КРЦУН

Срби Босне и Херцеговине (први помен, историјскиизвори, континуитет)

Путешествије племена српског, су разбацала његове припаднике одСеверне Њемачке до Урала и од Балтика до Јадрана и Мале Азије.Како су вијекови пролазили тако су се и неки дијелови Срба утапали удруге народе као што је случај са Србима у Пољској, Чешкој, Русији,или су организовали своје племенске савезе, па потом и државнеорганизације на Балкану и на подручју Лужица. Овде ћемо пажњупосветити Србима на Балкану, и то западном делу Срба, који јенаселио и током историје формирао неколико државних и управнихорганизација на територији која данас носи назив Босна иХерцеговина, а тако се зове и држава која је настала после распадаСФРЈ. Нећемо се много дотицати живота и развоја, сваке од државнихорганизација Срба на простору БИХ, колико ћемо се посветитиисторијским изворима који сведоче о помену Срба као народа на овимпросторима. Мимо имена Србин, сусрешћемо се и са неким другимназивима за Србе, изведених по географским називима или именимастарих народа, којима су означавани Срби од страних аутора, пресвега ромејских, али и других. Српске државне организације на овомподручју су: жупа Срб у Поуњу, Босна, Паганија, Захумље, Травунија,а Срби су називани још и Илири, Далмати, Неретљани, Травуњани,Бошњани, Босанци, Бошњаци, Ере, Хумљани, Власи, Морлаци, Рациитд.

Писани помен Срба, изашао је из пера франачког летописца Псеудо-Ајнхарда, који 822. спомиње Србе у вези са устанком ЉудевитаПосавског, где каже да се Људевит склонио код Срба: '' ... LiudevitusSiscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partemobtinere dicitur, fugiendo se contulit''. Ово се односи на Србе у долиниреке Уне, у данашњој Босанској Крајини, што значи да са простораданашње Босне и Херцеговине имамо први писани помен Срба наБалкану. Неписани трагови Срба, још су старији, и долазе нам у видусрпских гробова (громила), који се налазе разасути од ријеке Купе доМакедоније. Распоред громила, потврђује речи Ајнхарда да Срби држевелики део некадашње римске провинције Далмације, тако да имамоархеолошко и писано сведочанство о присуству Срба у раномсредњем веку на тлу Босне и Херцеговине.

Карта распореда громила

Лужички Срби

Да је територија Босне и Херцеговине спадала врло рано под окриљецентралне српске државне творевине, заједно са Рашком, говоремноге чињенице, о томе видети у раду Ђорђа Ђекића,“ Где сеналазила територија којом је непосредно владао кнез Мутимир „објављеног у зборнику научног скупа чија је тема била „ Научна идуховна утемељеност друштвених реформи „ у Бањој Луци, 2009године. Срби Захумља, тачније њихови претставници били суприсутни на сплитском црквеном сабору 925. године , а то је времекада Захумљем влада Михаило Вишевић. Податак који имамо о томегласи: ''Quique pervenientaes dicti episcopi, Dalmatiarum peragrantescivitates et Croatorum atque Urborum proceribus convenientes, congregati

in Spalato episcopis et iudicibus, celleberimum concilium peragere''.Постојала је забуна у наочним круговима, око ријечи „Urborum „, јер сунеки научници сматрали да се ова реч не односи на Србе него наградове. Међутим, не можемо узети да се „ Croatorum „ односи нанарод, а „Urborum „, на градове. Разјашњавању ове енигме можемопотражити у западним хроникама које Полапске Србе називају измеђуосталог и као Vrbi(прим.прев.значење латинске речи у преводу насербски, Vrbi је једнина од речи народ,из чега произилази условноприпадник народа,данас *популарно*грађанин) (Urbi), од чега је другипадеж множине Urborum. Овај проблем детаљно је обрадио историчарРеља Новаковић који каже: „У својој Историји Горње Саксоније исуседних земаља Шетген и Крајзиг бележе познату вест о нападуКарла Великог 789. године на Венде-Љутиће и додају како неки миследа су се том приликом у Карловој војсци налазили Срби (Sorben).Указујући у напомени на изворе који пружају такав податак Шетген иКрајзиг наводе, измећу осталих, и Регинову Хронику у којој стоји овако:''Fuerunt autem cum eo et Sclavi, Vrbi (Annales Metenses Surui) etAbotrudi''. Затим додају да у оба последња случаја, тј. код Vrbi (Urbi) иSurui, треба читати Suurbi, jep, кажу, тако их чита и еголисменскимонах (Monachus Egolismensis), а и други писци. Овај исти Региновподатак користи и Јордан, додајући, такоће, да еголисменски монахпретвара Urbi у Suurbi, док у разним другим аналима стоји Surui, Surbiитд. Наведене Регинове речи цитира и Асеман, који каже да Urbi требачитати Sorabi. Међутим, корисну напомену ове врсте налазимо и кодРитера. Он на једном месту наводи Фредегаров податак о кнезуДервану, који је одбегао од франачке власти и прикључио се сербскомкнезу Саму. Фредегар за тог кнеза каже да је био dux Urbiorum, на штаРитер додаје да ово Urbiorum треба читати Surbiorum. Назив Urbiспомиње и Гебхарди, који на једном месту казује како међуистребљеним вендским племенима, поред Љутића, није било моћнијегплемена од Срба. Оно је, каже, познато под именом Servii, Siurbi,...Urbi..., а земља им се звала Srbsko, Zrbija,Suirbi, Sworbia, Sorabia иSurpe. Фредегарове Urbe и Аделунг схвата као Србе. Кад је Цојс 1837.године штампао своје дело, поводом Полапских Срба каже да се једноплеме Венда, које се појавило на Лаби, назива код Фредегера gensUrbiorum, нa шта Цојс додаје да је у речи Urbiorumу ствариизостављено ''s'' у називу Surbiorum.“

О овом питању Фрањо Рачки каже: " Уза то ваља двоје узети на ум:прво да је на сабору Спљетском суделовао не само ''хрватски'' краљ

Томислав са својим великашима него и захумски кнез Михајло сасрбскими великашима(само историјске истине ради), ( cum Chroatorumatque Serborum proceribus ) С тога и дели се, друго, спљетскаметрополиа, односно бискупије њезине, у два дела: хрватски изахумски т. ј. западни и источни, у првом бијаше владаоцем хрватскикраљ, у другом захумски кнез уз србске велможе ( ваљда жупане ). Уопсегу првог дела бијаху столице бискупске у Осору, Крку, Рабу,Задру, Спљету, од пре у Скрадину, Дувну и Сиску; у опсегу пакодругога диела у Стону, Дубровнику и Котору."

Лужички Срби

Ромејски цар Константин Порфирогенит, оставио је сведочанство оСрбима у својим делима “ De administrandi imperio “ ( О управљањуцарством ), “ De thematibus “ ( Спис о темама), “ Vita Basilii “ ( ЖивотВасилија ), “De ceremonis aulae byzantinae “ ( О церемонијамаромејског двора ). У делу “ De administrandi imperio “ ( О управљањуцарством ), навео је све српске земље, од којих су Захумље, Паганија,Травунија данас дeо Републике Босне и Херцеговине, док јецентрални дeо Босне, њена првобитна територија од Сарајевског доЗеничког поља била саставни део централне српске државе подкнезом Чаславом. Неретљани су по формирању своје државне

организације израсли у праву поморску силу на Јадрану. Наиме,вероватно покупивши знање од староседeлаца које су ту затекли,градили су брзе и моћне бродове, па су тако 642. извршили инвазијуна Сипонт, град преко пута њих на италијанској обали. Све до 10. векаНеретљани су гусарским препадима узнемиравали и пљачкалибродове Венеције, Ромеје, италијанских кнежевина и далматинскихприморских градова. Млечани су против Неретљана имали неколикопохода, некад са више, а некад с мање успеха, али српски гусари су сеувек враћали свом омиљеном занату, гусарењу. У другој половини 9.века, за време српског кнеза Мутимира, неретљански Срби улазе усастав јединствене српске државе. Међутим, Неретљани су ималисвоје обласне управнике који су некад били подчињени српскимкнезовима, а некад управљали са више самосталности, а један од њихбио је и Беригој од ког имамо сачувану исправу из 1050. године. Поредњега, у исправи као сведоци спомињу се три жупана, Радабан,Бодидраг и Седраг, и сатник Тихан. Владар Захумља МихаилоВишевић, такође је извршио за рачун Ромеје поход на Сипонт 926.године, а након освајања града добио је титулу антипата односнонамесника, те је постао заштитник неких делова Јадрана које јеРомеја сматрала својим.О пореклу Михаила Вишевића царКонстантин Порфирогенит пише: „Племе патриција и проконзулаМихајла, сина Вишевог, архонта Захумља, потиче од некрштенихкоји су живели на реци Висли...“. Порфирогенит, не каже директно дали је Михаило Србин,а ли пошто каже да је Захумље земља Срба тоби се требало само по себи подразумјевати. Са друге стране широмПољске постоје српски топоними, а имамо примјер записан убиографији пољског краља Владислава Варненчика(1440-1444), гдјепише да су посланици Твртка II истицали да су Бошњацима иПољацима заједнички прадједови. Ови подаци могу указивати да суСрби, или бар један њихов дио, дошли на Балкан са Запада.Имајући све ово у виду, проилази да је територија данашње Босне иХерцеговине била главна база српског народа у средњем вијеку, и даје чинила већи дио српских земаља. Имамо спомен у истом случају иетничко и географско име за Србе са ових простора, а тако пишевизантиски писац Кекавмен у другој половини 11. вијека о СтефануВојиславу који је у Дукљи поразио византиску војску, називајући га “Требињанин Србин “. Пошто је Стефан био у сродству са српскимкнезом у Дукљи Јованом Владимиром, наследио је њега на тронусрпске кнежевине Дукље. Доласком на престо,Стефан ће учврститисвоју власт и направити подлогу за нову династију, која по њему носи

име Војислављевићи, а која ће Дукљу уздићи у ранг краљевине. Оумећу и сналажљивости Стефана Војислава говори и то, што је успеопобећи из Цариграда где је неко време био заточен. Вративши се уДукљу руши ромејску власт у њој, а о томе ромејски писац ЈованСкилица пише: „... Стефан Војислав, архонт Срба, који је био прекратког времена побегао из Цариграда и заузео земљу Срба,протеравши оданде Теофила Еротика“.

Сербски краљ Константин Бодин

Потомци Војислављеви ће ширити границе своје државе, те такоујединити добар дио земаља насељених Србима. У време најјачеекспанзије под краљем Бодином, којег су устаници у Македонији чакпрогласили за Цара, српска држава ће обухватити: Дукљу, СевернуАлбанију са Скадром, Рашку, Захумље, Травунију, Босну.Тако видимо,да је порекло једне значајне српске династије, која се прва уздигла уранг краљевске породице, са територије Херцеговине, односно изданашње Босне и Херцеговине.

Сплитски црквени сабор

У повељи бана Кулина упућеној Дубровчанима 1189. године, сам бансебе означава не по својој етничкој припадности, него по географскојобласти којом управља па каже да је “ бан босански „ , што не треба дачуди када знамо да су и српски владари у Рашкој стављали у својимтитулама географску, а не етничку ознаку. Да је заиста бан Кулин биосрпски владар у Босни потврђује, поред писма и језика којим јенаписана његова повеља, и писмо папе упућено Дубровчанима годинупре ове Кулинове повеље у којем спомиње српску земљу Босну „regnum Servilie, quod est Bosna „. Дакле, Кулин влада Србима у Босни,и ставља географску ознаку, док владари Рашке владају Србима уРашкој и такође стављају географску ознаку крај свог имена. Друга јествар била док је Србија за време Мутимира или Часлава билајединствена, тада су они владали скоро свим Србима и ових поделаније било. Али, то некадашње јединство остало је запамћено у папскојкурији, и зато они знају да је Босна само једна од српских територија.

Повеља бана Кулина

Поред Босне и Рашке у титулама српских владара има и другихгеографских ознака, као што је Хум у титули кнеза Мирослава братаСтефана Немање, који се потписивао као “кнез хумски “. Регије Усораи Соли имале су такође своје кнезове, и биле некад више некад мањесамосталне, да ли под врховном влашћу Срба или Угара. На жалост,није нам остала записана титула српског владара код којег се склониоЉудевит Посавски, али по свему овоме стиче се закључак оконгломерату српских државица у средњем веку на подручју данашњеБосне и Херцеговине.Такође, Босна и Херцеговина су територије сакојих имамо сачуване најстарије примере из српске средњовековнекњижевности и писмености, као што је Кулинова повељаДубровчанима, Мирослављево јеванђеље, многи црквени и гробнинатписи итд. О истом етничком саставу народа средњовековне Боснеи Рашке, говоре повеље Стефана Првовенчаног и бана МатијеНинослава, писане у приближно време и упућене Дубровчанима.Навешћемо ове повеље које потврђују нашу причу, а почећемо саповељом Стефана Првовенчаног упућеној Дубровчанима гласи:

“ У име оца и сина и светога Духа ја, велики жупан Стефан, са својомдецом, кунем се кнезу дубровачком Жану Дандолу и свој општиниграда Дубровника у Бога и Свету Богородицу и у часни и животворећикрст Господњи, и у света јеванђеља и у светих дванаест апостола и усветих четрдесет мученика и у 318 светих отаца. Кунем вам се безикакве обмане да сам вам пријатељ ја и моја деца, док сте искрени.

И ако неки ваш непријатељ пребегне у моју земљу, да вам га дам акоће вам што напакостити из моје земље.

И да иду ваши људи по мојој земљи са робом без икакве бојазни, и даим не буде никаквог насиља, него да продају и купују слободно, а оношто је по закону трговачком у мојој земљи да ми дају.

И да не гони Србин Влаха без суда, него ако се учини неправдаизмеђу Града и моје земље, да се састају судије где је по закону и дапресуђују а да не буде насилног одузимања имовине.

Ако ли ово преступим, да ми Бог суди и Света Богородица. “

Повеља бана Нинослава упућена Дубровчанима гласи:

“ У име Оца и Сина и Сватога Духа амин!Аз раб Божји Матеј, а одмјелом Нинослав, бан бос'нски велики, кле секнезуДубров'чкому Жан Дандолу и всеј опћине Дубров'чкој.Таквом с'м се клетв'ју клел, каком се је бан Кулин клел:Да ходе Власи свободно, их добит'к, тако како су у бана Кулинаходили, без все хабе и зледи. А ја кудје облада, тудје си ходитепространо и здраво, а ја пријати како-ре сам себје, и наук дати од всезледи.А се писах, именом Десоје, граматиг бана Нинослава, велијегабос'нскога, тако вјерно како-ре у првих.А се јеште: ако вјерује Србљин Влаха, да се при пред кнезем; аковјерује Влах Србљина, да се при пред баном, а иному Влаху да небуде изма. Боже-ре ти дај здравије. “

У обе ове повеље и Стефан и бан Нинослав, кажу да владају Србима,а исто тако обојица Дубровчане називају Власима, јер је Дубровник уто време још увек већински романски град, а име Влах је ознака заРомана. Међутим, занимљиво је да бан Нинослав назива српскевладаре у Рашкој искључиво рашким владарима, што може бити збогтога што Нинослав себе сматра владарем Срба, и не жели да ни саким дели ту власт. Он је према томе владар Срба, а рашки владарисамо обласни господари. Ово можда говори о живој традицији, ојединственој српској држави из времена Часлава и других српскихкнезова у вријеме бана Нинослава, гдје је постојао само један врховнивладар Срба. До нас није дошао опипљив доказ овој замисли, али неможе се ни олако одбацити, јер врло мало извора је сачувано запериод српске историје пре Неманића. Сама та чињеница, штоНинослав себе сматра владарем Срба, а то право како видимо изњегових повеља ускраћује Немањићима, нашу теорију чинимогућом.Такође, бан Кулин пре њега потписује се као босански бан,али тај бан пише српским језиком и писмом, а и папска курија у времебана Кулина, а и после њега, Босну види као српску земљу што смораније показали. Бан Стефан II Котроманић, такође је означен као банБосне, а у повељама чак своје поданике назива Бошњанима, алиповеље пише српским језиком. Дакле, може бити, када се неки владарБосне осјећао довољно јаким истицао је , да је владар Срба као банНинослав, краљ Твртко итд. Са друге стране, када се неки босанскивладар осећао слабијим, под притиском са стране, или желећи даистакне своју политичку и управну аутономију, као банови Кулин,

Стефан I и Стефан II, тада истичу само територију и народ којимнепосредно владају.

Област данашње Херцеговине, која се у средњем веку називалаТравунијом, Хумом или Захумљем, за време Стефана Немање, оцаСтефана Првовенчаног, додељена је његовом најмлађем сину Растку,млађем брату Стефана Првовенчаног, на управу али он је све тонапустио и отишао у монаштво, поставши први српски архиепископСава. Пре него што ће Растко напустити световну власт над Хумом,Немања издаје повељу Слићанима у којој се каже:“ „Јавелики жупан Немања дозвољавам Сплићанима да слободно излазе умоју земљу, и сина ми Растка у Хумску земљу, и сина ми Вуканау Зету, и да слободно тргују, и да им се никаква неправда недогоди.“ Касније ће архиепископ Сава основати између осталих иХумску епископију са сједиштем у Стону који се данас налази уРепублици Хрватској. Један други Неманић, Стефан Драгутин, владаоје подручјем данашње Сјеверне Босне, тада познатим по географскимназивима Усора и Соли. У изворима се назива сремским краљем, ређекраљем Србије, а владао је овим простором од 1282 – 1316. Постојемнога предања о манастирима који су подигнути у његово вријеме уСјеверној Босни, и мада се она у науци не узимају баш толико завалидне изворе, ипак треба археолошки испитати те манастире да бисе тачно утврдило стање. Видимо да је Драгутин овим просторомвладао 34 година, те је свакако као и остали Немањићи мораоподизати своје задужбине, тако да у овим предањима може бити идоста истине. Ако још узмемо изворе који говоре како је Драгутинјеретике враћао хришћанству, то свакао не би било могуће безцрквене организације и инфраструктуре, тако да ће будућаархеолошка истраживања свакако довести до разрешења ове енигме.

О једном народу најбоље говори језик и писмо којим се служи, аспомен о српском језику и писму у Босни и Херцеговини оставили сувладари и великаши ових простора. Тако бан Стефан Котроманић (1322 – 1353 ), приликом уговора са Дубровчанима о уступању Стона иПревлаке 1333. године издаје четри повеље, две на латинском, а двена српском језику.Латинске повеље су ту због Дубровчана, код којих јелатински био главни дипломатски језик, а српске повеље су ту збогсамог бана који говори тим језиком. Да је ван сваке сумње да је банСтефан Србин говори и постављање думањског бискупа Ивана, когапапа препоручује бану Стефану, “ српском ( босанском) владаоцу {

“Stephano Bano principi Rasciensi ( Bosnensi ) “ } Овдје имамо примјерда се Срби означавају по именима обе своје главне покрајине, даклеРашке и Босне. О покрајинским именима за Србе свједочи и књижицаштампана 1790. године под називом “ Dissertatio Brevis ae SinceraHungari Auctoris de gente Serbica perperam Rasciano dicta ejusqueMeritis et fatis in Hungaria, у којој читамо на 18. стр. : " Србијанци иБошњаци, које Мађари по рашкој држави називају Рацима, никада се усвом језику не зову Рацима него Србљима, нити где свој језик илинарод зову рацким него српским или славенским ( српски, славенскинарод )" - " Serbii et Bosnenses, quos Hungari Rascianos a RasciaeRegno appellant, nunquam se in propria lingua Rascianos vocant, sedSerbios ( Szerblyi ) neque usquam linguam suam, aut nationemRascianum nuncupani, sed Serbicam aut Slavicam, Szerbszki, SzlavenzskiNarod. "Потом имамо пример да Дубровчани о повељи бана ТврткаКотроманића о разрешењу рачуна Климе Држића и Бисте Бунића из1355. године, кажу да је писана српским писмом. Посланик баницеАнке и војводе Сандаља у писмима 1407. и 1411. године пише да суона писана на језику српском, а у оригиналима то пише овако “ листсрпски „ „ српски ест писан “. О српском језику у Босни сведоче истрани извори. Тако Бенедикт Курипешић који пролази кроз Босну1530. године, наилази на гроб војводе Радослава Павловића кодРогатице, и каже да је надгробни натпис истесан “ на српском језику исрпским писменима „ , а у близини тога гроба налази се још један, уком лежу војводин слуга и његов натпис истесан је на “ српском језикуи српским словима „ . Срби исламске вјероисповјести такође нисукрили да пишу српским језиком, па тако са краја 18. вијека један Србинмуслиман из Босне саставља мали речник којег је назвао " Пописбиљака на српском језику " Syrf uzre otlar bejandir ". Овај је " пописбиљака на српском језику " писан икавачки. И други Срби муслиманиписали су својим матерњим језиком. Везир босански Веџид - Махмед -паша пише владици црногорском Петру Петровићу Његошу 1839. год,а " књигу " заврши овако: Ја сам написао једну турску, а једну српску,обе су једнаке. Друго ништа. Да си ми здрав. У Травнику овога месецагода 1838." Други пут завршује му " књигу ". " Како ја вас милујемказаће вам ваш Радован, и за вашу драгост ову вам књигу пишем,која, желим, да вас у лијепом здрављу наиде. Једна српски, а једнатурски, - обе су једнаке. И да сте ми здраво. У Травнику, по турскимјесеца Шевала 4. 1838." Године 1389. завршује писмо овако: " Другоништа него ова два писма, једно турски, а друго словено - српскижелим да вас наиде у лијепом здрављу. У Травнику по турску Зилџиде

мисеца на 30. года 1839." Дакле, у преписци са својим сродникомкористи њихов заједнички матерњи српски језик, а турскиупотребљава јер је он главни језик био у Османском царству. МухамедХеваји из Тузле, из прве половине XVII века, свјестан да је народ уБосни један, али подјељен вјерама, пише ове стихове:“Отац један, једна матиПрво би нам, ваља знати.Јер ћемо се паски клати?“

Срби муслимани су написали и једне од најепших песамапосвећених своме роду, као нпр. Омер-бег Сулејманпашић Скопљакса пјесмом “ СРПСТВУ“ у кокој каже за свој род :“...Суза чиста, суза наде моје,суза јасна у сред мрачне душе,суза вјерна љубави и крвитеби, Српство, душо моје душе!“

Аливерић Тузлак такође са пуном свешћу о себи пише:“ … Evo pjesme, nije vještaAl’ za svojim leti jatom.Nemojte me više vr’jeđat’Zovite me Srbom, bratom!“

Авдо Карабеговић и својој пјесми “ OH, TA LjUBIM TE…“ пише како гањегова вјера не спречава да воли своје српско име:

“ … Tako mi pravdeVišnjega BogaTako mi srpskogImena moga…Protivu islama,To ništa nije,Sin Otadžbinu,Ljubiti smije.“

Велики Везир Мехмед – паша Соколовић, није примањем исламазаборавио свој матерњи језик, па тако 1551. наглашава заповеднику

угарске војске Баторију: „ И што ми пошиљаш ( шаљеш ) листова и свеми србскем језиком пошиљај“.

Мехмед-паша Соколовић

О језику који се говорио у Босни почетком 16. вијека зна се и утадашњој Аустрији, па тако 1529. године, у неком службеном списуодређује аустријска власт: “Нека се босанском војводи Хасану пише насрпском језику“.Године 1591. штампа Angelo Roccha књигу „BibliothecaApostolica Vaticana“ у којој на страни 171 каже: „ А Босанци измеђуосталијех племена, који говоре српскијем језиком, обичноупотребљавају чистији и одабранији начин говора... као што сам чуоод Исусовца Епидавранина Марина Темперице, који тај језик врлодобро зна“.

За српски језик, као и за његово име, имамо више назива као што су:словенски језик, како су га често називали Дубровчани; илирски језиккако су га називали институције у Угарској и Аустрији, а име је добиоод туда што су Срби живећи на територији некадашње римскепровинције Илирик, често ословљавани и као Илири, а њихов језикилирским; рацки језик често су га тако називали Угари пошто су и Србеназивали Раци по покрајини Рашкој; босански језик називан тако попокрајини Босни; влашки језик називан тако по истоименом називу заСрбе сточаре, као и због тога што су римокатолици и муслимане Србеназивали власима у погрдном смислу.

Веома јасно о Србима Босне говоре титуле босанских владара иповеље обласних господара. Кад смо код титула навешчемо ихнеколико:Твртко Котроманић се крунисао за краља Срба, Босне, Поморја иЗападних страна на гробу Светога Саве у манастиру Милешева.Крунисан је по православном обреду, иако је био католик. Да биистакао једнородност династије Немањића и Котроманића, Тврткоставља испред свог крштеног имена и име Стефан, што значи"венчани" (онај који је крунисан). Твртко је био унук Јелисавете, ћеркекраља Драгутина, те је по тој линиј био и у родбинској вези саНемањићима. У својој повељи Дубровчанима из 1382. о свомпоријеклу каже да је од “родитеља мојих господе српске “, а у повељикојом укида трг соли у Суторину каже “ ... скиптара царскога првихмојих родитеља светих, господе српске, краљева и царева, и сљедимњихов живор и вјеру... “ , а како и не би сљедио кад је њиховнасљедник и сродник. У истој тој повељи Твртко се потписао као „Стефан Твртко Милости Божијом краљ Србљем и Босном иПриморјем „ што значи да влада Србима у Босни, Приморју и другим

областима које се набрајају у неким другим његовим интитулацијама,као и да се сматра краљем свих Срба и оних који нису под директномњеговом власти. Такође, у овој повељи Твртко пишући похвално словомолебног карактера “владици мојему Христу богу“ у стиху пише:

“придех благодат од господа бога

и сподобљен бих вјенца и части

и ксифтар царски родитеља својих

господе србске краљева и цара“

Ови стихове говоре о свјесности Твртка којем народу припада, ко суму преци и шта су били, а били су краљеви и цареви Срба чију улогу итрадицију он сада наслеђује.

Твртков наследник Стефан Дабиша на почетку текста своје повељеупућеној жупану Вукмиру Семковићу 1395. године пише “ У име Оца иСина и Светога Духа Амин. Ми Стефан Дабиша по милости ГосподаБога краљ Срба, Босне, Поморја, Хумске земље, Доњих Краја,Западних страна, Усоре, Соли и Подриња. “ Дакле, и он истиче давлада Србима и набраја и области на које се распростире његовавласт, а чији су становници у то време углавном Срби. Све овеобласти, осим Поморја, припадају данас Републици Босни иХерцеговини, а видимо да данашња држава носи име по двесредњовековне области, Босни и Херцеговини ( у средњем веку Хум ),док су се друга географска обиљежја углавном изгубила, или утопилау нека нова. Разлог овоме јесте, што су владари ових двеју областиојачали у односу на друге, те су просто проширили како своју власт,тако и ова два обласна имена на околне територије. Владарипрвобитне Босне, када су проширили своју власт на околне крајеве,називали су своје поданике из матичне Босне “ Бошњани “ или “ добриБошњани „ који су великим делом чинили и слој властеле усредњовековној Босни. Из тог назива временом ће се развитипокрајинско име за становништво Босне, а то је Бошњак. ПослеСтефана Дабише на трон долази његова жена Јелена Груба, аДубровчани је у једном писму ословљавају као “ ... по милости божијојкраљици Србије, Босне и ктоме ... “.Она себе саму у повељи издатојДубровнику 1397. године, којом укида царину на Маслини и на Стону,

себе назива “госпојом и киром Јеленом, вољом божијом краљицомСрбима, Босни, Приморју и западним странама“. Дакле, видимо да сусе Котроманићи сматрали владарима свих српских земаља као што јеовде наведено, почев од Србије, Босне итд. Од Грубе власт преузима1398. Стефан Остоја који је владао у два наврата, први пут 1398 –1404, а други пут 1412 – 1418 године, и он у титули има на првоммјесту Србе, па Босну итд. Последња два краља из породицеКотроманић, Стефан Томаш и његов син Стефан ТомашевићКотроманић слично су се потписивали као и њихови претходници.Тако Стефан Томаш у повељи упућеној Дубровнику 1444. пише:“Стефан Томаш краљ божијом милошћу Србима, Босни ,Приморју,Хумској земљи, Далмацији, Хрватима, Доњим крајевима и западнимстранам“. Примећујемо у овој Стефановој интитулацији и поменХрвата, а то је због тога што се његова власт распростирала и на некехрватске територије као и његове претензије према Хрватској.

Његов син Стефан Томашевић се чак ородио са деспотскомпородицом Бранковић, оженивши Јелену ћерку деспота ЛазараБранковића, те је био последњи деспот у Смедереву, а под њим барна кратко ујединио се српски народ са обе стране Дрине. У повељамапоследњег средњовековног српског краља и деспота, такође се напрвом месту спомињу Срби па даље редом као и код његовог оца.Последњи српски средњовековни краљ живот је изгубио 1463. у Јајцу,гдје је био опсједнут од стране турске војске на чијем челу се налазиоМахмуд- паша Анђеловић исламизирани Србин родом из Крушевца.Овај догађај симболично је предсказао будуће односе и проблеме којису настали између Срба осталих у својој старој вери, и Срба који супримили ислам. О Јајцу имамо седочанство из 1521 од Луке Корвата,који у свом писму спомиње град “ Јајце у Србији “ ( српској земљи ) - “ ("Jajza in la Servia ").

Сада ћемо видети пар примера где великаши своје поданике називајуСрбима. Тако Гргур Николић, изданак породице Николић која је била уроду са Мирослављевом граном Немањића, приликом укидањаСтонске царине 1418. спомиње да је царине слободан “ "тко годигреде у Стон или Дубровчанин или Влах или Срблин или тко ини итакође из Стона". Ови Власи што се спомињу јесу сточарскисредњовјековни сталеж, који је углавном у то време био словенизованодносно србизован, мада је било и неких делова Влаха који су јошбили етнички другачији од Срба, али ће се они убрзо стопити са

Србима. Овде треба споменути да су несловенизовани Власи усредњем веку били најбројнија етничка мањина у српским земљама.Међутим, нису ни они сви били истог порекла, а било их је углавномроманског, арбанашког и илирског порекла, али и пореклом од другихнарода. Ипак, баш на подручју Босне најраније и највише су Власипосрбљени како је то уочио Владислав Скарић, доста прије него наподручју осталих српских земаља.

Тврђава Јајце

Војвода Доњих краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцегаХрвоја Вукчића Хрватинића, у повељи од 12. августа 1434. Године,издатој браћи војводи Павлу и кнезовима Николи и Влатку Ђурђевић,међу становништвом тог краја спомиње Србе и Влахе “... и у свему учему их нађосмо да држе, било да је Србин или Влах...“.

Године 1451. Кнез Владислав, син херцега Стефана Косаче у уговоруса Дубровчанима да неће “ никадаре забранити ни уставити ниедна

моје људе ни влахе ни србле слободно ходити у Дубровник трговати ...“. Приликом измирења херцега Стефана са Дубровником 1454. иуспостављања слободне трговине, херцег такође спомиње србе ивлахе као своје људе.

Огледала српског имена и народа свакако су српски православниманастири. У њиховим архивима чувају се листине које сведоче и оСрбима у Босни и Херецговини. Тако у једном Дечанском летопису из18. века стоји и ово: “ три краља бјеху српска у то време, у ПризренуЛазар, у Босни Стефан Твртко, у Прилепу Марко Вукашинов ". Знамода Лазар није носио титулу краља већ кнеза, али ако занемаримо то,видимо да стари наш љетописац добро зна распоред српских земаљаи имена владара у њима. У раваничком љетопису из истог вијекастоји: “1462. Воздвиже цар тарецки бран воевати на Мађаре, и тамо усербском владинчаству освоише Турци Босну“. Када су монасиманастира у Босни тражили помоћ у финансијама од Русије, царевиРуски добро су знали на чијој се земљи налазе, тако цар ВасилијеИвановић зна 1607. да је манастир Папраћа близу Зворника у " усрпској земљи " ( " Сербские земли " ). Године 1689. допуштају рускивладари Иван, Петар и Софија калуђерима манастира Папраће “усрпској земљи“ (“Сербскiе земли“), да сваке осме године долазе уРусију због милостиње. Народни песник о манастиру Папраћа стављаове стихове у уста Милоша Обилића:

"Да видите Папраћу великуВиш Зворника Спречи на изворуПод високом гором Бороговом,Задужбина Вукана Жупана... "

На црквеној књизи минеју у манастиру Житомислић стоји натпис, да јету књигу и осам других књига послао на дар руски владалац Петар1707. године “у српску земљу у манастир Житомислић, и пренеси ихГавро и Махаил синови Илије Милорадовића“.

У Хиландару је 1628. године, написана књига “Пролог“, коју је купионеки калуђер Максим из Завале, који се налази на рубу Поповог поља,око педесет километара западно од Требиња, и каже се да јеманастир у “српској земљи“.

У једном српском летопису из 16. или 17. века, стоји да је 1458. године

примио “начел'ство срб'ско син Томаша краља Стефан“. Реч је обосанском краљу Стефану Томашевићу.

Дакле, од средњег века па све до данашњих дана Срби имају вишедржава у којима живе, а историја се тако поиграва са нама и као да сезаинатила да Срби никада не буду сви у једној држави.

Када Сарајлије пишу српском патријарху 1681. они са пуномсамосвјешћу о народу којем припадају пишу " патријарху у овој српскојземљи ".

1722. год. добише Сарајлије од српског патријарха Мојсија црквенупјесму. У њој се казује, како хришћани поштују бога:"А најпосле Словен(и) Србишто су сада (к'о) робови...да најпосле сабор славниу хришћане изабраништо се зове сарајевски".

Протопоп Ђурађ “Србин“ пише 1797. године следећу напомену: „ Уземљи српској... епархији херцеговачкој и захумској својеручнопотписани синодални протопоп Георгије Србин“. Ово мора да је потписна неком писму које је Ђурађ неком слао или је запис на некој црквенојкњизи.

О Србима у Босни говоре и ромејски писац Кинам који спомиње удругој половини 12. века да река Дрина дели Босну од остале Србије.Више него јасно ове ријечи говоре да је Босна од раног средњег вијекабила у склопу српских земаља.Такође, Кинам каже за босанског банаБорића да је “ егзарх далматске ( српске ) земље Босне “. У ромејскимизворима, Србе су између осталог називали и Далматима, а то је ускладу са традицијом ромејских писаца, да дају имена старих племенанародима који су живели на тим територијама. Папска курија и домаћеримокатоличко свештенство знало је ко живи у Босни и чија је Босна, аево примера где се то види:

Када папа 1227. године нека права дубровачкој цркви, спомиње и

српску државу Босну “Regnum Serviliae, quod est Bosna “ .

Око 1245. год. каже варадински каноник Руђер ( Rogerius ), да јетатарски краљ " уништио српску ( рашку ) државу Босну " ( "destruxit Boznam, regnum Raciae" ).

1252. год. спомиње се у писму дубровачког архибискупа Ивана "српска држава, то јест Босна " ( " Regnum Serviliae, quod estBosgna " ).

14. вијек. Горички архиђакон Иван каже у 14. вијеку. да је једанхрватски краљ у 11. вијеку " опустошио српска брда све до Дрине" ( montes ... Servios ad Drinum usque vastavit " ).

1450. год. пише римски папа дубровачком калуђеру Ивану окатоличкој цркви у Босни и каже, и каже да је у писму тогкалуђера стајало, да " у покрајини Босни т. ј. Србији ( " in provinciaBosnae sive Serviae" ) има мало људи, који тамошње становникеуче вјери.

Страни путници који су пролазили кроз Босну и Херцеговину оставилису такође много сведочанстава о томе ко живи на овимпросторима.Ево неких њихових записа о томе:

1534. год. путовао је секретар млетачког сената Benedetto Rambertiпреко Дубровника и Требиња у Цариград, и у опису тог пута каже да јеТребиње „прво мјесто Србије“ кад се долази са мора.

1547. год. путовао је француски посланик преко Дубровника уЦариград. Тај је пут описао његов секретар Ј. Chesneau. Путујућиод Дубровника преко Требиња дође у Фочу ( Chochia ) у српској

земљи ( " pais de la Servia " ).

1550. год. путовао је млетачки посланик " Catharin Zen " прекоБосне у Цариград и у опису његова пута помињу се " Срби " (Serviani ) у Сарајеву.

1658. год. путовао је Француз Кикле кроз Босну. Из Зворника уБосни кренуо се с друштвом на 14 кола у Бијељину. Кочијаши суим били " скоро сви Власи или Срби, како их зову" ( " presquetous Morlaques ou Serviens, comme on les appelle " ).

У деветнаестом веку, код Срба имамо поред националнеиндетификације и веома јаку регионалну.Тако имамо 29. септембра1877. године, када је заседала српска босанска народна скупштина улогору Тишковцу, која позива све “ Србе Бошњаке “ да где се год којиналази има повиновати одлукама те скупштине. У потпису стоји,преседник Симо Чавка са још 128 потписа осталих делегата. Дакле,видимо да је име „ Бошњак „ било ознака и за Србе православне, а несамо Србе Турског закона, као и да се некад под тим именомподразумевало и сво становништво покрајине Босне. Још оваквихназива за Србе из Босне нашло се у документима који се налазе уБугарској, а везани су за устанак Срба Босне 1875, и за рат КнежевинеСрбије против Османског Царства 1876 – 1877. Тако 2. августа 1875.пише Васа Живановић из Неготина Љубену Каравелову у Букурешт, “како Херцеговци, па већ и Бошњаци, крваре и јуначке мејдане деле, сасвојим вековним душманима. “Да нема сумње, да је овде реч у обаслучаја, и Херцеговци и Бошњаци, о Србима сведочи даљи текст уњеговом писму у којем између осталог пише “... да је већ сва Босна иЕрцеговина у пламену, из кога ће Србин изаћи са мачем у вис каопобедник. “ У другом писму Васа Живановић пише неком Арси иизмеђу осталог констатује „ Устанак изгледа као да је општи српскиустанак. “

Један од листова Срба у Босни који је излазио за вријеме А-У окупације

Један од првих и највећих слависта, чешки филолог и историчаркњижевности Јосиф Добровски ( 1753 – 1829 ), у једном писмуупућеном Јернеју Копитару између осталог каже: “... О географскимназивима мало се ја бринем. Та забога Дубровчани, Македонци иБосанци су Срби.“ Дакле, и за слависте, људе који изучавајусловенске језике и културу географска имена не представљају никаквунедоумицу, они су само географски називи једног народа и ништавише.

Поред географске, Срби су се често изјашњавали по својој верскојприпадности као:

православци-грко-источњаци;муслимани-мухамеданци,Турци;католици;грко-католици. Посебно су католици имуслимани истицали своју верску припадност, а разлика у верскимприпадностима је можда и највише утицала на то, да не дође доуједињења свих Срба. Тако имамо запис неког Хрвата Шулека, који је1909. године био шеф босанског правосуђа да католици и муслиманинемају развијену националну свест, док православни Срби имају и напитање “Шта је“ поносно одговарају “Србин, господине“ .Срби

католици, којих није било само у Босни и Херцеговини примили сухрватско национално име. Због чега су Срби католици, бар у Босни и

Херцеговини, тако поступили говори следеће речи фра Грге Мартића,познатог у историографији као “први Илир Босне“. Он каже да јепротив припјања Босне Србији због тога што је Србија: “...такоинтолерантна према католичанству, до сада није дозволила изградитиниједну католичку цркву...“.

Јосиф Добровски

Испоставило се да је у праву био гроф Чарториски, када је саветоваоИлију Гарашанина да би било “добро када би ма која католичкаустанова била основана у Србији...“.Гроф Чарториски, сматрао је даби тај посао требало дати француским мисионарима, јер се францускасматрала заштитницом католика у Турској. Тад би, кажеЧарториски:“Ови француски мисионари, или они који би радили подњиховом управом, препоручили би, у националном погледу,католикеиз Босне њиховој браћи православне вере, место да као данас,аустријски свештеници изазивају и фаворизују њихову свађу“. Видимо,да поред разлике у вјери, уједињењу Срба је сметала и политикаАустрије, која је имала безрезервну подршку папе у Риму, а која јеБИХ видела у своме посједу што се касније и остварило.

Фра Мартић није био ни за хрватство, па једном приликом о уређењубосанске управе после доласка Аустро-угарске управе и генералаФилиповића каже:“Он састави са својим људима један пројект, а тај је нешто мирисао нахрватство, јер су уз њега били људи Хрвати, кано Влатко Мажуранић,Бадовинац Никола и неколико још других, што су састављали тајпредлог“.Дакле, видимо да су Срби католици у БиХ,з бог вјерских разлога билипре за одвајање из свог народа и стварања новог, али на крају супришли хрватској националној мисли. Овај прелаз олакшан јеузимањем штокавица, за стандардни језик Хрвата, тако да нијепостојала значајна баријера за то.Срби муслимани привржени свомверском идентитету, у последњих 150 година, како је примјетиоисторичар Милорад Екмечић, девет пута су мијењали својенационално име, да би послије рата у бившој СФРЈ узели, ваљда каоконачно, име Бошњак за своју нацију. Оно што су Срби католиципочели око стварања своје посебне националне припадности подтермином Бошњак, Срби муслимани су доградили и на крају узели засвоје национално име. Ово је само дио података који говори о Србимау Босни и Херцеговини, од раног средњег века до краја 19. века.Сматрамо да је историја Срба на овим просторима у 20. вијекууглавном позната већем броју људи тако да тај период нисмообрадили.

Фра Грго Мартић

Циљ овога рада јесте да покажемо да су Босна и Херцеговина дветериторије на којима су се образовале прве државе Срба на Балкану,те да покажемо помене Срба кроз историју и њихов непрекинутконтинуитет на територији данашње Републике Босне и Херцеговине.Ово је мали допринос у борби против фалсификовања историје Боснеи Херцеговине, те стављања Срба у ранг дошљака у ове крајеве завреме Турске експанзије на овим просторима. Јасно се види да јеБосна и Херцеговина одисала и још увек одише српским именом,језиком, писмом, културом, духовношћу, односно идентитет Босне иХерцеговине јесте Српски идентитет.

сочинио : Борис Радаковић