ТЕОРИЈЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

До сада смо видели неке од начина како да измеримо интелигенцију.Можда се сада питате да ли ти тестови обухватају све што подразумева реч интелигенција,као и све способности за које верујете да чине вашу сопствену интелигенцију.Покушаћемо да разјаснимо ове теме теоријама интелигенције.Након што прочитате сваку теорију,размислите о томе да ли би њене присталице користиле IQ као меру интелигенције.

ПСИХОМЕТРИЈСКЕ ТЕОРИЈЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Психометријске теорије интелигенције су доста утицале на развој IQ тестова.Психометрија је област психологије,која се бави проучавањем менталног тестирања у било ком погледу,укључујући процену личности,интелигенције и способности.Због тога су психометријски приступи блиско повезани са методама тестирања.Ове теорије испитују статистичке односе између различитих процена способности,као што су 14 подтестова на WAIS-III.Након тога се процењује природа људске интелигенције,на основу ових односа.Техника која се најчешће користи назива се факторска анализа.То је статистичка процедура,која у већој целини детектује мању,то јест мањи број фактора.Циљ факторске анализе је да се идентификују основни психолошки аспекти испитаника.Наравно,статистичке процедуре идентификују једино статистичке законитости.Тумачење ових законитости обављају психолози.

Чарлс Спирман је први применио факторску анализу у области интелигенције.Спирман је открио да је достигнуће људи на сваком од појединачних тестова било повезано.Према овом обрасцу,закључио је да постоји фактор опште интелигенције или g фактор (који чини интелигенцију).Свака личност такође је повезана са специфичним способностима,које је Спирман назвао s фактор.Испитивачи су користили скенере да идентификују основе g фактора у мозгу.Слика 9.3 приказује неке од региона мозга у којима је мождано ткиво дебље код људи са већом интелигенцијом него код оних са мањом.

Рејмонд Кател (1963) је уз помоћ напреднијих техника факторске анализе дефинисао да опште интелигенција може да се подели на два релативно независна дела,која је назвао кристализована и флуидна интелигенција.Кристализована интелигенција подразумева већ стечено знање и способност човека да то знање примени.Мери се тестовима вокабулара,аритметике и опште информисаности.Флуидна интелигенција је способност уочавања сложених проблема и њиховог решавања.Мери се Block design тестовима и тестовима спацијалне визуелизације,у којима је основна информација за решавање проблема очигледна.Кристалозована интелигенција омогућава људима да се добро изборе са разним животним изазовима,а флуидна помаже при решавању неуобичајених проблема.

Гилфорд (1961) је употребио факторску анализу да би испитао многе задатке повезане са интелигенцијом.Његов модел структуре интелекта издваја три карактеристике ових задатака: садржај или врста информације,резултат или облик у ком се информација приказује и операција или врста извршене менталне активности.Као што се види на слици 9.4,постоји пет врста садржаја

у овом моделу: визуелни,слушни,симболички,семантички и бехавиористички; шест врста резултата: јединице,врсте,везе,системи,трансформације и импликације; и шест врста операција: процењивање,конвергентна продукција,дивергентна продукција,меморија и когниција.Сваки урађени задатак мође да се идентификује према посебним врстама садржаја,резултата и операција.Поред тога,Гилфорд верује да свака комбинација садржаја,резултата и операција представља различиту умну способност.На пример,на слици 4.9,на основу теста вокабулара бисмо добилу процену способности за схватање јединица са семантичким садржајем.Учење вештине плесања,пак,захтева меморију за бехавиористичке системе.

Овај модел је сличан хемијском периодном систему елемената.Помоћу таквих систематских склопова,интелектуални фактори,као и хемијски елементи,могу да се претпоставе пре него што се открију.Када је Гилфорд предложио свој модел,1961.године,било је идентификовано око 40 интелектуалних способности.Испитивачи су после тога избројали преко 100,које су показале вредност Гилфордове концепције интелигенције.

После Гилфорда,многи психолози су проширили своје концепције интелигенције да би обухватили много више од резултата IQ тестова.Сада ћемо испитати две врсте теорија,које превазилазе коефицијент интелигенције.

СТЕРНБЕРГОВА ТРИАРХИЧКА ТЕОРИЈА ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Роберт Стернберг (1999) такође истиче важност когнитивних процеса у решавању проблема као део његове опште теорије интелигенције.Стернберг је приказао триархичку троделну теорију.Његова три типа интелигенције,аналитичка,креативна и практична,представљају различите начине за тумачење постигнућа.

Аналитичка интелигенција омогућује основне вештине обраде података,које људи примењују у многим уобичајеним животним ситуацијама.Ова врста интелигенције је одређена компонентама или животним процесима који су укључени у размишљање и решавање проблема.Стернберг наводи три врсте компонената,које су главне у обради информација:

1.компоненте за стицање знања,за учење нових чињеница

2.компоненте за извршење задатака,за стратегије и технике решавања проблема

3.матекогнитивне компоненте за селектовање стратегија и показивање напретка ка успеху

У вежбању из табеле 9.3 можете да примените и проверите вашу аналитичку интелигенцију.

Како сте урадили анаграме?Да бисте их решили,најпотребније су вам компоненте извршења задатака и метакогнитивне компоненте.Компоненте извршења задатака су оне које вам омогућују да распоређујете слова у својој глави.Метакогнитивне компоненте су оне које помажу при коришћењу стратегија за решавање неког проблема.Погледајте реч T-H-R-O-S.Како сте ову реч трансформисали у SHORT?Добра стратегија да почнете је да покушате са групом консонаната који су чести у енглеском језику,као на пример S-H и T-H.Селектовање стратегија захтева

метакогнитивне компоненте,а извршавање тих стратегија компоненте извршења задатака.Запамтите да и добра статегија некад неће успети.Погледајте реч T-N-K-H-G-I.Оно што овај анаграм чини тешким за многе људе је то што K-N није веома честа комбинација за започињање речи,док T-H јесте.Да ли сте посматрали овај анаграм неко време,покушавајући да га обликујете у реч која почиње са T-H?

Дељењем разних задатака на његове компоненте,испитивачи могу тачно да процене разлике достигнућима особа са различитим коефицијентом интелигенције.На пример,могли би да открију да метакогнитивне компоненте подстичу ученике са високим коефицијентом интелигенције да селектују разне стратегије за решавање проблема боље него што то раде њихови другари са мањим коефицијентом.Различитости у селекцији стратегије објашњавају велики успех у решавању проблема код ученика са високим коефицијентом интелигенције.

Креативна интелигенција подразумева способност људи да се суоче са две крајности: с једне стране неуобичајени проблеми и с друге стране уобичајени.Узмимо за пример ситуацију да се група људи нашла у невољи након несреће.Ви бисте вероватно приписали интелигенцију особи из групе која би најбрже могла да помогне да нађу пут до куће.У другом случају,интелигентан би био онај који би аутоматски извршио рутинске задатке.Ако би,на пример,група људи извршавала исте задатке сваки дан,били бисте највише импресионирани особом која би успешно испунила задатке са најмањом количином понављања размишљања.

Практична интелигенција се одражава у руковођењу свакодневних послова.Укључује вашу способност да се прилагодите новим и различитим контекстима,да селектујете одговарајуће контексте и успешно обликујете вашу средину да бисте задовољили своје потребе.Практична интелигенција се граничи са одређеним контекстима.Да би измерили практичну интелигенцију,испитивачи морају да се удубе у те целине.

Тим истраживача је применио мерење практичне интелигенције међу адолесцентима из Yup’ik Eskimo групе из Аљаске.Иако ови људи живе у модерним кућама са струјом,нафтом и телефонима,ѕа време дуге оштре зиме до многих домова може да се дође само авионом.Из тог разлога,мерење практичне интелигенције је фокусирано на врсте знања које је значајно за преживљавање у оваквим заједницама.Размислите о следечем питању.

Ујак Маркус зна доста о ловљењу ждераваца.Најлакше ће их уловити ако постави замку:

а) на искривљеном дрвету б) у шупљини изумрлог дрвета

в) далеко од било какве воде г) близу залеђене реке

Да ли сте изабрали а као тачан одговор? Практични тест интелигенције се састоји од 36 питања овог типа.Адолесценти су решили овај тест.Осим тога,психолози су испитали и друге чланове групе,укључујући и старије особе,за које адолесценти мисле да их је најбоље описати као добре мислиоце,оне који проналазе необична решења за неки проблем и који се користе размишљањем да би преживели.Ови адолесценти су добили низ резултата процене практичне

интелигенције.Они који су живели у урбаним срединама су углавном имали мању практичну интелигенцију од оних који су живели у руралним.Поред тога,адолесценти који су имали највишу практичну интелигенцију процењени су као добри мислиоци.

Из овог примера можете да видите зашто концепција практичне интелигенције има различито значење у различитим контекстима.Ипак,општа идеја остаје иста: људи могу да примене већу или мању практичну интелигенцију да би издржали свакодневне задатке.

ГАРДНЕРОВЕ МУЛТИПЛЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ И ЕМОЦИОНАЛНА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА

Хауард Гарднер (1983,1999) је такође проширио дефиницију интелигнције.Идентификовао је многобројне интелигенције које покривају област доступну човековим искуствима.Вредност било које од способности се разликује у људским заједницама према ономе што им је потребно,корисно и што друштво цени.Открио је 8 врста интелигенције (види слику 9.4).

Гарднер наводи да се заједница са Запада одликује првим двема врстама,док се код заједница које нису са Запада често јављају друге врсте интелигенције.На пример,на Каролиншким оствима (Микронезија),морнари морају бити способни да плове далеко без мапа,користећи једино своју спацијалну и телесно-кинестетичку интелигенцију.У оваквој заједници више вреднују такве способности него вештину писања семинарског.У Балију,где је уметност део свакодневнице,музичка интелигенција и таленат за координиране сложене плесне кораке се високо цене.Интерперсонална интелигенција је битнија на местима као што је Јапан,где се истичу кооперативизам и заједнички живот.

Процене таквих интелигенција захтевају више од обичних тестова.Гарднерова теорија интелигенције налаже да се особа посматра и процењује у разним животним ситуацијама,као и у сферама живота приказаних на традиционалним тестовима интелигенције.

Последњих година,психолози су почели да испитују емоционалну интелигенцију,која је повезана са Гарднеровим концепцијама интерперсоналне и интраперсоналне интелигенције (види табелу 9.4).Емоционална интелигенција је дефинисана као поседовање четири главних компонената:

способност да спазимо,проценимо и изразимо емоције тачно и адекватно способност коришћења емоција да бисмо унапредили мишљење способност разумевања и анализирања емоција и примењивање емоционалног знања способност контролисања нечијих емоција да бисмо унапредили и емоционални и

интелектуални развитак

Ова дефиниција приказује нови поглед на позитивну улогу емоције,пошто је повезана са интелектуалним функционисањем.То значи да емоције могу да учине нечије мишљење интелигентнијим,као што и људи могу да размишљају интелигентно о својим емоцијама (и емоцијама других).Испитивачи су почели да доказују да емоционална интелигенција има битне последице на свакодневни живот.

Подсетите се на тренутак дефиниције емоционалне интелигенције.Да ли видите како су људи који имају више способности спремнији да се изборе са свакодневним неприликама.Неколико испитивача је проценило хипотезу да би људи који имају високу емоционалну интелигенцију могли боље да живе и због тога се психички осећају јако добро.Модел који су користили био је умерени рад управника трговаца у Енглеској.Ови мушкарци и жене су радили послове који нису били пуно захтевни.Сваког управника су проценили уз помоћ једног средства,које је измерило његову емоционалну интелигенцију-EQ.Такође су дали извештај о аспектима психичког стања,као што је,на пример,одређени степен психичке патње,љихов морал и квалитет начина рада.На крају је супервизор сваког управника оценио како се он/она покао/ла на послу.Испитивачи су управнике поделили у две групе-на оне са ниским и на оне са високим коефицијентом интелигенције.Резултати су били прилично драматични.У поређељу са групом која има низак EQ,управници са високим коефицијентом су показали да мање пате,моралнији су и воде квалитетнији радни живот.Њихови шефови су такође групу са високим коефицијентом оценили као боље управнике.

Вероватно сада видите како се све поклапа.Људи којима емоционална интелигенција омогућава да сикусе мали бол а велики морал су такође успешнији у свом послу.Исти истраживачи сада покушавају да спроведу учитељски програм да би побољшали емоционалну интелигенцију управника са маљим коефицијентом.

Овај кратак преглед тестирања интелигнције и њених теорија вас је припремио за причу о друштвеним околностима,које чине тему интелигенције веома контроверзном.

ПОЛИТИКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Видели смо да савремене концепције интелигенције негодују везу између резултата на тесту и личне интелигенције.Без обзира на то,IQ тестови се користе за мерење интелигенције на Западу.Због утицаја тестирања интелигенције и могућности резултата,постало је лако да се упореде различите групе према њиховом пресеку коефицијента.У Америци се често користи етничко и расно поређење као евиденција за генетичку подређеност чланова мањинских група.Укратко ћемо испитати историју овог начина коришћења резултата,које истиче наводну менталну подређеност извесних група.Након тога ћемо погледати тренутну евиденцију о природи интелигенције и њеном одржавању.Видећете да су ова питања у психологији доста повезана са политиком зато што се могу заснпвати на томе како су приказани резултати група.

ИСТОРИЈА ГРУПНОГ ПОРЕЂЕЊА

У раним 1990-тим,психолог Хенри Годард заступао је ментално тестирање свих досељеника и селективно искључивање оних који су сматрани „ментално заосталима“.Такви погледи су могли допринети непријатељској националној атмосфери при доласку извесних група досељеника.Конгрес је прошао 1924. имиграцијско-рестрикцијски чин,који је учинио да полиса управља тестовима интелигенција над досељеницима,чим су стигли на острво Елис у Њујорку.Велики број јевреја,Италијана,Руса и досељеника другох националности су

класификовани као „морони“ на основу тестова интелигенције.Неки психолози су представили ове статистичке налазе као сведочење да су досељеници из Јужне и Источне Европа били генетски подређени онима са Севера и Запада.Ипак,ове подређене групе су биле најмање блиске са језиком и културом,који су доминирали на тестовима зато што су се најчешће селили.У току неколико деценија,разлике између ових група су потпуно нестале,али теорија о разликама између раса је још увек постојала.

Годард (1917) и други су тада премашили ту повезаност ниског коефицијента интелигенције са наследним расним и етничким пореклима.Додали су моралну безвредност,менталну заосталост и неморално понашање у друштву у низ негативних апеката.Сведочење о њиховом изгледу је настало из случајних студирања непознате породице.Обратите пажњу на Kallikak породицу,породицу са добром и лошом страном у свом породичном стаблу. ( У својој студиј,Годард је преименовао породицу Kallikak,која на грчком значи добро-лоше.) Мартин Каликак је био војник у револуционарном рату,који је имао једног ванбрачног сина са женом која је описана као оштећена у развоју.Из њиховог брака је настало 480 потомака.Годард је класификовао 143 од њих као „ометене“,а само 46 као нормалне.Установио је да се код њих јавља криминал,алкохолизам,ментални поремећаји и ванбрачност и то им је било заједничко.За разлику од тога,када је Мартин Каликак оженио „нормалну“ жену,из тог брака је настало 496 потомака,од којих је само троје класификовано као „ометени“.Годард је такође открио да су многи потомци из овог висококвалитетног брака постали успешни.Почео је да верује да је наслеђе пресудно за интелигенцију,изузетну надареност и еминенцију на позитивној страни.На негативној страни навео је деликвенцију,алкохолизам,сексуалну неморалност,ометеност у развоју и оскудицу.

Годардов аргумент генетске инфериорности је био још више појачан чињеницом да на тесту интелигенције за војнике у току Првог светског рата,афрички Американци и друге расне мањине су имали лошије резултате од већине белаца.Луис Терман,који је усавршио тестирање коефицијента интелигенције у Америци,коментарисао је овај ненаучни начин скупљања података расних мањина у Америци:

„Њихова глупавост изгледа да је расна...изгледа да не постоји могућност да се друштво убеди да они не би требало да се размножавају,иако са еугеничке тачке гледишта имају озбиљан проблем због масовног рађања.“

Гласине су се промениле,али проблем је и даље остао исти.У Америци је данас резултат афричких Американаца и Латинаца на стандардизованом тесту интелигенције у просеку мањи од резултата азијских Американаца и белаца.Наравно,посу свим групама постоје појединци који имају најбоље (као и најлошије) резултате на IQ скали.Како би требало протумачити ове групне разлике у резултатима коефицијената интелигенције? Једна традиција је објаснила ове разлике уз помоћ генетске подређености.Након што разрешимо сцедочење о генетским разликама у коефицијенту интелигенције,размотрићемо другу могућност,да разлике у средини (васпитавање) имају велики утицај на коефицијент.Валиднист оба објашњења или комбинације неких тумачења има битне социјалне,економске и политичке последице.

НАСЛЕЂЕ И IQ

Како истраживачи могу да процене границу интелигенције? Било какав одговор на ово питање захтева од испитивача да изабере нек процену као показтељ интелигенције.Да би одговорили на ово питање,испитивачи треба да изазову поједине ефекте обликованих гена и околине у којој се налазимо.Један од метода је да упореде функционисање код једнојајчаних (монозиготних) или двојајчаних (дизиготних) близанаца или код рођака,који се по нечему другом подударају.Слика 9.5 приказује повезаност између резултата коефицијента интелигенције на основу нечијег степена генетског односа.Као што видите,што је већа генетска сличност,сличнији је коефицијент. (Обратите пажњу на податак да је утицај средине битан јер они који су одрасли заједно имају сличан коефицијент интелигенције.)

Испитивачи користе резултате ове врсте да би покушали да процене наследност коефицијента интелигенције.Процена посебних наследних особина,као што је интелигенција,заснива се на разликама у резултатима тестова у тој особини која је генетички одређена.Процена се добија мерењем различитости резултата теста за одређену популацију (сутденти на колеџу или психијатријски пацијенти),а затим идентификовањем резултата који је изазван генетским факторима.Пореде се особе које се на различити начин генетски подударају.Психолози који су тумачили наследност IQ-а,открили су да је 50% интелигенције проузроковано генетиком.

Оно што је још занимљивије је то што наследност током живота има све већи утицај.У периоду од 4-6 година старости,наследност заузима око 40%,али расте до око 60% у адолесценцији и до око 80% у зрелим годинама.Многи људи су изненађени овим резултатом зато што мисле да средина треба да има већи утицај на интелигенцију код старијих људи.Психолози су то објаснили на следећи начин:

„Могуће је да нас наше генетске предиспозиције усмеравају на средину која наглашава наше генетске склоности,тако нас водећи до повећане наследности током живота.

Вратимо се сада на тему о генетском анализирању и контроверзним разликама у резултатима теста између црнаца и белаца.Иако је пре неколико деценија разлика у коефицијенту била око 15 поена,резултати су се временом приближавали тако да се тренутно разликују око 7-10 поена.Без обзира на то што мали резултати указују на утицаје средине,људи ипак мисле да постоји генетска разлика између раса.Међутим,иако је коефицијент интелигенције наследан,да ли ова разлика представља генетску инфериорност појединаца у групама са лошијим постигнућем?Одговор је не.Наследност се заснива на процени унутар одређене групе и не може се употребити да се прикажу разлике између тих група,без обзира на то колико су очигледне.Процене наследности се исказују у виду просека једне популације.Чак иако знамо да висина,на пример,има велики удео наследности (око 90%),не можете одредити колико је ваша висина изазвана генетским утицајем.Исто важи и за IQ.Упркос великог удела наследности,не можемо са сигурношћу утврдити гететски допринос интелигенцији код појединца,нити код групе.

Други разлог зашто разлике у интелигенцији не зависе само од генетике има везе са односима разлика.Постоји доста поклапања у класификовању резултата једне групе упркос многим

разликама.Разлике у групама се ретко пореде са разликама између резултата појединца унутар сваке групе.Осим тога,у Америци ова тема је више социјалног него биолошког садржаја.Погледајте пример изузетног младог голфаша,Тајгер Вудса,који се често помињао и био је дискриминисан јер је био црнац,иако је његово право наслеће прилично сложеније (његови преци су били белци,црнци,Thai,Кинези и домородачки Американци).Вудс даје одличан пример за околности у којима друштвена пресуда не прати биолошку основу.Због тога постоји велика опасност приликом разматрања разлика у коефицијенту интелигенције код социјално различитих група.

Испитивачи су открили начине да тестови обухвате ове аспекте како би се одредио степен европског порекла измећу црнаца. (У Америци их је око 20-30% са европским пореклом.)Да ли то стварно проузрокује разлике у коефицијенту интелигенције?Према генетичкој аргументацији сматра се да изазива,али указује се на то да је веза степена европског порекла са IQ-ом веома мала.То је тачно уколико се боја коже или крвна група сматрају показатељима расних мешавина.Упоређивањем деце црнаца са белцима,показало се да нема разлике у њиховим резултатима.

Сигурно је да генетика има велики удео у интелигенцији,као и код многих других особина и способности.Ипак,не постоји адекватно објашњење за утицај наследности у разликма између расних и етничких група.Осврнимо се сада на утицај средине у разликама IQ-а.

ОКОЛИНА И IQ

Знамо да генетика није једино што одређује нечији коефицијент интелигенције,будући да је процена наслеђа мања од 1.0.Средина такође има битан утицај на IQ.Међутим,како можемо установити који аспекти су битни за процену?Које особине ваше средине утичу на вашу способност да остварите добар резултат на тестовима интелигенције?Средина је стимулативна група,која варира у многим димензијама,и психички,и социјално,и може да се доживи на различите начине.Чак и деца из исте породице нису у истој средини.Сетите се вашег детињства.Ако сте имали роћаке,сетите се да ли су сви они добијали подједнаку пажњу од родитеља,да ли се напетост бременом мењала,да ли се новчана ситуација у породици променила,да ли се породични брачни статус променио?Очигледно је да се околина састоји од многих повезаних компонената,које се временом мењају.Стога,психолозима је тешко да одреде које врсте услова средине имају утицај на IQ (да ли је то пажња,стрес,сиромаштво,здравље,рат...).

Психолози су се чешће фокусирали на глобалније процене средине,као што је социо-економски статус породице.На пример,на опсежној лонгитудној студији више од 26 000 милиона деце најбољи показатељ IQ-а код четворогодишњака био је породични социо-економски статус,као и ниво образовања мајке.Овакав исход је био исти и код црнаца и код белаца.Слично томе,слика 9.6 показује свеукупни утицај социјалне класе на IQ.

Зашто социјални сталеж утиче на коефицијент?Богатство или сиромаштво могу имати удела у интелектуалном функционисању у многим аспектима.Најочигледнији су здравље и образовање.Лоше здравље током трудноће и мала тежина детета при роћењу су поуздани

предсказивачи дететове менталне заосталости.Деца која су рођена у сиромашним породицама често пате од слабе исхране,многи одлазе у школу гладни и због тога су мање способни да се концентришу на учење.Осим тога,сиромашне породице могу да пате од несташице књига,штампе,компјутера и осталих ствари које побољшавају нечију менталну стимулацију.Борба за преживљавање код сиромашних породица (посебно у онима са једним родитељем),која оставља родитељима мало времена или енергије за играње са децом и за њихово интелектуално стимулисање,штетно је за добро достигнуће на задацима.

Испитивачи су провели 40 година осмишљавајући програме у намери да сузбију утицај сиромашне средине.Овај програм је прво основала савезна управа,1965.године да би упутили на психичко здравље,развојне,социјалне,едукативне и емоционалне потребе сиромашне деце и да помогну родитељима да лакше брину о њима.Идеја није била премештање деце у привилеговане средине,већ побољшавање средине у којој су рођени.Деца су се упућивала на специјално предшколско образовање и добијала храну,а њихове родитење су саветовали како да одгајају своје малишане.Обратите пажњу на програм започет 1962. године у High/Scope Perry предшколској у Мичигену.Програм је био намењен трогодишњој и четворогодишњој афричкој и америчкој деци из сиромашних породица,за које се сматрало да могу бити неуспешни у школи.Деца су учила да започну и планирају своје активности на часу.Осим тога,и родитељи су имали удела у љиховом образовању.Почеле су да се организују кућне посете и родитељски састанци.Психолози су пратили ученике који су учествовали у програму наредних 40 година.Слика 9.7 показује упоредне резултате између ученика и групе студената исте популације који нису учествовали.Као што видите,петогодишњаци,који су били учесници овог програма су имали већи IQ од њихових другара.За њих се такође сматрало да ће лакше завршити школу и да ће бити боље плаћени (у четрдесетим годинама).

Слични подаци су се појавили и у ранијем програму у Чикагу: 15 година након учествовања у предшколском програму,ученици су увидели многе од предности оваквих програма,а једна од њих је и успех у школи.Ове студије представљају чврст доказ да је средина битна за интелектуални развој.Такође обезбеђују посебне моделе програма,који могу да промене животе појединаца.

КУЛТУРА И ВАЛИДНОСТ ТЕСТОВА ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Људи би вероватно мање бринули о својим резултатима IQ-а када не би узимали у обзир уобичајена веровања.Истраживање показује да су резултати коефицијента интелигенције валидни приказатељи школских оцена од Основне школе па све до колеџа,затим професионалног статуса и постигнућа у многим пословима.Овакви резултати указују на то да тестови интелигенције валидно мере менталне способности које су битне за врсте успеха цењених у западним културама.Интелигенција,која се мери коефицијентом,директно утиче на успех.Разлике у коефицијентима такође могу да утичу индиректно на постигнуће у школи и на послу тако што се нечији мотиви и уверења временом мењају.Особе са већим коефицијентом интелигенције углавном имају више успеха у школи,имају већу мотивацију за учење,оријентисани су на остварење циљева и оптимистични су по питању свог достигнућа.Деца са мањим коефицијентом интелигенције често похађају лошије школе,часове или програме и недостаје им свест о

самокомпетенцији.На овај начин средина утиче на IQ,као што и IQ може да обезбеди посебну средину за дете.Коефицијент може да постане судбина,без обзира на дететову генетичку основу.

Иако је доказано да су тестови интелигенције углавном валидни,многи психолози још увек испитују њихову валидност приликом поређења разних културних и расних група.Многе форма тестирања се не поклапају увек са традиционалном теоријом интелигенције.Погледајте један случај негативне процене на часу:

Када деца досељеници (чији су родитељи Латини) иду у школу,истицање разумевања пре него причање,наглашавање поштовања ауторитета пре него казивање сопственог мишљења води до негативне процене.Стога,цењени начин комуникације у једној култури,као што је учтиво слушање,постаје основа за негативно процењивање у школама где се цени наметање.

Ова деца досељеници морају да уче како би требало да се понашају на часу да би наставници увидели степен њихове интелигенције.

Једно од битних својстава тестова интелигенције је да буду прилагођени члановима различитих култура.Критичари су рекли да су разлике у коефицијенту интелигенције проузроковане нескладом питања на тесту,што је било нефер за појединце.Међутим,чак и када су тестови били равноправнији,постојала је расна разлика.Проблем је више у контексту теста него у његовом садржају.Claude Steele је рекао да стереотипна опасност утиче на достигнуће људи на тестовима способности.То је опасност од негативне стереотипије у групама.Он одбацује негативне стереотипије јер верује да могу да изазову слабо достигнуће.

У једној студији,студенти (црнци и белци) су покушали да одговоре на веома тешка вербална питања са дипломских испита.Половину су навели да поверују да је достигнуће са теста било показатељ њихове интелектуалне способности,а другој половини су рекли да се експеримент односио на психолошке факторе укључене у решавање проблема.Теорија о стереотипној опасности указује на то да ће студенти код којих се у току теста јавила стереотипија имати лошије достигнуће.Као што видите у делу А,на слици 9.8,резултат је потврдио ову теорију.Када су црнци веровали да ће тест измерити њихову интелигенцију,били су лошији.Логика стереотипне опасности се примењује за било коју групу код које постоји стереотип за лоше постигнуће.На пример,стереотипом показују да су жене лошије у математици од мушкараца.На слици 9.8,у делу Б,приказан је тежак тип математичког теста,који је проузроковао разлике код полова једино када је студентима било речено да тест показује разлике.

Запамтите да је у свакој од ових студија најбитније како студенти дефинишу ситуацију.Једино када људи верују да је ситуација релевантна за стереотип (јер,на пример,верују да тест мери интелигенцију),знање о томе погоршава достигнуће.Да ли мислите да је могуће измерити коефицијент интелигенције,а да се не позовете на стереотипну опасност?Да није тако,психолози никад не би могли тачно да одреде нечије достигнуће.

Ево једног коначног погледа на интелигенцију и културу.У Америци постоји несклад у објашњењима индувидуалних разлика.Харолд Стивенсон и његови сарадници (1993) су провели

неколико година утврђивајући математичко постигнуће код Кинеза,Јапанаца и Американаца.1980. године,деца из Азије су углавном имала боље резултате од Американаца.1990. године,разлика се променила.Само 4.1% Кинеза и 10.3% Јапанаца има тако мале резултате као просечни Американац.Да ли су деца из Азије генетички супериорнија? Чињеница је да Американци ово углавном потврђују.Када су Стивенсон и његови сарадници питали ученике,наставнике и родитеље из Азије и Америке да упореде битност марљивог учења и урођене интелигенције,Азијци су истицали марљив рад.Американци су наглашавали урођену способност.Да ли примећујете како овакво веровање наводи Американце да закључе да су Азијци генетички супериорнији у математици?Народ је узео учешће у овим вероваљима.Шта мислите,колико би новца требало да се уложи у учење математике ако Американци свеједно не могу да је науче?!Битно је да се спроведе ригорозна истрага да би се одредило шта може да се промени у интелектуалном достигнућу,а шта не.

КРЕАТИВНОСТ

Пре него што закључимо тему интелигенције и њене процене,осврнућемо се на креативност.Креативност је способност појединца да осмисли идеје,које су необичне и адекватне за ситуацију у којој су смишљене.Обратите пажњу на проналазак точка,који је био необичан зато што нико пре његовог непознатог проналазача није видео предмет који се котрља и адекватан јер је његова употреба била веома јасна.Када не би били адекватни,нове идеје и предмети би се сматрали небитним.

Наша тема о креативности је повезана са интелигенцијом будући да многи људи верују да постоји чврста веза између интелигенције и креативности.Да бисмо открили колико је та теорија тачна,потребно је да будемо спремни да прво тестирамо креативност,а онда да одредимо колико је повезана са интелигенцијом.Због тога,прво чемо навести методе за смишљање креативних идеја.Такође ћемо проценити везу између креативности и лудила.Видећете и какве лекције можете да научите од изузетно креативних људи.

МЕРЕЊЕ КРЕАТИВНОСТИ И ПОВЕЗАНОСТ СА ИНТЕЛИГЕНЦИЈОМ

Како схватате процењивање појединца као креативног или не?Многа схватања се фокусирају на дивергентном мишљењу,које је дефинисано као способност да смислимо различита необична решења неког проблема.Питања која испитују дивергентно мишљење дају прилику онима који се тестирају да покажу флуидно (хитро) и флексибилно мишљење:

Наведи што више ствари квадратног облика. Наведи што више белих јестивих ствари у року од 3 минута. Наведи за шта се све користи цигла.

Одговори се рачунају на основу флуидности (укупног броја различитих идеја),јединствености (број идеја којих се други нису досетили) и неуобичајености (број идеја које је смислило,на пример,мање од 5% људи).

Када се креативност измери на овај начин,тест омогућује индекс резултата,који може да се повеже са осталим проценама.У многим ситуацијама,психолози су процењивали везу између процене дивергентног мишљења и коефицијента интелигенције.Направљен је заједнички образац: Постоји слаба или умерена веза између ове две процене,уколико је коефицијент интелигенције око 120.Уколико је изнад 120,веза се смањује.Зашто је то тако?! Један психолог напомиње да интелигенција обухвата креативност до одређене границе,али је не изазива.Другим речима,известан коефицијент интелигеније омогућава појединцу да буде креативан,али је могуће да човек не искористи те предиспозиције.

Испитивачи креативности су често сматрали да су тестови дивергентног мишљења превише повезани са традицијом тестирања интелигенције.Различито схватање о процењивању појединца као креативног или не се јавља када некоме задамо да осмисли нешто креативно (цртеж,слику,песму,кратку причу...).Онда се процењује креативност за сваки од сегмената.Погледајте две фотографије на слици 9.9.Која је по вашем мишљењу креативније осмишљена?Пробајте да објасните зашто тако мислите и да ли би се ваши пријатељи сложили са вама.Оглед показује да би се углавном сложили,ако би се сегменти креативности разврстали.Проценом се може сигурно одредото да ли је неко креативан или није.

ГРАНИЦЕ КРЕАТИВНОСТИ

Постоје неке особе,чија је креативност изузетна (скоро изнад скале).На кога прво помислите када вас питају да наведете неку особу која је изузетно креативна?Ваш одговор вероватно зависи од ваших личних вештина и приоритета.Психолози би вероватно навели Сигмунда Фројда.Људи који су заинтересовани за лепу уметност ,музику или плес би се определили за Пабла Пикаса,Игора Стравинског или за Марту Грем.Да ли је могуће пронаћи сличности у карактеру или у биографији оних особа за које се може предвидети да су изузето креативне?Хауард Гарднер (1993) је изабрао селектовање особа чије су изванредне способности повезане са 8 врста интелигенције,које смо већ описали раније,укључујући Фројда,Пикаса,Стравинског и Марту Грем.Ова анализирања су Гарднеру омогућила да представи слику животних искустава егземпларног креатора,ког је назвао E.C.:

E.C. открива загонетну област тј. домен,за који се посебно интересује.Жели да открије нешто до тада недокучиво.Ово је јако битан тренутак.Сада је E.C. изолована од својих другова и мора да поради на себи.Осећа да је на ивици да открије нешто што ни сама готово не схвата.Изненада,у овом одлучујућем тренутку, E.C. тражи и когнитивну и афективну потпору тако да може да настави.Без такве помоћи,могла би да доживи неуспех.

Које лекције о изванредној креативности су вам помогле да постанете још креативнији?Можете применити модел преузимања ризика.Изузетно креативни људи су склони трагањем за нечим недокучивим.Постоји модел за припремање.Људи са изузетном креативношћу су провели године стицајући искуство у областима у којима желе да се истакну.Постоји и модел интринсичке мотивације.Креативни људи обављају своје послове зато што уживају и задовољни су исходом

рада.Уколико можете да унесете све ове факторе у свој живот,онда би требало да сте способни да повећате ваш лични ниво креативности.

Пре него што напустимо тему креативности,погледаћемо једну од најчешћих стереотипија егземпларних креатора: Њихова животна искуства се граниче са лудилом.Замисао да је велика креативност блиско повезана са лудилом се заснива на историји која је праћена још од Платона.У модернијем добу,Краепелин је рекао да фазе маније код особа које пате од „манично-депресивног лудила“ или биполарне болести омогућују повезаност слободних мисаоних процеса,из којих настаје изванредна креативност.Манија,као што ћете видети у поглављу 15 је карактеризована периодима трајне надражености.Човек је углавном одушевљен и неуздржан.Сумња се да су многе велике личности из области уметности и културе патиле од таквих поремећаја расположења.Ипак,да би утврдили везу између креативности и менталних болести,психолози су покушали да превазиђу ове извештаје.Кратак преглед литературе наговештава да постоји бар мала повезаност између неких облика менталних поремећаја,као што је биполарна болест,и креативности.Ипак,повезаност не указује на то да ли постоји каузална веза.Могло би да се деси да неки облици менталних болести омогуће повечање креативности код људи.С друге стране,могуће је и да напор човека да постане креативнији повећава вероватноћу менталног обољења.Такође можда постоје посебне особине људског мозга које чине да неко буде веома креативан и самим тим чешће склон менталним обољењима (без каузалне везе између та два феномена).

Сада сте научили неке од начина на које психолози процењују и приказују индивидуалне разлике у интелигенцији и креативности.Такође сте сазнали како схватају ову тему.У последњем делу овог поглавља видећете зашто психолошко процењивање некад може да проузрокује полемике.

ПРОЦЕЊИВАЊЕ И ДРУШТВО

Главни циљ психолошког процењивања је да да адекватне процене људи и да имају што мање грешака.Овај циљ је постигнут заменом субјективних процена наставника,радника и других процењивача за објективније,пажљиво донијене процене.Ова намера је мотивисала Алфреда Бинеа у свом пионирском послу.Бине и други су се надали да ће тестирање помоћи да се друштво демократизује и да се минимизирају одлуке засноване на деспотском критеријуму пола,расе,националности,привилеговансти или физичког изгледа.Ипак,упркос овим високим циљевима,у психологији не постоји спорнија област од процењивања.Три етичка схватања која су главна у овим контроверзијама су исправност одлука заснованих на тесту,корист тестова за процену образовања и употреба резултата тестова као обележја за категорисање људи.

Критике које се тичу исправности примене тестова наводе да штете или негативне последице за неке људе могу бити веће него за неке друге.Штете су прилично велике уколико се,на пример,тестови на којима мањина оствари лош резултат употребе за одржавање људи ван извесних послова.У неким градовима,кандидати за послове надзорника државне службе морају да положе вербални тест,пре него тест физичких способности.Према испитивачу Вилијему Бенксу,то је стратегија која се користи не би ли спречили мањине да раде одређене

послове.Понекад,чланови мањинске групе лоше ураде тест јер се њихови резултати оцењују у релативно неадекватним нормама.Осим тога,претерано ослањање на тестове може да утиче на личну селекцију тако што ће аутоматски покушати да упути људе на одговарајуће послове.Друштво понекад може да помогне мењајући описе послова да би употпунили потребе и способности људи.

Друго етичко схватање је да тестови не помажу само у процени ученика већ имају улогу и у образовању.Квалитет школских система и ефикасност наставника се процењују на основу достигнућа њихових ученика на стандардизованим тестовима.Повезаност резултата тестова је изазвала скандале у неколико школских региона.На пример,у Maryland једна Основна школа је затворена зато што се доказало да су петацима помагали давајући им додатно време и друге шансе да би побољшали резултате на тесту.Доказ против школе су изнели сами ученици.Десетогодишњаци су рекли родитељима шта им је било дозвољено.Питали су се зашто су им наставници то дозволили.Ове околности показују како тестови интелигенције могу бити штетни уколико имају и другу намену осим образовања.

Треће етичко схватање је да исход теста може довести до неизмењивих категорија.Људи често мисле да имају коефицијент интелигенције 110,као да им то пише на челу.Тако могу да ограниче свој напредак јер верују да су њихове менталне и личне особине непроменљиве и да не могу да побољшају свој живот.Људи са таквом негативном проценом сами себе ограничавају резултате и тако смањују осећај самоефикасности,као и изазове који су их привлачили.То је друга последица групних недостатака.Људи тако почињу да верују у оно што „експерти“ говоре о њима и због тога се не проналазе у школи и образовању.

Ова тенденција да се резултатима припише духовни статус има и социјалног и личног удела.Када су резултати означени као опасни,непроменљиви,неусклађени и противречни или ако указују на патологију,људи почињу да размишљају о абнормалности појединаца пре него што би помислили да едукациони систем треба да се промени у корист ученика.Акценат се ставља на појединца,а не на аспекте његове средине.У друштвима са индивидуалном оријентацијом,као што је Америка,људи су спремни на неуспех потцењивајући себе.Криве себе за неуспех,а друштво не узимају у обзир.Хвале друге за успех,а не препознајемо утицај друштва који је можда заслужан за то.

Завршићемо ово поглавље белешком Фила Зимбарда.Можда ће инспирисати ученике који нису добри на тестовима:

Иако имам успешну каријеру као професионални психолог,значајни тестови које сам радио пре много година су показали супротно.Упркос томе што сам био стипендирани студент и дипломирао Summa Cum Laude,једина моја Ц оцена је била из Уводне психологије,где су се оцене добијале само на основу затвореног типа тестова.Прво су одбили да ме приме на Јејл Универзитету.После се све променило и на крају су ме примили преко воље.То је било делимично због резултата на дипломском испиту из математике.Моје оцене су биле испод одрешеног нивоа по критеријуму

психолога.Међутим,касније сам сазнао да је то такође било због неспоразума-мислио сам да треба да будем као роб.То се видело на основу мојих одговора на тесту и на пријави.

Такви подаци су негативно утицали на њихову пресусу о мојој могућности да успем у психологији.На сву срећу,други су били спремни да ми пруже шансу,када је Гордон Бауер,сада познати психолог,отишао било где да би дипломирао.

Успешност у каријери и у животу захтева много више од вештина,способности и особина процењених стандардизованим тестовима.Док најбоље урађени тестови представљају вредносну функцију за процењивање како ће људи у просеку урадити неки тест,могуће је да се у процени појединца појави грешка.Људи могу да превазиђу песимистичке процене резултата тестова уколико њихова амбиција,машта,нада,понос и интензиван напор надвладају њихово достигнуће.Можда би било добро знати када треба да верујемо у себе више него у резултате теста.