Љубомир Кљакић

СТРАТЕГИЈА ЕШЕР

СРБИ И АМЕРИКАНЦИ У СВЕТСКИМ ПОСЛОВИМА КРОЗ ИСТОРИЈУ И ОТВОРЕНА ПИТАЊА БУДУЋНОСТИ.

ДУГИ 16. ВЕК И ДУГИ 21. ВЕК. РИТАМ ИСТОРИЈЕ, ЈЕДНО КЛУПКО КОНЦА, ЊУТН,

КОНДРАТЈЕВ, БРОДЕЛ, ВОЛЕРСТИН И ДРУГИ. ГОДИНА 2050.

НАУКА ОТКРИВА И РЕФЛЕКТУЈЕ АПРОКСИМАЦИЈЕ, А МЕТОДОЛОГИЈА ПАРАДОКСАЛНИХ ОБРТА И РЕЛАЦИЈА У

ТОМЕ ПОМАЖЕ.

Београд, 2004.

Copyright © Ljubomir Kljakić, 2004.

2

Љубомир Кљакић

СТРАТЕГИЈА ЕШЕР

СРБИ И АМЕРИКАНЦИ У СВЕТСКИМ ПОСЛОВИМА КРОЗ ИСТОРИЈУ И ОТВОРЕНА ПИТАЊА БУДУЋНОСТИ.

ДУГИ 16. ВЕК И ДУГИ 21. ВЕК. РИТАМ ИСТОРИЈЕ, ЈЕДНО КЛУПКО КОНЦА, ЊУТН, КОНДРАТЈЕВ, БРОДЕЛ,

ВОЛЕРСТИН И ДРУГИ. ГОДИНА 2050.

НАУКА ОТКРИВА И РЕФЛЕКТУЈЕ АПРОКСИМАЦИЈЕ, А МЕТОДОЛОГИЈА ПАРАДОКСАЛНИХ ОБРТА И РЕЛАЦИЈА У ТОМЕ

ПОМАЖЕ.

"Заправо знамо само колико мало знамо; са знањем расте сумња." Јохан Волфганг Гете (Johann Wolfganf Goethe)1

"Кажу да постоји југословенска пословица која гласи: 'Једина апсолутно сигурна ствар је будућност, јер се прошлост стално мења.'" Имануел Волерстин (Immanuel Wallernstein)2

ДЕО ПРВИ

1. Вечерас, овде пред вама, желим да изложим неке основне обрисе

истраживачке стратегије коју користим бавећи се изучавањем улоге и међусобних

односа "Срба" и "Американаца" у светским пословима кроз историју, као и

истраживањем могућих будућности тих послова и тих улога. На овој

истраживачкој стратегији, наиме, заснован је пројекат Нова Атлантида. Срби и

Американци у светским пословима кроз историју, на коме за САЦ радим од јануара

2003. Такође, вечерас имам намеру да вам предочим скицу оне Велике Слике која

се на темељу ове истраживачке стратегије већ јасно уобличила током рада на Новој

Атлантиди. 1 Johan Volfgang Gete: Maksime i refleksije, u J. V. Gete: Odabrana dela, I - VIII, priredio Branimir Živojinović, Rad, Beograd 1982, knjiga VII, preveo B. Živojinović, стр. 279. 2 Immanuel Wallernstein: A Left Politics for the 21st Century? or, Theory and Praxis Once Again, Fernand Braudel Center - FBC, State University of New York - SUNY, Binghamton, 1999, p. 1, http://fbc.binghamton.edu/iwleftpol.htm.

3

Да одмах кажем и то како ова Велика Слика није никакав жанр-призор

академског реализма. Још више од тога, она то није могла бити чак и да сам

настојао да је некако укалупим у каноне тог правца мишљења. Разлог је прилично

једноставан. Наиме, као што то знају многи, па тако зна и Артур Кларк (Arthur C.

Clark), "показало се да је реалност највећа и најфасцинатнија од свих илузија"

будући да је "чврста материја… углавном… празан простор, непокретни објекти…

се стално крећу, праве линије су, у ствари… криве, већи део универзума… је

невидљив, материја се стално рађа(ла) из вакуума, време је… променљиво, и сваки

одговор је почетак нових питања."3

Зато је слика чију ћу скицу покушати да вам вечерас дочарам много ближа

призорима N димензионалних простора М. С. Ешера (M. S. Escher), Фулеровој

(Richard Buckminster Fuller Bucky) енергетско-синергијској геометрији, просторима

Mandelbrotovih (Benoît B. Mandelbrot) fraktala, svetu akauzalne kauzalnosti koji su

nastojali da objasne Вернер Хајзенберг (Werner Heisenberg), Волфганг Паули

(Wolfgang Pauli), Карл Густав Јунг (Carl Gustav Jung), Пол Камерер (Paul Kammerer)

и Дејвид Бом (David Bohm) или причама оних приповедача, као што су то на

пример Данте (Dante Alighieri), Киш, Прат (Hugo Pratt), Мебиус (Jean Giraud Giro

алиас Moebius) или Мекеј (Winsor McCay), који своје јунаке шаљу кроз лавиринте

измешаних и наглавце постављених просторно-временских поља и следе их на том

путу. Ово је последица сазнања да је друштвени живот истовремено системски и

историчан, глобалан и локалан, па истраживачу и не преостаје нешто друго осим да

се по тим просторима крећем као по просторима са Ешерових цртежа где нема

никакве разлике креће ли се степеништем горе или доле, напред или назад, пошто у

сваком од случајева остаје на истом степеништу и креће у истом правцу. Реч је о

Стратегији Ешер и њеној методологији парадоксалних обрта и релација.4 Стога је

и слика чије ћу обирисе настојати да вам вечерас дочарам најближа парадоксалном

свету квантне физике.

3 Arthur C. Clarke, Michael P. Kube-McDawell: Okidač, Zograf, Niš 2001, str. 167. 4 Видети, Immanuel Wallerstein: Global Culture(s) – Salvation, Menace, or Myth?, FBC, SUNY, Paper deliverd at conference on New Cultural Formations in an Era of Transnational Globalization, Academia Sinica, Taiwan, Oct. 6 - 7, 2001, p. 4, http://fbc.binghamton.edu/iwgloculttw.htm.

4

Следствено, ова слика нити јесте нити може бити завршена и коначна.

Највише што се од ње може очекивати јесте то да се што је могуће више приближи

истини каква она заиста јесте, да буде апроксимативна. Ово је добро место да се

сетимо Пола Дирака (Paul Adrian Maurice Dirac) који је, у друштву са другим

велким научницима и мислиоцима, знао да научне теорије, научна посматрања и

мерења начелно не могу резултирати апсолутним и коначним истинама. Пошто су

чак и тзв. фундаментални закони физике променљиви, подсећао је Дирак, једино

што наука може јесте да се у мањој или већој мери приближи истини за којом

трага. Зато наука открива и рефлектује апроксимације, а научне истине су

апроксимативне.

Управо због тога, "потребан нам је свијет снова да бисмо открили особине

реалног свијета за које мислимо да их он садржи"5, каже никако усамљен у овој

ствари Пол Фејерабенд (Paul Karl Feyerabend), протагониста епистемолошког

анархизма. Реч је о оним "објективним сновима" који су "одговорни" за велики свет

идеја филозофије, науке, уметности или религије о којима је 1931. писао Димитрије

Митриновиће.6

2. Да сада пређем на саму ствар, на наше "Американце" и "Србе", њихову

улогу у светским пословима кроз историју и отворена питања будућности тих

послова и тих улога. На први поглед, и као што то сугерише овај конвенционално

банални наслов којим сам насловио вечерашње предавање, ствари су овде

прилично једноставне, посебно уколико читав проблем посматрамо из редуковане

оптике текућих политичких догађаја. Међутим, ако мало боље размислимо,

видећемо да је наше простодушно уверење о једноставности проблема са којим смо

суочени веома далеко од истине и да у потпуности одступа од свих расположивих

чијеница.

Ствари са нашим "Американцима" и "Србима", са њиховом улогом у

светским пословима кроз историју и отвореним питањима будућности тих послова

5 Paul Feyerband: Against Method. Outline of an Anarhistic Theory of Knowledge, Versa, London 1979, p. 23; navedeno prema Jelena Berberović: Filozofija i svijet nauke, Svijetlost, Sarajevo 1990, str. 271. 6 Димитрије Митриновић: Царство снова, у Димитрије Митриновић: Сабрана дјела, I - III, приредио Предраг Палавестра, Свијетлост, Сарајево 1991, књига III, стр. 159 – 166.

5

и тих улога нису једноставне. Напротив, оне су екстремно комплексне, као што то

знамо захваљујући теорији комплексних адаптибилних система која налази да је

људско друштво најкомплекснији само-организујући систем у познатој природи.7

"За друштвене науке појава студија комплексности представља епистемолошку

револуцију", каже Волерстин. На истом месту, овако је представио главни

концептуални резултат ове револуције:

"Већ у последњој трећини деветнаестог века Henri Poincaré је показао да је

такозвани проблем три тела нерешив јер се дејство трећег тела на односе два тела

која се крећу без икаквих других утицаја осим гравитације никада не може

прецизирати са потпуном тачношћу. И наравно, ако се не може прецизирати за

само три тела, a fortiori не може се прецизирати ни за стварно бесконачан број тела

која постоје у реалном универзуму. Али, међутим, све до 1970 - тих концепти као

што су асиметрија, нелинеарна и нееквилибријумска термодинамика, фрактали и

чудни атрактори нису били озбиљно узимани у важним сегментима заједнице

природних наука. Срце изазова класичној механици лежи у фрази 'стрела времена'.

Оно што се потврђује јесте да време никада није реверзибилно, да све привлачи

све, да је тако било и да ће бити, да прошлост притиска будућност али да је никада

7 Иља Пригожин (Illya Prigogine), Нобелова награда за хемију 1977, са својом теоријом комплексних само-организујућих система и истраживањима у тој области, битно је утицао на данашње истраживачке стратегије у друштвеним и хуманистичким дисциплинама, а посебно на Имануела Волерстина (Immanuel Walernstein) и теорију светског система уопште. Видети, Illya Prigogine: Nonequilibrium Statistical Mechanics, Wiley-Interscience, New York, 1962; Illya Prigogine with G. Nicolis: Self-Organization in Non-Equilibrium Systems: From Dissipative Structures to Order Through Fluctuations, J. Wiley & Sons, New York, 1977; Illya Prigogine: From Being to Becoming: Time and Complexity in the Physical Sciences, W. H. Freeman & Co., San Francisco, 1980; Illya Prigogine with Isabelle Stengers: Order Out of Chaos, Bantam Books, New York 1983; Illya Prigogine with G. Nicolis: Exploring Complexity, W. H. Freeman & Co., San Francisco 1989; Illya Prigogine with Isabelle Stengers: The End of Certainty. Time, Chaos and the New Laws of Nature, The Free Press, New York 1997; Illya Prigogine with D. Kondepudi: Modern Thermodynamics: From Heat Engines to Dissipative Structures, John Wiley & Sons, Chichester 1998. Isto tako videti Illya Prigogine Center for Studies in Statistical Mechanics and Complex Systems na University of Texas, Austinu, http://order.ph.utexas.edeu/ . За критику Пригожина и његових схватања, видети J. Briemont: Science of Chaos in Science?, pp. 50, March 1996, http//xxx.lanl.gov/abs/chao-dyn/9603009 или http//arXiv.org/abs/chao-dyn/9603009. Рецентни радови из подручја истраживања комплексних самоорганизујућих система, као и корисни путокази према другим базама података од интереса у овој ствари, могу се наћи на адресама Complexity International Journal, http://www.csu.edu.au/ci/, Virtuel Library Complex System, http://life.csu.edu.au/vl_complex/all.html, Complexity International, http://www.csu.edu.au/ci/ci.html, Meme Central. Memes, Memetics and Mind Virus Resource, http://www.memecentral.com/, Principia Cybernetica Web, http://pespmc1.vub.ac.be/DEFAULT.html, Journal of Memetics. Evolutionary Models of Information, http://jom-emit.cfpm.org/.

6

не детерминише. Унутар овог концепта физичког света, еквилибријуми су

темпорални, а сви системи временом настоје да се удаље од еквилибријума. Када се

довољно удаље, осцилације (циклуси) постају драматичне и оштре, а у извесном

тренутку долази до бифуркације (технички, то је ситуација у којој постоје два или

више решења за једну једначину). Бифуркација је неизбежна и стога предвидљива,

али се она не може детерминисати у смислу којом ће се путањом процеси одвијати.

Оно што можемо рећи јесте да је свет комплексан, да постаје све комплекснији а да

циљ науке није да редукује ову комплексност на ниво немогуће једноставности

него да објасни, интерпретира ову комплексност."8

Као илустрација која, верујем примерно, демонстрира далекосежне

импликације истраживачке стратегије засноване на епистемолошкој револуцији о

којој говори Волерстин, као и увидâ до којих сам дошао захваљујући тој стратегији,

овде ће послужити један пакет информација који имам намеру да пред вама сада

отворим и да вас упознам са његовим садржајем. Реч је о непотпуном скупу

индикатора за оно мноштво догађаја који су од интереса за нашу тему, догађаја

који су се одигравали на светској позорници током "дугог 16. века" када је,

испоставило се неповратно, структуриран савремени историјски простор као свет

модерности. Реч је о историјском "тренутку" који је трајао од око 1450. до око

1640, што је становиште које са другим истраживачима заступа и Фернан Бродел

(Fernan Braudel).9

8 Immanuel Walernstein: SpaceTime as the Basis of Knowledge, FBC, SUNY, keynote address at Cinvergencia, World Congress of Convergence, Cartagena, Colombia, May 31 - June 5, 1997, p. 9, http://fbc.binghamton.edu/iwsptm.htm . 9 "Скептично гледам… на шеснаесто стољеће за које се специфично не наводи ради ли се о једном или више ентитета, које се сматра јединственим. Сматрам, као и Lucian Febvre и мој изванредни учитељ Henri Hauser, да је 'наше' стољеће подијељено на два, прво стољеће које почиње 1450. и завршава око 1550, и друго које шпочиње око те тачке и траје до 1620. или 1640." Видети, Fernand Braudel: Qu 'est-ce que le XVIe siècle, Annales E.S.C., VIII, 1, Paris 1953, p. 73; наведено према Immanuel Wallerstein: Suvremeni svjetski sistem, cekade (Centar za kulturnu djelatnost), Zagreb 1986, str. 59, 89. Нешто раније и на другом месту, Бродел је овако представио концептуалне оквире своје интерпретације својстава 16. века: "Заједно са још неколико младих историчара ја управо настојим да проучим општи сплет привредних прилика у XVI веку, и надам се да ћу вам о њему говорити у блиској будућности. Да ли је у вези с тим потребно да вам кажем да се нашој пажњи и у овој ствари намеће читав свет? Сплет привредних прилика у XVI веку не обухвата само Венецију, или Лисабон, Анверс, или Севиљу, Лион или Милано, него и сложену балтичку привреду, старе ритмове трговине у Средоземном мору, важне струје у Атлантском океану, као и струје које су допирале до шпанских и португалских поседа у Тихом океану, превоз робе кинеским џункама, и још много елемента које намерно изостављам. Али треба рећи још и да сплет привредних прилика у XVI веку обухвата и XV

7

Када се будемо упознали са садржајем нашег пакета информација, онда ће

се видети како су сви ови догађаји сасвим удобно смештени у поузданом

референтном оквиру који омогућава да се осветли њихова дубока структурална

повезаност, да се реконструише њихова петстогодишња генеза, али и да се са

извесним степеном вероватноће претпостави будућност историјског тока који је тај

развој омогућио и покренуо. Биће, такође, показано да је основна јединица наше

анализе, са становишта истраживачке стратегије коју је омогућила Волерстинова

епистемолошка револуција, просторвреме светског, па следствено и (сваког)

локалног друштва током историјског циклуса од 500 година који се одвија између

"дугог 16. века" и, као што ће то такође бити показано, дугог 21. века. Видеће се и

то да структуралне сродности између својстава "дугог 16. века" и својстава дугог

21. века омогућавају да се отворена питања наше људске будућности виде јасније,

свакако до године 2050. Једно клупко конца помоћи ће нам у свему овоме.

Ево, дакле делимичног, разуме се непотпуног, садржаја нашег пакета

информација о догађајима од интереса за тему о којој разговарамо, о догађајима

који су омогућили да се у "дугом 16. веку" поставе темељи савременог света и

светских послова, па тако и темељи савремених "Срба" и "Американаца", њихових

улога, међусобних односа и појединачних будућности, али и могућих будућности

светског друштва уопше.

ДЕО ДРУГИ 1500. Година на крају 15. и на самом прагу 16. века, истовремено је и

јубиларна година римске цркве односно западног хришћанства уопште, али је за посвећенике у есхатолошку мистерију "последњег времена" и нешто много више од тога. То је, наиме, осма година "другог века" или "велике козмичке недеље".

Папа Александар VI Борџија (Alexander VI Borgia) прогласио је годину 1500. за јубиларну годину или свету годину (западног) хришћанства, а у складу са праксом коју су установили његови претходници, пре свих папа Бонифације VIII који је и установио светковину јубилеја када је булом Antiquorum Relatio годину 1300. прогласио за јубиларну годину римске цркве, као и папе Климент VIII и

век, с једне, и XVII век, с друге стране…"; Фернанд Бродел: Позиције историје 1950. године, у Фернан Бродел: Списи о историји, СКЗ, Београд 1992, стр. 63.

8

Урбан VI који су у вези тог празника поставили одговарајућа правила, стандарде и рокове. На темељу овог декрета Александра VI, сваки онај ходочасник који током 1500. посети света места у Риму и новцем или другим драгоценостима дарује ватиканску благајну добијао је идулгенцију, формални писани документ којим се ослобађа од свих грехова у прошлости, али и од свих грехова које он или његови наследници могу начинити у будућности. Индулгенција је у светој години ослобађала од сваког греха и казне ходочасника уколико је био Римљанин, тј. поданик папске државе за наредних 7.000 година, а уколико је речени био поданик неког другог европског суверена за читавих 14.000 година у будућност!

Александар VI Борџија, потомак шпанског огранка породице Борџија, рођен као (шпан.)Rodrrigo de Borja Y Doms, односно (итал.) RodrigoBorgia, кога је још као дечака за кардинала поставио његов стриц и папа Каликст III (Calixtus III, рођен као Алфонсо Борџија), сам је постао папа у ноћи 10 - 11. августа 1492, недељу дана пошто је Кристифор Колумбо (итал., Cristoforo Colombo, шпан., Cristóbal Colón) са својим бродовима испловио према "Индији". Током читаве своје кардиналске, а потом и папске каријере, Александар VI Борџија, живи у раскоши, богатству и прилично распусно као прави и баснословно богати световни владар.

Са својом невенчаном супругом, племенитом Ванесом Катани (Vannozza Catanei) изродио је четворо деце – Хуан (Juan), Чезаре (Cesare), Хофе (Jofré) и Лукреција (Lucrezia) Борџија – који ће сви наследити велику страст и велики таленат свог оца за политику и светске послове уопште. Још док је као кадинал Родриго Борџија обављао најповерљивије послове за папски двор и римску Курију, укључујући овде и функцију римског канцелара коју је добио под папом Сикстом IV, а нарочито од када је и сам постао папа, Александар VI Борџија стекао је углед бескомрпомисног, прагматског и неумољивог политичара склоног сплеткама, манипулацији, чак и злочину уколико то налажу циљеви које жели да оствари. Као ученик и васпитаник круга ренесансних мислилаца Медичијеве фирентинске Академије, Александар VI остао је запамћен и као неоплатоничар и хришћански кабалиста склон окултним неукама, као папа који је подржао Пика дела Миранодлу и као папа који је, управо због тога, наручио да се у његовим ватиканским просторијама, као сведочанство Христовог доласка, осликају фреске на којима је представљен Хермес Трисмегистус у друштву Сибила. У групи папа који су обележили читав 16. век, Александар VI Борџија био је први од тзв. великих ренесансних папа.

Исто тако на првом месту, налази се Александар VI Борџија у модерној историји политике интересних сфера и тајне дипломатије, због тога што је 1493. објавио булу Inter caetera divinae, којом је поделио свет на португалску и шпанску интересну зону. Био је, такође, први папа који је, у тренутку када се нашао у политичкој изолацији, затражио помоћ од турског султана Бајазита II. Посебно лош глас пратио је овог папу због његовог тада неуобичајено флексибилног схватања хришћанског морала – извештаји потврђују да је уживао у игри голих плесачица у својим ватиканским одајама, а вести о правим баханалијама којима је био склон прате овог понтифекса до данас – као и због његовог непотизма и четворо деце којима је обезбедио високе положаје, али и због бројних других недоличности које су му приписане. Тај и такав папа прогласио је годину 1500. за свету годину у којој

9

се под прихватљивим финансијским условима могу добити опроштаји за све греходе чак и за наредних 7.000 или 14.000 година.

Управо 7.000 година траје и "велика козмичка недеља" или "век". Одлазак Колумба преко Атлантика, у "Индију" и избор кардинала Родрига Борџије за папу Александра VI одигравају се у тренутку када је завршен "први век" и почео "други".

Наиме, "први век", који је трајао од библијског Постања до године која је почела 1. септембра 1491 (код бројања година од постанка света, година почиње са 1. септембром) а завршила се 31. августа 1492, окончан је управо тог 31. августа 1492. Већ сутрадан, 1. септембра 1492, почео је "други век".

Ова смена космичких и земаљских мега-циклуса од којих сваки траје 7.000 година, произвела је крајем 15. и током 16. века праву поплаву есхатолошке лектире. Апокалиптичне визије "последњег дана", "страшног суда" и "краја света" с једне стране, а миленаристичке визије "новог почетка", "новог света" и "новог неба" с друге, основне су две есхатолошке визије 16. века. Apokalypsis (грч.) или Откривење св. Јована са Патмоса, последња књига Новог завета која је, као што се то данас зна, написана крајем првог века н.е., као и бројна теолошка, мистичка, филозофска и окултна тумачења тог фасцинантног текста, у самом су корену ових хришћанских учења о смени светова, људској историји и, понајпре, о будућности човечанства. Разуме се, обе визије "другог века", апокалиптичка и миленаристичка, рефлектују се у стварном свакидашњем животу људи. Масовни и апокалиптични прогони и спаљивања "вештица", "јеретика", "иноверника" и свих других "отпадника" (јерес жидовствујушћих у Русији 1490; Гранадски едикт проглашен 31. марта 1492, којим су Јевреји и Мавари на Иберском полуострву стављени под озакоњени режим верског терора, масовних егзекуција, спаљивања, насилне конверзије, пљачке и прогона), одвијају се паралено са полетом ренесансног хуманизма, миленаристичким и хилијастичким покретима, као и великим географским открићима.

"Дух времена" убедљиво је дочарао Албрехт Дирер (Albrecht Dürer, 1471 - 1528) када је 1498. године објавио Апокалипсу, Apokalypsis, мапу од петнаест узбудљивих готичких литографија којима је илустровао будућност људског рода како је види на основу Јовановог Откривења. Албрехт Дирер, трећи син Албрехта Дирера Старијег (угледног златара који се у Нирберг, Nürnberg, доселио из Угарске, па је у том просперитетном граду који је и главни град Франачке, узео презиме Дирер) и Барбаре Холпер (са својим златаром ова жена родила је осамнаесторо деце), који је свој необично велики сликарски дар показао већ у најранијем детињству, а свој таленат оплеменио путујући и учећи, прво у Базелу, а потом и на северу Италије, управо је објављивањем мапе гравира Апокалyпсис, потврдио аутентичну снагу свог непоновљвог генија.

Стога је разумљиво што "духу времена", ове 1500. године, не може одолети ни Кристифор Колумбо (рођен 1451. у Ђенови), носилац титулâ Велики Морнар, Велики Навигатор и Велики адмирал Океана који је, на самом крају "првог" и на самом почетку "другог века", први од свих својих савременика препловио Атлантик (3. август, 1492 - 15. март, 1493), искрцао се на његовој другој обали и закључио да је открио заобилазни поморски пут до Индије и Китаја (Кина), као што то су сугерисали Птоломејева географија и извештаји Марка Пола. Колумбо је

10

острвâ на другој обали Атлантског океана назвао Хиспанола (данашња Домениканска Република и Хаити), а пошто је чврсто веровао да је препловивши океан заправо доказао постојање западног морског пута за Индију и Китај, ове крајеве назвао је "Индије" или "Западне Индије", а њихове становнике "Индијанцима". Разуме се, пре него што су уопште били "откривени", ови крајеви били су проглашени за поседе шпанске круне, а Колумбо за њиховог доживотног гувернера. Због тог великог постигнућа, потоње генерације славиће овог Ђеновљанина у служби шпанског краљевског пара, као онога који је "открио Америку".

Колумбо, који за собом има већ два трансатлантска путовања (1492 - 1493, 1493 - 1496), налази се године 1500. трећи пут у Хиспаноли. Преко Атлантика кренуо је 1498, у години када је Дирер објавио мапу гравира Апокалипса. Ускоро, 1502 - 1504, Колумбо ће океан препловити и четврти, последњи пут у свом животу.

Дакле, док 1500. године по трећи пут борави у Хиспаноли и док можда прелистава Дирерову Апокалипсу, Колумбо пише писмо у коме властити случај тумачи као случај миленаристичког провиђења: "Мене је Бог изабрао за свог поклисара, показавши ми на коју се страну налази ново небо и нова земља о којима је Господ говорио кроз уста Светог Јована у његовој Апокалипси, а које је Исаија пре тога спомињао." Основано можемо претпоставити да је на ово високо, свакако и месијански прегрејано Колумбово мишљење о самоме себи, појачано позивањем на ново небо и нову земљу Јована са Патмоса, утицало и то што је папа Александар VI Борџија прогласио 1500. годину за тзв. свету годину римске цркве.

Ипак, у овој Колумбовој интерпретацији понајпре препознајемо есхатолошку математику сукцесивног смењивања "великих козмичких недеља", односно идеју о крају "првог " и почетку "другог века". Познато је, уосталом, да су ову есхатолошку математику са много ентизијазма и организационе умешности заступали и они фрањевци из опатије La Rábida, код Хуелва, код којих је Колумбо провео читаво лето 1491, убеђујући их у ваљаност свог плана да се западним морским путем стигне до Индије и Китаја. Ова теорија правилног ритмичког смењивања земаљских и космичких мега-циклуса, веома је стара. Њени корени губе се у богатој традицији предхришћанских и ранохришћанских "тајних знања" – халдејска и староегипатска астрономија и астрологија, питагорејци, платонизам, старозаветни пророци, неоплатонизам, херметичка традиција, различите школе и покрети хришћанске гнозе... Због свог специфичног духовног и религиозног синкретизма, балканске земље кроз историју представљају једно од најпостојанијих упоришта ових "тајних знања", па тако и теорије о "великим козмичким недељама".

Упечатљиво, ово стање чињеница посебно добро илуструје случај неоманихејске и гностичке слободне Словенске цркве, религиозног, моралног и филозофскг покрета познатог под именом богумили. Босна, Херцеговина и Далмација биле су још од 10. и 11. века централна подручја ове "велике словенске јереси", како је тај покрет, са много разумевања и симпатија у другој половини 19. века назвао Артур Џ. Еванс (Arthur J. Evans).

Тако је и оно писмо које је велики везир Ахмед-паша Херцеговић назван Шири, Лављи, написао српским језиком и српском азбуком па га је из Цариграда послато у Дубровник (овде, он обавештава своје дубровачке пријатеље о посети њиховог гласника, затим потврђује пријем вести које су му послали, извештава их о

11

ослобађању неких људи, а најзад подсећа ове Дубровчане да му и даље шаљу вести "од оних страна свих и венецијанских"), одаслато "месеца априла. К (20) дни кон Периритора, второга века. Н. (8)", дакле 20. дана месеца априла, осме године другог века, односно 20. априла 1500. Писмо је примљено у Дубровнику 9. маја 1500, као што то потврђује анотација дубровачке пријемне канцеларије на италијанском језику, "9 магио 1500".

Велики везир Ахмед-паша Херцеговић Лављи, родио се као Стеван Херцеговић, најмлађи од три сина Стјепана Вукчића-Косаче, последњег херцега од светога Саве, поглавара Хума, земље која ће се по њему назвати Херцеговина. Стеван Херцеговић примио је ислам и постао Ахмед-паша Херцеговић године 1474, после свађе са својом браћом око поделе преостале очеве заоставштине, оних 70.000 дуката који су били депоновани у Дуровнику. Стари Стјепан Вукчић-Косача сачинио је свој тестамент – Тестамент великославнога господина херцега Стјепана Косаче – 20. маја 1457, у Новом (касније Херцег Нови), свом утврђеном граду на обали Јадрана. Текст овог документа писао је митрополит милешевски Давид уз присуство богумилског госта Радина. Овим тестаментом, стари херцег је своју круну и иконе оставио Стевану Херцеговићу, свом најмлађем сину. Стјепан Вукчић-Косача умро је два дана касније, а оставинска расправа почела је убрзо после тога у Дубровнику. У присуству кнеза Прибислава Вукотића, једног од сведока херцегове последње воље, тестамент је отворен пред дубровачким кнезом и властелом. Незадовољан доцнијим догађајима поводом тог оставинског спора, Стеван Херцеговић је 1474, примио ислам и постао Ахмед-паша Херцеговић. Одмах је почео је да обавља високе дужности у Цариграду па ће, временом, стићи и до положаја најмоћнијег човека царства после султана. Истовремено, његова старија браћа, Владислав и Влатко, ставили су се на располагање један Венецији, други Угарској, док је њихова сестра Катарина Вукчић Косача, последња босанска краљица која се недуго после пада краљевине Босне 1463. настанила у Риму, уживала високу папску заштиту, као и заштиту фрањеваца трећередаца и, вероватно, новооснованог "илирског" братства св. Јеронима.

Остало је забележено да је Катарина Вукчић Косача године 1471, дакле док је њен брат, потоњи Ахмет-паша Херцеговић, још увек био Стеван Херцеговић, у римској цркви св. Петра, присуствовала оној per procuram церемонији венчања Софије, Зое Палеолог и Ивана III Васиљевича (Иван III Васильевич,1440 - 1505), званог Иван Велики, великог кнеза Московије. Софија, Зоа Палеолог била је неђака последњег византијског цара Константина X, а Јелена Палеолог, њена сестра, ускоро ће постати Јелена Бранковић, деспотица српска у Угарској. До овог римског венчања које ће произвести крупне историјске последице, дошло је на иницјативу Ватикана и самог папе. Тај брак између Ивана III Васиљевича и Софије Палеолог налази се на самом почетку догађаја који ће од Московије, мале кнежевине чији је главни град Москва, створити велику Русију и њено велико евроазијско царство. У време Ивана Великог окончала се дуга превласт монголске Златне Хорде (1240 - 1480), а он сâм је у тим догађајима не само учврстио независност своје кнежевине, него је и проширио њену власт освојивши Јарослав (1453), Новгород (1478), Твер (1485), Перм и друге слободне градове и територије; најзад, он је био владар који је својом женидбом са Софијом Палеолог омогућио да се идеологија Трећег Рима установи као владајућа идеологија Московије и, доцније, читавог Руског царства.

12

Иако је титуларно био велики кнез, Иван III Васиљевич такође је био и први владар Москве који је, управо захваљујући женидби са Софијом Палеолог, почео да користи титулу цара. Следствено, велики кнез и велика кнегиња ангажовали су италијанске архитекте који су имали задатак да од Москве направе империјални престони град достојан улоге Трећег Рима коју је Москва на себе преузела. Тада су изграђени дворци, цркве и манастири у Кремљу.

Есхатологија "последњег времена" светогорских монаха хесихаста, као и избеглих српских и бугарских свештеника и монаха, имала је важну улогу у овим догађајима. "Анђеоске трубе" 50 кремаљских звона у време Ивана Великог најавиле су рађање једног царства које ће за неколико наредних векова у потпуности испунити упражњени простор Велике Златне Хорде. Од 180 цркава и манастира колико их је било у Москви када је у тај град дошла Софије Палеолог, њихов број ће ускоро, већ у првој половини 16. века, нарасти на 400 са чак 5.000 звона.

Ово настојање да се ширење московске кнежевине која ће ускоро постати царство и овај раст аутократске и теократске моћи њеног владара и читаве оне феудалне, црквене и војне пирамиде на коју се та моћ ослања представи као испуњење саме Божје промисли у потпуности је комплементарно истим таквим настојањима у "Западним Индијама" и другим крајевима света који су постали предмет колонијалне експанзије. Како на Истоку тако и на Западу, колонијална експанзија почиње под заставом религиозне експанзије хришћанских цркава и редова, а бројне монашке заједнице које у неким случајевима израстају у праве теократске државе играју у тим догађајима авангардну улогу. То показује доцнија територијална екпанзија Москве, као и успостављање свих других колонијалних управа у "Западним Индијама", Африци или Азији.

Дакле, Катарина Вукчић Косача присуствовала је том венчању Софије, Зое Палеолог и Ивана III Васиљевича године 1471. Уочи смрти 1478, Катарина Вукчић Косача затражила је од кардинала Родрига Борџије, тадашњег канцелара Римске цркве и будућег папе Александра VI Борџије, да прими извршиоце њеног тестамента и изведе их пред папу. Извршиоци Катарининог тестамента изведени су пред папу Сикстa IV, предали су му тај краљичин документ, као и мач и мамузе последњег босанског краља. Својим тестаментом, Катарина је именовала папу Сикста IV и његове наследнике на столици св. Петра за старатеље Босне, који су имали да ту земљу, када је преотму од Турака, врате Катаринином сину или кћери када се и уколико се са ислама поново врате у хришћанство. У противном, Босна ће трајно остати папски посед, па ће римски папе моћи по властитом нахођењу да располажу том земљом. Наиме, краљичина деца, син Сигисмунд и ћерка Катарином, били су заробљени као деца 1563. и одведени у Цариград где су примили ислам. У часу када објављује своју тестаментарну вољу, Катаринин син Исак-бег Томашевић је санџак-бег у Малој Азији. Кардинал и римски канцелар Родриго Борџија, који је извршиоце Катарининог тестамента извео пред Сикста IV, и сам ће, као што је то већ речено, године 1492. постати папа Александар VI Борџија.

Тако је историја одвела ове Херцеговиће, сестру и три брата, на све стране света. Њихова баба по мајци била је Јелена Балшић, ћерка српског кнеза Лазара Хребељановића. Ахмет-паша Херцеговић направио је лепу каријеру у Цариграду.

13

Већ 1478. постао је државни заставник, године 1481. оженио је принцезу Фатиму, ћерку Бајазита II, постао тако царски зет и, исте године, беглрбег од Анадолије, што значи главни представник власти у централној покрајини пространог Отоманског царства. Најзад, 1497. Бајазит II изабрао је свог зета за великог везира, што је титула која у хијерархији Отоманског царства акумулира највећу моћ после султана. Ахмет-паша Херцеговић Лављи биран је за великог везира чак четири пута под двојицом султана, под Бајазитом II и Селимом I, а уз све то, као надарен песник, оставио је видан траг у историји отоманске књижевности. Умро је године 1518, у дубокој старости.

Свакако да је године 1494. Ахмет-паша Херцеговић Лављи, тада још бегрлбег од Анадолије, активно учествовао у преговорима које је султан Бајазит II водио са папом Александром VI Борџијом о политичком и војном савезу између Отоманског царства и Папске државе до којих је преговора дошло на папину иницијативу.

Иако веома способан политичар, ипак је Александар VI у овој ствари савезништва са Отоманским царством био у извесном закашњењу за Иваном III Васиљевичем. Наиме, велики кнез Москве и целе Русије већ је 1492. ступио у везу са Бајазитом II, захваљујући Менгли-Гирају, кримском хану и свом савезнику који је био посредник у тој ствари. "Ако је московски владар твој брат, и мој је", рекао је Бајазит II кримском хану када му је овај изложио жељу Ивана III Васиљевича да Москва и Цариград успоставе односе поверења. Године 1495. први амбасадор Москве стигао је у Цариград и био примљен на Порти.

1500. Међу онима који знају да есхатолошка мистерија "последњег времена" у осмој години "другог века" или "велике козмичке недеље", има и своје практичне овоземаљске димензије, значајну улогу имају и Дубровчани.

Док Кристифор Колумбо и Ахмед-паша Херцеговић Лављи пишу своја есхатолошка писмима, извесна вест са Колумбовог првог путовања преко Атлантика већ је за Дубровник произвела позитивне последице. Зато ова вест у том граду има веома посебан статус.

Наиме, тек што се 15. марта 1493. године Колумбо вратио са свог првог пута, дубровачки надбискуп обавестио је папу Александра VI Борџију да су неки Дубровчани, најмање њих двојица, такође били морнари на једном од три Колумбова брода у оном срећном часу када су ти путници први пут видели ново небо и нова земља. Тако је, вероватно, дубровачки надбискуп самом папи препоручио републику Св.Влаха као квалификованог и "легитимног" претендента за учешће у колонизацији новооткривених земаља новог неба и нове земље.

Наиме, папа Александар VI објавио је после Колумбовог повратка са првог путовања неколико була, од којих је најважнија Inter caetera divinae којом су све новотокривене територије, као и све територије које ће се у будућности открити, "праведно" подељене између Шпаније и Португала, две најјаче поморске силе тог времена у Европи. Папска демаркациона линија протезала се од једног до другог земаљског пола на око 320 миља западно од Зеленортских острва. Шпанија је добила право на експлоатацију свих откривенених и неоткривених земља западно од ове линије разграничења, док су Португалу биле препуштене све земље на истоку. Билатерални уговор потписан у Тордесиљасу (Tordesillas) 1494, потврдио је сагласност две земље са поделом света коју је начинио папа Александар VI, али је

14

демаркациона линија померена на 1.185 миља западно од Зеленортских острва; ову шпанско-португалску корекцију потврдиће 1506. папа Јулије II.

Разумљиво је што су друге поморске силе, па тако и Дубровник, са подозрењем гледале на ову папску поделу света између две иберске краљевине. Писмом за папу Александра VI, надбискуп дубровачки, односно сâм Дубровник, настојао је да издејствује властити простор у предстојећим поморским и трговачким трансатлантским подухватима. Наиме, са својих 300 великих бродова Дубровник је био респектабилна поморска и трговачка сила на Медитерану. Изгледа да се писмо о учешћу неких Дубровчана у првој Колумбовој експедицији заснивало на неким чињеницама. Наиме, већ 1494. године, у време потписивања шпанско - португалског уговора у Тордесиљасу, Дубровник је потписао стратешки трговачко - поморски уговор управо са Шпанијом. На основу тог уговора, дубровачки поморци и трговци имали су статус партнера у шпанским трансатлантским операцијама од самог почетка. Писмо надбискупа дубровачког из 1493. имало је још једну занимљиву последицу. Засновало је, показаће се дуготрајну, традицију о Дубровчанима који су учествовали у Колумбовом "открићу" Америке.

Ова традиција одржавала се све до 19. века, па чак и доцније, до прве половине 20. столећа. У једној пригодној студији из 1951. године, изричито се тврди да се у дубровачком Музеју чувају документи који заиста потврђују да су два Дубровчанина пловила са Колумбом на његовом првом путовању када су "откривени" ново небо и нова земља. Упркос томе што данас доступни платни спискови Колумбових морнара са првог путовања нису аргумент који потврђује ову традицију – наиме од укупно деведесет морнара са тог пута, данас је познато 87 имена, а осим четворице, сви они били су шпански поданици – и даље стоји чињеница да је дубровачки надбискуп године 1493. изричито тврдио да су неки Дубровчани пловили са Колумбом на његовом првом путовању. Да ли је надбискуп дубровачки у овој ствари говорио истину? Или је, као патриотски настројени црквени великодостојник, читаву причу измислио због трговачких, финансијских и поморских интереса свог града, као и због својих личних интереса? Нема недвосмислених одговора на ова питања. Ипак, читаву ову причи највише осветљава то што је Шпанија потписала уговор о специјалним трговачким и поморским везама са Дубровником на самом почетку својих колонијалних операција у Америкама, већ 1494. године, као и то што су дубровачки поморци и треговци одмах узели учешће у овим операцијама.

1500. Јероним Ван Акен (Jerome Van Aeken, или Aquen, Aken, као и Jeroen Anthoniszoon) из Хертогенбоша (Hertogenbosch) у Низоземској, много познатији као Јроним Бош (Hiëronymus Bosch, 1450 - 1516), открива да и Врт уживања такође може дочарати есхатолошку мистерију "последњег времена" у тој осмој години "другог века" или "велике козмичке недеље".

После Дирерове мапе Апокалипса, Јероним Ван Акен, односно Јероним Бош, радикализовао је слику људске судбине под звездама својим славним ремек-делом, триптихом Врт уживања. Овај фасцинатни надреалистички рад тог мистика, моралисте и сатиричара био је изгледа завршен управо 1500. године. Иако је Бош цео живот провео у свом родном граду, важном монашком, црквеном и школском, а нешто мање и трговачком средишту од око 15.000 становника, граду поносном

15

што га називају Мали Рим, Бош је године 1500. када је представио Врт уживања био сликар славан широм Европе.

1500. Еразмо Дезидериус (Desiderius Erasmus, 1469 - 1536) долази први пут у Енглеску.

Док се међу европским хуманистима и уопште ученим људима времена, шири глас о Бошовом Врту уживања, већ се говори о још једном грађанину који има везе са Хертогенбошом. Био је то Еразмо Дезидериус (Десидериус Ерасмус, 1469 - 1536), познат и као Еразмо Ротердамски, који је између 1485. и 1487, управо у Хертогенбошу похађао тамошњу Латинску школу. Почетком године 1500, Еразмо се налази у Енглеској. Тамо је стигао у лето 1499. путујући у друштву са Виљемом Блантом, лордом Монтоџоја (William Blount, Lord Mountjoy), једним од својих острвских ученика који га је позвао да посети ту земљу. Боравећи тада први пут у Енглеској, Еразмо се спријатељио са Томасом Мором (Thomas More) и Џоном Колетом (John Colet), двојицом људи из самог средишта тамошњег покрета хуманиста. Када је напустио острвску краљевину, Еразмо је у Паризу, током 1500, завршио рукописе првих верзија својих књига Colloquia и Adagia које ће га ускоро прославити широм континента као великог учитеља, реформатора несумњиво изузетног знања и писца ретко префињеног стила.

1500. Педро Алварес Кабрал (порт. Pedro Álvares Cabral, 1467/68 - 1520), португалски племић, поморац и витез Христовог реда, искрцао се 22. априла на обали једне непознате земље на другој обали Атлантика.

Кабрал је ову назвао земљу Острво истинског Крста и "легитимно" је прогласио за посед краља Португалије. Акт је био у пуном складу са три буле папе Александра VI из 1493 – њима је на светској мапи повучена прецизна демаркациона линија по којој једна "половина" свих до тада откривених земаља, као и свих земаља које ће бити откривене у будућности, припада Португалу, а друга Шпанији, двема најјачим хришћанским земљама у том часу – као и по слову уговора који су у Тордесиљи 1494. године, на темељу ових папских була потписале Португалија и Шпанија.

Име новог света доцније ће краљ Мануел променити у Свети Крст, али ће ова земља ускоро постати позната као Бразил, по имену биљке pau-brasil, која тамо успева.

Кабрал се није дуго задржао на обали света који је открио за Европљане. После десет дана испловио је са својим бродовима поново преко Атлантика, стигао до западних обала Африке, затим кренуо на југ, у бродолому код Рта добре наде изгубио четири од тринест бродова своје флоте и, најзад, када је опловио Рт добре наде, заузео курс према Индији.

1500. Петар Хенлеин (Peter Henlein) из Нирберга (Nürnberg), конструисао је први механички џепни хронометар.

Био је то часовник кога су савременици назвали Нирбершко јаје. 1500. Педро Алварес Кабрал, искрцао се 13. септембра у Калкути,

Индија. Локални муслимански владар допустио је Кабралу да овде постави утврђену

португалску трговачку мисију, трговина је покренута, онда је половином децембра дошло до сукоба две стране, а Портигалаци из трговачке мисије били су углавном побијени. Пошто је са својих бродова бомбардовао Калкуту, Кабрал је био

16

принуђен да исплови и пронађе нову базу. Испловио је према југу, стигао у луку Кохин, тамо основао нову трговачку мисију и чак успоставио две португалске луке, у Каранганору и Кананору.

Управо у Каранганору, Кабрал се срео са припадницима хришћанске заједнице чији су претци, сва је прилика, стигли у Индији са св. Томом Полемичарем, братом Исуса Христа, још у првом веку н.е. Тако је Кабрал решио једну мистерију која је вековима заокупљала машту европских хришћана, мистерију о земљи Презбитера Јована у Индији. Није нашао Презбитера Јована, али је нашао ране хришћане св. Томе. Када се 23. јнуара 1501. Кабрал вратио у Португал, на једном од његових бродова, налазио се и извесни Јосиф, члан хришћанске заједнице из Каранганора. Овај Јосиф је вероватни аутор књиге Путовања Јосифа Индијца, која се ускоро појавила.

1501. Девета година "другог века" према богумилској Тајној књизи, поново Ахмед-паша Херцеговић, као и Кристифор Колумбо који настоји да израчуна датум "када ће... све свршити".

У дубровачком Хисторијском архиву чува се признаница за годишњи трибут од 12.500 дуката који је 23. априла 1501. године, Дубровник исплатио царској благајни у Цариграду; у канцеларији царске благајне на овој признаници је српским писмом написано "писа месеца априлиа. к.г. (23) дни у Ц(г)риду, века .в.(2) године 0. (9), а ва лито рождества Х(ри)с(то)ва тисуко и пет стотин и прво лето."; Ахмет-паша Херцеговић Лављи у том је часу велики везир Отоманског царства. Исте 1501, Колумбо се, такође, бавио крајем "првог" и почетком "другог века". Његова рачуница изгледа овако."Од стварања света или Адама до доласка господа нашег Исуса Христа, протекло је 5.343 године и 318 дана, према рачуну краља Алфонса, који ми изгледа најпоузданији... Ако се томе дода 1.501 година, то износи 6.845 година, без неколико месеци. Томе броју недостаје само још 155 година до навршења 7.000 година, када ће... све свршити." Концепт "велике козмичке недеље" – "други век" из писма Ахмед-паше Херцеговића и "други век" из цариградске признанице Дубровнику, следствено ово важи и за Колумбов "свршетак света" – одговара (и) богумилском циклусу од седам векова како се он интерпретира у Тајној књизи, Interrogatio Johannis. Ова концепција универзалног времена има своје исходиште у богатој гностичкој, манихејској и античкој традицији. "Могуће је, наравно, да су се у хетеродоксним срединама у опште теме о трајању и крају света уплитали специфични мотиви и да су се у тајним традицијама боље очували", каже у вези с овим Сима Ћирковић.

1501. Дана 13. маја, Америго Веспучи (Amerigo Vesspuci, 1454 - 1512) испловио је из Лисабона на своје најважније путовање преко Атлантика. Био је ово почетак другог или трећег, али свакако најважнијег трансатлантског путовања овог потомка угледне и утицајне фирентинске породице.

Веспучијеви из Фиренце били су у пријатељским односима са Вазаријем, Ариостом, Ботичелијем, Гриландајом, чак и са великим Леонардом да Винчијем који је нацртао чувени портрет Америговог деде. Пошто је завршио школовање, сâм Америго почео је да ради за породицу Медичи, нарочито за Лоренца Величанственог, свог покровитеља. Веома широког образовања, Америго је био познат као колекционар књига и географских мапа, посебно заинтресован за астрономију и космографију. Године 1479. заступао је Лоренца Медичија на двору

17

француског краља, а потом је преузео део одговорности за унутрашње и међународне финансијске, трговачке, банкарске, поморске и политичке операције банке Медичи. Најзад, крајем 1491. или у првој половини 1492, Лоренце Величанствени послао је Америга Веспучија у Севиљу (Seville), са задатком да помогне Ђаноту Берардију (Гианното Берарди) у управљању тамошњом поморском агенцију Медичијевих. Севиља је у том тренутку израстала у најважнију медитаранску и европску луку за интерконтиненталну поморску трговину, а поморска агенција Медичијевих у том шпанском граду уживала је велики углед. Тако је агенција Медичијевих била ангажована да храном и опремом снабде Колумбове бродове у прва три од укупно четири његова прекоокеанска путовања.

Сâм Америго Веспучи, који је накратко, 1494 - 1495. године, самостално водио послове агенције у Севиљи, не само да се заинтересовао за Колумбове извештаје, за морнарске приче о далеким световима и поморство уопште, посебно за поморску навигацију и картографију, него је и постао поморац и истраживач. Иако извештаји о његовим трансатлантским путовањима нису најпрецизнији – по једном извору обавио је четири путовања, по другом два – ипак се поуздано зна да је преко Атлантика пловио између 1497. и 1504. године, као и то да је 1499, био члан шпанске експедиције Алонса де Охеде (Alonso de Ojeda) чији је циљ био да у складу са Птоломејевом географијом испита крајеве јужно и северно од копна на које се искрцао Колумбо.

Више верујући емпиријски проверљивим резултатима посматрања и мерења, као и властитом истраживачком искуству него ауторитетима чије се тврдње не могу доказати, Америго Веспучи је већ приликом тог свог првог путовања преко Атлантика посумњао у основаност Колумбове тврдње да се искрцао на острвима у области "западне Индије", односно у "западним Индијама". Пошто се вратио са експедиције Алонса де Охеде, у писму Лоренцу Медичију, свом покровитељу, Америго Веспучи своје узнемирујуће сазнање сумира овако: "И ако посматрамо са разумног становишта, али рецимо то шапатом, искуство је у сваком случају вредније од теорије." Држећи се тог става, решио је да свој утисак недвосмислено провери. Португал га је подржао.

Тако је 13. маја 1501, Америго Веспучи, командујући флотилом од три каравеле испловио из Лисабона са циљем да разреши мистерију света с друге стране Атлантика. Наредних шеснаест месеци трагаће за чврстим одговорима на питање да ли копно с друге стране представља архипелаг "западне Индије" или је реч о читавом континенту, "новом свету" који је до тада био непознат његовим савременицима у Европи. Ово путовање промениће из корена слику земаљске географије.

1502. На подручју шпајерске бискупије, између Брухзала и Вајнгартена, обновљен је тајни заверенички савез познат под именом Bundschuh. Била је то трећа анти-феудална и анти-клерикална организација у немачким земљама за протеклих 26 година.

Талас оружаних антисистемских покрета иза којих стоје тајне револуционарне организације сељака, плебејаца, грађана, нижег племства и нижег свештенства, био је у немачким земљама покренут 1476, када се у Таубергрунду, као проповедник и пророк појавио извесни Hans Böheim, пастир и музичар из Никласхаузена. Овај Hans Böheim, познат такође као Добошар и Pfeiferhönsleim,

18

Свирач Ханс, на својим недељним проповедима нападао је владајуће класе због њихове нехришћанске страсти за богатсвом, а принцип апсолутне социјалне једнакости истицао је као једино прихватљиво решење. Ускоро на његовим недељним проповедима у Никласхаузену сакупљала маса од преко 40.000 људи.

Паралелно са овом својом јавном делатношћу, Бöхеим је организовао тајну организацију која је имала да покрене и води општи оружани устанак против локалног бискупа; 34.000 наоружаних сељака одазвало се његовом позиву и у речени час дошло на зборно место намерено да заузме бисупски дворац. Завера је, међутим, била проваљена, бискупови војници ухапсили су Hansa Böheima уочи самог напада, а деморалисани учесници овог злосрећног похода разбежали су се чувши ту вест. Проглашен за јеретика опасног за поредак Hans Böheim је спаљен на ломачи.

После 1453, када су католичке снаге поразиле војску Таборита, радикалног крила хуситског покрета у Бохемији, Чешка, покушај Hansa Böheima и његове тајне организације био је први знатнији наступ антисистемског покрета у централној Европи. Као Bundschuh, овај модел антисистемске завере као завере сељака и плебејаца, али и представника других класа, први пут се појавио у Алзасу 1493. Наиме, симбол који су алзаски завереници 1493. ставили на своју борбену застава била је сељачка ципела са дугим каишевима, Bundschuh. Следећих двадесет година, ова сељачка ципела, Bundschuh, била је у Немачкој симбол и име свих сељачких завера и буна.

Мрежа трећег Bundschuha сада се из шпајерске бискупије шири низ Рајну све до Мајне и маркгрофовије Баден. Више од 7.000 људи, претежно сељака и плебејаца, приступило је завери, они имају своје тајно место за састанаке, своје тајне шифре и канале комуникација, а заклетва на тајност је најважнији део посебног ритуала за пријем нових чланова. На њиховој застави пише: "Ништа сем божје правде!" Циљеви борбе у коју су кренули прилично су једноставни; прво, да се кнежевима, племићима и свештенству не плаћа никакав данак, десетина, порез нити трошарина и да се укине кметство; друго, да се сви манастири, црквена имања и богатства одузму од свештенства и моншких редова и разделе народу; и треће, да се за господара не признаје нико други осим цара. План који треба да доведе до остварења ових циљева, веома је сличан плану првог Bundschuha из 1493. Напад на утврђени Брухзал треба да означи почетак општег устанка који ће се затим прошири и омогућити да се прокламовани циљеви остваре.

Али, као што то већ бива, један од чланова Савеза, неки свештеник, обавестио је власти о завери, па је одмах покренута велика превентивна акција против Савеза. Максимилијан I Хабрзбург (Maximilian I Habzburg, 1459 - 1519) "изабрани цар" Светог римског царства немачког народа, Sacrum Romanum Imperium Nationis Germanicae, члан витешког реда Златног Руна и "последњи ритер" – он је син и наследник Фридриха III Хабзбурга, немачког краља (1440 - 1493) и цара Светог римског царства немачког народа (1452 - 1493) који је примио круну од папе и који је поставио темеље моћи куће Хабзбург – наредио је примену најсуровијих репресалија против завереника, а кампања масовног хапшења сумњивих особа захватила је овај део Немачке. Иако су многи заврененици страдали, а део пребегао у суседне земље, организација Савеза ипак је остала

19

сачувана. Већина добро организованих завереника, укључујући овде и вође Савеза, отишла је у још дубљу илегалу, притајила се и остала да чека бољу прилику.

1502. Дана 22. јула, Америго Веспучи искрцао се у лисабонској луци после свог најзначајнијег путовања преко Атлантика.

Тамо, с друге стране океана, држећи стално курс југозапад – ¼ запад, Америго Веспучи је месецима пловио пратећи линију обале око 800 наутичких миља или 3.840 км. и стигао на свега око 700 км. северно од јужног врха области која ће, када буде откривена, бити названа Огњена земља. О ономе што је на том путу видео, доживео, сазнао и закључио обавестио је одмах, у писму од 4. септембра 1502. свог заштитника у Фиренци, Лоренца Медичија.

"Пловили смо толико дуго тим морима да смо дошли до жарког појаса и прошли јужно од небеског екватора и Јарчеве обратнице, све док нам Јужни пол није стајао изнад хоризонта на 50. степену, што је била моја географска ширина од екватора. Пловили смо јужном хемисфером 9 месеци и 27 дана (отприлике од 1. августа до 27. маја), а да нисмо видели ни Арктик нити Великог и Малог Медведа; али насупрот њима, открили смо многа веома јасна и лепа сазвежђа која су из наше северне хемисфере увек била невидљива. Ту сам приметио фантастичан ред у њиховом кретању и магнитудама, и измерио промере њихових кружења и геометријским фигурама уцртао њихове релативне положаје... Био сам на супротној страни Земљине кугле; моја пловидба обухватила је још ¼ света... ", пише Америго Веспучи, а затим описује пределе које је видео, људе које је срео, њихов изглед, обичаје и станишта, њихова оруђа и оружја. Додао је и ову опаску: "Домороци су нам испричали о злату и о другим металима и о многим чудотворним лековима, али ја сам један од оних следбеника светог Томе којима треба времена да поверују. Време ће све открити."

1502. Умро је Јован Бранковић, деспот краљевине Рашке, regni Rascie despotus, односно деспот српски у Угарској.

Тада је угарски и чешки краљ Владислав понудио јеромонаху Максиму, Јовановом старијем брату, да поново преузме титулу и дужности српског деспота у Угарској. Али, Максим је овај предлог одбио. Владислављева понуда била је логична има ли се у виду да је јеромонах Максим, пре него што се 1496. замонашио, у световном животу био нико други него Ђорђе Бранковић, regni Rascie despotus, деспот краљевине Рашке у Угарској.

Овај заплет почео је још 1471, када је тадашњи угарски краљ Матија Корвин, због опасности од отоманске инвазије, обновио титулу regni Rascie despotus, деспот краљевине Рашке у Угарској, укључујући и наследне поседе који су ишли уз ову титулу. Наиме, стари српски деспоти, Стеван Лазаревић и његов наследник Ђурађ Бранковић, као угарски магнати и вазали, имали су у Угарској велике поседе – западни Банат, са Бечејом и Бечкереком, Торонталска жупанија, добар део Тамишке жупаније са Вршцем, затим долина Тисе у Бачкој од Чуруга до иза Сенте, у Срему град Купиник или Купиново, а затим и градови Земун, Митровица и Сланкамен, као и више имања по осталој Угарској. Матија Корвин је за наследног господара ових поседа и новог деспота изабрао човека у кога је имао пуно поверење због његових заслуга у рату са Турцима. Био је то Вук Бранковић, синовац Ђурађа Бранковића, витез Реда Змаја, славни ратник кога је народна песма овековечила под именом Змај Огњени Вук. Иако сви поседи старих деспота нису

20

враћени Вуку Бранковићу у тренутку када је постао власник тих земаља у Угарској, он је, захваљујући пре свега женидби са Барбаром Франкопан из чувене породице хрватских племића, своју област знатно проширио. Захваљујући женидидби, у Бранковићев посед ушла су пространа имања у Пожешкој, Крижевачкој и Загребачкој жупанији, све до Сиска, са Татушевином као главним поседом; најдаље на западу налазио се његов утврђени град Бела Стена (Feyerkew). За своје седиште, Змај Огњени Вук је одабрао Купиник (или Купиново) у Срему. Док је Вук Бранковић осигуравао своје поседе и учвршћивао своју локалну власт у Угарској, Ангелина Бранковић – удовица слепог Стевана, сина и наследника старог деспота Ђурђа Бранковића – налазила се са својим синовима, Ђорђом и Јованом, под заштитом Фридриха III Хабзбурга (Frederick III Habsburg), немачког краља (1440 - 1493) и цара Светог римског царства немачког народа, Sacrum Romanum imperium nationis Germanicae (1452 - 1493), који је примио круну од папе и који је поставио темеље моћи куће Хабзбург. Ови Бранковићи, Ангелина и њени синови, који су такође претенденти на титулу regni Rascie despotus, despot kraljevine Raške, разуме се и на поседе које та титула собом носи, заклели су се 1479. на доживотну верност цару Фридриху III Хабзбургу.

Тих година, између 1478. и 1482, свакако захваљујући и несумњивим војничким способностима Змаја Огњеног Вука, из земаља јужно од Саве и Дунава које се тада увелико налазе под Отоманском влашћу, у Угарску је прешло око 200.000 Срба. Остало је забележено да је Змај Огњени Вук само 1481, пошто је поразио војску Скендербега, заповедника Смедерева и под борбом стигао све до Крушевца, из тих крајева довео у Угарску 60.000 Срба, који су насељени око Темишвара. По угарском закону из исте године, сви ови Срби били су као нови угарски поданици ослобођени плаћања десетка католичком свештенству. Овај црквени порез имали су да плаћају својој цркви и њеном свештенству. Био је то уступак за ове људе од којих се очекивало да изнад свега и пре свега буду граничари, борци лојални угарском краљу, спремни да у сваком тренутку уђу у борбу са Отоманским трупама с друге стране две велике реке. Феудални посед титуларног српског деспота у Угарској тиме је добио и неопходно становништво. Били су то углавном сељаци-кметови, земљоделци или сточари, али и занатлије, трговци, свештеници, монаси, као и припадници других професија од интереса за одржавање великог поседа на тако деликатном месту као што је то граница.

Тако је српска деспотовина као супститут за немањићку краљевину Рашку симболички и титуларно, као неки покретни и наследни феудални посед, "пресељена" далеко на север, у Угарску.

Истовремено, читав простор на коме је изворно била успостављена и на коме се простирала краљевина Рашка, доцније и деспотовина као њен остатак и наследник, доживео је двоструку феудалну трансформацију – као световна област постао је део Румелије, велике области Отоманског царства на Балкану, а као црквено подручје потпао је под јурисдикцију Охридске архиепископије поставши тако део Македоније. Наиме, Македонијом се у то време називају све области на којима Охридска архиепископија врши суверену црквену власт.

Области краљевине Рашке, које су до 1459. биле под јурисдикцијом Пећке патријаршије, почеле су да се називају Македонија непосредно пошто је столица патријарха пећког остала упражњена 1459, после смрти патријарха Арсенија II.

21

Пошто наследник Арсенија II није изабран – ни данас није познато зашто до тог избора није дошло – јурисдикција Охридске архиепископије проширила се и на земље где је тај српски патријарх вршио своју црквену власт. Тако се под именом Македонија почињу да разумевају и српске земље које су до тада биле под влашћу Пећке патријаршије. Изгледа да је ова промена била опште прихваћена крајем 15. и почетком 16. века. Божидар Вуковић, например, који тада има своју штампарију у Венецији и објављује црквено-словенске текстове и књиге, каже 1519. да је пореклом из Подгорице "у пределима македонским". Још половином 19. века, Вук Караџић је сматрао "да су се Македонија српски звале све земље народа нашег"; Иларион Руварац, међутим, мисли да се ово ширење појма Македонија одиграло због тога што су Срби желели да своје порекло вежу за Филипа и Александра Мекедонског; најзад, Владимир Ћоровић је установио да се "назив Македонија за све српске земље проширио... од оног времена кад је Охридска црква обухватила под својом влашћу све те области."

Када је 15. априла 1485. умро деспот Вук Бранковић, Матија Корвин је за новог српског деспота у Угарској изабрао Ђорђа Бранковића, а цар Фридрих III Хабзбург, упркос својих несугласица са угарским краљем, допустио је да се ово именовање и спороведе. Тако је новоименовани regni Rascie despotus, деспот краљевине Рашке Ђорђе Бранковић, са мајком и братом, носећи са собом мошти слепог деспота Стевана, свог оца, 1486. године стигао у Срем, у Купиново и Сланкамен. Преузео је управу над земљама које су му предате па је чак учествовао у неколико локалних сукоба са конкурентским магнатима.

Међутим, године 1496, из разлога који до данас нису разјашњени, деспот Ђорђе је одлучио да све напусти и да се замонаши; једне ноћи, у строгој тајности, у цркви св. Луке у Купинову, софијски митроплит Клевит произвео је деспота Ђорђа у јеромонаха Максима. Тако је каријера овог Бранковића кренула другим током. Титулу regni Rascie despotus, деспот краљевине Рашке у Угарској преузео је Јован Бранковић, Ђорђев, односно Максимов млађи брат.

Препуштајући деспотску титулу свом брату Јовану, јеромонах Максим сада се бацио на уређивање црквених и световних прилика у Влашкој. Српско-румунске везе, наиме, учврстиле су се још током 15. века, језик службене дворске канцеларије у Влашкој и Молдавији био је словенски, као што је и црквена књижевност у Влашкој такође била на словенском језику. Посебне заслуге у овој ствари приписују се јеромонаху Никодиму Грчићу из Македоније, што значи са подручја Охридске архиепископије, који је као противник Фирентинске уније у Влашкој основао више манастира у словенском и анти-византијском духу. Молдавски митрополит Теокститс је у 15. веку дошао Србију да га посвети пећки патијарх, а крајем 15. века, цариградски патријарх Нифон, иначе Србин, склонио се у Влашку где је извршио канонизацију румунске цркве. Претпоставља се да је у тој ствари Максим веома блиско сарађивао са цариградским патријархом Нифоном. Румунске хронике говоре о знатном утицају јеромонаха Максима, некадашњег српског деспота, на влашком двору, у сваком случају зна се да је измирио Јована Радула са молдавским војводом Богданом; док је боравио у Влашкој, тамо је почела да ради словенска штампарија са штампаром Макаријем, који је, вероватно, био онај исти Макарије који је штампао књиге у Цетињу Ивана Црнојевића. Како год

22

било, јеромонах Максим ће у Влашкој постати епископ и митрополит новоуспостављене румунске цркве коју је канонизовао патријарх Нифон.

1503. Тајна организација слична Bundschuhu, покреће сељачки устанак у "Словеначким крајинама", односно Корушкој, Крањској и Штајерској.

Усмерен против локалног племства, свештенства и царских чиновника, устанак се одвија као "борба за старе правице". Устанак је угушен, против учесника предузете су репресивне мере, а преживели припадници ове завереничке организације у "Словеначким крајинама" поново су прешли у дубоку илегалност.

1503. Умро је папа Александар VI Борџија, а његов наследник постао је Јулије II.

На каријери Александра VI, који је рођен као Родриго Борџија (шпан. Rodrigo de Borja Y Doms, итал. Rodrigo Borgia, 1431 - 1503), радило се од почетка; био је још дечак, када га је за кардинала поставио Алфонсо Борџија, његов стриц, а тада већ папа Каликст III (Calixtus III). Када је довољно стасао, кардинал Родриго Борџија живео је као краљ; са својом невенчаном супругом, племенитом Ванесом Катани (Vannozza Catanei) имао је четворо деце – Хуан (Juan), Чезаре (Cesare), Jofré и Лукреција (Lucrezia) Борџија. Као папа, брзо је стекао углед чврстог и неумољивог политичара склоног сплеткама, манипулацији, чак и злочину уколико то налажу циљеви које жели да оствари. У историји политике интересних сфера и тајне дипломатије модерног времена, Александар VI се налази на самом почетку због тога што је 1493. објавио буле којима је поделио свет на португалску и шпанску интересну зону. Био је, такође, први папа који је затражио помоћ од турског султана Бајазита II у тренутку када се нашао у политичкој изолацији. Исто тако, запамћен је и као неоплатоничар и хришћански кабалиста склон окултним неукама и као папа који је подржавао Пика дела Миранодлу. Посебно лош глас пратио је овог папу због његовог тада неуобичајено флексибилног схватања хришћанског морала – извештаји потврђују да је уживао у игри голих плесачица у својим ватиканским одајама – као и због његовог непотизма и четворо деце којима је обезбедио високе положаје, али и због бројних других недоличности које су му приписане. Његов син, Чезаре Борџија и ћерка Лукреција Борџија са успехом ће наставити и унапредити схватање модерне политике Александра VI, док ће један од његових фаворита, Александар Фарнезе (Alessandro Farnese) – поставио га је за кардинала 1493, када и свог сина Чезареа; обојица су били још дечаци – постати папа Павле III, први папа контрареформације. Морално равнодушни прагматичар Александар VI, био је први од ренесансних папа. Наследио га је његов заклети непријатељ, кардинал Ђулијано дела Ровере (итал. Giuliano Della Rovere) који је као папа узео име Јулије II (Julius II).

1503. Casa de Contratación de las Indias почела је са радом у Севиљи. Ова установа за све комерцијалне послове са Западним Индијама добила је

од шпанског двора веома велика овлашћења, нарочито када су у питању капетанске и друге дозволе за пловидбу преко Атлантика, корекације поморских карата и установљавање прецизних наутичких праваца пловидбе, координација пловидбе, контрола исправности поморских и трговачких уговора и слично.

1504. Угарски и чешки краљ Владислав, доделио је титулу regni Rascie despotus, деспот краљевине Рашке у Угарској, славонском племићу Иванишу Бериславићу.

23

Тако је после две године од смрти деспота Јована Бранковића и пошто је његов брат и бивши деспот јеромонах Максим одбио да поново прими ову титулу, решен проблем наслеђа у овој замршеној ствари високе феудалне политике. Наиме, породица Бериславић већ је од раније била у родбинским односима са Бранковићима, а сам Иваниш оженио је, пре проглашења за regni Rascie despotus, деспотицу Јелену Бранковић, удовицу Јована Бранковића. Иваниш Бериславић је, као и његови претходници, за столни град такође изабрао Купиник, Купиново.

1504. Joannis Pici Mirandulani Opera... novissima et accurate revisa, сабрана делâ Ђовани Пика дела Мирандоле (Giovanni Pico della Mirandola, 1463 - 1494), објављена су у Старазбуру (Strasbourg).

Један од радова Пика дела Мирандоле појавио се овде први пут под насловом који је дао издавач и под којим ће остати познат до данас – Oratio de hominis dignitate, Говор о достојанству човека (1486). Радови Пика дела Мирандоле одиграће једну од најважнијих улога у процесу трансформисања тадашњег европског друштва и затеченог света његових идеја у правцу света модерности.

1504. "Трајна победа мора", још једно је име за епохалне структуралне промене европског и светског друштва које се одвијају пред очима савременика.

Жан Делимо (Jean Delumeau) овако слика тај ток догађаја. "Велика откривалачка путовања означила су, у контексту западне цивилизације, трајну победу мора. Од 1504. до 1650. године више од 18.000 бродова пловило је између Шпаније и Америке. Од онда су постојале непрекидне размене између Новог света и Европе: Америка је слала сребро, индиго, кошенулу, шећер; Шпанија, Португал, а ускоро и Енглеска, извозиле су технику, књиге, људе. Јер, Ренесанса је била и рађање Европе изван Европе, а била је и – због Европе – рађање Африке изван Африке. Пошто је ваљало обрађивати новоосвојена подручја и пошто су потрага за златом, а ускоро и гајење шећерне трске на Антилима, у Бразилу, касније и у Северној Америци, захтевало снажне раднике, Европа, која није престала да током средњег века користи робове, почела је већ од 1501. године да превози црнце у Америку. Током прва три века америчке историје у Нови свет је ушло четири пута више црнаца него белаца – или, око четири милиона робова. Ренесанса је, дакле, изазвала, црначки проблем с оне стране Атлантика."

1505. Почетком године, шпански двор позвао је Америга Веспучија да се са њим посаветује о стварима од интереса за унапређење трансатлантске пловидбе и трговине.

Због његовог знања и искуства, двор је ангажовао Веспучија за рад у Casa de Contratación de las Indias. Пошто је примио шпанско држављанство, Веспучи је у тој установи преузео овлашћења главног навигатора. У том својству, фактички је управљао свим поморским ресурсима од значаја за трансатланску пловидну и трговину – од издавања дозвола за пловидну, преко израде службених географских карата новооткривених земаља, до установљаења пловних путева и навигације.

1505. Primander, који се приписује Хермесу Трисмегистусу, као и Asclepius, приписан Псеудо-Апулеју, две књиге из Corpus Hermeticum које су прве постале доступне модерним Европљанима, објавио је учени француски хуманиста Лефевр де Елап (Lefévre d' Elapes) у једном тому.

24

Corpus Hermeticum је колекција рукописа која је одиграла једну од најфасцинантнијих улога у историји идеја уопште, а посебно у историји идеја током протеклих 500 година. Марсилио Фичино (Marsilio Ficino, 1433 - 1499) био је први који је 1463. године у Фиренци објавио превод са грчког на латински језик неке од књига из ове збирке. Била је то књига Primander, за коју ће се доцније показати да је уједно и прва по редоследу излагања у самом Corpus Hermeticum. Ова збирка рукописа за које се данас зна да су настали између 1. и 3. века н. е. у Александрији, била је један од најснажнијих подстицаја и узора хуманистима и револуционарима европске Ренесансе и Реформације, а своју улогу концептуалног модела задржала је та збирка све до данас.

Све је почело тако што је Козимо де Медичи(Cosimo de Medici, 1389 - 1464), господар Фиренце, под утицајем цариградског неоплатоничара Ђорђа Гемиста Плетона (Georgius Gemistus Plethon, 1355 или 1360 - 1450), а сасвим у складу са становиштем да је "пренос власти, translatio imperii, пре свега... пренос знања и културе, translatio studii" – као што је то показао Жак Ле Гоф (Jacques Le Goff) – одлучио да из византијских земаља у Фиренцу (која преузима улогу банкарског, трговачког, поморског, уметничког и научног центра познатог света) пренесе "целокупно људско знање", посебно тада недоступне рукописе античких аутора, а Платонове рукописе пре свега. Да би тај велики наум остварио, Козимо де Медичи је у византијским земљама – власт Отоманског царства тамо се већ била учврстила – организовао и финансирао широку мрежу агената чији је задатак био да у тамошњим школама, универзитетима, библиотекама, архивима, манастирима и црквама пронађу ове рукописе и донесу их у Фиренцу. На основу посебног уговора са султаном Муратом II, ова Медичијева операција одвијала се несметано.

У то време, једна од најутицајнијих личности на Порти у Цариграду, била је и даље султанија Мара, српска принцеза, ћерка српског деспота Ђурађа Бранковића, једног од најзанимљивијих актера европског 15. века. Ђурађ Бранковић, ратник, политичар, дипломата, образован и веома богат човек – један од најбогатијих магната краљевине Угарске – настојећи да осигура међународни положај Деспотовине и безбедност њених граница, покушао је да тај сложени проблем реши брачним везама своје породице са суседним владарским кућама. Тако је своју ћерку, принцезу Катарину уз богат мираз удао 1433. за грофа Улриха Цељског који је био син Хермана II и близак рођак Варваре, жене краља и цара Сигмунда. У пролеће 1434. своју другу ћерку, принцезу Мару, са још већим миразом, испратио је на Османски двор да постане жена султана Мурата II и ускоро, као султанија, једна од најутицајнијих личности Османског царства.

Козимов партнер у овој операцији сакупљања старих рукописа био је, дакле, султан Мехмед II, о коме Владимир Ћоровић бележи и ово: "Султан Мехмед II, веома образован и уман човек, са знањем неколико језика, међу којима и српског, који је научио по свој прилици од султаније Маре, био је човек веома смео и широких потеза. Ученост му није спутавала вољу; чинила га је само прилично скептичним и нимало религиозним. Није трпео дволичне односе, нити се лако задовољавао компромисима. Његова је мисао била да створи снажно, централистичко Османско Царство под турским вођством и с турским обележјима и да учини крај колебању малих и недовољно лојалних балканских господара. Од тих свих владара он је, из почетка, имао највише обзира према деспоту Ђурђу. Као

25

посредник служила је султанија Мара, деспотова кћи, васпитачица Мехмедова, која му је отворила европски свет."

Када је 1451. султан Мурата II умро, наследио га је његов син, султан Мехмед II Освајач, који је наставио да се придржава уговора свог оца са Козимом де Медичи. Иако је после смрти Мурата II, уз издашну царску апанажу била одстрањена са двора, султанија Мара је све до смрти задржала утицај на Порти, укључујући овде и утицај на самог Мехмеда II, свог пасторка. Занимљиво је да је до краја живота султанија Мара могла да остане православна хришћанка.

Центар великог научно-истраживачког, ерудитског и архиварског програма Козима де Медичија била је Платонова Академија, Accademia Platonica. Наиме, после сусрета и разговорâ са Ђорђом Гемистом Плетоном, у Фиренци 1438, за време оне велике дебате о уједињењу источног и западног хришћанства, Козимо де Медичи је, по Плетоновом наговору и после готово хиљаду година, обновио рад Платонове Академије године 1450. у својој Villa di Careggi, у Фиренци.

Исте године када је Академија обновљена, Плетон је умро на Пелопонезу, а већ 1453. године султан Мехмед II Освајач заузео је Константинопољ и прогласио га престоницом Отоманске империје. За првог управника Академије, Козимо је именовао Марсилиа Фичина. Његов главни задатак био је да са грчког на латински преведе сва Платонова дела која су, у међувремену пронађена у византијским земљама и широм Отоманског царства, већ била допремљена у Академију.

Међутим, тај посао од изузетног значаја, Фичино је морао да прекине 1463. године на изричит захтев самог Козима. Наиме, године 1460, извесни монах, један од Медичијевих агената који је радио у Македонији, донео је из те земље у Фиренцу грчки рукопис Primander, први из збирке Corpus Hermeticum, који се приписује митском Хермесу Трисмагистусу, најстаријем и првом магу, филозофу и теологу, још више оснивачу тих дисциплина међу древним Египћанима. Primander, наиме, говори о Постању. Стари Медичи је после три године, очигледно добро размисливши, наложио Фичину да за касније одложи рад на преводу Платона и прихвати се превода Primanderа. Фичино је прионуо на посао па је за неколико месеци, још током 1463, његов превод са грчког на латински био завршен. Козиму де Медичију остало је још само толико времена да на миру прочита ову рукопис. Умро је после тога, а Фичино се вратио превођењу Платона, потом и других античких писаца. Први издање Фичиновог превода неке књиге Corpus Hermeticuma, под насловом Primander, појавило се 1471. године.

Име места у Македонији из кога је онај монах у Медичијевој служби у Фиренцу донео тај рукопис који ће одиграти тако велику улогу није сачувано, али зато знамо да се Македонијом у то време називају области под јурисдикцијом Охридске архиепископије, укључујући овде и све земље које су до 1459. биле под јурисдикцијом Пећке патријаршије. Пошто је столица патријарха пећког остала упражњена после смрти патријарха Арсенија II године 1459, а будући да српски црквени великодостојници међу собом нису изабрали његовог наследника, врховну црквену власт над хришћанским свештенством, верницима и имањима преузела је ускоро Охридска архиепископија. Њена јурисдикција се тако проширила и на земље где је српски патријарх до 1459. вршио врховну црквену власт. Тако се, вероватно већ од око 1460. године, а свакако од 1471. и појаве првог издања Corpus Hermeticuma, под именом Македонија подразумевају и српске земље које су до

26

1459. биле под врховном црквеном влашћу Пећке патријаршије. Како било да било, Corpus hermeticum стигао је у Фиренцу из неког данас непознатог места у овој Македонији. Остало је историја...

1505. Књига Америга Веспучија Quattour Americi navigationes, Четири Америкова путовања, објављена је у Фиренци.

Овде су сабрани писма која је Веспучи написао 1502, после повратка са своје вишемесечне пловидбе дуж обале на другој страни Атнантика. Књига је, такође, имала наслове Mundus Novus, Нови Свет и Epistola Alberici de Novo Mundo. За разлику од Колумба који свет преко Атлантика види као "Западне Индије", Америго Веспучи, на основу епиријских аргумената, у Quattour Americi navigationes заступа становиште да је тај свет заправо "Нови Свет", читав један континент који је до сада био непознат Европљанима.

1505. Erazmo Roterdamski (Desiderius Erasmus, 1469 - 1536) drugi put boravi u Engleskoj.

Овај аутор Enchiridion militis Christiani, Пручник хришћанског витеза (1503 - 1504), познат по свом изучавању Оригена, као и посланица апостола Павла на грчком језику, стигао је у острвску краљевину надајући се да ће наћи подршку за своја даља истраживања најстаријих сачуваних текстова Светог писма. Није се дуго задржао. Отпутовао је у Италију.

1506. Јохан Реухлин (Johannes Reuchlin, 1455 - 1522) објавио је књигу De Rudimentis Hebraicis, О темељима хебрејског, прву модерну граматику и речник хебрејског језика, која ће снажно утицати на европску културу, а посебно на заснивање и ширење критичких студија изворног текста Старог завета.

Сам Реухлин, један од најобразованијих и најутицајнијих немачких и европских хуманиста свог времена, познавалац грчког и хебрејског, такоће и посвећеник у кабалу и уопште вештину практичне магије, у том тренутку води бригу о образовању свог младог рођака Филипа Шварцерда (нем. Philipp Schwartzerd, Филип Црна Земља), који ће ускоро одиграти значајну историјску улогу као Филип Меланхтон (грч. Melanchthon, Црна Земља).

1506. Папа Јулије II положио је 18. априла камен темељац за нову базилку Св. Петра у Риму.

Спектакуларни ренесансни храм имао је да се изгради по пројекту великог архитекте Донатеа Брамантеа (Donato Bramante). Да стару базилику Св. Петра треба срушити и на њеном месту подићи нову, папа Јулије II, више ренесансни владар и војник него првосвештеник, папа који је немилице трошио средства из ватиканске благајне и који ће остати познат као велики љубитељ и заштитник уметности, одлучио је још 1503, чим је примио папску тијару. Изворно, била је то идеја његових претходника. Наиме, папа Никола V (1447 - 1455) био је први папа који је одлучио да се сруши стара базилика Св. Петра и на њеном месту изгради нова. Пројковање нове базилике поверио је архитекти Бернаду Роселину (Bernardo Rossellino). Овај пројекат наследио је Павле II, који је за главног архитекту изабрао Ђулијана да Сангала (Giuliano da Sangallo). Александар VI Борџија, непосредни претходник и највећи непријатељ Јулија II, посебно је био занитересован за нову базилику.

27

Главне последице ове велике иницијативе нико од њених протагониста, ово посебно важи за Александра VI и Јулија II, није мого предвидети. Прво, да ће радови на новој базилици Св. Петра трајати дуго све до 1593, која ће храм бити завршен и освећен, али ће се наставити и доцније, све до половине 17. века; друго, да нова базилика Св. Петра, неће бити довршена ни по Брамантеовом пројекту; и треће, најважније, да ће њена изградња ускоро бити непосредан повод не само за расцеп у римској цркви, него и за праву револуцију која ће за дуго времена поделити Европу на две непомирљиво сукобљене стране које ће током неколико наредних деценија једна против друге водити крваве верске ратове; поједина жаришта овог спора неће бити угашена ни током 20. века.

1506. Кристифор Колумбо је преминуо 21. маја у Валадолиду (Valladolido), Шпанија.

Велики Морнар, Велики Навигатор и Велики адмирал Океана, умро је разочаран. Са положаја гувернера Хиспаноле, био је уклоњен одмах после смрти своје заштитнице, краљице Изабеле I од Кастиље, а његови напори да од краља Фердинанда II од Арагона (Ferdinando el Católico) поврати своје гувернерско звање у "Индијама" нису уродили плодом. Ипак, Колумбови посмртни остаци биће 1542. пренети из Шпаније у катедралу Санто Доминго у Хиспаноли, где се, можда, и данас налазе.

1507. Хуманиста Мартин Валдсемилер (Martin Waldsemüller) прештампао је Quattour Americi navigationes Америга Веспучија и предложио да се Нови Свет по ономе који га је као Нови Свет први и препознао назове Америкова Земља или Америка.

Валдсемилерово издање Quattour Americi navigationes појавило се у Сан - дију, Лорена (Sante - Die, Lorraine); осим изворног Веспучијевог рада, Валдсемилер је овде објавио и свој предговор Cartographiae Introducio, Uvod u kartografiju; предлог да се Нови Свет назове Америкова земља или Америка по имену Америга Веспучија који је тај свет открио и описао – "ab Amerigo Inventore… quasi Americi terram sive Americam" – Валдсемилер је образложио у том предговору; у Валдсемилеровом издању такође је била објављена планисфера, на којој је за Нови Свет употребљено име Америка. Била је то прва употреба тог имена у историји. Име ће током времена ући у употребу и то само за означавање Јужне Америке; тек доцније, прошириће се и на преостале две Америке, Средњу и Северну.

1508. Микеланђело Буонароти (Michelangelo di Lodovico Buonarroti Simoni, 1475 - 1564) почео је осликавање Сикстинске капеле у Ватикану.

Великог скулптора и сликара, уметника коме је у Фиренци 1504. указана част да се такмичи за палмову гранчицу са самим Леонардом да Винчијем (Leonardo da Vinci), за овај посао ангажовао је његов пријатељ, папа Јулија II; папа, наиме, жели да један од највећих уметника времена ослика гробну капелу његовог стрица, папе Сикста IV. Четири године Микеланђело је на своду Сикстинске капеле сликао импресивне призоре из Старог завета (Постање, Ное, седам старозаветних пророка и пет сибила...). Велики уметник поново ће радити у Сикстинској капели од 1513. до 1515. године, када буде клесао скулптуру Мојсије; ово ремек-дело биће постављено на гробу Јулија II. Од 1534. до 1541, у трећем циклусу радова у Сикстинској капели, Микеланђело ће, сада по наруџбини папе Павла III, насликати и фреску Последњи суд на западном зиду капеле.

28

Кад се, после више од четири века, приступило реконструкцији Сикстинске капеле и чишћењу Микеланђелових фресака и скулптура, било је потребно читавих десет година да се тај посао обави, од 1984. до 1994.

1509. "Многи, немучени ни од ког, одступише од православља и присташе њиховој вери... гледајући њихово множење и великославље."

Тако пише један српски хроничар о приликама у српским земљама које се од друге половине 15. века налазе у саставу Отоманског царства. Доиста, сасвим у складу са општом политиком коју је царство примењивало на новоосвојеним триторијама, намесници који су у име султана вршили власт у балканским хришћанским земљама, као и другде по пространом царству, били су током 15. и 16. века, али и доцније, припадници високог српског, босанског, херцеговачког или зетског хришћанског племства који су примили ислам: Ахмед-паша Херцеговић, Скендер-паша Црнојевић, Синан-паша Боровинић, Ферхат-паша Соколовић, Скендер-бег Михаиловић, Мехмед-бег Обреновић, Скендер-бег Вранешевић, Мустафа-бег Боројевић...

Бројни су, исто тако, припадници других племићких породица из тих земаља који су примили ислам: Махмут Бранковић из породице српских деспота Бранковића, чланови породица Љубовић, Предојевић, Филиповић, Соколовић, Сијерчић, или Опијачи који потичу од Милорадовића-Храбрена, затим Башагићи који потичу од Вукомановића, или Ризванбеговићи који потичу од Вукасовића...

Ови угледници вршили су високе војне, управне или судске дужности у хијерархији Отоманског царства. Под таквим околностима, социјална психологија тзв.обичног народа, њихов свакидашњи живот, њихов језик и писмо, веровања и обичаји, социјална и привредна организација која почива на традиционалним патријархално-племенским установама једног феудално-руралног друштва, не само да ће дуго остати непромењени него ће доживети и свој ретроградни развој. Локална друштва на Балкану остаће дуго конзервирана као зависне феудалне теократије. Био је то парадоксални почетак њихове модерности.

Нешто слично истовремено ће се одигравати у Латинској Америци где је феудална теократија зависна од световне власти у европским метрополама – Шпанија и Португал – била главни инструмент колонизације.

Тако је, на самом почетку света модерности, постављена чврста базична структура на којој су током времена профилисани посебни психолошки, социјални, културни, религиозни и национални идентитети словенских и несловенских балканских заједница.

1509. Јохан Реухлин устаје против указа Максимилијана I Хабзбурга о заплени и уништавању свих јеврејских књига као непријатељских за ствар хришћанства.

Одлука да се заплене и униште све јеврејске књиге и рукописи разултат је снажне антијеврејске кампање доминиканаца из Келна (Cologne, Köln), које предводи члан тог реда Јохан Пфеферкорн (Johannes Pfefferkorn), иначе конвертит, Јеврејин који је примио хришћанство. Ипак, главни актер овог догађаја је Максимилијан I Хабзбург, "изабрани цар" Светог римског царства немачког народа, Sacrum Romanum Imperium Nationis Germanicae, цар члан витешког реда Златног Руна, син и наследник Фридриха III Хабзбурга, (Frederick III Habsburg) немачког краља (1440 - 1493) и цара Светог римског царства немачког народа (1452

29

- 1493) који је примио круну од папе и који је поставио темеље моћи куће Хабзбург. Против овог царског указа Максимилијана I и против антијеврејске кампање келнских доминиканаца, устао је Јохан Реухлин. Тако је почео спор који ће потрајати неколико година. Био је то пролог за долазећу револуцију.

1509. Хенри VIII Тјудор (Henry VIII Tudor) постао је краљ Енглеске, острвске земље на европској периферији.

Тада осамаестогодишни Хенри VIII, покренуће у времену које долази, можда и нехотично, точак догађаја који ће од ове периферијске острвске краљевине направити центар империје у којој "Сунце никада не залази".

1509. Еразмо Ротердамски пише и завршава књигу Moriae encomium, Похвала лудости.

Еразмо, кога сада већ прати глас једног од најобразованијих људи времена и најауторитативнијег зналца изворног хришћанства, који је најзначајнији критичар кризе у којој се налази римска црква и само папство, тај ватрени заговорник идеје о нужности дубоке реформе цркве и самог хрушћанства, велики и радознали путник, уз то и веома духовит човек, пише своју Похвалу лудости док борави у за њега резервисаним собама Старе Барке у Баклерсберију на Темзи (Old Barge on the Thames side in Bucklersbury) у граду Лондону, као гост лондонског адвоката Томаса Мора (Thomas More) и његове жене Џоан Колт (Joan Colt).

Док Еразмо пише Похвалу лудости, Томас Мор са успехом заступа групу лондонских трговачких компанија у преговорима са конкурентским компанијама холандских трговаца из Антверпена, па се тако потврдио и као компетентни преговарач у пословима међународних финансијских и трговачких трансакција. Мор ужива углед због свог образовања, због своје моралне доследности, принципијелности и непоткупљивости, због свог ранохришћанског идеализма и готово аскетског начина живота. Стога се у питањима кризе религије и цркве Мор понаша строго као неки картезијански монах који настоји да религију и цркву реформише обнављајући изворно хришћанство.

На почетку Похвале лудости, уместо пролога, Еразмо поздравља Томаса Мора. Тако је почео овај други, показаће се вишегодишњи боравак Еразма Ротердамског у Енглеској. У тој земљи остаће дуго, све до 1514.

Не зна се много о том Еразмовом петогодишњем боравку у острвској краљевини; зна се само толико да је предавао на универзитету у Кембриџу и да је радио на неким истраживачким пројектима, укљућујући овде и студирање текстова Новог Завета на грчком језику.

1510. Корнелијус Агрипа (Heinrich Cornelius Agrippa von Nettesheim, 1486 - 1535), завршио је рад на својој књизи De occulta philosophia, О окултној филозофији.

Ово дело тог лекара, теолога, филозофа и војног теоретичара, такође алхемичара, астролога, кабалисте, експерта окултних наука и вештина, свакако и конспиратора који ужива контроверзни углед правог ренесансног мага, чије су руком преписиване копије биле доступне само малобројним посвећеницима, извршиће снажан утицај на најкреативније међу његовим европским савременицима. Књига De occulta philosophia биће штампана тек 1533, двадесетитри године пошто је написана.

30

Када је завршио рукопис De occulta philosophia, Агрипа је кренуо на дуго путовање по Европи – још једно од оних путовања које познаваоци називају "мистериозним" – па је тако боравио и у Енглеској, вероватно само неколико месеци. Нема података да се том приликом срео са Еразмом Ротердамским или са Томасом Мором. Ипак, зна се да се сусретао са Џоном Колетом (John Colet, 1466/67 - 1519), који се са Мором тада налази у самом центру хуманистичког покрета који почиње да се развија у Енглеској.

1511. Похвала лудости Еразма Ротердамског објављена је у Паризу. Био је то велики догађај за сваког ученог Европљанина. Верује се да је

управо Томас Мор, који је 1510. ступио у краљевску службу као један од два заменика шерифа престоног града Енглеске, прокријумчарио Еразмов рукопис из Лондона у Париз и уредио да Похвала лудости буде и објављена.

1511. Српски деспот Иваниш Бериславић именован је и за бана угарске Јајачке бановине.

Снажно утврђени град Јајце био је до 1463. престони град последњег босанског краља Стјепана Томаша; његова жена, последња босанска краљица, била је Катарина Вукчић Косача, кћи Стјепана Вукчића Косаче, последњег херцега од Светога Саве. Године 1463, султан Мурат II освојио је тај град, а Стјепан Томаш је био погубљен; крајем те исте године, трупе угарског краља Матије Корвина преотеле су Јајце од Турака, после чега је краљ Матија прогласио Јајачку бановину, односно угарску бановину у Босни са Јајцем као главним градом и стратешким упориштем.

Због стратешког положаја, за Јајце су подједнако заинтересовани и Отоманско царство, и Угарска, и Свето римско царство немачког народа. Иваниш Бериславић, који је већ regni Rascie despotus, добио је титулу бана Јајачке бановине од "изабраног цара" Светог римског царства немачког народа Максимилијана I Хабзбурга, сина и наследника Фридриха III Хабзбурга. Када му је додељена титула босанског бана, Иваниш Бериславић је, да би био ближи Јајцу у коме се налазе јаке угарске трупе, своје седиште из Купиника, Купинова у Срему преместио у Брод на Сави.

Тако је regni Rascie despotus у једном часу био и бан угарског дела Босне. У тренутку када деспот српски Иваниш Бериславић постаје и босански бан, у Срему и Купинову налази се и јеромонах Максим (Бранковић), сада већ епископ и митрополит новоосноване румунске цркве. Максим је из Влашке морао да побегне после смрти војводе Радула, свог пријатеља. Када се сместио у Срему, Максим је рукоположен и за митрополита београдског, па су му по том основу призната права духовно-црквеног поглавара свих Срба у Угарској.

1511. Албрехт Дирер објављује друго издање своје мапе гравира Апокалипса, Apokalypsis из 1498.

1511. Формира је Света лига за одбрану Италије са циљем да сукоб за европску превласт између царства Хабзбурга и краљевине Француске, разреши у интересу царства.

Цар Максимилијан I Хабзбург, затим енглески краљ Хенри VIII и његов таст шпански краљ Фердинанд II од Арагона, чланови су овог антифранцуског савеза. Истовремено, Франсоа I, француски краљ, улази у савез са краљевином Шкотском; овај савез уперен је против Хенрија VIII и Енглеске.

31

1512. Максимилијан I Хабзбург ангажује Албрехта Дирера за свог дворског сликара.

У тренутку када је Максимилијан I, "који је веровао у важност уметности као оруђа величања", као што то каже Гомбрих (E.H. Gombrich), "обезбедио… Дирерове услуге за низ славдољубивих подухвата", Албрехт Дирер је већ уживао у слави највећег сликара европског севера.

1513. Јакоб Хохстратен (Jacob Hochstraten), доминикански Инквизотор, покренуо је процес против Јохана Реухлина.

Због своје одбране јеврејских књига и одбијања да се повинује царском указу Максимилијана И о њиховом уништавању, Јохана Реухлин је оптужен за јерес. Подржавајући у овој ствари Реухлина, заједница европских хуманиста и слободних мислилаца устала је против Доминиканаца.

1513. Шпанац Васко Нуњез де Балбоа (Vasco Núñez de Balboa) стигао је до западних обала Јужне Америке.

Открио је Јужно море, океан који ће доцније бити назван Пацифик, односно Тихи океан.

1513. Наследник преминулог Јулија II постаје кардинал Ђовани де Медичи (Giovanni de Medici) који као папа узима име Лав X.

Овај папа, кога називају једним од најекстравагантнијих у историји римске цркве, био је син владара Фиренце Лоренце де Медичија (Lorenzo de Medici), званог Лоренцо Величанствени (Lorenzo il Magnifico) и унук Козима де Медичија. Његови учитељи у младости били су чланови фирентинске Платонове Академије, укључујући овде и Ђовани Пика дела Мирандолу; као кардинал и папски легат за Болоњу и Ромању овај Медичи је надгледао поновно успостављање власти своје породице у Фиренци, а као глава Медичија практично је владао републиком. Као папа, био је не само поглавар цркве него и световни владар папске државе; владао је ослањајући се пре свега на блиске рођаке из породице Медичи којима је доделио висока звања у црквеним и световним пословима. Настојећи да обнови стари сјај Рима, наставио је рад на пројектима које су започели његови претходници Јулије II и Александар VI, посебно рад на изградњи нове базилике св. Петра. Настављајући ову политику широке руке, Лав X задужио је ватиканску благајну за 125.000 дуката код (своје) банке Медичи у Фиренци, као и код банке Дустинијани у Ђенови и банке Фугер (Fugger) у Аугзбургу.

1513. Трупе Хенрија VIII улазе у Француску, разбијају њену одбрану, француски краљ пристаје да плаћа данак енглеском краљу, а енглеска војна експедиција враћа се на своја острва.

Ову енглеску кампању у Француској организовао је и спровео надарени Томас Вулзи (Thomas Wolsey), капелан Хенрија VIII. Због тих заслуга, Хенри VIII је богато наградио свог капелана и поузданог пријатеља. Већ 1515, Томас Вулзи је био надбисукуп од Јорка, лорд канцелар Енглеске и кардинал, најмоћнији човек краљевине после краља.

1513. Општи пролећни анти-феудални и анти-клерикални устанак захватио је Словеначке крајине, односно Корушку, Крањску и Штајерску.

Устанак је покренула поново активирана тајна завереничка организација "успавана" у овим крајевима после слома устанка из 1503. "Борба за старе правице" поново је главни мотив, циљ и ратна застава ових устаника. Пошто су од власти

32

добили обећање да ће се њиховим захтевима изаћи у сусрет, устаници су прекинули своје операције и вратили се кућама.

1513. Јос Фриц (Joβ Fritz), учесник Bundschuha из 1502, обнавља рад ове тајне организације, уједињује њене различите огранке и покреће четврти Bundschuh.

Тајни анти-клерикални и анти-феудални Савез Јоса Фрица у Горњој Рајни, затим Bundschuh из Шварцвалда, који је 1502. остао неоткривен и већ десет година ради у најдубљој илегалности, као и Bundschuh из Швабије који је реорганизован у исто тако завереничку организацију Сироти Конрад, уједињују се у широки Савез који има за циљ да силом оствари свој анти-клерикални и анти-феудални програм од 14 тачака. Јос Фриц је централна личност овог Савеза. У Немачком сељачком рату из 1850. Енгелс (Fridrich Engels) за Фрица каже да по свом "дипломатском таленту и неуморној истрајности" представља аутентични случај "узор-конспиратора".

Заиста, Фрицов Савез је и хоризонтално и вертикално иновативна, веома флексибилна организација. Хоризонтално, Савез је окупља људе из свих класних и социјалних група немачког друштва. Ритери, свештеници, грађани, плебејци, сељаци… који деле иста анти-клерикална и анти-феудална уврења с једне стране, а са друге деле исте снове о социјалној једнакости и правди, налазе су се у Савезу. Локалне завереничке ћелије или ложе имају релативну аутономију усвом раду, а комуникација са читавом организацијом почива и завршава се на тајној вези са првом суседном ложом. Вертикално, Савез је организован као вишестепена завереничка организација. Учесници завере на првом степену ове пирамидалне структуре имају о њој и њеним циљевима само најопштија сазнања; дијапазон знања се шири са сваким новим степеном; само су они малобројни на врху пирамиде упућени у све тајне Савеза. Вертикалне границе међу степенима, као и хоризонталне границе између појединих ложа или ћелија су чврсте, готово непробојне за заверенике на првом степену, а веома порозне за оне на врху пирамиде.

Посебно важан део Савеза је свет са друштвене маргине. Јос Фриц је успео да за ствар Савеза придобије тројицу најутицајнијих просјачких краљева и, преко њих, читав тај свет отпадника. Тако органиозован, Савез премрежава цео Алзас, Швабију и Баден, све до Витемберга и долине Мајне.

Програм од 14 тачака дефинисао је следеће циљеве Савеза: само се цар признаје за врховног господара, а по некима признаје се и папа; укидање ротвајлског (царског), а ограничење црквеног суда на црквене послове; укидање свих камата које погодују зеленашком систему (камате се плаћају све док се не изједначе са главницом); петопроцентна камата се уводи као највиша каматна стопа; гарантује се слобода лова, риболова, испаше и сече шуме; ограничавају се свештенички приходи на само један извор; сви манастири, сва црквена добра и сва друга богатства цркве или њених монашких редова, конфискују се у корист Савеза и његових финансија; укидају се сви неправедни порези и путарине; успоставља се вечни мир у хришћанском свету; против свих непријатеља Савеза предузимају се најоштрије мере; уводе се посебни порези у корист Савеза; пошто буде заузет, утврђени град Фрајбург постаје центар Савеза; када се трупе Савеза поново окупе после окончања војног похода, отпочињу преговори са царем, а ако цар на то не

33

пристане, Савез почиње преговоре са Швајцарском. Различити симболи, укључујући и ону сељачку ципелу, Bundschuh, били су истакнути на застави Савеза; заставу је, такође, красило гесло Савеза: "Господе, буди на помоћи твојом божјом праведношћу". Планира се да свеопшти устанак који ће довести до остварења ових циљева отпочне заузимањем Фрајбурга у јесен 1513.

Међутим, непромишљена нестрпљивост неких од вођа Савеза, угрозила је и онемогућила овај план. Наиме, док је Јос Фриш био на путу, ови нестрпљиви људи одлучили су да раније нападну Фрајбург. Бискупске и градске власти Фрајбурга сазнале су за ову намеру, проглашена је општа опасност за поредак, па је градска и царска војска кренула у одлучну превентивну акцију у читавој области. Тако су масовна хапшења, репресалије и погубљења осујетила планове Савеза. Ипак, већина чланова овог Bundschuha, успела је да се склони испред ових репресалија. Јос Фриц такође је успео да умакне, поново се нашао у Швајцарској, одакле је често прелазио Рајну и спроводио конспиративну антисистемску агитацију у немачким земљама. Предање каже да је испод кошуље стално носио заставу Савеза. Никада није ухваћен.

1513. Никола Макијавели (Niccolò Machiavelli, 1469 - 1527) је завршио рукопис свог класичног дела De principatibus, Владалац.

Можда Макијавели и не би написао Владаоца да је успела завера против фирентинских власти у којој је учествовао. Завера је, међутим, пропла, Макијавели је са другим учесницима био ухапшен, подвргнут сваковрсним мукама током истраге, најзад пуштен из затвора и протеран у изолацију на своје сеоско имање; крајем ове, за њега тешке године, Макијавели је написао Владаоца; Чезареа Борџију (Cesare Borgia), сина папе Александра VI, Макијавели је у Владаоцу описао као типичног владара Ренесансе.

1514. Иваниш Бериславић, деспот српски у Угарској, умро је почетком године.

Нешто раније, године 1513, цар Максимилијан I ослободио је Бериславића звања босанског бана на његов лични захтев. Титулу деспота српског у Угарској наследио је Ивенишев малолетни син Стеван Бериславић, а фактичку власт преузела је његова жена, деспотица Јелена, сада већ двострука удовица.

1514. Сироти Конрад, организација Bundschuh у Витембергу, покреће општи анти-феудални и анти-клерикални устанак.

Устанак је избио у мају, али је већ у јуну био сломљен, а против учесника су примењене сурове мере одмазде.

1514. Велики анти-феудални устанак потреса Угарску. Све је почело 1513. када је у Угарској покренута опсежна мобилизација

трупа за крсташки рат против Турака. Војска крсташа (мађ., kuruci), коју су знатним делом сачињавали кметови (мађ., jobađi) са великих феудалних поседа, била је истина сакупљена али је логистичка подршка потпуно заказала. Крсташи, куруци оскудевали су у свему, од хране до оружја. Уз све то, они су стајали, а команда за отпочињање борбених дејстава није стизала. Племство и висока црквена хијерархија били су одговорни, па је у пролеће 1514. све веће незадовољство мобилисаних крсташа таквим стањем ствари прерасло у отворену војну побуну против племства. На чело побуњеничке војске од 60.000 људи ставио се Ђерђ Дожа

34

(Georg Dózsa), кога српски летописци називају Ђурађ Секула, племић пореклом Секлер из Трансилванских Алпа.

Своје операције Дожа је покренуо на пољу Ракош покрај Будима. После чарки са припадницима племићке странке, сви којих су се Дожини саборци домогли били су у знак освете масовно побијени, а замкови и власелинска имања око Будима попаљени. Затим је Дожа део снага упутио на север, део је задржао око Будима, а он је са осталима кренуо да заузме Сигет. Устанак је захватио и јужну Угарску, па тако и Банат, Бачку и Срем. Имања браће јаскшића била су уништена, као и део поседа српских деспота. Дожа није имао успеха у опсади Сигета па је своје трупе повео на Чанад, освојио тај град и у њему прогласио републику, укидање племства, општу једнакост и народни суверенитет. Затим је кренуо на Темишвар и напао га. Овде је устаничку војску поразио са својим ердељским трупама Јован Запоља, један од најмоћнијих људи Угарске у том часу.

"… Сам Dózsa је био заробљен, печен на усијаном престолу и његови људи су га живог појели, јер им је само под тим условбом покањан живот." Преостале устаничке снаге, међу којима је било и Срба са попом Борбашем који се највише истакао у устаничким борбама, поразиле су трупе деспотице Јелене и њеног малолетног сина Стевана Бериславића уз помоћ дела угарских јединица стационираних у Београду. Устанак је дефинитивно угушен у јуну 1514.

"…Све што је непријатељу допало шака било је набијено на колац или обешено. На хиљаде сељачклих лешева висило је дуж друмова или на улазима у попаљена села. Изгледа да је што погинуло, што масакрирано око 60.000 људи. А племство се постарало да се на следећем заседању земаљске скупштине робовање сељакас опет призна као закон земље.", пише аутор Немачког сељачког рата.

Српске црквене хронике осуђују овај устанак. 1514. Албрехт Дирер је завршио гравиру Меланхолија I, свој вероватно

најславнији и најезотеричнији рад, као и гравиру Свети Јероним у радној соби.

Ове две гравире представљају Дирерову интерпретацију Агрипине теорије магије из De occulta philosophia. Што се тиче самог св. Јеронима (348 - 420), он "у неку руку представља свеца заштитника кабалиста и често се појављује у литератуири хришћанске кабале, као код Реухлина", каже Френсис А. Јејтс (Frances A. Yates, 1899 - 1981). Овај Јеронимов углед темељи се на чињеници што је значајан део свог живота провео путујући по Блиском Истоку, у Витлејму је подигао и манастир, а посебно што је као зналац грчког и хебрејског био први који је превео Свето писмо на латински и што је за собом оставио богат опус учених коментара појединих књига Светог писма. Такође, међу његовим сачуваним списима налази се и расправа о значењу слова хебрејског писма. Јероним се родио у Стридону, граду који се налазио на месту данашњег Босанског Грахова, на самој граници Далмације и Босне.

1514. Никола Коперник (пољ. Mikolaj Kopernik, лат. Nikolaus Copernicus, 1473 - 1543), завршио је рад на рукопису De hypothesibus motuum coelestium a se constitutis commentariolus, О хипотези звезданог кретања са малим коментаром, рад познат као Commentariolus, Мали коментар.

Коперник је овде поставио основне оквире своје револуционарне хелиоцентричне, прецизније хелиостатичне теорије о кретању тела у Сунчевом

35

систему. Сматра се да је овај Пољак, рођен у Торуњу (Torun) и школован у Италији, Commentariolus написао између 1508. и 1514. године, вероватно у Вроцлаву (Wroclaw) и Кракову (Kraków).

Идеја да се небеска сфера са Сунцем, планетама и другим звездама не окреће око Земље, него да се, напротив, сама Земља, са свим другим небеским телима окреће око Сунца које се непомично налази у центру универзума, била је до те мере превратничка и револуционарна да је Коперник, разумљиво, њено јавно публиковање одложио не за 9 година као што то у сличним случајевима саветује Хорације, него за тај период помножен са 4, дакле за читавих 36 година.

Идеја о хелиоцентричном кретању небеских тела почела је да се уобличава код Коперника нарочито током његових италијанских студија. Наиме, после студирања слободних уметности, укључујући овде и астрологију, на Универзитету у Кракову (1491 - 1494), Коперник је, уживајући високо покровитељство свог ујака, Луке Ватсенрода (Lucas Watzenrode 1447 - 1512), бискупа од Ермеланда, наставио школовање, припремајући се за докторат, на Универзитету у Болоњи (Bologna). Тамо је, од 1496. до 1500, посебно изучавао грчки језик и филозофију, посебно Платона, математику, астрономију и астрологију.

Извесно време, Коперник је у Болоњи је становао у истој кући где је живао Доменико Мариа де Новара (Domenico Maria de Novara, Domenicus Maria Novaria Ferrariensis, 1454 - 1504), одговоран за годишње астролошке прогнозе у том граду. Новара је на основу посматрања кретања планета и математичких операција предвиђао будуће догађаје од значаја за Болоњу, укључујући овде и понашање свих социјалних група у граду. Посебну пажњу поклањао је "судбини" италијанских принчева и "судбини" њихових непријатеља. И сâм упућен у вештину атролошких прогноза, Коперник је био "помоћник и сведок" Новариних посматрања небеске сфере.

Тако се догодило да је управо Новара упознао Коперника са две књиге чији ће садржај представљати оквир његових доцнијих истраживања небеске сфере и трајекторија тела која се по њој крећу. Биле су то књиге Epitoma in Almagestum Ptolemaei, Извод из Птоломејевог Алмагеста, рад Јохана Милера Региомонтануса (Johann Müller Regiomontanus, 1436 - 1476), као и Disputationes adversus astrologianm divinatricenm, Расправа против пророчке астрологије, рад Ђовани Пика дела Мирандоле. Док је Региомонтанусов Извод омогућио Копернику да се упозна са основама Птоломејеве астронимије, као и са Региомонтанусовим корекцијама и критичким разматрањима ове теорије, дотле је Пикова Расправа, као радикално скептичка критика самих основа астрологије 17. века, помогла Копернику да уобличи властито критичко становиште према владајућим астрономским и астролошким идејама времена. Његово познавање грчког омогућило му је да у делима античких писаца открије открије она места која непосредно или посредно упућују на хелиоцентричну теорију.

Најзад, док је боравио у Болоњи, Коперник је, или независно или захваљујући још непознатим везама, иако није знао арапски, стигао да се упознао и са главним радом групе персијских астронома из Маракеша који су у 13. веку развили модел за израчунавање кретања по физичкој сфери. Како било да било, Коперник је прво од својих укупно 27 регистрованих астрономских посматрања и мерења, извео је 9. марта 1497. у Болоњи. Најзад, пошто је 1500, у току тзв.

36

јубиларне године, у Риму, пред извесним заинтересованим аудиторијумом одржао једно предавање о математичким проблемима, после краткотрајног боравка у Фрауенбургу, Источна Пруска (данас Frombork у Пољској) током 1501, Коперник се поново вратио у Италију како би на Универзитету у Падови (Padua) од 1501. до 1503. студирао медицину. На крају, у мају 1503. добио је докторат из канонског права, али не од универзитета у Болоњи и Падови где је студирао него од Универзитета у Ферари (Ferrara). Онда се вратио у Пољску, где му је бискуп Лука Ватсенрод, његов ујак и заштитник, обезбедио приходе именујући га за свог саветника са титулом наставника у одсуству, ин абсентиа, у Вроцлаву. Као доктор канонског права, Коперник је у ермеландској бискупији углавном обављао административне и медицинске дужности, сакупљао је ренту са црквених имања, старао се о питањима одбране, водио рачуна о финансијама и бринуо бригу о медицинским потребама свог ујака и другог свештенства.

Године 1509. у Кракову је објавио превод изрека византијског историчара и песника из 7. века Теофилакта Симокате (Theophylactus Simocattes). Тај превод са грчког на латински посветио је свом ујаку и заштитнику бискупу Луки Ватсенроду. После ујакове смрти 1512, Коперник се стално настанио у Фрауенбургу где је наставио да се бави истим пословима. Глас о математичким и астрономским знањима тог доктора канонског права чуо се надалеко, па је 1514. био позван да на једној од седница Петог латеранског концила предложи своју реформу постојећег Јулијанског календара. Коперник се није одазвао том позиву.

Међутим, све ово није било и оно најважније што је Коперник радио тих година. Најважнија су била његова астрономска истраживања којима се у тишини истрајно бавио у слободном времену. Тада је поставио основе своје теорије хелиоцентричног и хелиостатичног универзума и тада је написао Commentariolus, Мали коментар. Свет је имао још да чека како би био упознат са Коперниковим изузетним открићем и његовом епистемолошком револуцијом, нарочито са општим последицама те револуције.

1515. Рукопис Epistolae obscurum vivorum, Писма опскурних људи појавио се прво у немачким земљама, а затим и другде по Европи.

Реч је о сатири на кампању коју и даље води Јохан Пфеферкорн са својим доминиканцима против Јевреја, а сада и против Јохана Реухлина. Овај рукопис групе непотписаних немачких хуманиста, доживео је изванредан успех. Пфеферкорн и његови доминиканци нису се опоравили од тог извргавања руглу због свог незнања, глупости и неморала.

1516. Митрополит београдски Максим (Бранковић), духовно-црквени поглавар свих Срба у Угарској, умро је 18. јануара у манастиру Крушедол.

Захваљујући пријатељству са румунским војводом Јованом Његоје Басарабом – који је познат као "величанствени заштитник уметности" – управо је митрополит Малксим био онај који је, четири године раније, успео да заврши изградњу Круишедола, последње задужбине Бранковића. На молбу "мајке Анђелије", за Крушедол је дао прилог и руски велики кнез Василије Иванович. Максим је подигао и манастир Хопово, можда и Прибину Главу, а раније, са братом Јованом и неке друге манастире. Снажно културно и црквено средиште развио је у Сланкамену. "Многи српски поменици тим датумом завршавају списак наше старе 'господе', а ту је завршна тачка и код доброг броја летописа", пише

37

Владимир Ћоровић. На таласу догађаја који тек треба да се одиграју, ускоро ће престати да постоји и Српска деспотовина у Угарској.

1516. Томас Мор објавио у Лувену (Louvain), Белгија, своју књигu De optimo reipublicae statu deque nova insula Utopia, О најбољем уређењу државе и о новом острву Утопији.

Књига је одмах доживела велики успех међу ученим европским хуманистима и од онда је позната под именом Утопија. Док је писао Утопију, Моров секретар био је Џон Клемент (John Clement).

1516. Папска комисија Лава X ослободила је Јохана Реухлина од оптужби за јерес.

Тако је закључен спор око јеврејских књига који је Реухлин водио са Доминиканцима и самим царем Максилмијаном I.

1516. После смрти свога деде по мајци Фердинанда II од Арагона, Карло I (Charles I, 1500 - 1558) је проглашен и за краља Шпаније.

Тада шеснаестогодишњи принц-регент Низоземске, син Филипа I Лепог, краља Кастиље и Јохане Луде, унук "изабраног цара" Максимилијана I и царице Марије од Бургундије, такође и унук "католичких краљева" Изабеле I од Кастиље и Фердинанда II од Арагона, а сада и шпански краљ, имао је да буде суверен равноправно са својом мајком која, међутим, није била у стању да влада том земљом због болести. Карлов духовник и учитељ је Адриан од Утрехта, члан религиозног покрета девотио модерна за ширење писмености међу масама; овај Холанђанин ће доцније постати папа Адриан VI.

1516. Успон турских војних редова у смедеревском санџакату. Радован Самарџић: Сулејман и Рокселана, СКЗ, Београд 1976, стр. 109 –

110."Мада су сматрали нарочитим добитком кад уједно у своју веру и у службу својој држави преведу човека племенита порекла и особина, Турци су, сасвим искуствено, да би их искористили, приступили доњим слојевима и спуштали их, ради преузимања, још један степен ниже. Становници северне Србије у великом броју су добили тзв. влашке повластице – да плаћају смањене дажбине, имају своје заповеднике и служе војсци...

"У Смедеревском санџаку је 1516. године било преко 12.000 влашких кућа... "Мењајући му правни положај и улогу у производњи, турска управа је од

хришћанског становништва северне Србије образовала читав систем војних служби на крајишту. Спахије и њихове џебелије су, као коњаници, одлазили у ратне походе. Мартолоси су сачињавали посаде по тврђавама и често се залетали, да разарају и плене, у суседне угарске области. Они су оперисали и на шајкама и јатима својих малих и кљунастих лађа, које су склањали подно дунавских и савских тврдиња, стварали основу турске речне флоте у

"Подунављу. Одговорне за безбедност путника, дервенџије су чувале друмове, пролазе, скеле и мостове. Војнуци су служили као коњушари, па су одлазили на рад све до царских штала у Стамболу, или су, на одређеним местима, косили и прикупљали сено и другу крму за војску. Многи су пратили турску ордију кад би кренула на војну да јој буду комордђије, вуку лађе и догоне, с коњима и воловима, топове, да минама поткопавају градове и, кад ови падну, подигну нове. Поједине групе, понекад и многобројне, покретане су да у пограничним крајевима Турске обнављају и презиђују тврђаве, да тешу грађу, склапају бродове и премазују

38

их катраном, припремају понтонске прелазе преко река и граде тврде мостове, крче шуме поред пута и разгоне по њима разбојнике. По градовима су лили топове и млели барут, правили узенгије и прекивали гвожђе у оружје, радили као стрелари и копљари."

1517. Јохан Реухлин објављује De arte cabalistica, О вештини кабале. Књига ће постати "библија хришћанских кабалиста". 1517. Мартин Лутер (Martin Luther, 1483 - 1546) је обнародовао својих

95 теза против папске трговине индулгенцијама, опроштајницама од грехова. Текст који је, на празник Свих светих, 31. октобра, као протестни летак,

Мартин Лутер – аугустински редовник, доктор и професор Светог писма на универзитету у Витенбергу (Wittenberg), човека из народа поносан на своје порекло немачког сељака – прикуцао на врата кнежеве цркве у Витенбергу, постао је славан под насловоm B. Martini Lutheri theses Tezelio, indulgentiarum institori oppositas.

Иако то није намеравао, Лутер је овим протестом покренуо догађаје који су само чекали да буду покренути, покренуо је велики покрет европске Реформације, прву масовну револуцију модерног времена.

Ипак, непосредан повод за Лутерових 95 теза које су покренуле револуцију, имао је само посредне везе са пословима религије, цркве и теологије, али је зато био у директној вези са пословима банкарства, финансија и посебно са сумњивим финансијским операцијама. Све је почело тако што се двадесетседмогодишњи кнез и црквени великодостојник Алберт, брат моћног магдебуршког кнеза-изборника, следећи пример самог папе Лава X, преко сваке мере задужио код велике немачке банке Фугер. Кнез Алберт је, наиме, истовремено био надбискуп Мајнца (Meinz), и надбискуп Магдебурга, у чијој је надлежности и Витемберг, а такође и администратор надбискупије у Халберштату (Halberstadt); да би живот у своја три надбисукупска дворца одржао на вртоглаво луксузном нивоу, био му је потребан новац и то много новца; новац је позајмио код банке Фугер, па је дошло време да се та велика средства врате са каматом.

Пошто је практично банкротирао, надбискуп и кнез Алберт досетио се да огромни дуг врати тако што ће у немачким земљама организовати објављивање јубиларне опроштајнице папе Лава X коју је овај расписао нудећи посебне погодности у опраштању грехова свима који дају одговарајуће прилоге за довршетак изградње нове базилике Св. Петра у Риму. Албертов план био је прилично једноставан, половину сакупљеног новца послаће папи, половину ће задржати за себе и вратити дуг банци Фугер. Албертова улога службеног "продавца опроста" у папино име, била је регулисана уговором; тајном клаузулом тог уговора такође је гарантовано спровођење његовог плана о враћању дуга. Само је мали број припадника ексклузивног клуба моћних финансијера и дипломата у немачким земљама и Риму био упућен у читаву ову операцију.

Међутим, када се са продајом опроштајница кренуло, кнез-изборник Фридрих Мудри (Friedrich der Weise), обласни господар Саксоније и Лутеров заштитник, човек веома поносан на своју импресивну колекцију светиња од чак 17.443 комада светих моштију, разних реликвија, опроштајница и других светих предмета, међу којима се налази чак и мошти једног од Невине деце, забранио је ову акцију у Саксонији. И поред забране, Фридрихови поданици, махом неписмени

39

сељаци и необразовани грађани, одлазили су преко граница Саксоније и у суседним земљама масовно куповали опроштајнице.

Све ово разљутило је Мартина Лутера па је написао оних 95 теза против папских индулгенција. Поред осталог, у том оштро интонираном тексту, правом полемичком памфлету, поставио је и ово питање: "Папа поседује далеко веће богатство од свих других људи – зашто не гради базилику светог Петра од свог новца, уместо од новца сиромашних хришћана?"

Разуме се, надбискуп Алберт је о догађају обавестио папу Лава X. Овај је, у првом моменту, остао равнодушан сматрајући да је реч о стандардној схоластичкој расправи залудних калуђера. Променио је мишљење брже него што се могло претпоставити. Тако се, ето, догодило да је заједнички пројекат нове базилике Св. Петра тројице папа – Александар VI, Јулије II и Лав X – покренуо догађаје, показаће се неповратно, које нико од ове тројице није ни желео, ни очекивао.

1518. Албрехт Дирер је дошао у Аугсбург да се сретне и упозна са Мартином Лутером.

После тог сусрета, Дирер ће постати уверени лутранац. 1518. Филип Меланхтон (1497 - 1560) је објавио Основе грчког језика и

постао професор на унверзитету у Витембергу. Сâм Еразмо Ротердамски поздравио је појаву те књиге, Меланхтон је постао

познат широм Европе, а преко великог Јохана Реухлина, јединог живог рођака који је водио рачуна о његовом образовању, позван је са универзитета у Витембергу да буде први тамошњи профестор грчког језика. Пет дана пошто је почео са радом у Витембергу, обратио се универзитетским властима представљајући им свој рад Унапређење студија, један програм реформе универзитета заснован на хуманизму, класичним студијама и студијама извроних хришћанских текстова. Разуме се, Меланхтон је у Витембергу постао најближи сарадник и пријатељ Мартина Лутера.

1519. Карло I, краљ Шпаније и регент Низоземске, после смрти свог деде Максимилијана I, постао је аустријски надвојвода, а под именом Карлo V Хабзбург и немачки краља, као и "изабрани цар" Светог римског царства немачког народа.

Овај најмоћнији владар свог времена на европском западу, прошириће власт куће Хабзбург преко читаве Европе, од Шпаније и Напуљске краљевине до Аустрије, Немачке и Низоземске, али и преко Атлантика све до Нове Шпаније у Средњој и Јужној Америци. Код Карла V ће извесно време и Корнелијус Агрипа обављати дужност дворског секретара; царев лични секретар био је Корчуланин Јаков Банићевић.

Занимљиво је да у то исто време, иако без икаквих стварних изгледа, енглески краљ Хенри VIII разматра могућност да посредством породичних веза сам буде крунисан за цара Светог римског царства немачког народа; његов пријатељ, кардинал енглески Томас Вулзи подржава настојања свог краља, а истовремено сања о томе да сам постане папа; Хенри VIII подржава ову амбицију као ствар од интереса за краљевину. Проглашењем Карла V за наследника Максимилијана I планови двојице пријатеља предати су забораву.

Што се тиче самог Карла V он ће се ускоро веома добро осећати у улози једног од двојице најмоћнијих људи познатог света. Наиме, друштво у том ексклузивном клубу на самом врху пирамиде моћи, правиће му већ од наредне

40

године његов највећи и најомиљенији непријатељ, султан Сулејман I, цар моћне Отоманске империје.

1519. Дана 18. фебруара, Хернан Кортез (Hernán Marqués Del Valle De Oaxaca Cortés) испловио је са Кубе према обали средњоамеричког полуострва Јукатан (Yucatán), са циљем да освоји царство Ацтека (Aztek).

Овај шпански племић, војник, морнар и пустолов, до тада већ два пута alcade, градоначалник шпанске колоније Сантијаго (данас Хавана) на Куби, био је на челу експедиције од 11 бродова са 100 морнара и 508 војника укључујући овде и 16 коња; кренуо са дозволом свог цара и краља Карла V, да за њега и себе освоји царство Ацтека. Тако је почела ова шпанска колонијална операција у Средњој Америци.

Ацтеци, који говоре језиком Nahuatl, успоставили су између 12. и 15. века велико царство у областима које су данас централни и јужни делови Мексика. Називају се Actek по земљи свог порекла, Aztlán или Бела Земља; такође се називају Tenochca, по свом претку Tenochu и Mexica, што је вероватно изведеница од Metzliapán или Месечево Језеро, мистично име језера Texcoco. Име њиховог главног града је Tenochtitlán, што је такође дериват од Tenochca; именом Mexica они називају долину у којој се налази њихов главни град; отуда и данашње име те земље, Мексико. У тренутку док Кортез креће да освоји царство Ацтека, овде живи преко 25 милиона људи, а Tenochtitlán је фасцинатни град од око 300.000 становника, највећи град на свету у том часу.

После неколико драматичних обрта и великих покоља у којима су шпански освајачи са својим локалним савезницима побили и осакатили на десетине хиљада људи, Кортес је у децембру 1520. поново напао главни град царства, Tenochtitlán. Освајајући улицу по улицу и кварт по кварт, Шпанци су коначно заузели град 13. августа 1521. Кортез је онда наредио да се Tenochtitlán сруши до темеља, да се храмови и друга света места униште, да се све књиге Ацтека спале и да се приступи конверзији Ацтека у хришћанство, силом разуме се. Шпанија је тако успоставила своју власт над земљом Ацтека којој је име промењено у Нова Шпанија. Ова земља данас је Мексико.

Систематско геноцидно уништавање велике цивилизације Ацтека, али и цивилизација њихових претходника на овом простору, Маја и Олмека, трајаће после Кортеса неколико наредних векова. За мање од сто година под влашћу шпанских конквистадора, у земљи Ацтека је од некадашњих преко 25 милиона људи прживело једва милион.

1519. На дан 2. маја, свет је напустио Леонардо да Винчи. Велики сликар, архитекта, научник и проналазач, један од генија не само 15.

и 16. века, него и људске историје уопште, рођен 1452. у Винчију, Фиренца, умро је у резиденцији Клоа (Cloux), недалеко од дворца Амбоа (Amboise), летњиковца француског краља Франсоа I (Francis I) у долини Лоаре. У том часу Леонардо је имао звање Premier peintre, architecte et méchanicien du Roi, Први краљевски сликар, архитекта и механичар на двору Франсоа I. Уживајући последње три године живота потпуну слободу у располагању својим временом, Леонардо је у резиденцији Клоа углавном завршавао своју загонетну, езотеричну слику Св. Јован Крститељ; када га је посетио кардинал Арагона, у атељеу великог сликара видео је његове слике Св. Јован Крститељ, Мона Лиса и Девица са Св. Аном. Ипак,

41

Леонардо се највише бавио сређивањем својих научних студија – тако је, например, са снажном ликовном имагинацијом дочарао примарне силе које владају природом у својим тзв. Визијама краја света. Сахрањен је у цркви Saint Florentin, која је у потпуности срушена почетком 19. века. Данас више није могуће лоцирати место где је Леонардо да Винчи сахрањен.

1519. Фердинанд Магелан (порт., Fernão de Magalhães, шпан., Fernando ili Hernando de Magallanes, 1480 - 1521) испловљава 20. септембра 1519. из шпанске луке Санлúцар де Баррамеда у Севиљи са циљем да оплови Земљу и докаже да је она заиста округла.

Овај португалски поморац који плови и под португалском и под шпанском заставом, сада је у служби цара и краља Карла V Хабзбурга и командује флотилом од три брода – Trinidad, Victoria, Concepción; на бродове је укрцана мултинационална, мултирасна и мултиконфесионална посада од око 270 помораца. Крећући се по маршрути коју је одређује главни навигатор експедиције, баскијски поморац Хуан Себастиан де Елкано (Juan Sebastián de Elcano ili del Cano) који је и капетан Concepcióna, Магелан је прешао Атлантик, затим је кренуо на југ душ обала Јужне Америке, па је, откривши пролаз, који је њему у част назван Магеланов пролаз, крајем 1520. упловио у Јужно море, које ће доцније бити названо Пацифички океан. Крећући се на северозапад Магелан је 6. марта 1521. пристао на обалу острва Гуам у Маријанском архипелагу; први пут за 99 дана пловидбе експедиција се овде снабдела свежом водом и храном; 9. марта пловидба је настављена по курсу запад-југозапад ка архипелагу који је касније назван Филипини; на острву Massava, Магелан је обезбедио први пацифички савез за свог суверена, а на острву Cebú већ је спровео конверзију у хришћанство тамошњег владара и његових доглавника. Два месеца касније, 27. априла 1521, Магелан је убијен у сукобу са становницима острва Mactan; после Магеланове смрти, два од његова три брода, Trinidad и Victoria, стигли су до Молучких острва.

На крају, само је брод Victoria (85 тона носивости), под командом Хуана Себастиана де Елкана успео да заврши путовање и 8. септембра 1522. коначно пристане уз шпанску обалу; на броду се налазио укупно 21 човек, "слабији него што су људи икада раније били" – само 17 преживелих од око 270 чланова експедиције на почетку, као и 4 пацифичка домородца. Капетан Елкано је од Карла V примио признање за овај подвиг, глобус са натписом "Primus circumdedisti me", "Ти си први који ме је опловио". Тако је практично доказано да је Земља округла.

Корчуланин Јаков Банићевић, лични секретар Карла V, одмах је о овом догађају обавестио дубровачки Сенат достављајући његовим члановима копију поверљивог извештаја који је за Карла V написао Хуан Себастиан де Елкано. Тадашњи Дубровник био је познат не само по својим поморцима, трговцима и ученим људима, него и по својој веома успешној дипломатској и обавештајној служби.

1520. Мартин Лутер делује у складу са улогом човека који је покренуо реформаторски покрет.

Нешто више од две године после 95 теза против индулгенција, после низа драматичних догађаја који је тај спис покренуо и против воље самог аутора, Лутер је прихваћен у немачким земљама и широм Европе као први човек већ захуктале Реформације. Међутим, под притиском догађаја, он се више не задовољава својом

42

критиком теолошких основа прогласа Свете столице о њеном божанском примату и непогрешивости, нити тужбом против папе коју је 28. новембра 1518. поднео Општем концилу римске цркве, нити својим јавним признањем из јула 1519. да је Јан Хус – јавно спаљен 6. јула 1415. у Констанцу (Konstanz), за време одржавања Општег концила римске цркве који га је осудио на спаљивање као опасног јеретика – делимично, ипак, био у праву.

Само по себи то јавно признање било је јеретичко, али је Лутер у фебруару 1520, отишао и корак даље. "Сви смо ми хусити а да то не знамо… свети Павле и свети Августин су хусити", написао је тада Лутер.

Лутер сада позива немачке кнежеве да узму ствар у своје руке и као световни владари реше кризу цркве пошто је очито да ни папа ни, кардинали, ни високи црквени достојанственици и теолози одбијају да то учине. Поред других полемичких списа, током године је објавио и три познате расправе о Реформацији: Хришћанском племству немачког народа (на немачком), Epistola Lutheriana ad Leonem decimum summum pontificem. Dissertatio de libertate Christiana per autorem recognita, О слободи хришћанина и De captivitate Babylonica ecclesiae praeludium, О вавилонском ропству Цркве.

1520. Томас Минцер (нем. Thomas Müntzer, Münzer или Monczer, лат. Thomas Monetarius, 1490 - 1525), открива да покрет за реформу црквеног живота који води Лутер може имати смисла само ако доведе и до темељних промена у световном животу, дакле до (социјалне) револуције.

До овог открића, тај независни мислилац Реформације, зналац латинског, грчког и хебрејског, истраживач античке и хуманистичке књижевности, посебно Старог и Новог завета, учитељ, професор Martineuma у Брауншвајгу (Braunschweig), клерик и мистик, већ од 1512. иницијатор бројних тајних друштава која раде на реформи, велики критичар Фрањевачког реда, као и хијерархије римске цркве уопште, дошао је после двогодишњих усамљеничких студија у вајсенфелском (Weissenfels) манастиру. Студије су сада завршене а Минцер је спреман за акцију. Од сада, црквена реформа коју је покренуо Лутер, за Минцера има смисла само ако истовремено покрене и дубоку револуцију световног живота. Ускоро, Минцер ће добири прилику да своје откриће, које је сада и његово најдубље уверење, провери у пракси.

1520. Сулејман I (1494 - 1566) ступа као султан на престо Отоманског царства после смрти свог оца, Селима II.

За време владе Сулејмана I, који ће ускоро бити назван Сулејман Величанствени (турк. Süleyman Muhtesem) и Сулејман Законодавац (турк. Süleyman Kanuni), Отоманско царство ће достићи свој историјски врхунац не само због територијалног ширења, војне, економске и политичке моћи, него и због високих постигнућа у областима управљања државним пословима, законодавства, књижевности, уметности и архитектуре.

Само је један човек био стварни конкурент Сулејману I и извор његовог сталног надахнућа. Био је то његов најомиљенији непријатељ цар Карло V, који је исте 1520. године службено крунисан за "изабраног цара" Светог римског царства немачког народа у Ахену (Aachen), престоном граду Карла I Великог. Тако се од 1520. на врху пирамиде моћи тадашњег света налазе само Карло V и Сулејман I, један који представља западно хришћанско царство и други који заступа источно

43

исламско царство; Карло V је на челу европске трансатланске колонијалне експанзије; Сулејман I предводи азијску колонијалну експанзију у Европи; веома осетљива равнотежа, историјски гледано сасвим краткотрајна равнотежа биполарне моћи тадашњег светског поретка била је успостављена између два царства у простору чије су крајње тачке биле Цариград и Беч; линија која је истовремено и спајала и раздвајала та два центра светске моћи протезала се преко Балканског полуострва са свим консеквенцама једног таквог стања ствари... Оба царства доживеће своје врхунце за живота ове двојице суверена, а после њихове смрти почеће да опадају.

Следећи логику структуралних трансформација светског система, оба царства ће временом постати земље на периферији света који се већ структурира на историјски сасвим новим претпоставкама, на претпоставкама меркантилног капитализма. Центар тог новог света временом ће се померати из медитеранског басена – четири полуострва, Иберијско, Апенинско, Анадолско и Балканско – ка северној и централној Европи – Низоземска, Немачка, Швајцарски кантони – па ће се, најзад, профилисати и стабилизовати у острвској краљевини Енглеској...

1520. Папска була Exsurgu Domine против Мартина Лутера објављена је 15. јуна у Риму.

Четрдесет и једана Лутерова идеја овде се осуђују као јеретичке, верницима се налаже да Лутерове књиге спале ма где да се оне налазе, а самом Лутеру даје се рок од два месеца за покајање; у противном биће екскомунициран. Лутер је одговорио 10. децембра, у девет сати ујутро, на пољу између зидина Витемберга и реке Елбе. Пред окупљеном масом професора и студената универзитета, као и других грађана Витемберга, Лутер је јавно спалио све књиге канонског права, све папске декреталије и све примерке буле Exsurgu Домине. После тога, у Витембергу је дошло до праве експлозије одушевљења. Био је то урнебесни карневал.

1520. Због своје борбе против Лутерове реформације Хенри VIII добија од Лава X титулу Бранитељ вере, а Томас Мор има велике заслуге у тој ствари.

Ово престижно звање Хенри VIII је добио пошто је против Мартина Лутера објавио књигу Assertio septem sacramentorum adversus Martinum Lutherum, Одбрана седам сакрамената против Мартина Лутера. Томас Мор је активно сарађивао на овом пројекту. Мор је сада особа од највишег краљевог поверења, "Хенријев интелектуални дворјанин", његов лични секретар који води сву преписку свог суверена, пише његове говоре, пише нацрте уговора и обавља друге изванредно важне дужности од интереса за круну.

1521. Папа Лав X објавио је 3. јануара булу Decet Romanum Pontificem којом се Мартина Лутер екскомуницира из римске цркве, а његови погледи осуђују као јерес.

Лутер и његове присталице, лутеранци, нису ни трепнули када се то догодило. Напротив, сам Лутер је заузео још радикалнију позицију. Тим поводом, изјавио је следеће: "Рекао сам да је Концил у Констанци осудио нека Хусова начела која су била изворно хришћанска. Повлачим то. Сва његова начела била су хришћанска и осуђујући њега, папа је осудио само Јеванђеље." Папски легат у немачким земљама овако је известио Рим о стању ствари: "Целу Немачку је

44

захватио преврат. Девет десетина виче: 'Лутер' као бојни поклич, а десета уопште и не мари за њега, и виче: 'Смрт двору у Риму'".

1521. Дана 27. јануара Карло V је отворио прво заседање своје империјалне скупштине (лат. Dieta, нем. Reichstag) у немачком граду Вормсу (Worms), а Мартин Лутер је позван да се изјасни о оптужбама које су против њега изнете.

Цар је Лутеру гарантовао слободан пролаз, па се овај 18. априла појавио пред самим царем и пред електоратом империјалне скупштине – сачињавају га представници високог племства и црквени великодостојници царства. У присуству цара, свих кнежева-електора, црквених великодостојника и других достојанственика, Лутера су упитали да ли се одриче својих схватања. Одговорио је да због грешака које је починио хоће да се извини, али да не може да се одрекне свог напада на папу. После тога, Лутер је у складу са царским гаранцијама неометан напустио Вормс; његов заштитник, кнез - изборник Фридрих Мудри од Саксоније, организовао је тада Лутерову фиктивну отмицу омогућивши му да се повуче у илегалу и да се под лажним именом Витез Ђорђе (Junker Georg) склони у кнежевски замак Вартбург (Wartburg) и настави свој рад; истовремено, проширене су гласине да је Лутер не само отет од стране непријатеља лутеранства, него и да је убијен. Паралелно, империјална скупштина је наставила са расправом и месец дана после Лутеровог наступа и нестанка изгласала тзв. Едикт из Вормса којим су Лутерова схватања проглашена неважећим, он сам био стављен изван закона, а смртна казна се проглашава за свакога ко му буде помагао.

Прихвативши Едикт из Вормса, цар Карло V је прогласио рат против Реформације и лутеранства. Тада је Лутер, живећи на сигурном у замку Ватбург, следећи мисао Еразма Ротердамског да Библија мора бити доступна и најсиромашнијим социјалним групама, кренуо да ради на свом преводу Новог Завета на немачки језик. Филип Меланхтон помаже Лутеру у том захтевном послу.

1521. Развој кнежевског система локане управе у Смедеревском санџакату.

''Тридесет година раније, око 1521, на самом тлу Србије, оваква раздвајања личности изазвала су, извесно је још дубље потресе. Турци су задобијали људе које је живот могао уобличити на свој начин. Већина их је ипак остајала отпорна. Уместо спахија који су бар површно имали своју основу у старом српском племству и чији се број, због узајамног неповерења, непрекидно смањивао, стварао се слој кнезова као старешина оних што су, добивши повластице, улазили у поједине војне службе. Јављали су се најпре на челу група које су прихватале исте обавезе, а у потоњим временима, кад је померањем турске границе на север становништво постало више седелачко, по насељима и мањим територијалним јединицама. Кнезови су имали слободне баштине и нису плаћали порезе и дажбине. У један попис из 1527. године уведена су, у Смедеревском и делу Крушевачког санџака, сто четири кнеза....Радован Самарџић: Сулејман и Рокселана, СКЗ, Београд 1976, стр. 109 - 114. (112)

1521. Филип Меланхтон је објавио Loci communes, књигу у којој се први пут систематски излаже евангелистичка доктрина Лутеровог покрета.

45

Loci communes је настала током Меланхтонових универзитетских предавања о Павловој посланици Римљанима; ова предавања држао је по Лутеровом наговору. До краја година објављена су три издања те важне књиге, а до 1525. биће их већ 18. Лутер ће изјавити да Loci communes заслужују место међу канонским књигама Светог писма, а на универзитетима у Оксфорду и Кембриџу, Loci communes добиће ускоро статус обавезне литературе. Још касније, енглеска краљица Елизабета I (Elizabeth I) научиће Loci communes напамет како би могла да расправља о сложеним теолошким питањима.

Упркос империјалном Едикту из Вормса у коме се прописује смртна казна за свакога ко подржава Лутера, Меланхтон је исте године објавио полемички рад Против махнитог декрета париских теолога; био је то његов одговор на 104 оптужбе коју се против Лутера као јеретика изнели теолози са париске Сорбоне. Исто тако, у спису Христове муке и Антихрист, критиковао је начин живота римског папе као дијаметрално супротан Христовом; Лутер је, такође, објавио Меланхтонова предавања о првој и другој Павловој посланици Коринћанима. Најзад, Меланхтон сарађује са Лутером у превођењу Новог завета на немачки језик.

1521. Сулејман I кренуо је у свој први рат и освојио Београд. Први рат који је предузео као султан, рат против Угарске у којој влада права

збрка, Сулејман I је покренуо пошто је одбијен његов предлог да се обнови уговор о миру, а његови изасланици били побијени. Током офанзиве која је трајала од фебруара до септембра, Сулејманове трупе су прво заузеле Заслон (потоњи Шабац), а затим су прешле Саву и кренуле да харају по Срему. Опљачкани су и разорени скоро сви утврђени градови у овој области деспота српских, укључујући и Купиново, седиште деспота. Ипак, Сулејманов стратешки циљ није био ни Заслон, ни градови по Срему. Његов циљ био је Београд.

Предање, додатно, помиње наводну Сулејмнову заклетву из времена док је био само млади наследник престола: "Ако ми Алах досуди царску круну и престо, повешћу војску на Београд, Јајце, Малту и Родос." Поход на Београд био је, дакле, почетак испуњења тог завета и великог сна. Одбрана овог најважнијег утврђененог града на јужној граници Угарске положила је оружје на дан 29. августа, а Сулејман I је сутрадан ушао у град.

Пошто је китњастом и отворено претећом војно-дипломатском нотом обавестио владаре и на западу и на истоку о својој победи, Сулејман је наредио да се зидине Београда поправе, да се град додатно утврди, да се у њему стационира јак гарнизон од око 3.000 јаничара и да се он претвори у најјаче упориште Отоманског царства на његовој северној граници. Затим је 9. септембра наредио да се део хришћанског становништва Београда насилно исели и спроведе у Цариград. Тог истог дана, по његовој заповести, до темеља је срушен град Купиново, седиште деспота српских у Угарској.

Забележено је да су грађани Београда у прогонство отишли пешице. Требало им је 50 дана да стигну до Цариграда. Са собом су, како наводе извори, понели све највеће црквене драгоцености свог града, међу којима су највиши култни статус имале мошти св. Петке, чудотворна рука свете царице Теофане и посебно Богородичина икона коју је, како се веровало, осликао сам јеванђелиста Лука. По изричитом Сулејмановом налогу, становништво у крајевима кроз које је пролазила

46

ова злосрећна колона, могло је да поздрави и целива ове београдске светиње под условом да плати прописану суму. Тако сакупљени новац, нека врста ванредног пореза, био је намењен државној благајни. Када су Београђани са својим светињама 31. октобра стигли у Цариград, Сулејман је васељенском патријарху понудио да ове светиње откупи за 12.000 дуката или ће, у противном, бити уништене. Патријарх је ускоро сакупио новац па је ова купопродаја и обављена.

Што се грађана Београда тиче, они су насељени у селу изван зидина Цариграда, око осам километара од града, а у складу са задатком који су добили од Сулејмана имали су и специјални статус – веома престижно право да носе беле турбане, да задрже своју веру, а добили су и пореске олакшице, као и неке друге повластице. Наиме, по изричитој султановој заповести ови Београђани имали су да воде рачуна о његовом цариградском водоводу, да одржавају инсталације тог постројења и старају се о квалитету султанове пијаће воде. Село у које су настањени, названо је Белиград.

После сто година, у изворима се помињу чак три Белиграда на том простору – Јени Белиград, Орта Белиград и Султан Белиград. Крајем 19. и током прве половине 20. века, топоним Белиград још се користио у Цариграду.

Ову групу људи које је Сулејман И иселио из Београда и населио у Цариграду, различити извори и доцнији интерпретатори помињу као "Бугаре", "Грке" или "Србе", у сваком случају као хришћане.

1522. У Смедеревском санџаку основан још један турски војни ред, делије.

"...Бали-бег Јахјапашић (врхбосански намесник у време операција Сулејмана I за освајање Београда 1521, потом смедеревски санџакбег, прим. Љ.К.) је, располажући великим дохотком и добрим пленом, основао у Србији још један војни ред, делије. За њим се ускоро повео и Хусрев-бег, касније назван Гази, у Сарајеву. Као припадници лаке коњице међу турским пограничним снагама, делије су своје име највероватније добиле због луде и необуздане смелости и храбости. Окупљени као телохранитељи појединих крајишника, они су се брзо умножили и створили снажне ударне јединице. Према вестима које су, убрзо после пада Београда, стигле из Угарске у Пољску, Бали-бег је располагао сопственом војском од најмање 10.000 људи. Али, делије су, под заповедништвом својих бајрак-бегова и дели-баша, и даље најрадије остале телесна стража својих господара, пустахије по понашању и још чудноватије својим изгледом. Постоји мишљење да су то редовно били скорашњи муслимани, што несумњиво не може бити тачно. Потицали су, сумње нема, из оне масе, изашле на пут лутања и сналажења, која је, ипак, у пословима рата налазила тада свој најизвеснији хлеб", пише Радован Самарџић у Сулејману и Рокселани.

1522. Сулејман I кренуо је у свој други рат и освојио Родос. Преко 100.000 војника Сулејманове армије којима командује Мустафа-паша,

звани Чобан, исламизовани хришћанин пореклом из Босне, од 28. јула до 21. децембра опседа и напада Родос, чврсто утврђени и добро брањени град витезова редâ Св. Јована Јерусалимског на истоименом острву. Одбрана у стаставу од 600 витезова јовановаца из више европских земаља, 600 најамника са Крита и око 5.000 грчких грађана, успешно брани град и после неколико месеци жестоких борби у

47

којима су Сулејманове трупе десетковане, две стране 21. децембра потписују споразум о прекиду непријатељстава, предаји Родоса и повлачењу јовановаца.

Сулејман I ушао је у град 29. децембра, а после пригодне размене поклона између султана и великог мајстора јовановског реда, преживели јовановци и други браниоци Родоса испловљавају са острва 1. јануара 1523. Током ове кампање, Сулејман I је заузео више јовановских упоришта у том делу Медитерана, укупно десет, укључујући овде и спектакуларни замак Петрониум, замак Св. Петра у Бодруму, граду на југозападној обали Мале Азије, у заливу преко пута острва Кос. Султан је веровао да је овај број од десет освојених хришћанских упоришта добар знак. Утолико пре што су његове балканске трупе у пролеће 1522, заузеле и снажна хришћанска утврђења у Далмацији, Книн и Скрадин. На овај успех у Далмацији, сенку је бацала чињеница да Сулејманове трупе ипак нису успеле да заузму градове Клис и Јајце.

Освојивши Родос, Сулејман је великодушно наградио грчко становништво тог острва, ослободио их је плаћања харача за пет година, а од обавезе данка у крви ослободио их је заувек. Посебно је наградио становнике једног насеља ронилаца који су своју ретку вештину ставили на располагање његовим трупама током борби. Ови рониоци добили су, поред свега осталог и право да носе бели турбан. "Ништа на свету ние изгубљено на тако добар начин", рекао је Карло V када је сазнао да је Родос пао.

1523. После смрти Лава X, нови папа постаје кардинал Ђулио де Медичи (Giulio de Medici), који узима име Климент VII (Clement VII).

Нови папа је син Ђулијана де Медичија (Giuliano de' Medici), млађег брата преминулог Лава X и унук Лоренца Величанственог. Поред тога што су се из породице Медичи регрутовали световни владари Фиренце и Тоскане, велики европски банкари, моћни племићи по разним европским дворовима, укључујући и две краљице Француске – краљице Катарина де Медичи (Catherine de Médicis) и Марија де Медичи (Marie de Médicis) – чак четворица Медичија били су римски папе – Лав X, Климент VII, Пије IV (Pius IV) и Лав XИ (Leo XI). На политику Климента VII пресудно ће утицати борба за супремацију између цара Карла V и француског краља Франсоа I. Климент VII ће правити савезе час са једним, час са другим од ове двојице.

1523. Хенри VIII се и даље истрајно бори против Лутера, а Томас Мор му у томе и даље помаже.

Енглески краљ је ове 1523. објавио полемички спис Responsio ad Lutherum, Одговор Лутеру, а Томас Мор је помогао да то дело буде што боље. Као особа од краљевог највишег поверења, Томас Мор је због заслуга бројних заслуга за круну ове 1523. изабран за спикера енглеског Парламента. а универзитети у Оксфорду (1524) и Кембриџу (1525) произвели су га у своја највиша звања.

1524. Прва шпанска експедиција стиже до државе Инка. Била је то извиђачка мисија двојице војника, Франциска Пизара (Francisco

Pizarro) и Дијега де Алмагра (Diego de Almagro) и једног фрањевца, Ернанда де Луке (Hernando de Luque), чији је циљ да испита могућности освајања ове андске државе на пацифичкој обали Јужне Америке.

1524. Филип Аурелије Теофраст Бомбаст фон Хохенхајм Парацелсус (Philippus Aureolus Theophrastus Bombastus Von Hohenheim Paracelsus, 1493 -

48

1541) вратио се у Бељак, како се тај град зове на словеначком, односно у Вилах (Villach) како се зове на немачком.

Овај рођени Швајцарац, био је одсутан из тог града у јужној Аустрији више од десет година. У Бељаку или Вилаху, похађао јe Bergschule, школу коју је основала породица аугсбуршких банкара Фугер; полазници ове школе били су обучавани за вештине у различитим областима рударства и металургије – експлоатација и прерада злата, сребра, бакра, олова, живе, гвожђа… Овде је и млади Филип фон Хохенхајм чуо да метали "расту" у земљи, посматрао је процесе њихове лабораторијске дестилације и трансформације, и свакако нучио доста о природи, металургији и хемији.

После Bergschule у Вилаху, Филип фон Хохенхајм је наредних пет година провео трагајући за медицинским знањима на универзитетима у Баселу, Тибингену (Tübingen), Бечу (Vienna), Vitembergu, Лајпцигу (Leipzig), Хајделбергу (Heidelberg) и Келну (Köln, Cologne); стање на овим универзитетима дубоко га је разочарало. Отпутовао је зато у Италију, на универзитет у Ферари (Ferrara), где је, како је доцније причао, године 1517. био произведен у доктора медицине (универзитетска документација за ту годину није сачувана). Како било, на овим путовањима научио је много, посебно да се ствари не завршавају са Аристотелом, Галеном и Авиценом, али је постигао и нешто још важније, поставио је и развио сопствену, испоставиће се револуционарну, медицинску доктрину и стратегију лечења. Тада је Филип фон Хохенхајм свом имену додао име Парацелсус. Ово Парацелсус, односно Para-Celsus, што значи изнад или после Celsusa, требало је да покаже како Филип фон Хохенхајм себе види као лекара већег од Celsusa, чувеног римског лекара из првог века н.е. И заиста, ускоро ће Филип фон Хохенхајм постати славан као Парацелсус. Основна концептуална својства своје доктрине и стратегије овако је објаснио: "Универзитети не уче о свему, па лекар мора трагати код старих жена, цигана, чаробњака, скитничких племена, старих разбојника и сличних одпадника и од њих узимати лекције. Лекар мора бити путник… Знање је искуство."

У складу са овим, из Италије је кренуо по свету да међу људима, посебно међу одпадницима од поретка, сакупља медицинска и друга знања. Као хирург, учествовао је у "холандским ратовима", затим је отпутовао у Русију, тамо су га ухватили Татари, успео је да побегне у Литванију одакле је кренуо на југ, у Угарску, а затим и даље, у Египат, Свету Земљу, Арабију и, на крају, у Цариград.

На том путу, свугде је настојао да сазна што је могуће више о практичлној алхемији, да открије "латентне силе Природе" и, изнад свега, да научи како да их користи. После десет година, вратио се у Вилах. Постављен је за градског лекара и професора медицине на универзитету у Базелу. Али, глас о чудесном доктору Парацелсусу не само да је пре њега стигао у Вилах, него се тада већ био проширио по целој Европи. Студенти из свих крајева конктинента нагрнули су да чују тог највећег лекара времена и да од њега нешто науче.

1524. Универзитет у Оксфорду због бројних заслуга додељује Томасу Мору своје највише звање.

1525. Општи анти-клерикални и анти-феудални устанак захватио је почетком године све немачке земље.

Од 1476. године ово је већ пети Bundschuh, устанак иза кога стоји разграната мрежа тајних организација, братстава и савеза анти-клерикалних и анти-феудалних

49

завереника. Пети Bundschuh покренут је најпре у Шварцвалду и горњој Швапској. Све је почело још у августу 1524. када је Ханс Милер (Hans Müller) из Булгенбаха у ландгрофовији Штилинген, прогласио еванђеоску заједницу чији је циљ укидање свих облика феудалног подчињавања, рушење свих замкова и манастира и сваке световне власти осим царске. Застава Милеровог савеза била је тробојница која ће током времена бити прихваћена као немачка национална тробојница.

Шест логора у којима су концентрисане наоружане формације од 30.000 до 40.000 бораца, представљали су ударну снагу устанка – Шварцвалдско-хегаушки одред, Балтрингешки одред, Горњоалгојски одред, Језески одред, Доњоалгојски одред, Лајпхајмски одред. Балтрингешки одред је као свој борбени симбол узео црвену заставу.

Циљеви устанка били су изложени у Програму дванаест тачака. Иако то није било тачно, ипак се нашироко причало да је аутор Дванаст тачака Томас Минцер (Thomas Münzer, 1490 - 1525), први човек радикалног крила немачке реформације и свакако најзначајнија личност овог покрета. Устанак се убрзо пренао у Франачку где су формирани Велики или Светли одред – 8.000 људи, добро наоружани пушкама и топовима; франачки ритер Флоријан Гејер (Florian Geyer) оформио је у том одреду елитну формацију звану Црна чета – затим Бели светли одред и Црни одред.

Тако је устанак, већ у фебруару 1525, захватио Виртемберг, Шварцвалд, област Боденског језера, доњи Алгој, Швапску, Франачку, Трингију, Фалачку, Хесен, Алзас и друге немачке крајеве између Дунава, Рајне и Леха. У часу избијања устанка, Томас Минцер је председник револуционарног републиканског "вечитог већа" у Милхаузену, Тирингија.

Марин Лутер, као први човек реформације тада је објавио памфлет Wider die räuberischen und mörderischen Rotten der andern Bauern, Против убилачких и пљачкашких сељачких хорди у коме је најоштрије осудио устанике, а племство позвао да се удружи и силом оружја скрши побуну. Већ током јуна, устанак је разбијен, а трупе царско-кнежевско-биркупске коалиције кренуле су у акцију масовних репресалија. Сâм Минцер, рањен 15. маја током битке на Шлахтбергу (Брдо битке) код Франкенхаузена (од 8.000 устаника њих 5.000 је том приликом убијено) ухваћен је, стављен на тешке муке и погубљен. Током крвавих репресалија које су уследиле после битке код Франкенхаусена, погубљено је 300 устаника који су имали несрећу да их заробе трупе феудално-клерикалне коалиције.

Истовремено, у Пруској, тамошњи кнез Алберт од Пруске који је прешао на лутеранство распустио је ред Тевтонских витезова, па је тако после два века власт у Пруској секуларизована. Док су у немачким земљама трајале репресалије, општи устанак избио је у Салцбургу, Штајерској, Корушкој, Крањској, Тиролу, као и читавој горњој Аустрији.

1525. Ђовани да Верацано (Giovanni da Verrazano, Verrazzano, oko 1485 – 1528), испловио је на своје прво трансатлантско путовање и стигао до источне и североисточне обале Северне Америке.

Задатак овог Фирентинца у служби француског краља Франсоа И, био је да за Француску истражи област између Флориде на југу и Њуфаундлендa (Newfoundland) на североистоку и пронађе тзв. северни пролаз који из Атлантика

50

води у Пацифик. На свом путу, Верацано је стигао до обала данашње савезне државе Каролина, затим се искрцао на Род Ајланду (Rhode Island), потом је упловио у њујоршки залив, а одатле испловио на север, све до обала данашњег Мејна. После успешно обављеног задатка вратио се у Француску.

1525. Универзитет у Кембриџу због бројних заслуга такође додељује Томасу Мору своје највише звање.

1525. Франческо Ђорђи (Francisci Georgii, 1466 - 1540) објавио је у Венецији своје прво главно дело De harmonia mundi, О хармонији света.

Овај венецијански фрањевац у главни је представник хришћанске кабале. Кабалистичка лектира, наиме, преплавила је Венецију после Гранадског едикта (1492), када су Јевреји и Мавари били протерани са Иберског полуострва, а многи од учених рабина населили се у либералној републици Св. Марка. Слика света коју Ђорђи представља у De harmonia mundi је слика идеално геометријски структурираног универзума који је као код Питагоре заснован на броју. Тај свет саградио је велики Архитекта Универзума, сасвим у складу са вечним законима универзалне геометрије. Стога је свет изграђен као савршени Храм. Све што у њему постоји налази се у међусобном односу идеално хармоничног склада. Макрокосмос се рефлектује у Микрокосмосу, и обрнуто. Изгледа да се појам Архитекта Универзума први пут у модерном времену јавља управо у De harmonia mundi Франческа Ђорђија. Ђорђи ће ускоро одиграти важну улогу у променама које ће захватити Енглеску, а његова ће књига извршити веома снажан утицај у тој земљи за време краљице Елизабете I.

1525. Ђорђе Агрикола (Georgius Agrico, рођен као Georg Bauer, 1494 - 1555) објавио је у Венецији минералошки уговор Bermannus, своју прву књигу.

Књигу је написао на подстицај Еразма Ротердамског. Упознали су се у Венецији где је Агрикола, од 1523. до 1525. код издавача Алдина, припремао штампање Геленових медицинских радова; на овом пројекту сарађивао је са Џоном Клементом, који је био секретар Томаса Мора када је овај писао Утопију. Еразмо је за Bermannus написао и увод. Осим у Моровом, Еразмо је тако нешто урадио још у само три слулчаја. Bermannus је нека врста пролога за De re mettalica, Агриколино главно дело.

1526. Током августа, сломљен је анти-феудални и анти-клерикални устанак у Салцбургу, Штајерској, Корушкој, Крањској, Тиролу и горњој Аустрији.

Здружене феудално-клерикалне снаге предузеле су и овде широку акцију сурових репресалија и масовне одмазде. Геисмајер, припадник Минцерове реформске струје, командант устаничке војске у Тиролу и најуспешнији од устаничких команданата, успео је да побегне у Венецију, а надвојвода Фердинанд и салцбуршки надбискуп организовали су против њега праву заверу са циљем да га убију. Најзад, један плаћеник убио је Геисмајера у Венецији, 1527.

1526. Сулејман I кренуо је у свој трећи рат и ушао у Будим. Одлучујућа битка између Сулејманове и угарске војске одиграла се 16.

августа на Мохачком пољу; после два сата, угарска војска била је разбијена, угарски и чешки краљ Ладислав II удавио се у неком потоку приликом бекства, а Сулејман I је 11. септембра, без борбе, ушао у Будим, главни град Угарске. Не задржавајући се дуго у Будиму, Сулејман се ускоро са војском вратио у Цариград.

51

1526. Бирајући између Венеције и Цариграда, Дубровник доноси одлуку да призна султана као свог врховног господара.

Истовремено, Венеција и Цариград такође имају уговор о специјалним дипломатским и трговинским односима. Али, уговор о специјалним трогвачким поморским и дипломатским односима има и Дубровник. То је уговор који је република св. Влаха потписала још 1494. са краљевином Шпанијом. Висина годишњег данка који Дубровник плаћа Цариграду установљена је још 1481. године и износи 12.500 дуката; ова сума није промењена ни после дубровачког признања врховне султанове власти, него је остала иста током читавог 16. века.

1526. Почиње грађански рат између присталица Фердинанда I Хабзбурга и Јован Запоље, два претендента на угарски престо.

После битке на Мохачу, погибије краља Ладислава II и пада Будима, на угарски престо је, у складу са дворским споразумом, требало да дође Фердинанд I Хабзбург, син цара Максимилијана I и млађи брат цара Карла V, регент немачких хабзбуршких земаља и Витемберга. Део угарског племства изабрао је Фердинанда у исто време када је овај био изабран и за краља Чешке. Међутим, племство на истоку земље, које се држи једне одлуке угарског сабора из 1505. по којој странац не може бити угарски краљ, захтева да нови краљ буде Јован Запоља. Угарска се поделила на две партије, а онда је, као што то већ бива, почео прави грађански рат.

У том рату, хрватски и српски великаши у Угарској, са подједнаким ентуизијазмом боре се за једну или другу од две сукобљене партије и, наравно, мењају стране, већ у складу са променама ратне среће. Овај рат, у коме ће Запољине претенезије, као претензије свог вазала подржавати Сулејман I, трајаће неколко наредних година. Деспот српски Стеван Бериславић и његова мајка Јелена толико ће мењати стране у овом рату, да њима неће бити задовољан ни Фердинанд, ни Запоља, ни Сулејман I.

1526. Recognationes, ранохришћански роман који је био популаран и током 13. века, објављен је у Базелу.

То је роман о путовањима, авантурама, веселим згодама и чудима које прави велики маг Фауст (лат. Faustus, благословен, сретан, берићетан, по милости божјој, Срећко) како анонимни аутор овог романа назива Симона Мага или Симона Чудотворца из Самарије, оснивача гностичке школе "симонијанаца", великог противника апостола Петра и најврћег јеретика у првом веку хришћанства (Дјела апостолска 8, 9 - 11), о коме Светоније пише као о веома угледном проповеднику и правом чудотворцу. Симон Маг је у роману Recognationes представљен као први историјски Фауст.

Међутим, када је ове 1526. године, извесни Георг Хелштетер (Georg Helschteter), путујући лекар, алхемичар, астролог, помало и кабалиста, можда и шарлатан, али свакако и човек склон реформацији, прочитао Recognationes, доживео је "просветљенује" и сместа се прогласио за новог Мага и новог Фауста. Прозвао се Magus II, Фауст млађи. Под овим новим именом, кренуо је да обилази немачке градове, пијаце и сајмове и да проповеда, лечи и демонстрира своје способности чудотворца.

Георг Хелштетер се тако прогласио за другог познатог Фауста уопште и првог Фауста у за кога се зна у модерном времену, али је, свакако нехотице, учинио и нешто много више. Био је први који је јавно скренуо пажњу на континуитет са

52

најранијом традицијом субверзивног анти-системског мишљења у дотадашњем искуству хришћанске Европе.

1526. Еразмо Ротердамски објавио је, такође у Базелу, спис Institutio christiani matrimonii, О хришћанском браку.

Рад је написао за Катарину Арагонску супругу енглеског краља Хенрија VIII. Била је то "једна од Еразмових најчистијих и најблаготворнијих моралних расправа", пише Јохан Хојзинга.

1527. Шпанске и немачке трупе цара Карла V ушле су током маја у небрањени Рим и опљачкале тај град.

Ова пљачка "вечног града" била је царски одговор на савез Климента VII са француским краљем. У дугогодишњем спору између француског краља и цара Светог римског царства немачког народа, папа је требао да научи лекцију и пристане на компромис са царем.

1527. Хенри VIII је одлучио да промени неке ствари у свом животу и својој краљевини.

Краљ, који има 36 година, решио је да прогласи неважећим свој брак са Катарином од Арагона (46), својом женом и краљицом Енглеске и да ожени своју љубавницу, младу дворску даму Ану Болен (Анне Болеyн, 20). Хенри VIII је добро познавао породицу Болен, нарочито због тога што је раније био у љубавној вези и са старијом Анином сестром. Катарина од Арагона била је најмлађа ћерка "католичких краљева" Фердинанда II од Арагона и Изабеле I од Кастиље; дошла је у Енглеску 1501. када се удала за принца Артура (Arthur), старијег сина краља Хенрија VII. Артур је умро већ следеће године, па се Катарина удала за млађег краљевог сина, принца Хенрија; овај је ускоро постао краљ Хенри VIII, а Катарина од Арагона постала је краљица; у браку са Хенријем VIII, ова смерна Шпањолка родила је шесторо деце; сва су умрла, осим принцезе Мери (Mary), која ће у једном тренутку постати шкотска и енглеска краљица, затим бити свргнута и најзад погубљена под оптужбом за заверу против своје сестре по оцу Елизабете I (Elisabeth I), ћерке Ане Болен.

Одлука Хенрија VIII да се разведе и поново ожени, покренуће догађаје познате свременицима као "Велики краљевски проблем", а затим и праву револуцију, постаће мера унутрашње и спољне политике Енглеске, убрзаће енглеску реформацију и ренесансу и представљати темељ будуће империјалне моћи острвског краљевства. У часу када доноси своју далекосежну одлуку, Хенри VIII је носилац престижне титуле бранитељ вере, коју му је још 1520. доделио папа Лав X због његових заслуга у борби против Мартина Лутера и његових лутеранаца. Али, без обзира на све ово, одлука Хенрија VIII да се разведе и поново ожени није могла бити спроведена. Неочекивано, ствари су постале веома компликоване. Наиме, папа Климент VII, окупиран проблемима које има са КарломV, није изашао у сусрет Хенријевом захтеву да се његов брак поништи.

1527. Дана 24. јуна, пред масом студената окупљених на тргу испред универзитета у Базелу, Парацелсус је демостративно спалио медицинске књиге Авицене и Галена.

Овај спектакуларни акт побуне, означио је крај времена јаловог схоластичког позивања на ауторитете античких класика и почетак времена модерне, Парацелсусове медицине. Парацелсус је своју побуну најавио још 5. јуна,

53

када је на огласној табли универзитета истакао отворени позив свим студентима и свим другим радозналцима да присуствују његовим предстојећим предвањима. Универзитетске власти су биле скандализоване овим понашањем недостојним једног универзитетског професора.

Бројни међу Парацелсусовим завидљивим противницима и непријатељима из лекарског, апотекарског и универзитетског цеха, дочекали су ово спаљивање књига Авицене и Гелена као богохулну јерес, али и спасоносни casus belli за коначни обрачун. Одмах су оптужили Парацелсуса да је "Мартин Лутер медицинске науке", дакле опасан јеретик. У гужви која је настала, Парацелсус је спасао живот вратоломним ноћним бекством из Базела. Побегао је у горњи Алзас и прешао у илегалу. Скривао се код поузданих пријатеља често мењајући место боравка. "Зашто ме називате Мартином Лутером? Лутеру препуштам да брани оно што сам говори, а ја ћу бити одговоран за оно што ја кажем. Вештичарење које прижељкујете Лутеру, такође прижељкујете мени: ви нас обојицу желите у ватри." – одговорио је тада Парацелсус својим непријатељима.

Иако је Парацелсус до краја живота остао католик, разуме се да су сви његови радови стављени на ватикански индекс забрањених и опасних књига, Index Expurgatorius.

1528. Дана 6. априла Алберт Дирер (р. 21. мај 1471) је преминуо у Нирнбергу, свом родном граду.

1528. Алвар Нуњез Кабера де Вака стигао је на полуострво Флорида у Западним Индијама и прогласио га поседом шпанске круне.

1528. Хернан Кортез, човек који је освојио велико царство Ацтека, представио је Карлу V, краљу Шпаније, регенту Низоземске и изабраном цару Светог римског царства немачког народа, још једну драгоценост из Новог Света, биљку cacahuaquchtl и напитак xocoatl.

Тако је аристократска Европа почела да се упознаје са зрневљем дрвета cacahuaquchtl како га зову Маје и Ацтеци, односно дрвета cocoa, какао, и његовим најважнијим производом, ацтешком xocoatl или горком водом. Маје и Ацтеци верују да xocoatl представља сам живот и плодност, а да је cacahuaquchtl храна богова. Семење cacahuaquchtla толико је драгоцено да га прво Маје, потом и Ацтеци, користе као рачунске јединице у свакодневном животу и робној размени. На пример, 400 зрна cacahuaquchtla исто је што и један Zontli, а 8.000 зрна исто је што и један Xiquipilli.

Када су Ацтеци покорили Маје увели су праксу плаћања семењем cacahuaquchtla. Праксу су наследили и шпански конквистадори који у трговини на тржишту робова такође употребљавају зрна cacahuaquchtla. Ернандо де Овиедо и Валдес (Hernando de Oviedo y Valdez) који је стигао у те крајеве 1513, као члан експедиције Педрариаса Авила, извештава да је за 100 зрна cacahuaquchtla купио роба, да је за 10 зрна провео извесно време са неком проститутком, а да га је 4 зрна коштало зечје печење за вечеру.

Напитак xocoatl, горка вода, који се добија од зрна цацахуаqуцхтла представља највећу посластицу. Монтезума, последњи цар Ацтека, пио је, каже предање, читавих 50 пехара xocoatla дневно. Сваки пут из друге златне посуде. Већ употребљена посуда бацала се. Верује се да xocoatl обнавља животну снагу, а у његова афродизијачка својства нико не сумња.

54

Сâм Кортез, који уосталом и није био љубитељ xocoatla, фасциниран могућношћу конверзије семења cacahuaquchtla у злато, постао је опчињен идејом да се новац може гајити на дрвету. Његове мексичке плантаже cacahuaquchtla имале су задатак да произведу што је могуће више тог новца и, следствено, што је могуће више злата. Ипак, управо су његове плантаже постале познате као место где су изведени и први експерименти који ће довести до обогаћивања укуса xocoatla. Кортез и његови људи почели су, наиме, да мешају xocoatl са ванилом, шећером, циметом и другим биљкама слатког укуса. Резултати су били очаравајући.

Са тим резултатима, као и са својим плановима узгајања новца на дрвету, Кортез је упознао Карла V и високо шпанско племство. Обогаћени xocoatl одмах је постао најомиљенија посластица шпанског племства, симбол престижа, славе, моћи и богатства за чију се цену не пита. Технологију справљања ове повластице Шпанцу су чували као велику тајну читавих 100 година.

Овај ацтешко-шпански xocoatl ускоро ће постати популаран у круговима европске аристократије и богатих грађана под именом нешто једноставнијим за изговор, под именом чоколада.

1528. Ђироламо да Верацано (Girolamo de Verrazano) објављује мапу области које је његов брат Ђовани открио на свом првом трансатлантском путовању.

На овој мапи означено је место у данашњем Њупорту (Newport) на Род Ајланду где је Ђовани да Верацано видео и испитао грађевину коју је назвао refugio, склониште или Norman Villa, normanska vila. Ово Верацаново склониште или норманска вила и данас се налази на истом месту. Реч је о Кули из Њупорта (Newport Tower) која представља прворазредну туристичку атракцију и разуме се контроверзну архитектонску и историјску чињеницу.

Дискусија о њеном пореклу траје већ преко сто година. Наиме, Верцаново склониште или норманска кула, односно Кула из Њупорта заправо је камена грађевина карактеристична за европску сакралну архитектуру између 13. и 15. века, посебно за темпларске храмове из тог периода. И данас је отворено питање ко су били њени градитељи. Када је ова мапа била објављена, Ђовани да Верацано кренуо је на своје друго путовање преко Атлантика. Погинуо је у сукобу са локалним становништвом у Антилима (Antilles), вероварно на острву Гуадалупе (Guadeloupe).

1529. Дана 19. априла, на заседању Dieta (лат.), односно империјалне скупштине (нем. Reichstag) у Шпајеру (Speyer), уложен је Протест против верске политике цара Карла V.

Представници 14 слободних градова и шест кнежева, као заступници идеја лутеранске реформације у свом Протесту јавно изјављују да ће између покорности Богу и покорности Цару увек изабрати покорност Богу. Сви који су потписали овај Протест или су га подржали касније, од тада се, посебно изван немачких земаља, називају протестанти. Тако је покрет европске реформације добио своје друго име – протестантизам.

1529. Хенри VIII предузима нове акције како би "велики краљевски проблем" решио у властитом интересу.

Пошто ни кардинал Томас Волси, као државни канцелар и доживотни папски легат у Енглеској, није донео одлуку да се Хенеријев брак са Катарином од

55

Арагона прогласи за неважећи, Парламент због тога разрешава Волсија дужности канцелара и на то место именује краљевог најближег сарадника, Томаса Мора. Међутим, чим је преузео дужност, Томас Мор је саопштио Хенерију VIII да не одобрава краљевски развод и да од краља очекује да се као бранитељ вере посвети даљој борби против лутеранске јереси.

1529. Сулејман I Величанствени са својом војском, у јесен ове године поново долази под зидине Беча.

Одбрана града била је снажна па је султан половином октобра наредио својим трупама да прекину опсаду и врате се у матичне базе.

1529. Ричард Кроук, долази из Енглеске у тајну мисију у Венецију. Његов је задатак да консултује познаваоце канонског права и јеврејске

рабине о законитости развода на коме инсистира Хенри VIII. Том приликом, Кроук се посебно консултовао са Франческом Ђорђијем који је обезбедио читаву малу библотеку релевантне лектире за овај случај. Хенри VIII се у једном писму топло захвалио Ђорђију на његовој помоћи. "Није сасвим јасно зашто је 'Краљев циљ' толико привукао венецијанског фратра... Нити је савим јасно... зашто су саветници Хенрија VIII сматрали важним да пошаљу мисију у Венецију ради консултација са венецијанским Јеврејима и Ђорђијем, теологом.кабалистом, о питању развода. Све је то још чудније имамо ли у виду да у то време Јеврејима није било дозвољено настањивање у Енглеској", пише Френсис А. Јејтс.

1530. Бернардино де Сахагун, шпански мисионар у Мексику, открио је да се веома распрострањена tobacca, tobacum, биљка коју локални становници масовно и радо користе удишући њен дим или жваћући њено лишће, јавља у две велике групе.

Установио је да постоје разлике између тзв. слатког tobacca (лат. nicotiana tabacum) намењеног свакодневној употреби и сировог tobacca ( лат. nicotiana rustica). Већ је Роберт Пен (Robert Pane), који је био члан Колумбове друге експедиције 1494, у свом извештају објављеном 1497. упознао учене Европљане са чудним обичајем веома распрострањеним међу становницима Новог Света. Они, наиме, гаје биљку tobacca, суше њене листове, па их користе тако што често и радо удишу њихов дим или их жваћу. Биљку такође користе као медикамент у лечењу извесних болести, посебно за превијање рана. Када је Хуан де Грихалва (Juan de Grijalva), шпански истраживач и конквистадор, године 1518. дошао на полуострво Јукатан, видео је локалне становнике како удишу дим листова tobacca који су увијени у ролну.

Данас се зна да је традиција узгајања и коришћења tobacca веома стара. Маје, на пример, ово удисање дима, које је некад ритуално, а некад представља пуко задовољство, називају sik'ar. На грнчарији која се користила у овим крајевима сачуване су ликовне представе Маја који удишу дим из листова tobacca увијених у ролну. Најстарији такав призор који је до данас сачуван, потиче из 11. века. Наравно, сама биљка култивисана је још у доба неолитске аграрне револуције, око 6000. године п.н.е. Основано се може предпоставити да су различити облици њене примене, сакрални, световни, фармаколошки и медицински, тада и откривени. О томе сведоче и бројне варијације мита о светом пореклу tobacca и првом диму, распрострањене међу свим заједницама три Америке.

56

Наравно, у тренутку када је Бернардино де Сахагун открио две главне врсте tobacca, ни он ни његови савременици још не знају да се ова биљка користи дословице свугде на пространствима три Америке. Уосталом, они тада још не знају да заиста постоје три Америке, јужна, средња и северна. Без обзира на то, tobacca ће се ускоро показати као једна од првих модерних мондијалних робâ. Временом, освојиће и Европу, и остатак света. Тако ће tobacca ускоро одиграти улогу једног од главних актера модерног робног успостављања и интегрисања светског тржишта, односно успостављања и интегрисања модерног светског друштва уопште. Реч је о биљци која се код нас зове дуван.

1530. Целокупно енглеско свештенство оптужено је за прекршај закона пошто се у случају "великог краљевског проблема" ослања на канонско право Римске цркве.

Правници лојални Хенрију VIII први пут су изнели ову оптужбу у својој тзв. јануарској изјави. Оптужба се заснивала на схоластичкој интерпретацији Уредбе о предзаштити из 1393. Изворно, наиме, ова Уредба проглашавала је неважећим сваки папски декрет који би, евентуално, нарушавао право енглеских бискупа. Ново казуистичко тумачење омогућило је, међутим, да се Уредба о предзаштити на судовима употреби управо против целокупне црквене хијерархије. По том основу, например, кардинал Вулзи био је после свог политичког пада оптужен што је деловао као папски легат у Енглеској, иако је он то заиста и био. "Нико не може да докучи тајну овог закона. Његово тумачење се крије у краљевој глави, који га проширује и објашњава по свом нахођењу и примењује на кога му је воља", записао је амбасадор цара Карла V Хабзбурга на енглеском двору.

Пошто је целокупно свештенство било оптужено за кршење закона било им је омогућено да откупе краљевски опрост од тог злочина за 180.000 фунти (100.000 фунти за кантерберијску конвокацију, 80.000 фунти за јоркширску). Када су ова средства ушла у краљевски трезор, Хенри VIII је присилио бискупе да га признају за поглавара хришћанске цркве у Енглеској. Међутим, енглески краљ није до краја био задовољан овом операцијом. Његова нова црквена титула, наиме, била је "посебни Заштитник, једини и врховни Господар и, колико Христов закон дозвољава, чак и врховни Поглавар"; изостављено је изричито непризнавање папске власти у Енглеској. Стога је Хенри VIII са својим људима одлучио да и ову ствар истера на чистац. Томас Кромвел (Thomas Cromwell), један од Вулзијевих помоћника, на челу је краљевске странке у овој ствари.

1530. Павле, епископ смедеревски и неколицина његових истомишљеника међу епископима, прогласили су отцепљење својих црквених области од Охридске архиепископије.

Павле, епископ смедеревски, запамћен је као "активан и изузетно енергичан човек који није зазирао ни од насиља", као што каже Ћоровић; такође, био је човек широких видика који је захваљујући повељи краља Пољске несметано сакупљао прилоге за своју цркву пропутовавши Русију, Пољску и Влашку. Незадовољан политиком архиепископа охридског Прохора, нарочито одлукама Охридског црквеног сабора из 1528 - 1529, овај епископ Павле стао је, дакле, на чело опозиције, прогласио отцепљење Српске цркве од Охрида и сву црквену власт на тим територијама узео у своје руке.

57

Ова православна верзија лутеранске и уопште протестантске реформације имала је знатног одјека у осталим православним црквама и, наравно, није наишла на одобравање.

1530. Ђорђе Агрикола завршио је рукопис свог животног дела De re mettalica, О металима.

Када је 1531. прочитао рукопис De re mettalica, Еразмо је изјавио да ће Агрикола ускоро стајати "на челу принчева науке", а Меланхтон га је славио због његове несвакидашње јасноће. Још доцније, Гете је изједначио Агриколу са Френцисом Беконом (Fransis Becon). Агриколин углед "оца минерологије" до данас није довен у питање. De re mettalica биће постхумно објављена 1556.

1530. Папа Климент VII крунисао је Карла V као цара Светог римског царства немачког народа.

Рат између царства и француске краљевине окончан је потписивањем тзв. "женског мира" августу 1529. у Камбрији; тада је успостављен статус qуо у оквиру кога је Карло V задржао Бургундију, а Француска Милано и Напуљ; следствено, мир са Карлом V могао је да потпише и Климент VII, па је он то и учинио. Крунисање цара имало је да учврсти снагу тог документа. Био је то последњи пут да неки римски папа крунише цара Светог римског царства.

1530. Ђироламо Фраксторо (Girolamo Fracastoro) објавио је прву епидемиолошку књигу о сифилису.

Написана у стиховима, књига овог италијанског лекара старе школе звала се Syphilis sive morbus Gallicus, Сифилис или француска болест. Истовремено, другде по Европи, сифилис је био називан Наполитанска болест, пошто се веровало да су сифилис из "Западних Индија" донели Колумбови морнари и да се болест преко Напуља проширила по Европи.

1530. Корнелијус Агрипа фон Нетесхајм објавио је књигу De vanitate scientiarum.

Књига представља оштар напад на мистицизам популарне окултне филозофије и окултних наука уопште. Агрипа се овде залаже за доследну примену реционалистичког и критичког метода у читању Књиге Природе и њених скривених, окултних тајни. Са De vanitate scientiarum Агрипа је обезбедио недвосмислен методолошки модел за разумевање и интерпреацију свог главног дела De occulta philosophia, O okultnoj filozofiji, које иако још није штампано, већ двадесет година врши снажан утицај на европској сцени захваљујући Агрипиним непрестаним путовањима и неуморном раду са малим групама припадника разних тајних друштава, а нарочито захваљујући опширним изводима из De occulta philosophia, чак и руком преписиваним копијама те књиге које су настајале у овим круговима.

1530. Парацелсус описује клиничке менифестације сифилиса и представља своју терапију и лек за ову болест, препарат у коме је главни састојак жива.

Рад је написао за наручиоца, градски савет слободног и царског града Нирнберга који је у овој ствари ангажовао тог великог лекара и посвећеника у тајне "природне магије", иако је он и даље бегунац оптужен за јерес који живи у "подземљу", скривајући се од власти из Базела. Парацелсусов опис сифилиса и његова терапија ове болести, остаће непревазиђени у медицинској пракси све до

58

1909. године, када је, такође на његовом на трагу, усавршен тзв. Салварсанов метод.

1530. Једна ложа Братства Руже и Крста, Ordens des Rosencreutzes, Fraternitas de Rosea Cruce, делује у Базелу.

Вест је обнародовао Парацелсус и то је, колико се данас зна, прво спомињање Fraternitas de Rosea Cruce. Ипак, као што то наводи Ернест Блох (Ernest Bloch) неки "не сасвим веродостојни рукописи" обавештавају да су ложе са истим именом деловале у Немачкој већ у 12. веку.

1531. На шпанским плантажама у Санто Домингу почело је узгајање сировог tobacca, nicotiana rustica.

1531. Берза је основана у Антверпену. Оснивањем берзе фландријски град Антверпен, поморски и трговачки

центрар на северу Европе, учвршћује свој положај главног континенталног посредника између шпанских, италијанских и других медитеранских лука у које стижу бродови из Новог Света и тржишта у унутрашњости континента.

1531. "У Турској Царевини, после турскога, као језика којим султан говори, и арапског на којем је Коран написан, највећу важност има језик словенски, којим и јаничари говоре."

Тако пише Павле Јавиус у свом извештају о Турској који је написао за Карла V Хабзбурга. Најстарији сачувани документ који потврђује ово стање чињеница јесте дипломатско писмо написано на српском језику и ћирилицом – језик и писмо који су све до краја 19. века називани "стара србија" и "српско писмо" – које је султан Мурат II у јулу 1430, упутио Дубровчанима. Од тада па до владе Сулејмана I Величанственог, Дубровчани су примили преко стотину таквих писама из Цариграда. На Порти се српски језик говорио и писао, већ у складу са чињеницу да су бројни високи функционери царства били исламизовани хтишћани са Балкана, махом Срби; српски језик и писмо такође су употребљавани као један од дипломатских језика царства не само у комуникацији са балканским земљама, него и са Аустријом, Угарском или Венецијом; мировни уговор између Бајазита II и угарског краља Ладислава написан је 1498. на српском језику; такође су сачувана писма високих достојанственика Отоманског царства писана цару Фердинанду аустријском на српском језику, итд.

1531. Основана је Шмалкадска лига, политички савез немачких протестантских кнежевина и градова.

До 1539. у овај савез удружиће се Изборна кнежевина Бранденбург, Пруска, Изборна кнежевину Саксонија, Хесен, Мансфелд, Брауншвајг, Анхалт и друге земље са двадесет слободних царских градова.

1531. Заједничком септембарском декларацијом четири патријарха историјских хришћанских цркава осуђују епископа смедеревског Павла и његову акцију.

Одговарајући позитивно на писмо охридског архиепископа Прохора о неканонском проглашењу самосталне Српске цркве, четири васељенска патријарха, Цариградски, Александријски, Антиохијски и Јерусалимски, који су и сами високи црквени великодостојници и поданици Отоманског царства, оштро су осудили ово нарушавање успостављеног црквеног поретка и дисциплине међу хришћанима у

59

Смедеревском санџаку, а нарочито су осудили понашање епископа Павла, као најодговорнијег у овој ствари.

Наравно, епископ Павле и његови истомишљеници у потпуности су игнорисали ову осуду.

1532. Карло V Хабзбург и Сулејман I Величанствени, два најмоћнија владара времена, сукобили се под зидинама Беча.

Беч није пао, а Сулејманова армија вратила се на полазне положаје. 1532. Дана 13. марта одржан је црквени сабор у Охриду. Уз присуство већине српских епископа, сабор је подржао заједнички став

четири васељенске патријаршије о случају епископа смедеревског Павла, донета је одлука да се он искључи из цркве, а такође да се из цркве искључе и сви други епископи и свештеници који га подржавају.

Павле не само да је игнорисао ову одлуку, него је учинио и корак даље, организовао је своје присталице да га изаберу за патријарха српског, његови људи затим су провелили у само седиште Охридске архиепископије, тамо заробили архиепископа Прохора "заједно са свим властима његове цркве" и утамничили их. Павле је потом посмењивао нелојалне епископе и заменио их својим присталицама.

"Јасно је, према томе, да је Павле за своје тако силовите мере морао имати врло моћне помагаче. Из црквених оптужби види се да је имао неких веза са Портом и да су му труске власти у извесној мери излазиле у сусрет", пише Владимир Ћоровић.

1532. Франсоа Рабле (François Rabelais, 1494 - 1553) објавио је прву књигу Гаргантуе и Пантагруела потписавши се псеудонимом Alcofribas Nasier.

Књига је одмах стављена на индекс неподобних, штетних, опасних и забрањених књига париске Сорбоне. Ускоро ће се видети да је прва објављена књига заправо други део овог Раблеовог ремек-дела светске књижевности.

1532. Винко Прибојевић (Vincentius Priboevus) објавио је De origine succesibusque Slavorum, О пореклу и згодама Словена.

Реч је о тексту истоименог предавања које је овај Хваранин, хуманиста, историчар и доминикански теолог, одржао 1528. у Венецији.

1532. Франциско Пизаро је кренуо у кампању освајања велике андско-пацифичке државе Инка, у којој живи преко 12 милиона људи.

Инке своју земљу називају Tawantinsuyu или Краљевина Четири Дела. Она захвата простор од преко 627.000 квадратних километара; пратећи планински венац Анда и пацифичкуе обалу, држава Инка простире се дуж линије од преко 4.000 километара, од данашње границе Колумбије и Екватора, преко данашњег Перуа до данашњег централног Чилеа; реч је о простору који одговара Француској, Белгији, Холандији, Луксембургу, Швајцарској и Италији узетим заједно.

У земљи Инка, веома добро организованој и уређеној земљи, људи живе у својим каменим или земљаним кућама чак и високо у Андима, на око 3.500 метара надморске висине; њихова економија заснована је на пољопривреди и сточарству – кукуруз, бели и слатки кромпир, тиква, парадајиз, кикирики, љута паприка, кока и памук као главне културе, затим свиње, патке, алпакас (перуанска лама), пси као главне домаће животиње. Шпански конквистадори били су први Европљани који су уопште видели већину ових домаћиј животиња и пољопривредних култура. Инке

60

су, такође, веома искусни у рударству и металургији, јер је њихова земља богата сребром. Управо ови рудници главни су циљ Шпанаца.

Густа мрежа веома добрих путева, прекрива читаву земљу Инка; две магистрале протежу се паралелно једна с другом на правцу север-југ дужином од преко 3.600 километара; једна магистала прати линију обале, друга се протеже високо у Андима; бројне попречне везе – тунели, локални путеви, висећи мостови – спајају ове две магистрале у јединствену, и импресивну мрежу; поштанска служба Инка прелазила је овим путевима 240 километара дневно.

Језиком Quechua, једним од главних андских језика Инка, и данас говори око 10 милиона људи на простору од северног Еквадора до северне Аргентине; 45 % становништва данашњег Перуа потомци су Инка који говоре Quechua језиком и углавном насељавају Анде.

Командујући трупама у чијем су саставу осим Шпанаца и њихови локални савезници, Пизаро је у новембру 1533, освојио Cuzco, главни град Инка, у данашњем Перуу. Иако је и читава држава Инка тада била проглашена поседом шпанске круне под именом Перу, шпански рат за тај простор тек је почео. Ипак, Перу ће ускоро постати главни светски произвођач сребра. Сам Пизаро, као гувернер Перуа, биће убијен у побуни 1541.

1533. Корнелијус Агрипа фон Нетесхајм најзад је објавио своју књигу De occulta philosophia, О окултној филозофији.

Од 1510. када је написана, па до тренутка када је коначно и штампана, брижљиво чувана од недостојних очију, De occulta philosophia је пуне 23 године снажно утицала на европску сцену посредством широко разгранате мреже ложа Агрипиног Братства Магова и других тајних друштава, међу чијим су припадницима, уосталом, највећи умови времена.

1533. На посебно уприличеном предавању, папа Климент VII упознат је са главним идејама из Коперниковог рукописа Commentariolus.

Сврха овог предавања организованог за папу била је да се одобри објављивање Коперниковог открића о хелиоцентричном карактеру небеске сфере.

1533. Франсоа Рабле објавио је Пантагруелско предсказање. И ово дело теолози париске Сорбоне ставили су на свој индекс штетних и

забрањених књига. 1534. На Куби и Санто Домингу, Шпанци су почели да гаје и тзв.

слатки tabacco, nicotiana tabacum. 1534. Дана 17. априла, Томас Мор затворен је у Тауеру (Tower). У овом лондонском затвору Мор ће написати A Dialogue of Comfort against

Tribulation, Дијалог о задовољству против патње. 1534. Франсоа Рабле објавио је и другу књигу Гаргантуе и Пантагруела. Реч је, заправо, о хронолошки првом делу велике пеиповести. Књига је,

такође, одмах стављена на индекс париске Сорбоне. 1534. Дана 15. августа, у цркви Св. Марије на париском Монмартру,

Игњацио де Лојола (Iñigo Lopez de Loyola, 1491 - 1556) са шесторицом следбеника оснива Друштво Исусово, Societas Iesu.

Седморица дипломаца са париског Универзитета (Loyola, Peter Faber, Francis Xavier, Alfonso Salmeron, Jacob Laines и Nicholas Bobedilla, Шпанци и Simon Rodrigues, Португалац) решени су да се свим средствима боре за праведну ствар

61

католичке вере и цркве и да, без размишљања, изврше свако наређење римског папе. Они су чврсти у својој одлуци да се супротставе силама јеретичке реформације које су угрозиле и цркву, и веру и самог папу. Ригорозна војна организација и унутрашња дисциплина њиховог њиховог реда средство је да се тако велики задатак успешно оствари.

Надахнуће за такво предузеће, Лојолини следбеници нашли су у његовом спису Ejercicios espirituales, Духовне вежбе који је овај на основу властитих религиозних и мистичких искустава, као и на основу религиозне и мистичке лектире коју је тада просто гутао, написао док се лечио од последица рана које је као војник задобио у битци код Пампелуне, 20. маја 1521.

1535. Дана 1. јула, одржан је судски процес против Томаса Мора, оптуженог за издају круне.

Ричард Рич (Richard Rich), главни тужилац, посведочио је да је затвореник у његовом присуству порицао право краљу Хенрију VIII на титулу поглавара Енглеске цркве, Church of Egland. Своју одбрану Мор је заснивао на начелном схватању јединства хришћанске цркве. "Ни један смртни човек не може бити поглавар духовности", рекао је на суду. Такође је истакао како многи "траже његову крв" због тога што се противи женидби Хенрија VIII са Аном Болан (Anne Boleyn).

Упркос настојању да објасни своје схватање и докаже своју недужност, порота је донела одлуку да је Мор крив за издају круне. Осуђен је на казну смрти предвиђену за издајника, "да буде разапет, обешен и разчеречен". Међу судијама који су донели ову пресуду налазили су се отац, брат и ујак Ане Болан, нове жене Хенрија VIII и нове енглеске краљице. Пета дана доцније пресуда је извршена на Тауер Хилу (Tower Hill).

Вест о Моровој смрти шокорала је европске кругове упућене у овај случај. Еразмо Ротердамски, његов пријатељ, рекао је да је Мор био човек "чија је душа била чистија од сваког снега, чије је геније такав каквог Енглеска никада није имала и каквог никада више неће имати".

Године 1886, дакле 350 година касније, у Ватикану су почеле припреме за беатификацију Томаса Мора. Акција за Морову беатификацију била покренута је у тренутку када су либерални, анти-клериклални и атеистички кругови у Риму почели са припреммама за подизње споменика Ђордану Бруну (Giordano Bruno), који је као опасан јеретик, а на основу пресуде римске Инквизиције, био жив спаљен због својих уверења. Бруно је спаљен 1600. у Риму, на Campo di Fiori, 65 година после пресуде англиканског суда која је извршена над Томасом Мором.

Маја 1935, дакле 59 година пошто је поступак за беатификацију покренут, папа Пије XI канонизовао је Томаса Мора и овај је уврштен у каталог светаца католичке цркве. Тако је беатификацијом Томаса Мора успостављена извесна симболична равнотежа између старих ривала, између најјаче хришћанске цркве и конзервативно-клерикалних кругова на које она утиче с једне стране, а либералних, анти-клерикалних и атеистичких снага, укључујући овде и реформисане цркве, с друге.

Случајеви мучеништва Мора и Бруна показују, међутим, и нешто много више. Подједнако убедљиво оба случаја су веродостојан доказ да све државе, религије, цркве или организоване идеологије у познатој историји, без обзира на

62

њихове често непремостиве доктринарне и друге разлике, користе инструменте најрадикалнијег сузбијања људских слобода, укључујући овде и право на живот, увек када неки појединац или нека група доводи у питање систем њихових догми.

1535. Корнелијус Агрипа фон Нетесхајм је умро. Пишући о Агрипином животу, Френсис А. Јејтс каже и ово. "Изгледа да

Агрипино интересовање за окултно почиње још у његовим најранијим годинама у Келну. Наводи да је један од првих текстова на ту тему које је проучавао Speculum Albertusa Magnusa (Алберт Велики), такође пореклом из Келна. Од почетка је очигледно ткање његовог живота – живота сталног путника у мистериозним контактима са групама људи на различитим местима. Науерт сугерише да су он и његови сарадници оформили некакво тајно друштво. Паола Замбели дели мишљење да је он можда био центар тајних друштава. Таква удруживања је увек тешко доказати. Али, групе људи које су увек биле спремне да прихвате и подрже Агрипу на његовим путовањима свакако наводе на помисао да је некаква органзација постојала. Изгледа да су се те групе бавиле алхемијом, као и истраживањима херметичке, неоплатоничарске и кабалистичке литературе. Постоји извештај да је Агрипа веома рано почео да предаје о Реухлину."

Због својих радова Агрипа је проглашен за опасног јеретика, а после смрти, у борбеној лектири римских и других хришћанских теолога, идеолога, инквизитора и цензора, биће помињан као типични црни маг и Ђаволов ученик.

1535. Жак Картије (Jacques Cartie), француски поморац и истраживач, који је допловио до ушћа реке Св. Лоренца, кренуо је узводно.

Овде, на северу Северне Америке изабрао је најбоље место за оснивање француске колоније. Назвао га је Квебек, Québec. Када је на том путу посетио локално насеље Hochelaga (на месту где се данас налази Монтреал), видео је обрађена поља која су се простирала на све стране. На њима, узгаја се биљна врста непозната Европљанима. Ову своју биљку локални становници називају maize, у значењу "наш живот", "наша мајка" или "она која нас храни", а њен плод користе у свакодневној исхрани од самог почетка времена.

Данас знамо да је узгајање "оне која нас храни" почело пре 7.000 година у доба неолитске аграрне револуције на територији данашњег Мексика. Временом, "она која нас храни" почела је да се узгаја широм средње и северне Америке. Њени најстарији трагови откривени у централним и североисточним областима Северне Америке потичу из доба од 1.700 година пре него што су Европљани у 16. веку поново стигли до обала Новог Света. Тако је Картије био и први Европљанин који је у 16. веку видео zea mays (лат.) или кукуруз.

Изгледа, међутим, да Картије није био и први Европљанин уопште који је видео кукуруз. На такву претпоставку упућује Капела Рослин (Rosslyn Chapel) која се и данас налази код остатака замка Рослин (Rosslyn Castle), неколико миља јужно од Единбурга (Edinbourgh) у Шкотској. Капелу Рослин почео је да гради тамошњи обласни господар Вилијам Синклер (William Saint Clare, William Sinclair), године 1441. Радови су били завршени 1486.

На каменим рељефима у унутрашњости ове капеле представљене су и две биљке које тада нису биле познате Европљанима, клипови кукуруза и листови aloe. Обе врсте могле су тада да се нађу само у Новом Свету. Међутим, чак ни Колумбо, који је отполовио преко Атлантика 1492, није на свом првом путовању видео

63

кукуруз. На острвима где се искрцао кукуруз се није гајио. Појава камених рељефних представа кукуруза и aloe у Капели Рослин безмало десет година пре Колумбовог путовања и више деценија пре него што је Картије видео кукуруз у Hochelagu објашњава се чињеницом да је Вилијам Синклер био потомак принца Хенрија Синклера (Henry Sinclair, Henry Saint Clair), Ерла од острвâ Оркни (Earl of the Orkney Islands), господара замка Рослин (Rosslyn Castle), који је са браћом Зано, венецијанским поморцима, пловио до североисточних обала Северне Америке још крајем 14. века, око 1380, а затим и крајем 1398.

Али, Картије је у насељу Hochelaga упознао још једну биљку која му, као Французу, није била позната. Житељи Хоцхелага масовно су користили биљку коју називају tobacca, tobacco. Суво, ситно исецкано лишће те биљке стављали су у посебне мале посуде од дрвета које имају дугачак, шупаљ држач, палили ту смесу и удисали њен дим.

1536. Парацелсус је објавио своје револуционарно дело Der grossen Wundartzney, Књига о великој хирургији, али и расправу Prognosticatio, Прорицање времена.

Објављивањем Књиге о великој хирургији Парацелсус је неповратно отворио врата медицине засноване на рационалном и критичком посматрању, истраживању, експерименту, мерењу и искуству, врата модерне научне медицине какву познајемо данас. Исте године, Парацелсус је објавио и рукопис Prognosticatio, Прорицање времена. Наслов је можда учена алузија на класично дело Prognostica, Прорицање времена, Цицеронов превод Аратовог рукописа.

Парацелсусов Prognosticatio концептуални је рад у коме се излажу основне идеје духовне алхемије. Истовремено, то је и врста приручника који садржи одређена знања, савете и упутства за достизање просветљене свести или самосвести, тог највишег циља духовне алхемије и свакога онога ко у складу с њеним интенцијама ради на себи. Духовно прочишћење, превазилажење свих негативних и ограничавајућих својстава личности, најважнији је корак на путу ка просветљеној свести као циљу. "Попут злата и сребра, тебе ваља очистити од твоје прљавштине и ставити на искушење више од седам пута на светлости неумољивијој од ватре која прочишћава злато и сребро...", пише овде Парацелсус.

Али, појединачна просветљена свест није коначни циљ овог путовања. Коначни циљ је поновно успостављање универзалног златног доба. Извесно Братство, као братство просветљених, има на том људском путу у златно доба улогу од одлучујуће важности. Следствено, Парацелсус у Prognosticatio себе представља као онога који је жртвован и стога је принуђен да делује на страни својих непријатеља како би омогућио да се на светлу дана у пуном сјају појави ово братство просветљених. Његов лик XXVI у једном тренутку показује расцветалу ружу у круни на којој је слово F (Fraternitatis, Bratstvo). "Тешко ћеш се мучити пре но што на свету оствариш златно доба. Срећан је онај ко се буде родио у том раздобљу сна. Уопште нећеш упознати зло, јер си био прочишћен по цену великих патњи тих дана", пише овде Парацелсус.

Идеал универзалног, тоталног сазнања и спознаје, који се остварује унутрашњим досезањем просветљене свести или самосвести основни је мотив Prognosticatio. Реч је о врхунском идеалу који ће, посебно у немачким земљама, даље развијати Парацелсусови ученици из покрета пансофиста. Ови пансофисти

64

довешће почетком 17. века до "велике рознкројцерске експлозије" коју позитивна историографија сматра "класичним рознкројцерством".

1536. Николи Копернику упућен је из Рима формални захтев да објави своје откриће.

Коперник, међутим, налази да још има много тога што треба да уради пре него што своје откриће учини доспутним.

1537. Игњацио де Лојола и његови следбеници долазе у Рим и од папе траже одобрење за свој ред.

Пије III их је благословио и упутио на рад као ординирајуће свештенике. Посветили су се проповедању и хуманитарном раду, посебно у Венецији, али они сањају да свој рад отпочну у самом Јерусалиму. Оснивање болнице и лечилишта за ходочаснике у Јерусалиму оно је што њих занима. Утолико више и утолико пре што је Јерусалим у власти Отманског царства. Октобра 1538, Игњацио де Лојола, Peter Faber и Jacob Laines поново долазе у Рим да од папе затраже одобрење конституције свог реда.

1539. Манастиру Милешева "већу милостињу дају Турци и Жидови" него хришћани.

Тако о својим утисцима са путовања по централном Балкану пише Бенедето Рамберти.

1540. Францисцо Васкез де Конардо истражује југозападне области Северне Америке.

На том путу открива кањон реке коју ће назвати Колорадо. 1540. Због својих фармаколошких својстава, једна биљка из Новог

Света почела је да се користи као природни лек у Севиљи. Извесно братство Фрањеваца које у свом самостану има болницу, користи

плодове ове биљке, плодове чудног облика и различите величине који, поред осталог, расту под земљом, као лек против разних болести, посебно против главобоља, костобоља и високих температура. Састав овог лека, разуме се, чува се као највећа тајна. У свом самостанском врту, ови фрањевци узгајају ту биљку и од ње справљају различите мелеме, а глас о чудотворном леку из Новог Света, нарочито због благотворног дејства на мигрену, шири се Севиљом и Шпанијом. Истовремено, независно од севиљских монаха-фармаколога, неки Шпанци почели су да узгајају ову биљку на Канарским острвима. Тако је Европа почела да упознаје биљку која ће ускоро бити названа Solanum tuberozum. Реч је о кромпиру.

1540. Папа Павле III објављује булу Regimini militantis и одобрава ред Societas Iesu.

Ипак, папа је ограничио броја чланова Societas Iesu на 60, а Игнацијо де Лојола постављен је за првог врховног генерала реда. Ускоро, Societas Iesu посатаће познат под именом Исусовци, Језуити. Булом Injunctum nobis, из марта 1543, Павле III укинуо је ограничивајући клаузулу о броју чланова и ред је могао да се размахне. Лојола је одмах упутио чланове реда као мисионаре прво широм Европе, а потом и у прекоморске земље. Тако је почела контроверзна историја Лојолине војно-монашке организације. Ускоро, неће бити ни једног дела света, ма како забаченог и удаљеног, без Језуита, њихових мисија и њихове делатности.

1540. Свакако један, а вероватно чак и два "историјска" Фауста, умрла су у немачким земљама отприлике у исто време.

65

Тада је почела да се испреда популарна легенда о магу Фаусту који је Schwager, стари пријатељ самог Ђавола и његов шегрт, човек вешт у врачању, алхемији, астрологији, некромантији и другим окултним уметностима. Савременици међу хуманистима сматрали су ову двојицу Фауста за шарлатане и преваранте. С друге стране, лутеранци, укључујући и самог Мартина Лутера и Филипа Меланхтона, узимали су појаву ове двојице сасвим озбиљно. Има ироније у томе што су у легенду претворене популарне приче о тој двојици Фауста – посебно је упамћен др. Георг Хелштетер, самозвани Магус II, Фауст млађи – а не чињенице о таквим окултистима као што су то били Парацелсус или Корнелијус Агрипа фон Нетесхајм. Како год било, легенда о Фаусту тек је имала да одигра своју важну улогу.

1540. Морнарска прича о најмање два дубровачка брода, са избеглицама из Херцеговине и Босне, који су наводно доживели тежак бродолом у водама данашње Северне Каролине (North Caroline).

Догађај се не помиње у сачуваној и познатој архивској грађи, али се помиње у једној морнарској причи, правој легенди, која се појавила или око 1540, или доцније, у сваком случају у неком од далматинских градова, вероватно у Дубровнику. Бродови су наводно били унајмљени да у Нови Свет превезу групу избеглица из Херцеговине и Босне. Иако легенда ове избеглице помиње као хришћане, они су исто тако могли бити и припадници богумилске гнозе, тзв. Босанске, односно Словенске цркве против које оба крила хришћанства, и западно, и источно, воде рат до истребљења већ 400 година.

Како год било, легенда каже да су ови људи кренули преко Атлантика решени да у Новом Свету заснују своју слободну колонију и отпочну нови живот. Легенда даље каже да су бродови настрадали у великом невремену у приобалним водама код данашње Северне Каролине и да су оне који су преживели бродолом прихватили и збринули локални становници. Временом су ови преживели Дубровчани, Херцеговци и Босанци асимиловани, па се тако објашњавају извесне антрополошке карактеристике локалног становништва, посебно очи светле боје и светла коса, које ће неколико деценија после овог легендарног догађаја заиста изненадити прве енглеске колонисте на том истом простору. Никада нису понуђене емпиријске чињенице који потврђују истинитост ове далматинске морнарске приче, али је серија посредних доказа који је чине вероватном утицала на ауторе који су посебно током 20. века настојали да осветле тај легендани догађај. Разуме се, некритички патриотски занос неких од ових аутора утицао је на њихово расуђивање и аргументацију, а нарочито на етимолошку утемељеност њихових домишљатих решења.

1541. Одржан је још један охридски сабор поводом активности епископа смедеревског Павла, па је тај случај закључен.

Пошто је успео да умакне из затвора епископа смедеревског и самопроглашеног патријарха српког Павла у коме се налазио од 1532, архиепископ охридски Прохор стигао је и до самог Сулејмана I Величанственог у Цариграду, изнео је пред султана тужбу против Павла и његовох истомишљеника, Сулејман је тужбу размотрио, подржао је Прохора и најпосле наредио да се Павле и његови истомишљеници примерено казне и да им се ускрати свака могућа помоћ са Порте. Идентичан став имао је и цариградски васељенски патријарх. Осигуравши тако

66

подршку са највиших места световне и црквене власти Отоманског царства, архиепископ Прохор поново је сазвао црквени сабор у Охриду на коме је донета одлука да се епископ Павле, као и епископи кратовски, лесновски и зворнички, а такође и сви они свештеници који су их подржавали, казне рашчињењем и искључењем из православне хришћанске цркве. Казна искључења из цркве била је унапред проглашена и за све оне који би се после одлука сабора у Охриду обратили овим осуђеним лицима у било којој ствари верског, теолошког или црквеног карактера. Тако је завршена побуна епископа Павла и његових истомишљеника, побуна која је у значајној мери била спор између српске и грчке јерархије у Охридској цркви.

1541. Narratio Prima, Прва објава штампана је у Фрауенбургу. Рад је штампан 1540 - 1541, а као аутор потписан је Георг Јоаким Ретикус

(Georg Joachim Rheticus, 1514 - 1574), професор астрономије на Универзитету у Витембергу, лутеранац и ученик Николе Коперника. Био је то, заправо, заједнички рад. Ретикуаса је помагао Копернику да тај рад припреми за штампу док је 1539 - 1541. године боравио код њега у Фрауенбургу. Мистификација са именом главног аутора било је мотивисано чињеницом да су у Narratio Prima први пут за јавност изложени основни обриси Коперникове хелиоцетричне (и хелиостатичне) теорије, а према рукопису његовог главног дела De revolutionibus, делâ које ће из темеља променити слику дотадашњег људског света. Рукопис De revolutionibus тада је већ је био завршен и спреман за објављивање. Тако је Narratio Prima имала да одигра улогу "пробног балона" који треба да испита на какав ће све одјек наићи Коперникова теорија када се De revolutionibus појави на сцени. У Narratio Prima, наиме, објављен је резиме теоријских принципа из De revolutionibus, а такође и основе за разумевање и прихватање слике једног сасвим новог универзума и теорије која настоји да га објасни. Коперник и Ретрикус знали су да теорија није математички и астрономски савршена и да се на основу ње не могу одредити правила за све могуће случајеве понашања небеских тела, али су знали и то да ова теорија осигурава оно што друге не могу, једноставан метод за одређивање редоследа планета унутар соларног система и израчунавање њихове релативне удаљености од Сунца. Овај нови универзум Ретикус је упоредио са музичком партитуром и складним радом система зупчаника у часовнику.

1541. Дана 34. септембра, Филип Аурелије Теофраст Бомбаст фон Хохенхајм Парацелсус (р. 1493) изненада је умро.

Под мистериозним и никад разјашњеним околностима, Парацелсус је умро у граду Салзбургу, главном граду истоимене архиепископије, данас у Аустрији. Имао је 48 година. Из Целовца (слов.) или Клагенфурта (нем.) где је тада живео, допутовао је у Салзбург на заказани састанак са принцом-надбискупом, војводом Ернестом од Баварске. Састанак је требало да се одржи у свратишту Бели Коњ. Само што је ушао у Белог Коња, Парацелсус је напрасно умро.

Како је и зашто дошло до тог изненадног и кобан исход у случају овог највећег лекара свог времена и утемељивача модерне медицине никада није објашњено. Његови непријатељи били су бројни и моћни, многи међу њима прижељкивали су његову смрт, неки су на томе и радили, а некима је то, изгледа, и успело. Да је на Парацелсуса у Белом Коњу био извршен атентат, да је можда био

67

жртва отрова или, чак, магијског убиства на одстојању, никада није ни доказано нити су такве теорије оповргнуте необоривим аргументима.

Један од последњих Парацелсусових рукописа сачуваних у његових заоставштини била је Chronica und ursprung dieses landts Karanten, једна кратка историја покрајине Корушке. Ову хронику Парацелсус је написао 1538, посветивши је Корушкој коју је сматрао "својом другом домовином". Хроника Корушке биће објављена 1564. у Бечу.

Иако је до краја живота остао у редовима католичке цркве, Парацелсусова дела стављена су на ватикански Index librorum prohibitorum, а он сам био је класификован као јеретик и маг опасан за ствар Римске цркве.

1541. Ернандо де Сото истражује југоисточне области Северне Америке. Овај Шпанац путује сливом реке Мисисипи (Missisipi), од данашње савезне

државе Џорџија (Georgia) до јужних Апалачких планина. 1541. Жак Картије поново је дошао у Квебек, намеравајући да оснује

стално насеље за француске колонисте. После две проведене зиме и глади од које су патили, Картијеова група

одустала је од овог плана. Иако ће француски рибари пловити све до ушћа реке Св. Лоренца, а француски пирати пљачкајти шпанске поседе и бродове у Карибима, услед верских сукоба и ратова који ће ускоро захватити Француску, Картијеов програм француске колонизације подручја око Квебека и других области северноамеричког континента неће почети да се реализује све до почетка 17. века.

1542. Папа Павле III основао је Конгрегацију за Инквизицију, установу познатију као Свети Официо или Римска Инквизиција.

Име ове установе, која се од 13. века користи нарочито у верским ратовима које папски Рим инспирише и води против катара, албигенежана, богумила и других дуалистичких цркава и покрета на Балкану, у јужној Француској и северној Италији, изведено је од латинског глагола inquiro – тражити, потражити, питати, истраживати, тражити разјашњење и доказе за тужбу. Задатак новоосноване Конгрегације за Инквизицију јесте да у складу са новим историјским околностима, нарочито у светлости успеха реформације, централизује и стандардизује дотадашње инструменте за борбу против сваког одступања од прописане верске доктрине. Зато је Конгрегацију за Инквизицију имала да поведе нови безпоштедни рат против свих оних који угрожавају универзални папски примат и примат Римокатоличке цркве уопште. Историја овог рата веома је дуга.

Око године 496, папа Галасије I објавио је први ватикански Index Librorum Prohibitorum, прву листу неподобних и подобних књига са становишта верских догми; године 1054. папа Урбан II позвао је на први крсташки рат против "неверника" у Светој Земљи; концил у Ремсу одредио је 1157. стратегију борбе против дуалистичких и дугих јеретика; папа Александар III и цар Фридрих Барбароса потписали су 1177. у Венецији уговор о међусобној сарадњи у борби против локалних европских јеретика, а нарочито против "неверника" у Светој Земљи.

Трећи латерански концил прогласио је 1179. неколико канона против јеретика – углавном везаних за екскомуникацију и сахрањивање – затим неколико канона о привилегијама предвиђеним за крсташе који учествују у борбама против јеретика, као и неколико канона о привилегијама за оне који крсташима помажу у

68

тој борби. Године 1184, папа Луције III издао је булу Ad abolendam, којом потврђује уговор свог претходника Александра III и Фридриха Барбаросе из 1177. Ова була Луција III прва је "повеља о оснивању инквизиције".

Најзад, папа Иноћентије III (1198 - 1216), један од највећих римских папа уопште, чврсто укорењен у богату традицију анти-јеретичких борби својих претходника, дао је нов допринос у том бескрајном рату. Већ 1199, у првој години свог понтификата, објавио је Иноћентије III анти-јеритичку булу Vegentis in senium. Затим је организовао Четврти крсташки рат који се 1202. године прво водио на источној обали Јадранског мора, у Далмацији, а завршио се 1204. освајањем и пљачком Константинопоља и оснивањем Латинског царства на развалинама Византије.

Најзад, највећи успех борбене стратегије Иноћентија III био је Четврти латерански концил који је сазвао и коме је председавао новембра 1215. године. Већ првог дана, на самом отварању концила и после патетичне уводне речи коју је одржао о моралним и теолошким питањима вере, Иноћентије III предложио је листу од 70 прецизно формулисаних декрета или канона, односно догми о најважнијим теолошким и верским питањима. Овим догмама прецизно и строго одређена је унутрашња црквена дисциплина, "шизматичке" хришћанске цркве на Истоку биле су позване да се одмах подвргну ауторитету папе и Римске цркве и признају једино исправну доктрину вере, уведене су мере казнене политике за одступање од прописаног учења, посебно мере против јеретика, а услови за следећи крсташки рат били су прецизирани. На листу непријатеља хришћанства, као посебне јереси, тада су први пут стављени Јевреји и губавци, а инструменти за њихову изолацију и прогон били су формализовани. Јевреји и губавци били су у складу с тим обавезни да као јасан знак распознавања носе посебно прописану одећу и одговарајућа обележја. Сви учесници Четвртог латеранског концила, а то значи 72 патријарха и митрополита, укључујући патријарха Цариграда и патријарха Јерусалима, као и овлашћене представнике патријарха Антиохије и патријарха Александрије, 412 бискупа и епископа, 900 опата и манастирских приора, као и дипломатски представници цара Фридриха II, затим цара Анрија, латинског цара Константинопоља, амбасадори краљева Француске, Енглеске, Арагона, Угарске, Кипра, Јерусалима и других владара тадашње Европе, једногласно су усвојили 70 догми Иноћентија III. Његов наследник, папа Хонорије III (1216 - 1227), следио је стратегију свог великог претходника па је 1217. водио крсташки рат против Катара и Албигенежана у Лангедоку, области у јужној Француској, као и северној Италији, а затим и три крсташка рата против Богумила у Босни 1222. или 1223, 1225 и 1227.

"Крижарске војне против Албижана, против босандских богумила, против фра Долцинових адвентиста на Алпима 1306 - 1307. године, позобале су више жртава него војне против муслимана. И док је занос за рат у Светој земљи спласнуо, а у току XIII стољећа и потпуно се угасио, непријатељство против нонконформиста бивало је у цијелој католичкој Европи све погубније. Па и касније, када се о крижарским ратовима више није говорило, Запад је по Европи и даље палио ломаче autos da fé", пише Роберто Лопез.

На истом трагу, папа Грегорије IX (1227 - 1241) основао је 1231. папску Инквизицију, као главни инструмент за борбу против сваког одступања од

69

прописаног система догми, установу која је истовремено била и духовна и световна полиција и суд. Године 1252. папа Иноћентије IV ауторизовао је право Инквизиције да у процесима против јеретика користи тортуру и смртну казну. Организована борба Римокатоличке цркве против сваког доступања од пропосаних верских догми добила је нови замах 1478. године када је папа Сикст IV изашао у сусрет захтеву Изабеле I и Фердинанда II, иберских католичких краљева, reyes católicos и одобрио рад Шпанске инквизиције чији је главни задатак борба против погубног утицаја који на здрав хришћански живот врше Јевреји и conversos, односно они Јевреји који су прешли у хришћанство, али су осумњичени да и даље тајно практикују своју религију.

Први акт Шпанске Инквизиције била је забрана и спаљивање свих примерака Библије коју је 1417. године на вернакуларни, народни језик превео Валенциан Каталонац. Шпанска Инквизиција забрањивала је и уништавала сваки следећи превод Библије на народни језик. Разлог за ову праксу било је веровање да су сви ови преводи контаминирани погубним кривотворењем будући да су њихови преводиоци били зналци језика, махом христијанизовани Јевреји, conversos, који су сумњичени да су чак Marranos, христијанизовани Јевреји који, међутим, у тајности и даље практикују своју религију, читају Тору и баве се кабалом. Ову праксу Шпанска инквизиција задржала је све до 1944. године када је Понтификални (папски) универзитет из Саламанке објавио превод Библије на вернакуларни језик који је ауторизован и одобрен од стране римске Конгрегације за Иквизицију, односно Светог Официја.

Године 1483, иберски католички краљеви, reyes católicos добили су папско овлашћење и благослов да могу именовати великог инквизотоrа за Кастиљу, а затим су Арагон, Валенсија и Каталонија стављени под јурисдикцију Инквизиције, односно великог инквизитора. За првог великог инквизотора Изабела I и Фердинанд II именовали су свог пријатеља, исповедника и саветника Томаса де Торквемаду (Tomás de Torquemada, 1420 - 1498), потомка угледне иберске породице христијанизованих Јевреја, conversos, блиског рођака диминиканског теолога и кардинала Хуана де Торквемаде, приора доминиканског манастира Санта Круз у Сеговији, великог стратега безкомпромисне борбе за чистоту католичке вере. Већ на почетку своје каријере у врховима католичке цркве и шпанске државне политике, Томас де Торквемада био је непоколебљиво уверен да је и пуко постојање Marranosa, Conversosa, Moriscosa (Мавари који су са ислама прешли на католицизам, али и даље тајно упражњавају исламске обреде и обичаје), а посебно "чистих", нехристијанизованих Јевреја и Мавара на Иберском полуострву, представља највећу замисливу претњу за верски и друштвени живот поданика Арагона, Кастиље и других иберских земаља.

Нешто касније, када се на Иберском полуострву буду појавили Alumbrados (Alumbrados или Просветљени, Илуминати мистичко братство које се појавило у Шпанији крајем 15. века, чије се порекло везује за Авганистан и тамошње браство Roshaiya, Просветљени које је основао извесни Бајазид Ансари), који тврде да се прави однос са Богом остварује, и да се једино може остварити, изван организоване цркве и њене хијерархије, ова Торквемадина листа највећих непријетеља биће проширена и припадницима тог братства отпадника.

70

Августу 1483. Торквемада је био проглашен за великог инквизотора за Кастиљу и Леон, а већ 17. октобра његова јурисдикција великог инквизитора проширена је на Арагон, Каталонију, Валенсију и Мајорку. Тада се бацио на посао.

Прво што је урадио био је да реоргенизује схему по којој је Инквизиција радила од 1478. Установио је обласне судове у Севиљи, Кордоби, Сиудад Реалу, нешто касније и Сарагоси. А онда, када је добро организовао установу којој је био на челу, почели су процеси. На положају великог инквизитора Торквемада је остао до смрти. Упамћен је као идеални модерни инквизитор, као онај који против својих жртава користи најрадикалнија средства тортуре и насиља.

Године 1484, папа Иноћентије VIII објавио је булу против "вештица", проклео их и наложио њихов прогон. Делокруг Иквизиције тиме је знатно проширен, а поларизација европске сцене радикално заоштрена.

Две књиге, написане из оптике два радикално супротстављена доживљаја човека и света исте 1486. године убедљиво рефлектују ово стање ствари. Наиме, ове 1486, Пико дела Мирандола (Pico della Mirandola, ) написао је Говор о достојанству човека, Oratio de hominis dignitate, филозофски трактат о неограниченим људским могућностима по којима је човек заиста раван Богу, а Хенрих Крамер (Henrich Kramer) и Џејмс Спренгер (James Sprenger), двојица доминиканаца са папским инквизиротским овлашћењима, објавили су, пре него што ће кренути у амбициозну замишљену акцију истребљења "вештица" по немачким земљама, учену књигу Malleus Maleficarum, Маљ за вештице. Био је то компетентни приручник за препознавање, хватање, ислеђивање, мучење, изнуђивање признања, суђење и уништавање жена осумњичених за вештичарење. Оба ова дела стећи ће, премда из радикално опречних разлога, бесмртну славу.

Разуме се, православне хришћанске цркве ни сада нису остале изван ових догађаја. Тако је 1490. године православна јерархија у Русији повела жестоку борбу против једне нове јереси, против јереси жидовствујушчих, иако Јевреја није ни било у тој земљи.

Најзад, 31. марта 1492, на таласу еуфорије после заузимања Ганаде, последње маварске енклаве на Иберском полуострву, Изабела I и Фердинанд II, шпански католички краљеви, reyes católicos, прогласили су тзв. Гранадски едикт. Овим краљевским указом, у чијем је доношењу пресудну улогу одограо велики инквизитор Томас де Торквемада, сви Јевреји, сви Marranos и Conversos, као и сви Мавари и Moriscos стављени су изван закона, њихова имовина је експроприсана, а они, уколико су успели да преживе масовну хистерију погрома, принуђени су да напусте Иберско Полуострво. Претежан број ових избеглица настанио се у областима Отоманског царства.

Павле IV је, дакле, основао Конгрегацију за Инквизицију која је имала да систематизује богато, вишевековно искуство у борби Римокатоличке цркве против јеретика, неверника и свих других бројних непријатеља, али и да формулише нове циљеве, развије нове инструменте и обезбеди још бље резултате ове борбе. Шест кардинала, чланова Конгрегације за Инквизицију и врховних инквизитора, добили су моћ сувереног одлучивања о правоверности и подобности идеја и људи са становишта догматике и политике Римокатоличке цркве. Кардинал Карафа (Carafa), који ће 1555. и сâм постати папа Павле IV, постављен је на чело ове установе. Иако је Павле III био један од фаворита првог ренесансног папе

71

Александра VI Борџије, постао је први папа контрареформације, а Римска инквизиција коју је установио одмах ће постати један од најважнијих инструмената тог покрета. Тако је широко разграната мрежа традиционалних, средњовековних установа инквизиције реорганизована, централизована, ојачана и модернизована у складу са захтевима времена. Са много ентузијазма и одлучности Римска инквизиција ступила је на сцену светских послова, па је нови мондијални циклус прогањања и кажњавања свих оних који мисле, верују или раде другачије могао да отпочене пуном снагом. "Јеретици", "вештице", "чаробњаци" и сви други нови и све бројнији непријатељи биће немилосрдно прогањани и што је могуће више уништавани током наредних векова.

На основу неизмењених доктринарних претпоставки Римска инквизиција, односно Конгрегација за Инквизицију или Свети Официо радиће све до друге половине 20. века. На Другом ватиканском концилу 1965. године ова установа реорганизована је и преименована у Конгегацију за доктрину вере.

1543. На дан 24. маја, Никола Коперник примио је одштампани примерак свог животног дела De revolutionibus и истог дана умро.

Када је Ретикус напустио Фрауенбург и кренуо назад у Витемберг, у пртљагу је носио рукопис Коперниковог животног дела De revolutionibus orbium mundi, О револуцијама светских орбита. Рад је био завршен, Коперник је одлучио да књигу објави, а Ретикус, ученик и пријетељ, прихватио се да организује њено штампање у Нирнбергу, најважнијем издавачком и штампарском центру Немачке. Јохан Петриус (Johann Petrius) био је један од најбољих штампара у граду, познат због бројних античких и нових астролошких књига које је објавио током протекле деценије. Ретикус је изабрао управо Петриуса. Невоља је, међутим, била у томе што сам Ретикус није могао да остане у Нирнбергу и учествује у процесу штампања тако захтевног дела као што је De revolutionibus. Још је већу невољу представљала чињеница што су Мартин Лутер, Филип Мелхатрон и други водећи лутеранци били противници Коперниковог хелиоцентризма, а следствено и противници објављивања De revolutionibus.

Зато је Ретикус De revolutionibus предао Андеасу Осиандеру (Andreas Osiander, 1498 - 1552), верујући да ће овај успешно решити оба проблема. Наиме, Осиандер је био један од водећих политичких људи у граду, уз то и ватрени Лутеровом следбенику, иако искључен из Лутеранске цркве, угледни теолог са богатим искуством у вођењу штампарских послова када су математичке књиге у питању. Уз остало, Осиандер је већ раније био упознат са главним идејама из De revolutionibus, толико детаљно да је Копернику чак предлагао да своје идеје представи не као теорију, него као хипотезе.

Тако је Ретикус отпутовао у Витемберг, а Осиандер се дао на посао штампања De revolutionibus. Међутим, прво што је урадио било је да не консултујући ни Коперника ни Ретикуса у рукопис De revolutionibus унесе две крупне измене. Прво, оригинални Коперников наслов променио је у De revolutionibus orbium coelestium libri vi, О револуцијама небеских опрбита у шест књига, а друго, написао је предговор, Писмо читаоцу одмах после насловне стране, у коме каже да су "хипотезе" изнете у De revolutionibus настале без претензије да буду истините, као и то да је астрономија немоћна да открије узроке небеских

72

појава; Писмо читаоцу Осиандер није потписао. Са овим интервенцијама књига је штампана код Јохана Петриуса.

Када је Ретикус видео шта се догодило избио је скандал; пошто је књигу прекрижио као неисправну написавши на корицама велико црвено X, Ретикус је примерке вратио Осиандеру; затим га је због преваре тужио градском савету Нирнберга; градски савет је одбио да казни Осиандера због овог нечасног дела, па ће се о његовој улози у овој ствари ћутати све до 1609. године.

Популарна легенда каже да је Никола Коперник добио први примерак De revolutionibus orbium coelestium libri vi 24. маја, да је књигу узео у руке и умро.

Разуме се, бизарна епизода са променом наслова и Писмом читаову није утицала онај славни Коперникански обрт, на велику епистемолошку револуцију коју је Коперник извео објавивши De revolutionibus orbium coelestium. Жан Делимо (Jean Delumeau) тим поводом каже следеће: "Тако је повратак Древнима парадоксално омогућио превазилажење науке наслеђене од њих. Ово је само илустрација општег тока који је ренесансу довео до стварања самосвојног дела, уза сав повремени – не стални – привид да се враћа уназад. Случај Коперника је најбоља илустрација таквог поступка. Он је прочитао сва грчка дела која расправљају о склопу свемира и открио је да су Екфантос, Хикетас и Хераклид из Понта веровали да се земља креће. Упркос привидној нејасноћи таквог схватања, Коперник је одлучио да га проучи и на крају га прихватио. А ова три филозофа били су питагорејци, док је Хераклид, осим тога, посећивао и часове Платона. Коперник је, дакле, до свог великог открића дошао вративши се, даље од Платона и Аристотела, питагорејској мисли. Нама сумње да дубоко питагорејско надахнуће, сасвим на линији ренесансног неоплатонизма, прожима прву књигу De revolutionibus orbium coelestium, која садржи праву химну сунцу, 'зеници и духу света', његовом 'поглавару' и 'видљивом Богу према Трисмегисту'. Тако замршени и одвећ амбициозни витализам најаутентичније хуманистичке филозофије није увек био одалеко од праве науке".

1543. Андреа Васали (Andreas Vasalius) објавио је De Humani Corporis Fabrica, О саставу људског тела.

Дело је изазвало праву револуцију у познавању људске анатомије. 1544. Доминикански фратри организују сусрет између неколицине Маја

и Филипа II Хабзбурга, сина цара и краља Карла V. На том састанку разговара се о биљци cacahuaquchtl, cocoa, какаоа и

напитку xocoatl, а доминиканци, који су у Мексику упознати са технологијом справљања тог напитка, упознају Филипа II са том великом тајном. Истовремено, они обавештавају будућег краља Шпаније о монетарним својствима зрнастог семења какаоа који се у шпанским поседима у Новом Свету и даље користи као новац и средство плаћања.

Међутим, инфлација је и овде учинила своје. Тако, на пример, један зец за добар ручак или вечеру више не кошта 4 зрна какаоа колико га је 1513. плаћао Ернандо де Овиедо и Валдес, него читавих 100 зрна! За 3 зрна сада се може купити тек једно јаје, један авокадо или риба справљена са кукурузом.

1545. Почео са радом концил Римске цркве у Тренту (Trento). Рад концила отпочео је 13. децембра у Тренту, граду који се налази 150

километара северно од Венеције у јужном, италијанском, делу Тирола. Циљ овог

73

највишег скупа Римске цркве јесте да јасно дефинише доктринарне, организационе, као и друге елементе од значаја за цркву и њен планирани одговор на европску реформацију. Концил ће бити закључен 1563.

1546. Умро је Мартин Лутер (1483 - 1546), човек који је покренуо европску Реформацију.

Сцена светских послова коју је напустио већ је увелико профилисана захваљујући његовом настојању да реформише хришћанство, његово црквено устројство, корпус његових догми, његову теологију, најзад и хришшћанску религију уопште. Западна Европа подељена је на Римску цркву, католичке земље и партије с једне стране и протестантске цркве, протестантске земље и партије са друге. Истовремено, процеси унутрашњег диференцирања, често у облику радикалних унутрашњих сукоба, захватили су обе хришћанске деноминације и све њихове установе. Оно што се на сцени светских послова јасно види то је жестока, немилосрадна борба између протестантске Реформације и католичке Контрареформаије.

Разуме се, доктринарни спорови између католика и протестаната, као и унутрашњи спорови унутар оба ова крила западног хришћанства рефлектују нешто много дубље и озбиљније, рефлектују дубоке структуралне промене које су неповратно захватиле европска друштва. Сукобљене стране су видљиви актери социјалних процеса који су темељно одређени историјском демисијом феудалог поретка с једне стране и успостављањем поретка савременог света, као света капитала и модерности, с друге. Римска црква са својим световним савезницима који се претежно налазе међу моћним монарсима и високом аристократијом, настоји да обнови и поново стабилизује стари поредак. Своје упориште ова стратегија има у прошлости. Покрет Реформације, чији се актери претежно регрутују међу ученим хуманистима, грађанима, занатлијама, трговцима, слободним професијама и сељацима трећег сталежа, али му приступа и просвећено свештенство и племство, настоји да артикулише социјални и духовни амбијент примерен новом поретку света. Будућност је упориште ове стратегије. Сукоб између ове две стратегије обележаваће сцену светских послова све до најновијег времена.

Мартин Лутер је, дакле, умро а популарно предање помиње да су у његов гроб спуштена једна ружа и један крст, на основу чега се пронео глас о његовом наводном чланством у Братству Руже и Крста. Ово предање позива се на вест да је Лутер носио прстен са мотивом руже и крста као на крунски аргумент у тој ствари.

1546. Франсоа Рабле објавио трећу књигу Гаргантуе и Пантагруела. Књига је, такође, стављена на индекс забрањених књига париске Сорбоне. 1546. Султан Сулејман I Величанствени поставио је Мехмед-пашу

Соколовића (око 1505 - 1579) за министра морнарице, односно адмирала флоте или капуданпашу.

Соколовић, исламизовани Србин из Соколовића код Вишеграда, у младости васпитаник школе у манастиру Милешева, унапређен је због својих војничких заслуга. Један од најспособнијих адмирала новог капуданпаше и један од најспособнијих адмирала царства уопште, био је тада Пири Реис (1465 - око 1554), аутор књиге Kitab bahrirye, Књига познавања мора. У Реисовој књизи налази се и

74

запањујуће прецизна географска карта западне обале Африке, источне обале Јужне Америке – са правом похвалом Кристифору Колумбу – и северне обале Антарктика, односно Dronning Maud Land, Земље краљице Мод, како се та област данас назива.

Карту је 1513. године у Каиру нацртао Пири Ибн Хаји Мехмед, такође поморац и нећак Пири Реиса. Занимљивост Реисове географске карте није само у томе што је то прва мапа Америкâ, нити само у томе што 1513, када је мапа нацртана, источна обала Јужне Америке још није била позната Европљанима, него понајвише у томе што читав Антарктик за тадашњи свет уопште није "постојао" будући да ће бити "откривен" тек 1818. Ипак, најспектакуларнији детаљ у овој ствари јесте чињеница да је на Реисовој карти Земља краљице Мод приказана као копно без леда, односно у облику какав је Антарктик имао између 13000. и 4000. године пре нашег времена.

Садржај Kitab bahrirye Пири Реиса, укључујући овде и наведену географску карту, постао је доступан модерној науци 9. новембра 1929. године када је Халил Едхем, директор Националног музеја новоосноване Републике Турске, открио ову књигу и њене мапе у Топкапи палати у Истамбулу. Оснивач модерне Турске, Кемал Паша Ататурк показао је велики интерес за ову најстарију мапу Америке, наредио је да се донесе у Анкару, публикује и учини доступна истраживачима.

1547. Иван IV Васиљевич (1530 - 1584), велики кнез Москве и целе Русије, у својој 16. години, крунисан је за првог руског цара дана 16. јануара.

Због карактера његове власти, Иван IV Васиљевич биће ускоро прозван Иван Грозни.

1547. Хенри VIII, енглески краљ, умро је 28. јануара. Владао је од 1509, своју краљевину учинио је независном од римског папе и

Римокатоличке цркве и отворио перспективу њене касније империјалне моћи. На престо је ступио његов малолетни син Едвард VI.

1547. Франсоа I, краљ Француске, умро је 31. марта. На престолу га је наследио његов син Анри II (Henry II).

1548. Португалци у Бразилу почели да узгајају tobacco намењен прекоморском извозу.

1548. Родио се Ђордано Бруно (Giordano Bruno). Родио се као Филип (Filippo) у Ноли, градићу на прибрежју Везува,

двадесетак километара од Напуља, у породици професионалног војника и племића. Касније, када у Напуљу буде приступио Доминиканском реду и узео име Бруно, додаће му Il Nolano (Ноланац, из Ноле) по месту рођења, а потписиваће се као Бруно Нолано или Бруно Нолан.

1548. Игњацио де Лојола најзад је објавио своје Духовне вежбе. Када се књга појавила, Лојола је био изведен пред судије римске

Инквизиције под сумњом за одступање од истинске вере. Успео је да се одбрани, а Духовне вежбе биле су слободне да остваре свој пуни утицај у временима која долазе.

1550. Митрополит рашки Симеон изабран је за новог архиепископа Охридске цркве.

Симон је архипеископску титулу и моћ која уз њу иде, примио после смрти архиепископа Прохора, али се није дуго задржао на челу Охридске цркве. Морао је

75

да напусти положај под притиском грчких јерарха који су за архиепископа поставили свог човека. Тако је поново оживело сећање на епископа Павла и његову акцију проглашења независне Српске цркве, а црквене прилике од Охрида до Београда поново су постале нестабилне.

1551. Шпански транспорт од 800.000 дуката у сребру из Перуа на путу је за Низоземску.

Венецијанској Сињорији, ову вест јавља њен амбасадор у Шпанији. 1551. Један Србин, припадник турског војног реда делија, разговара са

једним љубопотљивим Французом у Једрену. "Према једном француском путописцу, сасвим озбиљном, који их је

посматрао 1551. године, делије су себе називали заточницима, што, према књижевним изворима, у старијем српском језику обележава оног који се зарекао да ће за свога господара извршити неко дело и, кад затреба, изађи на мегдан, оног који замеће бој, душманин је другом по природи односа, стварно укољица од заната", пише Радован Самарџић. Поменути француски путописац овако описао једног делију са којим је разговарао у Једрену: "Доњи део његове хаљине и његове дуге и шарене гаће, које Турци називају шалварама, били су од коже младог медведа с длакама напољу. Испод шалвара имао је ципеле или кратке чизме од жутог сафијана, спреда шиљасте, позади веома високе, одоздо потковане, окружене дугим и широким мамузама. На глави је носио капу, начињену као код пољских коњаника или Ђурђијанаца која му је падала по једном рамену. Она је била од пегаве леопардове коже. Делија је на њу, на челу, прикачио једно широко орлово крило како би изгледао што страшније. Два друга крила била су пришвршћена великим позлаћеним клинцима на његовом штиту који је носио са стране, обесивши га о појас. Његово оружје били су ћорда и јатаган, док је у десној руци држао буздван, тј. топуз, са златним перима. Неколико дана касније, овај делија је кренуо из Једрена с војском коју је Ахмед-паша водио, уместо султана, на Ердељ... Тада сам га видео на коњу покривеном, као покровцем, читавом кожом једног великог лава, која је предњим шапама била причвршћена на грудима коња, док су друге две висиле позади. Буздован му је био окачен о задњем ункашу седла. У десној руци држао је копље дуге и шупље дршке, а врха добро заоштреног... Ја га упитах зашто се тако чудно носи и што се кити тако силним перјем. Одговорио ми је да то чини зато да би се својим непријатељима учинио што љућим и страшнијим. А кад је реч о перју, у њих је обичај да га смеју носити само они који су то лично заслужи. Јер, они сматрају да су перјанице украс за храбра ратника... Био сам, зато, радознао да га преко драгомана упитам коме народу припада и коју веру исповеда. Он ми, на то, на мудар начин одговори да је по народности Србин... А кад је у питању његова вера, он се, рече, само претвара кад живи с Турцима по њиховом закону, јер он је хришћанин и рођењем, и срцем и својом вољом. И да би ме у то боље уверио, он изговори на народном грчком и на словенском језику Оче наш, Богородицо дјево и Симбол вере."

Тако је француски путописац 1551. године у Једрену открио "човека жалосног у дилеми око свог основног опредељења", каже Самарџић. Преко 35.000 бораца припада различитим формацијама реда делија у часу када се одиграва сусрет у Једрену.

1552. Никола Гучетић стигао је у Лондон.

76

Овај најмлађи син дубровачког трговца Марина Гучетића, још није био пунолетан, када је (1552. или, можда, 1553) дошао у Лондону и преузео бригу о породичним трговачким и поморским пословима. Више се неће враћати у Дубровник, остаће у Лондону до краја живота, наредне 42 године. У том граду постаће један од најбогатијих и најутицајнијих људи Енглеске и Европе свог времена.

1553. Умро је енглески краљ Едвард VI, а на престо је ступила његова полусестра, краљица Мери I Тјудор (Mery I Tudor).

Она је решена да у својој земљи, користећи сва могућа средства, поново обнови католицизам. За време њене краткотрајне зелотске владавине био је уведен прави католички терор над англиканцима. Преко 300 људи било је спаљено на ломачама краљице Мери под оптужбом за англиканску јерес. Због оваквог режима Мери I ће бити прозвана Крвава Мери.

1553. Умро је Франсоа Рабле (рођен 1493). 1553. Енглеска експедиција коју предводи Ричард Ченселор (Richrad

Chancellor) настоји да открије северни поморски пут за Кину, па успоставља трговачке везе са Русијом.

Почетком године, ову експедицију су организовали Merchants Adventures, група лондонских трговаца и помораца који су повремено и пирати. Експедиција је стигла до Белог Мора, а сâм Ченселор кренуо је копном ка Москви и стигао у тај град, до двора Ивана IV Грозног (1533 - 1584). План о трговачким односима Енглеске и Русије који је Ченселор представио, наишао је на одобравање у Москви.

1554. Шпански принц Филип II Хабзбург, син цара и краља Карла V, долази у Енглеску и жени се краљицом Мери I.

Упркос овог краљевског венчања и огромног богатства којим располаже Филип II, Парламент одбија да га крунише за енглеског краља. У острвској краљевини, Филип II ће остати све до 1559.

1554. Енглез Томас Грешам (Thomas Grasham), "краљевски трговац", стиже у Шпанију.

Задатак овог "краљевског трговца" био је да се на лицу места, и то веома дискретно, упозна са стварним стањем финансија шпанске круне.

1554. De Monarchia, О монархији, расправа Дантеа Алигијерија (Dante Alighieri, 1265 - 1321) из 1313, стављена је на ватикански Index librorum prohibitorum.

Дантеов рад осуђен је као субверзивни пројекат универзалне светске државе без папске доминације. Сумњив као јеретик још за живота, Данте је и службено био класификован као отпадник опасан за поредак већ 1327, када је доминиканац Гуидо Вернани објавио спис De repobatiane Monarchia, у коме је оптужио Дантеа да у књизи De Monarchia (написаној 1310 - 1313), проповеда богохулно и јеретичко учење. Већ наредне 1328. године, папа Јован XXII – било је то време контра-папе Николе V – објавио је декрет којим се Дантеова De Monarchia проглашава за јеретички спис и налаже спаљивање свих примерака те књиге. Разуме се, у складу са овим папским декретом, De Monarchia је јавно и спаљена, а као јеретичка лектира остала на ватиканском индексу забрањених књига све до 1881. године.

1554. Усвојене су Конституције које је за Societas Iesu написао Игњацио де Лојола.

77

Ред је организован по начелима чврсте, пирамидално устројене војно-теократске организације. Чланови су обавезани на апсолутну, феудалну лојалност према онима који су им у хијерархији надређени, а на слепу послушност према генералу реда и римском папи. Perinde ac cadaver, добро дисциплиновани као трупе, основни је организациони принцип реда на чему је Лојола посебно инсистирао. Његов властити мото ad maiorem dei gloriam, све за још већу славу Божју, постао је и главни мото реда. Тако организовани, наоружани знањем и бројним вештинама, Језуити су постали гарант успеха римске Контрареформације и најважнија снага тог покрета који настоји да промени ток људске историје.

1554. Прво издање грчког текста Corpus Hermeticuma објавио је Турнебус у Паризу.

У истој књизи објавио је и Фичинов превод на латински из 1471, као и Лазарелијев (Lazzarelli) превод оних места из Corpus Hermeticuma која Фичино није превео. Учени Vergerius, писац предговора за ово издања, изричито тврди да је Хермес Трисмегист, Хермес Египћанин, написао Corpus Hermeticum пре фараона и следствено пре Мојсија. Другим речима, Corpus Hermeticum је збирка рукописа много старија од Старог Завета, разуме се и од Новог, па произилази да је старија од свих монотеистичких религија, и јудаизма, и хришћанства, и ислама. Крајња консеквенца тог становишта јесте да су свете књиге монотеистичких религија – Тора, Библија, Куран – настале на основу заједничког извора, а тај извор је Corpus Hermeticum Хермеса Трисмегиста. Ово становиште о старини Цорпус Херметицума дуго неће бити оспорено.

1555. Кромпир је стигао у средњу и северну Европу. Папски легат у данашњој Белгији поклонио је извесну количину плодова ове

биљке Филипу де Сиврију (Philippe de Sivry), гувернеру града Монса, а овај је део тог контигента послао Шарлу де ле Еклизу (Charles de l' Ecluse, 1526 - 1609), француском ботаничару, тадашњем управнику Империјалног парка у Бечу. Овај је почео да узгаја кромпир и да истражује његова фармаколошка али и његова прехрамбена својства. Шарлу де ле Еклиз био је први Европљанин који је почео да истражује кромпир служећи се научним методима.

1555. Султан Сулејман I Величанствени поставио је Мехмед-пашу Соколовић за трећег везира царства.

Тако су три велика везира, три најмоћнија човека Отоманског царства у том тренутку били исламизовани Срби – велики везир Рустем-паша из Босне, Али-паша Семиз из околине Сарајева и Мехмед-паша Соколовић из Соколовића код Вишеграда.

1555. Дантеова La Commedia, Комедија (писана 1307 - 1321) први пут је објављена под насловом La Divina Commedia, Божанствена комедија.

Од 1321. до 1555, Комедија је само у Италији имала 400 издања, а ово њено издање из 1555. прво је у коме је у оригинални наслов великог спева промењен. Од тада, Комедија се прештампава под овим новим насловом. Поред бројних других разлога историјске, економске и културне природе, на промену изворног наслова Комедије свакако је утицала и чињеница што се у време ове промене увелико захуктавала политика Контрареформације Римске цркве, што се Дантеова De Monarchia већ налазила на ватиканском Indexu забрањених књига и што су напади на великог песника као јеретика поново били оснажени

78

1555. Мишел де Нострадамус (Michel de Notredame, или de Nostredame, 1503 - 1566) објавио је Центурије.

Ова књига пророчанстава и пророчких визија тог познатог француског лекара и астролога, књига која до данас ужива углед код читалачке публике и чија се издања не могу ни пребројати, биће стављена на ватикански Index librorum prohibitorum 1781. године, уочи саме Француске револуције.

1555. Група Merchants Adventures добија од енглеске краљице Мери I повељу којом се потврђује као заједничка трговачка компанија под именом The Muscovy Company, Московијска компанија.

Овој компанији, која је још позната и као The Russsia Company, Руска компанија, а чију је прву експедицију у Русију предводио Ричард Ченселор, додељен је монопол у трговини између Енглеске и Русије. The Muscovy Company је прва велика компанија за међународну трговину која је основана у Енглеској, а такође и прва велика компанија организована по joint-stock моделу – група трговаца или инвеститора удружених у компанију улаже своја средства у бродове и товар, деле заједнички ризик операције а уколико се све добро заврши и роба се прода на далеком тржишту, деле профит већ према висини средстава која је свако од њих уложио. Све енглеске компаније за прекоморску трговину које ће касније бити основане, организоваће се по истом joint-stock моделу.

Иако је монопол који је The Muscovy Company имала у трговини са Русијом укинут већ 1698, она је на том тржишту остала активна све до 1917. године.

1556. Andre Tevet (Andre Thevet) представио је слатки tobacco, nicotiana tabacum у Француској.

Биљку је донео из португалског Бразила. Зинтересованим круговима представљао ју је као посебно погодну за уживање.

1556. Економска криза захватила је Енглеску. Ова криза трајаће све до 1569. Тада је Никола Гучетић почео да се богати.

Запливао је узбурканим водама међународних финансија и ризичних новчаних трансакција између Енглеске и континента.

1557. Шпански двор проглашава банкрот. 1557. Карло V Хабзбург који је абдицирао повукао се у манастир Yuste

на Иберском полуострву. Абдицирао је 1554. у корист свог сина Филипа II који постаје краљ Шпаније

и у корист свог рођака Фердинанда који постаје цар Светог римског царства немачког народа. Карлов манастир Yuste, са свим драгоценостима, спалиће до темеља Наполеонове трупе 1807. године.

1557. Сулејман I Величанствени, издао је ферман којим је обновио рад Пећке патријаршије.

Јурисдикција Охридске архиепископије над црквеним областима Пећке патријаршије која је трајала готово читавих 100 година, била је укинута истим актом. Одлука је имала за циљ да стабилизује унутрашње прилике међу хришћанским поданицима на западним границама царства. Султан је овај ферман прогласио на предлог три везира царства, Рустем-паше, Али-паше Семиза и Мехмед-паше Соколовића. Сва тројица били су исламизовани Срби.

Пећкој патријаршији је враћена не само њена црквена јурисдикција и сви њени феудални поседи, него је та јурисдикција и знатно проширена. На основу

79

одлуке Сулејмана I Величанственог, Пећка патријаршија је сада добила врховну црквену власт на простору свих области царства које се протежу од најудаљеније тачке на истоку, Самокова у данашњој Бугарској, преко Штипа на југу, затим дуж јадранске обале од Улциња до Нина и Задра са Птујем, у данашњој Словенији, као крајњом тачком на западу; на север, црквена власт Пећке патријаршије простирала се дубоко у средњу Европу, до саме границе са Моравском и Пољском, али и још даље, све до краљевине Енглеске и балтичког приморја.

За првог пећког патријарха Сулејман I поставио је Макарија Соколовића, брата Мехмед-паше Соколовића; после смрти патријарха Макарија, патријарси пећки били су Антоније Соколовић и Герасим Соколовић, синовци Мехмед-паше Соколовића. Од ступања на снагу султановог фермана којим је обновљена Пећка патријаршија и проширена њена црквена власт, патријарх пећки се у свечаним архијерејским богослужењима називао "Патријарх свих Срба и Бугара, Прве Јустинијане, Далмације, Травуније, Вретанијских острва, Западног Приморја, Горњег Подунавља и Северних страна". Вретанијска острва се "као подручје власти пећких патријараха помињу и у бројним другим свечаним титулама све до почетка XVIII veka". Половином 18. века владика Василије Предојевић називао се "епископом вретанијских Срба".

Вретанија и Вретанијска острва су географска имена којима се у тадашњим изворима назива Британија, односно Британска острва и краљевина Енглеска. Као поморци, посебно као галиоти на тзв. "фландријским галијама" којима је Венеција транспортовала своју робу тргујући са Енглеском, а такође и као трговци, Срби су, са другим Југословенима, боравили у Енглеској током читавог 15. века. Сачувана су имена Ивана Маневића, Николе Србина и Јована Крститеља Црногорца који су трговали између Лондона и Балкана.

У цркви Св. Николе, који је заштитник помораца, у Норт Стонему (North Stonehamu), у близини тадашње главне лондонске луке Саутемптон (Sauthempton), и данас постоји надгробна плоча Словенског братства из 1491. Чланови овог морнарског удружења били су, "како нам показују савремени енглески извори, Загрепчани, Дубровчани, Шибенчани, Задрани, Барани, Будвани, 'Цногорци' и 'Срби'", пише Веселин Костић. У доба акције епископа Павла и обнове рада Пећке патријаршије, Србе који су као свештеници долазили да сакупљају прилоге или су избегли из ових крајева, називали су у Енглеској "Угри" или "Грци".

Разуме се, Сулејманова одлука да обнови Пећку патријаршију и проши области њене црквене власти преко читаве Европе, није била мотивисана бригом за душе његових поданика православних хришћана који су, и тада, живели свугде по познатом свету, чак и на европском северу. Султанова одлука је, разуме се, била мотивисана међународним и унутрашњим интересима царства. Поред снажног и поузданог ослонца који је у пословима од интереса за стабилност прилика и унутрашњу политику царства, посебно у Румелији, Европској Турској, имао захваљујући бројним војничким редовима које су попуњавали Срби хришћани, нарочито из Смедеревског и Крушевачког санџака, Сулејман I је изашавши у сусрет српској црквеној јерархији у њеном спору са грчком јерархијом Охридске и Цариградске цркве обезбедио још једну значајну подршку. Доделивши Пећкој патријаршији врховну црквену власт над готово читавом средњом Европом, Британским острвима и Балтиком, Сулејман I је показао у ком правцу види будућу

80

експанзију Отоманског царства. Најзад, можда је на одлуку Сулејмана I и његову процену изгледа за будућност Отоманског царства, у том часу најмоћнијег царства у овом делу света, утицала и помисао да се царство може очувати и да може напредовати уколико се за њега придобију и други европски хришћани тада увелико заокупљени унутрашњим расправама и сукобима између Рима и протестаната. Можда је неко и помислио да би под одговарајућим условима и уз мало среће, Отоманско царство могло постати не само највеће исламско, него и највеће хришћанско царство, са снажном подршком међу православним и протестантским хришћанима, једна модерна реплика екуменског, универзалног царства Александра Македонског у коме све религије признају исту врховну власт у Цариграду.

Ако су такви разговори и били вођени, ако су они утицали и на обнову рада Пећке патријаршије, веома брзо постало је јасно да од свега неће бити ништа. Наиме, црквена власт коју је султан доделио патријарху Пећком над тако огромном територијом није могла бити спроведена у пракси. Уосталом, само царство већ је досегло свој територијални оптимум. Ускоро, почеће дуг период опадања његове моћи, урушавања и декаденције његових установа и смањивања његовог географског простора. Ово доба ентропије Отоманског царства трајаће наредна четири века.

1558. Tobacco из Бразила представљен је у Португалу. 1558. Филип II, краљ Шпаније, шаље најбољи лек против костобоље

папи Пију IV. Тај лек била је извесна, не велика јер је драгоцена, количина кромпира у

чију лековитост, посебно против реуме, артритиса и других облика костобоље, Филип II чврсто верује. Није познато да ли је овај кромпир заиста и помогао Пију IV, али је познато да је по пријему ове важне пошиљке из Шпаније, одмах наредио да се организује њено узгајање и посматрање на папским имањима.

1558. Мери I је умрла, а на енглески престо ступила је њена сестра по оцу Елизабета I Тјудор (Elizabeth I Tudor).

Позната као "девичанска" и "вилинска краљица", Елизабета I обновиће англиканску цркву и енглески протестантизам, покренуће енглеску колонијалну експанзију, поставити темеље будуће Британске империје и владати до 1603. године. Прво што је нова краљица предузела у практичној политици било је да смањи број чланова Крунског савета, Privy Councile и да од тог органа начини ефективно саветодавно и управно тело, фактичку владу краљевства. Главни њени саветници и администратори, људи од највећег поверења, били су Вилијам Сесил (William Cecil), касније Лорд Баргли (Lord Burghley), државни секретар и чувар краљевске благајне који ће у Елизабетиној служби остати пуних 40 година, затим Николас Бекон (Nicholas Bacon), отац Френсиса Бекона (Francisa Bacona), потом Френсис Валсингам (Francis Walsingham), оснивач и први човек краљичине обавештајне службе и Николас Трокмортон (Nicholas Throckmorton). Џорџ Маколи Тревељан (George Macaulay Trevelyan) каже да је Елизабетански систем био не само "велики финале тјудоровског тријумфа", него "исто толико тријумф ренесансе колико и реформације."

81

1558. Никола Зено, млађи (Nicolo Zeno 1515 - ?), објавио је у Венецији породичну причу о пловидби својих предака преко Атлантика и њиховом великом открићу око 1398. године.

Ова хроника објављена је под насловом Откриће острва Фрисландиа, Есландс, Енгронеланд, Естотиланд и Икарија; које су извели браћа из породице Зено, поименице витез, госпар Николо и госпар Антонио. Са мапом речених острва. Никола Зено овде је објавио преписе из писама својих предака, витеза Николе Зена (Nicolo Zeno, 133? - 1395), његовог брата Карла Зена Лава (Carlo Zeno Lione, ? - 1418) и Николиног сина Антониа Зена (? - 1405). Ову грађу Никола Зено млађи добио је после смрти свог оца, а када се упознао са њеним садржајем, одлучио је да све обелодани како се "тако важна сећања не би изгуба". Тако су ове породичне меморабилије угледале светло дана после 160 година.

Реч је о хроници и опису путовања која је око 1380, а затим и крајем 1398. организовао нормански принц Хенри Синклер (Henry Sinclair), Ерл од острвâ Оркни (Earl of the Orkney Islands), господар замка Рослин (Rosslyn Castle) у Шкотској. Браћа Зено, Никола и Карло, као и Николин син Антонио, такође венецијански племићи и поморци били су у Синклеровој служби као искусни капетани и навигатори. Њихов задатак био је да посебно истраже северне морске путеве и острва на другој страни. Са "триста витезова Темплара", који су укрцани на дванаест бродова, Хенри Синклер и Антонио Зено, испловили су по овој причи крајем 1398. у правцу далеких острва на северу која су назвали Фрисландиа, Есландс, Енгронеланд, Естотиланд и Икарија. Реч је о Фарским острвима (Faroe Islands), Исланду (Iceland), Гренланду (Greenland), а затим Новој Шкотској (Nova Scotia) и Новој Енглеској (New England).

На североисточној обали Северне Америке Хенри Синклер, Антонио Зено и њихови темплари, остали су до 1400, а онда се свако од учесника ове експедиције вратио својој кући, Хенри Синклер у Шкотску, а браћа Зано у Венецију.

1559. Tobacco је представљен у Шпанији. 1559. Објављен је први ватикански Index librorum prohivitorum, Каталог

забрањених књига. Последње, 20. издање Indexa штампано је 1948. Листа књига које су биле у

Indexu опозвана је 1966. 1560. Први струкови tulipa, лала (род Tulipa из породице Liliacea) стигли

су у Низоземску. Ова егзотична биљка карактеристична по својим великим цветовима, стигла

је дипломатском поштом коју је хабзбуршки амбадсадор у Цариграду послао из Турске у Беч. Тамошњи ботаничари поделили су део тог контигента и са Каролусом Клусијусом (Carolus Clusius), управником ботаничке баште у Лајдену (Leiden), па су тако прве лале стигле и до Низоземске. Матични географски простор ове биљке са њених 100 врста велико је азијско подручје, од Хиндукуша и Памира до Персије и Анадолије. Вековима, под изворним именом dilband, دنبلد , ова биљка гаји се као посебно цењено вртно цвеће у Персији и Турској.

Ипак, прави потенцијал tulipa, лале, није откривен ни у Персији ни у Турској. Тај потенцијал препознаће ускоро и пре свих низоземски трговци и банкари, када буду открили да tulip, лала, представља јефтин, али зато готово неограничен извор за згртање непојамно великих профита. Када у Низоземској

82

буде освојена вештина гајења култивисаних tulipa, лала, ово трговачко-банкарско откриће произвешће једну од најфасцинатнијих и најексцентричнијих појава у економској историји, прву модерну, капиталистичку тулипоманију. И данас се, после 500 година, појава неограниченог прецењивања вредности неке робе на тржишту, појава која је истовремено гигантски мехур од сапунице и гигантска превара, назива се тулипоманија.

Разуме се, tulip, lala симбол је земље у коју је насељена и где је, захваљујући том цвећу, била покренута прва тулипоманија. Низоземска, односно Холандија и данас је земља tulipa, лала.

1560. Дана 17. августа, краљевина Шкотска прогласила протестантизам за државну религију и цркву.

Била је то последица уговора који је у Единбургу потписан између Енглеске, Француске и Шкотске. На основу тог уговора Француска се повукла из Шкотске, која је потом укинула власт папе и Римске цркве на својој територији и прогласила се за протестантску краљевину.

1560. Катарина де Медичи (итл. Caterina di Lorenzo de'Medici, фр. Catherine de Médicis, 1519 - 1589), удовица краља Анрија II од Валоа (Henry II de Valois, 1547 - 1559) и краљица-мајка, постала је крајем године регент Француске.

Власт је преузела у име свог сина Шарла IX (Charles IX), малолетног краља Француске који је ступио на престо после смрти свог оца Анрија II и преране смрти свог болешљивог брата, престолонаследника Франсоа II (Francis II). Овај Франсоа II био је ожењен са Мери краљицом Шкота (Mary Quinn of Scots). Краљичини ујаци, кардинал од Лорена (de Lorainne) и војвода од Гиза (de Guizo), утицали су преко ње не само на прилике у Француској, него и на Британским острвима, али и другде по Европи. Истовремено, Катарина де Медичи успела је да своју најстарију ћерку Елизабету уда за шпанског краља Филипа II, док је војводу од Анжуја (de Anju), свог трећег сина и миљеника међу својом децом, намеравала да ожени са Елизабету I Тјудор, енглеску краљицу. Међутим, Катаринин план и исцрпљујући преговори у овом случају окончани са без резултата 1570. Када је Катарина де Медичи постала регент, унутрашње прилике у Француској пресудно је одреживао сукоб интереса између Хугенота, француских протестаната, међу којима је најмоћнија била породица Бурбон и француских католика, међу којима је најутицајнија била породица Гизо (Guizot), који су, додатно, под својим утицајем држали и сам двор. Суочена са овим супротстављеним интересима који су озбиљно угрожавали њену моћ и власт, власт њеног сина и моћ њене породице, Катарина де Медичи је, поставши регент, за свог канцелара изабрала Мишела де л' Опитела (Michael de l' Hopital), који је заступао политику измирења сукобљених странака. Истовремено, потпуно се ослонила на инструменте тајне политике. Иако и сама католкиња, дискретно је успоставила веома добре односе са Хугенотима како би неутралисала претензије Гиза.

1560. Жан Никот де Вилемен (Jean Nicot de Villemain), француски амбасадор у Портигалу, шаље на француски двор сирови tobacco, nicotiana rustica.

Ова важна дипломатска пошиљка садржи и амбасадоров извештај у коме он опширно пише о бројним медицинским својствима nicotiana rusticae.

83

1561. На дан 22. јануара, у Лондону, родио се Френсис Бекон (Francis Bacon), будући енглески филозоф, научник, правник, адвокат и државник, утемељивач модерне научне методологије и емпиризма као филозофског правца.

До данас, одржала се, међутим, и теорија да је овај син Николаса Бекона и његове жене Ане (Anne Cooke Bacon) – ћерке познатог хуманисте Ентонија Кука (Anthony Cooke), чија је друга ћерка била удата за Виљема Сесила – заправо био син краљице Елизабете I и њеног љубавника Роберта Дадлија (Robert Dudley).

Као што се одржала и теорија да је Беконова Нова Атлантида, The New Atlantis, један програм идеалне заједнице који ће написати 1623. и који ће бити објављен 1627, годину дана после пишчеве смрти, ништа друго него програм социјалне утопије засноване на науци и високим моралним начелима Соломонове куће, Salomon's House, која треба да буде изграђена у Америци.

Како год да било, извесно је да је Нова Атлантида са њеном Соломоновом кућом, била узор по коме је 1660. у Лондону основано Краљевско лондонско друштво за унапређивање природног знања, The Royal Society of London for the Improvement of Natural Knowledge, познато као Краљевско друштво, The Royal Society.

1561. Дана 14. априла, многи грађани Нирнберга посматрају необичан небески спектакл.

Ниско на небу, испред излазећег сунца, као у некој вртоглаво брзој борби, креће се велики број крвавоцрвених, плаветних и црних лопти и дискова који емитују јарку светлост. Очевидци је описују као небеску ватру. Многе грађанке и грађани Нирнберга посматрају тај једночасовни небески спектакл страхујући да се мистериозни објекти не сруше на земљу и сам град.

Изненада, као што је то записано у Нирнбершким аналима, догађај се окончао, а град је прекрила необично густа магла.

1562. Катарина де Медичи проглашава Едикт о верској толеранцији, али се догађаји одвијају у другом правцу, покренути су Француски верски ратови.

Катарина де Медичи желела је Едиктом о толеранцији да стабилизује унутрашње прилике у краљевини озбиљно нарушене сукобом интереса и нетрпељивошћу између Хугенота и католика. Међутим, 1. марта 1562, присталице породице Гиз напале су Хугеноте у Васију (Vassy) и починили прави масакр. Тако су покренути Француски верски ратови, серија унутрашњих ратова и сукоба која ће потресати Француску до краја века.

На масакр у Васију, Бурбони су одговорили тако што су успоставили протекторат над свим протестантским црквама и почели да наоружавају и утврђују стратешке градове у долини Лоаре (Loire). До великих оружаних сукоба између присталица две партије дошло је у Дреоу (Dreux) и Орлеану (Orléans); команданта хугенотских трупа Кондеа (Condé) заробили су католици у Дреоу; команданта католичких трупа Монтморенсија (Montmorency) заробили су Бурбони; у Орлеану, убијен је Франсис, војвода од Гиза. Француску је захватио грађански рат.

Тада је Катарина де Медичи учинила још један напор да заустави ове догађаје. Године 1563. обнародовала је Едикт из Амбоа (Ambois) којим се успоставља компромисно примирје између две стране. Нико није био задовољан

84

тим документом, ни католици ни протестанти, а у околним земљама почеле су да расту амбиције према Француској захваћеној дубоком унутрашњом кризом. Хугеноти су сумњали да Шпанци намеравају да отворе стратешки коридор од севера Италије дуж Роне (Rhine), па су предузели неуспешне напоре да под своју контролу ставе малолетног краља. Католици су сматрали да Едикт из Амбоа представља неразумну и штетну концесију јеретицима.

1563. Венецијански штампар Винћенцо Вуковић, син Божидара Вуковића води у Дубровнику спор против свог стрица Гаспара дела Векија.

Предмет спора је 75 Троида, 100 Мисала и 200 Псалтира, које је Гаспар дела Векија продао у Београду, Видину и Никопољу, а да приход није предао штампару и свом нећаку Винћенцу Вуковићу. Гаспар дела Векија признао је ово дело, али је захтевао да два стране сравне и друге нерашчишћене рачуне са тржишта књига.

1563. Концил у Тренту завршио је са радом 4. децембра. Концил је утврдио католичку доктрину спасења, сакраменте, Библијски

канон, као и многа друга питања од интереса за успех католичке акције у борби против реформације. Вулгата, текст Светог писма који је са хебрејског, арамејског и грчког превео на латински Св. Јероним (Sophronius Eusebius Hieronymus, 340 - 420) из Стридона, града на граници Далмације и Босне (подручје данашњег Босанског Петровца), проглашена је за канонски текст Библије.

Одлуке концила саопштене су свештенству, монашким редовима и пастви, нарочито најважнијим савезицима међу европским монарсима и аристократијом, уобичајеним каналима, посебно путем извесног броја посланица о појединим ужим питањима.

Оригинални текстови докумената концила, као и текстови дебата вођених о појединачним питањима, које је током рада сакупио, уредио и класификовао бискуп Анђело Масарели (Angelo Massarelli), секретар концила, укоричени су у шест великих томова и склоњени на полице Ватиканске библиотеке. Требало је да прође више од 300 година па да ови дукомуенти, истини за вољу само делимично, буду штампани. Под насловом Acta genuina sancti et oecumenici Concilii Tridentini nunc primum integre edita, избор докумената концила у Тренту објавио је у два тома свештеник Аугустин Теинер (Augustin Theiner) године 1874. у Лајпцигу (Леипзиг).

1564. Иван IV Грузни установио систем Опричнина. Реч је о деловима Русије којим цар управља непосредно. Како би своју

управу ефективно спроводио, Иван IV оформио је посебну војно-полицијску формацију Опричнике. Реч је о личној царској војно-полицијској јединици чији припадници, обучени у црно, на црним коњима, крстаре крајевима Русије који су у саставу система Опричнина и свим расположивим инструментима силе и терора спроводе царску вољу. Опричнина и Опричници представљају инструменте које Иван IV Грозни користи у својој борби против непослушног племства, бојари, који се противе апсолутистичкој царској власти.

1564. Током априла, сматра се да је то био 23. април, родио се Вилијам Шекспир (William Shakespeare).

1564. Треће, значајно допуњено издање Ptolemaeus La Geografia Јеронима Русцелија (Ieronimo Ruscelli) објављено је у Венецији.

За разлику од првог издања из 1561, Росцели је овде објавио карту североисточних обала Новог Света браће Зено – Septentrionalium Partium Nova

85

Tabula, затим Гасталдијеву мапу северноамеричког Југозапада, Голфског залива и Флориде – Nueva Hispania Tabula Nova, потом мапу обале Бразила и најзад, детаљни карту Фиренце и Тоскане.

1564. Капетан Џон Хокинс (John Hawkins) представио је tobacco у Енглеској.

Током наредних 20 година, tobacco ће претежно користили морнари. Они ће удисати његов благотворни дим, ушмркаваће га или ће га жвакати. Tobacco ће се у Енглеској удомаћти под именом сотwеед. Тако су га назвали његови први корисници, поморци.

1565. Осликан је Архангелски сабор, гробна црква руских царева подигнута у Кремљу почетком 16. века.

"Поред ликова свих руских владара претходника Ивана Грозног, у овом храму приказани су још византијски цар Михаило VIII Палеолог, 'светитељ Сава, преподобни Симеон, српски чудотворци' и 'свети кнез Лазар српски'… Српски кнез приказан је у одежди руских владара", наводи Раде Михаљчић објашњавајући ово увођење култа кнеза Лазара у Русији, стопедесет година после битке на Косову, не само чињеницом да је кнез Лазар био ктитор руског манастира Светог Пантелејмона на Светој Гори, него посебно настојањима Ивана IV Грозног да добије признање своје царске титуле и руског царства. Пошто је царство било признато, после смрти Ивана IV Грозног, култ кнеза Лазара доживео је "нагло опадање… популарности".

1565. На полуострву Флорида основана је шпанска колонија Свети Аугустин, прво насеље Европљана у Северној Америци.

Европски колонисти овде су се срели са припадницима народа Seminole, најјужнијим истуренким огранаком Велике Creek Конфедерације. Име Seminole значи "дивљи", "они који логорују далеко", односно "граничари". У читавој области Мексичког залива, живе многољудне племенске заједнице народа Muskhogean. Велика Creek Конфедерација има овде главну улогу; у њу су удружене заједнице које живе на претежном делу данашњих савезних држава Џродрџија (Georgia) и Алабама. Конфедерацију је изворно основало неколико Muskhogean племенских градова чији су становници кренули из источног дела централне области данашње савезне државе Оклахома у правцу југоистока настављајући да се померају правцем који су одредила њихова традиционална веровања. То је традиција да високе планине представљају "кичму света"; да су нужне многе узастопне миграције према месту где се рађа Сунце; да је на том путу неопходно прећи многе велике и мутне реке; и да се на крају тог пута налази место где се рађа Сунце и њихов стварни дом на истоку; да је стварни дом на истоку место које неизоставно треба освојити и заузети. Касније, овом изворном конфедеративном савезу прикључили су се сродни народи Alabamas, Coushattas, Hitchitees и Tuskegees.

Тада је овај савез постао моћна и утицајна Велика Creek Konfederacija којој су се временом прикључили и делови мањих племена, међу којима Euchees и неколико група племена Shawnees које су напустиле заједницу народа Algonquian на северу. У доњем сливу реке Missisippi живи и посебно племе народа Muskhogean названо по имену свог главног града Natchez. Њихова социјална организација темељи се на развијеном систему обожавања Сунца – Велико женско Сунце је

86

врховно божанство – на наследном племству и краљевској породици са божанским атрибутима. Најјужније истурени огранак Велике Creek Конфедерације је народ Seminole који живи на полуострву Флорида.

1566. Жан Никот де Вилемен (Jean Nicot de Villemain), француски амбасадор у Портигалу, шаље Катарини де Медичи спасоносни лек против њених тешких мигренозних главобоља.

Реч је о бурмуту, посебно справљеном препарату тобаццоа који се ушмркава, изазива благотоворно кијање и, како се верује, прочишћава све канале главе. Изгледа да је бурмут у овом случају помогао будући да је Катарина де Медичи ускоро прогласила tobacco за Краљичину биљку, Herba Regina.

1566. Дана 7. августа, грађани Базела, такође посматрају чудне небеске појаве.

"Људи посматрају гомилу црних кугли које се крећу великом брзином у правцу Сунца, праве полу заокрет и сударају се једна са другом као да се боре. Затим велики број (кугли) постаје црвен и страсан, а када се (међусобно) конзумирају, излази светлост", наводе Базелски анали, а цитира Карл Јунг.

1566. Сулејман I Величанствени предаје државни печат дотадашњем другом везиру, Мехмед - паши Соколовићу.

Тако Соколовић постаје велики везир и најмоћнији човек царства одмах после султана. Током опсаде Сигета, чијом одбраном командује гроф Никола Зрински, умире Сулејман I, а велики везир Мехмед - паша Соколовић осваја Сигет, три недеље пред војском успешно прикрива чињеницу о султановој смрти и организује миран пренос власти на његовог наследника, Селима II. "Мехмед Соколовић, освајач Сигета, у Сулејманово име и у духу његове владавине, скупио је војну снагу и снагу царства тако чврсто у својој руци, да оно није такво остало само за те три седмице након Сулејманове смрти, него и за тринаест година које су затим слиједиле, сво до његове властите смрти", каже Јозеф фон Хамер (Joseph von Hammer).

1567. Умро је Марин Држић, највећи дубровачки комедиограф, писац славног Дунда Мароја.

Држић је такође упамћен по својој изјави о Мехмед - паши Соколовићу која гласи: "Овај Мехмед - паша је н а ш е г а ј е з и к а и народа, који у Дубровнику не познаје ни Петра ни Павла, него све Дубровчане скупа, а јер је н а ш е к р в и босанске нећемо пропустити да с њим разговарамо и да га задржимо као пријатеља."

1568. Андре Тевет објавио је у Француској први детаљни опис употребе tobaccoa у прекоокеанским земљама.

Овде је посебно истакао да људи у Бразилу пуше и удишу дим tobaccoa што прочишћава њихове мождане канале. Сâм Тевет био је страствен пушач.

1568. Почиње доба међународне поморске пиратерије. На Медитерану и Атлантику, нарочито у водама око Западних Индија,

"овлашћени" пирати, звани "џентлмени среће", посебно они који плове под енглеском, шпанском или француском заставом, пресрећу бродове противничких земаља и пљачкају их у име својих суверена и својих цркава, у своје име, посебно у име свог будућег богатства и славе, своје Фортуне како се то тада говорило.

87

1568. Наставак серије ратова између католичке и хугенотске партије у Француској.

Иако је помирљиви Мишел де л' Опител смењен годину дана раније, иако су Катарина де Медичи и њен син тада отворено приступили католичкој партији, ипак је рат окончан у марту, потписивањем мировног уговора у Лонжумеу (Lonngjumeau), још једног уговора о прекиду непријатељстава којим нико није био задовољан. Није се мастило на том уговору добро ни осушило, а већ у септембру исте године, поново је избио нови рат.

1569. Жерар Меркатор (Gerard, Gerardus Mercator, 1512- 1594), највећи географ 16. века, објавио је своје животно дело Atlas sive Cosmographicae meditationes de Fabrica Mundi et fabrica figura.

У овом до тада најпрегледнијем, најобимнијем и најтачнијем атласу свет, Мекатор је први пут представио нову технику израде географских карата, тзв. Меркаторову пројекцију. Мапу браће Зено из око 1390, односно 1558, као и Верцанову мапу са склоништем или норманском вилом из 1528, Меркатор је овде уврстио као аутентичне. И други географи позивају се касниј на ове две мапе као на поуздане и аутентичне, Ортелиус 1574, Хондиус 1597, Лескарбот (Lescarbot) 1609, Данкверц (Danckwertz), Корнелије (Corneille) и Теверније (Tevernier) 1628, Белини (Bellini) 1765… Све до краја 19. века аутентичност мапе браће Зено није била довођена у питање.

А онда је, године 1898, Ф. В. Лукас (F. W. Lucas) изнео мишљење да је читава ствар са браћом Зено и њиховом мапом Нове Шкотске и Нове Енглеске обична превара и фалсификат из 1558. године.

Међутим, дебата је поново отворена када је извесни Франк Глин, археолог аматер, године 1954. на месту званом Индијанска стена (Indian Rock) у Вестфорду (Westford), Масачусетс (Massachusetts), САД открио у камену угравиран цртеж позносредњовековног витеза са мачем и штитом. Овај цртеж данас је познат као Westford Knight, Витез из Вестфорда. На основу његовог изгледа, мача, штита и шлема време настанка ове слике на камену апроксимативно је утврђено на период између око 1200. и 1300. године (± 50 година). Прича о путовању Хенрија Синклера, браће Зено и витезова Темплара тако је поново оживела.

Утолико пре што су познаваоци и ангажовани ентузијасти препознали у каменом Витезу из Вестфорда доказ који коначно решава ону вековну мистерију нестанка ратне флоте Темплара у ноћи између 12. и 13. октобра 1307. из француске атлантске луке La Rochelle. Наиме у петак, 13. октоба 1307. ни један брод Темплара, којих је било неколико десетина, није се више налазио у тој луци. Где су отполовили није знао нико. Тог истог петака 13. октоба 1307. у Француској је ухапшено свих 15.000 Темплара који су затечени у овој земљи, само се њиховој флоти изгубио сваки траг. Омиљена теорија којом се ова мистерија објашњава заснива се на тврдњи да су ти бродови отполовили у Португал и Шкотску, а одатле преко океана, пратећи западну звезду, према оним "блаженим острвима" на западу где се налази земља Merica, Мерика, о којој говоре тајна гностичка јеванђеља и друге свете књиге.

Да на западу, негде у великом океану постоје "блажена острва" и земља Merica, Мерика, знао је и онај анонимни аутор једне белешке на страницама космографије која се у 15. веку користила (и) међу Србима. Наиме, за анонимног

88

аутора поменуте белешке, "цео свет" сачињавају: Сина (Кина) на крајњем истоку, пролаз "Гадире", острво Тула на крајњем северу и "блажена острва" на Западу. Инђија (Индија), Селедива или Цејлон (Шри Ланка), Персија и Централна Азија, Отоманско царство, односно Мала Азија, затим Блиски Исток, а нарочито Египат, Палестина и посебно Јерусалим, Медитеран и његове главне луке, укључујући и оне на северу Африке, већ су традиционално интегрисани у слику "целог света" тадашњих Европљана. Свакако је за њих знао и анонимни српски зналац "блажених острва" на западу.

Теорија о темпларској флоти која је кренула у правцу "блажених острва" на западу и земљи Мерици која се тамо налази, нашла је у каменом Витезу из Вестфорда снажан аргумент, нарочито због тога што су у том тренутку већ готово 100 година трајало истраживање Куле у Њупорту (Newport Tower) на Род Ајланду (Rhode Island). Реч је о каменој грађевини карактеристичној за европску сакралну архитектуру између 13. и 15. века, посебно за темпларске храмове. Уосталом, Кула у Њупорту налази се управо на месту које је Веразано на својој мапи из 1528. назначио као место где се налази камена грађевина коју је назвао склониште, refugio или норманска вила, Norman Villa. Једна мапа Род Ајленда из 1630, такође приказује Кулу из Њупорта тамо где се она и данас налази.

Иако се о свему и даље воде расправе, ипак су 1998. године шкотски кланови Синклер (Clan Sinclair) и Ган (Clan Gunn) прославили 600 година од када су принц Хенри Синклер, браћа Зано и витезови Темплари пристали на обале Нове Енглеске.

1569. Побуна феудалне аристократије против Елизабете I на католичком северу Енглеске, сломљена је применом бруталне војне силе.

Краљичини информатори и шпијуни дојављују да је у овај случај, иако посредно, уплетена Мери, краљица Шкота (Mary, Queen of Scots), која се од 1568, када је збачена са трона у Шкотској, налази у кућном притвору у Енглеској. Наиме, актери завере имали су као циљ да после свргавања и убиства Елизабете I, протестантске краљице, енглеску круну доделе краљици Мери, католкињи која ће обезбедити повратак острвске краљевине у крило Римске цркве.

1569. Римска црква и папа Пије V озбиљно су заинтересовани за чоколаду.

Иако сам папа није љубитељ ове посластице, објавио је декрет којим са становишта доктрине вере потврђује да испијање чоколаде петком није нарушавање поста.

1570. Прва ботаничка књига о tobaccou појавила се у Лондону. Аутори ове учене студије су Пена и Лобел, двојица ботаничара и

експериментатора. 1570. Франсис Волсингам (око 1530 – 1590), оснивач и шефа

обавештајне службе Елизабете I, постављен је за енглеског амбасадора у Паризу.

Током неколико наредних година које је као амбасадор провео у Француској, Волсингам је постигао тако значајне успехе, да је када се вратио у Лондон за своје заслуге одликован титулом витеза и постављен за државног секретара, односно министра спољних послова краљице Елизабете I.

89

1570. После још једног из серије француских верских ратова, потписан је и још један уговор о миру.

Пошто је пропао покушај да се протестанти сломе силом оружја, Катарина де Медичи поново је прибегла мирољубивој политици преговарања. Мир је постписан у Сен Жермену (St. Germain) августа 1570. Међутим, управо тада, ствари су се још више закомпликовале. Млади краљ Шарл IX одлучио је да заузме самостално становиште па је са много симпатија почео да гледа на Хугеноте. Нарочито је на њега имао утицај адмирал Гаспар II де Колињи (Gaspard II de Coligny), један од најодлучнијих хугенотских команданата.

Катарина де Медичи, постала је сумњичава и узнемирена због овог заокрета свог сина, нарочито због тога што је Гаспара II де Колињија сматрала непосредно одговорним за смрт војводе Френсиса од Гиза. Разуме се, могућност да њена моћ и утицај могу бити значајно ограничени највише ју је забринула. Коначно, када су је њени доушници и шпијуни обавестили да је млади краљ веома наклоњен савезу са протестантском Енглеском и протестантским побуњеницима у Низоземској, Катарина де Медичи је са кућом Гизо организовала заверу против Гаспара II де Колињија и других хугенотских вођа. Гаспар II де Колињи имао је да буде убијен. Следствено, прекинуте су и све акције усмерене на постизање споразума о браку Катарининог трећег сина војводе од Анжуја и енглеске краљице Елизабете I. Уосталом, идеја о том браку и није била најсрећније решење ни за једну од уплетених страна.

1570. Папа Пије V екскомуницирао је Елизабету I као отпадника. Истовремено, ослободио је њене поданике од било које заклетве на

лојалност. Другим речима, Пије V унапред је разрешио од казне сваког оног поданика острвске краљевине који би предузео акцију против Елизабете I. Тако је римски папа ставио енглеску крлаљицу изван закона. Свако ко би такву особу убио могао се унапред сматрати особом која је извршила легитимно, богоугодно дело од највишег могућег интереса за ствар Римске цркве.

1570. Послови Николе Гучетића развијајли су се више него успешно. У овом тренутку, Гучетић из свог лондонског седишта у близини цркве

Свих Светих, управља сложеном мрежом послова своје транснационалне банкарско-трговачко-поморске корпорације.

"Имао је своје људе и заступнике у многим градовима, а канали којима је комуницирао с њима били су тако добро организовани и поуздани да су их чак и енглески државници користили за своју званичну преписку. Чини се невероватно да је само један човек успео да изгради пословну мрежу која је покривала скоро целу Европу. Ако се изузме Шпанија, с којом је Енглеска била у непријатељству, и привредно неважне области, та мрежа се протезала од рудника калаја и олова на крајњем западу Европе до Дубровника на истоку, где се повезивала с дистрибутивним каналима који су из матичне куће Гучетића водили у балканско залеђе и разне друге делове турске царевине. У Француској Никола је имао партнере и заступнике у Лиону и Руану; у Фландрији је сарађивао с бројним трговцима и банкарима у Стадену и Антверпену, а нарочито с Карлом Ланфранкијем; у северној Европи пословао је с низом значајних трговачких и банкарских кућа у Миделбурху, Хамбургу, Келну и другим градовима. О транспортовању његове робе старале су се познате превозничке и банкарске куће

90

Волпи и Ледерер. У Италији Гучетић је имао везе са свим значајним трговачким, банкарским и транзитним средиштима – Ливорном, Ђеновом, Фиренцом, Луком, Напуљем, Брешом, Вероном, Анконом и Венецијом. Људи с којима је сарађивао у тим градовима припадали су највишем слоју међународне трговачке и банкарске аристократије и потицали су из династија које су деценијама играле важну улогу у привредном животу Европе – Марини-Спинола из Ђенове, Бонвизи из Луке, Бољини из Венеције, Мафеи из Вероне", пише Веселин Костић.

Свакако да је Никола Гучетић због свог огромног богатства, моћи и утицаја, као и због услуга које је несебично чинио круни, био неко о коме су енглеске власти веома водиле рачуна. Вилијам Сесил (William Cecil), државни секретар и чувар краљевског благајне био је његов заштитник, а Ерл од Есекса (Erl of Esex), миљеник краљице Елизабете I и њен љубавник, као и Францис Велсингам, оснивач и први човек краљичине обавештајне службе, били су Гучетићеви суседи у отменој лондонској парохији цркве Свих Светих. У том кварту око лондонског Тауера, Никола Гучетић је провео више од 40 својих лондонских година.

1570. Ричард Хакљут (Richard Hakluyt oko 1552 - 1616) примљен је на студије у Колеџ Христове Цркве (Christ Church College) универзитета у Оксфорду.

Овде ће читати све што се може наћи о навигацији, астрономији, географији и путовањима на различитим језицима. Када буде завршио студије, Хакљут ће бити постављен за првог професора географије у колеџу Цхрист Цхурцх.

1571. Шпанске лекаре захватило је право лудило за биљком tobacco. Монардес, лекар из Севиље, пише да међу докторима медицине у Шпанији

влада толико лудило за биљком tobacco због њених лековитих, многи верују управо чудесних својстава, да су по читавој земљи осванула поља на којима се ова биљка узгаја под надзором бројних стручњака хербалиста. Монардес је навео и листу од 36 болести које tobacco успешно лечи.

1571. Royall Exchange, Краљевска берза, почела је са радом у Лондону. 1571. Кримски Татари држе под опсадом Москву, а затим тај град

спаљују. Москва је горела у 17 великих пожара само у периоду од 1330. до 1453. Од онда па до великог пожара из 1812, у рату са Наполеоном, тај град је још много пута страдао од ватре.

1571. Откривена је и разобличена Ридолфијева завера, међународна католичка завера против живота енглеске краљице.

Краљичини информатори и шпијуни и овај пут дојављују да је Мери краљица Шкота посредно уплетена у ову заверу. План завереника био је, наиме, да после убиства Елизабете I, власт у краљевини предају шкотској краљици Мери, коју уосталом Римска црква признаје као јединог легитимног наследника енглеског престола. Многи Елизабетини саветници, као и Парламент, залажу се да Мери краљица Шкота буде погубљена. Али, Елизабета I још не прихвата тај предлог. Она захтева чвршће доказе и размишља.

1571. Дана 7. октобра, у заливу Návpaktos (гр.) или Lepant (итл.), одиграла се највећа поморска битка у дотадашњој историји.

Истовремено, то је највећа и последња поморска битка у којој обе стране користе велике борбене галије. Сукобиле су се флота Свете лиге коју је у мају обновио папа Пије V с једне стране и флота Отоманског царства с друге. Здружену

91

флоту Свете лиге, којом командује Хуан Аустријски, сачињавају бродови Венеције, Шпаније, Малте, папске државе, као и још неких италијанских градова. У саставу венецијанског контигента налазе се и бродови из Копра, Раба, Цреса, Трогира, Шибеника, Хвара и Котора. Света лига располаже са укупно 232 галије и 6 гаеласа на којима је укрцано преко 44.000 морнара и веслача и око 28.000 војника.

Флота Отоманског царства на располагању има 210 галија и 66 галиота са око 50.000 морнара и веслача и око 25.000 војника. Њен командант је капуданпаша Али-паша Муједин Задех.

Битка је почела у 10:30, а била је завршена у поподневним сатима. Отоманска флота била је потучена до ногу. Њени губици износили су око

25.000 мртвих, 3.500 заробљених, потопљено око 80 галија, 117 галија заробљено, а 12.000 веслача галиота ослобођено. Губици здружених хришћанских снага били су око 8.000 мртвих, 2.500 рањених и 15 потопљених галија.

Била је ово највећа поморска битка у дотадашњој историји, а такође и последња поморска велика битка вођена бродовима традиционалних технолошких решења као што су то галије, бродиви на весла. После ове битке у Лепантском заливу, Отоманско царство било је неповратно истиснуто са морâ и враћено на копно. Никада више Цариград неће бити у стању да обнови своје до Лепантске катастрофе респектабилне војно-поморске снаге.

Али, битка код Лепанта важна је и за светску културну сцену и њену историју. Наиме, овде се у борби истакао и остао жив Мигуел де Сервантес Сааведра (Miguel de Cervantes Saavedra, r. 1547).

1571. Јохан Кеплер (Johannes Kepler) родио се 27. децембра. 1572. Око 25.000 Хугенота убијено је широм Француске у кампањи коју

су припадници католичке партије започели на дан Св. Вартоломеја, починивши масакр над Хугенотима у Паризу.

После готово две године од када су сковали заверу да убију адмирала Гаспара II де Колињија и неколицину других међу хугенотским вођама, Катарина де Медичи и њени завереници из куће Гизо одлучили су да делују неселективно и масовно када је де Колињи, у априлу, почео да заговара превентивну војну акцију против Шпанаца у Низоземској како би се спречио грађански рат који само што није избио у тој земљи. Краљ Шарл IX, који је подржао адмиралов предлог, одлучио је да се операција у Низоземској одобри и покрене у летњим месецима.

Управо тада, на дан 18. августа, у складу са прокламованом политиком верске толеранције, Маргарета де Валоа (Marguerite de Valois), ћерка Катарине де Медичи и католкиња удавала се за Анрија од Наваре (Henry de Navarre), Хугенота и будућег краља Анрија IV. Овај брак имао је наводно да стави тачку на доба Француских верских ратова. Велики број припадника протестантског племства стигао је тог дана у Париз да присуствује вишедневним светковинама поводом тог срећног догађаја. Међу њима, налазио се и Гаспар II де Колињи. На дан 22. августа, на Колињија је покушан атентат. Атентатори нису успели и Колињи је из те гужве изашао само са огреботином. Хугеноти су као један скочили на ноге захтевајући хитну истрагу, хапшење и кажњавање атентатора и њихових налогодаваца. Настојећи да смире страсти, власти су Хугенотима обећале да ће држава предузети све мере и да ће атентатори у најбржем могућем року бити похапшени и кажњени.

92

Истовремено, међутим, Катарина де Медичи одржала је тајни састанак са групом католичких племића који су од самог почетка упућени у њену заверу против Хугенота. Састанак је одржан у палати Тиљери (Tuileries) и на њему је одлучено да се сви хугенотски племићи побију. На краља Шарла IX извршен је снажан притисак и он је овај заверенички план најпосле прихватио. Током ноћи 23. августа, сви припадници париске градске власти били су позвани у Лувр (Louvre), где су у складу са прецизно разрађеним планом предстојеће масовне егзекуције добили одговарајућа наређења. Када су пред свитање 24. августа, на дан св. Вартоломеја, зазвонила звона са цркве Saint Germain l' Auxerrois, био је то знак да масакр над Хугенотима почне.

Међу првима убијен је адмирал Гаспар II де Колињи. Убиство је лично надгледао Анри од Гиза (Henry de Guise). Чак су и Хугеноти смештени у самом Лувру били побијени. Преживели су једино Анри од Наваре и Анри I од Бурбона, принц од Конде (Henry I de Bourbon, Prince de Conde). Куће и продавнице Хугенота по Паризу уништене су и опљачкане, њихови власници немилосрдно масакрирани, улицама је текла крв, а Сеном (Seine) су пливале на десетине лешева мушкараца, жена и деце. Погром се наставио у Паризу и сутрадан, 25. августа иако је краљ Шарл IX наредио да се насиље заустави.

Вест о париском масакру на дан Св. Вартоломеја покренула је масовну хистерију прогона и убијања Хугенота широм земље. Покољи Хугенота трајали су у Француској све до почетка октобра, преко 40 дана. Париски масакр дословно је, исто тако бестијално, поновљен у многим градовима, нарочито у Руану (Rouen), Лиону (Lyon), Брижу (Bourges), Орлеану (Orléans) и Бордоу (Bordeaux).

Папа Григорије XIII и Филип II, краљ Шпаније и зет Катарине де Медичи, јавно су поздравили масакр над Хугенотима као богоугодно и више него добродошло дело од највећег могућег интереса за ствар Римске цркве. Како би са себе скинуо сваку одговорност у овој ствари, краљ Шарл IX покушао је да оправда масакр тврдњом да су Хугеноти организовали заверу против њега. Била је то обична измишљотина. Никада није потврђено да је хугенотска завера против краља уопште постојала.

Тачан број Хугенота убијених током четрдесетодневног покоља у Француској никада није утврђен. Католички апологети наводе цифру од 2.000 убијених, док савременик догађаја, хугенотски војвода де Сули (De Silly), који је некако успео да избегне смрт у масакру на дан Св. Вартоломеја, тврди да је укупно убијено 70.000 протестаната. Данашњи истраживачи сагласни су да је само у Паризу убијено преко 3.000 људи. Исто тако, сматра се да је широм Француске у овим догађајима убијено преко 20.000 особа.

1572. Франсис Дрејк (Francis Drake, између 1540. и 1543 - 1596), са одобрењем Елизабете I, креће у своју прву војно-поморску и пиратску операцију против шпанских поседа у Западним Индијама.

Овом операцијом Елизабета I хоће да упути недвосмислену поруку онима на Континенту који кују завере против ње и њене краљевине. Дрејк командује са свега два мала, али добро наоружана брода са искусним посадама, брод Pasha, Paša од 70 брт. и Swan, Лабуд од 25 брт. Иако није успео да освоји Номбре де Диос, значајни шпански град у Панами, ипак је успео да га опљачка. Нашавши се у тој земљи, искористио је прилику и копном стигао на пацифичку обалу Панаме. Када је видео

93

Пацифик, пожелео је да поживи довољно дуго и да на енглеском броду заплови тим океаном којим, на основу буле папе Александра VI о подели света између Шпаније и Португала, плове само Шпанци.

Вратио се у Енглеску као прави "џентлмен среће", богат и овенчан славом. Између осталог, донео је и велике залихе слатког tobaccoa, nicotina tobacum. Његов тријмф помутила је само политика. Елизабет I и шпански краљ Филип II поново су се привремено измирили, па енглеска краљица није могла да јавно награди Дрејка због ових његових заслуга за круну. Ипак, Дрејка је наградила дискретно. Пошто је славни краљичин пират морао да се склони изван очију јавности, Елизабета I га је поставила за команданта малог поморског сквадроном у рату који је против ирских побуњеника водио Ерл од Есекса, најомиљенији њен дворјанин и, што је још важније, њен љубавник.

1574. Умро је Шарл IX од Валоа, а на француски престо је ступио његов брат Анри III од Валоа (Henri III de Valois).

Краљица - мајка Катарина де Медичи поново је кренула да спроводи политику компромиса и конценсуса, али је за њу то већ било касно. Њен утицај није се могао мерити са утицајем који је успео да избори Анри III.

1575. Католичка црква у Мексику, објавила је закон о забрани пушења тобаццоа на сваком месту од црквеног и религиозног значаја у шпанским колонијама.

1575. Корпорација Николе Гучетића постала је "вероватно најјача страна банка у Енглеској".

Разуме се, "велики део новчаних трансакција повезаних с енглеским извозом и увозом" тада се обавља преко Гучетића.

1575. Шпанија проглашава свој други банкрот. Четири велике банке из Ђенове преузимају на себе кредитирање шпанског

двора и почињу да воде главну реч у европским и прекоморским финансијама. Први људи ових банака састају се четири пута годишње и усаглашавају курсне листе, као и друга питања међународне монетарне политике.

1575. Егидије Гутман (Aegidius Gutman, 1498 - 1584), objavio Offenbarung der Götlicher Majestät, Откриће божанског величанства.

Овај аугзбуршки алхемичар уживао је знатан углед, нарочито међу онима који су се и сами бавили краљевском уметношћу. Његова књига имаће почетком 17. века још два издања, а посебно ће је наводити као узорну лектиру они писци који заступају висока начела Братства Руже и Крста.

1576. Ђордано Бруно први пут је оптужен за јерес, а римска Иквизиција против њега покреће два процеса.

Пошто је као млади доминиканац у конвенту свог реда Сан Доменицо Магиоре у Напуљу одбранио докторат о Summa Theologiae Томе Аквинског и књизи сентенција Петра Ломбарда и постао доктор теологије и лектор филозофије, Ђордано Бруно је почетком године, под оптужбом за нарушавање правила доминиканског реда и за јерес, био упућен у Рим пред судије Инквизиције. Оптужен је због читања два забрањена рукописа Еразма Ротердамског, као и због слободне јавне расправе о Аријанској јереси која пориче божанску природу Исуса Христа. Када је стигао у Рим, сазнао је да га тамо чека још и неправедна оптужба за убиство, као и да је, тим поводом, пред Инквизицијом покренут и други процес

94

против њега. Тако је Римска Инквизиција против Бруна, на самом почетку његове кријере, повела чак два процеса. Неко време живео је у доминиканском римском самостану Минерва, одлазио да се брани пред судијама Инквизиције, а онда је напустио Доминикански ред, побегао у родну Нолу, провео тамо неколико месеци и одакле кренуо да путује по Италији и држи предавања из математике, астрономије и филозофије – Савона, Торино, Бергамо, Бреша, поново Торино, најзад и Венеција.

1577. Фрамтон превео на енглески и у Лондону објавио Монардесов рад о употреби tobaccoa у Шпанији.

После тога, енглески доктори, ко и њихове колеге на котиненту масовно су кренули да препоручују тобаццо као успешан лек против зубобоље, малаксалости, температуре, затвора, чак и рака.

1577. Френсис Дрејк поново креће на пут, али сада на пут око света. Његов задатак је да прође кроз Магеланов пролаз, извиди пацифичку обалу

Јужне Америке, нанесе највећу могућу штету шпанским интересима у тој области, да затим испита могућности трговине са народима који живе западно од шпанске интересне сфере, да установи истинитост гласина о непознатом континенту који се налази негде у Пацифичком океану и да се најзад врати у Енглеску. Ову амбициозну војно-поморску операцију која треба да се одвија широм светских океана подржава сама Елизабета I. Примила је Дрејка уочи поласка и рекла му: "Бићу радосна да се осветим краљу Шпаније за све неправде које сам доживела". С тим у вези, Дрејк је службено овлашћен да се у Јужној Америци колико је то највише могуће окористи лично, као и за рачун круне. Пет малих, добро наоружаних бродова, на којима је укрцано мање од 200 искусних морнара, под командом сер Фрнасиса Дрејка испловило је у децембру према обалама Бразила. Дрејков командни брод звао се Пеликан, једини у малој флоти од око 100 брт.

1578. Ђордано Бруно је и други пут оптужен за јерес, овај пут од стране калвиниста.

Када је у Венецији, током једноипомесечног боравка у том граду, објавио своју прву књигу О знацима времена, Бруно је наставио путовање и отишао у калвинистичку Женеву. Приступио је калвинистичкој цркви, али када је објавио летак против извесног калвинистичког професора уверио се да реформисана црква није ништа мање нетолерантна од римске. Био је ухапшен и екскомунициран, а када је повукао оно што је написао, било му је дозвољено да напусти Женеву. Отпутовао је прво у Лион, а затим се привремено скрасио у Тулузу.

1578. Францис Дрејк плови уз пацифичку обалу све три Америке и стиже на север све до данашњег Ванкувера (Vancouver).

Пошто је стигао да обала Бразила, пошто је разобличио заверу коју је са групом морнара и официра против њега организовао Томас Догти (Thomas Doughty), пошто је завереника осудио на смрт и погубио, Дрејк је 21. августа упловио у Магеланов пролаз, 16 дана пловио тим водама, изгубио везу са својом флотилом и најзад заузео курс према северу. Свој брод Пеликан преименовао је тада у The Golden Hind, што значи и Златна кошута, али и Златна гаропа, врста риба из породица Epinephelus и Mycteroperca које настањују Јужни Атлантик, а чије су локално име garoupa, усвојили и Португалци. Пловећи на север, Дрејк је напао и колико је могао опљачкао Валпараисо (Valparaíso), у данашњем Чилеу,

95

пресрео је неколико шпанских трговачких бродова, заузео их и опљачкао злато и сребро које су транспортовали, свој брод до врха напунио тим благом и наставио пут. Остало је, међутим, забележено и то да су неки енглески пирати, можда је то био и сам Дрејк, исте године у овим водама заробили и шпански брод пун зрнастог семења kakaoa, које се, у шпанским колонијама користи као новац. Мислећи да је реч о товару овчјих брабоњака, ови Енглези су једноставно спалили то благо.

У складу са поморским обичајима времена, Дрејк је свакако приликом ових напада истицао заставу са лобањом и укрштеним костима која је своју улогу у историји већ имала као поморска ратна застава Витезова реда Храма или Темплара од 12. до почетка 14. века.

На скрећући са курса север - северозапад, Дрејк је намеравао да стигне до тзв. Северног пролаза за који се претпостављало да повезује Атлантик и Пацифик. Допловио је до 48° северне ширине, у висини данашњег Ванкувера у Канади, а онда су га неповољни временски услови приморали да се врати јужније. Пристао је уз обалу код данашњег Сан Франциска (Сан Францисцо), читаву ову област назвао Нови Албион (New Albion) и прогласио је власништвом краљице Елизабете I. Дрејк је био први Еврпљанин који је пловио дуж пацифичких обала Јужне, Средње и Северне Америке и стигао до 48° северне ширине.

1579. Ђеновски банкари уводе модерне инструменте плаћања, менице, обвезнице и друге вредносне хартије уместо готовог новца.

Ова револуционарна промена у међународним финансијама знатно је унапредила пословање учинивши га јефтинијим, бржим и безбеднијим. Почиње ера папирног новца.

1579. Никола Нељешковић (око 1500 - 1587), објављује у Венецији своје животно дело Dialogo sopra la sfera del Mondo, Дијалог о светској сфери.

Појава ове књиге обезбедила је том дубровачком књижевнику, географу и астроному знатан међународни углед.

1579. Махмед - паша Соколовић обавештава 15. марта Елизабету I да Порта пристаје на њен предлог о успостављању трговачких односа између Отоманског царства и краљевине Енглеске.

Велики везир Соколовић, најмоћнији човек Отоманског царства, водио је вишенедељне преговоре са овлашћеном делегацијом енглеских трговаца који су дошли са предлогом саме краљице о успостављању пријатељских трговачких веза између најмоћнијег царства познатог света и острвске краљевине. Преговори су успешно окончани и Мехмед - паша Соколовић 15. марта пише енглеској краљици Елизабети I писмо којим изражава спремност Порте да се такве везе успоставе.

1579. Током јула, Францис Дрејк испловљава из Новог Албиона и креће преко Пацифика на запад.

Прве обрисе копна Дрејк и његови морнари видели су после 68 дана, била су то вероватно острва архипелага Палау. Одатле заузео је курс према Филипинима, тамо се задржао извесно време, снабдео се храном и водом и наставио пут према Молучким острвима. Са локалним султаном потписао је уговор којим се Енглезима даје право на трговину зачинима са том острвском земљом. Пошто је стигао и до острва Јаве, његов задатак био је завршен. Дошло је време да се врати у матичну луку, па је заузео курс преко Индијског океана у правцу Рта Добре Наде.

96

1579. Елизабета I одговара 23. септембра на писмо Мехмед - паше Соколовића, али је за Соколовића то прекасно, убијен је 11. октобра.

Као свој одговор на Соколовићеву поруку, Елизабета I је 23. септембра 1579, посебним бродом послала писмо тадашњем султану Мурату III, распусном и декадентно окрутном наследнику Селима III. Краљица у свом писму изражава спремност да се уговор о слободној трговини потпише.

Сâм Мехмед - паша Соколовић није стигао да прочита одговор енглеске краљице, нити да до краја доведе потписивање уговора са Енглеском. На дан 11. октобра 1579, пре него што је енглески брод стигао у Цариград, извесни дервиш који је, према једнима пореклом био из Босне, а по другима из Вучитрна на Косову, чији је име до данас остало непознато, увукао се поново у Соколовићев сарај и поново понизно стао пред великог везира са својом причом о неправди која му је нанета. Био је чест посетилац, Соколовић га је већ видео неколико пута, почео је да пребира по кеси како би му дао уобичајену милостињу, када је дервиш извадио скривени нож и задао смртоносан ударац од кога је најмоћнији човек царства преминуо неколико часова касније. Убица је ухваћен и већ сутрадан био је рашчеречен.

Ко је стајао иза атентата на Мехмед - пашу Соколовића до данас није са сигурношћу утврђено. Сигурно је да су Соколовићеви бројни непријатељи, који су већ неколико година систематски истрајно радили против њега били обрадовани када су чули да је велики везир убијен. Ово нарочито важи за сераскера Лала Мустафа - пашу који је годинама ковао завере против Соколовића намеран да заузме његово место великог везира, затим за великог муфтију Кадизадеа који је као сваки завидљиви доктринар Соколовића оптуживао за опасно одступање од истинске вере и сумњичио за издају ислама због веза са рођацима и земљацима хришћанима, потом будимски беглрбег Увејс - паша, као и дворјанин Шемси Ахмед - бег, најзад, а можда и пре свих њих заједно, ово важи за самог султана Мурата II, који је годину дана раније наредио да се убије будимски намесник Мустафа - паша Соколовић, братанац Мехмед - паше и његов најомиљенији рођак. Дервиш који је убио Соколовића највероватније је био само оруђе у рукама ових људи.

С друге стране, овај дервиш, који је пореклом из Босне или из Вучитрна, могао је бити у вези са Хамзевијама, подземним јеретичким покретом који је тих година из Посавине у Босни, преко Угарске и Србије стигао до Цариграда и тамо ухватио корена нарочито међу јаничарима. На основу своје доктрине која је мешавина учења из различитих гностичких и манихејских извора, богумилских, катарских и патаренских, као и раноисламских, припадници овог покрета деловали су као фундаменталистичка секта јединих правих борца за чисти ислам. Оснивач покрета, Хамза Орловић из Босне, био је 1573. осуђен и погубљен као опасан јеретик. Пре него што је пресуда донета, ватрено је доказивао да Исус Христос није само пророк него је заиста и Месија, син Божји, разапет за спас свих истинских верника. После његовог погубљења, покрет је добио име по овом Хамзи Орловићу. Хамзевије су, после смрти свог оснивача и вође, Мехмед - паши Соколовићу стално слали различите претеће знаке и поруке о свом прируству у његовој околини.

97

Коначно, о атентату на Мехмед-пашу Соколовића, загонетно говори и онај запис извесног српског летописца поводом тог догађаја. "И тогда поврати се закону преступник Мехмед-паша", каже тај летописац исте 1579.

Пројекат трговачких односа Отоманског царства са краљевином Енглеском, на коме је радио Соколовић није пропао после атентата у коме је убијен. Односи ће бити формално-правно дефинисани већ следеће године.

1580. Узгајање tobaccoa почело је и на Куби. 1580. Папа Грегоријe XIII проглашава да није никакав грех и преступ

ослободити свет од тако бедног јеретика као што је то Елизабета I. Папин проглас покреће талас гласина у Енглеској, на сваком углу назире се

још једна завера против круне, страховања за краљичин живот и властиту будућност захватају припаднике владајуће класе, а Елизабетини најближи саветници покушавају да осмисле одговарајуће противмере.

1580. Енглеска је из Цариграда добила тзв. "капитулације". "Капитулације" су стигле у Лондон током јуна. Овим документом,

енглеским трговцима Порта гарантује гарантује безбедност на читавој територији Отоманског царства, право да се баве трговином, као и право да у Цариграду оснују конзулат.

1580. Пошто је опловио читав свет, Франсис Дрејк се тријумфално вратио у Енглеску.

Дрејков брод The Golden Hind, упловио је у луку Плимут (Plimuth) на дан 26. септембра. Од 100 чланова посаде колико их је било на том броду када је кренуо на пут око света, преживело их је 56. Елизабета I дошла је на The Golden Hind и уз одговарајућиу церемонију прогласила Франциса Дрејка за витеза. Био је то велики тријумф овог сина једног сељак. Вратио се овенчан славом, богат како се то само замислити може и после краљице популарнији од било ког другог савременика. Ускоро, биће постављен за градоначелника Плимута.

1581. Ђордано Бруно напушта Тулуз и стиже у Париз. Постао је лектор на Сорбони где држи курс De anima, О души, а такође

предаје астрономију, астрологију и филозофију. Истовремено, либералном француском краљу Анрију III (Henri III) и његовом брату почиње да држи lecteurs royaux, краљевска предавања, односно приватне часове из уметности меморисања, ars memoriae, на основу филозофије лулизма, доминиканске арс мемориае и властитих истраживања.

1581. На дан 11. септембра, Елизабета I потписала је повељу о оснивању The Levant Company.

Овом повељом потврђује се да је група од 20 трговаца удружила свој капитал и основала трговачко-поморску компанију под именом The Levant Company, Левантска компанија. За првог представника компаније, која је такође позната као The Turkey Company, Турска компанија, у Цариграду је постављен је трговац Вилијем Харборн (William Harborne), који је истовремено обављао и улогу амбасадора Енглеске у Отоманском царству. "Положај амбасадора у Цариграду био је до те мере трговачко представништво у дипломатском руху да је Левантска компанија дуго одређивала ко ће бити амбасадор, а енглеска влада је само потврђивала њен избор", пише Веселин Костић. Наравно, The Levant Company ће,

98

са својим капиталом, бродовима и људима, одиграти важну улогу у предстојећој енглеској колонизацији Северне Америке.

1582. Ђордано Бруно објављује у Паризу три рада. Реч је о филофзофском трактату De umoris idearum, О сенци идеја,

алегоријско-симболичкој збирци песама Contus Circaeus, Песма о Кирки и комедији Il Candelaio, Свећар.

1582. Ричард Хакљут објављује своје прво дело, Divers voyages touching the discovery of America and the island adjacent, Различита путовања која се тичу открића Америке и околних острва.

Књига, коју је посветио сер Филипу Сиднију (sir Philip Sidney, 1555 - 1586), војнику, морнару и песнику, једном од најистакнутијих и најпопуларнијих људи Енглеске тог доба, који је такође и зет сер Франсиса Волсингама, шефа краљичине обавештајне службе, садржи практична знања о поморској навигацији, а њен се аутор залаже за подстицање брзе енглеске колонизације Америке и других новооткривених земаља. Ова прва Хакљутова књига поново је прештампана 1850. године. Описујући географију Европе, Хакљут у Divers voyages… пише о Италији и "заливу који се назива Mare Adriaticum", такође помиње Венецију на врху тог залива и каже да се на његовој другој страни налази земља Sclavonia; ова Sclavonia је, каже Хакљут, збирно име за простор где се налазе земље које се зову Истра, Хрватска, Дамлација, а такође и онај "део Европе који је до данашњих дана познат као Sclavonia Proper, смештен између Саве, Дунава и Иллова" (Илок ?).

У књизи The Discovery of Muscovy etc., Откриће Московије итд., свом доцнијем раду, Хакљут пише о важности просветитељског рада енглеског краља Алфреда Великог (849 - 899), који је остао упамћен и по свом делу Universal History of Orosius from the Creation to the year of our Lord 416, Оросијева универзална историја од Постања до годиње господње 416, заправо преводу Historiae adversum paganos (416. н.е.) Оросија из Браге ( 5. век); у поглевљу The Geography of Europe из The Discovery of Muscovy etc., Хакљут интерпретира овај рад краља Алфреда, и по њему наводи да се на западу од Морављана (Moravians), налазе Тиринзи (Thyringians) и Боемљани (Bohemians), а такође и део Бавараца (Баварианс), док се јужно од њих, на другој обали Дунава, налазе Карантанци (Carinthians) који се простиру све до Алпа где се граниче са Баварцима и Швабима (Suabians); источно од Карантаније (Carinthia) налази се земља Бугара (Bulgarians), а на исток од ових Бугара налазе се Грци; источно од Морављана је Висла (Wisle-land), а на исток од ње су Дачани (Dacae), po poreklu pleme Gota; severo-istočno od Morvljana su Dalmati (Dalamensae), istočno od ovih Dalmata su Hrvati (Horithi), а северно од Далмата су Срби (Servians)…

1583. Ђордано Бруно у марту стиже у Лондон, настањује се у том граду, са ентузијазмом одлази у Оксфорд да се сретне са тамошњим професорима и докторима, али наилази на њихову мрзовољну педанатерију, предрасуде и неразумевање.

Пре него што је Бруно напустио Париз, енглески амбасадор на француском двору известио је сер Франсиса Волсингама, шефа краљичине обавештајне службе, да се филозоф спрема на тај пут преко Канала. "Ђордано Бруно, херметички маг најекстремније врсте, ускоро ће стићи у Енглеску да шири своју 'нову филозофију'", пише амбасадор Хенри Кобхам (Henry Kobham). Бруно је стигао у

99

Енглеску са писмом француског краља Анрија III који га препоручује Мишелу де Кастелну (Michel de Castelnau), свом амбасадору у Лондону. Чим је стигао у Лондон, Бруно се сместио у резиденцији Мишела де Кастелна. Сплет догађаја довешће до тога да ће у лондонској резиденцији француског амбасадора провести безмало три године, све до краја свог боравка у Енглеској. Отприлике у време које коинцидира се Бруновим доласком у Енглеску, на сто сер Франсиса Волсингама почеле су да стижу поверљиве информације које је из саме француске амбасаде слао његов агент под конспиративним именом Хенри Фагот (Henry Fagot). Фаготови извештаји престали су да пристижу у време када је Бруно напустио Енглеску. После тога престале су и све активности Хенрија Фагота, о њему се више ништа није чуло, а његов стварни идентитет остао је до данас непознат. Ипак, на темељу ове бизарне коинциденције, недавно се појавила теорија по којој је Хенри Фагот био нико други него сам Ђордано Бруно (John Bossy: Giordano Bruno and the Embassy Affair, Yale University Press, 2002).

Бруно је, међутим, у Енглеској и Лондону имао да обави много важније послове. Наиме, још док се спремао да напусти Италију и крене по Европи, на себе је преузео велики задатак да допринесе, можда чак и покрене Свеопшту Реформацију. Лондон и Енглеска били су важне степенице на путу до тог великог циља. Чим је стигао, представио се тамошњој јавности својом првом енглеском књигом, једним издањем у коме је репринтно публиковао три своја раније објављена рада организујући их у складу са мистичко-магијским начелом тројно устојене реалности о чему је већ писао у De umbris idearum; објавио је део из Песме о Кирки, затим Explicatio Triginta Sigillorum и Sigillus Sigillorum. Ово издање посветио је француском амбасадору Мишелу де Кастелну, а на самом почетку штампао је опширно и китњасто писмо којим се обратио "најодличнијем подканцелару (Vice Chancellor) Универзитета Оксфорд и његовим прослављеним докторима и учитељима", поздравио их и представио себе и свој рад. Себе је представио својим докторским титулама и академским искуством, а нарочито као онога који "буди успаване душе", као "укротитеља дрског и тврдоглавог незнања", као "гласника општег човекољубља (general philantropy), који до Италијана не држи више него што држи до Британаца", као онога "кога мрзе пропагатори лудости и хипокризије, које проклињу поштени и учени", најзад као "онога чијем генију аплаудирају најплеменитији", итд., итд. Насловивши своје писмо на подсекретара Универзитета Оксфорд, Бруно је показао да зна како је канцелар (Chancellor) тог универзитета нико други него сама енглеска краљица Елизабета I.

Ова хијерархија успостављена је 1546, када је Хенри VIII у склопу реорганизације Англиканске цркве реорганизовао и један од оксфордских колеџа, назвао га Christ Church College, а његову цркву прогласио катедралом и седиштем диоцесе Оксфорд. Пуно име Christ Church College је од онда The Cathedral Church of Christ in Oxford of the Foundation of King Henry VIII. На основу чињенице да је енглески суверен истовремено и врховни поглавар цркве, следи да је суверен такође и врховна академска власт за Christ Church College и консеквентно за читав Универзитет Оксфорд. Ова традиција задржала се до данас.

Бруно се, дакле, обратио подканцелару Универзитета у Оксфорду и његовим професорима. На одговор није дуго чекао. Током неколико јунских дана 1583, одигравао се у колеџу Christ Church, у Оксфорду, један веома занимљиав и не мање

100

значајан догађај. По одобрењу Елизабете I, пољски принц Albert Alasco или Laski, дошао је у посету колеџу Christ Church и Оксфорду. Пратио га је угледни сер Филип Сидни, и сâм дипломац Christ Churcha, један од најистакнутијих људи Енглеске тог доба. У част високог госта из Пољске, колеџ Christ Church организовао је тих дана свечане банкете, позоришне представе и серију јавних дебата. На повратку у Лондон, пољски принц и његов енглески домаћини свратили су у Мортлејк (Mortlake) и посетили Џона Дија (John Dee), главног краљичиног научног саветника. Са Аласком или Ласкијем и Филипом Сиднијем био је и Ђордано Бруно. Пред оксфордским професорима и докторима, прочитао је у колеџу Christ Church три своја предавања о бесмртности душе, петој сфери, небеској механици и другим проблемима. Брунова предавања нису наишла на разумевање и одобравање код педантних и мрзовољних оксфордских професора пре свега због Бруновог позивања на Коперника и његов хелиоцентризам, због његовог латинског са наполитанским нагласком, због замршених геометријских слика на које се позивао, због екстензивног навођења Марсилија Фичина, због других доктринарних разлога, као и због предрасуда. Џорџ Абот (Georg Abbot), који ће доцније постати надбискуп кантерберијски, у једном свом теолошком раду из 1604. реконструисао је овај случај Брунових предавања у колеџу Christ Church 1583, истина на основу вести из друге руке јер сам није био присутан. Абот овде за Бруна каже да је обичан шарлатан (juggler). Ипак, изгледа да овај неповољни суд оксфордских доктора није утицао на углед који је Бруно убрзо стекао унутар круга људи блиских Елизабети I. Са сер Филипом Сиднијем и Робертом Дадлијем (Robert Dudley), ерлом од Лечестера (Leicester) био је у пријатељским односима. Ускоро, Бруно ће одговорити и својим оксфордским критичарима.

1583. Краљица Елизабета I потврдила је својом повељом оснивање The Venetian Company, Венецијанска компанија.

Ову компанију за трговину на Јадранском мору основала је група енглеских трговаца и бродовласника, са искуством из сличних подухвата.

1583. Неки "сиромашни Угри" сакупљају милостињу у лондонској катедрали св. Павла.

Ови "Угри", који су можда и Срби јер су за Енглезе сви избегли хришћани из Румелије, односно из европске Турске, или "Угри" или "Грци", добили су дозволу од саме Елизабете И да у катедрали св. Павала, после Божје службе могу сакупљати милостињу за властити откуп ли откуп својих ближњих од Турака. Ова пракса се изгледа толико проширила да су ускоро "људи који су били боље упознати са стањем у тадашњој Турској с подозрењем су гледали на ове сакупљаче прилога." Тако је, неколико година касније "Томас Рô, енглески амбасадор у Цариграду, одбијао... да им изда пасош за путовање у Енглеску, а изузетак је чинио једино на изричито залагање цариградског патријарха, коме то није могао одбити јер је преко њега поткрадао блага књижнице цариградске патријаршије", пише Веселин Костић.

1584. Ричард Хакљут пише за Волтера Ралија (Walter Raleigh) тајни извештај The Discourse on the Western Planting.

Овај извештај Хакљут је написао у Паризу, где већ годину дана борави по налогу сир Франциса Валсингама и обавља две дужности, јавну дужност капелана Едварда Стафорда (Edwarda Stafford), енглеског амбасадора у том граду и тајну

101

дужност Валсингамовог обавештајног официра. Као члан Валсингамове мреже, Хакљут је имао да сакупи све информације о француској и португалској прекоморској трговини, а посебно све информације о пловним путевима према Северној Америци. Извештај The Discourse on the Western Planting резултат је информација и сазнања до којих је дошао.

Овде је Хакљут изложио снажну аргументацију у прилог недложног покретања енглеске колонизације Северне Америке, као и све стратешке, политичке и економске предности једног таквог предузећа. Сир Волтер Рели, "државник, генерал, адмирал, песник, заштитник књижевности и науке, и краљичин штићеник... најсвестраније образовани Енглез свог времена и обдарен многим талентима", уз то и алхемичар и капетан гарде краљице Елизабете I са којом је, можда, био у сентименталној вези о којој су његови савременици тако радо шапутали, такође човек "веома богат... али и вољан да добар део свог богатства уложи у подухвате за оснивање колонија", упознао је са тим поверљивим Хакљутовим извештајем Елизабету I и чланове Крунског савета. Разуме се, затражио је помоћ у организовању прве енглеске колоније у Северној Америци.

Елизабета I је због овог извештаја наградила Хакљута црквеним положајем у бристолској катедрали.

Хакљутов извештај је здражао статус тајности и поверљивости све до 1877. године, када је, истина у малом тиражу, први пут јавно публикован.

1584. Крунски савет Елизабете I проглашава Bond of Association, Обавезу савеза.

Када је Вилијам од Оранжа (William de Orange), други по важности међу европским протестанатима, убијен у атентату, Крунски савет је усвојио Обавезу савеза, врсту писмене заклетве којом се сви потписници обавезују да у случају покушаја антентата на Елизабету И убију не само атентаторе, него и да изврше одмазду над троном у чијем је интересу такав атентат био покушан.

1584. Волтер Рали долази једне септембарске ноћи код Николе Гучетића на вечеру и разговор, а у том догађају улогу има и француски амбасадор Мишел де Кастелно.

Догађај је остао сачуван од заборава захваљујући писму које је Мишел де Кастелно, француски амбасадор на двору енглеске краљице, једног септембарског дана у Лондону, написао Џону Флориоу (John Florio). У том писму, француски амбасадор, поред осталог, налаже Флориоу да "јави Волтеру Ралију да га наредног дана (Nikola) Гучетић очекује на вечери." Никола Гучетић у том је часу "један од највећих трговачких и банкарских магната тадашње Европе и можда би се могао назвати највећим пословним човеком кога је република св. Влаха дала у смирај свога економског процвата... " Што се Мишела де Костелна тиче, у његовој резиденције тада станује Ђордано Бруно.

1584. Волтер Рали опремио је и испратио на пут преко Атлантика прву групу колониста.

Као најбољи крај за насељавање и почетак колонизације Новог Света, ови Ралијеви колонисти изабрали су област јужно од полуострва Чеспик. У част Елизабете I, која је волела да је зову Virgin Quin, Девичанска краљица, Рали је ову област назвао Вирџинија, Virginia.

102

Ралијеви колонисти овде ће срести припаднике шесточлане федерације народâ Iroquian; они су окружени бројним заједницама Algonquian народâ које настањују широко подручје дуж Источне обале Атланског океана, од данашње савезне државе Вирџинија па све до реке и залива Св. Лоренца на северу, а на запад до Мисисипија (Mississipi) и даље. Дуж атланске обале, од данашњег Кејп Хенлопена (Cape Henlopen) до западног Лонг Ајленда (Long Islandai), у долини реке Делавере, Delaware River, живе Lenni Lenape или Lenape, трочлана конфедерација позната и као Delaware конфедерација. Та је савез три братства који наследну линију рачунају по мајци. Свако братство организовано је у више породица на чијем се челу налазе sachems или главари, поглавице; свака породица живи заједно, као породична задруга у дугим кућама. Групе породица организоване се у шире аутономне заједнице којих у читавој конфедерацији има 30 до 40. Одлуке од општег јавног интереса за сваку појединачну заједницу доноси савет главара, поглавица и других угледних људи. врховни ауторитет најстарије жене у наследном низу сваке породице је неприкосновен; она именује и разрешава sachema, главара; Delaware се баве пољопривредом, ловом и риболовом…

1584. Пошто је, можда, учествовао у још једној неуспелој дебати у Оксфорду, Ђордано Бруно је написао и објавио четири важне књиге.

Фебруара 1584, као што то наводе неки извори, Ђордано Бруно је можда још једном посетио Оксфорд и колеџ Christ Church. Наводно се одазвао позиву Фолке Гревила (Folke Grevill), припадника круга око Филипа Сиднија, да са оксфордским професорима и докторима поново укрсти аргументе о главном предмету њиховог спора из јуна 1583, о проблему целстијалних орбита и небеске механике уопште, односно о хелиоцентричној теорији Сунчевог система. Ова расправа претворила се у жестоку свађу и није дала никакве резултате.

Неколико дана касније, Бруно је у Лондону почео да ради на рукописима својих шест тзв. италијанских дијалога, три о космолошким проблемима и три о моралним (такође о социјалним и политичким) проблемима. Овде је Бруно први пут изложио своја главна филозофска уверења, а Франсис А. Јејтс каже за ове радове да представљају "оперативни рад на успостављању Елизабетанске ренесансе". Четири од шест ових књига Бруно је објавио у Лондону током 1584. године.

Прво се појавила La Cena dele Ceneri, Вечера на пепелницу, посвећена Мишелу де Кастелноу, француском амбасадору у Енглеској. Не само да Бруно овде радикално заступа и афирмише Коперникову хелиоцентричну теорију, него на њеном трагу иде и корак даље износећи идеју о бескрајном универзуму кога сачињава неизмеран број светова сличних нашем Сунчевом систему. У таквом универзуму, Библија може и треба да буде извор моралног надахнућа и учења, никако и књига које се треба држати када је реч о астрономији. Критици манира и менталитета енглеског друштва, нарочито критици оксфордских доктора и њихове мрзовољне педантерије – Бруно их иронично назива педантима – овде је посвећен значајан простор.

Затим је објавио књигу De la causa, principio e uno, О узроку, принципу и једном, такође посвећену Мишелу де Кастелноу. Главна идеја коју Бруно овде заступа јесте да "форма" и "материја" нису, као што то тврди Аристотел, два различита, међусобно независна ентитета него да су, напротив, сједињени и тако

103

сједињени представљају "један". Следствено, свет почива на базичном јединству свих супстанци и свих облика. Пошто је принцип темељног јединства основни регулативни принцип света, свет је један. Тако је Аристотеловом традиционалном дуализму Бруно супротставио монистички концепт универзума, што значи и човека.

De l'infinito, universo e mondi, О бескрају, универзуму и световима, трећа је књига Брунових космолошких дијалога која се појавила. Бруно овде систематски развија своју космолошку теорију и систематски критикује Аристотела и његова схватања. Исто тако, он се у De l'infinito снажно залаже за авероистичко схватање односа између религије и филозофије. Религија је, сматра Бруно, средство инструирања и управљања за неуке, филозофија је дисциплина помоћу које се бирају они који су заиста у стању да управљају општим пословима и другима.

Најзад, објавио је Speccia della bestia triontante, Изгон тријумфујуће звери, књигу коју је посветио сер Филипу Сиднију. Реч је о снажној сатиричној критици сујеверја и догми хришћанске етике, посебно калвинистичког начела о чврстој вери као једином услову људског спасење. Насупрот начелима владајуће хришћанске етике, Бруно стоји на становишту људског достојанства као универзалног принципа, нарочито истичући да старо духовно јединство Европе захтева општу верску реформу. Његов магијски град сунца овде је симбол за једну могућу и неопходну људску ситуацију у догледној будућности. Исто тако, у овој књизи Бруно је снажно афирмисао, готово глорификовао симболизам египатске магије, већ у складу са схватањем о изворној старини и првенству Corpus Hermeticuma.

1585. Франсис Дрејк упознао Волетера Релија са пушењем tobaccoa. 1585. Чоколада је кренула на тржиште. Први бродски товар зрнастог семена какаоа намењен тржишту стигао је у

Шпанију. 1585. Волтер Рали послао је и другу групу колониста у Северну

Америку. Они су се населили на острву Роаноак, на простору данашње савезне државе

Северна Каролина. Обесхрабрени зимом, вратили су се у Енглеску. Међу њима, био је и Џон Вајт (John Waith), сликар који је са собом донео портрете северноамеричких домородаца које су колонисти тамо срели. Током наредних векова, Вајтови портрети су служили као узор за представљање аутохтоних Американаца.

1585. Елизабета I наредила је Франсису Дрејку да нападне шпанске поседе у Западним Индијама и нанесе им што је могуће већу штету, а овај је то спровео преко сваког очекивања.

Командујући флотом од 25 малих, брзих и добро наоружаних бродова са посадама искусним у поморству и војним операцијама, посебно у изненадним нападима на мору и пиратерији, Дрејк је у овој кампањи освојио и опљачкао град Сантијаго на Зеленортским острвима, затим је похарао Картагину у Колумбији, Св. Августин на Флориди, најзад и Сан Доминго у данашњој Доминиканској Републици. Последице ове кампање најславнијег енглеског "џентлмена среће" биле су спектакуларне.

Шпански престиж био је озбиљно уздрман, а политичке, моралне и финансијске акције иберске краљевине доживеле су стрмоглав пад. Главна шпанска

104

банка је банкротирала, Венецијанска банка чији је главни улагач шпански краљ Филип II, једва је избегла банкрот, а банка Фугер из Аугсбурга, која је до тада кредитирала Филипа II, одбила је шпанском монарху било какво даље финансијске аранжмане.

Дрејк се вратио у Енглеску овенчан славом и још богатији него што је био. 1585. Бруно објављује још две књиге, затим напушта Енглеску и враћа

се у Париз. Caballa dell cavello Pegaseo, Кабала коња Пегаза, прва је Брунова књига

коју је ове године штампана у Лондону. Бруно овде излаже аргументацију за своје схватање да су у људској историји, која није друго него prisca theologia или prisca magia, Египћани били први, на самом почетку и да стога њихова религија, филозофија и магија представљају првобитно људско савршенсто са самог извора. После тога, у историји се јављају мање савршени системи мишљења, јеврејски и хришћански. Зато се Бруно, на трагу Марсилија Фичина, Пика дела Мирандоле, а такође и Агрипине De oculta philosophia, Тритемијусове Steganographie, као и Реухлинове De arte cabalistica, овде залаже за обнову изворне египатске мудрости, њихове религије, филозофије и магије. Пут до ове обнове води кроз религиозни синкретизам. Потом излаже основне Кабале, опширно објашањава значење сваког од десет Сефирота (Sephiroth) а затим, позивајући се на Плутархов рад De Izide et Osiride, О Изиди и Осириду, показује размере хебрејског корумпирања египатске мудрости на примеру бика Аписа, који је као египатски заступник мудрости временом трансформисан у Магарца као заступника мудрости. У дијалогу који следи после првог дела Caballa dell cavello Pegaseo један од учесника је Магарац.

De li eroici furori, О херојским заносима, посвећена сер Филипу Сиднију, друга је Брунова лондонска књига ове године и последња од шест његових тзв. италијанских дијалога које је написао у Енглеској. Један од централних мотива овде је краљица Елизабета I, "девичанска краљица", " Astarea, девица Златног Доба", "јединствена Дијана", она је "Један" у значењу империјалног или универзалног владара, владарка нимфи из Темзе, на звук њеног милозвучног гласа и у њеном присуству, отвара се амфора, визија се појављује и визија се може видети, а "девет постаје девет Илумината".

Овај Брунов допринос стварању култа Елизабете I, доводи се у везу са његовим мистичким империјализмом и његовим значајним доприносом успостављању савремене слободнозидарске традиције у Енглеској. "У сваком случају, наше ново разумевање природе Бруновог утицаја у Енглеској и Немачкој чини од њега главну личност за истраживање оних утицаја посредством којих је ренесансни херметизам стизао подземним каналима езотеричних друштава", каже Францис А. Јејтс. Она још посебно истиче чињеницу да "Бруно никада поново није писао као што је писао у Енглеској".

Свих шест књига које је објавио у Енглеској, Бруно је штампао код лондонског штампара Џона Карлвуда (John Crlwood). На свим књигама наведено је, неумњиво по Бруновом налогу, да су штампане не у Лондону него у Паризу, Пизи или другде у Европи. Тако се завршила Брунова мисија у Енглеској. Октобра 1585, у друштву француског амбасадора Мишела де Кастелноа чија је мисија у Енглеској такође била завршена, Бруно се вратио у Париз. Овде, прилике су и даље биле нестабилне. Католичка странка била је поново у офанзиви, Анри III управо је

105

објавио едикт о пацификацији односа са протестантима, а истовремено је проглашена екскомуникација краља од Наваре, централне личности протестантске странке. У таквом амбијенту, Бруно отпочиње полемику са математичарем Фабрицијом Морденте (Fabrizio Mordfente), једним од најважнијих фаворита католичке партије. Четири списа под насковом Dialogi, Дијалози, Бруно је објавио током ове полемике.

1585. Филип II, шпански краљ, наредио је да Felicisima Armada, Непобедива Армада, отпочне припреме за Велики подухват, поморски десант који треба да порази Енглеску и њеног отпадничког монарха.

Припреме шпанске морнарице и војске познате као Felicisima Armada, Непобедива Армада, отпочеле су у луци Кадис (Cádiz), главној морнаричкој бази инвазионих снага. Други део бродова и трупа припремао се у Лисабону. Прве вести о току ових припрема стигле су у Енглеску већ крајем године.

1586. Ричард Хакљут открио у Паризу необјављени рукопис о француским путовањима на Флориду.

Са пригодним предговором, објавио је о свом трошку тај рукопис у Паризу и посветио га сер Волтер Ралију, као човеку који је у Новом Свету открио Вирџинију.

1586. Ђордано Бруно објавио је у Паризу Centum et viginti articuli de Natura el Mundo adversus Peripateticos, Стодвадесет чланака о Природи и Свету против перипатетичара.

Ова књига која се појавила у мају, представља Брунов најотворенији напад на Аристотела и његове доктринарне настављаче, нарочито међу теолозима и професорима универзитета. Пошто се књига појавила, Бруно се спаковао и отпутовао у Немачку.

1586. Прве количине биљке познате као tabacca, tobacco или nicotia, стигле у Енглеску, а Ралф Лејн (Ralph Lane), први гувернер Вирџиније, учи сер Волтера Релија до ову биљку пуши користећи дугу керамичку лулу.

Биљку tabacca, tobacco или nicotia, у елизабетанској Енглеској називају sotweed.

1586. Франсис Велсингам открио је Бабингтонову заверу (Babington Plot) против Елизабете I, завереници су похапшени, а међу њима и Мери краљица Шкота.

Завереници су млади енглески племићи католици, решени да убију Елизабету I и на енглески престо доведу Мери, крајицу Шкота, католкињу која већ 18 година живи у кућном притвору у Енглеској. На челу завере налазио се Ентони Бабингтон (Anthony Babington). Завереници, међу њима и сам Бабингтон похапшени су, а затим је ухапшена и краљица Мери.

У овој акцији која је поново прославила Велсингама и његову обавештајну службу, до изражаја је нарочито дошла криптографија. Томас Фелипес (Thomas Phelippes), Волсингамов секретар и шифрант, "највећи стручњак за разбијање шифара у Енглеској", дешифровао је преписку између завереника и краљице Мери чиме је недвосмислено потврђена њена уплетеност у заверу.

На основу Bond of Association, Обавезе савеза, као и на основу прибављених доказа, краљица Мери је изведена је пред суд који је установио да је крива за

106

велеиздају, односно учешће у завери против Елизабете I. Краљица Мери је осуђена на смрт одсецањем главе. Пресуду су потврдили Парламент и краљица Елизабета I.

1587. Дана 8. фебруара, у великој дворани замка Фодерингеј, пред 300 одабраних посматрача, над Маријом краљицом Шкота, извршена је судска пресуда, одсечена јој је глава.

Када је Елизабета I примила вест о погубљењу, написала је писмо Џејмсу VI Стјуарту (James VI Stewart), краљу Шкотске и сину краљице Марије у коме га уверава да она сама никада није желела да до егзекуције дође; такође је написала како је одмах наредила хапшење лица одговорног за егзекуцију.

1587. De herbe panacea, први рад о tobaccou, штампан је у Антверпену. Бројни фармаколошки рецепти за справљање медикамената од tobaccoa, као

и терапеутска упутства за њихову употребу такође су садржај ове поучне књиге. 1587. Током априла, флота под командом Франциса Дрејка напала је

шпанску луку Кадиз. Циљ овог напада били су бродови Непобедиве Армаде који су обављали

последње припреме како би већ утврђеног дана испловли и кренули у Велики подухват, напад на Енглеску. Дрејк је командовао са око 30 бродова, а напад његове флоте затекао је Шпанце потпуно неспремне. Читавих 36 сати енглески бродови немилице су уништавали бродове Непобедиве Армаде и саму луку Кадиз. Већина шпанских бродова је потопљена или тешко оштећена. Овај неочекивани догађај изазвао је праву пометњу на шпанском двору и међу највишим официрима Филипа II. Велики подухват морао је бити одложен за годину дана.

1587. Faustbuch, Књига о Фаусту објављена је први пут у немачким земљама.

Реч је о збирци забавних, комичних прича за најширу публику чији анонимни аутор пише о доживљајима доктора Фауста, великог мага и човека вештог у окултним наукама.

1587. Енглези потапају још један шпански брод који транспортује зрневље какаоа.

Ови Енглези, наиме, и даље сматрају да је тај терет потпуно бескорисним. 1587. На острво Роаноак стиже и трећа група колониста, овај пут са

женама и децом, кромпир из Америке стиже у Енглеску, а сер Волтер Рали почиње да гаји кромпир у Ирској.

"Због рата са Шпанијом, до 1591. више нису упућиване експедиције, али дотле су први колонисти потпуно ишчезли. Шта се с овом групом злосрећних људи догодило, остала је тајна која се никада није могла разјаснити. После овог обесхраврујућег искуства Рали је дигао руке од целог плана."

Истовремено, Волтер Рали почео је да гаји кромпир (који је у Енглеску стигао из Америке 1586) на имању у Ирској, које му је због заслуга за круну доделила Елизабета I.

1587. Вилијем Харборн, представник The Levant Company и акредитовани енглески амбасадор у Цариграду, предлаже Порти да са Енглеском ступи у војни савез против Шпаније.

Ова иницијатива доследно следи међународну стратегију Елизабете I и њеног Крунског савета. По овој стратегије, сарадња Енглеске и Отоманског царства легитимна је последица чињенице што су обе земље, као истински правоверне, у

107

природном непријатељству са неверничким Римом и државама које су лојалне врховној папској власти и његовој корумприаној цркви. С једне стране је протестантска краљевина Енглеска, с друге је стране Отоманско царство. Истини за вољу, владајућа религија Отоманског царства је ислам, али у њему, такође, делују чак четири од укупно пет изворних историјских цркава, Цариградска, Александријска, Антиохијска и Јерусалимска, као и више старих православних цркава које су са понтифексом у Риму одавно у спору, Охридска црква, Српска црква, Бугарска црква, Румунска црква. Најзад, света места свих хришћана чија је географија кодификована у Библији, налазе се у Отоманском царству, Јерусалим са црквом Светог Гроба и друга света места. Уосталом, и света места свих муслимана и свих Јевреја такође се налазе на истом месту.

Харборнова дипломатска нота коју је у новембру предао Порти, била је написана у складу са овом стратешком доктрином. Енглески амбасадор у новембарској ноти прво представља себе као утемељивача енглеско-турског савеза против "свих идолопоклоника, проклетих наших заједничких непријатеља", затим предлаже султану Мурату III да употреби своју војну силу против Шпанаца, као и против свих других заједничких непријатеља и за опште "уништење идолопоклоника", потом му скреће пажњу да ће Шпанија, као члан Свете лиге, после напада на Енглеску, неизоставно напасти Отоманско царство, па га најзад позива на заједничку, разуме се превентивну, војну акцију против Шпаније. Јер, каже Харборн, ако се Отоманско царство и Енглеска удруже, сам Бог, који је један и јединствен, ставиће обе ове земље под своју високу заштиту као једине и истинске борце, па ће њихова богоугодна победа "над охолим Шпанцима и лажљивим папом" бити осигурана.

Мурат III и Порта нису били импресионирани енглеским предлогом. Уосталом, после пораза код Лепанта, Отоманско царство склопило је са Шпанијом мир који је био обновљен 1584. Много важнија од тога била је, међутим, чињеница да је после Лепанта војна моћ царства, посебно његова војна моћ на мору, драстично опала. Због тога је Порта одбила да се војно ангажује на страни Енглеске. Ипак, султан Мурат III је у дипломатском одговору на Харборнову ноту, предочио како према Елизабети I гаји искрена пријатељска осећања.

1588. Почела је година коју су астролози и други стручњаци за будућност најавили као годину која ће бити annus mirabilis, година чуда или mundi climacterium, svetski klimaks.

1588. Вилијем Харборн, представник The Levant Company и енглески амбасадор у Цариграду, наставља почетком године акцију придобијања Турске за рат против Шпаније.

Пошто је обавештен да се бродови из Дубровника такође налазе у саставу шпанске флоте која се спрема за напад на Енглеску, Харборн је у име Елизабете I уложио протест Порти захтевајући да Турска као сизерен нареди Дубровчанима да повуку ове бордове. После неколико дана, велики везир царства позвао је Орсата Цријевића, дубровачког амбасадора у Цариграду, саопштио му да је Елизабета I протествовала код Мурата III због дубровачких бродова, познатих као argosy, argosie, у шпанској флоти. Онда је љутито захтевао од Дубровника да сместа обустави сваку помоћ Шпанији, да повуче све бродове, али и све своје поданике у служби шпанске морнарице. Цријевић је изјавио да Дубровник не пружа Шпанији

108

никакву помоћ, да су се бродови о којима је реч нашли у саставу шпанске флоте силом јер су се затекли у шпанским водама када су припреме за инвазију на Енглеску већ почеле, да је број тих бродова, уосталом, незнатан, свега осам или девет, као и то да у шпанској служби нема дубровачких поданика, али да можда има неких Дубровчана који су примили шпанско држављанство на које, следствено, Дубровник више не може утицати.

Затим је веома узнемирени Цријевић отишао код Харборна и пренео му читав ток разговора са великим везиром. Харборн је опширним писмом пуним детаља о свему овоме одмах известио Франциса Велсингама. На крају свог извештаја Харборн наводи како му је Цријевић у име Дубровачке Републике обећао "не само да ће бити наређено да се њихово људство и бродови што је брже могућно врате из Шпаније него и да ни у ком случају неће убудуће чинити било шта што би могло изазвати ма и сенку подозрења њеног величанства."

1588. Шарл де ле Еклиз, напушта Беч, одлази у Франкфурт, затим у Лајден (Layden) и са собом носи кромпир.

Тако је ова биљка стигла и у немачке земље. 1589. Дана 5. јануара умрла је Катарина де Медичи. 1589. Митрополит московски Јов постао је први патријарх Москве и

целе Русије. Тако је Руска црква постала аутокефална, а остале православне цркве

признале су је као пету по части. 1589. На Тибету се родио Yönten Gyatsu, четврти Далај Лама. 1589. Ричард Хаклјут је објавио прво издање свог капиталног дела The

Principall Navigations, Voiages and Discoveries of the English Nation, made by sea or over land to the most remote and farthest distant quarters of the earth at any time within the compasse of these 1500 yeeres.

Ово једнотомно издање посветио је сер Франсису Валсингаму, док ће друго и проширено издање у три књиге које ће сукцесивно бити објављене 1598, 1599. и 1600. године, посветити, први том Чарлсу Хауарду, ерлу од Нотингема (Charles Howard, earl of Nottingham), а друга два тома сер Роберту Сесилу (sir Robert Cecila).

1593. Прва модерна тулипоманија захватила је Низоземску, потом и Европу са њеним прекоморским колонијама.

Низоземска култивизација tulipa, лале, довела је до појаве нових врста те биљке, са цветовима све живописнијих боја. Егзотична имена или имена славних низоземских помораца којима су називане нове врсте имала су да појачају утисак изузетности тих цветова. Најзад, tulip, лала постао је луксузни статусни симбол, а његова вредност на тржишту почела је вртоглаво да расте. Читава једна модерна индустрија родила се захваљујући овим околностима. Цвет tulipa, лале постао је берзанска роба, а многи градови своју економију убрзо су заснивали искључиво на узгајању, култивизацији и трговини овим цвећем. Посредно или непосредно, у индустрију је укључено на десетине хиљада људи. Куће, читава имања, велике обрадиве површине, бродови, велике залихе других роба… мењају се за један једини цвет.

Чак су и врсте које не постоје, али наводно постоји чврста намера да се оне произведу, постале предмет трговине познате као трговина ветром. Прилике добро илуструје случај са црном лалом коју ће Алексадар Дима (Alexandre Dumas)

109

овековечити 1850. у истоименом роману. Харлем (Haarlem) ће овим романом бити прослављен као први град узгајивача који је успео да произведе заиста црну лалу. Тако је почела прва модерна тулипоманија.

На њеном врхунцу, један струк посебно посебно чувеног tulipa, лале продавао се 1623. за 1000 холандских флорина. Просечан годишњи приход тада је био 150 флорина. Добар трговац овим цвећем зарађивао је у исто време 60.000 флорина месечно. Рекорд је забележен 1636. када је 40 струкова tulipa било продато за 100.000 флорина. Читава тона бутера тада је коштала 100 флорина, а "осам дебелих свиња" могло се купити за 240 флорина.

Годину дана доцније, тржиште tulipa, lala доживело је крах, а на хиљаде узгајивача и трговаца банкротирало је преко ноћи. Тако се завршила прва модерна тулипоманија у историји.

1592. Превод Књиге о Фаусту објављен у Лондону. 1594. Умро је Никола Гучетић. Последње године живота провео је у истој лондонској парохији цркве Свих

Светих, у кући коју је изнајмио од лондонског богаташа Сајмона Хорспула, члана три велике енглеске прекоморске компаније – Merchants of the Staple, Merchants Adventures и Muscovy Company. Гучетићева имовина у тренутку смрти износила је 26.062 фунте, 12 шилинга и 8 пенија. Било је то велико богатство зна ли се да су државни приходи енглеске круне износили годишње око 300.000 фунти. Гучетић никада није ни тражио, ни примио енглеско држављанство, па је у Лондону сахрањен као Дубровчанин.

1596. Дана 31. марта, родио се Рене Декарт (Réne Descartes). 1596. Трећи банкрот Шпаније. 1599. Дана 16. октобра, краљица Елизабета I издала је повељу којом се

потврђује оснивање The English East India Company. Компанији је додељен трговаки монопол на Далеком Истоку, пре свега у

Индији и Кини. Поред тога, The English East India Company исто тако је одиграла веома важну улогу у историји енглеске колонизације Северне Америке, али такође у историји америчке револуције.

Легендарна застава која је била предата Џорџу Вашингтону (Georg Washington) и на основу које је дизајнирана данашња застава САД, била је незнатно редизајнирана реплика заставе The English East India Company; застава савезне америчке државе Хаваји и данас је застава The English East India Company.

1600. Отпочело масовно узгајање дувана у европским колонијама у Америкама, а због масовне употребе ове биљке, 17. век, у који тек што се није ушло, постаће познат као Велико доба луле.

У америчким колонијама дуван је ушао у употребу као (локални) "земаљски новац", "country money" или "country pay", а као монетарни стандард, "cash crop", биће коришћен током 17. i 18, века, дакле читавих двеста година, односно двоструко дуже него што ће улогу монетарног стандарда доцније имати злато.

Утолико су и строге забране пушења које су прогшавашавли римски папе односила само на забрану коришћења дувана у црквама и манастирима. У сваком случају, узгајање дувана и његова комерцијализација одиграли су пресудну улогу у јужним америчким колонијама. Основано се сматра да управо дуван представља темељ њихове потоње историје. Извесно време, дуван је тамо

110

био замена за злато и сребро, али и стандардни тржишни еквивалент за вредност свих других робâ. Током америчке Револуције, лист дувана био је знак континенталног новца који је тада коришћен.

1601. Елизабета I одржала је 25. фебруара свој Златни говор, Golden Speech, најизразитији пример емотивне реторичке стратегије коју је користила.

Говор је одржала у тренутку кризе ауторитета своје власти пред представницима парламентарне опозиције који су били незадовољни краљичином политиком монопола. Када год је могла, а нарочито када је била у неприлици због опозиције, питања која су била разлог за незадовољство (лоша жетва, инфлација, незапосленост, пад јавног морала, неуспех војних операција у Ирској, корупција) имнтерпретирала је не језиком политике, него језиком љубави представљајући се или као супруга или као мајка свог краљевства.

Последица ове реторичке стратегије била је да је дискурс права или интереса постајао дискурс међусобне захвалности, обавеза и љубави. "Волимо је"", написао је један од њених великодостојника са извесном нотом ироније, "зато што је рекла да нас воли."

1601. Дуван је стигао у Турску и одмах постао популаран. Само је клер гунђао због ове нове навике. "Дувајући један другом у лице,

засмредли су улице и пијаце", написао је историчар Ибрахим Печеви. 1602. Основана је низоземска компанијаVerenigde Oostindische

Compagnie, VOC. Група малих трговачких компанија које послују изван Низоземске,

удружила се и основала ову компанијску коалицију као Уједињену источноиндијску компанију која ће извесно време бити главни конкурент Енглеској источноиндијској компанији.

1602. Томазо Кампанела (Tomaso Campanella) завршио је рад на рукопису књиге La città del sole, Град Сунца.

Књигу је написао на самом почетку свог дугог заточеништва у тамницама Инквизивције; био је затворен од 1599. до 1626. године.

1603. На дан 24 марта, умрла је Елизабета I, краљица Енглеске. Власт је преузео Џејмс VI, краљ Шкота, који је, сада као краљ Енглеске и

Ирске, постао Џејмс I (James VI & I); као суверен два самостална краљевства, он је такође и први уједињитељ круна краљевина Шкотске и Енглеске. Џејмс I био је син шкотске краљице Мери.

1603. Једна шпанска експедиција стиже до полуострва Аљаска, на северу данашњих САД.

Поред племена Athapaschans народа, на том простору живе племена језичке групе Koluschan међу којима су најзнатнија племена Tlinget насељена на острвима и дуж југоисточног појаса обале око данашње канадске државе Британска Колумбија (British Columbia). У истом подручју, на Острвима краљице Шарлоте – Queen Charlotte Islands – живи и племе Haidas. У северним и западним областима данажње државе Аласка, углавном на Кодиак острвима – Kodiak Islands – али и на неким стаништима на копну, живе Ескими. Алеути живи на полуострву Аљаска, на Алеутским острвима – Aleutian Island – као и дуж обалног појаса према истоку.

111

Они користе Eskimauan језик, али су по другим својствима много више изворни Американци него што су то Ескими.

1604. Кристофер Марлоу (Christopher Marlowe) објавио је у Лондону драмu The Tragicall History of D. Faustus.

Иако је инспирисан популарном Књигом о Фаусту, иако је задржао њене комичне елементе, Марлоу је ову причу испричао истичући сву трагику Фаустове жеље за знањем. Тиме је мотив доктора Фауста био заокружен. Његова животна прича асоцира и на комедију и на трагедију. Следствено, све што је носило Фаустово име, постало је предмет уносне трговине.

Нарочито су књиге у којима се откривају тајне Фаустове магије и окултних вештина постале популарне. Magia Naturalis et Innaturalis класично је дело тог жанра које читаоца подучава како да направи билатерални пакт са Ђаволом. Један примерак те књиге налазио се и у библиотеци великог војводе у Вајмару. Гете је био упознат са том књигом и њеним садржајем.

1604. Енглески краљ Џејмс I пише једну учену расправу о дувану и подиже увозне царине на ту уносну биљку за 4.000%.

1605. Мигуел де Сервантес Сааведра (Miguel de Cervantes Saavedra, 1547 - 1616), објавио је El ingenioso hidalgo Don Quixote de la Mancha, Племенити витез Дон Кихот од Ла Манче, први део.

1605. Самиел де Шамплен, "једна од најспособнијих и најзанимљивијих личности ране америчке историје", кога финансирају француски трговци, оснива сталну колонију у Порт Ројалу у Акадији, данашња Нова Шкотска.

1606. Дана 10. априла, на основу јединствене повеље енглеског краља Џејмса I, основане су две компаније, The Virginia Company of London и The Virginia Company of Plymouth које се означавају заједничким именом The Virginia Company.

The Virginia Company добила је права да са своје две компаније оснује два стална насеља у Вирџинији, на источној обали Северне Америке. Оснивачка повеља такође је налагала да растојање између насеља мора бити 100 миља, затим да се као орган управе у сваком од насеља оснује локални савет, да врховну власт представља Краљ и да се та власт спроводи преко Савета Вирџиније који се налази у Лондону. The Virginia Company of Plymouth никада није успела да заснује стално насеље на територији која јој је додељена, па ће њено право у овој ствари у целини бити пренето на успешнију The Virginia Company of London. Подручје на коме се одвијају ове операције биће названо Нова Енглеска, New England.

1606. Рођено је модерно оглашавање, а један од првих производа који се систематски пропагира јесте сама Америка.

Организовану пропагандну кампању The Virginia Company да у Енглеској обезбеди насељенике и раднике за своје насеље у Америци, називаа се "једном од првих усклађених и одрживих рекламних кампања у историји савременог света".

1607. Четврти банкрот Шпаније. 1607. На дан 14. маја, The Virginia Company of London прогласила да је

основан Џејмстаун (Jamestown), прво насеље ове компаније на источној обали Америке, названо овим именом у част краља Џејмса I.

Џејмстаун је смештен дуж Џејмсове реке (James River), око 40 миља дубоко у залеђу Залива Чиспик (Cheaspeak Bay) у Вирџинији. Група од 104 људи који су

112

прихватили понуду The Virginia Company of London, били су први становници тог насеља. Трећи председник Савета Џејмстауна, био је капетан Џон Смит (John Smith), професионални војник, најамник, морнар и пустолов, који је 1601. извесно време боравио у Дубровнику.

Историја ће доцније показати да је насеље Џејмстаун које је основала The Virginia Company of London, прва стална насеобина енглеских колониста која се одржала у Америци. Такође, испоставиће се да је управо оснивањем Џејмстауна 1607, покренут ток догађаја који ће за мање од два века омогућити појаву Сједињених Америчких Држава на светској сцени. Године 2007, свечано је прослављено 400 година постојања Џејмстауна.

Како било да било, у тренутку када је почела ова колонизација и европеизација све три Америке, 80 милиона аутохтоних становника тих светова није ни слутило да их очекују ратови са колонистима који ће трајати наредна два века и да је њихово историјско време на измаку.

Затечена аутохтона цивилизација Северне Америке – 500 народа који насељавају Северну Америку – за европске колонисте само је дивљи и неуређени простор који ови колонисти, надахнути Божјом промишљу, треба да култивишу и потчине својој вољи. У часу када колонизација отпочиње, за Европљане практично не постоје развијене аутохтоне културе народâ из језичким група Eskimo, Inuit, Aleut, Iroquian, Algonquian, Muskhogean, Siouan, Caddoan, Athapastcan, Shoshonean, Piman, Yuman, Salishan, Shahaptian, Lituamin, Koluschan, Euchees, Pueblos, Kiowas, Uto-Aztec. Разуме се, тада за Европљане не постоје ни Ирокешки (Iroquois) Савез, Делавере (Delaware) Конфедерација, Велика Крик (Creek) Конфедерацијa, народ Asanazi или Стари, њихових Седам Пуебло градова, њихов култ Мајке Земље, њихови шамани и исцелитељи, дух и душа, њихов онирички простор са снажном социјалном и психолошком улогом, њихова космологија и митологија, света места, астрономске опсерваторије, архитектура и урбанизам, поезија и приповедање, економија, социјални живот... Оvа kompleksnа civilizacijа lovaca, poljoprivrednika i ratnika integrisanа sa prirodom, postaće predmet ozbiljnih istraživanja и поштовања tek u другој половини 20. vekа (још прецизније тек од почетка седамдесетих година 20. века), када су припадници аутохтоних народа Северне Америке доведени до готово потпуног уништења.

Идентичну "судбину" доживеће мезоамеричке и јужноемеричке урбане културе Aztec, Inca и Maya, са њиховом социјалном организацијом, економијом, културама, државама и царствима, са њиховим велелепним градовима међу којима је и Tenochtitlan, највећи град на свету тог времена са својих 300.000 становника, са њиховим храмовима и пирамидама, религијијом и култом Сунца, са њихова космологијом, астрономијом и математиком, са њиховим рачунањем времена и временских циклуса, са њиховим планинским путевима и другим установама. На овом таласу истраживачке радозналости, у другој половини 20. столећа, биће направљене и оне паралеле између аутохтоних цивилизација све три Америке и неолитске цивилизације Винче, односно Старе Европе.

1608. Французи коначно успели да оснују стално станиште Квенек (Quebec), у данашњој Канади.

1609. Kepler revealed it in his Astronomia Nova (New Astronomy) in 1609. o slučaju Kopernik…

113

1610. Томас Гоф (Thomas Goff), који студира теологију на Оксфорду, написао је трагедију у пет чинова о Милошу Обилићу и боју на Косову.

Објављена су два издања овог рада, а студенти из Оксфорда играли су ову драму у том граду и 1617. године.

1610. Шпанци оснивају мисију и насеље Санта Фе на територији данашње савезне државе Нови Мексико (New Mexico), САД.

1612. Царским едиктом, у Кини забрањено узгајање и употреба дувана. 1612. У Џејмстауну почела производња дувана за тржиште. 1613. Умро је Ричард Хакљут. Као англикански свештеник и први професор

географије у Christ Church College, Рицхард Хакљут је био не само специјални саветник Елизабете I и њеног наследника Џејмса I, високи функционер краљевске обавештајне службе, него и особа одговорна за управљање и стратешке одлуке свих најважнијих британских корпорација тог времена. Био је акционар који је наизменично обављао дужности члана управног одбора, главног саветника, корпорацијског свештеника или чак председника у The Muscovy Company (трговина са Русијом), The Levant Company (трговина са Отоманским царством), The East India Company (трговина са Индијом и колонизација тог подконтинента), најзад и у The Virginia Company (колонизација Северне Америке). Наравно, био је веома блиски сарадник најмоћнијих људи краљевства, Вилијама Сесила лорда Бурглија, Франциса Валсингама и Роберта Сесила, сина Вилијама Сесила. Своју каријеру дефинисао је пред крај живота као каријеру "публицисте и саветника за садашње и будуће националне подухвате преко океана." Тако је завршен животни пут Ричарда Хакљута, човека који је успешно играо неизмерно важну улогу у формилисању стратегије и спровођењу програма енглеске колонијалне експанзије у време Елизабетхе I, али и доцније, све до времена краљице Викторије (1819 - 1901).

1614. Шпански краљ Филип III, одредио Севиљу (Seville) за светски дувански центар.

Целокупна производња дувана у шпанским колонијама у Америкама, допремана је и складиштена у Севиљи, одакле је потом дистрибуирана на европско и азијско тржиште. Производња цигара и цирагрета, такође је отпочела у Севиљи. Ову вештину увијања дувана, шпански и португалски поморци прошириће све до Русије и по читавом Леванту.

1614. Џон Ролф (John Rolfe), колониста из Џејмстауна, оженио Покахонтас (Pocahontas), ћерку поглавице Повхатана (Powhatan), чије је пуно име било Wahunsenacawh или Wahunsunacock, поглавара народа Повхатан (Powhatan, Powatan, Powhaten), највеће аутохтоне заједнице у Вирџинији.

Покахонтас је примила хришћанство и добила име Ребека (Rebecca). 1614. Почиње продаја дувана из Џејмстауна, Вирџинија, у Енглеској. Само у Лондону, било је отворено преко 7.000 продавница које су трговале

дуваном из Вирџиније. 1614. и 1615. Чак је и легендарни Кристијан Розенкројц (Christian

Rosenkreutz) сахрањен 1484. у Engellandu, Земљи анђела, односно у Englandu или Енглеској, као што се то изричито тврди у два утицајна рукописа из 1614. и 1615. године.

114

1615. Мигуел де Сервантес Сааведра, објавио је Segunda parte del ingenioso cavallero Don Quixote de la Mancha, Други део Племенитог витеза Дон Кихота од Ла Манче.

1616. Дана 23. априла, по Јулијанском календару, односно 3. маја по Грегоријанском, умро је Вилијем Шекспир.

Постоји општа сагласност да је Шекспир највећи писац који је икада писао на енглеском језику, а такође и један од највећих драмских писаца уопште. Па ипак, живот и рад овог Вилијема Шекспира пуни су контроверзи и још више отворених питања која до данас нису добила задовољавајуће одговоре.

Постоје две групе несумњивих чињеница које су у вези са Вилијемом Шекспиром. Прво, човек са именом Вилијем Шекспир заиста се родио, заиста је живео и заиста је умро између 1564. и 1616. године. И друго, заиста постоје драме и сонети Вилијема Шекспира. Све остало, под знаком је питања. Чак и стварни идентитет онога ко је написао тако много класичних дела светске књижевности за тако мало времена. Верује се, наиме, да је читав опус Вилијема Шекспира написан између 1585. и 1613. године. Теорије да су Френсис Бекон и Кристофер Марлоу, стварни аутори опуса који је потписан именом Вилијем Шекспир, до данас имају своје компетентне заступнике.

1616. Супружници Џон Ролф и Покахонтас допутовали у Лондон. 1619. Почела трговина робљем у Џејмстауну, Вирџинија. Током августа, један холандски трговац робљем, стигао је у Џејмстаун и

тамошњим колонистима продао 20 робова из Африке. Исто тако, брод са женама стигао је у Вирџинију. Заинтересовани мушкарци имали су да плате на име откупа за своје будуће жене 120 либри дувана.

1620. Енглеска круна и The Virginia Company потписали су уговор о забрани узгајања дувана у Енглеској.

Круна је гарантовала испуњење овог уговора, а за узврат добијала је од The Virginia Company 1 шилинг по либри дувана. Током године, из Вирџиније је у Енглеску увезено 40.000 либри дувана.

1621. Група од 60 жена, пристиглих у Џејмстаун и Вирџинију, продата је мушкарцима заинтересованим за женидбу по цени од 150 фунти дувана по глави.

1623. Френсис Бекон завршио рад на рукопису Нова Атлантида, The New Atlantis.

ДЕО ТРЕЋИ

3. Наравно, садржај овог пакета информација који сам пред вама вечерас

отворио, тренутно не може произвести ништа друго него информационо засићење

и информациону буку, али и стање блажене досаде и дремежа. Управо су то ефекти

који сам желео да произведем. Зашто?

Па, због тога што су информационо засићење и информациона бука, разуме

се и блажена досада са дремежом, структурирани по оним истим универзалним

115

начелима на темељу којих је структуриран читав наш универзум и све његове

појединачне манифестације и облици. То су начела детеминисаног хаоса.10

Наиме, ако упркос информационој засићености, информационој буци и

блаженој досади са дремежом, покушамо да одредимо место нашег скупа догађаја

у просторвремену, ако се потрудимо да идентификујемо све облике унутрашњих

односа, све векторе социјалног дијаграма који смо видели, све облике кретања,

комплементарности, еквиваленције и акаузалне каузалности, који конституишу

овај непотпуни просторновременски одсечак наше историје 16. века, добићемо

Велику Слику и премда једва произирну ипак јасну слику импресивног скупа

10 Поред радова наведених у напомени број 5, од значаја за теорију хаоса, њене импликације, али и ову област истраживања уопште, може се као добродошло показати и консултовање шире литературе. Стога заинтересованом читаоцу скрећем пажњу на Ervin Šredinger: Šta je život? Um i materija (1964), Vuk Karadžić, Beograd 1980; Tomas Kun: Struktura naučnih revolucija (1970), Nolit, Beograd 1974; Freeman J. Dyson: The Without End: Physics and Biology in an Open Universe, Reviews of Modern Physics, Vol. 51, No.3, July 1979, http://www.aleph.se/Trans/Global/Omega/dyson.txt; John Cage. Radovi / tekstovi 1939 – 1979, priredili Miša Savić i Filip Filipović, Radionica SIC, Beograd 1981; Benoit B. Mandelbrot: The Fractal Geometry of Nature, W.H. Freeman, New York 1983; Zvonko Marić: Ogled o fizičkoj realnosti, Nolit, Beograd 1986; Matila Gika: Filozofija i mistika broja (1952), Književna zajednica Novog Sada, 1987; Fitjof Capra: Tao fizike. Jedno istraživanje paralela između savremene fizike i istočnjačkog misticizma (1976), Opus, Beograd 1989; Verner Hajzenberg: Fizika i metafizika (1969), Nolit, Beograd 1989; Džon Gribin: U traganju za Šredingerovom mačkom (1983), Prosveta, Beograd 1989; C.G. Jung i W. Pauli: Tumačenje prirode i psihe (1955), Globus - Prosvjeta, Zagreb 1990; Izazov haosa, III Program Radio Beograda, broj 84, Beograd 1990, str. 253 - 292, priredio Karel Turza; Unus Mundus. Edicija za jedan i jedinstveni svet No. 1, Gradina, broj 10 - 11- 12, Niš 1992, str. 97 - 206, uredio Stevan Bošnjak i drugi; Arthur C. Clarke: Mandelmemo and Appendix: The Colours of Infinity, in A. C. Clarke: The Ghost from the Grand Banks (1990), Orbit – Little, Brown and Company Ltd., London 1992, pp. 239 – 253; Michio Kaku: Hyperspace. A Scientific Odyssey Through Parallel Universes, Time Warrps, and The Tenth Dimension, Oxford University Press, Oxford, New York... etc. 1994; John Casti: Complexification, Harper Collins Publishers, New York 1994; Murray Gell-Mann: The Quark and The Jaguar. Adventures in The Simple and The Complex, W.H. Freeman and Company, New York 1994; Stuart A. Kauffman: At Home In The Universe. The Search For The Laws of Self-organization and Complexity, Oxford University Press, New York… etc. 1995; Georg Smoot and Keay Davidson: Wrinkles in Time. The Imprint of Creation, Abacus, London 1995; Stiven Hoking: Crne rupe i bebe-vaseljene, I.A. Polaris, Beograd 1995; Russ Marion and Ken Weaver: Modified Poincaré Maps and return Maps: Tools for Analyzing Social Chaos (1997), http://www.hehd.elemson.edu/complex/Maps.htm; James Gleick: Chaos. Making a New Science (1988), Vintage, London… etc. 1998; Stanislas Dehaene: The Number Sense. How The Mind Creates Mathematics, Allen Lane, The Penguin Press, London… etc., 1998; James Gleick: Chaos. The Amazing Science of the Unpredictable (1987), Vintage - Random House, London etc. 1998; Peter Knapp: Evolution, Complex Systems and the Dialectic, Journal of World-System Research, Vol 5, No. 1, Boulder, Colorado, Spring 1999, http://csf.colorado.edu/wsystems/jwsr.html; Stephen Wolfram: A New Kind of Science, Wolfram Media, Inc., Champaign, IL 2002. Видети, такође, Chaos and Complexity for Social Scinetists. An Annotated Bibliography of Useful Books and Articles, http://hehd.elemson.edu/complex/AnnotBib.htm ; призори из апстрактних простора геометрије хаоса на адресама Fractal Mandelbrot and Julia Sets, http://www.geocities.com/CapeCanaveral/2854/, Fractal Pictures & Animations -http://www.cnam.fr/fractals.html, Chaos and Fractals: The Fractory, http://www.kcsd.k12.pa.us/~projects/fractal/index.html ...

116

облика, стања и процеса чије се путање сударају, пресецају, потиру, стапају... или

су наизглед независне, неповезане, насумице разбацане и савршено неуређене.

Таква слика рефлектује комплексност стварности "тренутка" који нас занима,

његов ритам и његов пуни унутрашњи садржај и смисао. Помислимо само на ту

густу, готово непровидну интерактивну мрежу испреплетаних и изукрштаних

релација на којима почива овај скуп догађаја: актери догађаја са таласним

путањама својих можданих електромагнетних таласа, својих конкретних срчаних

ритмова и ритмова крвотока, својих ритмова дисања, са путањама својих ДНК

ритмва и ритмова њихове историје, са таласним путањама сваког појединачног

мема, сваког мемофонда и читаве еволуције културе, са ритмовима својих

породичних, социјалних, економских, политичких, религиозних, технолошких,

етничких и етичких историје, са ритмом историје наше биосфере, ритмом читаве

наше планете и нашом људском улогом у свему томе... Кренемо ли сасвим "до

краја", односно до "почетка" тог скупа догађаја, видећемо да наша слика

рефлектује и ритам развоја читавог универзума, све до "тренутка" његовог

манифестовања, али и даље, све до простора квантног "ништавила" и његове

ексцентричне физике.

Овај скуп догађаја, дакле, представља времепростор случајног пресека свих

путања оних процеса, облика и стања који су га као "тренутак" учинили

вероватним и могућим, који су довели до тога да се као "тренутак" заиста и догоди

у стварном животу и који су одредили све његове вероватне и могуће

конфигурације у будућности. Слика коју тај "тренутак" емитује јесте слика скупа

појединачних случајева. Али, нема сумње да је то истовремено и Велика Слика

света. Јер, пред собом видимо мноштво облика и замршених путања

трансфинитног спектра на универзалној скали од 10-33 до 10+33 познатог

просторвремена.

Видимо, такође, да сваку путању најбоље представља крива њеног таласног

кретања. Тако наша слика рефлектује скуп бесконачног мноштва таласа

различитих фреквенција који конституишу сам "тренутак" који нас интересује.

Овде, то је "тренутак" када се у просторвремену светских послова "дугог 16. века"

манифестовао скуп догађаја у коме смо, као што је показано, препознали и наше

117

"Американце" и наше "Србе" на самом почетку њихове појединачне и заједничке

модерне историје. Следствено, то је и "амбијент" самог универзум у коме је такав

"тренутак" био вероватан и могућ.

Већ је речено да облици који испуњавају нашу слику представљају наизглед

случајан и свакако хаотичан скуп догађаја који се одвијају по различитим таласним

путањама и на различитим нивоима стварности. Очигледно је да се један такав

скуп не може ваљано разумети уколико се ослонимо на инструменте и стратегије

њутновско-картезијанског детерминизма. Уколико то ипак учинимо, онда и у овом

случају остајемо веома удаљени од истине за којом трагамо.

4. Ипак, ствари за нас нису тако безнадежне. На располагању нам је сво

знање света, па тако и сазнање да је универзум уређен по начелима

детерминистичког хаоса, његове фракталне геометрије и његове fuzzy логике,

односно логике растреситости. Разуме се, ово основно својство универзума

представља и унутрашње структуирално својство "невидљивог" света физичких и

хемијских процеса на којима универзум почива као и сваког од његових

појединачно манифестованих облика. Путање тела у космичком простору су

хаотичне, као што су и наша Земља, наш Сунчев систем, наша Галаксија и читав

космос, такође примери структура детрминистичког хаоса; детерминистички хаос

је унутрашњи принцип и свих познатих облика живота; терестријална

цивилизација и њена историја културне еволуције, без обзира на класификације и

систематизације којима се накнадно подвргавају, исто су тако структуре

детерминистичког хаоса. Слика коју смо добили рефлектује ову чињеницу.

Али, видимо да се у том хаосу стално користи појам ритам. То је зато јер

кретање, што значи сваки облик кретања, као основно својство динамике наше

локалне природе и читавог универзума, није друго него таласно кретање.11 Свако

11 Да је таласно кретање једно од фундаменталних својстава саме природе сазнали смо захваљујући резултатима истраживања феномена светлости. Две главне теорије о природи светлости које су биле постављене већ на почетку ових истраживања у модерном времену обележиле су читаву историју ових постигнућа, све до тридесетих година 20. века. Обе теорије биле су постављене у истом иницијалном моменту. Наиме, између 1665. и 1672. године Исак Њутн (Isaac Newton) поставио је корпускуларну теорију светлости, док је холандски математичар, астроном и физичар Кристијан Хигенс (Christian Huyghens) – savremenik i prijatelj Декарта (René Descartes), Паскала (Blaise Pascal), Лајбница (Gottfried Wilhelm Leibniz) и самог Њутна – био први који је 1678. у свом делу Traité de la Lumière, Расправа о светлости развио теорију о таласној природи светлости; овај Хигенсов капитални рад објављен је 1690. године. Од онда па до прве половине 20. века историја

118

истраживања природе светлости и сâмо је описало занимљиву таласну путању: од светлости која је честица (Isaac Newton, 1642 - 1727) која се понаша као талас (Christian Huyghens, 1629 - 1695), до светлости која је талас (Џејмс Максвел, James Clerk Maxwell, 1831-1879) која се понаша као честица (Алберт Ајнштајн, Albert Einstein, 1879 - 1955). Ајнштајн је својом теоријом релативитета (1905) показао да се светлост под извесним условима понаша као талас, а под неким другим условима као честица. Стога је било потребно обезбедити теорију на основу које се недвосмислено може предвидети када и под којим условима се манифестује једно, а када и под којим условима друго својство. Експериментлна посматрања и мерења потврдила су ову Ајнштајнову идеју 1923, али је дуална природа светлости постала научно доказана и прихваћена тек када је Луј де Бројли (Louis de Broglie, Louis Victor Pierre Raymond sedmi vojvoda de Broglie, 1892 - 1987) – у својој докторској дисертацији Recherches sur la théorie des quanta iz 1924. godine, a na osnovu teorija Ајнштајна и Планка (Planck), открио и математички доказао таласну природу електрона – електрон се под одговарајућим условима понаша и као талас и као честица. Зашто се то дешава установио је и доказао Вернер Хајзенберг (Werner Heisenberg, 1901 - 1976) са својом квантном механиком из године 1925. Од тог тренутка, био је потребан "само" корак како би се утврдило да је таласно кретање једно од фундаменталних својства читаве природе. Тај корак учинио је Шредингер (Erwin Schrödinger, 1887 - 1961) када је 1926, следећи интенције Де Бројлијеве теорије о таласној природи електрона, публиковао неколико радова у којима је поставио своју таласну теорију материје и објавио диференцијалну једначину која ће, од онда, бити позната као Шредингерова једначина. Ова два открића, таласна теорија материје и Шредингерова једначина и данас представљају темеље квантне теорије и таласне механике. Најзад, читав овај корпус идеја и теорија заокружио је у заиста нов теоријски систем Пол Дирак (Paul Adrian Maurice Dirac, 1902 - 1984) када је, комбинујући теорију релативитета са квантном механиком, у два чланка која је 1928. објавио у Proceedings of the Royal Society, поставио ону једначину која прецизно решава проблем путање електрона у неограниченом електромагнетном пољу; ова четворокомпонетна једначина од тада је позната као Диракова једначина. Де Бројли је за своје откриће таласне природе електрона добио Нобелову награду за физику; Таласна природа електрона наслов је тзв. Нобеловог предавања које је прочитао 12. децембра 1929. примајући Нобелову награду. Хајзенберг је добио Нобелову награду за физику 1932; своје Нобелово предавање Развој квантне механике, одржао је 11. децембра 1933. Већ следећег дана, 12. децембра 1933. двојица физичара који су поделили Нобелову награду за 1933. годину одржали су и своја Нобелова предавања. Били су то Шредингер који је прочитао рад Фундаментална идеја таласне механике и Дирак са предавањем Теорија електрона и позитрона. Предавања која су Хајзенберг, Де Бројли, Шредингер и Дирак одржали у Ослу примајући Нобелову награду, доступна су на адреси http://www.nobel.se/physics/laureats/html. Наравно, истраживања феномена светлости нису окончана открићем њене дуалне природе. Напротив, постављена су бројна нова питања за чијим се адекватним одговорима и данас трага. Са тим питањима ушли смо 21. век. Добар пример је претпоставка да постоје тахиони, честице без масе које су брже од светлости и које се, под одређеним условима, могу кретати и напред и назад у времену. Ова претпоставка која је артикулисана као научна хипотеза почетком шездесетих година 20. века, заснива се на импликацијама Еинстеинове теорије релативитета, иако је сам Еинстеин такву претпоставку сматрао неоснованом. Премда постојање тахиона није доказано – многи сматрају да и није могуће доказати постојање тако ексцентричних ентитета – а основано се претпоставља да се својства ових ентитета могу приписати неутринима, једној другој класи честица, дискусија о овом проблему интензивно траје. Тако је у мају 2002. значајну дискусију о тахионима – као узроку тзв. космичке инфлације која је омогућила да се у јединици времена мањој од секунде просторвреме универзума прошири од нулте таче после Биг Бенга до својих оптималних димензија – организоваo University Park sa Pennsylvania State University, http://www.newswise.com/article/2002/5/SOURCE3.snw.html. Лектира о тахионима је бројна, па овде насумице наводим неколико корисних наслова; видети, Robert Ehrlich: Nine Crazy Ideas of Science: A Few Mihgt Be True, Princeton University Press, Princeton 2001; Bryan J. Méndez: Time Travel. There Is No Time Like Yesterday, http://astron.berkeley.edu/~bmendez/html/time.html; Mu-In Park and Youn-Jai Park: Investigation on Tachyonic Neutrino, http://www.worldscinet.com/mpla/12/1228/park.html; избор репрезентативних радова о тахионима видети на е-адреси, http://search.dmoz.org/cgi- .

119

кретање по таласном образцу заправо је ритмичко смењивање "највиших" и

"најнижих" тачака неке путање. Сваки таласни образац посебно је уређена

структура, облик хармоније.

Следствено, наш хаос је хармонично уређен динамички систем. Било који

његов насумице издвојени облик поседује идентична својства као и целина. Такав

облик назива се фрактал. Он је себи сличан, истовремено веома једноставан и

бесконачно комплексан; у свакој од својих појединачних просторновременских

секвенци фрактал одговара целини и у њу се може пресликати. Његова геометрија

је нелинеарна, не-еуклидовска. То је геометрија природе, као што је то показао

Беноа Манделброт, утемељивач фракталне геометрије и теорије хаоса; и као што се

то лепо показује Манделбротовим скуповима (Z = z2 + c), или математичким

моделом познатим као сиертински подметач. Зато што и сами представљају

могућност идеално структурираног ритма, језици уметности, посебно музика и

поезија, као и језик математике они су инструменти који најбоље и оптимално

рефлектују (али и производе) такав свет и његову хаотично-хармоничну и

једноставно-комплексну структуру.

Међутим, овде треба скренути пажњу на још једно својство света какав нам

је данас познат. Чак и појам димензије сложених геометријских објеката постаје у

том свету варијабилан. Јер, од стајне тачке коју као посматрачи заузимамо

непосредно зависи и слика света коју видимо. Овде, најзад, долазимо и до оног

нашег клупка конца које ће помоћи да се ова релација боље осветли.

Наиме, у теорији хаоса начело варијабилности димензија илуструје се

једноставним експериментом у коме се мења растојање са кога посматрамо клупко

конца пречника 10 cm. и дебљином нити од 1 mm. Са велике даљине овај објекат се

види као нултидимензионални објекат, као тачка; са удаљености од 10 cm.

видећемо га као тродимензионални објекат; са 10 mm. удаљености пред нама је

неизмерни број једнодимензионалних објеката; са 1 mm. сваки навој видимо као

стуб, као целовит тродимензионални објекат; са 0,1 mm. сваки стуб се разлаже у

ново мноштво једнодимензионалних објеката; најзад, поново видимо

нултидимензионални објекат, односно тачку када са довољно блиског растојања

завиримо у подручје коначног броја атома тог нашег објекта.

120

Видимо да се димензије и њихове вредности код објекта који посматрамо

ритмички смењују и тако формирају посебну таласну путању трансформисања

димензија неког објекта, таласну путању који непосредно зависи од односа

посматрача и предмета посматрања. Ова таласна путања и њен образац целовито

описују наш објекат. Изолујемо ли било који од његових сегмената, добићемо само

парцијалну, редуковану, и следствено непотпуну, искривљену и нетачну слику,

слику објекта који у стварности не постоји.

5. Пошто смо се како-тако упознали са садржајем нашег пакета

информација, и пошто смо се са нашим клупком конца мало приближили чак и

сложеним проблемима којима се баве савремене науке, биће нам, верујем, лакше да

уочимо како су догађаји из 16. века заиста удобно смештени унутар кохерентног

референтног система који помаже да се осветли њихова дубока структурална

повезаност, ритам њиховог кретања у простору коњуктуралне и микро историје

током протеклих 500 година, али и да се са високим степеном вероватноће

претпостави вероватна будућност историјског тока који је њима покренут.

Укратко, ствари стоје овако.

Иако је већ речено, ипак да још једном поновим. Људско друштво је

најкомплекснији само-организујући систем у познатој природи.

Хроника његове повести скуп је небројених "спољашњих" и "унутрашњих"

облика који се трансформишу и конвертују један у други, који се крећу различитим

брзинама и различитим ритмовима по таласним путањама различитих таласних

дужина и управо тако и управо због тога успостављају и репродукују његову

јединствену, интегрисану и општу, свакако нестабилну и разуме се хаотичну

структуру која се креће по ритму властите таласне функције. Појединачни облици

и локални феномени манифестације су општих својстава и потенцијала ове целине

просторвремена људског друштва и ритма његовог кретања.

Ова општа својства просторновременске структуре коју представља људско

друштво никако нису и његова ексклузивна својства. Напротив, она су скуп облика

у којима се локално, у терестријалном људском свету, манифестују универзални

закони природе који регулишу поредак, кретање и облике читавог универзума.

121

Изван тог и таквог просторвремена људске заједнице на Земљи није могућ

ни један облик, ни један догађај који припада класи људских феномена. Повест

људског друштва, односно историја културне еволуције као скупа историјâ

цивилизација и култура, манифестује се, дакле, као таласно кретање по

трајекторији екстремно комплексне таласне функције. Сви облици и све секвенце

кретања на општој таласној путањи људске заједнице налазе се у интерактивном

односу као променљиве и историчне структурне јединице које једна другу

условљавају и које се претапају једна у другу у складу са правцем и смером

кретања стреле времена, што значи да се крећу у правцу и смеру будућности12.

Људска историја је историја људске будућности. Историја људске

будућности је терестријална манифестација опште историје будућности

Универзума.

Кретање у правцу и смеру будућности опште је "хоризонтално" својство

људског друштва и његове повести, али то је "хоризонтално" својство и сваког од

његових посебних појавних облика.

Вертикални пресек тока историје људске будућности показује да је и овде

реч о вишеслојно комплексној, "троспратној" структури. Догађајна историја или

микроисторија одвија се на површини тог скупа догађаја као краткотрајно кретање

брзог ритма. Историја стицања околности или коњуктурална историја са својом

спором ритмичком матрицом, заузима средишњи део на овој слици. Испод ње, у

самим темељима, одвија се структурална историја или историја дугог трајања;

за своју партитуру она користи векове као основне временске јединице, па у односу

12 Идеја о стрели времена рефлектује данашња знања о нашем универзуму као отвореном систему у коме будућност као правац кретања времена, још прецизније као правац кретања просторвремена игра централну улогу. Током шездесетих година 20. века концепт стреле времена развијен је са становишта импликација другог закона термодинамике, почетком седамдесетих постао је широко прихваћен унутар природних наука уопште, посебно са појавом студија комплексности, а у областима друштвених наука и хуманистичких дисциплина почео је да се користи у последњој деценији тог столећа, током деведесетих година. Видети, Dž. Dž. Vitrou: Šta je vreme? (1971), Prosveta, Beograd 1985, poglavlje 7, Poreklo i strela vremena, str. 126 - 139; Stiven Hoking: Kratka povest vremena (1988), Otokar Keršovani, Rijeka 1988, poglavlje Strela vremena, str. 177 - 188; Ilya Prigogine: The Arrow of Time, Workshop on Ecolog. Physical Chemistry, Nov. 8-12, 1990, Sienna, Italy. Elsevier Science Publishers, B.V. Amsterdam; Ilya Prigogine: The Arrow of Time (Pescara, 1999), http://www.icra.it/Publication/Books/Prigogine/Motivation.htm; добар, и кратак, преглед истраживања од значаја за концепт стреле времена видети на адреси The Arrow of Time, http://marxist.com/science/arrowoftime.html.

122

на друге две историје делује као "непроменљива" која се налази "на граници

кретања и непокретности".13

Свака од ових историја има своју посебну таласну путању, посебну брзину и

посебни ритам кретања. Различите таласне путање, брзине и ритмови посебних

историја поклапају се ретко и то само унутар дугих временских секвенци, али када

се ово поклапање, ово усклађивање различитих ритмова различитих историја

догоди, онда је на делу процес радикалних, неповратних и суштинских

трансформација свих затечених структура. Актуелна транзитна епоха у којој се

налази савремени светски систем упозорава нас да се управо "данас" налазимо у

простору једне такве суштинске, структуралне, што значи и епохалне

трансформације.

Ово је "вертикално" својство динамике људског друштва, својство динамике

његове опште повести и својство сваког од његових посебних облика.

Ако поред свега имамо у виду и корпус принципа који подједнако важе за

сваки облик на универзалној просторновременској скали од од – ∞ (минус

бесконачно) до + ∞ (плус бесконачно), а то су општи принципи контигенције,

неодређености, нелинеарности, динамичности, иреверзибилности, хаоса,

ентропије, еквилибријума, бифуркације, нестабилности, транзиције... итд., онда

људско друштво и његову повест можемо представити као густу мрежу релација

које се успостављају између свих тачака које га конституишу "изнутра", а такође и

између сваке од ових тачака и целине "амбијента" који конституише тај систем

"споља". Чврстих и јасних граница овде нема. Иако различити, облици и релације

међусобно се прожимају и претапају, а њихове границе су пенасте и порозне као у

сваком простору фракталне геометрије.

6. Стога, основна јединица анализе у случају наших "Американаца" и

"Срба", светских послова у којима су кроз историју имали или имају своје улоге,

као и истраживање могућих будућности тих послова и тих улога може бити само

13 Видети, Фернан Бродел: Историја и друштвене науке (1958), у Фернан Бродел: Списи о историји, исто, стр. 83 - 138; Fernand Braudel: Historija i sociologija, u Georges Gurvitch, redaktor: Sociologija, I - II (1963), Naprijed, Zagreb 1966, tom I, str. 94 - 110; цитирано место на стр. 104.

123

светско друштво, односно савремени светски (капиталистички) систем са

његовим својствима.

Тај свет је као простор могућности постављен током "дугог 16. века" са

чијим смо се малим избором репрезентативних догађаја срели; тај свет је имао

властити период развоја и раста па је свој идеални еквилибријум достигао крајем

19. века; уз велике напоре и учесталу примену најрадикалнијих средстава као што

су то два светска и на стотине тзв. локалних ратова, тај свет је успео да своју

равнотежу одржава све до краја шездесетих и почетка седамдесетих година 20.

века; тада, равнотежу су нарушила два крупна догађаја са светским импликацијама,

догађаји познати као "светска револуција 1968." и велика светска енергетска криза

коју је изазвао тзв. "нафрни шок" из 1973 - 1974; на таласу ових догађаја наш свет

је неповратно ушао у простор системске бифуркације и последње кризе,

транзиције и историјске демисије; постављени су темељи једног новог света који

се са својим већ манифестованим потенцијалима и тенденцијама назире на

хоризонту. После догађаја између "светске револуције 1968." и "нафтног шока" из

1973 - 1974, стари систем света је, нимало добровољно, уз снажне отпоре

традиционалних структура светске и локалних моћи, почео да напушта сцену

историје док је на њој, прво полако и несигурно, а потом све брже и извесније

почео да се успоставља нови систем света.

Тако је у простору системске бифуркације и последње кризе досадашњег

система света покренута актуелна мондијална трансформација и транзициона

криза, ова структурална трансформација светског друштва чији смо савременици

и актери.

Историјски процес мондијалне трансформације покренут после догађаја

између "светске револуције 1968." и "нафтног шока" из 1973 - 1974. трајаће до

дубоко у 21. век. Мондијална трансформација са својом транзиционом кризом биће

окончана тек под структуралним претпоставкама новог светског система и његове

тендеције да достигне стабилност властитог еквилибријума. Ови процеси већ су

обележили неколико деценија 20. века. Нема никакве сумње да ће пресудно

обележити и прву половину 21. века. Зато по аналогији са "дугим 16. веком" читаву

просторвременску секвенцу у којој се ови процеси одвијају и у којој ће се још

124

одвијати називам дуги 21. век. "Унутар оваквог сценарија, шта можемо рећи о

друштвеној промени? Можемо рећи да још једном понаво посматрамо демисију

једног историјског система паралелну демисији европског феудалног система пре

500 - 600 година."14

"Дуги 16. век" и дуги 21. век два су моделски идентична историјска случаја

мондијалне трансформације и транзиционе кризе. У оба случаја, наиме, на сцени је

истовремена историјска демисија старог система света с једне стране и

успостављање темељних структура новог система света с друге.

7. "Закони природе не праве разлику између прошлости и будућности",

пише Хокинг па нешто касније, и на истом месту, закључује да је то разлог што ни

"закони науке не праве разлику између смера 'напред' и смера 'назад' у времену."15

Иако је наше незнање још неизмерно велико, ипак следи да са извесним степеном

вероватноће и под одређеним условима можемо претпоставити и предвидети

будући ток сваког кретања на свакој таласној путањи. Уз важну напомену да је

непредвидљивост само друго лице предвидљивости, нема сумње да савремене

науке убедљиво демонстрирају ову начелну могућност.16 Свака конзистентна и

14 Immanuel Wallerstein: Social Change? Change is Eternal. Nothing ever Change, FBC, SUNY, Address at Sessão Solene de Abertura of the III Congresso Português de Sociologia, Práticas e Processos da Mundança Social, Lisboa, Feb. 7, 1996, p. 10, http://fbc.binghamton.edu/iwportug.htm. 15 Stiven Hoking: Kratka povest vremena, исто, стр. 178 и стр. 187. Интересантно запажање од интереса за овај проблем наведено је на другом месту: "Заправо, једино је у индо-европским језицима у потпуности развијено разликовање прошлости, садашњости и будућности." Видети, Џ. Џ. Витроу: Време кроз историју (1988), СКЗ, Београд 1993, стр. 26. 16 Постоји велики број више или мање познатих случајева који потврђују ово стање ствари. Тако је, на пример, Џонатан Свифт (Jonathan Swift) у Гуливеровим путовањима из 1726. предвидео постојање Деимоса и Фобоса, иако су ови Марсови сателити откривени тек 150 година доцније. Леп пример је и случај са математичком климактологијом Милутина Миланковића. Своју комплексну теорију климатских промена – феномен секуларног померања Земљиних полова доводи у правилним временским секвенцама, од којих свака траје по 26.000 година, до мењања угла Сунчеве радијације, а то као последицу има промене терестријалне осунчаности и ритмичко смењивање климатских епоха – Миланковић је поставио и доказао интуитивно-математичким путем током двадестих и тридесетих година 20. века. На основу расположивих чињеница израчунао је таласну путању климатских промена на Земљи за период од 600.000 година њене геолошке прошлости. Пошто су у САД 1969. године U.S. Department of Commerce и National Science Foundation, Washington, D.C., објавили енглески превод капиталног Миланковићевог дела о математичкој климактологији – Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem, SKA, Beograd 1941; Canon of Insolation of the Earth and Its Application to th Problem of the Ice Ages, Washington, D.C. 1969 – организована су обимна гео-физичка, астрономска и климатографска истраживања чији је задатак био да се Миланковићева теорија провери. Резултати који су објављени 10. децембра 1976. у часопису Натуре у потпуности су потврдили Миланковићеве математичке

125

проверљива научна теорија показује да довољна количина знања о неким

иницијалним условима омогућава да се даљи ток неког кретања, ма колико оно

било комплексно, не само предвиди, него и да се експериментално произведе.17

Премда је људско друштво најкомплекснији само-организујући систем у познатој

природи, и премда су знања којима о њему располажемо још увек недовољна, оно

није изузетак у овој ствари.

Будућност људског друштва начелно је предвидљива исто тако као и свако

друго таласно кретање.

Начелна могућност предвиђања и креирања социјалне будућности почела је

током "дугог 16. века" да се артикулише и структурира као секуларна, што значи

критичка, рационална, научно утемељена или науци блиска филозофска,

истраживачка, а такође и политичка дисциплина. Секуларна идеја будућности чији

су темељи постављени током "дугог 16. века" представља структурални раскид

епохе модерности са епохом у којој је доминирала теологија будућности са

концептом спаса у хришћанству и сродним концепцијама у другим религијама.

Теологија будућности била је доминантна читавих хиљаду година па је све до

"дугог 16. века" представљала практично једини концептуални оквир управљања

светским пословима. Да је процес артикулисања и структурирања секуларне идеје налазе и предвиђања. О Миланквићу и значају његове теорије, видети на е-адресама European Geophysical Society, http://www.copernicus.org/EGS/egs_info/milankovic.htm, Geoinstitut – http://www.astronomija.co.yu/biografije/milankovic/milankovic/htm. 17 О једном спектакуларном случају који потврђује ову начелну могућност науке да предвиди и произведе неки, ма колико комплексан догађај, светска научна јавност и светска јавност уопште обавештена је прелиминарно на дан 16. септембра 2002, а са много више детаља два дана касније, 18. септембра 2002. Наиме, научници ангажовани на пројекту ATHENA – Anthydrogen Production and Precision Experiments, на коме се ради у CERN-у – Европска организација за нуклеарна истраживања – из Женеве, објавили су да је са успехом произведено 50.000 хладних атома анти-водоника! Реч је о антиматерији чије је постојање теоријски предвидео Пол Дирак 1930. године! Видети, Live from CERN, http://livefromcern.web.cern.ch/livefromcern/antimatter/AM-cactory00_discov; ATHENA, http://athena-positrons.web.cern.ch/ATHENA-positrons/wwwathena/news/html; Nature advanced online publications, 18 September 2002, http://www.nature.com/nsu/020919/020916-7.html; Physics Web, http://www.physicsweb.org/article/news/6/9/11... итд; библиографију чланака о овом догађају од изузетног значаја који су до 27. септембра 2002, објављени у британским, америчким, италијанским, шпанским, немачким, данским, јапанским, француским, шведским, холандским, финским и пољским медијима видети на адреси ATHENA, http://athena-positrons.web.cern.ch/ATHENA-positrons/wwwathena/inthenews.html; са једномесечним закашњењем и наша јавност је обавештена о чињеници да су лабраторијски произведени атоми антиматерије; видети, др Владимир Ајдачић: Тајна свемира у руци, Политика, недеља 17 новембар 2002, стр. А20.

126

будућности далеко одмакао, упечатљиво је демонстрирао талас светске револуције

који је захватио свет у 18. веку, са револуцијама у Француској и Северној Америци

и таласом промена које су оне покренуле као најважнијим догађајима.18 Утемељена

на великим класичним филозофским и научним системима, а после различитих,

мање или више успешних покушаја чији су аутори током 19. века настојали да је

конституишу и као строгу научну дисциплину, секуларна идеја будућности стекла

је у 20. веку, а посебно после Другог светског рата, својства науке чији су резултати

емпиријски проверљиви.19 Захваљујући примени резултата који су преузети из

18 Слику таласа мондијалне револуције 18. века пластично дочарава хронологија тог догађаја. Локално, револуције овог таласа одигравале су се овим редоследом: Корзика, 1755; Женева, 1768; Југоисточна Русија, 1773; Тринаест британских колонија у Северној Америци, 1775; Холандија, 1784; Аустријска Холандија, 1787; Француска, 1789; Лијеж, 1789; Угарска, 1790; Пољска, 1791; Хаити, 1791; Корзика, 1793; Сардинија, 1793; Ирска, 1798; Србија, 1804; Шпанија, 1808; Тирол, 1809; Шпанска Америка, 1810. Бечки конгрес великих сила 1814. и светски поредак Свете Алијансе које су оне тада успоставиле требало је да "за сва времена" онемогуће ову праксу и да свет врате у стање "изворног" и "вечног" поретка. Није успело. 19 На основу искустава из Другог светског рата, све владе, посебно владе великих сила, почеле су да на институционално организован начин користе прогностичке капацитете бројних наука и научних дисциплина за формулисање својих дугорочних или краткорочних политика у различитим областима. Све до данас, можда најупечатљивији пример у овој ствари пружа корпорација RAND (акроним од Research and Development), коју је као приватну истраживачку лабораторију широког спектра и са великим бројем истраживача основало ратно ваздухопловство САД – постављен као пројект већ 1945, RAND је после три године реорганизован у корпорацију која је почела са радом 1948. Јохан фон Нојман (Johann von Neuman), који је уочи Другог светског рата наставио каријеру у САД као Џон фон Нојман (John von Neuman), и који је развио конзистентну теорију игара (књигу Theory of Games and Economic Behavior објавио је са Оскаром Моргенстерном (Oskar Morgenstern) 1944. године у САД; основе своје теорије дефинисао је још 1928), био је један од главних истраживача у RAND-у од самог почетка, а на теорији игара заснивао се један од најважнијих мега-пројеката RAND-а током првих 50 година рада те корпорације. Методологију и инструменте технолошког предвиђања, technological forecasting, развијаног крајем рата, конзистентно је изложио Теодор фон Карман (Theodore von Kármán) у књизи Toward New Horizons из 1947. Од почетка педесетих година Херман Кан (Herman Kahn) и други истраживачи из RAND-а развили су тзв. технику сценарија, scenario technique засновану на примени теорије вероватноће, теорије системске анализе и других математичких и статистичких теорија, укључујући и најраније резултате компјутерских наука и програмирања. Научна дисциплина позната као футурологија, која се данас трансформисала у студије будућности, развила се из ових пројеката. Године 1965. American Academy of Science and Arts оформила је Комисију за годину 2000, Commission on the Year 2000, са задатком да "антиципира социјалне токове, креира нове институције и предложи алтернативне програме". Комисија којој је председавао Данијел Бел (Daniel Bell), представила је 1967. свој извештај јавности; био је то први документ у коме је публикован широк спектар резултата студијâ будућности на којима се у САД радило претходних деценија…Разуме се, постоји и велики број сродних примера из других крајева света. Видети, Herman Kahn and Anthony J. Wiener: The Year 2000. A Framework for Speculation on the Next Thirty-Three Years, The MacMillan Company, New York 1967; Mičel Kler: Rat kome nema kraja. Američko planiranje novih vijetnama (1970), Vojnoizdavački zavod, Beograd 1975; Herman Kahn: Slijedećih 200 godina (1976), Stvarnost, Zagreb 1977; Ervin Laszlo i saradnici: Ciljevi čovječanstva. Izvještaj Rimskom klubu o novim horizontima svjetske zajednice (1977), Globus, Zagreb 1979; Bernard Cazes: Povijest budućnosti (1988), August Cesarec, Zagreb 1992;

127

различитих математичких дисциплина и природних наука уопште, догодила се у

подручју друштвених и хуманистичких наука она епистемолошка револуција о

којој говори Волерстин. Ова револуција обезбедила је алате, технике и стратегије

истраживања који демонстрирају могућности успешног предвиђања будућег тока

догађаја у људском друштву.

8. Николај Димитријевич Кондратјев (Николай Дмитриевич Кондратьев)20

био је први који је развио метод истраживања друштвених процеса на дугој

историјској скали, метод чији су главни инструменти преузети из различитих Predictions. 30 Great Minds on the Future, ed. Sian Griffits, Oxford University Press, Oxford 1999… Студије будућности биле су државни, идеолошки или корпоративни монопол од стратешког значаја практично све до почетка деведесетих година 20. века када је Интернет изазвао праву информатичку револуција, ослободио информацију, учинио је јавним добром и демократизовао њено креирање и коришћење. Видети, на адресама Foundation for the Future, http://www.futurefoundation.com/; OECD Futures Programs, http://www.oecd.org/sge/au/ ; Magna Carta for the Knowledge Age: Cyberspace and the American Dream, http://www.pff.org/pff/position.html; Millenium Project, http://millennium-project.org/; World Transhumanism Association, http://www.transhumanist.com/; Foresight Institute, http://www.foresight.org/; Principia Cybernetica Web, http://pespmc1.vub.ac.be/DEFAULT.html … итд. 20 Николај Димитријевич Кондратијев, рођен 4. марта 1892. у сељачкој породици северно од Москве, студирао је економију, епистемологију и историју на Универзитету у Петрограду; био је члан Социјалистичке револуционарне партије (еСеР). Отпочео је каријеру истраживача у областима аграрне економије и статистике, посебно заинтересован за проблем прехрамбених залиха. Када је Александар Фјодорович Керенски (Алекса­ндр Фёдорович Ке­ренский, 1881 - 1970), један од најистакнутијих првака Социјалистичке револуционарне партије и једини у Русији који је имао положај у оба конкурентска центра власти после Фебруарске револуције 1917 – у привременој влади био је министар, а затим и премијер, у петроградском Савету радничких и војничких депутата обављао је дужност потпредседника – дана 5. октобра 1917. прогласио састав свог новог, показаће се и последњег кабинета, у њему се нашло места и за Кондратијева. Био је министра за снабдевање. После Октобарске револуције, у којој су Лењин и бољшевици преузели сву власт, а влада Керенског била распуштена, у метежу грађанског рата и прокламоване политике ратног комунизма, Кондратијев је 1919. почео да ради као предавач на Пољопривредној Академији Петар Велики. Октобра 1920. основао је Институт за коњуктуру у Москви и био постављен за првог директора. Када је после крваво угушене побуне морнара у Кронштаду марта 1921, прокламована Нова економска политика, НЕП, Кондратијев је постао један од заговорника и теоретичара те концепције. Већ 1923. године Институт за коњуктуру био је респектабилна академска установу са 51 истраживачем. Са много ентузијазма Кондратијев је публиковао своје радове и учествовао у често веома оштрим расправама о виталним проблемима друштвеног развоја. Иако је Лењин још увек био жив, активан и неприкосновен, сурова борба за његово наслеђе, већ је била почела. Стаљин је 1922. постао секретар Централног комитета, а Зиновјев и Камењев били су му много ближи од Троцког, његовог највећег конкурента и најозбиљнијег противника. У таквом амбијенту, свака теоријска расправа имала је тих година у совјетској Русији своје непредвидљиве и радикалне политичке импликације које су се, по правилу, окончавале трагично. То ће демонстрирати и трагични случај Н. Д. Кондратијева. Наиме, у чисткама које су пратиле идеолошку кампању коју је 1928. године Стаљин покренуо против "деснице", Кондратијев је ухапшен 1930, осуђен је на осам година логора, потом је 17. септембра 1938. у логору поново изведен на суд, по аутоматском поступку био осуђен на смрт и одмах стрељан.

128

области математике, а резултати емпиријски мерљиви и математички доказиви. Он

је, наиме, 1925. у Москви публиковао рад Главни економски циклуси у коме је

представио своје пионирско откриће о правилном ритмичком смењивању циклуса

економске експанзије или коњуктуре (А фаза раста) и циклуса контракције или

рецесије (Б фаза пада) од којих сваки траје од 20 до 30 година унутар заједничких

дугих таласа привредног развоја који трају од 50 до 60 година; превод чланка

Главни економски циклуси објављен је у Немачкој већ наредне 1926. године.21

Користећи инструменте математичке и статистичке анализе и распложиву

емпиријску евиденцију о ценама појединих роба, расту или паду каматних стопа и

другим економским показатељима за период од око 1789. до 1920. године,

21 Године 1922. у издању московског државног издавача Вологда, Кондратијев је објавио књигу Светска економија и њене коњуктуре за време и после рата. Била је то прва верзија његове теорије цикличког ритма економског развоја. Неки критичари, например Осински, оптужили су тада Кондратијева да у тој књизи заступа про-капиталистичко становиште. Троцки је такође објавио чланак у коме критикује Кондратијеве хипотезе, посебно његово становиште о реверзибилним процесима (концепт трансформације комфора, концепт репродукције фиксног капитала, реверзибилност криза) и иреверзибилним процесима (као што су технолошке и социјалне промене), као и став Кондратијева да је еволуција економије као целине иреверзибилан процес. Кондратијев је својим критичарима, посебно Троцком, одговорио чланком Нека контроверзна питања у вези са светском економијом и кризом, који је публиковао 1923. Резултате својих истраживања Кондратијев је 1924. године представио и међународној академској заједници током студијског путовања по Енглеској, Немачкој, Канади и САД. Исте године, у Москви је објавио чланак О појму економске статистике, динамици и флуктуацијама. Овим чланком почела је друга важна дисусија у којој је Кондратијев био један од актера. Његов главни опонент у овом случају био је Опарин. Наредне 1925, у првом броју новог часописа Питања коњуктуре објавио је, данас славни чланак Главни економски циклуси у коме је конзистентно поставио и изложио своју теорију дугих таласа. Под насловом Die langen Wellen der Konjunktur, чланак Главни економски циклуси објављен је на немачком језику 1926. године у часопису Archiv für Sozialwissenschaft und Sozialpolitik (Vol. 56, no. 3, pp. 573-609), док се расправа о динамици економских циклус коју је водио са Опарином и другим учесницима наставила се све до 1928. када је Кондратијев објавио књигу Главни циклуси коњуктуре у којој је публиковао своје чланке из 1926, као и читаву расправу са Опарином. Година 1928. у којој је Кондратијев објавио, показаће се за живота последњу, књигу Главни циклуси коњуктуре није била добра година за многе, па тако ни за Кондратијева. Стаљин је, наиме, 1928. године покренуо оштру идеолошку кампању против "деснице", његов говор О десној опасности у СКП(б) од 19. октобра 1928. постао је директиван, а за највећу "десничарску" опасност проглашен је Бухарин, као главни креатор НЕП-а, али и сви други протагонисти тог концепта економског развоја, наравно укључујући и Кондратијева. Ови "десничари" су оптужени као група опасних завереника која хоће да рестаурира капитализам. Исте 1928. године Кондратијев је смењен са места директора Института за коњуктуру на таласу чистке коју је покренуо Стаљин. Под оптужбом да је члан илегалне Сељачке радничке партије, Кондратијев је ухапшен у јулу 1930; у августу исте године, Стаљин је у писму Молотову захтевао да се Кондратијев "егзекутира" и "уклони". Сâм Бухарин остао је још неколико наредних година под свакодневним надзором на "слободи". Осуђен као политички непријатељ на осам година затвора, Кондратијев се од фебруара 1932. све до смрти 1938. налазио у једном од логора недалеко од Москве.

129

Кондратјев је показао да се периоди економске коњунктуре и рецесије, А фаза и B

фаза, смењују као правилни циклуси унутар три дуга таласа од који сваки траје 50

до 60 година. Дуги таласи Кондратјева су:

Први дуги талас: 1. А фаза, циклус експанзије или раста, од краја 1780 - тих

или почетка 1790 - тих до 1810 - 1817; 2. Б фаза, циклус контракције или пада, од

1810 - 1817. године до 1844 - 1851.

Други дуги талас: 1. А фаза, циклус експанзије или раста, од 1844 - 1851 до

1870 - 1875; 2. Б фаза, циклус контракције или пада, од 1870 - 1875. до 1890 - 1896.

Трећи други талас: 1. А фаза, циклус експанзије или раста, од 1890 - 1896.

до 1914 - 1920; 2. Б фаза, циклус контракције или пада, који је почео 1914 - 1920.

Иако сам Кондратјев на томе није инсистирао, јасно је да се метод анализе

који је он тестирао на смеру "уназад" историјског тока, основано може применити

и на смер "унапред". Да је, на пример, неки од Кондратјевљевих савременика из

1925. године следио логику његовог аналитичког модела, онда је мого

претпоставити да се окончање циклуса контракције или пада (Б фаза) трећег дугог

таласа који је почео 1914 - 1920, основано може очекивати тек за 20 до 30 година,

дакле у некој предпостављеној тачки просторвремена између 1934 - 1940. и 1944 -

1950.

Секуларна теорија будућности добила је тако свој најважнији инструмент,

али је управо откриће тог аналитичког инструмента било разлог за велику

узнемиреност. Разуме се, за велику узнемиреност оних који су у својим рукама

држали све полуге власти и моћи. Јер, питања људских перспектива и неизвесне

будућности поново је било драматично отворено, а откриће Кондратјева сасвим је

обесмишљавало испразни реторички патос и оптимизам владајуће идеологије.

Следствено, Кондратјев је имао да буде једна од безбројних жртава тог склопа

догађаја. Упркос жустрих критика и отворених идеолошких напада који су пратили

његов рад, упркос логора у који је бачен због својих идеја, није било никакве

сумње да је реч о значајном открићу. Године 1933. Кондратјевљево име нашло се

међу еминетним оснивачима међународног Економетријског друштва22, његов

22 У писму које је Регнар Фриш (Ragnar Frisch), пионир економетрије – апликовање математичких модела и статистичких техника на економске показатеље – упутио октобра 1932. Јозефу Шумпетеру

130

најважнији рад Главни економски циклуси био је 1935. преведен са немачког на

енглески и објављен у САД23, а његов таласни образац ритмичког смењивања

циклуса раста и пада Јозеф Шумпетер (Joseph Schumpeter) назвао је Kondratieff

Waves, Кондратијевљеви таласи или К-таласи.24 Наравно, за самог Кондратјева

било је касно. Изведен пред стрељачки строј у логору покрај Москве био је

стрељан 17. септембра 1938.25 Деценијама потом, дубока тишина прекрилвала је и

њега и његов рад.26

Ипак, године 1979, када су размере актуелне системске бифуркације и

транзиционе кризе светског система биле препознате, пролећна свеска часописа

Review, гласила Fernand Braudel Centera, била је у целини посвећена дискусији о

циклусима и трендовима са интегралним енглеским преводом са руског језика

Кондратјевљевог чланка Главни економски циклуси из 1925. као централним поводом иницијативе за оснивање Економетријског друштва, Econometric Society, предлаже се да због заслуга за науку међу угледним научницима оснивачима будуће асоцијације буду и два Руса – Кондратијев и Сиудски. Када је у августа 1933. године Економетријско друштво почело са радом, у групи од 29 његових оснивача, заједно са Фришом, Шумпетером, Кејнсом (Keynes), Мичелом (Mitchell) и другим великим именима економетрије и економске теорије уопште, налазио се и Кондратијев. У том тренутку, већ три године био је један од осуђеника у Гулагу. 23 Nikolas D. Kondratieff: The Long Waves in Economic Life, Review of Economic Statistics, University of Harvard, Vol. XVII, No. 6, November 1935, pp. 105 - 115. 24 Joseph Schumpeter: The Theory of Economic Development: An Inquiry into Profits, Capital, Credit, Interest, and the Business Cycle, Harvard University Press, Cambridge Mass. 1934, second printing 1936, third printing 1949; изворно, дело је 1912. објављено на немачком језику под насловом Theorie der wirtschaftlichen Entwicklung; isti: Business Cycles. A Theoretical, Historical and Statistical Analysis of the Capitalist Process, I - II, McGraw-Hill Book Co. Inc., New York and London 1939, revised edition published in 1964. 25 Иако се у време док му међународна академска заједница одаје највећа признања за његов пионирски рад већ неколико година налазио у логору, Кондратијев је наставио са својим истраживањима. О томе сведоче сачувана писма која је слао породици. У једном од писама својој жени пише да за објављивање припрема рукописе чак пет нових књига. Последње сачувано писмо послао је својој ћерци 31. августа 1938. Неколико дана касније, 17. септембра 1938, поново је изведен пред суд и осуђен на смрт стрељањем. Пресуда је одмах извршена. Кондратијев је тада имао 46 година. 26 Упркос чињеници да се неколико деценија о Кондратијеву говорило мало или нимало, нема сумње да је његов рад деловао подстицајно. Тако су, на прпимер, после Другог светског рата, L.R. Klein и A.S. Goldberger развили аналитички и прогностички макроекономски модел за САД, тзв. Мичиген (Michigen) модел, који је као основну јединицу имао годишње циклусе националне економије; касније генерације тог аналитичког (и прогностичког) модела заснивале су се на кварталним циклусима. Економетријски модел који су заједно развили U.S. Federal Reserve Board, Massachusetts Institute of Technology и University of Pennsylvania посебно је дизајниран за монетарни сектор и политику монетарног сектора…

131

прилогом. 27 Тако је Кондратјев, четрдесет година пошто је стрељан а његов рад

предат забораву, поново ступио на сцену светске академске заједнице и тако су

крајем седамдесетих година 20. века његови К-таласи поново препознати као један

од главних инструмената за истраживање ритма писане људске историје, а такође и

као један од главних инструмената предвиђања будућег тока догађаја у светским

пословима. Данашња теорија светског система има снажно упориште у дугим

таласима које је открио Н. Д. Кондратјев.28 Сâм Николај Димитријевич Кондратјев

судски је рехабилитован тек 1987. године у Москви.29

9. Говорећи марта 1985. о проблему "почетка" и "краја" сваког историјског

система, па тако и савременог, Имануел Волерстин изричито каже: "Отуда сваки

историјски систем мора да остане историјски. Ако он има почетак, имаће и крај.

27 Видети, Review, Cycles and Trend, vol. II, No. 4, Spring 1979. Објављени су следећи радови: Research Working Group on Cyclical Rhythms and Secular Trends: Cyclical Rhythms and Secular Trends of the Capitalist World-Economy: Some Premises, Hypotheses, and Questions (pp. 483 - 500); Nicole Bousquet: Esquisse d'une theorie de l'alternance de periodes de concurrence et d'hegemonie au centre de l'economie-monde capitaliste (pp. 501 - 517); N. D. Kondratieff: The Long Waves in Economic Life (pp. 519 - 562); Krzysztof Pomian: The Secular Evolution of the Concept of Cycles (pp. 563 - 646); Fernand Braudel: A Model for the Analysis of the Decline of Italy (pp. 647 - 662); Immanuel Wallerstein: Kondratieff Up or Kondratieff Down? (pp. 663 - 673); Kenneth Barr: Long Waves: A Selective, Annotated Bibliography (pp. 675 - 718). 28 О значају Кондратјевљеве теорије дугих таласа за теорију светског система видети, Nikolas D. Kondratieff: The Long Wave Cycle, Richardson and Snyder, New York 1984; Alfred Kleinknecht, Ernest Mandel and Immanuel Wallerstein: New Findings in Long-Wave Research, St. Martin's, New York 1992; Milan Popović: Ritam sveta. Škola svetskog sistema Immanuela Wallersteina, CID (Centar za izdavačku djelatnost), Podgorica 1995; Chaos Theory in the Social Science: Foundations and Applications, ed. by Douglas Kiel and Euel Elliot, The University of Michigan Press, An Arbor 1996 (посебно, chapter 10, Brian J.L. Barry and Heja Kim: Long Waves 1790 - 1990: Intermittency, Chaos and Control); George Modelski and William R. Thompson: Leading Sectors and World Powers: The Coevolution of Global Economics and Politics, University of South Carolina Press, Columbia 1996; такође видети радове на адресама: Geography of Economic Changе, http://faculty.washington.edu/~krumme/readings/change.html; Kondratieff Wave, www.angelfire.com/or/truthfinder/index22.html; Schumpeter Page, http://www.utdallas.edu/~harpham/Schump.html; Long-Wave Theories of Development, http://faculty.washington.edu/krumme/207/development/longwave.html; Forecast 98, http://www.gmsrearch.com/kwave.htm; Kondratieff Wave 1789 - 1986 and Beyond, http://www.banffcentre.ab.ca/WPG/past/KonJob/html/Kondratieff.html; Konstellationen der Kondratieff-Zyklen, http://www.sommerakademie.de/1999/schwarz/#1, итд. 29 Пресудом московског суда од 16. јула 1987, Кондратјев је рехабилитован у СССР-у; било је то за време Горбачова и политике перестројке. Радови које је написао у логору и који су сачувани после толико година, објавила је 1992. године московска Наука у књизи под насловом Главни проблеми економске статистике и динамике. Године 1998, Франциско Лока (Francisco Loçã) објавио је кратак али веома прегледан нацрт за животну и радну биографију Кондратијева; видети, Francisco Loçã: Nikolai Kondratiev and the Early Consensus and Dissensions about History and Statistics – http://www.users.qwest.net/~drakete/LoucaKondrat_.PDF.

132

Његов крај може да има бројне облике. Међутим, ја мислим да је сврсисходно да се

о његовом крају не размишља као о некој оштрој линији, већ као о једном

временском раздобљу, о прелазном периоду... Верујем да смо у то раздобље

транзиције ушли." (подвл. Љ.К.)30

Раздобље транзиције Волерстин интерпретира и као раздобље кризе,

односно као историјску ситуацију у којој је "крај постојећег историјског система

известан и која стога пружа онима који се у њој налазе стварну историјску

могућност избора врсте новог историјског система који треба изградити или

створити"31, како пише у једном раду из 1984. Ово транзитно раздобље као

раздобље кризе савременог светског система, отпочело је по Волерстину – као и по

Кондратјеву неколико деценија раније – око 1914. године и трајаће нешто дуже од

једног века. По Волерстиновом теоријском моделу, окончање транзитног

раздобља као раздобља кризе може се очекивати око 2050. године.32 Tada će se

30 Immanuel Walerstein: Historical Systems as Complex Systems, FBC, SUNY, Paper presented at Workshop on Modelling Complex Systems, Ilya Prigogine Center for Studies in Statistical Mechnanics, University of Texas, Austin, March 10 - 13, 1985; наведено према, Milan Popović: Ritam sveta. Škola svetskog sistema Immanuela Wallersteina, исто, стр. 94. 31 Immanuel Wallerstein: Tipology of Crisis in the World-System, FBC, SUNY, Paper prepared for World Crisis or World Transformation? under aegis of the United Nations University Project The Emergency of New Social Thought, presented at NSZ Symposium No. 1, Colchester, Essex, UK, Nov. 5 - 7, 1984, p. 1, наведено према Milan Popović: Ritam sveta. Škola svetskog sistema Immanuela Wallersteina, исто, стр. 91. 32 Immanuel Wallerstein: Tipology of Crisis in the World-System, isto, p. 3, p. 9, наведено према Milan Popović, Ritam sveta. Škola svetskog sistema Immanuela Wallersteina, исто, стр. 92; Immanuel Wallerstein: Japan and the Future Trajectory of the World-System: Lessons from History?, FBC, SUNY, prepared for Symposium of Japan Institute of International Affairs The Evolving of International System and its Ramifications for Japan, Tokyo, Mar. 24 - 26, 1986, p. 8, наведено према Milan Popović, Ritam sveta. Škola svetskog sistema Immanuela Wallersteina, исто, стр. 92; Immanuel Wallerstein: Social Science and the Communist Interlude, or Interpretations of Contemporary History, FBC, SUNY, Paper prepared for ISA Regional Colloguium Building Open Society and Perscpectives of Sociology in East-Central Europe, Krakow, Poland, Sept. 15 - 17, 1996, pp. 7 - 9, http://fbc.binghamton.edu/iwpoland.htm; Immanuel Wallerstein: Uncertainity and Historical Progress, FBC, SUNY, 1999, p. 2, http://fbc.binghamton.edu/iwposb.htm; Immanuel Wallerstein: The Twentieth Century: Darkness at Noon, FBC, SUNY, Keynote adress at PEWS XXIV, The Modern World-System in the Twentieth Century, Boston College, Mar. 24, 2000, p. 7, http://fbc.binghamton.edu/iwpews24.htm; Immanuel Wallerstein: Cultures in Conflict? Who are We? Who are the Others?, FBC, SUNY, Y. K. Pao Distinguish Chair Lecture, Center for Cultural Studies, Hong Kong University of Science and Technology, Sept. 20, 2000, p. 10 - 11, http://fbc.binghamton.edu/iw-hk-pao.htm; Immanuel Wallerstein: Democracy, Capitalism, and Transformation, FBC, SUNY, Lecture at Documenta 11, Vienna, Mar. 16, 2001, in Sessions on Demokratie als unvollendeter Prozess: Alternativen, Grenzen und Neue Horizonte, p. 8, http://fbc.binghamton.edu/iw-vien2.htm; Immanuel Wallerstein: America and the World: The Twin Towers as Metaphor, FBC, SUNY, Charles R. Lawrence II Memorial Lecture, Brooklyn College, Dec. 5, 2001, p.

133

капитализам као глобални систем, после петовековног мондијалног развоја и после

стогодишње структуралне, такође светске – мондијалне – кризе, трансформисати у

неки другачији и нови, не нужно бољи и напреднији историјски систем.

Фернан Бродел је такође интерпретирао транзитно раздобље као ситуацију

дубоке историјске кризе и структуралне промене. Године 1979, у својој тротомној

студији Civilisation matérielle, Économie et Capitalisme, XVc - XVIIIc Siècle33, Бродел

актуелно транзитно раздобље, односно ситуацију данашње историјске кризе

објашњава ритмом света и његовом дуготрајном двогласном музиком.

Кумулативно дејство две врсте ритмова, две врсте таласа, формира партитутру

Брауделове дуготрајне двогласне музике.

Прво, то су секуларни циклуси – како Бродел назива оно што неки други

аутори називају логистички циклуси – односно дуготрајне, вишевековне, споре

путање развоја које представљају процесе постепених и дубоких структуралних

промена.

Друго, то су циклични ритмови, односно обрасци кретања по којима се

одвијају знатно краће секвенце развоја у облику периодичног понављања

експанзије, односно ширења или раста система и његове контракције, односно

сажимања или пада; реч је о Кондратјевљевим дугим таласима.

Када се таласни образац секуларног тренда и таласни образац цикличног

ритма интегришу као аналитички инструмент, онда видимо и чујемо Брауделову

дуготрајну двогласну музику. Таласни обрасци цикличних ритмова производе

убрзања на таласним обрасцима дуготрајних секуларних трендова; две путање

производе два облика кретања; путање ових облика кретања међусобно се 9, http://fbc.binghamton.edu/iwbkln02.htm; видети, такође, Terence K. Hopkins and Immanuel Wallerstein, coords.: The Age of Transition: Trajectory of the World-System, 1945 - 2025, Zed Books, London, 1996; Immanuel Wallerstein: Utopistics, or, Historical Choices of the Twenty-first Century, New Press, New York, 1998; Immanuel Wallerstein: The End of the World As We Know It: Social Science for the Twenry-first Centrury, University of Minesota Press, Minneapolis, 1999. 33 Fernand Braudel: Civilisation matérielle, Economie et Capitalisme XVe - XVIIIe Siècle, I - III, Armand Colin, Paris 1979; видети, такође, интегрални превод овог дела на словеначки језик, Fernand Braudel: Strukture vsakdanjeg življenja: mogoče in nemogoče. Materialna civilizacija, ekonomija in kapitalizem, XV. - XVIII. stoletje, I - II (1979), ŠKUC i Filozofska fakulteta, Ljubljana 1988; у овом раду позивам се на Fernand Braudel: Podela prostora i vremena u Evropi, превод, Fernand Braudel: Civilisation matérielle, Economie et Capitalisme XVe - XVIIIe Siècle, I - III, isto, vol.III, pp. 11 - 70, у Dušan Pirec i Miomir Jakšić: Svetski kapitalistički sistem. Od privrede sveta do svetske privrede, Ekonimika, Beograd 1987, стр. 59 - 127.

134

преплићу, одвијају се паралелно, мимоилазе се, или се, у извесним моментима, чију

је правилност могуће уочити, поклапају. Када се два ритма поклопе у својим

највишим тачкама, отпочиње процес двоструког преокрета и промене.

Бродел налази да стандардно расположива емпиријска евиденција коју су

прихватили ауторитативни истраживачи, у случају Европе омогућава да се јасно

разликују четири секуларна циклуса који смењују један други и тако формирају

просторно-временски континуум модерне европске и светске историје. То су:

Први секуларни циклус: 1250 – (1350) – 1507-1510;

Други секуларни циклус: 1507-1510 – (1650) – 1733-1743;

Трећи секуларни циклус: 1733-1743 (1817) – 1896;

Четврти секуларни циклус: 1896 – (1974) ...

"Први и последњи датум сваког од ових циклуса означавају почетак успона

и крај силаска; средњи датум између заграда обележава највишу тачку, место где се

преокреће секуларна тенденција, то јест обележава кризу... "34, објашњава Бродел

резултат свог истраживања, па скреће пажњу да се у једном од свака два случаја

највиша тачка Кондратјевљевог дугог таласа поклапа са највишом тачком

секуларног тренда што, у датим околностима, покреће ритам двоструког

преокрета и промене унутар партитуре дуготрајне двогласне музике. Моменти у

којима су почели да одзвањају звуци ритмова двоструке промене су 1817. и 1973 -

1974. година. То значи да је и 1817. и 1973 - 1974. покренут ритам двоструког

преокрета и промене; преокрет и промена истовремено почињу и на путањи

секуларног тренда и на путањи цикличног ритма.

Следећи образац кретања Кондратјевљевог дугог таласа, Бродел налази да

су 1973 - 1974. успостављање координате структуралне мондијалне кризе и да је

она неповратно покренута. "Двострук или једностран, преокрет из 1973 - 1974.

отворио је пут дугог назадовања. Онима који су преживели кризу из 1929 - 1930.

остао је у сећању један неочекивани ураган, без претходног наговештаја, и

релативно кратак. Садашња криза, која нас не напушта, злослутнија је, као да није

успела да покаже своје право лице, да пронађе своје име и модел који би је

34 Fernand Braudel: Podela prostora i vremena u Evropi, исто, стр. 116.

135

објаснио и нас разуверио; то није ураган, то више личи на поплаву с лаганим и

безнадежним порастом воде, или на небо непрекидно прекривено оловним

облацима. Сви темељи привредног живота, све садашње и прошле поуке искуства,

доведени су у питање. " (подвл. Љ.К.), пише Бродел. 35 О феномену периодичног

успостављања простора кризе, каже и ово: "... кризе обележавају почетак

распадања; један повезани систем – свет који се неометано развијао пропада или је

у коначном пропадању, а један други систем ће се родити с много одлагања и

спорости. Овакав раскид јавља се као резултат нагомилавања поремећаја, кварова и

деформација... " (подвл. Љ.К.)36

10. Иако Бродел у овом раду нигде није назначио датум вероватног

окончања свог четвртог секуларног циклуса, ипак тај моменат будућности можемо

идентификовати на основу разумевања самог модела и његове унутрашње логике,

као и на основу чињенице да сам Бродел изричито каже да су године 1973 - 1974.

онај тренутак у коме је покренут ритам (вероватно) двоструког преокрета и

промене. "У 1973 - 1974. дошло је до преокрета једног новог циклуса Kondratieffa,

чији почетак пада око 1945... ; али, није ли се ту догодио још један преокрет, 1817,

преокрет вековног кретања; дакле, двоструки преокрет? Склон сам да то поверујем

премда за то нема никаквих доказа. Па ако једног дана ова књига дође у руке неком

читаоцу после 2000. године, можда ће га забавити ових неколико редака... " (подвл.

Љ.К.), каже Бродел.37

Следимо ли, дакле, ову логику, долазимо до следећег закључка.

Кондратјевљевом дугом таласу чији је циклус експанзије или раста (А фаза), почео

1945, а свој врхунац достиго 1973 - 1974, када се трансформисао у циклус

контракције или пада (Б фаза), потребно је око 30 година да се оконча и да буде

покренут наредни дуги талас са циклусом раста (А фаза) на свом почетку. То значи

да се из Броделове перспективе године 1979. окончање текуће Б фазе могло

очекивати око 2004. године када ће бити покренут наредни дуги талас Кондратјева. 35 Fernand Braudel: Podela prostora i vremena u Evropi, исто, стр. 120. 36 Fernand Braudel: Podela prostora i vremena u Evropi, исто, стр. 124. 37 Fernand Braudel: Podela prostora i vremena u Evropi, исто, стр. 120.

136

Даље, имамо ли у виду да је 1973 - 1974. година, истовремено и врхунац

четвртог секуларног циклуса који је отпочео 1896, дакле 82 године пре тог

момента, онда следи да ће четврти секуларни циклус у потпуности бити окончан за

приближно исто време, односно око године 2056. А будући да се према Броделовој

анализи врхунац неког секуларног тренда и врхунац неког Кондратјевљевог дугог

таласа поклапају у једном од два случаја – видели смо, ово се догодило 1817. и

поново 1973 - 1974 – онда произилази да ће се наредна таква згода одиграти око

2131. године. Уколико, разуме се, неки изненадни догађај, односно кумулативно

дејство скупа догађаја различитог степена вероватноће, потпуно не прекине овај

ритам или га не трансформише по обрасцу који се структурално битно разликује.

Како било да било, премда као историчар избегава да то експлицитно и напише, а

следећи свој теоријски модел и Бродел је дошао до момента око године 2050 –

његов четврти секуларни циклус траба да се оконча око 2056 – као момента од

значаја за светско друштво и његову будућност. Већ је показано да и Волерстеин

налази ваљане разлоге када говори о важности 2050. године.

Бродел и Волерстин нису усамљени. Спектроскопска временска скала из

1987, модел Iberalla и Wilkinsona, двојице теоретичара експерименталне социјалне

физике као нове научне дисциплине, такође представља добар аргумент у

дискусији о проблему ове временске перспективе у којој 2050. игра тако важну

улогу. Свој модел Iberall и Wilkinson развили су следећи импликације законâ

природе на људску историју, нарочито законâ термодинамике, теорије

иреверзибилности и теорије поља, исто тако и уз доследно коришћење

емпиријског, индуктивног и експерименталног метода у свом истраживању. Као

основна био-социјална скала времена код Iberalla и Wilkinsona јавља се 0,1 секунда

из које се, као из корена, грана сав просторвреме истраживане повести, читавих

13.000 година, са генерацијом (циклус од 20 - 30 година) и цивилизацијом (циклус

од 200 - 1200 година, а просечно 500), временским скалама које пресудно

профилишу историјски развој на самом врху тог разгранатог стабла: "0,1 Секунда...

1 Секунда... 6 Секунди... 90 - 120 Секунди... 5 - 10 Минута... 20 - 40 Минута... 2 - 4

Часа... 24 Часа... 3 Дана... 30 - 90 Дана... 1 Година... 3 - 4 Године... 20 - 30 Година...

70 - 90 Година... 200 - 1200 Година... Дуже скале."

137

"Обухвативши истраживањем читав временски период од првих

мезолитских култура (пре 13.000 година) до данашњих индустријских култура,

откривамо једну покретну слику поретка променљивих процеса који укључују

политичку, технолошку или велику културну промену у периодима од 200 - 1200

година, а просечно од приближно 500 година" (подвл. Љ.К.)38, кажу Iberall и

Wilkinson.

Настојања да се што је могуће више претпостави ток догађаја и предвиде

њихови могући исходи око 2050. године нарочито су актуелна током протеклих

неколико година.39 Једно случајно откриће недавно је показало да се и Исак Њутн

бавио прорачунима који су га, такође, довели до момента око године 2050, сасвим

прецизно до године 2060, када ће се свет, закључио је Њутн, суочити са својим

последњим искушењем40

38 Arthur Iberall and David Willkinson: Dynamic Foundations for Complex Systems, in George Modelski, editor: Exploring Long Cycle, Lynne Rienner Publishers - Boulder & Frances Pinter, London, 1987, pp. 36 - 37, наведено према Milan Popović, Ritam sveta. Škola svetskog sistema Immanuela Wallersteina, исто, стр. 81. 39 Видети, Doug Cocks, CSIRO Division of Wildlife and Ecology, Canberra, ACT, Australia: Where Might We be in 2050? (1998), http://www.labshop.com.au/dougcocks/bourndapub.htm; Jerome C. Glenn and Theodore J. Gordon: A Global Status Report: January 1, 2050. Prediction of Year 2050 World Scenario, Humanist, Nov., 1999, http://findartical.com/cf_dls/m1374_59/57800245/print.jhtml; Nick Bostrom: The World in 2050, Boroadcast by BBC Virtual Reality, August 14th, 2050 (2000), Nick Bostrom's Page, http://www.nickbostrom.com/; The Institute for Memetic Research; FuturesEdge.org site: Total World Population: 1950 - 2050. The mid year data (2001), http://www.futuresedge.org/World_Population_Issues/, http://www.futuresedge.org/World_Population_Issues/population_resources.html; Тањуг - ДПА: Упозорење Уједињених нација. Половином века 90 одсто људи у неразвијеним земљама, Политика, Београд, 6. април 2001, стр. 4; Agents of the Third Millennium. Silicon Ball Predictions, http://www.looktothefuture.org/sbtoc.html; World Energy Council: Global Energy Scenarios to 2050 (2003), http://www.worldenergy.org/wec-geis/edc/ ; Office of Energy Technology Futures of Natural Resources Canada (NRCan): Energy Technology Futures 2050, (2002, 2003), http://www2.nrcan.gc.ca/es/etf/etf2050/index_e.asp; Paul Treanor: All 10 Millions Europeans (2003), http://web.inter.net/users/Paul.Treanor/nonhumans.html; Jonathan Amos: Researcher Predict Oil Crash and Global Economy Crisis, BBS News Online, 13 February 2004, http://news.bbc.uk/1/hi/sci/tech/3465745.stm; Mark Townsend and Paul Harris: Now the Pentagon tells Bush: climate change will destroy us, Guardian Unlimited, The Observer International, February 22, 2004, http://observer.guardian.co.uk/international/story/0,6903,1153513,00.html. 40 Видети, Benny J. Peiser, moderator: CCnet - Cambridge Conference Net, No. 21, Monday, February 24, 2003, Newton, Comets and the End of the World, нарочито прилози Jonathan Petre: Newton set 2060 for the End of the World, The Daily Telegraph, 22 February 2003, http://telegraph.co.uk/news/main.jhml, pp. 5 - 6; Sara Schechner, Harvard University, Science Center B-6: Newton, Comets and the End of the World, posted on hastro-i@listserv.wvu.edu , pp. 6 - 7; Stephen D Snoblelen: Isaac Newton, heretic: the strategies of a Nicodemite, http://members.aol.com/stevesnobelen/heretic.pdf, pp. 7 - 11.

138

11. Наравно, није тешко уочити извесна разлика између Броделове и

Волерстинове пројекције ритма света до оног момента око године 2050. Волерстин,

наиме у својим радовима изричито каже да је одлазак садашњег светског

(капиталистичког) система са светске сцене неминован око године 2050, док је

Бродел опрезнији у закључивању, па скреће пажњу на главно својство опште

историје капитализма, на његову "неограничену флексибилност, његову

способност промене и адаптације".41

Уосталом, Броделова "прогностичка" опрезност у овој ствари консеквенца је

његове становишта здраве скепсе према актуелном капацитету људских знања

уопште, а према нашем познавању и разумевању дуготрајних цикличних таласа у

историји посебно. "Не знамо послредњу реч, а с њом ни тачно значење ових

дуготрајних циклуса који се, изгледа, повињавају извесним законима и

тенденцијским правилима, која не познајемо", каже Бродел.42

10. Као што то показују помињани догађаји из 16. век, наши "Американци"

и наши "Срби" интегрисани су у савремени светски систем од самог његовог

почетка; општа структурална својства тог система одредила су посебне историјске

путање ових "Американца" и "Срба" као уосталом и све посебне историјске путање

других локалних заједница и култура за 500 година; чињеница да се тај систем сада

налази у процесу своје историјске демисије и транзиције према неком новом, не

нужно бољем али свакако другачијем историјском систему организације светских

послова, одређује општу перспективу наше будућности и као "Срба" и као

"Американаца". Нема никакве сумње, од појединачних избора које чинимо када

данас бирамо између различитих решења једног проблема, најнепосредније зависе

наши људски изгледи за будућност и сама та будућност. Зато наши изгледи за

будућност, и као "Американаца" и као "Срба", данас расту у мери капацитета

морално некорумпираних знањâ на која се ослањамо када доносимо наше тако

далекосежне одлуке. Важи и обрнуто. Наши изгледи за будућност, и као

"Американаца" и као "Срба", смањују се у оној истој мери у којој се у доношењу

41 Fernand Braudel: Podela prostora i vremena u Evropi, исто, стр. 120 42 Fernand Braudel: Podela prostora i vremena u Evropi, исто, стр. 121.

139

далекосежних одлука ослањамо на морално корумпирано незнање, ирационалност,

предрасуде или пуку људску глупост.

Ово су били обриси стратегије истраживања коју користим настојећи да

схватим ритам историје уопште, па тако и улоге наших "Срба" и наших

"Американаца" у светским пословима, укључујући овде и могуће будућности тих

послова и тих улога.

Хвала вам на вашем стрпљењу и вашој пажњи.

Београд, 5. април 2004.

Напомена: Стратегија Ешер представља интегрални текст предавања Срби и Американци у светским пословима кроз историју и отворена питања будућности, чији сам први и трећи, делимично и други део, прочитао на истоименој трибини која је, као дванаеста по реду, одржана у оквиру заједничког, Пролећног циклуса трибинâ Српско-америчког центра, данас Центар за националну стратегију, и Коларчеве задужбине, 5. априла 2004. у Београду. Електронска верзија тог предавања такође је доступна на адреси, Центар за националну стратегију. Трибине, https://docs.google.com/document/edit?id=1t5EBjOHqfnbBYh0i-4f_HV32USncTvLxmAkSs5T4wFg&hl=en&pli=1#.