Приручник за НАТО део 6

VI. DEOOTVARANJE SAVEZA ZA NOVE ZEMLJE

LANICE

POGLAVLJE 21 Proces proirenjaPOGLAVLJE 22 Akcioni plan za lanstvo

FBD: PRIRUNIK ZA NATO

POGLAVLJE 21PROCES PROIRENJA

Odredbe o proirenju NATO-a sadrane su u lanu 10. Severnoatlantskog sporazuma. To je ujedno i osnov NATO-ove politike otvorenih vrata u pogledu pristupanja novih zemalja lanica. Odluku o proirenju i poziv potencijalnim zemljama lanicama za poetak pregovora zajedniki donose sve postojee zemlje lanice.

Proirenje je trajni proces. Dok su etiri zemlje pristupile Savezu izmeu 1949. godine i ranih 1980-tih (Turska i Grka 1952. godine, Nemaka 1955. i panija 1982. godine), pristup novih zemalja lanica od kraja Hladnog rata, najspektakularniji je do sada i po broju i po politikom znaaju. Deset zemalja - Bugarska, eka Republika, Estonija, Letonija, Litvanija, Maarska, Poljska, Rumunija, Slovaka i Slovenija pristupile su NATO-u u dva talasa proirenja Saveza, a tri zemlje - Albanija, Hrvatska i BRJ Makedonija* - trenutno su deo Akcionog plana za lanstvo (Membership Action Plan, MAP), programa kojim se priprema za potencijalno lanstvo u NATO-u.

Proces proirenja NATO-a bio je odgovor kako na bezbednosne potrebe zemalja koje su teile prikljuenju u Savez, tako i na izgradnju jo vee stabilnosti u itavoj Evropi.

Poeci promena

Koreni promena koje su izmenile politiku kartu Evrope krajem 1980- tih mogu se pratiti u brojnim procesima razvoja tokom 1960-tih i 1970-tih godina. Posebno se istiu tri dogaaja: u decembru 1967. godine, Savez prihvata Harmelovu doktrinu zasnovanu na paralelnim politikama potrebe odravanja odgovarajue odbrane, istovremeno teei smanjivanju napetosti u istono-zapadnim odnosima i radei na pronalaenju reenja postojeih problema koji su delili Evropu; 1969. godine vlada Savezne Republike Nemake uvodi Istonu politiku (Ostpolitik) premijera Vilija Branta, delo ija je namena bila da postigne bolje odnose sa istonoevropskim zemljama i Sovjetskim Savezom u okviru ogranienja nametnutih unutranjim i spoljnim politikama njihovih vlada; u avgustu 1975. godine, prihvaen je Zavrni dokument iz Helsinkija kojim su uspostavljeni novi standardi i kodeksi ponaanja vezani uz ljudska prava i predstavljene mere za poboljanje meusobnog poverenja izmeu Istoka i Zapada.

185


Niz podjednako vanih dogaaja obeleio je i razvoj odnosa Istoka i Zapada tokom 1980-tih. Meu njima je i NATO-ovo razmetanje nuklearnih snaga srednjeg dometa (INF) u Evropi, proizalo iz dvostruke odluke o nuklearnoj modernizaciji i kontroli nuklearnog naoruanja iz decembra 1979. godine; Vaigtonski sporazum iz decembra 1987. godine kojim je postignuto globalno uklanjanje amerikih i sovjetskih zemaljskih INF projektila; rani pokazatelji promena u Istonoj Evropi vezani, usprkos kasnijim preprekama, uz pojavu i priznanje Solidarnosti, nezavisnog radnikog pokreta u Poljskoj 1980. godine; posledice sovjetske invazije na Avganistan u decembru 1979. godine; povlaenje sovjetskih snaga iz Avganistana u februaru 1989. godine; i naposletku, imenovanje Mihaila Gorbaova za Generalnog sekretara Sovjetske komunistike partije u martu 1985. godine, i njegovi hrabri rezultati u perestroijki (reformi) i glasnosti (otvorenosti).

U martu 1989. godine, u okviru Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji KEBS, zapoeli su u Beu novi obeavajui pregovori o kontroli naoruanja izmeu 23 zemlje lanice NATO-a i Organizacije Varavskog pakta oko smanjenja konvencionalnih vojnih snaga u Evropi, CFE. U tom pogledu, od velikog je znaaja bio NATO sastanak na vrhu odran u Briselu u maju 1989. godine. lanovi su uoili promene koje su se odvijale u Sovjetskom Savezu kao i u drugim istonoevropskim zemljama i predstavili pristup Saveza prema prevladavanju podele Evrope i postizanju dugo planiranog cilja stvaranja pravednog i mirnog evropskog poretka. Ponovno su naglasili dalju potrebu za ekasnim snagama odvraanja i odgovarajuom odbranom i predstavili opiran program za proirenu saradnju Istoka i Zapada.

U narednoj godini, nastavile su da se odvijaju promene koje su bile od izuzetnog znaaja za evropski kontinent i celokupne meunarodne odnose. Do kraja 1989. godine i tokom prvih nedelja 1990. godine dogodili su se znaajni pomaci ka reformi politikih i ekonomskih sistema Poljske i Maarske. U Demokratskoj Republici Nemakoj, Bugarskoj, ehoslovakoj i Rumuniji, bili su uinjeni koraci ka slobodi i demokratiji koji su nadmaili sva oekivanja.

40 godina dugo obeanje o kraju podele Evrope, a samim tim i kraju podele Nemake, oivelo je padom Berlinskog zida u novembru 1989. godine. Osim svoje osnovne simbolike taj trenutak otvorio je put brzom i iznenaujuem napretku veine zemalja Srednje i Istone Evrope. Za manje od godinu dana, tanije 3. oktobra 1990. godine, na osnovu meunarodnog ugovora i demokratske volje celog nemakog naroda, a uz podrku meunarodne zajednice i uz zeleno svetlo sovjetske vlade, dolo je do ujedinjena dve nemake drave. Za samo nekoliko godina, i

186


uprkos negativnoj slici o NATO-u u oima Sovjetskog Saveza i vlada lanica Varavskog pakta tokom Hladnog rata, biti lanicom NATO-a postao je Glavni cilj spoljne politike veine zemalja Srednje i Istone Evrope.

U julu 1990. godine na sastanku na vrhu u Londonu, NATO je pruio ruku prijateljstva svojim bivim protivnicima i time zapoeo proces dijaloga i saradnje. U decembru 1991. godine stvoren je zajedniki forum za multilateralne konsultacije i saradnju pod nazivom Severnoatlantski savet za saradnju (North Atlantic Cooperation Council, NACC). U januaru 1994. godine, pokrenut je program Partnerstvo za mir (Partnership for Peace, PfP) sa ciljem pruanja okvira za bilateralnu saradnju svakoj zemlji pojedinano. U maju 1997. godine, NACC je zamenio Evroatlantski savet za partnerstvo (Euro-Atlantic Partnership Council, EAPC), koji sve do danas prua celokupni politiki okvir za saradnju izmeu NATO-a i zemalja partnera.

U kratkom vremenskom periodu sve zemlje partneri pozitivno su reagovale na ove uzastopne inicijative i poele da uestvuju u praktinim programima saradnje. Nekoliko zemalja takoe je zatrailo podrku za njihovo budue pristupanje Severnoatlantskom savezu. Imajui na umu vlastite ciljeve i dugorone namere za dalju proirenu saradnju i polaganje temelja za mir i stabilnost irom evroatlantskog podruja, 1994. godine NATO je ocenio da je vreme za promiljen odgovor na pitanje proirenja.

Na sastanku na vrhu u Briselu u januaru 1994. godine lideri NATO-a istaknuli su kako oekuju i pozdravljaju irenje NATO-a prema demokratijama na naem istoku. Takoe je potvrena otvorenost Saveza za lanstvo prema ostalim evropskim zemljama koje su u poziciji da mogu da armiu principe Severnoatlantskog sporazuma i da doprinose bezbednosti severnoatlantskog podruja.

Praktini koraci kako bi se osiguralo da ceo proces moe da zapone preduzeti su na nain koji ne ugroava ciljeve i politiku NATO-a i koji e Rusiju i ostale zemlje uveriti da ovaj proces za njih nee predstavljati nikakvu pretnju. Savez je, ustvari, trebalo da pokae upravo suprotno: da e proirenje sfere stabilnosti evroatlantskog prostora biti korisno i za njih i da e se samim tim poveati i njihova sopstvena bezbednost.

Studija o proirenju NATO-a

Shodno tome, Savez je realizovao Studiju o proirenju NATO-a sa zadatkom da odgovori na zato i kako u pogledu buduih zemalja pristupnica NATO- u. Rezultati studije bili su podeljeni zainteresovanim zemljama partnerima, i potom javno objavljeni.

187


Na pitanje zato u pogledu proirenja NATO-a, Studija je pokazala da je sa zavretkom Hladnog rata i nestankom Organizacije Varavskog pakta, nastala istovremena potreba za izgradnjom i jedinstvena mogunost izgradnje jo vee bezbednosti na celom evroatlantskom podruju bez stvaranja novih linija podele. Studija je, osim toga, pokazala da bi proirenje NATO-a doprinelo poveanju stabilnosti i bezbednosti svih zemalja evroatlantskog podruja, podsticanjem i podrkom demokratskih reformi, obuhvatajui formiranje civilne i demokratske kontrole oruanih snaga, podsticanjem oblika i navika meusobne saradnje, konsultacijama i izgradnjom konsenzusa kao obeleja odnosa lanova Saveza, i armisanjem dobrosusedskih odnosa. Proirenjem bi se, stoji u Studiji, poveala i transparentnost u odbrambenom planiranju i vojnom nansiranju, to bi ujedno ojaalo poverenje meu zemljama i optu tendenciju prema blioj integraciji i saradnji u Evropi. Studija je takoe zakljuila da bi se proirenjem NATO-a ojaali i njegovi kapaciteti za doprinos evropskoj i meunarodnoj bezbednosti.

Na pitanje kako u pogledu proirenja Saveza, Studija je potvrdila da se svako budue proirenje lanstva Saveza mora odvijati kroz pristupanje novih zemalja lanica Severnoatlantskom sporazumu u skladu sa njegovim lanom 10. Jednom primljene, nove lanice bi uivale sva prava i preuzele sve obaveze lanstva. U trenutku prijema, svaka zemlja lanica obavezuje se da prihvati i da se pridrava pravila i politike usvojenih od strane ve postojeih lanica Saveza. Htenje i mogunost ispunjenja pomenutih uslova bili bi odluujui faktori u donoenju odluke koja e zemlja biti pozvana da pristupiti u lanstvo Saveza.

Takoe su utvreni i ostali uslovi koje bi trebalo da ispunjavaju potencijalne zemlje lanice. Meu njima su i mirno reavanje etnikih sukoba ili teritorijalnih nesuglasica pre pristupanja lanstvu, formiranje novog odnosa prema nacionalnim manjinama u skladu sa instrukcijama Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, i mogunost vojnog doprinosa zajednikoj odbrani i mirovnim operacijama. Naposletku, Studija utvruje da e saveznice o pozivanju novih zemalja da im se pridrue odluiti konsenzusom, zasnivajui svoju odluku na aktuelnoj proceni o tome hoe li lanstvo odreene zemlje doprineti bezbednosti i stabilnosti na evroatlantskom prostoru.

Pristupanje NATO-u

Da bi se istraila pitanja podstaknuta Studijom o proirenju NATO-a iz 1995. godine NATO je odluio da pokrene niz pojaanih dijaloga sa svakom od zemalja koje su izrazile interes za pristupanje Savezu. Prvi pojaani dijalozi bili su odrani poetkom 1997. godine sa ekom Republikom,

188


Maarskom i Poljskom kao priprema za prvi NATO-ov talas proirenja posle Hladnog rata 1999. godine. Lideri drava i vlada Saveza su ve u julu 1997. godine bili u mogunosti da ove tri zemlje pozovu na poetak razgovora o pristupanju NATO-u. U decembru 1997. godine, potpisani su pristupni protokoli koji su ratikovani od strane svih 16 zemalja lanica NATO-a. U martu 1999. godine, ove tri zemlje pristupile su Sporazumu i tako postale lanice NATO-a.

Na Prakom sastanku na vrhu u novembru 2002. godine, lideri drava i vlada NATO-a pozvali su Bugarsku, Estoniju, Litvaniju, Letoniju, Rumuniju, Slovaku i Sloveniju da otponu pristupne pregovore. Svih sedam navedenih zemalja ve su bile uesnice Akcionog plana za lanstvo (MAP). Postupci praeni od strane postojeih lanica NATO-a i zemalja pristupnica u narednih godinu dana ilustruju postupak pristupanja NATO-u koji e biti primijenjivan prema svim buduim zemljama lanicama.

Ministri spoljnih poslova pozvanih zemalja potpisali su pristupne protokole u glavnom seditu NATO-a 26. marta 2003. godine, a 2. marta 2004. godine Generalni sekretar NATO-a zvanino je pozvao sedam zemalja da postanu lanice. Sve zemlje lanice Saveza saglasno Severnoatlantskom sporazumu, obavestile su vladu Sjedinjenih amerikih drava o njihovom prihvatanju protokola saglasno Severnoatlantskom sporazumu, a na ceremoniji odranoj u Vaingtonu, 29. marta 2004. godine, svaka je zemlja, kao to je i propisano Sporazumom, deponovala je svoje slubene pravne dokumente pristupanja, ime su pravno i formalno postale lanice Saveza.

U periodu izmeu poziva da se zaponu pregovori i potpisivanja pristupnih protokola, ratikacije i samog lanstva, sedam zemalja u je punoj meri bilo ukljueno u aktivnosti Saveza, nastavlajui korienje pogodnosti uestvovanja u Akcionom planu za lanstvo. Da bi unapredile svoj doprinos Savezu, svaka od pozvanih zemalja takoe je predstavila svoj nacionalni plan i program reformi koje se moraju sprovesti pre i posle ulaska u NATO.

17. marta 2004. godine, sveano je otvoren novoizgraeni deo glavnog sedita NATO-a u Briselu u kome su smetene delegacije novih zemalja lanica. Posle sveanog podizanja zastava novih zemalja lanica ispred glavnog sedita NATO-a 2. aprila 2004. godine, odran je prvi ocijelni sastanak 26 zemalja lanica Severnoatlantskog saveta.

189


POGLAVLJE 22AKCIONI PLAN ZA LANSTVO

Na sastanku na vrhu u Vaingtonu u aprilu 1999. godine NATO je predstavio Akcioni plan za lanstvo (Membership Action Plan, MAP) kako bi svojim savetom, pomou i praktinom podrkom pomogao zemljama koje ele da postanu lanice Saveza. Odmah na poetku ovom planu je pristupilo devet zemalja, poimence Albanija, Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovaka, Slovenija, i Makedonija. Hrvatska je pristupila 2001. godine. Sedam od gore navedenih zemalja, Bugarska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Slovaka i Slovenija, je posle toga bilo pozvano na sastanak na vrhu u Pragu, u novembru 2002. godine kako bi zapoele pregovore i slubeno se pridruile NATO-u u martu 2004. godine.

U poetku Akcioni plan se velikim delom oslanjao na iskustva steena pomaganjem ekoj, Maarskoj i Poljskoj u pripremama za lanstvo i na saradnju sa sedam zemalja koje su postale lanice u martu 2004. godine. On tei da pomogne zemljama aspirantima da se u pripremama za lanstvo fokusiraju na ispunjenje ciljeva i prioriteta navedenih u samom Akcionom planu i nastavlja niz aktivnosti podrke sa namerom jaanja poloaja svake zemlje kandidata, dajui tako smisao NATO-ovom obavezivanju na politiku otvorenih vrata za lanstvo. Meutim, Akcioni plan nije samo puko ispunjavanje uslova koji se oekuju od potencijalne zemlje lanice, kao to ni uestvovanje u Planu nije garancija budueg lanstva. Odluke da se zemlje aspiranti pozovu da otponu pristupne pregovore donose konsenzusom NATO zemlje lanice, za svaku zemlju pojedinano.

Akcioni plan za lanstvo nije zamena za program Partnerstva za mir. Puno uestvovanje u Partnerstvu za mir i njemu pridruenom Procesu planiranja i revizije (Planning and Review Process, PARP) takoe je vano jer ono zemljama aspirantima omoguava razvoj interoperabilnosti sa snagama NATO-a i pripremu vlastitih snaga i sposobnosti za mogue budue lanstvo. PARP ispunjava niz zadataka - prua osnovu za poveanje transparentnosti odbrambene politike, utvruje i ocenjuje snage i sposobnosti radi mogueg uestvovanja u multinacionalnoj obuci, vebama i operacijama zajedno sa snagama Saveza i odbrambene reforme.

Na poetku svakog kruga Akcionog plana za lanstvo, zemlje aspiranti podnose svoj godinji nacionalni program priprema za mogue lanstvo, pokrivajui pitanja politike, ekonomije, odbrane, oruanih snaga, resursa, bezbednosti i pravnih pitanja. Svaka zemlja postavlja vlastite ciljeve i

190


programe rada koji se godinje auriraju. Na kraju svakog kruga, NATO podnosi izvetaje o napretku svake zemlje uesnice u Planu to kasnije biva osnov za raspravu izmeu Severnoatlantskog saveta i dotine zemlje o postignutom napretku.

Na samitu lidera NATO-a odranom u aprilu 2008. godine Albanija i Hrvatska pozvane su da zaponu pregovore o prikljuenju, a u leto 2008. godine zapoeo je i process pojedinanih ratikacija u parlamentima 26 zemalja lanica Saveza u susret 60-godinjci NATO-a. Lideri NATO-a takodje su doneli odluku da pregovori o prikljuenju sa bivom jugoslovenskom republikom Makedonijom* otponu im bude uspeno reen spor oko njenog priznatog medjunarodnog imena.**

_______________________

** Izdava je poslednjim pasusom u ovom poglavlju zamenio pasus iz izdanja od 2006. godine a koji je glasio: Albanija, Hrvatska i biva jugoslovenska Republika Makedonija* nastavljaju tesnu saradnju sa Savezom kroz Akcioni plan, sa namerom ispunjavanja kriterijuma koji bi ih doveli do poetka pristupnih pregovora.

191


Documents

Приручник за НАТО део 6