie potreb. On ne postoji mimo svojihpotreba. One su uvek proizvedene. im ovek izlazi iz priro-de, on prestaje da bude prirodno i postaje vetako bie. Sve jeu ljudskoj rasi vetako, ali u tome i jeste snaga ljudske rase.

3.2. PojaM SubjektivNoSti

U narednom delu emo govoriti o seri zadovoljenja potre-ba. Potrebe se uvek moraju neim zadovoljiti, a one se uvekzadovoljavaju promenom. Liberalni i neoliberalni ekonomistis kraja XX veka, kao i mnogi drugi, odbacili su istorinost ro-be, ime su odbacili i istorinost potrebe, svodei sve na su-bjektivni momenat. U tom subjektivnom odnosu videli su ap-

solutnu slobodu. Kao to tvrdimo da je potreba istorina, ta-ko smatramo i da je roba istorina. Ipak, mora se priznati dase ovde nuno mora postaviti prigovor, odnosno pitanje: gde

je u tome ovekova sloboda? Iako je sve u ljudskom ivotu re-zultat odreenih istorijskih tokova, nuno je zadrati odree-nu meru slobode oveka, slobodan izbor svakog pojedinca.

Ovde se ne sme govoriti o nekoj spoljanjoj meri, nego tre-ba posmatrati pojedinanosti i optosti istorije u posebnostisvake ljudske individue, jer se radi o jednoj celini. ovek nije,ipak, do kraja determinisan u svom praktinom ivotu. Slobo-da se ogleda u naem razmiljanju i pojedinanim odlukama.Sloboda ipak sve pokree, jer je sloboda, u stvari, saznanje o



42/160

slobodi. Ne moe biti nita drugo: sloboda nije situacija, nijestanje, nego znanje, svest o slobodi. Upravo naa sloboda po-kree na ivot (iako ga esto i zaustavlja i dri u mestu). 58

Zbog toga se, ipak, mora priznati da su liberalni, odnosno neo-liberalni ekonomisti donekle u pravu i zato moramo pri raz-matranju ove problematike imati u vidu i tu stranu ovekovesubjektivnosti, koja je, i pored svega, prisutna i opredeljujemnoge nae postupke u ivotu.

ta je pomenuta subjektivnost? Kad razmotrimo potrebekoje su nam date, kaemo da subjektivnosti nema, jer su po-

trebe spoljanje. Ako zanemarimo zadovoljenje potreba i po-stavimo pitanje ta je, osim toga, ostalo ili na emu se svedri? dolazimo do jedne strane praznine, do nitavila. Od-govarajui na postavljeno pitanje ta sam ja? odbacivae-mo jednu po jednu ljusku, da bismo na kraju doli do uasnespoznaje koja se saima u samo jednoj rei nita. Ja sam ni-ta, ili ja nisam nita konkretno, nisam sadraj. Moje ja je

kartezijansko59, odnosno nita. Ja nisam pomenuti zaviaj uplanini; zaviaj je vezan za moje pretke. ta sam ja nezavisnood svega to je moja spoljanjost, nezavisno od ustaljenog si-stema potreba i njihovog zadovoljenja, nezavisno od mojeporodice, od ekonomije, od prava? ta ostaje kada se odbacisve moje okruenje? Ostaje samo jedna velika i strana pra-znina.

Dojsov60

roman Ulis govori o tome. Irska nacija, kojoj jeDojs pripadao, oblikovala se prilino kasno i to u stalnom su-kobu sa Englezima, tako da predstavlja naciju sa istorijskimzakanjenjem. To je nacija koja je izgubila svoj autentian je-zik i koja se zasniva na sukobu religija. Katolianstvo je onoto je Irce sauvalo kao posebnu naciju, jer su na susednomostrvu gotovo svi protestanti. A i u severnoj Irskoj su prote-stanti dominantni. U Irskoj je naglaena patrijarhalnost i po-seban znaaj se pridaje porodici, crkvi i nacionalnoj borbi. Nataj nain je barem Irska predstavljena u svojim mitovima.Dojs, meutim, ve svojim Dablincima sve pomenuto dovo-di u pitanje. Dablinci su izvanredna knjiga koja omoguuje da



43/160

se razume pomenuti veliki roman Ulis, jer Dojs u njoj ob-janjava da taj irski svet u osnovi nije ni patrijarhalan, ni reli-giozan i da je ta religioznost u koju se Irci zaklinju vrlo tua iopasna po graane Dablina, a da je pria o naciji i nacional-nom jedinstvu kod Iraca komina. Roman Dablinci je ak i za-branjivan.

Kao i svi koji se ne oseaju ugodno u okviru svoje nacijeDojs je otiao u Italiju, pa ak je i svojoj deci dao italijanskaimena. Tek imajui u vidu sve prethodno moe se razumetiUlis. Dojsov Odisej bio je Jevrej. Treba znati da se Jevrej ne

osea ugodno ni u jednoj naciji. Jevrej se ne osea ugodno niu jednoj religiji.

Dojs je u svom romanu dao tano onoliko situacija kolikoih imamo u Odiseji prilikom Odisejevog povratka na Itaku.NjegovUlis je prolazak kroz likove svesti savremenog ovekai kroz irske mitove koji se stalno pominju naciju, crkvu i po-rodicu, ukljuujui i patriotizam i poziv da se sve odbaci, jer

sve to, u stvari, nema osnovu. Zbog toga Dojsov junak ne za-vrava kao Homerov Odisej.Dojs, kao i glavni lik njegovog romana, nema zaviaj. Sm

roman predstavlja veliku potragu za zaviajem savremenog o-veka. U njemu se vidi strana enja da se doe do vlastitogzaviaja, do nekih predela dobrote, a njih nema. ta je Dojsov

junak naao na kraju puta? Varajui sve te likove svesti, kao

to ih je varao i Odisej, naao je samo prazninu, jednu uasnuprazninu. Samo nju i nita vie. I sve se zavrava stranim pi-tanjem: da li je mogue da se moj ivot zasniva na tako neempraznom kao to je nitavilo? Istina je, ivot se ba na tome za-sniva. Ne na svom sadraju, ne na njegovom ispunjenju, negona toj zveri nitavila koja trai sadraj, jer nepodnoljivo je i-

veti sa sveu da sam ja nita. Nepodnoljivo je iveti to jeDejms Dojs.

Homerov Odisej ima zaviaj. On ima Penelopu i vraa se usvoj zaviaj. To je supstancijalni svet: postoji zaviaj i njemu setei. Dojsov Blum61 nema zaviaj, a Odiseja pokree zaviaj,i to je Odiseja, koja je metaora antike civilizacije. Prolazi



44/160

kroz sve tekoe da bi se vratio tamo odakle je krenuo, u zavi-aj svojih otaca. Vraa se nazad, prepoznaje ono pare zemljei umire. Kod Dojsa nema zaviaja, postoji samo ta praznina.Kad se sve to oisti, prou svi likovi, dolazi se do nita.62

Za primer se isto tako moe uzeti i Kaka63. O emu govo-ri Proces i ta se zapravo u njemu dogaa? Nakon to je nekooklevetao gospodina K. on ide kod advokata, advokat kae ka-ko je sreo sudiju, i sve se dalje odvija u slinom stilu. U Proce-su imamo potpuno neutralnog gospodina K. koji ne zna zato

je kriv. Ceo problem gospodina K. nije u tome to ne zna za-

to je kriv nego zato to ne zna ko je on u stvari. On nemaidentitet. I tek mu spoljanjost nametnute krivice daje identi-tet. Bez te krivice on nije nita, odnosno on je nita.

Nije sluajno da su oba ova dela pisana posle Prvog svet-skog rata. Zato se to desilo ba u tom vremenu? Zato to jePrvi svetski rat ubio sadraj, ubio je naciju. Ko moe biti naci-onalista posle Verdena ili Soe? Kako moe nacija biti neto

veliko kada se samo na jednom groblju, pored Soe, nalaziskoro pola miliona grobova. S jedne strane Italijani, s drugeSrbi i Hrvati koji su ratovali za Austrijance. Krst do krsta. tase, u stvari, u Prvom svetskom ratu desilo? Poraen je kolekti-

vitet. Ubijena je spoljanjost o kojoj smo govorili. Nacija vienije bila neto istinito. Kako ona i moe biti istinita posle ona-kvih pogroma?

U Prvom svetskom ratu nema pobednika; izgubili su svi, iNemci i francuzi. To je dovelo do razvoja drugaijih potrebakoje se pojavljuju kao neto istorijsko, pa poinje da se oseapotreba za odbacivanjem kolektiviteta. Tada dolazi do potra-ge za onim to sainjava pomenuto ja, ali iskljuivo u indivi-dualnom smislu. To je samo jedan mogui put, poput, na pri-mer, nekog odreenog pravca u umetnosti, u slikarstvu.

ta je autentian umetniki in? Da li je to perspektiva, kaoto se mislilo u renesansi? Zatim su jedni mislili da je to sve-tlost, drugi da je boja, a trei oblik. Posle svega toga, nakonPrvog svetskog rata dolo se do apstraktnog slikarstva koje jeodbacilo i boju i perspektivu i oblik. I svelo se samo na goli



45/160

ivot. Ili u muzici, kad je na kraju erber64 pokazao da za mu-ziku nije potreban ak ni ton.

Kada se sve spoljanje odbaci, kada se odbaci praktiki i-vot i ravan zadovoljenja potreba, ta ostaje? ta je subjektpraktikog ivota ljudi? Nita. Ta praznina, ta strana prazni-na sve pokree. Kod Aristotela bog je nepokretni pokreta. Onpokree tako to sve to jeste tei da bude bog. I za tim trebada se tei, poruuje Aristotel. Taj Aristotelov nepokretni po-kreta je ista misao, pojam o neemu. Sve pojedinano teida bude u saglasju sa pojmom. To kod Aristotela znai da i bo-

ansko delo treba da bude u saglasju s pojmom. HrianskiBog stvara svet iz niega, tako da je on ista misao koja iz se-be same sve stvara. Mi smo danas u poziciji tog hrianskogboanstva. Mi svoj ivot stvaramo, svakoga trenutka i sve nje-gove slike, iz nitavila. Ceo na ivot je beg od toga nitavila.To nitavilo je subjektivno, ono to sve pokree. To nita je na-a glavna sposobnost. A ono je neizdrivo, ono ne moe osta-

ti u stanju nepokretnosti, ono ima mo stvaranja. Tek na osno-vu tog stvaranja zadovoljavamo ovu seru. Mi ne moemo danapustimo to nitavilo ni u snovima, ak i u snovima mi za-dovoljavamo tu crnu rupu. Da li je to samosvest? Mi mislimoda nije, iako je delimino i ona, mada je taj stari termin pre-kratak za potpuno odreenje. Ne moe se rei, naravno, da i tonije istina; ne moe se rei ni da to nije aekat, ni da nije nita

ulno. To je naprosto ono to predstavlja istu svest, a nemanikakav sadraj. Radi se o onome to je na poetku praktiko-ga delanja.65

3.3. PojaM rada

Rad proizvodi robu, a roba, s jedne strane, zadovoljava po-trebe. S druge strane, rad proizvodi sredstva koja nam omo-guavaju da zadovoljavamo svoje potrebe. Za taj rad dobija senajamnina, odnosno renta. Na osnovu rada dobijaju se i dru-gi oblici naknade, na primer dividenda.



46/160

Prvi bog koji radi je hrianski Bog. Bogovi pre Hrista ni-su radili. Oni su svoj zadatak obavljali emanacijom66 svet sedesio, taj bezlini mali svet Brahma ne stvara svet, svet seBrahmi desio; Brahma je ta emanacija iz samoga sebe. Hri-anski Bog je prvi bog koji radi; on stvara svet iz niega.67 Ni-ta postaje neto, odnosno svet. ime bog stvara svet iz nie-ga? Poto je bog miljenje, nita drugo nego miljenje, svestsama, njegov rad je rad svesti. Govoriti o radu mogue je teknakon pojave hrianstva. Otud onako prezriv pogled na radkod starih civilizacija.

Na primer, najproizvodnija civilizacija je bila egipatska.Egipat je, meutim, skoro do Napoleonovog vremena odba-civao najvei dohodak. Neverovatno je koliko je Egipat bioekonomski superioran u odnosu na ostale stare civilizacije.Zbog toga je i Avgust proglasio Egipat zatienom provinci-

jom. Egipat mu je donosio vei dohodak nego sve ostale rim-ske provincije. Herodot68je bio u pravu kada je napisao da je

Egipat dar Nila, dar prirode. Tamo je dohodak preteran iupravo zato tamo ne moe da se proizvodi ono to se inaeproizvodi u savremenom ivotu. Tamo gde postoji veliko od-bacivanje dohotka, odnosno veliki proit, doseljava se kapitaliz drugih grana. Poto je u pitanju stari Egipat, svet koji nepoznaje budunost, nego samo prolost, stari patrijarhalnisvet, mora se spreiti suvie velika proizvodnja. Odgovor na

pitanje: kako se to spreava? glasi: izgradnjom piramida. Je-dan deo ljudskog rada treba da se vee za neto neproizvod-no, da se ne bi i suvie proizvodilo. Izgradnjom tih velian-stvenih graevina ograniavan je ljudski proizvodni rad. Da

je i taj ljudski rad upotrebljen iskljuivo za proizvodnju, to-liko bi mnogo toga bilo proizvedeno da bi to unitilo egipat-sku civilizaciju.

Ljudski rad koji moe da proizvodi mimo onoga to je za-teeno, odnosno rad koji pretvara sadanjost u budunost po-staje mogu samo sa nastankom hrianstva, sa Isusom Hri-stom. Prethrianski rad je nastojao da sauva samo ono to

ve postoji i zato se ta neverovatna proizvodnost egipatske ci-



47/160

vilizacije morala ograniiti. Ona je bila ograniena i na jedandrugi nain: Egipani nisu smeli ni znali da trguju, nisu bilitrgovaki narod. Drugi narodi su trgovali, prodavali ito kojesu Egipani proizvodili, a prvenstveno Grci i Jevreji. Tek je hri-anstvo omoguilo drugaiju vrstu rada jer sm hrianskiBog radi, stvarajui svet iz niega.

Na poetku ovog dela razmatranja, moramo blie da odre-dimo hrianski pojam stvaranja, odnosno u kojoj meri onpredstavlja moderni proces rada. Pri tome moramo prihvatitietiri momenta procesa rada koje je utvrdio Karl Marks:69 si-

rovine za proizvodnju, rad sm, sredstva za proizvodnju i pro-izvod rada. Kad prihvatimo ta etiri momenta rada, lako u nji-ma moemo prepoznati etiri Aristotelova uzroka.70 Sirovinskimomenat je causa materialis; causa formalis, ono to oblikuje,

jeste rad sm; causa efficiens, proizvodni uzrok, jesu sredstvaza proizvodnju; causa finalis je proizvod. Da li se ovo Marksusluajno desilo, ili je znao za pomenutu podudarnost, teko je

utvrditi, ali je oigledno tako.Hrianski pojam stvaranja nema u sebi momenat sirovi-ne. Drugo, rad sm postoji, to je hrianski Bog, odnosno pr-

vi bog koji radi. ime bog radi? On nema sredstva za proiz-vodnju, ali ima rezultat. U pitanju je krnji proces rada. Odrimske drave do savremenog doba radi se o procesu upotpu-njavanja momenata rada, kako bi se razvila jo dva momenta:

sirovinski71

i sredstva za rad.Drugi momenat, sredstva rada, jeste najznaajniji. Napre-dak ljudske civilizacije je napredak u tehnici. U tome se mora-mo sloiti sa Martinom Hajdegerom:72 tehnika je ono to jenajizvrsnije u procesu rada. Kako je tehnika progutala osta-le momente procesa rada? Hajdeger polazi sa stanovita nela-godnosti spram tehnike73 i ak bi hteo da je zaobie i odbaci.Ali to je nemogue; graanski svet je svet tehnike. Tehnika ni-

je nimalo instrumentalna. Ona nosi sa sobom sve ostalo i zah-teva organizaciju procesa proizvodnje koja je njoj primerena.Ona zahteva trite primereno njenom proizvodu, zajednicu idravu koje e je tititi itd.74



48/160

Tehnika je dominantni momenat procesa proizvodnje. Sviostali momenti su apsorbovani, a naroito ljudski rad. Veli-ko je pitanje da li se moe uporediti rad tehnike, mainski rad,sa ljudskim radom, kao to je mislio Karl Marks u XIX veku.Oni jedan sa drugim gotovo da nemaju vie nikakve veze. Lju-di su nepotrebni u celom procesu rada. ta e u tom sluajubiti sa tri Asimovljeva75 zakona robotike?

Zanimljivo je pitanje kakva je perspektiva tehniki nerazvi-jenih privreda, pogotovo ako imaju pogodnu radnu snagu. Re-eno je da je ljudski rad sam po sebi izgubio ak i mogunost

da bude opti ekvivalent rada. Ali, takve privrede imaju mo-gunosti na drugim stranama, koje mogu predstavljati predno-sti. Radi se o prednostima istorijskog kanjenja.76 Ako se odvo-

ji rad od svog ljudskog oblika, postavlja se pitanje zato uop-te postoji ljudsko bie? Da li je moda vreme da svet prome-ni svoju ulnost?77

ta je to to nas pokree u ovom trenutku, na koji nain se

ispoljava, odnosno ta znai to da nema supstance? To jeneodredivo, ne moe se imenovati, to je nita, ista mogu-nost. Da bi nita imalo svoje bie, da bi uopte postojalo, onotrai svoje zadovoljenje. To zadovoljenje je na praktiki ivot.To je nita koje pokree; ono trai i zahteva sve. Nita je da-leko pre boga: ovde se radi o volji, a ona je mogunost, i to sve-sna mogunost. Volja je ono oblikovno i pokretako. Ja hou

je pre neijeg drugog hou. Kada dete kae neu ono je i-vo i svesno da neto nee ili hoe. Izjava volje sam je in ro-enja oveka. ta sam ja, ta je moje jastvo? Nita. Volja je na-in dolaska do stvarnosti iz tog nita. Da bi se shvatilo nitakoje sve pokree treba pratiti knjievnost i ilozoiju XX veka.Treba prouiti Hajdegera, Sartra78, Huserla79; sva velika knji-evnost XX veka je pokuaj da se to nita na neki nain ime-nuje i oznai. Ono se, meutim, ne d i izbegava svako preci-zno tumaenje.



49/160

4.roba i vredNoSt

(aNaliZa Prve glave KAPITALA karla MarkSa)

Karl Marks je u velikoj meri zaboravljen i u ekonomiji i upraktikoj ilozoiji u celini. Taj zaborav je delom opravdan,

jer se u meuvremenu desilo mnogo toga u vezi sa pitanjemprincipa modernog graanskog drutva, to Karl Marks nijemogao da predvidi niti da promilja. Ali taj je zaborav delomi neopravdan jer je neke osnovne pojmove graanskoga sveta,

tanije ekonomskog graanskoga sveta, Marks promiljao nanain koji nije samo devetnaestovekovni. Ovde emo pokua-ti da objasnimo te dve strane.

Ve je ukazano na to da je potreba mogunost da se ljudskirad ostvari putem svoga sadraja, putem robe. Sam termin ro-ba je verovatno italijanskoga porekla. Do Pijadinog i olako-

vievog prevoda Marksovog Kapitala80, izmeu dva svetska ra-

ta, bio je u upotrebi termin espap koji se moe nai u stari-joj literaturi. Roba je relativno nova re, jer je tek neto vie odpola veka u srpskom jeziku.

Prva glava Kapitala Karla Marksa poinje analizom robe.Marks pie: Bogatstvo drutava u kojima vlada kapitalistikinain proizvodnje ispoljava se kao ogromna zbirka roba, a po-jedinana roba kao njegov osnovni oblik. Zbog toga emo naeistraivanje zapoeti analizom robe.81,82. Kapitalistiki nainproizvodnje, po Marksu, je ona proizvodnja u kojoj je kapitalsubjektivan, gde on sve pokree, pa je, u skladu s tim, on sa-mosvrha takvog naina proizvodnje. Karl Marks je pokuao dau spisima pre Kapitala kategoriju naina proizvodnje postavi


50/160

kao istorijsku kategoriju, te je govorio o azijskom nainu pro-izvodnje, robovlasnikom nainu proizvodnje, eudalnom na-inu proizvodnje i kapitalistikom nainu proizvodnje.

Azijski nain proizvodnje je zanimljiva i gotovo neistorij-ska kategorija. itavo Marksovo razmiljanje proizlazi iz raz-matranja proizvodnje, to je, kako e biti objanjeno kasnije, injegovo osnovno ogranienje. On seru razmene nije posma-trao kao subjektivnu, nego kao istu posledicu proizvodnje,zbog ega se nain proizvodnje pojavljuje kao osnovna katego-rija. Sintagma bogatstvo drutava oigledno upuuje na

Adama Smita,83 i njegovo delo o bogatstvu naroda.84Marks pokuava da doe do pojma robe polazei od tvrdnje

da je roba pre svega spoljanji predmet, stvar koja svojim svoj-stvima zadovoljava ljudske potrebe bilo koje vrste.85 Da li je ro-ba spoljanji predmet ili ne, o tome se u velikoj meri moe ras-pravljati. Treba imati u vidu da je Kapitalpisan u drugoj polo-vini devetnaestog veka86 kada je veina roba imala spoljanjost,

stvarstvenost. Vano je objasniti odnos robe i stvari. ta jestvar? Kada smo govorili o stvarnom pravu rekli smo da je stvarsve ono to moe da bude moje; ona moe da bude ulna, ali nemora. Stvar je pravna kategorija, a roba je ekonomska katego-rija. Kao to je vlasnitvo pravna kategorija, a imovina eko-nomska kategorija. Isti odnos koji postoji izmeu vlasnitva iimovine postoji i izmeu stvari i robe. Za vlasnitvo je nebitno

ta i koliko posedujemo, a za imovinu je jedino to bitno i izra-ava se u novcu. Za stvar je takoe nebitno ta je u pitanju (dali je to ovo ili ono), iskljuivo je bitno da je ta stvar moja,da imam vlasnitvo nad njom. Kod robe je, nasuprot, bitno bato ta ona predstavlja, njena svojstva, odnosno sadraj.

Kao i stvar, i roba moe biti ulna, ali moe biti i natulna,duhovna. Don Lok je ak mislio da i ljudski ivot moe bitiroba, pa je govorio o prodatoj slobodi. Smatrao je da je izvorropstva to to je neko prodao svoju slobodu, ime je tumaioduniko ropstvo. Po Loku, sama sloboda je roba. Ne mislimoda sloboda moe biti roba. Ljudski talenat, meutim, moe dabude roba, pa se sklapa ugovor sa nekim ko je talentovan mu-



51/160

ziar, sportista, ahista, ilozo. Knjievnici, na primer, skla-paju ugovor sa nekim izdavaem da e knjigu koju jo nisu ninapisali objaviti kod njega. Na taj nain se talenat kupuje una-pred, tako da on moe biti roba. Tvrdnja da je roba, kao to jerekao Marks, pre svega spoljanji predmet, nebitna je za robu,kao to je nebitna i za stvar. Roba je sve to zadovoljava ljud-ske potrebe bilo koje vrste. Osnovno svojstvo robe jeste da za-dovoljava te potrebe. Pri tome se ne postavlja pitanje kako od-reena stvar zadovoljava potrebu ljudi, da li neposredno kaosredstvo za ivot, to jest kao predmet potronje, ili posredno

kao sredstvo za proizvodnju.Svaka korisna stvar, kao to su, na primer, elezo, hartija

itd., moe se posmatrati s dvojne take gledita, po kvalitetu ipo kvantitetu. Svaka takva stvar celina je mnogih svojstava te semoe iskoriavati s raznih strana. Otkrivati te razne korisnestrane, a time i raznolike naine za upotrebljavanje stvari, isto-rijski je in Korisnost neke stvari ini tu stvar upotrebnom

vrednou.87 Ova tvrdnja preuzeta je od Adama Smita, kojirazlikuje upotrebnu i razmensku vrednost. Na poetku ima-mo robu u njenom istom obliku, bez svojstava, a tek onda tre-ba da se odluimo kako da je odredimo. Karl Marks uvia va-nost razlikovanja upotrebne i razmenske vrednosti.

Upotrebna vrednost je korisnost robe, odnosno odgovor napitanje da li je neka roba, odnosno neka stvar korisna za ljude.

Razmenska vrednost ne tie se korisnosti nego predstavlja tr-inu vrednost robe. Ovu razliku blie rasvetljava uveni pri-mer Adama Smita o vodi i dijamantu. Nema nita korisnije zaoveka od vode, a ona je beskonano jetina, i nita beskorisni-

je od dijamanta, a dijamant je beskrajno skup. Prema tome,voda ima maksimalnu upotrebnu vrednost, a dijamant mak-simalnu razmensku vrednost. Oigledno je da te dve vredno-sti mogu biti u koliziji, i vrlo esto su suprotstavljene. Redak

je sluaj da su najznaajnije i najkorisnije stvari za oveka sku-pe, a esto su beskorisne stvari najskuplje. esta je pojava dasu odreene marke odee daleko skuplje od kvalitetnije odeedrugog proizvoaa. Ali taj drugi proizvoa je stekao ime,

51Roba i vrednost


52/160

imid na tritu, pa se njegov proizvod prodaje uz ekstrapro-it. ak je u okviru potpuno iste robe mogua razlika.

Ako je polazno stanovite takvo da je upotrebna vrednostdominantna, tada se unitava ljudska sloboda. Ako je, s drugestrane, polazno stanovite to da je razmenska vrednost domi-nantna, opet se unitava ljudska sloboda. Prvi sluaj, domi-nantnost upotrebne vrednosti, moemo ilustrovati nainomoblaenja Kineza za vreme Mao Cedunga:88 svi su nosili istaodela, koja su se proizvodila samo u tri veliine (mala, srednja,

velika), i istu kapu kaket. Sva odela i svi kaketi bili su pla-

vi. Milijarda Kineza obuena u plavo: tako je to tada izgleda-lo. Tu se, dakle, gubi svaka razmenska vrednost, svrha odee

jeste da bude topla i nita vie.Druga strana je ta da je razmenska vrednost sama sebi svr-

ha. Ona to u izvesnoj meri jeste, ali nije apsolutno, jer bi toznailo da se kapital pojavljuje iskljuivo u unkciji bogatstva,a da nije delatan. Pokretai robe su odnosi izmeu ove dve

vrednosti, odnosno dijalektika ove dve vrednosti, to je zastu-pao jo Adam Smit. Roba je odnos izmeu te dve vrednosti.Marks ide jo dalje i postavlja pitanje samerljivosti vrednosti.Kako moemo meriti razliite vrednosti, i zato su one uoptesamerljive? Na primer, na jednoj strani imamo stolicu, a nadrugoj cipelu. Stolica vredi dve merne jedinice, a cipela jed-nu. Po emu su one samerljive? Zato uopte dolazi do samer-

ljivosti vrednosti potpuno razliitih roba, po kojoj se one mo-gu iskazati na tritu? Karl Marks smatra da je ljudski radosnova te samerljivosti.

Don Lok je tvrdio da je rad osnov svojine i vlasnitva, jertime to

Documents

03 Predavanja Iz Prakticke Filozofije