Церска битка

7/17/2019 Церска битка

http://slidepdf.com/reader/full/-563db86c550346aa9a938f98 1/23

ШАБАЧКА ГИМНАЗИЈА

Матурски рад

Церска битка, август 1914. године

Професор: Ученик:

У Шапцу, мај 2015. Године



2

Садржај;

Увод ..................................................................................................................................3

Велике силе и Србија пред почетак рата ......................................................................4

Повод за рат .....................................................................................................................6

Напад на Србију ..............................................................................................................8

Церска битка ..................................................................................................................13

Генерал Степа Степановић и Церска операција ........................................................20

Закључак Церске операције ........................................................................................22

Литература .....................................................................................................................23



3

УВОД

Битка на Церу, августа 1914. године, представљала је једну од најблиставијих

победа у историји српског оружја. Насупрот добро опремљене и технички супериорнијеаустроугарске војске, нашла се искусна армија бораца изашлих из балканских ратова, али

са друге стране изморена и недовољно опорављена за нове сукобе. Након само годину

дана од завршетка Другог балканског рата, српски војник је био принуђен да поново обуче

војнички шињел и стане на браник отаџбине. Само, овај пут је он чекао непријатеља у

својим селима, градовима, шумама и планинама. То је давало извесну предност српском

војнику, којом је имао прилику да надомести све оне војне и техничке недостатке у односу

на непријатељску војску. Спремност и одлучност командног кадра српске армије на челу

са краљом Петром I и престолонаследником Александром Карађорђевићем, показала се

као изузетно значајан фактор, који је посебно позитивно деловао на обичног српског

војника. Из овога је проистекла и велика победа на планини Цер, у августу месецу 1914.године, која је била прва савезничка победа у Великом рату али и прва победа српске

војске у овом сукобу. Док је Беч са неверицом посматрао пораз и паничну бежанију своје

војне армаде преко река Дрине и Саве, Србија није имала времена и могућности да дуже

ужива у свом ратном успеху. Нови напад на Србију био је само питање времена. Ипак,

несумњив је позитиван ефекат победе на Церу, којим је Србија и српска војска успела да

значајно подигне свој углед међу савезничким силама, али на првом месту да увери саму

себе да када су у питању одбрана своје куће и свог дворишта, ниједан циљ није немогућ.



4

ВЕЛИКЕ СИЛЕ

И СРБИЈА

ПРЕД ПОЧЕТАК РАТА

Говорити о узроцима Великог рата, подразумевало би разумети разлоге и

интересе виликих сила на прелому XIX и XX века. Појаве и последице уједињењаНемачке и Италије, друге индустријске револуције, колонијалне поделе света, слабљење

моћи Османског царства на Медитерану, тежње за новим позиционирањем и поделом

интересних сфера које више нису одговарале чињеничном стању, чиниле су основе

несугласица међу великим силама и почетак сврставања у велике међудржавне савезе. У

односу на Србију, посебно је значајно проучити однос сила која су имале интерес и утицај

на подручју Балкана. То су пре свега биле Аустро -Угарска, Немачка, Русија, а мањим

делом Велика Британија и ослабљено Османско царство.

Немачка је након уједињења 1871. године, створила услове за свој успешан

привредни развој. У томе, посебно је спутавана недостатком сировина које су неке другесиле попут Велике Британије могле надоместити експлоатисањем колонија. Како је

колонијални свет већ био скоро подељен, Немачка је тежила да убрзано обезбеди

економску експанзију у Малој Азији, јачањем утицаја у Цариграду, а посебно добијањем

концесије на градњу Багдададске железнице 1902. године. Овим је немачки план продора

на исток (Drang nach Osten), имао изгледа за успех.1 Овај план свесрдно је подржавала

Аустро-Угарска, која се и сама заносила сличним тежњама, да подјарми балканске

словенске земље и преко Солуна обезбеди излаз на Егејско море. Ова подударност тежњи,

утврђивала је савезништво Немачке и Аустро-Угарске.2 Царска Русија је почетком XX

века, била и даље назадна у многим погледима, са огромним јазом између народа и

владара. Покушаји да се маса незадовољног и сиромашног света, докопа властелинскихимања, тежак положај радника у индустрији, пораз у руско- јапанском рату 1905. године,

стварање политичких покрета који су тежили демокаратизацији руског друштва, чинили

су сталну опасност за царски режим. Русија је са почетком 1914. године, ступила на сцену

модерне историје. Са пропуштеном шансом да мирно спроведе уставне реформе, Русија је

дочекала још веће искушење – рат.3

Аустро-Угарска је почетком XX века, била суочена са бројним проблемима

унутрашњег уређења и односа у монархији. Осим аустријско – мађарског неповерења,

посебан проблем за монархију почели су представљати Јужни Словени у оквиру Аустро-

Уграске, међу којима се пробудила свест да би независна краљевина Србија могла битиоснова око које ће се окупити остали Јужни Словени. Нису само Јужни Словени

1 Први светски рат II – Општа историја, група аутора, Цетиње, 1976, 7.2 Исто.3 Џон М.Робертс, Европа 1880 – 1945, Београд, 2002, 213 – 220.



5

представљали проблем. Други народи као Румуни, Русини, Чеси, показивали су све

гласније своје незадовољство положајем у оквиру монархије.4

Слични интереси међу државама, водили су стварању савеза. Тројни савез

(Централне силе), створен је још 1882. године и чинили су га Немачка, Аустро -Угарска и

Италија. Он је представљао прву групу империјалистичких сила у Европи, која је оддефанзивног савеза, додацима уговора, претворена у офанзивну. Русија је на кратко и сама

играла на карту добрих односа са Немачком, али се то показало неспојивим. Русија је

убрзо са Француском склопила савез 1893. године, који је потом и представљао основу

стварања друге групације европсих империјалситичких сила, познатију као Антанта, коју

су чиниле Русија, Енглеска и Француска. Стварање два блока империјалистичких сила,

према којима су се убрзо почеле одређивати и мање европске земље, представљао је

велики корак ка њиховом међусобном сукобу.5

У Србији је доласком на престо краља Петра I Карађорђевића, 1903. године,

дошло до извесне промене у спољној политици. Увиђајући експанзионистичке тежњесеверног суседа, Србија је тежила ближем повезивању са Русијом. Неколико афера као

што су набавка оружја за српску војску у Француској, а не у Аустро -Угарској, пројекти

изградње железнице до Солуна, који су директно задирали у интересе Србије, довели су

скоро потпуног разлаза Србије и Аустро-Угарске, а до којег и дефинитивно долази након

царинског рата 1906. године. Овим сукобом, правац српске привреде се коначно усмерава

ка Солунској луци, а државна политика ка Русији и Антанти. Српско отимање из гушећег

загрљаја Беча и Пеште, довело је и до све већег националног комешања јужнословенских

народа у оквирима Аустро-Угарске, чиме је у владајућим круговима монархије ширено

уверење да се на Србију мора и оружано насрнути, како би се уклонила као сметња

германског настојања да продре на исток.6 Страх од Србије, српског народа и

потенцијалног окупљања Јужних Словена, пресудно је утицао на одређивање

спољнополитичких приоритета Монархије. Једини начин за решење проблема Беч је видео

у примени силе, због чега је преовладало уверење о потреби рата.7

4 Исто, 232 – 235.5 Први светски рат II – Општа историја, група аутора, Цетиње, 1976, 7-10.6 Чедомир Попов, Источно питање и српска револуција 1804 – 1918, Београд, 2008, 297-299.7 Љубодраг Димић, Мира Радојевић, Србија у Великом рату 1914 – 1918, Београд, 2014, 50.



6

ПОВОД ЗА РАТ

Желећи да што пре реализује свој програм балканске политике, Аустро-Угарска

је у октобру 1908. године, кршећи одредбе Берлинског конгреса

8

и равнотежу снага уЕвропи, прогласила анексију Босне и Херцеговине. Званични Беч је ово представио као

,,мисију― коју Аустроугарска врши у име цивилизованог света. У Србији је ово примљено

са великим негодовањем. У Београду су организоване масовне демонстрације, чули су се

позиви за рат са Аустроугарском, а почело је и припремање добровољаца. Анексија је

рушила наде Србије да ће после извесне пропасти Турске царевине, ова област припасти

њој. Иако је у Европи ово примљено са негодовањем, ниједна сила није била спремна да

одлучније реагује. По притиском великих сила, Србија је у марту 1909. године, признала

анексију Босне и Херцеговине.9

Успеси Србије у Првом и Другом балканском рату (1912-1913), који су као резултат донели Србији значајно проширење територије на југу, уверили су ратне кругове

у Аустроугарској да време ради против ње. Питање поверења у Монархију било је

озбиљно нарушено, јачање оправданих национално ослободилачких тежњи народа

монархије, пре свих Словена, требало је решити лаким и брзим успехом на Балкану. Као

добар начин да се продужи живот Аустроуграској, ширено је непријатељство према

Краљевини Србији, за коју се мислило да својим радом и пропагандом руши даљи

опстанак Монархије.10

У јуну 1914. године, аустроугарска војска је код Тарчина у Босни

одржавала велике војне маневре, којима је требало показати снагу, заплашити

непријатеље и Србији предочити намере Монархије. Војска је под пуно ратном опремом,

вежбала напад на Србију, када је на велики празник Видовдан, у Сарајево, пристигаонадвојвода Франц Фердинанд са супругом Софијом да обиђе трупе. Схвативши ово као

директну провокацију Срба, група омладинаца окупљених у организацију Млада Босна,

организовала је атентат на надвојводу. Атентат на престолонаследника је поверен тројици

младих чланова ове организације: Недељку Чабриновићу, Трифку Грабежу и Гаврилу

Приницпу, који га је на Видовдан, 28. јуна, 1914. године, и извршио.11

Одмах по сазнању за атентат, начелник аустроугарског генералштаба Конрад

фон Хецендорф је пожурио да изјави како је сарајевским хицима циљано у срце

Аустроугарске, што је равно објави рата Аустроугарској од стране Србије.12

Не марећи

8 Берлински конгрес, одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године, био је скуп изасланика тадашњих великих сила Русије,

Немачке, Аустоугарске, Италије, Француске, Велике Бртаианије и Османског царства, на којем је ревидиран претходниСан-Стефански мир, склопљен након руско-турског рата. Берлинским миром, Србија је добила назависност и територијално проширење у виду четири округа; нишки, топлички, врањски и пиротски. Међутим, Босна и Херцеговина,доташња провинција Османског царства је окупирана од стране Аустроугарске. 9 Љ. Димић, М. Радојевић, нав.дело, 57-60.

10 Шабац у прошлости, IV, Шабац, 1984, 11-12.11 Љ. Димић, М. Радојевић, нав.дело, 73-75.

12 Први светски рат II – Општа историја, група аутора, Цетиње, 1976, 15.



7

много за смртно страдалог престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу

Софију, званични Беч је сматрао да се овакав повод не сме испустити из два разлога: овим

је пружена могућност да се пред светом Србија оптужи за убиство, али пре свега јер је

било више него очигледно да ће интересе Аустроугарске овај пут подржати и Немачка,

која је проценила да је час за обрачун Централних сила са противничким блоком куцнуо.

,,Сад или никад―, поручио је Бечу немачки кајзер Вилхелм II.13

Охрабрена немачким ставом, Аустроугарска је поставила Србији ултиматум

какав она није могла да прихвати, а да се не одрекне свог суверенитета. Наиме, и поред

попустљивости Србије, на коју су је упућивали и савезници, нарочито Русија, она није

могла да испуни захтев из Беча да њихови органи врше истрагу у Србији. Стога је

Аустроугарска оценила као незадовољавајући одговор српске владе на ултиматум,

прекинувши 25. јула 1914, односе са Србијом, објавивши јој рат три дана касније. Убрзо,

27. јула стиже потврда из Русије да она неће напустити Србију, па чак ни у случају да се

мора ратовати. Русији је било јасно да ако препусти Аустроугарској Србију, препустила је

читав Балкан.14

Одраније припремљени ратни планови зараћених сила у Европи, само су

стављени у функцију, чиме се јасно види да је овакав сценарио већ одавно био очекиван.

Немачка је објавила рат Русији 1. августа, два дана касније објавила је рат и Француској, а

5. августа је Енглеска, видевши развој догађаја на континенту, објавила рат Немачкој. У

складу са изјавом да ће са Србијом делити добро и зло, Црна Гора је 5. августа објавила

рат Аустроуграској. Овим је отпочео Велики рат, како је он тада назван, а којим је Србија,

заједно са Црном Гором, доведена у ситуацију да брани свој опстанак и слободу оружаним

путем.15

13 Чедомир Попов, нав.дело, 307.

14 Први светски рат II – Општа историја, група аутора, Цетиње, 1976, 16. Русија је већ у неколико наврата показала

попустљивост пред Централним силама пре 1914. године. Да би остварила улогу заштитника словенских народа на коју је сама претендовала, она се одлучила на сукоб. Такође, у руским владајућим круговима се потенцијално веровало да би

рат могао да поправи нестабилну унутрашњу ситуацију и спречи могуће незадовољство народа унутар Русије. 15 Исто, 17.



8

НАПАД НА СРБИЈУ

За рат против Србије, Аустроугарска је имала на својој страни само Немачку и

Албанију. Италија је као чланица Тројног савеза прогласила неутралност, неутралне су напочетку остале и Румунија, Бугарска, Грчка и Турска.16

У моменту када је започињала рат,

за Аустроугарску је најбоље било да сукоб са Србијом остане у локалним оквирима, без

мешања других сила. Она ја покушавала да убеди званични Петроград, Рим, Лондон и

Париз, да у рату са Србијом нема освајачких амбиција, већ да је у питању искључиво

,,полицијска акција―, поведена у намери да буде кажњено завереничко жариште. Рат је

због тога представљен као изнуђена саммоодбрана.17

Ратни план Аустроугарске предвиђао је три ешалона. Ешалон ,,А―, који је

требало бити упућен ка Русији, други ешалон ,,Минимална група Балкан―, предвиђена је

била за рат са Србијом и Црном Гором, коју су сачињавале 8 пешадијских и 7ландштурмских и маршевских бригада. Трећи ,,Б― ешалон, требало је ојачати са две

коњичке дивизије из ,,А― ешалона и упутити на Балкан, у случају рата само са Србијом и

Црном Гором. Међутим, како је Русија одмах ушла у рат, овај ешалон је требало одмах

упутити на Источни фронт. Међутим, почетком рата, овај ,,Б― ешалон је упућен на Балкан,

са циљем заузимања северозападног дела Србије, тако да је он са закашњењем пребачен у

Галицију. При том се рачунало на брзи улазак Бугарске у рат против Србије.18

Аустроугарска Врховна команда сматрајући да Србија и Црна Гора неће моћи да пруже

озбиљнији отпор њеним трупама, одлучила се да брзим офанзивним дејством главнине

своје тзв. Балканске војске, под командом генерала Оскара Фон Поћорека, удари на

Србију са запада, преко доњег тока реке Дрине (а не са севера и долином Мораве) и покори је најдуже за две до три недеље. По тој замисли аустроугарска војска — три

армије са око 285.000 војника и официра, 3.000 коњаника и 1200 артиљеријских оруђа,

под командом генерала Поћорека, груписана је и распоређена:

II армија (4, 7. и 9. корпус), под командом генерала Бема Ермолија — у Срему и

Банату

V армија (8. и 13. корпус), под командом генерала Либериус Ритера фон Франка,

на простору Брчко — Бијељина — Зворник и

VI армија (15. и 16. корпус), под непосредном командом Оскара фон Поћорека, на

правцу Власеница — Рогатица — Калиновик — Сарајево19

16 М.Раденковић, Церска операција 1914, Београд, 1953, 31. 17 Љ. Димић, М. Радојевић, нав.дело, 114.

18 Први светски рат II – Општа историја, група аутора, Цетиње, 1976, 27-30.

19 Др Слободан В. Ристановић, Церска битка, Лозница, 1989, 12.



9

У састав Пете армије, улазили су 13. загребачки и 8. прашки корпус, у састав Шесте

армије 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус. Друга армија у Срему, регрутована је на

простору Мађарске. У појединим јединицама на фронту према Србији и до 25% борачког

састава чинили су Срби, а око 50% Хрвати, чиме је ратни обрачун укључивао сукоб

између Србије и југословенских народа у Монархији, односно изазивање дугорочног

раздора и непријатељства.20

Правећи ратне планове српска Врховна команда је главни напад очекивала са

севера, преко Саве и Дунава, у правцу Моравске долине, али је он изведен преко Дрине из

Босне. Улазећи у рат Србија је мобилисала између 350 000 и 400 000 хиљада војника.

Оперативни и армијски састав чинили су војници првог и другог позива. Први је

обухватао мушкарце између 21 и 31 године, а други између 32 и 37 година. Поред њих

мобилисани су и млађи и старији војници, тзв ,,трећепозивци―.21

Почетни распоред

српских јединица био је следећи:

I армија ( Тимочка дивизија првог позива, Тимочка, Дунавска и Моравска дивизијадругог позива и Коњичка дивизија), под командом генерала Петра Бојовића, на

линији: Свилајнац — Топола — Рача, са Браничевским одредом на Дунаву

II армија (Шумадијска, Моравска и Дунавска дивизија првог позива и Комбинована

дивизија), под командом генерала Степе Степановића, на простору: Аранђеловац

— Лазаревац, са ојачаном Дунавском дивизијом првог позива код Београда

III армија (Дринска првог и Дринска дивизија другог позива, три прекобројна пука

првог позива и два пука трећег позива), под командом Павла Јуришића-Штурма, у

ширем реону Ваљева,са Обреновачким и Шабачким одредом на Сави и Лозничким,

Јадарским и Љубовијским одредом на Дрини

Ужичка војска (Шумадијска дивизија другог позива, Ужичка бригада и Лимски

одред), под командом генерала Милоша Божановића, на простору: Рогатица —

Бајина Башта — Мокра гора — Прибој — Ужице

Црногорска војска, коју су чинили одреди: Ловћенски, Херцеговачки и Санџачки,

у јачини од око 30.000 бораца, била је такође, спремна за борбу.22

Врховни командант био је регент Александар Карађорђевић, а међу официрима су

преовладавале прекаљене старешине. На челу Врховне команде био је војвода Радомир

Путник. Војска је оскудевала у наоружањи и опреми, недостајале су пушке, митраљези,

топови и муниција. То међутим није утицало на висок морал борачког састава. ,,Отаџбинусу бранили сељаци и њихови трибуни, чиновници, адвокати и доктори са париске

Сорбоне. Сви заједно, ,,преконоћ мобилисани, али униформом још неуједначени―, ,,а под

20 Љ. Димић, М. Радојевић, нав.дело, 118.

21 Исто, 117.

22 Др Слободан В. Ристановић, нав. дело, 11.



10

сламеним шеширом и белим сељачким кошуљама на плећима―, били су спремни ,,да туку

царску војску―.23

Слика 1. Распоред Аустроугарске и Српске војске на терену пред напад на Србију

23 Љ. Димић, М. Радојевић, нав.дело, 117-118.



11

* * *

Аустроугарска V армија, је у зору 12. августа, отпочела прелаз преко Дрине, на

простору села Амајлије (Самуровића ада), Батара (Ада Курјачица) и Зворника. КомандантII аустроугарске армије наредио је прелаз преко Саве код Шапца, такође 12. августа. У

исто време, готово без отпора заузета је Мачванска Митровица, села Ноћај, Дреновац и

Шеварице.24

У српској Врховној команди, нису одмах биле јасне намере непријатеља.

Војвода Радомир Путник, био је у недоумици да ли главнину српских снага оставити у

централној Србији или их послати ка северозападној Србији. Ипак, после дужих

саветовања 12. августа, процена је била да се трупе пошаљу у сусрет непријатељу. У току

12. и 13. августа, извршен је марш маневар српске војске према одлучујућем бојишту.

Распоред српских снага се померао на следећи начин; из састава II српске армије која је

била концентрисана у Шумадији, ка Шапцу је упућена Шумадијска дивизија I позива и

Комбинована дивизија. Делови I српске армије која је такође била концентрисана уШумадији, око Тополе, Смедеревске Паланке и Раче, упућене су ка Аранћеловцу и

Лазаревцу. III српска армија остала је на почетним положајима који су заузимали широк

простор од ушћа Колубаре у Саву, па дуж Саве и Дрине до Љубовије.25

После заузимања Шапца 12. августа, 44. пешадијски пук аустроугарског генерал-

мајора Данија и даље се појачавао новим бригадама и уз помоћ два монитора и скела на

Сави вршио пребацивање нових снага. Шабачки одред српске војске је ојачан деловима

Дринске дивизије I позива, са задатком да сачекају долазак Шумадијске дивизије I позива.

Пре њеног пристизања, јединице које су се налазиле око Шапца, под командом пуковника

Јована Вељковића, узнемиравале су непријатеља, што је знатно реметило аустроугарскепланове.

26 Да би се искористило садејство II аустроугарске армије док се налази на Сави и

Дрини и како би се брзом офанзивом и успехом у Србији Бугарска што пре привукла у рат

против ње, главнокомандујући аустроугарске војске Оскар Поћорек је настојао бржем

прелазу V аустроугарске армије преко реке Дрине. Извршењем прелаза преко Дрине код

села Амајлије и Батара, она је успоставила само уже мостобране испред места прелаза, не

успевајући да досегне висове на десној овали Дрине. Тако је 8. корпус успорено

напредовао ка Лешници и Новом селу, ометан отпором четника и 2 -3 српска батаљона са

батеријом. Одред генерал мајора Летовског наступао је преко Бадовинаца и Змињака ка

Шапцу. Делови 13. корпуса кретали су се ка Лозници очекујући садејство 8. корпуса. Због

спорог наступања 8. и 13. корпуса и недовољно енергичног командовања команданта V

армије, изгубљена је корист за оперативну иницијативу и изненађење српских трупа.27

24 М.Раденковић, нав.дело,93.

25 Шабац у прошлости, IV, Шабац, 1984, 16-19.

26 Исто, 19-20.27 М.Раденковић, нав.дело,101-103.



12

Пошто је код Шапца 14. августа непријатељ подигао понтонски мост, Врховна

команда одлучила је да заузеће Шапца повери команданту II армије, и то само са

Шумадијском дивизијом I позива, док све остале јединице које се налазе око Шапца

требају што пре бити упућене у састав својих јединица III армије, са циљем упорније

одбране долине Јадра. Ово је било узроковано информацијама о прелазу две

непријатељске дивизије преко Дрине, на шта је Врховна команда почела сада посебно

обраћати пажњу.28

Током ноћи 14/15. августа дивизија добија наређење да се повуче на

десну обалу реке Добраве и поседне положај између села Вучевица и села Пејиновића,

чиме би блокирала пут Шабац – Текериш, код Синошевића.29

Међутим, током 15. августа,

непријатељ је са већ знатним снагама код Шапца, претекао Шумадијску дивизију I позива

и 16. августа, предузео напад на њене положаје.30

Српска Врховна команда била је у веома тешкој ситуацији да доноси одлуке без

правог увида у ситуацију. Није се располагало извиђачком авијацијом, пребацивање

повереника преко Саве, Дрине и Дунава, било је врло тешко, а малих радиоапарата за

опремање својих повереника у Срему, Банату и Босни тада још није било. Захваљујући

спором раду непријатеља, српска војска је успела да исправи почетне стратегијске грешке,

схвати да II аустроугарска армија у Срему, није имала задатак одсудног

продирања у Србију већ само демонстративну улогу код Шапца, са циљем да скрене

пажњу на себе у циљу олакшања aустроугарској V армији која је преко Дрине ишла ка

Ваљеву.31

Током првих дана борби, постепено се формира бојно поље на широком простору

од Шапца до Љубовије, са низом жестоких и крвавих борби и сукоба, али најжешће су на

гребенима планине Цер. Српска врховна команда није предвиђала одсудну битку на овој

планини, јер су у њеном операцијском плану били разрађени елементи стратегијске

припреме за битек у Шумадији, ближе Сави и Дунаву, али и даље од тих река. Према

развоју ситуације. Преласком аустроугарске ..Балканске војске― у офанизиву, почело је у

ствари обострано извођење Церске операције. Српска врховна команда почела је се

постепено прилагоћавати новој ситуацији, назирући све јасније праве намере непријатеља.

Када је 14/15. августа постало сасвим јасно одакле прети главни удар, тада је приступила

стратегијској припреми Церске битке.32

28 Исто, 119-121.29

Шабац у прошлости, IV, Шабац, 1984, 20-21.30 М.Раденковић, нав.дело,121.

31 Исто, 125-126.32 Исто, 127-128.



13

ЦЕРСКА БИТКА

Церска битка је извођена на простору обухваћеном са севера реком Савом, са

запада реком Дрином, а са јужне стране планинским земљиштем Гучева,Борање, Јагодње,Соколских планина, али је тежиште лежало на теренском одсеку Цер – Иверак. Простор

између равнице Мачве и Цера, познат под називом Поцерина, испуњена је огранцима

Цера, који се постепено спуштају ка Мачви и Шабачком пољу. Цело бојиште око Шапца и

у Поцерини било је прекиривено шумицама и воћњацима, у којима су се српске трупе

боље сналазиле од аустроуграских. Цер спада у ниско планинско земљиште. На основу

гледишта тактичке одбране и напада, карактер земљишта на Церу и Иверку, погоднији је

за нападача него за браниоца.33

Командант V аустроугарске армије већ је 14. августа писао команданту Балканске

војске Поћореку и начелнику генералштаба Конраду фон Хецендорфу, да се спремаодсудна српска офанзива према његовој армији, а да II и VI армија нису испуниле свој

задатак. Он напротив, не предузима нарочите мере да убрза дејство својих јединица

чекајући на садејство ове две армије. Четрнаестог августа у 19 часова, командант V

аустроугарске армије генерал Франка, наређује својим јединицама:

8. корпус:

21. ландверска дивизија са једном колоном наступа преко села Петковице – Беле

Реке ка Десићу, док другом колоном иде гребеном Цера, преко Кумовца, Тодоровог

рта, са јаким предњим деловима ка Скакалишту

9. пешадијска дивизија и штаб 8. корпуса, долином реке Лешнице ка селу Текериш 13. корпус:

36. пешадијска дивизија наступа ка Завлаци

13. пешадијска и 11. брдска бригада наступају ка Крупњу

42. домобранска дивизија од Хана Полића да наступа ка Крупњу

Овим је читава армија распоређена на фронту од око 70 км, по планинском и брдском

земљишту, без армиске резерве, као да пред собом има пасивног непријатеља, развијеног

на неком положају кога по ондашњој немачкој војној доктрини треба обухватити

нападним крилима. Међутим, она је пред собом имала офанзивним духом надахнуте трупе

II српске армије, упућене у исто време у дејство преко села Текериш у леви бок трупааустроугарске V армије. Иза II српске армије, стајала је у стратегијској резерви I српска

армија која је била спремна да форсираним маршевима подупре акције II српске армије.34

33 Исто, 137-139.34 Исто, 141-142.



14

Ујутру 15. августа, командант II српске армије генерал Степа Степановић, добио је

нова наређења српске Врховне команде. Наредба је требала да српске јединице усмери у

бок непријатеља који продире долином Јадра. Издата су следећа наређења:

Коњичка дивизија да што пре избије на линију Шабац – Лешница, расветли

ситуацију у Мачви и обезбеди десни бок армије Шумадијска дивизија I позива да се утврди и брани правце за села Велики Бошњак

и Осечину

Комбинована дивизија да продужи покрет ка селу Текеришу, ради затварања

праваца Шабац – Текериш и да гребеном Цера упути побочницу јачине једног пука,

док би главнином наступала долином Лешнице, ради удара у бок непријатеља

Моравска дивизија I позива, такође је требала да настави пут ка селу Текериш, а

одатле гребеном Иверка, да нападне непријатељски бок у долини Јадра

Слика 2. Батерија српске војске заузима положај за време Церске битке



15

Степа Степановић, као што се види из наређења, није имао податке да се 8. корпус

аустроугарске војске већ налази на Церу. Но и поред тога правилно је оценио важност

планине Цер у предстојећим догађајима. Због тога је око подне изменио наређење дато

Комбинованој дивизији, сада јој наредивши да се утврде на Текеришу, према Лешници и

Иверку.35

У духу овог наређења Комбинована дивизија је наставила форсирани марш.

Иако су њени предњи делови увече, приликом подиласка Текеришу, приметили нека

светла на падинама Цера, ипак томе није придаван значај, јер се сматрало да то могу бити

српске трупе које су се повукле са Дрине. На сам гребен Цера је упућен 2. прекобројни

пук, који се приликом ноћног кретања уз падине, изненада сукобио са трупама десне

колоне 21. ландверске дивизије. У току огорчене борбе, која је трајала целу ноћ, са обе

стране су сукцесивно увођене јединице онако како су пристизале, тако да су са српске

стране, поред 2. учествовали још и 1. и 6. прекобројни пукови Комбиноване дивизије, а са

аустроугарске стране три пука 21. ландверске дивизије. Услед ратног искуства и бољег

сналажења, српска војска успела је да разбије ову групу непријатељских војника и да их

натера да одступе ка Дрини. Тако је овим бојем код Текериша, у ноћи 15/16. августа, отпочела Церска битка.

36

Ујутру 16. августа, са појавом ојачане претходнице 9. пешадијске непријатељске

дивизије, на бојиште долази лично генерал II српске армије, Степа Степановић. Он успева

да стабилизује ситуацију, шаље Комбиновану дивизију на врх Цера, Тројан, а Моравску

дивизију I позива, баца у сусрет аустроугарској 9. дивизији. Покушај противнапада 9.

дивизије, није успео. Предвече 16. августа, бројна надмоћност српске војске на бојишту

код Текериша била је евидентна: 32 батаљона са 72 топа, против 18 батаљона и 58

топова.37

Аустроугарски генерал Франк, командант V армије, једини је од виших

команданата, закључивао правилно да ће његове 4 дивизије на правцу ка Ваљеву, наићи на

6 српских дивизија. Његова нада да ће ситуација бити поправљена дејством II армије од

Шапца, била је илузорна, јер је одсудно залагање те армије спречавао начелник

генералштаба аустроугарске војске Конрад фон Хецендорф, желећи да је што пре пребаци

у Галицију.38

Коњичка дивизија II армије српске војске је током 16. августа у две колоне,

левом која је штитила десни бок Комбиноване дивизије, успела да потуче делове 21.

дивизије на падинама Цера, док је десна колона штитила леви бок Шумадијске дивизије I

позива. На овај начин Коњичка и Шумадијска I су врло успешно онемогућавале везу

аустрогарске II и V армије, и то баш оног дана када им је била најпотребнија ради

спасавања 21. ландверске дивизије на Церу. Због овога аустроугарска V армија, је развила

35 Кратак преглед историја ратова, група аутора, Београд, 1965, 192-193.36 Исто. 37 М.Раденковић, нав.дело, 187-188.

38 Исто, 188.



16

све своје снаге на широком фронту, тако да је остале баз резерви, док су српске снаге

сукцесивно увођене из дубине.39

Посматрајући успехе Коњичке дивизије којој су

помагали 5 батаљона и 1 батерија из састава Шумадијске дивизије I позива, 16. августа,

постигнути су следећи резултати:

Онемогућена је веза аустроугарске II и V армије, чиме је обезбеђена сигурностЦерске групе (Комбиноване и Моравске дивизије I позива) II српске армије на

Церу

Потучена је и одбачена 21. ландверска дивизија на локацијама Радловац,

Скакалиште и Бели камен, чиме је довршено њено растројство

Борбом код села Добрића са 57. аустругарском пешадијском бригадом,

онемогућен је бочни напад ове групе на Шумадијску I позива

Овим успесима ојачане Коњичке дивизије у Поцерини, заједно са успехом Церске групе

код Текериша, створена је у српској војсци јака морална подлога, а тиме и вера у победу.40

За то време Комбинована и Моравска I налазиле су се на положајима у рејону

села Текериш и припремале се за напад. Комбинована је требала да наступа гребеном

Цера, а Моравска I, гребеном Иверка. Услед необједињеног рада ове две дивизије,

пропуштена је прилика да се усмере гребеном Цера и Иверка и тако обухвати и разбије 9.

дивизија. Слаба координација била је последица тога што је генерал Степа Степановић,

другог дана битке био код Шумадијске I, према Шапцу.41

Коњичка дивизија за то време је

наставила да извршава свој задатак. Она је пресекла железничку пругу Шабац – Лешница,

својим дејствима стварала је панику у позадини 21. дивизије. Шумадијска I је сходно

добијеном задатку отпочела напад на Шабац али је услед јаког отпора, прешла у

дефанзиву успостављајући линију одбране: Мишар – Потес – Јевремовац. Јединице IIIсрпске армије, иако малобројнијe од противника, успелe је су да сачувају своје положаје

првенствено захваљујући умору V аустроугарске армије, којој је дат одмор. Моравска II

позива, која је упућена као помоћ III армији, стигла је око поднева 17. августа, у Ваљево.

Због недовољног успеха офанзиве на Церу, као помоћ II армији, упућена је Тимочка

дивизија I позива. У стратегијској резерви преостала је само још Тимочка дивизија II

позива из састава I српске армије.42

Трећег дана Церске битке, 18. августа, Комбинована и Моравска I су рано изјутра

отпочеле заједнички напад на аустроугарску 9. дивизију. Поново, због слабо усклађених

дејстава резултати су били слаби. Комбинована је успела да избије на пола пута између

Тројана и Косанин града на Церу, док је Моравска I подишла положајима аустроугарске

9. дивизије. Истог дана отпочео је напад на Шумадијску дивизију I позива, која је била

39 Кратак преглед историја ратова, група аутора, Београд, 1965, 194-195.

40 М.Раденковић, нав.дело, 200-201.

41 Кратак преглед историја ратова, група аутора, Београд, 1965, 195.

42 Исто, 195-196.



17

принуђена да се повуче на нову линију иза десне обале реке Думаче. На новим

положајима, успела је да јаком ватром задржи непријатељски напад и тиме заштити бок

ударне групе на Церу. Тако је и трећег дана битке дејство аустроугарске V армије

зависило од издржљивости 9. дивизије, која је три дана успешно одолевала нападима две

српске дивизије. Пошто су рачунали да ће се стање поправити наступањем јаких јединица

II армије од Шапца, командант аустроугарске V армије је наредио 9. дивизији да и даље

истраје у одбрани посегнутих положаја.43

Четвртог дана битке, дошло је до одлучујућег продора две српске дивизије које су

око поднева 19. августа, заузеле Косанин град, обухватиле и принудиле на повлачење 9.

аустроугарску дивизију. Иако је постојала шанса да се овој дивизији нанесе одлучан удар

и принуди је на панично повлачење, све српске армије су опрезно наступале и тиме

омогућиле 9. дивизији да се без већих потешкоћа повуче преко Дрине. Једино је лева

колона Комбиноване дивизије енергичним наступањем избила на Видојевицу, одакле је

артиљеријском ватром тукла мост на Дрини преко кога су се повлачиле аустроугарске

трупе. За то време, Шумадијска I је веома вештим радом обезбеђивала бок главних снага и

стварала време за решање на Церу. Њени изненадни испади, остављали су утисак код

непријатеља да испред себе има три дивизије, а не једну.44

Овог дана, пристигла је и

Тимочка дивизија I позива, као појачање II српској армији. Она је распоређена на

простору села Румска и Волујац, са циљем да изврши обухватни маневар северно од Цера,

избије на Дрину и дејствује у непријатељски бок и позадину. Истог дана српска Врховна

команда наредила је и Тимочкој дивизији II позива, да крене према Шапцу, а команданту I

српске армије, генералу Петру Бојовићу, да преузме команду на том делу фронта,

укључујући и Шумадијску I. Она је на овај начин желела да растерети команданта II

српске армија, генерала Степу Степановића и тиме му омогући да се потпуно посветидогађајима на Церу. Увиђајући да је битка изгубљена, аустроугарска команда наређује у

15 часова, повлачење V армије преко реке Дрине.45

Један од учесника тог неславног

ратовања веома је сликовито описао тај дан следећим речима: ,,Армија је потучена и

налази се у безглавом, дивљем, хаотичном бекству...са стрмог обронка Радиног

гроба...стуштили су се војници. Срби су опколили наше лево крило...и да је на Тодоровом

рту, такође све било изгубљено, то смо још од ноћас веома добро знали. И са Велике главе

су се трупе у гомилама сјуриле на доле...Почело је опште бежање...Једна потучена армија,

не – једна разуздана руља јурила је у безумном страху ка граници. Ми смо се повукли до

Јање...Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу.―46

Преостале аустроугарске јединице под командом генерала Тршћанског који се

налазио у Шапцу, добиле су више противречних заповести. Прву су добиле од генерала

Франка, команданта V армије, којом је тражено да се војска из Шапца пребаци у Срем.

43 Исто, 196-197.44 Исто, 197.

45 Исто, 197-198.

46 Егон Ервин Киш, Запиши то Киш, Нови сад, 1983, 53-55.



18

Межутим, тог истог 20. августа, у три часа дошла је телеграфска заповест Поћорека: ,,V

армији наређено је да по сваку цену држи линију Видојевица – Јадранска Лешница –

Цариград (7км јужно од Лознице)... група Тршћанског која ступа под моју непосредну

команду, има да продужи офанзиву у јужном правцу―. Са два противречна саопштења,

Тршћански креће у напад. Међутим, комнданти на терену су убедили Поћорека да је

отпор V армије узалудан, због чега он у шест часова, шаље нови телеграм Тршћанском у

коме захтева ако је икако могуће задржати Шабац и повући се преко Саве, штитећи прелаз

непријатеља преко Саве и Дрине. Међутим, убрзо му је стигла и трећа заповест од

начелника генералштаба Хецендорфа, да је услед кретања једне српске дивизије код Уба,

могућ прелазак код Купинова и Бољевца, при чему је наредба да се јединице из Шапца

пребаце на северну обалу Саве. Услед овакве конфузије, Тршћански одлучује да задржи

Шабац, а део трупа да пребаци преко Саве.47

У 15:15 часова, 20. августа, добијена је директива српске Врховне команде:

,, II армија је на Дрини, III армија нека енергично продужи гоњење ка Лозници. Моравска

дивизија II позива да маршује на Крупањ са два пука, и тамо да се задржи, одвајајући

један мањи део ка Зворнику. Један пук са једном батеријом да остане код Пецке за

заштиту правца Љубовије―. Тек после ове директиве командант III армије, издао је

заповест за гоњење, према којој је Дринска дивизија I позива и Дринска дивизија II

позива, одмах имају да марширају ка линији Мишковац – Градац, а сутрадан 21. августа,

обе дивизије су требале бити на линији Језеро – Грнчарско поље. Наступање III српске

армија извршено је без борбе, јер је 13. аустроугарски корпус одступио без борбе још у

току ноћи 19/20. августа, оставивши само слабе заштитнице иза себе. Ово је показало се

било исувише касно за гоњење непријатеља, те се према томе акција III српске армије,

свело на наступање без додира са непријатељом.

48

На делу фронта према Шапцу, Шумадијска дивизија I позива, која је прешла у

састав I српске армије, 20. августа била је изгубила додир са непријатељом и мада је

непријатељ стајао близу близу, на топовском домету испред њеног фронта она није имала

података о његовој јачини и груписању. Међутим, око 15 часова непријатељ се испред

целог фронта дивизије почео повлачити ка Шапцу. Командант Шумадијске дивизије I

позива, није хтео гонити непријатеља да не би упао у клопку пре доласка Тимочке

дивизије II позива. Она је преноћила на дотадашњим положајима и истуреним

прихватницама на линији: Лескића механа – Вукошић – Г. Врањска – Слатина. Село

Причиновић је било напуштено од непријатеља, са којим у току ноћи 20 /21. август нијебило сукоба.

49 Повлачењем V аустроугарске армије преко Дрине 20. августа, била је

углавном завршена Церска операција. Остало је још било да се непријатељ протера из

Шапца. За повраћај Шапца била је сада довољна снага I српске армије са Шумадијска

47 М.Раденковић, нав.дело, 333-334.

48 Исто, 331-332.49 Исто, 334-336.



19

дивизија I позива и измореним војницима Тимочке дивизије II позива. Заједничка дејства

ове две дивизије трајала су нешто дуже, све до 24. августа. Узрок овоме лежао је у намери

Поћорека да се Шабац задржи, као мостобран и ослонац за његову поновну офанзиву из

Босне. У том циљу остављена је у Шапцу, поред шабачке посаде, још и 29. дивизија, која

је својим активним радом – испадима из Шапца – реметила нападни распоред I српске

армије и добила два дана времена 21. и 22. август. Командант 4. корпуса, генерал

Тршћански, извршавајући наређење Поћорека, доноси 22. августа одлуку за поновно

пребацивање 4. корпуса (31. и 32. дивизија) на десну обалу Саве код Шапца, ради

пружања помоћи усамљеној 29. дивизији, која је 22. августа била притешњена нападом

I српске армије. Идућег дана генерал Тршћански предузима напад на српски

Комбиновани корпус код Шапца.50

Како се тај напад као последњи покушај да се Шабац

одржи у аустроугарској власти, завршио неуспехом, то је генерал Тршћански наредио да

се 4. корпус (31. и 32. дивизија) поново пребаци на леву обалу Саве, што је било и

извршено у току ноћи 23/24. август. Остављена у Шапцу, 29. дивизија, као корпусна

заштита и сама је евакусиана из Шапца 24. августа до 9 часова, скинувши за собом и мостпреко Саве. Трупе српског Комбинованог корпуса ушле су у напуштени Шабац 24.

августа после подне. Тако су тог 24. августа завршена и помоћна дејства под Шапцем.51

50 Командант I српске армије, генерал Петар Бојовић, био је рањен 22. августа у нападу на Шабац, па је од своје армијеобразовао Комбиновани корпус, стављајући га под команду генерала Вукомана Арачића.51 Исто, 343-344.



20

ГЕНАРАЛ СТЕПА СТЕПАНОВИЋ И ЦЕРСКА ОПЕРАЦИЈА

На почетку Првог светског рата 1914, као заступник начелника штаба Врховне команде извршио је мобилизацију и концентрацију српске војске. Своје одлуке

спроводио је чврсто и брзо, тако да су оне биле у пуној мери корисне на том сложеном и

веома важном послу. Пред почетак ратних операција поново је примио команду над II

армијом српске војске. У Церској бици од 16. до 19. августа 1914. она је разбила 8. и

делове 13. корпуса аустроугарске V армије и избацила непријатеља из земље. Под

његовом командом изведен је врло сложен марш-маневар, који се завршио сусретним

бојем у току ноћи 15/16. августа, између Комбиноване и аустроугарске 21. дивизије, после

одлуке да заузме Косанин град на Церу. Сутрадан је заузео место у првим борбеним

редовима Комбиноване дивизије, подигао морал и успоставио ред код проређених и

преморених јединица.52

Другог дана битке 16. августа од 10 часова, лично руководи сависа Кик на Церу, радом обе његове дивизије: он је потпуно био упознат са ситуацијом, и

чврст одлучан да нападом сломи непријатеља, тако да га повлачење Комбиноване

дивизије ни најмање не да збунити, јер зна да сеерно од Цера Коњичка дивизија постиже

успех. Стога се он сав посвећује нападу Моравске дивизије I позива, која треба да спречи

опасност напада непријатељске 9. пешадијске дивизије.53

Његово присуство код

Шумадијске дивизије I позива разрешило је кризу из правца Шапца. Битка је била

добијена 19. августа 1914, када се испред Комбиноване и Моравске дивизије I позива на

Церу и Иверку почела повлачити аустроугарска 9. дивизија. Степа Степановић је

присуством на најугроженијим тачкама обједињавао дејство својих дивизија и пресудно је

утицао на успешан ток битке. Због тога је 20. августа 1914. године унапређен у чин

војводе.54

52Радивоје Бојовић , Војвода Степа Степановић , 1856 - 1929 – каталог изложбе, Чачак, 2006, 11.53 М.Раденковић, нав.дело, 189-190..

54 Радивоје Бојовић , нав.дело.



21

Слика 2. Генерал Степа Степановић



22

ЗАКЉУЧАК ЦЕРСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ

Српска победа на Церу, била је прва савезничка победа у великом рату. Она је

уједно била и прва победа српске војске, којом је значајно подигнут углед Србије у очимасавезника али и непријатеља. Српска војска је у борбама изгубила 260 официра и око 16

500 подофицира и војника, док су губици противничке стране износили око 600 официра и

22 -23 000 подофицира и војника. Заробљено је и око 5 000 аустроугарских војника. Иза

непријатеља остало је око 50 топова и хаубица, као и мноштво лаког наоружања, муниције

и опреме. Победа на Церу окончала је операције аустроугарске војске и на црногорском

фронту. Победа на Церу је оснажила самопоуздање Србије и подстакла веру у даље

успехе.55

Битка је вођена са приближно једнаким снагама, са том разликом што су

аустроугарске трупе биле од почетка развијене, док су српске постепено анагажоване, али

су на време стизале захваљујући великом залагању и способности за веома дуге и напорен

маршеве. При томе је српска војска имала и велико ратно искуство, које се нарочитоиспољило у почетним дејствима, када је слаба III српска армија, развучена на широком

фронту, дуго задржавала надмоћнијег непријатеља. Недостатак ратног искуства код

непријатеља осећао се и код виших команданата аустроугарске војске, који су се налазили

у позадини, док су српски команданти били непосредно са својим јединицама. Командант

II српске армије, је све време са својим јединицама на Церу, док је командант I српске

армије у борбама за ослобођење Шапца рањен пушчаном ватром у предњим редовима

својих трупа. Битку је карактерисала и сложена и нејасна ситуација у којој је српска

команда морала да доноси одлуке. Но, и поред свега, она је брзо схватила демонстративну

улогу аустроугарске II армије код Шапца, која је стално угрожавала северни фронт,

донела одлуку да се ангажује у Церској бици, притом стално држећи на опрезу и

постепено ангажујући I српску армију на том делу фронта. Време током битке је играло

пресудну улогу. У току извођења операција било је више случајева да су и једна и друга

страна имале шансу да реше ситуацију у своју корист, само да су боље користиле време и

благовремено предузеле одговарајуће мере. Пример тога је неактивност Церске офанзивне

групе 17. и 18. августа, када је према себи само имала 9. аустроугарску дивизију.56

Нажалост, победа на Церу, пружила је тренутан осећај задовољства и успеха.

Нова опасност је била извесна. Овога су били свесни и обични војници, народ, као и

Врховна команда. У јесен 1914. године, судбина српског народа и Србије, чинила се више

него неизвесном. Церска битка је успела да подигне морал становништва и војске, а тек

деценијама након ње, значај који је она имала је постао општепризнат и познат.

55 Љ. Димић, М. Радојевић, нав.дело, 120.

56 Кратак преглед историја ратова, група аутора, Београд, 1965, 198-199.



23

ЛИТЕРАТУРА

Др Слободан В. Ристановић, Церска битка, Лозница, 1989.

Егон Ервин Киш, Запиши то Киш, Нови сад, 1983.

Кратак преглед историја ратова, група аутора, Београд, 1965.

Љубодраг Димић, Мира Радојевић, Србија у Великом рату 1914 – 1918, Београд, 2014.

М.Раденковић, Церска операција 1914, Београд, 1953.

Први светски рат II – Општа историја, група аутора, Цетиње, 1976.

Радивоје Бојовић , Војвода Степа Степановић , 1856 - 1929 – каталог изложбе, Чачак,

2006.

Чедомир Попов, Источно питање и српска револуција 1804 – 1918, Београд, 2008.

Џон М.Робертс, Европа 1880 – 1945, Београд, 2002.

Шабац у прошлости, IV, Шабац, 1984.

Фотографије

Слика 1.

М.Раденковић, Церска операција 1914, Београд, 1953.

Слика 2.

Немојте нас заборавити, каталог изложбе САНУ, Београд, 2014.

Слика 3.

http://en.wikipedia.org/wiki/Stepa_Stepanovi%C4%87#/media/File:Stepa_Stepanovic.jpg

Documents

Церска битка