СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИОДЕљЕњЕ ЈЕзИКА И КњИжЕвНОСТИ

ИТАЛИЈАНСКИ ИНСТИТУТ зА КУЛТУРУ У БЕОГРАДУ

Научни скуп

ИТАЛИЈАНСКО-СРПСКЕ ТЕМЕ.НАСЛЕЂЕ НИКШЕ СТИПЧЕвИЋА

03. новембар 2014. године • 09.30 сати • Свечана сала АкадемијеКнез Михаилова 35/II, Београд

Comitato Organizzatore

Prof. Slobodan GRUBAČIĆ, Membro Corrispondente dell’ASSAProf. Ivan KLAJN, Membro Ordinario dell’ASSAProf. Sira MIORI, Direttore dell’Istituto Italiano di Cultura in Belgrado e Coordinatore d’Area, Consigliere per gli Affari Culturali dell’Ambasciata d’Italia Prof. Snežana MILINKOVIĆ, Direttrice del Dipartimento di Italianistica della Facoltà di Filologia dell’Università di Belgrado

Организациони одбор Скупа

проф. др Слободан ГРУБАЧИЋ, дописни члан САНУпроф. др Иван КЛАЈН, редовни члан САНУпроф. Сира МИОРИ, директорка Италијанског института за културу у Београду, обласни координатор, саветник за културне активности Амбасаде Италије проф. др Снежана МИЛИНКОВИЋ, управник Катедре за италијанистику Филолошког факултета у Београду

ACCADEMIA SERBA DELLE SCIENZE E DELLE ARTIISTITUTO ITALIANO DI CULTURA IN BELGRADO

Giornata di Studio

Le riflessioni italo-serbe. L’eredità di Nikša Stipčević

3 NOVEMBRE 2014BELGRADO

con il patrocinio diS.E. Giuseppe Manzo, Ambasciatore d’Italia in Serbia

Traduzione simultanea

СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИИТАЛИЈАНСКИ ИНСТИТУТ ЗА КУЛТУРУ У БЕОГРАДУ

Научни скуп

Италијанско-српске теме. Наслеђе Никше Стипчевића

под покровитељством Њ. Е. Ђузепеа Манца, амбасадора Италије у Београду

3. НОВЕМБАР 2014.БЕОГРАД

Симултани превод

AULA MAGNA DELL’ ACCADEMIA SERBA DELLE SCIENZE E DELLE ARTI

Ore 9.30 Saluti delle Autorità

Accademico Nikola HajdinPresidente dell’Accademia Serba delle Scienze e delle ArtiS. E. Giuseppe ManzoAmbasciatore d’Italia in SerbiaProf. Sira MioriDirettore dell’Istituto Italiano di Cultura in Belgrado e Coordinatore d’AreaModeratore: Prof. Mila Samardžić

Ore 10.30 Accademico Ivan KlajnIl ricordo di Nikša StipčevićAccademico Slobodan GrubačićNikša Stipčević e il mondo della cultura istituzionale serba

Ore 11.15 Prof. Enrico MalatoCentro Studi “Pio Rajna”Gli studi danteschi in Italia alla vigilia dei centenari della nascita e della morte di Dante (2015/2021)

Ore 11.45 Prof. Francesco BruniAccademia dei Lincei Morale e politica delle nazioni: Mazzini, Tommaseo e i popoli slavi

Ore 12.15 Prof. Mirka ZogovićUniversità di BelgradoDa L. Beccadelli alle “Composizioni in italiana favella” di Ignazio Giorgi. A margine degli studi ragusologici di N. Stipčević

P a u s a p r a n z oModeratore: Prof. Francesco Bruni

Ore 15.00 Prof. Julijana VučoUniversità di Belgrado“Suona il violino con una mano sola”. Lezioni della memoria

Ore 15.30 Prof. Egidio IveticUniversità di PadovaCulture dell’Adriatico come cultura terza

Ore 16.00 Prof. Mila SamardžićUniversità di BelgradoIl contributo di Antonio Gramsci alla teoria della traduzione

Ore 16.30 Prof. Snežana MilinkovićIl metodo degli “accenni” e delle “chiose” – il contributo di un italianista agli studi sulla letteratura serba

Ore 17.00 Chiusura della Giornata di Studio

СВЕЧАНА САЛА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ

9.30 Свечано отварање

Академик Никола ХајдинПредседник САНУЊ. Е. Ђузепе МанцоАмбасадор Италије у БеоградуПроф. Сира МиориДиректор Италијанског института за културу у Београду и координатор области Модератор: Проф. Мила Самарџић

10.30 Академик Иван КлајнСећање на Никшу СтипчевићаАкадемик Слободан ГрубачићНикша Стипчевић и српске институције културе

11.15 Проф. Енрико МалатоЦентар за студије „Пио Рајна”Дантолошке студије у Италији уочи обележавања годишњица Дантеове смрти и рођења (2015/2021)

11.45 Проф. Франческо БруниАкадемија деи Линчеи Морал и политика нација: Мацини, Томазео и Словени

12.15 Проф. Мирка ЗоговићУниверзитет у БеоградуОд Л. Бекаделија до „састава на италијанском језику“ Игњата Ђурђевића. Поводом рагузолошких студија Н. Стипчевића

П а у з а з а р у ч а кМодератор: Проф. Франческо Бруни

15.00 Проф. Јулијана ВучоУниверзитет у Београду“Suona il violino con una mano sola”. Сећања на поуке

15.30 Проф. Еђидио ИветицУниверзитет у ПадовиКултуре Јадрана као трећа култура

16.00 Проф. Мила СамарџићУниверзитет у БеоградуДопринос Антонија Грамшија теорији превођења

16.30 Проф. Снежана МилинковићУниверзитет у БеоградуМетод „узгредица“ и „напомена“ – допринос једног италијанисте проучавању српске књижевности

17.00 Завршетак Научног скупа

Egidio IveticUniversità degli Studi di Padova

Culture dell’Adriatico come cultura terza

L’Adriatico è, a tutti gli effetti, un Mediterraneo in scala ridotta; e potrebbe essere il paradigma del mare perfetto. Testimone silente dello scorrere di civiltà, l’Adriatico è stato lo sfondo di storie in sé straordinarie, come la storia di Venezia, la stessa storia d’Italia, la storia dei Balcani, la storia dell’Europa centrale. In pochi contesti, perfino su scala mondiale, troviamo affastellati nel tempo e nello spazio tanti aspetti contrastanti eppure connotativi, tanti richiami a civiltà diverse, la compresenza di apparenti opposizioni. Per andare oltre le divergenze e le prospettive storiche univoche, occorre accettare, vedere l’Adriatico come un contesto culturale, una regione culturale. È nella storia culturale che l’Adriatico rivela una sua unitarietà. Lo hanno sottolineato alcuni pionieri di questo tipo di cultura. Sante Graciotti, illustre slavista italiano, ha voluto individuare la categoria dell’homo adriaticus, espressione di un terzo livello, quello della sintesi, della simbiosi culturale romanza e slava, che più volte si era realizzata lungo le sponde orientali di questo mare (per esempio, nel caso della repubblica di Ragusa), quale modello e ispirazione per formulare l’idea di una civiltà basata sull’incrocio di civiltà, o, volendo, una civiltà fondata sui confini di civiltà; nonché un’adriaticità, quale autocoscienza di una storia culturale condivisa, oggi, da nazioni adriatiche.

Културе Јадрана као трећа култура

Јадран је, по свему, Медитеран у умањеним размерама; и могао би да буде парадигма савршеног мора. Неми сведок протицања култура, Јадран је био место изузетних историјских прича, попут Венеције, саме Италије, Балкана, Средње Европе. У веома малом броју средина, чак и у светским размерама, проналазимо, кроз време и у простору, толико супротстављених, али ипак конотативно повезаних елемената, толико позивања на различите културе, такво суприсуство привидних супротности. Како би се превазишле разлике и једнострани историјски увиди, ваља посматрати Јадран

као јединствен културни контекст, као једну културну регију. Тек у смислу културне историје Јадран открива своје јединство. То су подвукли већ неки пионири ове културе. Санте Грачоти, чувени италијански слависта, успоставио је категорију homo adriaticus, израз трећег нивоа, симбиозе италијанске и словенске културе, која се више пута остварила дуж источних јадранских обала (на пример, у случају Дубровника), као модел на који се могу позвати оне идеје о култури као укрштању културних модела или, ако хоћемо, као култури заснованој на граничним подручјима културе. Успоставио је, такође, и категорију јадранства као стицања самосвести о заједничкој култури, данас, јадранских нација.

Enrico Malato Centro Studi “Pio Rajna”

Gli studi danteschi in Italia alla vigilia dei centenari della nascita e della morte di Dante (2015/2021)

Sostenuto da una fama e una “popolarità” che non conosce cedimenti né crisi, in Italia e nel mondo – al punto che nell’America del Nord la Divina Commedia risulta l’opera straniera più tradotta e ristampata in lingua inglese dopo la Bibbia nel XX secolo –, Dante ha visto crescere negli ultimi decenni l’attenzione degli studiosi e l’interesse del pubblico, che hanno alimentato una frequentazione ininterrotta della sua opera e progressi di grande importanza nella critica dantesca.

A cominciare dalla critica testuale, che ha affrontato il primario e fondamentale problema della definizione del testo delle opere di Dante (particolarmente delicato e urgente, com’è noto, a causa della perdita di tutti i manoscritti autografi); fino alla ricerca storica e all’esegesi, mirata a una più esatta e compiuta ricostruzione del “messaggio” che egli ha inteso trasmettere ai suoi lettori. Ma tutta la problematica critica dantesca è stata rimessa a fuoco e orientata verso soluzioni in parte nuove: con risultati particolarmente rilevanti, a volte clamorosi, nel poema e nelle rime.

Di qui – in vista dei Centenari danteschi in avvicinamento (il Settecentocinquantenario della nascita di Dante, 1265-2015, e il Settecentenario della morte, 1321-2021), nell’àmbito della iniziativa dantesca del Centro Pio Rajna –, il progetto di una «Nuova Edizione commentata delle Opere di Dante», programmata entro il 2021, che si propone un duplice obiettivo: da un lato, offrire un testo, per ciascuna opera di Dante, aggiornato rispetto a quello allestito nel 1921 dalla Società Dantesca Italiana (o a quello di Petrocchi del 1966-68 per la Commedia), alla luce dei più recenti apporti della filologia dantesca; dall’altro, corredare ciascuno di essi di un adeguato commento, con traduzone a fronte i testi latini, aperto ai contributi più avanzati della critica: in un’ottica sempre, l’uno e l’altro, problematica e aperta alla discussione, così che il lettore possa farsi un’idea propria, documentata e ragionata, delle questioni su cui si è fermata l’attenzione.

Con i Centenari del 2015 / 2021 si apre un capitolo nuovo nella storia degli studi danteschi in Italia e nel mondo.

Дантолошке студије у Италији уочи обележавања годишњица Дантеове смрти и рођења (2015/2021)

Уживајући славу и “популарност” која не јењава, нити запада у кризу у Италији и свету – довољно је рећи да је у Северној Америци Божанствена комедија најпревођеније и прештампаваније дело на енеглеском језику, након Библије, у XX веку – Данте је последњих деценија изазвао још већу пажњу проучавалаца и заинтересованост публике, што је оснажило непрекинуто ишчитавање његова дела и довело до значајних помака у критичким студијама. Почевши од текстуалне критике која се ухватила у коштац с основним и суштинским проблемом утврђивања текстова Дантеових дела (особито пипавим и горућим будући да су, како је познато, сви аутографи изгубљени); па све до историјских истраживања и тумачења која теже тачнијој и заокруженијој реконструкцији “поруке” коју је желео да пренесе својим читаоцима. Али, и читава је критичка литература посвећена Дантеовом делу поново стављена у средиште интересовања, у тежњи, делом, за досезањем нових резултата: посебно значајним, каткад готово невероватним, када је реч о поеми и песмама.

Отуда – уочи годишњица које се приближавају (750 година од Дантеовог рођења, 1265-2015, и 700 година од смрти, 1321-2021), у оквиру дантолошких активности Центра “Пио Рајна” – план “Новог издања тумачених Дела Дантеа”, која ће се појавити до 2021, а који има двојаку сврху: с једне стране, да се понуди осавремењени текст сваког Дантеовог дела, у односу на оне које је 1921. године приредило Италијанско дантолошко друштво (или, пак, Петрокијев текст Комедије из 1966-68), у складу с новим доприносима дантолошке филологије; са друге, да сваки текст буде обогаћен одговарајућим тумачењима, с преводом дела на латинском, која су отворена за најновија постигнућа критике. А све – и једно и друго – у духу критичког размишљања како би читалац могао да стекне властити увид, на основу доказа и чињеница, у питања којима је посвећена особита пажња.

С годишњицама 2015. и 2021. године отвара се ново поглавље дантолошких студија у Италији и свету.

Julijana VučoUniversità di Belgrado Facoltà di Filologia

“Suona il violino con una mano sola”: Le lezioni della memoria

Benché fosse stato ispirato da diversi e differenti temi italianistici, il professor Stipčević dedicò molta attenzione alla divulgazione della lingua italiana a tutti i livelli di insegnamento e sostenne metodi didattici moderni, sia al livello universitario, in sede della Facoltà di Filologia, sia al livello dei centri di lingue straniere e del sistema dell’educazione formale.

Tra le sue opere più fortunate si distingue il manuale di lingua italiana Osnovi italijanskog jezika (Fondamenti di lingua italiana) pubblicato, insieme con Erio Franchi, in varie edizioni dalla prestigiosa casa editrice Prosveta di Belgrado. Il testo con fini didattici, estremamente moderno per i tempi in cui nasceva, alfabetizzò in italiano numerose generazioni di studenti di italianistica ed altri allievi e studenti universitari dell’intera Regione. Dalla loro prima edizione del 1966, i Fondamenti furono la prima lettura che offriva allo studente, in quei tempi, l’eccellente e anche l’unico input in lingua italiana, tracciando un quadro dell’Italia, della sua cultura, della sua tradizione e i suoi costumi.

Il professor Stipčević seguiva con piacere e premura la vita del manuale, fiero della sua estremamente lunga vita. Il valore particolare del libro di testo costituiva la prima antologia di testi di letteratura contemporanea italiana che riempiva gli intervalli tra le lezioni, esercizi linguistici e istruzioni di grammatica, curata con premura, a detta del professore, da lui stesso.

Nel presente contributo si esaminano le attività didattiche del professor Stipčević, si analizza il manuale di lingua italiana alla luce delle teorie glottodidattiche dell’epoca e si costruiscono i legami con i metodi e gli approcci glottodidattici moderni nell’insegnamento di lingue straniere.

“Suona il violino con una manо sola”: сећање на поуке

Иако посвећен различитим и другим италијанистичким областима, професор Стипчевић је велику пажњу посвећивао дивулгацији италијанског језика на свим нивоима у Србији, и подржавао квалитетну и савремену наставу, како на универзитету и на Филолошком факултету, тако и у центрима за учење страних језика или у формалном образовном систему.

У његова најпубликованија дела спада уџбеник Основи италијанског језика објављен, заједно са Еријом Франкијем, у више издања београдске Просвете. Ово дидактичко штиво, веома модерно за време у којем је настало, описменило је на италијанском језику бројне генерације италијаниста и осталих ученика и студената италијанског језика у нашој средини. Од свог првог издања 1966. године, Основи су били прва лектира која је студентима пружала јединствени, у то време често једини (писани и аудио) импут везан за италијански језик, представљајући Италију и њену културу, традицију, обичаје.

Професор Стипчевић је са задовољством и брижно пратио живот свог уџбеника, поносан што се необично дуго одржао у употреби. Посебну вредност овом издању давала је прва антологија савремених италијанских текстова која је прожимала уџбеник у паузама између текстова лекција, граматичких објашњења и вежбања, коју је, по речима професора, сам брижљиво бирао и градио.

У раду се говори о дидактичкој активности професора Стипчевића, анализира се поменути уџбеник у светлу тада савремених глотодидактичких теорија и доводи у везу са савременим методима и приступима у настави страних језика.

Mila SamardžićUniversità di Belgrado Facoltà di Filologia

Il contributo di Antonio Gramsci alla teoria della traduzione

Il contributo di Antonio Gramsci nel campo degli studi sulla traduzione fino agli ultimi tempi è stato abbastanza trascurato. Il tema della traduzione è menzionato già nel primo volume dei Quaderni e riappare di nuovo nei successivi per diventare argomento di un’analisi approfondita nel capitolo “Sulla traducibilità dei linguaggi filosofici e scientifici” (Quaderno 11). Infatti la pratica traduttiva nonché le riflessioni teoriche sull’argomento occupano indubbiamente un posto significativo nella ricca attività intellettuale di Antonio Gramsci. Il concetto di traducibilità è al centro dei suoi interessi nei riguardi del quale è piuttosto pessimista. La traducibilità non viene intesa però nel senso crociano come impossibilità di tradurre la poesia ma nella chiave della traducibilità dei linguaggi intesi come insiemi linguistico-culturali propri a una disciplina e che costituisce la capacità di creare relazioni fra culture diverse. Con il nostro intervento cercheremo di approfondire questo aspetto del pensiero di Antonio Gramsci, autore al quale il professor Nikša Stipčević ha dedicato le sue migliori pagine.

Допринос Антонија Грамшија теорији превођења

Допринос Антонија Грамшија теоријској мисли превођења, све до скора, био је готово потпуно запостављен. Тему превођења помиње већ у првом тому Свезака, она се провлачи и кроз потоње, да би постала предметом исцрпне анализе у поглављу „О могућности превођења филозофског и научног језика“ (Свеска 11). Наиме, сама пракса превођења, као и теоријска промишљања заузимају, недвосмислено, важно место у богатој интелектуалној активности А. Грамшија. Појам преводљивости је у средишту интересовања аутора и махом износи своје песимистично виђење. Преводљивост, ипак, не бива појмљена у крочеанском смислу као немогућност превођења поезије, већ у кључу преводљивости језика, доживљених као самосвојне језичко-културне целине одређене дисциплине, и

способности успостављања односа између различитих култура. Наше излагање ће покушати да продуби овај особит вид мисли Грамшија, аутора којем је професор Никша Стипчевић посветио неке од својих најбољих страница.

Mirka ZogovićUniversità di Belgrado Facoltà di Filologia

Da L. Beccadelli alle “Composizioni in italiana favella“ di Ignazio Giorgi. A margine degli studi ragusologici di

N. Stipčević

Ricordando i lavori di N. Stipčević dedicati agli argomenti della storia e della storia letteraria di Ragusa, l’autrice del presente contributo si sofferma sull’importanza di questi studi per la ragusologia serba ed ex-jugoslava, e per gli studi, particolarmente attuali oggi, sulla questione del plurilinguismo letterario.

Од Л. Бекаделија до „Састава на италијанском језику“ Игњата Ђурђевића. Поводом рагузолошких студија Н.

Стипчевића

Подсећајући на радове Н. Стипчевића посвећене темама из историје и књижевне историје Дубровника, ауторка овог рада се усредсређује на значај ових малобројних студија по српску и бившу југословенску рагузологију, као и за данас посебно актуелне студије о проблему књижевног – и не само – плурилингвизма.

Snežana MilinkovićUniversità di Belgrado Facoltà di Filologia

Il metodo degli “accenni” e delle “chiose” – il contributo di un italianista agli studi sulla letteratura serba

Scorrendo la bibliografia del prof. Stipčević, si avverte subito che la maggior parte dei suoi contributi, anche senza indicazioni precise nel titolo, segue un particolare “metodo” dell’accenno o, meglio, delle “chiose” circoscritto ad un particolare ben preciso del argomento o della questione presa in esame. L’autrice del presente contributo, analizzando alcuni dei migliori contributi lasciatici dal prof. Stipčević, cerca di illustrare il suo metodo costruito negli anni che si concentra sull’particolare capace di illuminare la sostanza e il fondo della questione che lo comprende, avanzando l’ipotesi che il metodo, ad un certo punto, diventi una vera e propria “poetica” del lavoro critico del prof. Stipčević.

Метод „узгредица“ и „напомена“ – допринос једног италијанисте проучавању српске књижевности

Тек летимичан поглед на библиографију проф. Н. Стипчевића указује одмах да већи део његових прилога, чак и ако се то не назначава експлицитно у наслову, следи особени „метод“ „узгредице“ или, боље, „напомене“ усредсређене на оделит, особен део теме или питања којим се бави. Ауторка рада, анализирајући неке од најбољих радова проф. Стипчевића, покушава да осветли метод који је током година изградио, а који почива на посебном у стању да осветли суштину питања које га обухвата, износећи тезу да је тај метод постао и права „поетика“ књижевно-критичког рада проф. Стипчевића.

Francesco BruniAccademia dei Lincei

Morale e politica delle nazioni: Mazzini, Tommaseo e i popoli slavi

Mazzini già negli anni Trenta del XIX secolo ha chiaro il problema delle nazionalità slave, che include nel suo progetto di nazioni libere, ciascuna con la propria missione. Meno noto ma più articolato, perché destinato a evolversi nel tempo, è il rapporto di Tommaseo con gli Slavi del Sud. Anche Tommaseo si pone il problema slavo, a partire dalla Polonia negli anni Trenta del XIX secolo, con speciale riferimento agli slavi meridionali. Il problema slavo-meridionale, poi, è seguito da Tommaseo nei decenni seguenti, fino agli anni Sessanta, e si complica attraverso varie vicende politiche e militari. Il rapporto con gli slavi del Sud nel caso di Tommaseo è analogo a quello che egli ebbe con i Greci durante la loro progressiva emancipazione dalla Turchia ottomana: collaborazione con la cultura e lingua italiana o distacco?

Lo sviluppo dei nazionalismi aggressivi durante il XX secolo e le due guerre mondiali si allontanerà di molto dalle premesse tanto di Mazzini che di Tommaseo.

Морал и политика нација: Мацини, Томазео и Словени

Већ тридесетих година XIX века, Мацини јасно увиђа проблем словенских нација које укључује у своју идеју слободних нација с властититим, посебним мисијама. Мање познат, али сложенији, јер се развија кроз време, јесте однос Томазеа према Јужним Словенима. И Томазео се бави „словенским проблемом”, почевши од Пољске тридесетих година XIX века, с посебном пажњом посвећеном Јужним Словенима. Јужнословенски проблем Томазео прати све до шездесетих година века и он се усложњава захваљујући разним политичким и војним историјским догађајима. Однос према Јужним Словенима Томазеа аналоган је ономе према Грцима током њиховог постепеног ослобађања од отоманске Турске: блискост с италијанским језиком и културом или потпуно одвајање?

Развој агресивних национализама током XX века и два светска рата представљаће значајан отклон и од поставки Мацинија, али и Н. Томазеа.